Mišel Uelbek, Elementarne čestice, treci deo - BEZGRANIČNA EMOTIVNOST, 1-7

 

BEZGRANIČNA EMOTIVNOST

1.

Po povratku u Pariz, pronašao je Desplechinovo pismo. Prema članku 66 pravilnika CNRS-a, morao je zatražiti povratak u službu, ili produžetak neplaćenog dopusta, dva meseca pre isteka odobrenog razdoblja. Pismo je bilo uljudno i puno humora, Desplechin se sprdao s administrativnim obavezama; no uprkos tome, rok je nesporno istekao tri nedelje ranije. Odložio je pismo na radni sto, u stanju duboke nesigurnosti. Tokom protekle godine, bio je slobodan da sam određuje područje svojih istraživanja; što je postigao? Nesporno, gotovo ništa. Uključivši svoj kompjuter, s gađenjem ustanovi da je u njegov e-mail pristiglo još osamdeset stranica; premda je bio odsutan svega dva dana. Jedan od dopisa poslan mu je iz Instituta za molekularnu biologiju u Palaiseau. Kolega koji ga je menjao pokrenuo je program istraživanja DNA kod mitohondrija; za razliku od DNA u jezgri, ove su molekule izgleda bile lišene mehanizama popravka koda oštećenog napadima radikala; to nije bilo posebno iznenađenje. Sa Univerziteta Ohio stigla je zanimljivija poruka: njihova su istraživanja Saccharomycea pokazala da vrste koje se reprodukuju polnim putem evoluiraju sporije od onih koje se reprodukuju kloniranjem; proizvoljne se mutacije, dakle, stoga se cine delotvornijima od prirodnog odabira. Eksperimentalno je kombinovanje zabavno, i rezultati mu protureče jasnoći klasične hipoteze o polnoj reprodukciji kao pokretaču evolucije; ali kako god bilo, svemu se tome vrednost sada svodi na anegdotsku. Čim genetski kod bude potpuno dešifrovan (a to će se dogoditi tokoom predstojećih meseci), čovečanstvo će biti u stanju nadzirati vlastitu biološku evoluciju; polnost će tada jasno razotkriti svoju bit, beskorisne, opasne i regresivne funkcije. Ali čak i kada bi se uspelo otkriti pojavu mutacija, šta više proračunati njihov mogući štetni učinak, ništa zasad ne baca ni najmanje svetlo na njihovu determiniranost; stoga ništa ne omogućuje da im se prida određen i upotrebljiv smisao; jasno je da u tom pravcu treba usmeriti istraživanja.

Rasterećen spisa i knjiga kojima su bile pretrpane police, Desplechinova se kancelarija cinila golemom. »E, da...«, reče uz diskretan osmeh. »Idem u penziju po isteku meseca.« Djerzinski ostade rastvorenih usta od iznenađenja. Čovek nekog godinama poznaje, katkad desecima godina, pomalo se navikne izbegavati licna pitanja i uistinu važne teme; ali zadržava nadu da će kasnije, u povoljnijim okolnostima, naći dobar razlog da postavi ta pitanja, da načne te teme; unedogled odgađana vizija čovečnijeg i potpunijeg odnosa nikad se posve ne izbriše, jednostavno stoga što je on nemoguć, jer se ni jedan ljudski odnos ne da strpati u nepromenjivo skučen i krut okvir. Ostaje, dakle, vizija »autentičnog i dubokog« ljudskog odnosa; ostaje godinama, katkad desecima godina, sve dok vam neki konačan i brutalan događaj (najčešće tipa smrti) ne ukaže da je prekasno, da se ni taj »autentičan i dubok« odnos čiju ste sliku negovali neće razviti, ništa više od drugih. U petnaest godina njegovog radnog veka, Desplechin je bio jedina osoba s kojom je poželeo uspostaviti bliskost koja bi izišla iz okvira slučajnog, čisto utalitarnog, beskrajno dosadnog ljudskog okruženja koje tvori prirodnu klimu kancelarijskog života. E pa, propalo je. Bacio je snuždeni pogled na kutije knjiga nagomilane na podu ureda. »Mislim da bi bolje bilo da odemo negde na piće...«, predloži Desplechin, vrlo prikladno sažimajući trenutni ugođaj.

Prošli su uzduž muzeja Orsay, seli za sto na terasi u stilu XIX. stoleća. Za susednim je stolom pet-šest italijanskih turistkinja živahno ćeretalo, poput nevine peradi. Djerzinski naruči pivo, Desplechin whisky bez leda.

»Sta ćete sad raditi?«

»Ne znam...« Desplechin je zaista izgledao kao da ne zna. »Putovati... Možda se odlučim za malo seksualnog turizma.« Nasmeši se; lice mu je još uvek bilo vrlo šarmantno dok se smešio; taj je šarm, doduše, bio pun razočaranja, očito se radilo o potrošenom čoveku, ali šarm je svejedno bio pravi. »Šalim se... Istina je da me to više uopste ne zanima. Znanje, da... Ostaje želja za znanjem. Čudna je stvar ta želja za znanjem... Vrlo je malo ljudi ima, čak i medu naucnicima; većina ih se zadovolji građenjem karijere, brzo pređe na administrativne položaje; premda je ona strahovito važna u istoriji čovečanstva. Mogla bi se zamisliti bajka u kojoj se sasvim malena skupina ljudi — najviše nekoliko stotina osoba na zemaljskoj kugli — sa žarom bavi vrlo teškom, vrlo apstraktnom aktivnošću, potpuno nerazumljivom neupućenima. Ti ljudi zauvek ostaju nepoznati ostatku naroda; nikada im ne pripadne ni vlast, ni bogatstvo, ni počasti; niko nije u stanju čak ni shvatiti zadovoljstvo koje im pruža njihova sitna zanimacija. No ipak, oni su najmoćnija sila na svetu, i to zbog vrlo jednostavnog, sasvim skromnog razloga: jer su im u rukama ključevi racionalne sigurnosti. Sve što oni proglase istinitim, kao takvo pre ili kasnije prihvati i celokupno čovečanstvo. Nijedna ekonomska, politička, društvena ni verska sila nije u stanju sačuvati verodostojnost pri suočenju s racionalnom sigurnošću. Može se reći da se Zapad preko svake mere zanimao za filozofiju i politiku, da je potpuno nerazumno lomio koplja na filozofskim i političkim pitanjima; takođe se može reći da je Zapad strastveno voleo književnost i umetnost; ali u zbilji, ništa u njegovoj istoriji nije imalo toliku težinu kao potreba za racionalnom sigurnošću. Toj je potrebi za racionalnom sigurnošću Zapad na kraju sve žrtvovao: svoju veru, svoju sreću, svoja nadanja, i kad se sve zbroji, svoj život. Toga bi se trebalo setiti kada se pokuša prosuđivati celokupnost zapadnjačke civilizacije.« Ucutao je, ostavši zamišljen. Pogled mu je trenutak lebdio medu stolovima, pa se usredotočio na čašu.

