30.03.2019.

Michael Crichton, Andromedin Soj, ( 4.Uzbuna, 5. Pigmont)





4. UZBUNA


      Kada je Artur Manĉek ušao u malu kabinu, izolovanu od zvuka, i seo ispred telefona, tačno je znao šta će uĉiniti –ali nije bio sasvim siguran zašto to ĉini. Kao jedan od viših oficira programa »Sonda«, on je pre gotovo godinu dana dobio instrukcije u vezi s projektom »Grĉka vatra«. O tome ga je obavestio,sećao se Manĉek, jedan nizak, sitan ĉovek, koji je govorio precizno i suvo. Bio je profesor univerziteta i idejni tvorac ĉitavog projekta. Manĉek je zaboravio pojedinosti, osim da se negde nalazi laboratorija i ekipa od pet nauĉnika, koja u sluĉaju uzbune može da se prihvati posla u laboratoriji. Zadatak grupe bio je istraživanje eventualnih oblika vanzemaljskog života koje bi ameriĉka svemirska letelica donela prilikom povratka na Zemlju.

     Manĉeku nije bilo reĉeno ko su tih pet ljudi; znao je samo da postoji specijalna linija Ministarstva odbrane preko koje ide poziv za njih. Da bi dobio vezu, trebalo je da na brojĉaniku okrene binarni oblik nekog broja. Zavukao je ruku u džep, izvadio lisnicu i koji ĉasak preturao po njoj, dok nije našao kartu koju mu je dao profesor

U SLUĈAJU POŽARA
obavestiti odsek 222
Samo za krajnju nuždu

     Zureći u kartu, on se upita šta će se zapravo dogoditi ako okrene broj 222 predstavljen binarno. Pokušao je da zamisli tok događaja. S kim će razgovarati? Hoće li njega neko zvati? Da li će biti ispitivanja, upućivanja na višu instancu?
      Protrljao je oĉi zureći u kartu i najzad odmahnuo glavom. Saznaće – ovako ili onako.
     Potom je istrgnuo list hartije iz beležnice koja je ležala pred njim pored telefona i latio se posla da broj 222 prevede u binarni sistem, koji ima samo dve mogućnosti: 1-0, uključeno-isključeno, da-ne.

      Manĉek je pogledao brojeve koje je na kraju napisao i ubacio je crtice: 1-101-1110, sasvim normalan telefonski broj. Privukao je telefon i okrenuo brojĉanik.
     Bilo je taĉno 24.00 ĉasa. Ponoć.

Dan Drugi

Pidmont 

5.
Rani časovi 


      Mašinerija je bila tu. Kablovi, šifre, teleprinteri –sve to bilo je dve godine uspavano. Bio je potreban samo Manĉekov poziv da se mašinerija stavi u pogon.
    Kada je okrenuo i poslednji broj, ĉuo je seriju mehaniĉkih škljocanja, a onda tiho zujanje, što je znaĉilo –Manĉek je to znao – da je njegov poziv prebaĉen na međugradsku liniju za šifrovanu telefonsku predaju. Trenutak kasnije zujanje je prestalo i jedan glas reĉe: –Ovo je snimanje. Saopštite svoje ime i poruku i prekinite vezu.
     - Major Artur Manĉek, baza ratnog vazduhoplovstva Vandenberg, Kontrolna stanica misije »Sonda«. Verujem da je neophodno da se objavi uzbuna za »Grĉku vatru«. Imam potvrdne vizuelne pod atke u ovom garnizonu, koji je upravo zatvoren iz razloga bezbednosti.

     Dok je govorio uĉini mu se da je sve to nezamislivo. Ĉak mu ni magnetofon neće verovati. Ostao je sa slušalicom u ruci, kao da oĉekuje nekakav odgovor.
     Ali nije ga bilo, nego samo tiho »klik« kada se veza automatski prekinula. Linija je bila mrtva; on spusti slušalicu i uzdahnu. Sve zajedno bilo je veoma nezadovoljavajuće.

      Manĉek je oĉekivao da će ga za nekoliko minuta zvati iz Vašingtona; oĉekivao je da će biti mnogo poziva za njega u sledećih nekoliko ĉasova, pa je ostao kraj telefona. Ali nije primio pozive, jer nije znao da je proces koji je pokrenuo bio automatski. Kad je već objavljena, uzbuna za »Grĉku vatru« se produžavala i nije mogla biti opozvana najmanje dvanaest ĉasova.
      Nepunih deset minuta od Manĉekovog poziva, sledeća poruka zabrujala je kroz najobezbeđenije kablove za šifrovanu predaju.

■ ■ ■ ■ JEDINICA ■ ■ ■ ■
STROGO POVERLJIVO
KOD SLEDI
CBW 9/9/234/435/6778/90
PULG KOORDINATE DELTA 8997

PORUKA SLEDI: OBJAVLJENA JE UZBUNA ZA GRĈKU VATRU
PONAVLJAM: OBJAVLJENA JE UZBUNA ZA GRĈKU VATRU
KOORDINATE ZA ĈITANJE
NASA/AMC/NSC KOMB DEC.
VREME NAREDBE ZA ĈITANJE
LL-59-07 NA DANAŠNJI DATUM
DALJNA UPUTSTVA:
POTPUNI EMBARGO ZA ŠTAMPU
 MOGUĆA DIREKTIVA 7–12
STANJE UZBUNE DO DALJNJEG
KRAJ PORUKE
■ ■ ■ ■ ■ ■ ■ ■ ■ ■

Bio je to automatski telegram. Sve u vezi s njim, ukljuĉujući najavu embarga za štampu i mogućnost Direktive 7–12, bilo je automatsko i došlo kao posledica Manĉekovog poziva.

Pet minuta kasnije upućen je drugi telegram , u kojem su imenovani ljudi iz ekipe »Grĉka vatra«:

■ ■■ ■■■■■ JEDINICA ■■■■■■■■
STROGO POVERLJIVO
KOD SLEDI

CBW 9/9/234/435/6778/900

PORUKA SLEDI:
SLEDEĆI AMERIĈKI DRŽAVLJANI
MUŠKOG POLA STAVLJENI SU
U STANJE ZED KAPA. RANIJA
STROGO POVERLJIVA DOZVOLA
JE POTVRĐENA. IMENA SU:

STOUN, DŽEREMI ■ ■ 81
LIVIT, PITER ■ ■ 04
BARTON, ĈARLS ■ L51
KRISTIJANSENKRIKBRISATI OVAJ RED BRISATI OVAJ RED BRISATI OVAJ

ĈITATI KAO
KIRK, KRISTIJAN■ L77
HOL, MARK ■ 142

OVIM LJUDIMA PRIZNATI STANJE
ZED KAPA DO DALJNJEG
KRAJ PORUKE KRAJ PORUKE


     Teoretski, i ovaj telegram spadao je u tekuću slžţbenu praksu; njegova svrha bila je da imenuje petoricu ĉlanova kojima je da to stanje Zed Kapa –šifrovana oznaka za status »vojna služba«. Ali, na žalost, mašina je pogrešno odštampala jedno ime i propustila da ponovo išĉita celo obaveštenje (obiĉno, kada bi izlazna štamparska jedinica jedne strogo obezbeđene linije pogrešno ispisala deo poruke, ĉitava poruka bila bi ponovo ispisana, ili bi je kompjuter ponovo ĉitao da potvrdi njenu taĉnost u ispravljenom obliku).
     Poruka je, dakle, davala povoda da se u nju sumnja. U Vašingtonu i na drugim mestima pozvani su struĉnjaci za elektronske raĉunske mašine da potvrde taĉnost poruke pomoću takozvanog »povratnog prosleđenja«
    Struĉnjak iz Vašingtona izrazio je ozbiljnu sumnju u valjanost poruke, jer je mašina odštampala i druge manje greške – na primer, »L« umesto »l«. Krajnji ishod svega ovoga bio je da je prvoj dvojici na spisku priznato odgovarajuće stanje, a ostalima – u išĉekivanju potvrde – nije.