»Sećam se jednog dečaka koga sam upoznao u trećem razredu, kada mi je bilo šesnaest. Vrlo komplikovan, teskoban tip. Bio je iz bogate, konzervativne porodicd i, uostalom, potpuno je prihvatao vrednosti svog okruženja. Jednog dana, usred neke rasprave, rekao mi je: 'Ono što određuje vrednost neke vere je kakvoća morala koji se na njoj može utemeljiti.' Zanemeo sam od iznenađenja i divljenja. Nikada nisam doznao je li sam došao do tog zaključka, ili je izrečenu tezu pronašao u nekoj knjizi; u svakom slučaju, rečenica me se silno dopala. Već četrdeset godina o njoj razmišljam; danas mislim da je u krivu. Čini mi se nemogućim u verskim pitanjima zauzimati isključivo moralistička stajališta; no ipak, Kant ima pravo kada tvrdi da se i sam Spasitelj čovečanstva mora prosuđivati prema univerzalnim etičkim kriterijima. Ali ja sam došao do uverenja kako su vere nadasve pokušaji objašnjavanja sveta; a nijedan pokušaj objašnjavanja sveta nije održiv ako se sukobi s našom potrebom za racionalnom sigurnošću. Matematički dokaz, eksperimentalni postupak, to su trajne stečevine ljudske svesti. Dobro znam da izgleda kao da mi činjenice protivreče, dobro znam da islam - daleko najgluplja, najpretvornija i najnazadnija od svih vera — trenutno kao da se širi; no to je samo površna i privremena pojava: dugoročno, islam je osuđen na propast, još izvesnije od hrišćanstva.«

Djerzinski podiže glavu; slušao je s velikom paznjom. Nikada ne bi bio pomislio da je Desplechin osetljiv prema tim pitanjima; on, pak, nakon kraćeg kolebanja nastavi:

»S Philippeom sam izgubio vezu nakon mature, ali doznao sam da je počinio samoubistvo nekoliko godina kasnije. Dobro, ne mislim da je to povezano; ali istovremeno biti homoseksualac, katolički integrist i rojalist, to zasigurno ipak nije baš jednostavan spoj.«

U tom trenu Djerzinski shvati da njega samog nikada nisu opsedala ozbiljna verska preispitivanja. Znao je, međutim, i to odavno, da je materijalistička metafizika, nakon što je pomela verska uverenja prethodnih vekova, sama stradala od najnovijih dostignuća fizike. Neobično je da se ni njemu niti ijednom od fizičara koje je upoznao nije nikada javila makar kakva sumnja, kakva duhovna teskoba.

»Sto se mene licno tiče«, reče upravo kada mu se probudila spoznaja o tome, »rekao bih da sam se držao onog temeljnog pragmatizma koji je u načelu tipičan za istraživače. Činjenice postoje, zakonitosti ih ulančavaju, pojam uzroka nije naucan. Svet je jednak zbiru znanja koja imamo o njemu.«

»Ja više nisam istraživač...«, odgovori Desplechin s razoružavajućom jednostavnošću. »Nesumnjivo se upravo zbog toga pod stare dane prepuštam metafizičkim pitanjima. Ali, naravno, vi ste u pravu. Treba nastaviti istraživati, eksperimentisati, otkrivati nove zakone, ostalo je potpuno beznačajno. Setite se Pascala:' Treba reći otprilike: to činimo figurama i gestovima, jer to je istinito. Ali reći kojima, i načiniti masinu, to je smešno; jer to je beskorisno, nesigurno i mukotrpno' Dakako, on je još jednom u pravu, a ne Descartes. Uzgred... jeste li odlučili šta ćete? Pitam zbog... (učinio je pokret izvinjenja) te gnjavaže oko rokova.«

»Jesam. Treba mi premeštaj u Centar za genetska istraživanja Galway, u Irskoj. Potrebna mi je mogućnost da brzo instaliram jednostavne eksperimentalne sklopove, u uslovima dovoljno precizne temperature i pritiska, sa širokim spektrom radioaktivnih obeleživača. Nadasve mi je potrebna velika kompjuterska moć — mislim da se sećam da imaju dva paralelno povezana Craya.«

»Mislite krenuti novim smerom istraživanja?« Iz Desplechinovog je glasa provirio tračak uzbuđenja; opazivši to, ponovno navuče svoj diskretni smešak, kojim kao da se sebi rugao. »Želja za znanjem...«, reče blago.

»Mislim da je pogreška u odluci da se radi isključivo na prirodnoj DNA. Molekula je DNA složena, i razvijala se manje-više slučajno: ima neopravdanih viškova, dugih nekodirajućih sekvenci, ukratko ima koječega. Ako želimo ozbiljno testirati opste uslove mutacije, treba krenuti od jednostavnijih samoreprodukujućih molekula, s najviše nekoliko stotina valencija.«

Desplechin je kimao glavom, sa sjajem u očima, više nije pokušavao sakriti uzbuđenje. Italijanske su turistkinje otišle; osim njih, u kafiću nije bilo nikoga.

»To će svakako trajati vrlo dugo«, nastavi Michel, »ne može se unapred govoriti o posebnim obeležjima promenjivih konfiguracija. Ali zasigurno postoje uslovi strukturne stabilnosti na subatomskom nivou. Ako se uspe izračunati stabilnu konfiguraciju, makar na samo nekoliko stotina atoma, ostalo će zavisiti samo o kapacitetu obrade... Zapravo, možda malo previše žurim.«

»Ne mora biti...« Desplechin je sada govorio sporim i sanjarskim glasom čoveka koji nazire beskrajno daleke horizonte, fantomske i neistražene mentalne sklopove.

»Potrebna mi je mogućnost da radim posve nezavisno, izvan hijerarhije centra. Ima tu stvari koje su čisto hipotetične: bilo bi predugo, preteško za objašnjavanje.«

Svakako. Pisaću Walcottu, direktoru centra. On je u redu, pustiće vas na miru. Uostalom, već ste radili s njima, ako se ne varam. Nešto s kravama...« »Da, neka sitnica.«

»Ne brinite. Idem u penziju... (ovog mu se puta u osmehu pojavilo malo ogorčenja), ali to je još u mojoj moći. U administrativnom smislu, imaćete status naucnika na posudbi — koji ćete moći produziti iz godine u godinu, koliko god budete želeli. Ma ko bio moj naslednik, nema ni najmanje mogućnosti da taj ugovor bude doveden u pitanje.«

Rastaše se nedugo potom, kod Pont Rovala. Desplechin mu pruži ruku. Nije imao sina, njegove su ga seksualne sklonosti u tome sprečile, ideju pretvornog braka oduvek je smatrao smešnom. Tih nekoliko sekundi, dok mu je stiskao ruku, reče sebi da ono što upravo proživljava spada na neki viši nivo; potom sebi reče da je silno umoran; potom se okrene i podje duž gata, uz knjižarske štandove.

Djerzinski je minutu-dve posmatrao tog čoveka kako nestaje u smiraju dana.

2.

Sledećeg je dana večerao kod Annabelle i vrlo joj razložno, na sažet i precizan način objasnio zašto mora otići u Irsku. Pred njim stoji zacrtan program, sve je jasno povezano. Ono bitno je ne usredotočiti se na DNA, živo biće posmatrati u najopstijem smislu kao samoreproduktivan sistem.

U prvi tren, Annabelle ne odgovori ništa; nije mogla suzbiti lagano krivljenje usta. Potom mu doli vina; te je večeri spremila ribu, i njezina je malena garsonjera više no ikad podsećala na brodsku kabinu.

»Nisi me mislio povesti...« Reči joj snažno odjeknuvše u tišini; tišina se otegne. »Nisi čak ni pomislio na to...«, reče napola iznenađeno, napola detinje uvređeno; potom brizne u plač. Nije se ni pomaknuo; da je u tom trenu učinio kakav gest, ona bi ga zasigurno otklonila; ljudi moraju plakati, nema se što drugo učiniti. »A tako smo se dobro slagali kada nam je bilo dvanaest godina...«, reče ona u suzama.

Zatim podiže pogled prema njemu. Lice joj je bilo pravilno, iznimno lepo. Reče bez razmišljanja: »Napravi mi dete. Trebam nekoga uza sebe. Nećeš ga morati odgajati, niti brinuti za njega, čak ni priznati ga. Uopste te ne tražim da ga voliš, niti da mene voliš; samo mi napravi dete. Znam da imam četrdeset godina: svejedno mi je, preuzimam rizik. Ovo mi je poslednja prilika. Koji put mi dođe žao što sam pobacila. Ali prvi muškarac s kojim sam zatrudnela bio je ološ, a drugi neodgovoran; kad mi je bilo sedamnaest nisam ni pomišljala da bi život mogao biti tako ograničen, mogućnosti tako kratkotrajne.«

Michel upali cigaretu da razmisli. »Čudna ideja...«, reče kroz zube. »Čudno je doći na ideju da se reprodukuješ, ako ne voliš život.« Annabelle ustade, komad po komad skine svoju odeću. »U svakom slučaju, dođi da vodimo ljubav. Već barem mesec dana nismo vodili ljubav. Prestala sam uzimati pilule pre dve nedelje; sad sam usred plodnih dana.« Stavila je ruke na trbuh, podigla ih do grudi, lagano razmaknula bedra. Bila je lepa, poželjna i umiljata; zašto nije ništa osećao? To je neobjašnjivo. On pripali još jednu cigaretu, naglo shvati da mu razmišljanje neće ništa pomoći. Dete se napravi, ili ne napravi; to ne zavisi o racionalnoj odluci, to ne spada medju odluke koje ljudsko biće racionalno donosi. On zgnječi opušak u pepeljari, promrmlja: »Pristajem.«

Annabelle mu pomoge da skine odeću i nežno ga rukama nadraži kako bi mogao ući u nju. Nije osećao bog-zna šta, osim mekoće i topline njezine vagine. Brzo se prestade micati, zatečen geometrijskim izgledom koitusa, te ujedno zadivljen gipkošću i osetilnim bogatstvom sluznica. Annabel ustima dotakne njegova, obgrli ga. On zatvori oči, jasnije oseti vlastiti ud, ponovno se stade micati gore-dole. Malo pre ejakulacije ukaže mu se vizija -posebno jasna vizija - spajanja rasplodnih celija a odmah potom prvih deoba. To je bilo poput skoka u neizbežno, poput malog samoubistva. Val svesti popne mu se udom, oseti štrcanje svoje sperme. Annabelle ga također oseti, duboko uzdahne; potom ostadoše potpuno mirni.

»Trebali ste se naručiti za papa-test pre mesec dana...«, reče ginekolog umornim glasom. »Umesto toga, prekidate s pilulom bez mog znanja i upuštate se u trudnoću. Dajte, pa niste balavica!...« Vazduh je u ordinaciji bio hladan i pomalo lepljiv; Annabelle se iznenadila što je pri izlasku ponovno zatekla sunce.

Nazvala je sutradan. Ispitivanje celija otkrilo je »prilično ozbiljne« anomalije; trebaće učiniti biopsiju i kiretažu sluznice maternice. »Od trudnoće je, razume se, bolje zasad odustati. Razumno je stvari raditi na sigurnim temeljima, ne?...« Nije izgledao jako uznemiren, samo malo zabrinut.

Annabelle je tako treći put pobacila - fetus je imao samo dve nedelje, bilo je dovoljno kratko usisavanje. Instrumenti su znatno napredovali od poslednjeg zahvata koji je pretrpela, i na njeno veliko iznenađenje, sve je bilo gotovo za manje od deset minuta. Rezultati analize stigli su tri dana kasnije. »Pa eto...«, lekar je izgledao strašno star, kompetentan i žalostan. »Bojim se, nažalost, da nema nikakve sumnje: imate mikro-invazivni stadij raka maternice.« Namestio je naočale, ponovno pregledao papire; to je osetno pojačalo utisak opste kompetencije. Nije bio posebno iznenađen; rak materice često napada žene u godinama koje prethode menopauzi, a rizik se povećava ako nisu rađale. Način tretmana je poznat, tu nema ničega spornog. »Treba izvršiti abdominalnu histerektomiju i bilateralnu salpingo-ovarektomiju. To su danas lagani operacijski zahvati, opasnost od komplikacija je zanemariva.« Bacio je pogled na Annabelle: loše je što ne reaguje, što ostaje potpuno bez reči; to je verovatno uvertira u krizno stanje. Lekarima se u načelu preporučuje da pacijenticu usmere na psihoterapiju potpore — pripremio je mali popis adresa — i nadasve da težište stave na sledeću misao vodilju: kraj plodnosti nikako ne znači kraj polnog života; kod nekih pacijentica, naprotiv, to osetno pojača polnu žudnju.

»Znači, izvadiće mi matericu...«, reče ona s nevericom.

»Matericu, jajnike i Falloppijeve tube; bolje je izbeći svaku opasnost od širenja. Prepisaću vam terapiju nadomeštanja hormona - ona se, uostalom, sve češće prepisuje, čak i u slučajevima obične menopauze.«

3

Otputovala je toditeljima u Crecy-en-Brie; operacija je zakazana za 17. Michel ju je, zajedno s majkom, otpratio u bolnicu u Meauxu. Nije se bojala. Hirurški je zahvat trajao nešto duže od dva sata. Annabelle se probudila sutradan. Kroz prozor je videla plavo nebo, lagani dah vetra u krošnjama. Nije osećala gotovo ništa. Želela je videti ranu na svom trbuhu, ali nije se usudila zatražiti sestru. Bilo je čudno misliti kako je sad ista žena, osim što su joj uklonjeni reprodukcijski organi. Reč »ablacija« neko joj je vreme lebdela u duhu, dok je nije zamenila jedna brutalnija slika. »Ispraznili su me«, reče sebi; »očistili su mi utrobu kao piletu.«

Iz bolnice je izašla nedelju kasnije. Michel je pisao Wal-cottu da ga izvesti kako odgađa dolazak; nakon malo izmotavanja pristao se smestiti kod njenih roditelja, u nekadašnjoj bratovoj sobi. Annabelle je primetila da se zbližio s njenom majkom dok je ona bila u bolnici. Stariji je brat takođe radije navraćao otkako je Michel boravio u kući. U biti nisu imali bog zna šta reći; Michel se nije ni najmanje razumeo u probleme malih preduzeća, a Jean--Pierreu su pitanja koja je otvarao razvoj istraživanja u molekularnoj biologiji ostala potpuna nepoznanica; no ipak bi se uz čašicu pre večere naposletku uspostavilo muško, delomično lažno razumevanje. Ona se morala odmarati, i izbegavati dizanje teških predmeta; ali sada se mogla sama prati i normalno jesti. Poslepodneva je provodila sedeći u vrtu; Michel i njezina majka brali su jagode ili šljive žutice. To je nalikovalo nekim čudnim praznicima, ili povratku u detinjstvo. Ona je osećala kako je sunce miluje po licu i rukama. Najčešće bi tako sedela ne radeći ništa; katkad je vezla, ili izrađivala plišane lutkice za svog nećaka i nećakinje. Psihijatar iz Meauxa prepisao joj je sredstvo za spavanje, i prilično jaku dozu sedativa. U svakom slučaju mnogo je spavala, i snovi su joj redovno bili mirni i radosni; moć je duha golema, dokle god ostane neometan u vlastitoj sferi. Michel je ležao pored nje u krevetu; obgrlivši je oko struka, osećao je kako joj se prsni koš pravilno uzdiže i spušta. Psihijatar ju je redovno posećivao; izgledao je zabrinuto, nešto je mrmljao, spominjao »gubitak veze sa stvarnošću«. Ona je postala vrlo plaha, pomalo čudna, i često se bezrazložno smejala; katkad bi joj se, pak, oči naglo napunile suzama. Tada bi uzela još jedan Tercian.

Od treće nedelje smela je izlaziti, i nakratko prošetati uz reku ili obližnjim šumama. Vreme je bilo lepo; dani su se nizali, istovetno blistavi, bez najmanje pretnje olujom i bez najmanjeg nagoveštaja nekog kraja. Michel ju je držao za ruku; često bi seli na klupu uz Grand Morin. Trava je na obali bila spaljena od sunca, gotovo izbeljena; u seni bukava reka je beskrajno valjala svoje tamnozelene valove. Vanjski je svet imao svoje vlastite zakone, a ti zakoni nisu ljudski.

25., jedna je pretraga ukazala na metastaze u području abdomena; bilo je za očekivati da se nastave širiti, i da proces završi infaustno. Mogla se pokušati terapija zračenjem, istinu govoreći to je jedino što se moglo učiniti; ali bolje je ne prikrivati zbilju, radi se o teškoj terapiji, i lečenje je uspešno u jedva 50% slučajeva.

Večera je bila posebno tiha. »Izlečićemo te, zlato moje malo...«, reče Annabellina majka pomalo drhtavim glasom. Ona uhvati majku oko vrata, nasloni čelo na njezino; ostadoše tako otprilike minutu. Nakon što je majka otišla u krevet, ona se nastavi povlačiti po dnevnoj sobi, odsutno listati knjige. Michel ju je iz svoje fotelje pratio pogledom. »Mogli bismo se obratiti nekom drugom lekaru...«, reče nakon duge cutnje. »Da, mogli bismo«, odgovori ona nehajno.