       Alison Stoun bila je umorna. Ona i njen muž, direktor Bakteriološkog odeljenja na univerzitetu Stenford, priredili su u svojoj kući, na breuljcima iznad univerzitetskog naselja, prijem za petnaest parova i svi gosti su se dugo zadržali. Gospoža Stoun se jedila: bila je odrasla u zvaniĉnom Vašingtonu, gde je druga šoljica kafe, naglašeno ponuđena bez konjaka, bila smatrana kao signal za odlazak kući. Na žalost, razmišljala je, nauĉnici ne poštuju pravila. Poslužila ih je kafom po drugi put pre nekoliko ĉasova, a svi su još bili tu.
     Nešto pre jedan izjutra odjeknulo je zvonce na vratima. Odazvala se i bila iznenađena videvši dvojicu vojnih službenika kako stoje jedan kraj drugog u noći. Uĉinilo joj se da im je neprijatno i da su nervozni, pa je pretpostavila da su zalutali; ljudi ĉesto zalutaju vozeći noću kroz ove stambene ĉetvrti.
–Mogu li da vam pomognem?
- Oprostite što vas uznemiravam, gospođo, –reĉe jedan uĉtivo. –Stanuje li ovde doktor Džeremi Stoun?
–Da–potvrdi ona,lako se namrštivši. – Tako je.
     Pogledala je na put iza njih. Tamo je bila parkirana plava vojna limuzina. Kraj kola stajao je još jedan ĉovek; izgledalo je da nešto drži u ruci.
–Ima li taj ĉovek pištolj? –upita ona.
–Gospođo, –reĉe uniformisani –moramo odmah da vidimo doktora Stouna. Molim vas
     Njoj je sve to izgledalo ĉudno i obuzeo ju je strah. Pogledala je preko travnjaka i spazila ĉetvrtog ĉoveka kako prilazi kući i zaviruje kroz prozor. Pri bledoj svetlosti koja je padala na travnjak jasno je razaznala pušku u njegovim rukama.
–Šta se događa?
–Gospođo, ne želimo da vam pokvarimo prijem. Molim vas, pozovite doktora Stouna ovamo
- Ne znam da li...
–Inaĉe, mi ćemo morati da ga dovedemo –zakljuĉi ĉovek.
     Oklevala je za trenutak, a zatim rekla:
–Ĉekajte ovde. Koraknula je unazad i htela da zatvori vrata, ali jedan od one dvojice već je promakao u predsoblje. Stajao je blizu vrata, prav i vrlo uĉtiv, s kapom u rukama.
–Ĉekaću ovde, gospođo, – primetio je i uputio joj osmeh.
     Ona se vratila do ostalih, trudeći se da gosti ništa ne zapaze. Još su razgovarali i smejali se; soba je bila buĉna i zamagljena od dima. Našla je Džeremija u jednom uglu, zauzetog nekom raspravom o studentskim neredima. Dotakla mu je rame i on se odvoji od grupe.

- Znam da to zvuĉi ĉudno –rekla je–ali tamo u predsoblju je neki vojnik,drugi je napolju, a još dva naoružana na travnjaku. Kažu da hoće da te vide.
    Za trenutak, Stoun je izgledao iznenađen. Onda je klimnuo glavom.
–Postaraću se za to –odgovorio je.
    Njegov stav je ozlojedio; gotovo joj se uĉinilo da je to oĉekivao.
–Pa, ako si znao za to, mogao si mi reći da...
–Nisam–uzvrati on.–Objasniću ti kasnije.
      Potom je pošao u predsoblje, gde ga je oficir još ĉekao. Ona krenu za mužem.
–Ja sam doktor Stoun–predstavi se on.
–Kapetan Morton–reĉe posetilac ne pruživši mu ruku. –Izbio je požar, gospodine.
- U redu–uzvrati Stoun. Zatim pogleda žaket svog veĉernjeg odela. –Ima li vremena da se presvuĉem?
–Bojim se da nema, gospodine.
Na svoje ĉuđenje Alison je videla kako njen muž mirno klima glavom.
–Razumem.
On se okrenuo ka njoj i rekao:
–Moram da odem.
   Lice mu je bilo prazno i bezizrazno i njoj se ĉinilo da je to košmar, dok je govorio takvog lica. Bila je zbunjena i uplašena.
–Kada ćeš se vratiti?
–Nisam siguran. Za nedelju-dve. Možda kasnije.

Pokušala je da ne povisi ton, ali joj to nije pošlo za rukom, jer je bila isuviše uzbuđena.
– Šta je to? – upitala je.– Jesi li uhapšen?
– Ne– odgovorio je s lakim osmehom – Ništa sliĉno. Izvini se svima u moje ime, važi?

Ali, oružje ...
–Gospođo Stoun, – reĉe oficir – naš zadatak je da zaštitimo vašeg muža. Od sada pa nadalje ne smemo dozvoliti da mu se išta desi.
– To je istina – dopuni Stoun.
– Vidiš, odjednom sam postao važna osoba. –
Ponovo je razvukao usta u ĉudan iskrivljen osmeh i poljubio je.
A onda, pre nego što je odista shvatila šta se događa, Stoun je izišao u pratnji kapetana Mortona s jedne i drugog ĉoveka s druge strane. Ĉovek s puškom ćutke je zauzeo mesto iza njih; ĉovek kraj kola odseĉno je pozdravio profesora i otvorio vrata.
     Tada su se svetlosti u kolima upalile, vrata zalupila, a kola krenula niz prilazni put i nestala u noći. Ona je još stajala na vratima kada joj je jedan gost prišao otpozadi i upitao: –Alison, jesi li dobro?              Ona se okrenula, smogavši snage za osmeh, i odgovorila: –Da, nije to ništa. Džeremi je morao da ode. Pozvali su ga iz laboratorije. Još jedan njegov pozni noćni eksperiment nije najbolje uspeo.
Gost je klimnuo glavom i rekao:
     –Šteta. Prijem je božanstven.

Stoun je sedeo zavaljen u kolima i zurio u svoje pratioce. Prisetio se kako su im lica bila prazna i bezizrazna. Onda je upitao:
–Šta imate za mene?
–Za vas, gospodine?
–Da, do đavola, šta su vam dali za mene? Nešto su vam morali dati zamene.
–Oh, da. Pružili su mu tanki dosje. Na smeđim koricama bilo je otisnuto pomoću geštetnera: ZBIRNI PODACI O PROJEKTU »SONDA«.
–Ništa više? –upita on.
–Ne, gospodine.