Nije mogla voditi ljubav, rana je bila previše sveža i bolna; ali dugo ga je držala u zagrljaju. Ćula je kako u tišini škrguće zubima. U jednom trenu, pogladivši ga po licu, ona primeti da je mokro od suza. Stala mu je nežno milovati ud, to ga je istovremeno uzbuđivalo i smirivalo. Uzeo je dve tablete Mepronizina, i naposletku zaspao.

Oko tri ujutro ona ustade, navuče kućnu haljinu i side u kuhinju. Iz dna kredenca iskopa šolju sa svojim urezanim imenom, koju joj je kuma poklonila za deseti rođendan. U nju brižljivo istrese sadržaj svoje bočice Rohyp-nola, doda malo vode i šećera. Nije osećala ništa, osim neke krajnje gotovo metafizičke tuge. Život je tako uređen, pomisli; u telu joj je nešto pošlo tim putem, nešto je nepredvidljivo i neopravdano skrenulo tim pu tem; i telo joj sada više može biti izvorom sreće i radosti. Naprotiv, postupno će, ali zapravo prilično brzo, i njoj i drugima postati izvorom tegoba i nesreće. Stoga treba uništiti to telo. Zidni sat od barem naizgled masivnog drveta zvučno je otkucavao sekunde; njezina ga je majka nasledila od svoje majke, već ga je posedovala u vreme svog venčanja, to je bio najstariji komad nameštaja u kući. Dodala je još malo šećera u šolju. Njezin je stav bio vrlo daleko od pomirenosti, život joj je izgledao poput neslane šale, nedopustive šale; no, nedopustiva ili ne, tako stoje stvari. Tih nekoliko nedelja bolesti iznenađujuće ju je brzo dovelo do osećaja koji se tako često javlja starim ljudima: više nije htela drugima biti na teret. Život joj se pretkraj mladenačkog doba počeo odvijati vrlo brzo; potom je stiglo dugo razdoblje dosade; na samom kraju, sve se ponovno jako ubrzalo.

Pred zoru, okrenuvši se u krevetu, Michel je primetio Annabellinu odsutnost. Obukao se i sišao: njezino je beživotno telo ležalo na kauču u dnevnoj sobi. Pored sebe, na stoliću, ostavila je pismo. Prva je rečenica glasila: »Radije ću umreti medu onima koje volim.«

Sef hitne službe bolnice u Meauxu bio je muškarac tridesetih godina, tamne kovrčave kose, susretljiva lica; odmah im je ostavio izvrstan utisak. Izgledi da se probudi su slabi, reče im; mogu ostati uz nju, licno u tome ne vidi ništa neprilično. Koma je čudno, slabo poznato stanje. Gotovo je sigurno da Annabelle nije nimalo svesna njihove prisutnosti; no ipak, u mozgu je i dalje primetan slabi elektricitet; on zasigurno odražava neku mentalnu aktivnost, čija priroda ostaje potpuno tajanstvena. Sama je prognoza bez ikakve sigurnosti: poznati su slučajevi bolesnika koji su u dubokoj komi proveli nekoliko nedelja, šta više nekoliko meseci, pa se odjednom vratili u život; najčešće, nažalost, stanje kome jednako naglo odvede u smrt. Njoj je četrdeset godina, barem je sigurno da će joj srce izdržati; to je zasad sve što se može reći.

Dan se budio nad gradom. Sedeći kraj Michela, Annabellin je brat tresao glavom mrmljajući. »To nije moguće... To nije moguće...«, neprestano je ponavljao, kao da te reči imaju neku moć. Ali naprotiv, moguće je. Sve je moguće. Ispred njih je prošla jedna sestra, gurajući metalna kolica na kojima su bočice seruma udarale jedna o drugu.

Nešto kasnije sunce je razderalo oblake i nebom se razlilo plavetnilo. Dan će biti lep, isto kao i prethodni. Annabellina se majka s naporom pridigla. »Bolje se malo odmoriti...«, reče obuzdavajući drhatanje glasa. Njezin se sin također pridigao, beskorisno klateći rukama, i krenuo za njom kao robot. Michel je glavom dao znak da ne želi poći s njima. Nije osećao ni najmanji umor. Tokom sledećih minuta nadasve je osećao čudnu prisutnost vidljivog sveta. Sedeo je sam u suncem okupanom hodniku, na stolici od levane plastike. To je krilo bolnice bilo neverovatno tiho. Povremeno bi se u dnu otvorila koja vrata, sestra bi izišla, krenula prema nekom drugom hodniku. Zvukovi grada, nekoliko spratova niže, bili su vrlo prigušeni. S potpunim mentalnim odmakom, pretresao je sled okolnosti, etape procesa koji im je slomio život. Sve je izgledalo konačno, kristalno jasno i neumoljivo. Sve je izgledalo očigledno u nepomičnosti ograničene prošlosti. Mala je verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka u današnje vreme pokaže takvu naivnost; nadasve je mala verovatnost da sedamnaestogodišnja devojka danas prida toliku važnost ljubavi. Dvadeset pet godina je prošlo od Annabellinog mladenačkog doba, i stvari su se mnogo promenile, ako je za verovati ispitivanjima javnosti i časopisima. Mlade su devojke danas opreznije i racionalnije. Zaokupljene su pre svega svojim uspehom u školi, nastoje pre svega osigurati pristojnu profesionalnu budućnost. Izlasci s dečacima njima su samo slobodna aktivnost, razonoda u kojoj s podjednakim udelom ucestvuju seksualni užitak i zadovoljenje vlastitog narcizma. Kasnije nastoje sklopiti razuman brak, utemeljen na dovoljnoj uravnoteženosti društveno-profesionalnog statusa i određenoj podudarnosti ukusa. Dakako, na taj način ukidaju svaku mogućnost sreće — jer ona je nerazdvojiva od fuzijskih i regresivnih stanja nespojivih s praktičnom primenom razuma - ali nadaju se da će tako izbeći emocionalne i moralne patnje koje su mučile njihove prethodnice. Ta se nada, međutim, ubrzo izjalovi; nestanak muka izazvanih strastima zapravo oslobađa prostor dosadi, osećaju praznine, teskobnom iščekivanju starosti i smrti. Stoga je drugi deo Annabellinog života bio tužniji i sumorniji od prvog; na samom kraju nije joj od njega ostala nikakva uspomena.

Oko podneva, Michel je gurnuo vrata njene sobe. Disanje joj je bilo iznimno slabo, carsaf koji joj je prekrivao grudi bio je gotovo nepomičan-prema lekarevim rečima, to je ipak bilo dovoljno za opskrbu tkiva kisikom; kada bi disanje još oslabilo, razmotrili bi mogućnost da je priključe na respirator. Zasad je dobijala infuziju, kroz iglu koja joj je u ruku ulazila iznad lakta, na čelo joj je bila pričvršćena elektroda, i to je sve. Jedna se zraka sunca probila kroz besprekorno čistu plahtu i obasjala joj pramen divne svetle kose. Njezino lice zatvorenih očiju, neznatno bledje nego obično, izgledalo je gotovo spokojno. Činilo se da ju je napustila svaka bojazan; Michelu se nikada nije cinila tako sretnom. Istina, uvek je bio sklon brkati komu i blagostanje; no ipak, izgledala mu je beskrajno sretna. Prošao joj je rukama kroz kosu, poljubio je u čelo i jedva tople usne. Dakako, bilo je prekasno; ali ipak, bilo je dobro. U sobi je ostao dok se nije spustila veče. Vrativši se u hodnik, otvorio je knjigu budističkih meditacija koje je prikupio doktor Evans--Wentz (već ju je nekoliko nedelja nosio u džepu; bila je to sasvim malena knjižica s tamnocrvenim koricama).

Neka sva bića na Istoku, Neka sva bića na Zapadu, Neka sva bića na Severu, Neka sva bića na Jugu Budu sretna, i sačuvaju svoju sreću; Neka uzmognu živeti bez neprijateljstva.