     Stoun uzdahnu. Nikada ranije nije ĉuo za projekt »Sonda«; moraće pažljivo da proĉita dosje. Ali u kolima je bilo suviše mraĉno za ĉitanje. Vremena će biti kasnije, u avionu. Ulovio je sebe kako razmišlja o neĉemu od pre pet godina, o onom dotle neobiĉnom simpozijumu na Long Ajlendu i onom dosta neobiĉnom malom govorniku iz Engleske, koji je na svoj naĉi bio zaĉetnik svega ovoga.

   U leto 1962. godine, Dž. Dž. Merik, engleski biofiziĉar, prezentirao je jednu studiju uĉesnicima Desetog biološkog simpozijuma u Kold Spring Harboru, Long Ajlend. Naslov studije glasio je »Uĉestalost bioloških kontakata u skladu s verovatnoćom evolucije vrsta«. Merik je bio buntovan neortodoksan nauĉnik, ĉijoj reputaciji da ima bistar um nisu doprineli ni njegov skorašnji razvod ni prisustvo lepe plavokose sekretarice koju je doveo na simpozijum. Posle njegovog izlaganja gotovo da i nije bilo ozbiljne diskusije o idejama koje je sažeo na kraju studije.

     Moram izvesti zakljuĉak da će prvi kontakt s vanzemaljskim životom biti određen poznatom verovatnoćom evolucije vrsta. Neoboriva je ĉinjenica da su složeni organizmi na Zemlji retki, dok istovremeno cveta obilje prostijih. Postoje milioni vrsta bakterija i hiljade vrsta insekata. Ima malo vrsta primata i samo ĉetiri ĉovekolikih majmuna. Nema više od jedne vrste ljudi.
     Uz ovu uĉestalost vrsta ide i odgovarajuća uĉestalost u broju. Prosta živa bića mnogo su rasprostranjenija od složenih organizama. Na Zemlji ima tri milijarde ljudi; to izgleda ogroman broj, dok ne pomislimo da jedna veća boca može da sadrži deset ili ĉak sto puta veći broj bakterija.
    Svi raspoloživi dokazi o poreklu života ukazuju na evolutivnu progresiju od prostih ka složenim oblicima života. To važi za Zemlju. To verovatno važi i za celokupni svemir. Šapli, Merou i ostali izraĉunali su broj planetskih sistema u kojima se mogao razviti život u bližim delovima svemira. Moji sopstveni proraĉuni, navedeni ranije u studiji, odnose se na relativno obilje razliĉitih organizama širom svemira.
     Moj cilj bio je da odredim verovatnoću kontakta između ĉoveka i nekog drugog oblika života. Ta verovatnoća izgleda ovako:


OBLIK                                                                                         VEROVATNOĆA
Jednoćeliĉni organizmi ili manji (gole genetske informacije)            0,7840
Višećeliĉni organizmi, jednostavni                                                     0,1940
Višećeliĉni organizmi, sloţeni ali bez koordiniranog Centralnog
nervnog sistema                                                                                  0,0140
Višećeliĉni organizmi s integrisanim sistemom organa,
ukljuĉujući nervni sistem                                                                   0,0078
Višećeliĉni organizmi sa sloţenim nervnim sistemom,
sposobnim za obradu više od sedam podataka
 (ljudska sposobnost)                                                                         0,0002
                                                                                                           1,0000



       Ova razmatranja dovela su me do uverenja da će se prva interakcija ĉoveka i nekog vanzemaljskog oblika života sastojati od kontakta s organizmima sliĉnim, ako ne istovetnim, zemaljskim bakterijama ili virusima. Mogućne posledice takvog kontakta uznemiruju kad se pomisli da je tri procenta svih bakterija na Zemlji u stanju da štetno utiĉe na ĉoveka.

    Potom se Merik pozabavio mogućnošću da prvi kontakt bude zaraza koju bi s Meseca doneli prvi ljudi koji tamo odu. Okupljeni nauĉnici primili su ovu ideju s veselošću.
     Jedan od retkih koji ju je shvatio ozbiljno bio je Džeremi Stoun. U svojoj trideset šestoj godini Stoun je možda bio najĉuvenija liĉnost koja je te godine prisustvovala simpozijumu. Bio je profesor bakteriologije u Berkliju, na mestu koje je držao otkako je napunio tridesetu, a upravo je dobio Nobelovu nagradu.
    Spisak Stounovih dostignuća –i bez serije eksperimenata koja mu je donela Nobelovu nagradu
–bio je impozantan. Godine 1955. bio je prvi koji je koristio tehniku multiplikativnog brojanja kolonija bakterija. U 1957.razradio je metod za dobijanje ĉisto-teĉne suspenzije. Godine 1960. Stoun je objavio radikalno novu teoriju o aktivnosti operona kod E. coli i S.tabuli i našao dokaze za fiziĉku prirodu induktivne i represivne supstance. Njegov rad o linearnoj transformaciji virusa, objavljen 1958, otvorio je novo polje za nauĉna istraživanja, u ĉemu se naroĉito istakla grupa na Pasterovom institutu u Parizu, koja je 1966. za to dobila Nobelovu nagradu.

      Godine 1961. i sam Stoun dobio je Nobelovu nagradu. Ovo priznanje bilo mu je dodeljeno za rad o reverzibilnoj mutaciji bakterija, koji je izradio u svom slobodnom vremenu, kao student prava na univerzitetu Miĉigen, kada je imao dvadeset i šest godina.
    Možda najznaĉajniji podatak o Stounu je taj da je rad koji mu je doneo Nobelovu nagradu napisao kao student prava, što ilustruje dubinu i širinu njegovih interesovanja. Neki prijatelj kazao je jednom za njega: »Džeremi zna sve, a privlaĉi ga i ostalo«. Kao nauĉnik sa savešću, širokim vidikom i sposobnošću da oceni pravi znaĉaj događaja, već je bio poređen sa Ajnštajnom i Borom.
      Fiziĉki, Stoun je bio mršav, proćelav ĉovek ĉudesne memorije u kojoj je s podjednakom lakoćom katalogizirao ĉinjenice iz nauke i masne viceve. Ali njegova najupadljivija osobina bila je nestrpljivost, i on je svima oko sebe naturao osećanje da traće njegovo vreme. Imao je lošu naviku da prekine ljude u pola reĉi i završi razgovor, naviku koju je pokušavao da obuzda s ograniĉenim uspehom. Njegov osioni ton, uz ĉinjenicu da je Nobelovu nagradu osvojio kao mlad ĉovek, i skandali u njegovom privatnom životu –ženio se ĉetiri puta, dva puta suprugama svojih kolega –nisu doprineli njegovoj popularnosti.
     Pa ipak, Stoun je bio taj koji se poĉetkom šezdesetih godina probio u vladine krugove kao jedan od zastupnika novog nauĉnog poretka. On sam odnosio se prema ovoj ulozi s tolerantnim humorom
–»Vakuum spreman da bude ispunjen vrelim gasom«, rekao je jednom–ali, u stvari, njegov uticaj
bio je znaĉajan.
     Tokom pedesetih godina svi veliki savetnici Kongresa bili su fiziĉari: Teler, Openhajmer, Brukman i Vajdner. Ali, deset godina kasnije, s više novca za biologiju i više brige o njoj, pojavila se nova grupa koju su vodili Debejki u Hjustonu, Farmer u Bostonu, Hegerman u Njujorku i Stoun u Kaliforniji.
    Stounov ugled mogao se pripisati većem broju faktora: prestižu nobelovca, njegovim politiĉkim vezama, njegovoj poslednjoj ženi, kćerki senatora Tomasa Vejna iz Indijane, njegovom pravnom obrazovanju. Sve to zajedno osiguralo je Stounu mnogobrojne izlaske pred zbunjene pododbore Senata–i dalo mu moć kakvu ima svaki pouzdani savetnik. Upravo tu moć on je uspešno iskoristio da ostvari istraživanja i planove koji su doveli do »Grĉke vatre«.
     Stouna su zainteresovale Merikove ideje, koje su odgovarale nekim njegovim konceptima. Objasnio ih je u kratkoj studiji pod naslovom »Sterilizacija vasionskog broda«, objavljenoj u ĉasopisu »Nauka« i kasnije preštampanoj u britanskoj reviji »Priroda«. Izrazio je svoje gledište da je bakteriološka kontaminacija dvosekli maĉ i da se ĉovek mora zaštititi od obe oštrice.
     Pre objavljivanja Stounove studije većina rasprava o kontaminaciji vrtela se oko opasnosti da bi sateliti i sonde mogli nepažnjom preneti zemaljske organizme na druge planete. Taj problem rano je razmatran u ameriĉkom svemirskom programu; još 1959. NASA je uvela stroga pravila za
sterilizaciju sondi lansiranih sa Zemlje.
      Svrha ovih pravila bila je da se spreĉi kontaminacija drugih svetova. Jasno, ako bi sonda bila upućena na Mars ili Veneru da traga za novim oblicima života, eksperiment bi promašio svrhu ukoliko bi sonda sobom ponela zemaljske bakterije.
     Stoun je razmatrao obrnutu situaciju. Tvrdio je da je isto tako mogućno da vanzemaljski organizmi zagade Zemlju posredstvom svemirskih sondi. Primetio je da svemirska letelica koja izgori u povratku ne predstavlja problem, ali »ivi« povratnici– brodovi s ljudskim posadama i letelice kao
što su »Sonde« –nešto su sasvim drugo. Tu, naglasio je, leži velika opasnost od kontaminacije.                 Njegova studija izazvala je kratak talas interesovanja ali, kako je to kasnije rekao, »ništa spektakularno«. St oga je 1963. obrazovao nez vaniĉnu seminarsku grupu koja se sastajala dvaput meseĉno u sobi 410 na gornjem spratu Medicinskog fakulteta Stenford, u odseku za biohemiju, radi ruĉka i razgovora o problemu kontaminacije. Ta grupa od pet ljudi –Stoun i Džon Blek sa Stenforda, Semjuel Holden i Terens Liset s Medicinskog fakulteta Kalifomija i Endru Vajs iz Biofiziĉkog instituta u Berkliju – obrazovala je prvobitno jezgro projekta »Grĉka vatra«. Oni su uputili peticiju Predsedniku 1965. godine, pismo svesno sastavljeno po uzoru na Ajnštajnovo pismo Ruzveltu 1940. godine, koje se ticalo atomske bombe


Univerzitet Stenford
Palo Alto, Kalif.
10. jun 1965

Predsedniku Sjedinjenih Država
Bela kuća
Avenija Pensilvanija 1600
Vašington

Dragi gospodine Predsedniĉe,

   Novija teoretska razmatranja ukazuju da procedura sterilizacije svemirske sonde koja se vraća može biti nedovoljna da garantuje sterilni povratak u atmosferu ove planete. Posledica toga je mogućnost unošenja zaraznih organizama u sadašnji ekološki sistem na Zemlji.
    Mi smo ubeđeni da sterilizacija sondi i kapsula s ljudskom posadom u povratku nikad ne može biti potpuno zadovoljavajuća. Naši proraĉuni pokazuju da ĉak i onda kada se proceduri sterilizacije kapsule pribegne u svemiru, mogućnost kontaminacije ipak ostaje jedan prema deset hiljada, a
možda i znatno veća. Ove procene zasnovane su na organizovanom životu kakav mi poznajemo; drugi oblici života mogu biti potpuno rezistentni na naše metode sterilizacije.
   U skladu s tim mi se zalažemo za izgradnju objekta opremljenog za prouĉavanje ma kojeg oblika vanzemaljskog života ukoliko on nehotice bude donet na Zemlju. Svrha ovog objekta bila bi dvojaka: da ograniĉi širenje tog oblika života, i da obezbedi laboratorije za njegovo ispitivanje i analizu s
namerom da se zemaljski oblici života zaštite od njegovog uticaja.
       Preporuĉujemo da takav objekt bude smešten u nenastanjenu oblast Sjedinjenih Država; da bude sagražen ispod zemlje; da se u njemu primene sve poznate tehnike izolacije; i da bude snabdeven nuklearnim uređajem za samouništenje u sluĉaju krajnje potrebe. Koliko je nama poznato, nijedan oblik života ne može da preživi temperaturu od dva miliona stepeni koja prati atomsku nuklearnu eksploziju.