Krivica nije sasvim njihova, pomisli Michel; žive u mukotrpnom svetu, svetu nadmetanja i borbe, taštine i nasilja; taj svet u kojem žive nije skladan. No s druge strane, nisu ništa učinili da promene taj svet, nimalo doprineli njegovom poboljšanju. Reče sebi da je trebao Annabelle napraviti dete ; potom se najednom seti kako ga je i napravio, ili kako ga je počeo raditi, kako je u najmanju ruku prihvatio takvu mogućnost; i ta ga misao ispuni velikom radošću. Tada shvati mir i blagost koji su ga preplavili poslednjih nedelja. Sada nije više ništa mogao, niko nije ništa mogao vladavini bolesti i smrti; no ipak, barem tokom nekoliko nedelja, ona je iskusila osećaj da je voljena.

Ako neko neguje misao ljubavi i ne odaje se pohotnim radnjama; Ako
prekine veze sa strastima i pogled usmeri prema Putu,

Stoga što je uspeo negovati tu ljubav, Ponovno će se roditi na Brahminom nebu
Brzo će prispeti do Oslobođenja i zauvek se skrasiti u sferi Apsolutnog.

Ako ne ubije i ne kani naškoditi,

Ako se ne nastoji isticati ponižavajući drugog, Ako neguje ljubav prema svemu
Umirući, u mislima neće imati mržnje. 

 Tokom večeri mu se pridružila Annabellina majka. Došla je videti ima li šta novo. Ne, stanje se nije promenilo; duboka koma može biti vrlo stabilna, strpljivo ga je podsetila medicinska sestra, katkad prođu nedelje pre nego što se može izreći prognoza. Ušla je da pogleda kćer, pa minutu kasnije izašla jecajući. »Ne shvatam...«, reče tresući glavom. »Ne shvatam kako je to napravljen život-Bila je tako draga cura, znate. Uvek puna nežnosti, 1 nikad nije bilo problema s njom. Nije se žalila, ali znam da nije bila sretna. Nije od života dobila što je zaslužila- «

Ubrzo je otišla, vidljivo obeshrabrena. Začudo, nije bio gladan niti mu se spavalo. Stao je hodati gore-dole hodnikom, sišao u predvorje. Jedan je crnac, poreklom s Antila, na recepciji ispunjavao križaljku; kimnuo mu je glavom. Uzeo je toplu čokoladu iz automata, prišao staklenim vratima. Mesec je lebdeo medju neboderima; nekoliko je automobila prolazilo Avenijom Chalons. Dovoljno je znao o medicini da bude svestan kako Annabellin život visi o niti. Majka joj je imala pravo što je odbijala shvatiti; čovek nije stvoren da prihvati smrt: ni svoju, ni svojih bližnjih. On priđe čuvaru, upita ga može li mu posuditi malo papira; malo iznenađen, ovaj mu pruži snop listova sa zaglavljem bolnice (to će zaglavlje, mnogo kasnije Hubczejaku omogućiti da locira taj tekst, medu gomilom beležaka pronađenih u Clifdenu). Neka se ljudska bića grčevito zgrabe za život, i kako je govorio Rousseau, napuštaju ga zlovoljno; već je predosećao da s Annabelle neće biti tako.

Za sreću je stvoreno to dete, Blago je srca svoga nudila svakom ko je hteo Za
druga je bića mogla život dati Okružena plodovima postelje svoje

U detinjem plaču, U krvi njena roda Njezin bi neprekinut san
Ostavio trag Zapisan u vremenu, Zapisan u prostoru

Zapisan u puti
Zauvek posvećen
Na planinama, u zraku
I u vodi reka,
Na izmenjenom nebu.

Sada si tu,
Na svojoj samrtnoj postelji Tako spokojna u komi i zauvek tako
blaga.

Naša će tela postati hladna i tek prisutna U travi, moja Annabelle Ništavih će
progutati nas bitak.

Malo smo voleli
U svojem ljudskom obliku
Možda će sunce i kiša na našim grobovima, vetar i mraz
Dokinuti naše muke.

4.  

 Annabelle je umrla dva dana kasnije, i za potodicu je tako možda bilo bolje. Kad neko umre, ljudi su uvek skloni govoriti takve budalaštine; ali istina je da bi njezina majka i brat teško podneli stanje duze neizvesnosti.

U zgradi od belog betona i čelika, onoj istoj u kojoj je umrla i njegova baka, Djerzinski je po drugi put spoznao moć praznine. Prešao je sobu i prišao Annabellinu telu. To je telo bilo istovetno onom koje je poznavao, osim što ga je polagano napuštalo to malo preostale topline. Put joj je sada bila gotovo hladna.

Neki ljudi dozive sedamdeset, čak i osamdeset godina, u uverenju da će uvek doći nešto novo, da pustolovine, kako se kaže, čekaju iza ugla; sve u svemu, treba ih praktički ubiti, ili barem ozbiljno osakatiti, da ih se privede razumu. Michel Djerzinski nije bio od njih. Svoje je zrelo doba proživeo sam, u izvanzemaljskoj praznini. Pridoneo je razvoju znanja; to mu je bila vokacija, to je način koji je pronašao da iskaže svoj prirodni dar; ali ljubav nije upoznao. Ni Annabelle, uprkos svojoj lepoti, nije upoznala ljubav; a sada je bila mrtva. Telo je ležalo poluvisoko, sad beskorisno, poput čiste težine, obasjano svetlošću. Ponovno su zaklopili poklopac kovcega.

U svojem oproštajnom pismu zatražila je da bude kremirana. Pre obreda, popili su kafu u bistrou bolničkog predvorja; za susednim je stolom jedan Ciganin, s bočicom iz koje je primao infuziju, razgovarao o autima s dvojicom prijatelja koji su mu došli u posetu. Osvetljenje je bilo slabo - nekoliko rasvetnih tela na stropu, u ružnom interijeru ukrašenom nečime nalik golemim plutenim čepovima.

Izašli su u suncem okupan dan. Zgrade krematorija nalazile su se nedaleko od bolnice, u istom bloku. Dvorana za kremiranje bila je velika bela betonska kocka, okružena jednako belim, zaslepljujuće blještavim predvorjem. Valovi vrućeg zraka uvijali su se oko njih poput mnoštva malih zmija.

Kovceg je položen na pokretnu platformu koja je vodila do otvora peći. Skupna je počast pokojnici trajala trideset sekundi, potom jedan službenik uključi mehanizam. Zupčanici koji su pokretali platformu lagano zacvilješe; vrata se zatvoriše. Prozorčić od vatrostalnog stakla omogućivao je da se promatra spaljivanje. U trenu kada je iz golemih plamenika suknula vatra, Michel okrene glavu. Crveni je bljesak potrajao dvadesetak sekundi na rubu njegova vidna polja; i to je bilo sve. Službenik je pepeo nagrnuo u malenu kutiju, kvadar od jelovine, i uručio ga starijem Annabellinom bratu.

Krenuše prema Crecvju vozeći polagano. Sunce je sjalo kroz lišće kestenova duž Avenije većnice. Annabelle i on su šetali tom alejom dvadeset i pet godina ranije, nakon završetka nastave. Petnaestak je osoba bilo okupljeno u vrtu roditeljske kuće. Mladi je brat zbog te tužne prigode stigao iz Sjedinjenih Država; bio je mršav, živčan, vidljivo pod stresom, odeven pomalo preotmeno.

Annabelle je zatražila da pepeo bude rasut u vrtu kuće; to je takođe učinjeno. Sunce je upravo zamiralo. U kutiji je bila prašina — gotovo bela prašina. Polagano se, poput vela, spustila na zemlju medu ružama. U tom se trenu, u daljini, začu zvono sa železničkog nadvožnjaka. Michel se seti poslepodneva, u svojoj petnaestoj, kada je Annabelle dolazila pred njega na stanicu, i stiskala mu se u zagrljaj. On pogleda zemlju, sunce, ruže; elastičnu površinu trave. To je neshvatljivo. Okupljeni su ostali u tišini; Annabellina je majka napunila čaše vinom u čast pokojnice. Pruži mu jednu, pogleda ga u oči. »Možete ostati koji dan, Michel, ako želite«, reče tiho. Ne, otići će; počeće da radi. Nije znao ništa drugo. Nebo mu se učini ispruganim; potom shvati da plače.