Vaši odani

Džeremi Stoun
Džon Blek
Semjuel Holden
Terens Liset
Endru Vajs


      Odgovor na pismo stigao je neobiĉno brzo. Dvadeset i ĉetiri ĉasa kasnije Stoun je primio poziv jednog od Predsednikovih savetnika i sledećeg dana odleteo u Vašington na konferenciju s Predsednikom i ĉlanovima Nacionalnog saveta za bezbednost. Dve nedelje posle toga odleteo je u Hjuston da o ostalim planovima razgovara s funkcionerima NASA.Mada se Stoun seća jednog ili dvojice koji su praskali zbog »prokletog kazneno-popravnog doma za klice«, većina nauĉnika s kojima je razgovarao povoljno je ocenila projekt. U roku od mesec dana Stounova nezvaniĉna grupa uĉvrstila se kao zvaniĉni odbor da bi prouĉila probleme kontaminacije i saopštila svoje preporuke.
        Taj odbor stavljen je na listu novih istraživaĉkih projekata Ministarstva odbrane, koje ga je i finansiralo. U to doba najviše se ulagalo u projekte iz oblasti hernije i fizike – jonski raspršivaĉi, reverzibilna duplikacija, supstrati pimezona – ali rastao je i interes za biološke probleme. Tako je jedna istraživaĉka grupa bila zaokupljena elektronskim određivanjem ritma moždanih funkcija (eufemizam za kontrolu mozga); druga je pripremala studiju o biosinergetici, budućoj mogućnoj kombinaciji ĉoveka i mašine, implantirane u telo; treća je razvijala projekt »Ozma«, traganje za vanzemaljskim životom, sprovođeno 1961–64; ĉetvrta grupa bila je zauzeta pravljenjem poĉetnog nacrta mašine koja će obavljati sve ljudske funkcije i stvarati sopstvene kopije.
       Svi ovi projekti bili su krajnje teorijski i u svima su uĉestvovali nauĉnici željni prestiža. Stavljanje na listu donosilo je povlašćen položaj i osiguravalo buduće fondove za razvoj.Prema tome, kada je Stounov odbor podneo radnu skicu Protokola za analizu života, u kojoj je izložen naĉin za prouĉavanje svakog živog bića, Ministarstvo odbrane smesta je reagovalo dodelivši 22.000.000 dolara za građenje specijalne izolovane laboratorije. (Ova priliĉno visoka suma izgledala je opravdana, pošto je projekt imao dodirnih taĉaka s već vođenim istraživanjima. Godine 1965. cela oblast sterilizacije i kontaminacije
smatrana je izuzetno važnom. Na primer, NASA je podigla Lunarnu prijemnu laboratoriju, najstrože obezbeđen objekt za astronaute »Apola«, koji su se vraćali s Meseca i možda nosili bakterije ili viruse štetne po ljude. Svaki astronaut koji se vratio s Meseca morao je provesti u karantinu tri nedelje, dok se ne obavi potpuna dekontaminacija. Osim toga, bili su krupni i problemi »ĉistih prostorija« u industriji, u kojima su prašina i bakterije bile svedene na minimum, i »sterilizovanih komora« koje su prouĉavane u Betezdi. Izgledalo je da će aseptiĉka sredina, »ostrva života« i sterilizovani potporni sistemi imati veliki znaĉaj u budućnosti, pa je dodeljivanje sredstava Stounu smatrano dobrom investicijom u sve ove oblasti.)
    Čim je novac dobijen, građenje je brzo nastavljeno. Konaĉno, laboratorija »Grĉka vatra« sazidana je 1966. u Fletroku, Nevada. Projektovanje je povereno mornariĉkim arhitektima iz odeljenja za brodsku elektrotehniku firme »Dženeral Dajnamiks«, s obzirom da je to preduzeće imalo zavidno iskustvo u projektovanju stambenih prostorija u atomskim podmornicama, gde su ljudi morali da žive i rade tokom dužih vremenskih perioda.
     Plan je predviđao podzemnu strukturu konusnog oblika s pet horizonata. Svaki horizont bio je kružnog oblika s centralnim službenim jezgrom u kojem su se nalazili provodnici, cevovodi i liftovi. Svaki horizont bio je ĉistiji od klica negoli prethodni; prvi horizont nije bio sterilizovan, drugi je bio umereno sterilizovan, treći strogo sterilizovan – i tako dalje. Prelazak s jednog horizonta na drugi nije bio slobodan; osoblje je moralo da se podvrgne dekontaminaciji i procedurama karantina, bilo da je išlo gore ili dole.
      Kada je laboratorija bila završena, ostalo je jedino da se odabere ekipa za vanredno stanje »Grĉka vatra«: grupa nauĉnika koja bi prouĉila svaki novi organizam. Posle raznih kombinovanja izabrano je pet ljudi, među njima i sam Džeremi Stoun. Ta petorica bila su spremna da se smesta angažuju u sluĉaju biološke uzbune.
      Nepune dve godine posle svog pisma Predsedniku, Stoun je bio zadovoljan što je »ova zemlja sposobna da se ponese s nepoznatim biološkim agensom«. Pravio se da mu godi odgovor Vašingtona i brzina kojom su njegove ideje sprovedene u delo. Ali, privatno, priznao je svojim prijateljima da je to išlo nekako suviše lako, da se Vašington sloţio s njegovim planovima
suviše spremno.
      Stoun nije mogao znati razloge koji su se krili iza nestrpljivosti Vašingtona, niti zašto mnoge vladine službenike taj problem ozbiljno zabrinjava. Jer, do one noći kada je napustio prijem i odvezao se u plavoj vojnoj limuzini, Stoun nije znao ništa o projektu »Sonda«.



+++


– Ovo je najbrže što smo mogli da pronađemo, gospodine, – reĉe oficir.

       Stoun je ušao u avion osećajući apsurdnost situacije. Bio je to »Boing-727«, potpuno prazan, ĉija su se sedišta protezala unazad, u dugim, niĉim prekinutim redovima.
– Sedite u prvu klasu ako vam se dopada – rekao je oficir s lakim osmehom. – No, nije važno. – Trenutak kasnije otišao je. Nije ga zamenila stjuardesa, nego jedan strogi pripadnik vojne policije s pištoljem na opasaĉu, koji je stajao kraj vrata kada su motori proradili tiho zavijajući kroz noć.
      Stoun se zavalio s dosjeom »Sonda« ispred sebe i poĉeo da ĉita. Bilo je to fascinantno štivo; brzo ga je prelazio, tako brzo da je vojni policajac mislio da putnik zasigurno samo površno pregleda dosje. Ali Stoun je ĉitao svaku reĉ ...
      »Sonda« je bila duhovno dete general-majora Tomasa Sparksa, naĉelnika Divizije za hemijsko i biološko ratovanje pri Medicinskom korpusu SAD.
Sparks je bio odgovoran za istraživanje u objektima za hemijsko--biološko ratovanje u Fort Detriku, država Merilend, Harliju, Indijana, i Dagveju, Juta.
Stoun se s njim sreo jednom ili dvaput i sećao ga se kao ĉoveka blagog ponašanja, s naoĉarima; uopšte nije bio tip za kojeg bi se pretpostavilo da se bavi takvim poslom.
    Produživši da ĉita, Stoun je saznao da je projekt »Sonda« 1963. godine vezan ugovorom s Laboratorij om za reaktivni pogon pri Kalifornijskom institutu za tehnologiju u Pasadeni. Njegov zvaniĉno izneti cilj bio je skupljanje svakog organizma koji može postojati u »bliskom svemiru« –gornjim slojevima Zemljine atmosfere. Tehniĉki govoreći, bio je to vojni projekt, ali finansiran preko Nacionalne uprave za aeronautiku i kosmiĉka istraživanja, navodno civilne organizacije. U stvari, NASA je bila državna Agencija s velikim obavezama prema vojsci; godine 1963. je 43 odsto svih radova bilo obavljeno prema ugovorima s armijom.
      Teoretski, Laboratorija za reaktivni pogon konstruisala je satelit namenjen ulasku u graniĉnu oblast svemira i sakupljanju organizama i prašine radi
prouĉavanja. Ovo je smatrano ĉisto nauĉnim projektom – gotovo radoznalošću – i takvim su ga i prihvatili nauĉnici koji su uĉestvovali u istraživanju.

U stvari, njegovi ciljevi bili su sasvim drugaĉiji.