5.

Dok se zrakoplov primicao svodu od oblaka, koji se u beskraj širio pod nedohvatnim nebom, ukazalo mu se da je čitav njegov život bio usmjeren prema tom trenu. Još se nekoliko sekundi vidjela samo golema modra kupola i nepregledno valovito prostranstvo u kojem se izmjenjivala zasljepljujuća i zagasita bjelina; potom su ušli u neko medupodručje, nestalno i sivo, u kojem su osjeti postali nejasni. Tamo dolje, u svijetu ljudi, bilo je livada, životinja i stabala; sve je bilo zeleno, vlažno i razgranato do beskrajno sitnih detalja.

Walcott ga je čekao na aerodromu Shannon. Bio je zdepast, žustrih pokreta; izrazito mu je ćelava glava bila okrunjena pojasom crvenkasto-plave kose. Brzo je vozio svoju tovotu starlet medu pašnjacima, brežuljcima. Centar se nalazio sjeverno od Galwaya, u općini Rosscahill. Wal- cott mu je pokazao uređaje i upoznao ga s tehničarima; biće mu na raspolaganju za izvršavanje pokusa, za programiranje proračuna konfiguracije molekula. Sva je oprema bila ultramoderna, prostorije besprekorno čiste — sve je financirala Evropska unija. U jednoj rashlađenoj prostoriji, Djerzinski baci pogled na dva velika Craya, u obliku tornjeva, čije su upravljačke ploče svetlile u polumraku. Milioni njihovih paralelno povezanih procesora bili su spremni za izračunavanje Lagrangeovih jednacina i funkcija valova, za spektralne analize i Hermiteove operacije; u tom će se svetu odsad odvijati njegov život. Prekrstio je ruke na grudima, stisnuo ih uz telo, ali nije uspevao odagnati utisak tuge, unutrašnje hladnoće. Walcott ga je ponudio kafom iz automata. Kroz velike su se ostakljene plohe razabirali zeleni obronci koji su uranjali u tamnu vodu Lough Corriba. Spuštajući se cestom koja je vodila do Rosscahilla, prošli su pored blagog obronka na kojem je paslo stado krava, manjih od običnih, lepe svetlosmede boje. »Prepoznajete ih?« upita Walcott smešeći se. »Da... to su potomci prvih krava koje su nastale iz vaših istraživanja, ima tome već deset godina. U to smo vreeme bili sasvim malen centar, ne baš jako dobro opremljen, silno ste nam pomogli. Otporne su, bez poteškoća se razmnožavaju i daju izvrsno mleko. Hoćete li ih videti?« Parkirao je na putu uz cestu. Djerzinski priđe kamenom zidiću koji je ograđivao livadu. Krave su mirno pasle, trljale glave o bokove svojih družica; dve ili tri su ležale. On je stvorio genetski kod koji upravlja replikacijom njihovih stanica, ili ga je barem poboljšao. U njihovim je očima trebao biti poput Boga; no izgledale su ravnodušne prema njegovoj prisutnosti. Oblak se magle spustio s vrha brežuljka, postupno ih skrivajući njegovom pogledu. Vratio se do auta.

Sedeći za volanom, Walcott je pušio svoj Craven; kiša je prekrila vetrobran. Blagim, diskretnim glasom (ali čija diskretnost ni u kojem slučaju nije odavala ravnodušnost), upita ga: »Imali ste smrtni slučaj?...« On mu tada ispriča o Annabelli, i kako je skončala. Walcott je slušao, povremeno kimao glavom, ili uzdisao. Nakon priče ostade da cuti, pripali još jednu cigaretu, ugasi je, pa reče: »Ja nisam poreklom iz Irske. Rođen sam u Cambridgeu, i kažu da sam uvelike ostao Englez. Cesto se kaže da su Englezi razvili vrline hladnokrvnosti i suzdržanosti, što im takođe omogućava da životne događaje — uključujući najtragičnije - primaju s humorom. To je prilično tačno; to je potpuno glupo od njih. Humor ne spašava; humor, kad se sve zbroji, ne služi gotovo ničemu. Životne događaje može se godinama primati s humorom, katkad dugi niz godina, u nekim slučajevima može se zadržati humoristički stav praktički do samog kraja; ali na koncu konca, život ti slomi srce. Kakve god vrline hrabrosti, hladnokrvnosti i humora čovek razvije tokom života, naposletku završi slomljenog srca. Tu prestaje smeh. Kad se sve zbroji, ostaje samo usamljenost, hladnoća i cutnja. Kad se sve zbroji, ostaje samo smrt.«

Uključio je brisače, ponovno upalio motor. »Ovde je mnogo katolika«, dodao je. »Zapravo, u toku je promena. Irska se modernizuje Nekoliko preduzeća koja razvijaju visoku tehnologiju doselilo se ovamo zbog smanjenih doprinosa i poreza - u regiji imamo Roche i Lilly. I naravno, tu je i Microsoft: svi mladi u ovoj zemlji sanjaju kako će raditi u Microsoftu. Manje se ide na misu, seksualna je sloboda veća nego pre nekoliko godina, ima sve više diskoteka i antidepresiva. Ukratko, klasičan scenarij...«

Ponovno su prolazili duž jezera. Sunce je izronilo iz oblaka magle i u duginim se bojama svetlicavo razlilo površinom vode. »No ipak«, nastavi Walcott, »katoličanstvo je ovde i dalje vrlo snažno. Tehničari u centru, na-primer, većinom su katolici. Te ne olakšava moje odnose s njima. Ponašaju se korektno, uljudno, ali smatraju me drugačijim, nekime s kim se ne može istinski razgovarati.«

Sunce se potpuno oslobodilo magle, postalo posve beli krug na nebu; ukazalo se čitavo jezero, okupano svetlošću. Na obzoru, lanci Ttoelve Bens Mountains uzdizali su se od nižih prema sve višima, u nijansama sve bledje sivog, poput prizora iz sna. Neko su vreme cutali. Na ulazu u Galway, Walcott ponovno progovori: »Ostao sam ateist, ali mi je shvatljivo što su ljudi ovde katolici. Ova zemlja ima nešto sasvim posebno. Sve neprestano vibrira, trava na livadama i površina voda, sve ukazuje na neku prisutnost. Svetlost je nestalna i blaga, nalik nekoj promenjivoj tvari. Videćete. Nebo je takođe živo.«

6.

Iznajmio je stan kod Clifdena, na Sky Road, u nekadašnjoj kući obalne straže preuređenoj za iznajmljivanje turistima. Prostorije su ukrašene kolovratima, petrolejkama, ukratko starim predmetima koji bi trebali turistima razgaliti srce; to ga nije smetalo. Znao je da će se odsad u toj kući, i u životu osećati kao u hotelu.

Nije se ni najmanje kanio vratiti u Francusku, no tokom prvih nedelja morao je više puta otputovati u Pariz radi prodaje svojeg stana, prenosa bankovnih računa. Iz Shannona bi krenuo letom u 11.50. Avion bi nadletao more, površine užarene od sunca; valovi bi se valjali jedan preko drugog i uvijali se poput crva, strahovito daleko. Znao je da se ispod te nepregledne opne od crva množe mekušci; ribe sitnih zuba proždiru mekušce, pre nego ih proždru druge, krupnije ribe. Cesto bi zaspao, usnuo ružan san. Kada bi se probudio, avion bi leteo nad poljima. U polusnu, začudio bi se njihovoj jednoličnoj boji. Bila su smeđa, katkad zelena, ali uvek zagasita. Pariško je predgrađe bilo sivo. Avion bi počeo gubiti visinu, polako ponirati, neodoljivo privučen tim životom, treperenjem tih miliona života.