Pravi ciljevi »Sonde« bili su da nađe nove oblike života koji bi mogli da koriste programu Fort Detrika. U suštini, bio je to pokušaj da se otkriju nova oružja za biološki rat.
      Detrik je bio razvuĉena građevinska struktura u Merilendu, namenjena otkrivanju hemijskih i bioloških sredstava za vođenje rata. Protezala se na
1.300 jutara, i sa svojim materijalnim objektima, ĉija je vrednost procenjivana na 100.000.000 dolara, ubrajana je među najveće istraživaĉke baze bilo koje vrste u Sjedinjenim Državama. Samo 15 odsto tamo naĉinjenih otkrića štampano je u javnim nauĉnim publikacijama; ostatak je bio klasifikovan, kao i izveštaji iz Harlija i Dagveja. Harli je bio maksimalno obezbeđeni objekt u kojem je uglavnom rađeno s virusima. U proteklih deset godina tu je bio pronađen ĉitav niz novih virusa, poĉev od vrste s kodiranim nazivom »Keri Nejšn« (koji izaziva dijareju), do vrste s kodiranim nazivom »Arnold« (koji dovodi do kloniĉnih napada i smrti). Poligon za ispitivanje
Dagvej u Juti bio je veći od države Rod Ajlend i korišćen je prvenstveno za testiranje otrovnih gasova kao što su tabun, sklar i kuf-11.
      Stoun je znao da je samo mali broj Amerikanaca svestan veliĉine ameriĉkih istraživanja hemijskih i bioloških sredstava za vođenje rata. Ukupna džavna ulaganja u ova istraživanja premašivala su pola milijarde dolara godišnje. Veliki deo tog novca dodeljivan je akademskim centrima kao što su »žon Hopkins« u Pensilvaniji i Ĉikaški univerzitet, koji su obavljali prouĉavanje pojedinih sistema oružja na osnovu nejasno formulisanih ugovora. Ponekad, naravno, uslovi nisu bili tako nejasni. Program »Džona Hopkinsa« bio je planiran da podstakne »studije stvarnih ili potencijalnih povreda i bolesti, prouĉavanje oboljenja od potencijalnog znaĉaja za biološki rat, i vrednovanje izvesnih hemijskih i imunoloških reakcija na neke toksoide i vakcine«.
      Uz toliko sredstava i napora ulaganih u hemijsko-biološka istraživanja ĉovek bi pomislio da se stalno usavršavaju nova i sve smrtonosnija oružja.
Međutim, u periodu 1961–65. to nije bio sluĉaj; u zakljuĉku senatskog pododbora za borbenu gotovost 1961. godine reĉeno je da su se »konvencionalna istraživanja pokazala manje no zadovoljavajuća« i da na tom polju treba pronaći »nove puteve i metode istraživanja«.
      To je bilo upravo ono što je general-major Tomas Sparks nameravao da uĉini s projektom »Sonda«.
      U završnom obliku, »Sonda« je bila program za slanje na orbitu oko Zemlje sedamnaest satelita, skupljanje organizama i njihovo vraćanje na tlo. Stoun je ĉitao zbirne podatke o svakom prethodnom letu.
     »Sonda-1« bila je pozlaćeni satelit konusnog oblika, s kompletnom opremom težak 37 funti. Bio je lansiran iz vojnovazduhoplovne baze Vandenberg u Purisimi, Kalifornija, 12. marta 1966. Vandenberg je korišćen za polarne orbite (sever-jug), kao pandan Kejp Kenediju koji je lansirao sa zapada na istok. Vandenberg je imao i tu prednost što se u njemu tajnost mogla ĉuvati bolje nego u Kenediju.
     »Sonda-1« provela je na orbiti šest dana pre nego što je vraćena. Uspešno se spustila u moĉvaru blizu Atene, Džordžija. Na žalost, otkriveno je da sadži samo standardne zemaljske organizme.
      »Sonda-2« izgorela je pri povratku, što je bio rezultat greške na uređajima. »Sonda-3« takođe je izgorela, mada je imala novi tip lameliranog toplotnog štita od plastike i volframa.
     »Sonda-4« i »Sonda-5« izvuĉene su neoštećene iz Indijskog okeana odnosno podnožja Apalaĉkih planina, ali nijedna nije sadržavala radikalno nove organizme; oni prikupljeni bili su bezazlene varijante S. albus, uobiĉajenog zagađivaĉa ljudske kođe. Ove greške dovele su do daljnjeg pooštravanja procedure sterilizacije pre lansiranja.
       »Sonda-6« lansirana je na samu Novu godinu 1967. Sadržala je najnovija poboljšanja, uvedena posle ranijih pokušaja. Velike nade polagane su u ovaj prepravljeni satelit, koji se vratio jedanaest dana kasnije, spustivši se blizu Bombaja, Indija. U potpunoj tajnosti 3. vazdušno-desantna divizija, tada
stacionirana u Evreu, Francuska, sasvim blizu Pariza, upućena je da donese kapsulu. Trideset ĉetvrta divizija stavljena je u stanje borbene gotovosti kad
god bi bio preduzet neki let u svemir, prema proceduri operacije »Opoziv«, planu koji je prvi put razrađen da bi se kapsule »Merkjuri« i »Džemini«
zaštitile u sluĉaju pada na stranu teritoriju. To je bio glavni razlog što je u prvoj polovini šezdesetih godina u Zapadnoj Evropi držana i ova usamljena ameriĉka padobranska divizija.
     »Sonda-6« otkrivena je i pokupljena bez poteškoća. Ustanovljeno je dasadrži ranije nepoznatu vrstu jednoćelijskog  organizma oblikom sliĉnog koko-bacilu, gram-negativnog, koagulaza i triokinaza-pozitivnog. Međutim, uopšte uzev, pokazao se dobroćudan prema svim živim bićima osim domaćih kokošiju, koje bi se od njega umereno razbolele u periodu od ĉetiri dana.
    Među osobljem Detrika postepeno se gasila nada da će program »Sondi« dovesti do uspešnog otkrivanja patogena. No bez obzira na to, »Sonda-7«
lansirana je ubrzo posle satelita »Sonda-6«. Taĉan datum klasifikovan je kao poverljiv, ali se pretpostavlja da je to bio 5. februar 1967. »Sonda-7« odmah je ušla na stabilnu orbitu s apogejom od 317 milja i perigejom od 224 milje. Ostala je na orbiti dva i po dana, kada je satelit iznenada, iz nepoznatih razloga napustio stabilnu putanju – pa je odluĉeno da bude spušten putem radio-upravljanja.

Predviđeno mesto spuštanja bila je pusta oblast u severoistoĉnoj Arizoni.