Polovicom oktobra Clifdensko je poluostrvo prekrila gusta magla, pristigla ravno s Atlantika. I poslednji su turisti otišli. Nije bilo hladno, ali sve je bilo ovijeno u duboko, meko sivilo. Djerzinski je retko izlazio. Doneo je tri DVD-a, s više od 40 gigabajta podataka. Povremeno bi uključio računalo, pregledao neku molekularnu konfiguraciju, pa se ispružio na prostranom krevetu, s kutijom cigareta pri ruci. Još nije počeo raditi u centru. S druge strane prozorskog stakla, oblaci magle polako su se kretali. Oko 20. novembra nebo se razvedrilo, vreme postalo hladnije i suše. Stao je redovito odlaziti na duge šetnje obalnom cestom. Prešao bi Gortrumnagh i Knockavallv, najčešće potegao i do Claddaghduffa, katkad čak i do Aughrus Pointa. Tada bi se našao na najzapadnijoj tački Evrope, na krajnjoj izbočini zapadnog sveta. Pred njim se protezao Atlanski ocean, četiri hiljade kilometara oceana razdvajale su ga od Amerike.

Prema Hubczejakovom mišljenju, tih dva ili tri meseca samotnjačkog razmišljanja tokom kojih Djerzinski nije radio ništa, nije izvršio nijedan eksperiment niti programirao nijedan proračun, treba smatrati ključnim razdobljem, tokom kojeg su se oblikovali glavni elementi njegovih kasnijih promišljanja. Poslednji su meseci 1999. godine u svakom slučaju bili čudno razdoblje za sveukupni zapadni svet, obeleženo nekim posebnim iščekivanjem, nekakvim muklim kopkanjem.
Dan 31. decembra 1999. bio je petak. U Klinici Verrieres--le-Buisson, gde će Bruno provesti ostatak života, priređena je skromna proslava koja je okupila bolesnike i osoblje. Pio se šampanjac i grickao čips s okusom paprike. Kasnije te večeri, Bruno je zaplesao s nekom medicinskom sestrom. To ga nije ojadilo; lekovi su činili svoje, svaka je žudnja u njemu umrtvljena. Voleo je popodnevni čaj, tv-kvizove koji su se zajednički gledali pre večere. Nije više ništa očekivao od vremena koje je proticalo, i njemu je ta poslednja večer drugog milenija prošla ugodno.

Na grobljima čitavog sveta, nedavno preminuli ljudi nastavili su trunuti u svojim grobovima, polagano se pretvarati u kosture.

Michel je veče proveo kod kuće. Nalazio se predaleko da bi čuo odjeke proslave koja se odvijala u selu. U više navrata sećanjem su mu prošle Annabelline slike, ulepšane i spokojne; kao i slike njegove bake.

Prisetio se da je u vreme od trinaest ili četrnaest godina kupovao džepne svetiljke, malene mehaničke predmete koje je voleo neprestano rastavljati i nanovo sastavljati. Takođe se prisetio jednog aviona s motorom, koji mu je poklonila baka, a koji nikada nije uspeo podignuti u vazduh. Bio je to lep avion, obojan maskirnim kaki šarama; naposletku je ostao u svojoj kutiji. Zahvaljujući mestimičnim strujama svesti, u njegovom su postojanju ipak bila primetna neka posebna obeležja. Postoje bića, postoje misli. Misli ne zauzimaju prostor. Bića zauzimaju deo prostora; vidimo ih. Njihova se slika stvori na očnoj leći, predje žilnicu, padne na mrežnicu. Sam u pustoj kući, Michel je odgledao skroman pregled uspomena. Samo je jedna izvesnost tokom čitave večeri malo-pomalo ispunjala njegov duh: uskoro će se moći vratiti na posao.

Posvuda na površini planeta, umorno, iscrpljeno čovečanstvo, izjedeno sumnjom u sebe i vlastitu istoriju, spremalo se kako-tako ući u novi milenij.

7

Neki govore:
»Civilizacija koju smo stvorili još je nejaka,
Jedva da smo izašli iz mraka.
Još u sebi nosimo mrsku sliku tih stoleća čemera;
Ne bi li bolje bilo da sve to ostane zakopano?«
Pripovedač ustaje, pribire se i podseća nas Hladnokrvno ali odlučno, ustaje i podseća nas Da se odigrala metafizička revolucija. Kao što su hrišćani mogli predočiti antičke civilizacije, stvoriti potpunu sliku antičkih civilizacija, pritom sami sebe nimalo ne izlažući
preispitivanju i sumnji, Jer su prevladali određeni razvojni stepen,
Prekoračili prag,
Tačku razdora;
Kao što su ljudi materijalističkog doba mogli pratiti,
neshvatajući i zapravo ne videći, ponavljanje hrišćanskih
verskih obreda, Kao što su mogli čitati i iščitavati dela svoje nekadašnje
hrišćanske kulture pritom se nimalo ne odričući svog
takoreći antropološkog pogleda, Nesposobni da shvate te rasprave koje su uzrujavale
njihove pretke, ta kolebanja između greha i Božje
milosti;
Tako i mi danas možemo slušati tu priču o materijalističkom dobu
Kao staru priču o ljudima.
Tužna je to priča, no neće nas istinski rastužiti Jer više ne nalikujemo tim ljudima.
Premda izrasli iz njihovih tela i žudnji, odbacili smo njihove podele i pripadnosti
Nismo upoznali njihove radosti niti su nam poznate njihove boli,
Odbacili smo ravnodušno
I bez ikakva napora
Njihov svet smrti.
Ta stoleća boli što baština su naša, Danas možemo izvući iz zaborava.Dogodilo se nešto poput drugog razdvajanja, I mi sad imamo pravo živeti vlastiti život.

Između 1905. i 1915, radeći manje-više sam, s ograničenim matematičkim znanjem, Albert Einstein je, pošavši od prve slutnje načela ograničene relativnosti, uspeo razviti opstu teoriju gravitacije, prostora i vremena, koja će izvršiti presudan uticaj na kasniji razvoj astrofizike. Taj se smioni, usamljenički trud, prema Hilbertovim rečima uložen »u slavu ljudskog duha«, u područja bez vidljive praktične koristi, i u to vreme nedostupna istraživačkoj zajednici, može usporediti s Cantorovim radom na utvrđivanju tipologije aktualne beskonačnosti, ili nastojanju Gottloba Fregea da redefinise temelje logike. Takođe ga možemo uporediti, naglašava Hubczejak u svom uvodu u Clifden Notes, sa samotnjačkim intelektualnim radom Djerzinskoga u Clifdenu između 2000. i 2009. — s obzirom da Djerzinski, baš kao ni Einstein u svoje vreme, nije imao dovoljnu matematičku stručnost da bi ono što je naslutio mogao razviti na strogo naucnoj osnovi.

Topologija mejoze,njegova prva publikacija, ipak je postigla značajan odjek. Ona je, po prvi put neoborivim termodinamičkim argumentima, pokazala kako je razdvajanje kromosoma kojim se u vreme mejoze stvaraju haploidne gamete samo po sebi izvorom strukturne nestabilnosti; drugim rečima, kako je svaka polno određena vrsta nužno smrtna. Tri topološke pretpostavke o Hilbertovim prostorima, objavljene 2004, izazvale su iznenađenje. Moglo ih se tumačiti kao pobijanje dinamike kontinuiteta, kao pokušaj - s čudno platonskim prizvucima - redefinisanja algebre oblika. Premda su priznavali zanimljivost izloženih pretpostavki, profesionalni su matematičari kao od šale pokazali nedoslednost pretpostavki, anahroničnost pristupa. Doista, Hubczejak je saglasan, Djerzinskom u to vreme nisu bile dostupne najnovije matematičke publikacije, čak se stiče utisak da ga nisu posebno ni zanimale. O njegovoj delatnosti u razdoblju od 2004. do 2007. godine zapravo postoji vrlo malo svedočanstava. Redovito je dolazio u centar u Galwayu, ali odnosi s istraživačima ostali su čisto tehnički, funkcionalni. Naučio je osnove asemblerskog jezika Cray, što ga je uglavnom oslobodilo zavisnosti o programerima. Reklo bi se da je jedino Walcott s njim održavao nešto intimnije odnose. On je i sam stanovao u okolici Clifdena, i katkad bi ga posetio tokom poslepodneva. Prema njegovom svedočanstvu, Djezinski je često spominjao Augustea Comtea, naročito njegova pisma Clotildi de Vaux, te Subjektivnu sintezu, poslednje, nedovršeno filozofovo delo. Čak i na nivou njegove naucne metode, Comtea se može smatrati istinskim utemeljiteljem pozitivizma. Nikakva metafizika, nikava ontologija zamisliva u njegovo vremenije ga se impresionirala. Čak je, verovatno, isticao je Djerzinski, kako bi Comte, da se našao u intelektualnom položaju Nielsa Bohra između 1924. i 1927, zadržao svoj nepokolebljivo pozitivistički stav, i da bi pristao uz kopenhagenško tumačenje. Međutim, ustrajno naglašavanje francuskog filozofa kako su društvena stanja zbiljska za razliku od umišljenih licnih postojanja, zatim njegovo neprestano obnavljano zanimanje za idtorijske procese i strujanja svesti, te nadasve njegov okoreli sentimentalizam, ukazuju da se možda ne bi opirao nešto recentnijem projektu ontološke reforme, koji su iznedrila istraživanja Zureka, Zeha i Hardcastlea: projektu zamenjivanja ontologije predmeta ontologijom stanja. Zaista, jedino je ontologija stanja kadra povratiti praktičnu mogućnost ljudskih odnosa. U ontologiji stanja čestice su nerazlučive, i treba ih razmatrati isključivo u okvirima nekog broja. Jedini entiteti koje bi se moglo utvrditi i imenovati u takvoj ontologiji su funkcije valova, i posredstvom njih vektori stanja - odakle je moguće analogijom povratiti smisao bratstvu, saosećanju i ljubavi.