+++

Usred leta, u ĉitanju ga je prekinuo jedan oficir, koji mu je doneo telefon, a onda se povukao na pristojnu razdaljinu dok je Stoun razgovarao.
– Da? – rekao je Stoun, ĉudno se osećajući. Nije bio navikao da vodi
telefonske razgovore za vreme putovanja avionom.
– Ovde general Markus – zaĉuo se umoran glas. Stoun nije poznavao generala Markusa. – Samo sam hteo da vas obavestim da su pozvani svi ĉlanovi vaše grupe, s izuzetkom profesora Kirka.
– Šta se desilo?
– Profesor Kirk je u bolnici – rekao je general Markus. – Dalje pojedinosti saznaćete kad se spustite.
       Razgovor se završio; Stoun je vratio telefon oficiru. Zatim je za trenutak razmišljao o drugim ljudima iz grupe i upitao se kakva će biti njihova reakcija kad ih dignu iz kreveta.
      Bio je tu Livit, naravno. On će se brzo odazvati. Livit je bio kliniĉki mikrobiolog, ĉovek s iskustvom u leĉenju infektivnih bolesti. U svom životu
video je dovoljno zaraza i epidemija da bi shvatao znaĉaj brze akcije. Osim toga, bio je tu njegov duboko uvreženi pesimizam koji ga nikad nije napuštao. Bio je to razdražljiv, džandrljiv, krupan ĉovek zlovoljna lica i tužnih oĉiju za koje se ĉinilo da zure u sumornu nesrećnu budućnost; ali bio je takođe promišljen, maštovit i nije zazirao od smelih ideja.
     Zatim je tu bio patolog Barton iz Hjustona. Stoun nikada nije naroĉito voleo Bartona, mada je priznavao njegov nauĉni talenat. Barton i Stoun su se
razlikovali: dok je Stoun bio sistematiĉan, Barton je bio aljkav; dok se Stoun kontrolisao, Barton je bio nagao; dok je Stoun bio samouveren, Barton je bio
nervozan, plašljiv, ćudljiv. Kolege su Bartona prozvale »padaviĉarem«, delimiĉno radi njegovog obiĉaja da pada zbog razvezanih pertli na cipelama i
preširokih manžetni pantalona, a delimiĉno zbog njegovog talenta da se greškom sapliće iz jednog važnog otkrića u drugo.
      A onda Kirk, antropolog s Jela, koji izgleda neće moći da dođe. Ako je izveštaj bio taĉan, Stoun je znao da će mu ovaj ĉovek nedostajati. Kirk je bio loše obavešten i priliĉno uobražen ĉovek, koji je nekim sluĉajem posedovao izvanredno logiĉan um. Bio je sposoban da pojmi suštinu problema i da
manipuliše njome dok ne dobije potrebni rezultat; mada nije mogao da uravnoteži svoju sopstvenu ĉekovnu knjižicu, matematiĉari su ĉesto tražili od njega pomoć pri rešavanju krajnje apstraktnih problema.
    Takav mozak Stounu će nedostajati. Izvesno je da im peti ĉovek neće mnogo pomoći. Stoun se namršti pri pomisli na Marka Hola. Hol je bio kompromisni kandidat za grupu; Stoun bi tu radije video jednog lekara, iskusnog struĉnjaka za poremećaje metabolizma; izbor hirurga, umesto toga, naĉinjen je s velikim oklevanjem. Na Stouna je bio izvršen pritisak od strane Ministarstva odbrane i Komisije za nuklearnu energiju da prihvati Hola, jer su te ustanove verovale u Hipotezu o presudnom ĉoveku; na kraju, Stoun i ostali su popustili.
       Stoun nije dobro poznavao Hola; pitao se šta će reći kada ga obaveste o uzbuni. Stoun nije mogao znati za veliki zastoj u obaveštavanju ĉlanova grupe. Nije znao, na primer, da je Barton, patolog, pozvan tek u pet izjutra, ili da je Piter Livit, mikrobiolog, pozvan tek u 6.30, u vreme kada se pojavio u
bolnici.

A Hol je pozvan tek u 7.05.


++++

      Bilo je to, kako je Mark Hol rekao kasnije, »strašno iskustvo. U magnovenju istrgnut sam iz obiĉnog sveta i gurnut u najneobiĉniji«. U 6.45 ĉasova Hol je bio u kupatilu pored operacione sale 7 i prao ruke spremajući se za svoju prvu operaciju. Bio je to deo uobiĉajene prakse koju je svakodnevno obavljao
već nekoliko godina. Potpuno opušten šalio se s hirurgom-nastojnikom koji je prao ruke pored njega.
     Pošto je završio, prešao je u operacionu salu držeći ruke ispred sebe, a instrumentarka mu je dodala peškir da bi obrisao šake. U sali se nalazio drugi lekar, koji je pripremao pacijenta za hirurški zahvat, primenjujući jod i rastvor alkohola, i još jedna sestra. Svi oni izmenjali su pozdrave.
     U bolnici Hol je bio poznat kao brz, naprasit i nepredvidljiv hirurg. Operisao je hitro, gotovo dvaput brţže od ostalih hirurga. Kada bi stvari išle glatko, smejao se i šalio za vreme posla, šegaĉeći se sa svojim asistentima, sestrama, anestetiĉarem. Ali kad stvari ne bi išle dobro, ako bi posao bio pipav i težak, Hol je umeo da bude strahovito razdraţžljiv.
     Kao većina hirurga, pridavao je važnost rutinskom postupku. Sve je moralo da bude urađeno prema određenom redu, na određen naĉin. Inaĉe, poĉeo bi da se uzbuđuje.
      Pošto su ostali u operacionoj sali znali za ovo, sa zebnjom su digli poglede ka galeriji za posmatraĉe kada se pojavio Livit. Pritisnuvši dugme
interfona kojim su gornje prostorije bile povezane s operacionom salom ispod njih, Livit reĉe: – Zdravo, Mark.
      Hol je pokrivao pacijenta stavljajući zelenu sterilnu tkaninu na svaki deo njegovog tela osim na trbuh. On iznenađeno diţe pogled. – Zdravo, Piter.
– Žao mi je što vas uznemiravam – reĉe Livit – ali ovo je vanredno stanje.
– Moraće da saĉeka – reĉe Hol. – Poĉinjem operaciju.
Završio je pokrivanje i zatražio skalpel. Opipao je trbuh tražeći orijentire gde će naĉiniti prvi rez.
– Ne može da ĉeka – reĉe Livit.
Hol zastade. Spustio je skalpel i pogledao uvis. Nastupila je duža tišina.
– Kako to, dođavola, mislite: ne može da ĉeka?
Livit je ostao pribran. – Morate da prekinete. Ovo je vanredno stanje.
– Ĉujte, Piter, ovde imam pacijenta. Pod anestezijom. Spremnog za operaciju. Ne mogu jednostavno da odem ...
– Keli će to preuzeti umesto vas.
Keli je bio jedan od bolniĉkih hirurga.
– Keli?
– On sada pere ruke – reĉe Livit. – Sve je uređeno. Oĉekujem da se sretnem sa vama u svlaĉionici za hirurge. Za oko trideset sekundi.
A onda je otišao.
     Hol je prostrelio pogledom sve u sali. Niko se nije pokrenuo niti šta rekao. Posle jednog trenutka skinuo je rukavice i otutnjao iz sale opsovavši jednom, vrlo glasno.

+++


   Hol je sopstvenu saradnju s »Grĉkom vatrom« smatrao u najboljem sluĉaju mršavom. Godine 1966. obratio mu se Livit, šef bakteriološkog odeljenja bolnice, koji mu je u grubim crtama objasnio svrhu projekta. Hol je smatrao da je to zabavno i pristao da se pridruţži grupi ako njegove usluge ikad budu
potrebne; intimno, bio je uveren da »Grĉka vatra« nikad neće dobiti priliku da nešto uĉini.
    Livit je ponudio Holu da mu preda dosje o »Grĉkoj vatri« i da ga obaveštava o novostima u projektu. Isprva je Hol uĉtivo uzimao tekstove, ali
je ubrzo postalo jasno da se ne želi muĉiti ĉitanjem, pa je tako Livit prestao da mu ih daje. Ako ništa drugo, to se Holu dopalo, jer nije voleo da mu sto
bude pretrpan.
     Pre godinu dana Livit ga je upitao da li oseća radoznalost za ono ĉemu se prikljuĉio svojim pristankom i što bi u budućnosti moglo da se pokaţže opasnim.
– Ne – odgovorio je Hol.
     Sada, u lekarskoj sobi, Hol je zažalio zbog tih reći. Lekarska soba bila je mala, s nizovima ormara na sva ĉetiri zida; nije bilo prozora. Na sredini
prostorije stajao je veliki automat za kafu, a kraj njega gomila papirnih ĉaša.Livit napuni sebi jednu ĉašu; njegovo ozbiljno lice, nalik na njušku lovaĉkog psa, izgledalo je žalosno.
– Ovo će biti grozna kafa – reĉe on. – Pristojnu kafu ne možete da dobijete nigde u bolnici. Presvucite se brzo.
Hol primeti: – Imate li što protiv da mi prvo kažete zašto...
– Imam, imam – reĉe Livit. – Presvucite se. Napolju nas ĉekaju kola, i već
 kasnimo. Možda suviše.
     Njegov naĉin govora bio je osoran, melodramski, što je oduvek ljutilo Hola. ĉulo se glasno srkanje kada je Livit otpio kafu. – Baš kao što sam i pretpostavljao – reĉe on. – Kako to podnosite? Požurite, molim.
      Hol je otkljuĉao svoj ormar i ritnuo ga da se otvori. Zatim se naslonio na vrata i skinuo crne plastiĉne navlake za cipele koje su nošene u operacionoj sali da bi se spreĉilo stvaranje statiĉkog elektriciteta.
– Sada ćete mi, pretpostavljam, reći da to ima veze s onim prokletim projektom.
– Tako je – odgovori Livit. – Pokušajte brže. Kola ĉekaju da nas odvezu do aerodroma, a jutarnji saobraćaj je gadan.
     Hol se brzo presvukao, ne razmišljajući, jer je trenutno bio ošamućen. Ustvari,  on nikada nije verovao da je to moguće. Obukao se i krenuo sa
Livitom ka izlazu iz bolnice. Napolju, na suncu, spazio je maslinastu limuzinu Kopnene vojske SAD, priteranu uz iviĉnjak, s upaljenim svetlima. Proželo ga je iznenadno strašno saznanje da se Livit ne šali, da se niko ne šali, i da se ostvaruje nekakav užasni košmar.


+++++

     Nasuprot tome, Piter Livit bio je razdražen zbog Hola. Uopšte uzev, Livit je bio netrpeljiv prema lekarima koji su se bavili praktiĉnim radom. Mada je stekao diplomu doktora medicine, Livit nikad nije obavljao praksu, jer je više voleo da svoje vreme posveti istraživanju. Njegova oblast bila je kliniĉka
mikrobiologija i epidemiologija, a njegova specijalnost – parazitologija.Istraživao je parazite širom sveta; taj rad doveo je do otkrića brazilske pantljiĉare Taenia renzi, koju je opisao u jednoj studiji 1953. godine.
    Međutim, sa starošću, Livit je prestao da putuje. Javno zdravstvo, rado jegovorio, igra je za mladog ĉoveka; kad peti put obolite od crevne amebijaze,
vreme je da prekinete. Livit je peti put oboleo u Rodeziji 1955. Bio je užasnobolestan tri meseca i oslabio ĉetrdeset funti. Posle toga dao je ostavku na mesto u službi javnog zdravstva. Ponudili su mu da se zaposli kao šef odeljenja mikrobiologije u bolnici, i on je to prihvatio uz uslov da mu omoguće da dobar deo svog vremena odvoji za istraživaĉki rad.
     U bolnici se proĉuo kao izvanredan kliniĉki bakteriolog, ali u žiži njegovog interesovanja ostali su paraziti. U periodu od 1955. do 1964. objavio je seriju studija o parazitskim vrstama Ascaris i Necator, koje su visoko ocenjene među drugim struĉnjacima na tom polju.
       Livitova reputacija sasvim prirodno obezbedila mu je izbor za grupu »Grĉka vatra«, i baš preko njega i Hol je pozvan da se prikljuĉi. Livit je znao zašto je Hol odabran, ali ne i Hol.
       Kada ga je Livit zamolio da im pristupi, Hol je zahtevao da ĉuje razlog.
–Ja sam samo hirurg – rekao je.
– Da – uzvratio je Livit – ali vi poznajete elektrolite.
– Pa?
– To može biti važno. Hernija krvi, pH, kiselost i alkalnost – sve te stvari. To može biti od presudnog znaĉaja kad dođe vreme.
– Ali ima puno struĉnjaka za elektrolite – istakao je Hol. – Mnogi su bolji od mene.
– Da – složio se Livit. – Ali svi su oženjeni.
– Pa šta?
– Nama je potreban samac.
– Zašto?
– Važno je da jedan ĉlan grupe bude neoženjen.
– To je ludo – rekao je Hol.
– Možda – uzvratio je Livit. – A možda i nije.
Izašli su iz bolnice i pošli ka armijskoj limuzini. Jedan mladi oficir kruto ih je ĉekao i salutirao kada su stigli.
– Doktor Hol?
– Da.
– Mogu li da vidim vašu kartu, molim?
       Hol mu je dao malu plastiĉnu kartu sa svojom fotografijom. Nosio je tu kartu u lisnici dže od godinu dana; bila je to priliĉno ĉudna karta – samo ime, fotografija i otisak prsta, ništa više. Ništa što bi ukazalo da je to zvaniĉna karta.
       Oficir je pogledao legitimaciju, zatim Hola i opet kartu. Najzad je vratio,
– Vrlo dobro, gospodine.
Otvorio je zadnja vrata na limuzini. Hol je ušao, a za njim Livit, štiteći oĉi od migajućeg crvenog svetla na krovu kola. Hol to primeti.
– Nešto nije u redu?
– Ne. Prosto nikad nisam voleo migajuća svetla. Podsećaju me na dane kada sam bio šofer ambulantnih kola za vreme rata. – Livit se zavalio i kola su krenula. – Tako dakle – reĉe on. – Kad stignemo na aerodrom, dobićete dosje da ga proĉitate u toku leta.
– Kakvog leta?
– Letećete jednim »F-104« – reĉe Livit.
– Kuda?
– U Nevadu. Pokušajte da proĉitate dosje uz put. Kad jednom stignemo,
bićemo vrlo zauzeti.
– A ostali iz grupe?
Livit pogleda na sat.
– Kirk ima zapaljenje slepog creva i nalazi se u bolnici. Ostali su već poĉeli da rade. Trenutno, oni su u helikopteru iznad Pidmonta u Arizoni.
– Nikad ĉuo – reĉe Hol.
– Niko nije ĉuo – reĉe Livit. – Dosad.





Нема коментара:

Постави коментар