Hodali su cestom prema Ballyconneelyju; ocean je pred njima svetlucao. Daleko na obzoru, sunce je zamicalo za Atlantik. Walcott je sve češće imao dojam da Djerzinsko-me misli kreću neizvesnim, dapače mističnim stranputicama. On je sam ostao pobornik radikalnog instrumentalizma; školovan u tradiciji anglo-saksonskog pragmatizma, te obeležen radom Bečkog kruga, bio je pomalo sumnjičav prema Comteovom delu, koje je u njegovim očima bilo još previše romantičarsko. Walcott je naglašavao kako pozitivizam, za razliku od materijalizma koji je zamenio, može utemeljiti novi humanizam, i to zapravo po prvi put (jer materijalizam je u biti nepomirljiv s humanizmom, i naposletku će ga uništiti). No uprkos tome materijalizam je imao svoju idtorijsku važnost: trebalo je preći prvu prepreku, a to je bio Bog; ljudi su je prešli, i našli se preplavljeni teskobom i sumnjom. No danas je pređena još jedna prepreka; a to se dogodilo u Kopenhagenu. Nije im više potreban Bog, niti uverenje u neku prikrivenu zbilju. »Postoje ljudska opažanja«, govorio je Walcott, »ljudska svedočanstva, ljudski doživljaji; postoji razum koji povezuje ta opažanja, i emocije koje ih oživljava. Sve se to odvija u odsutnosti bilo kakve metafizike ili ontologije. Više nemamo potrebu razmišljati o Bogu, o prirodi ili zbilji. O rezultatima eksperimenata može se u naucnoj zajednici postići sporazum putem razborite medusubjektivnosti; ekperimente povezuju teorije, koje moraju koliko je moguće zadovoljiti načelo ekonomičnosti, i koje nužno moraju biti oborive. Imamo taj svet koji možemo osetiti, doživeti, ljudski svet.«

Njegov je stav bio bez slabih tačaka, Djerzinski je toga bio svestan: je li potreba za ontologijom dečija bolest ljudskog duha? Pretkraj 2005. godine, prigodom putovanja u Dublin, otkrio je Book ofKells. Hubczejak bez kolebanja tvrdi da je susret s tim iluminiranim rukopisom neverovatno složene forme, koji su verovatno napisali irski fratri u VII. stoleću našeg doba, bio presudan trenutak u razvoju njegove misli, i da mu je verovatno upravo duze promišljanje tog dela omogućilo da, putem niza intuitivnih vizija koje nam se retrospektivno izglefaju čudesnima, prevlada složenost proračuna energetske stabilnosti u makromolekulama koje se susreću u biologiji. Čak i ako se ne složimo sa svim Hubczejakovim tvrdnjama, treba priznati da je Book of Kells tokom stoleca uvek u svojim tumačima pobuđivao iskaze gotovo ushićenog divljenja. Možemo, primerice, citirati kako je tu knjigu 1185. opisao Giraldus Cambrensis:

Ova knjiga objedinjuje sva četiri Evanđelja kako su zapisana u tekstu Svetog Jeronima, i gotovo jednak broj crteža kao i stranica, a svi su ukrašeni prekrasnim bojama. Tu se može promatrati lice božanske preuzvišenosti, čudesno narisano; tamo pak mistična prikazanja evanđelista, od kojih neki imaju šest krila, neki četiri, neki dva. Tu će se ugledati orla, tamo bika, ovde čovečije lice, tamo lavlje, i još gotovo bezbroj drugih crteža. Razgledavajući ih nehajno, usput, moglo bi se pomisliti da su to samo črčkarije, a ne brižljive kompozicije. Neće se primetiti ništa tankoćutno, premda je tu sve tankoćutno. No ako se čovek potrudi da ih pomno promotri, da okom prodre u tajnu njihove umetnosti, otkriće takvu složenost, tako profinjenu i tankoćutnu, takvu gustoću, isprepletenost i nerazmrsivost, tako sveže i blistave boje, da će bez okolišanja ustvrditi kako sve te stvari zasigurno nisu čovečije, već anđeosko delo.

Također se lako složiti s Hubczejakovom tvrdnjom da se svaka nova filozofija, čak i kada je iskazana u formi čisto logičke aksiomatike, zapravo uklapa u novu vizualnu koncepciju sveta. Donevši čovečanstvu telesnu besmrtnost, Djerzinski je dakako iz temelja promenio naše poimanje vremena; ali njegoya je najveća zasluga, tvrdi Hubczejak, što je utvrdio elemente nove filozofije prostora. Kao što je slika sveta upisana u tibetanski budizam nedeljiva od dugotrajnog promatranja beskonačnih i kružnih figura kakvima se služe mandale, kao što možemo verno dočarati Demokritovu misao promatrajući bljesak sunca na belim stenama, na nekom grčkom ostrvu, jednog poslepodneva, tako će nam i Djerzinskijeva misao postati pristupačnijom ako se udubimo u tu beskonačnu arhitekturu krsteva i spirala koja čini ornamentalni temelj Book of Kells, ili ako iščitavamo veličanstvenu Meditaciju o ispreplitanju, koja je objavljena zasebno od Clifdenskih zapisa, i za koju ga je nadahnulo to delo.

Prirodni su oblici, zapisao je Djerzinski, ljudski oblici. U našem se mozgu ukazuju trouglovi, grananja i ispreplitanja. Mi ih prepoznajemo, prosuđujemo ih; mi živimo usred njih. Usred naših tvorevina, ljudskih tvorevina, saopstivih ljudima, razvijamo se i umiremo. Usred prostora, ljudskog prostora, utvrđujemo mere; tim merama stvaramo prostor, prostor između naših instrumenata.

Neobrazovanog čoveka, nastavlja Djerzinski, pojam prostora užasava; zamišlja da je nepregledan, mračan kao noć, da zjapi. Bića zamišlja u elementarnom obliku kugle, izdvojene u prostoru, šćućurene u prostoru, zgnječene večnom prisutnošću tri dimenzije. Užasnuta pojmom prostora, ljudska se bića šćućure; hladno im je, boje se. U najboljem, slučaju prelaze prostor, tužno se pozdravljaju usred prostora. No taj je prostor u njima samima, ne radi se ni o čemu drugom do njihove vlastite mentalne tvorevine.

U tom prostoru kojeg se boje, dalje piše Djerzinski, ljudska bića uče da žive i umiru; usred njihova mentalnog prostora nastaje razdvojenost, udaljavanje i patnja. Ovome se može malo što dodati: ljubavnik čuje zov svoje ljubljene, preko oceana i planina; preko planina i oceana, majka čuje zov svog deteta. Ljubav povezuje, i povezuje zauvek. Čineći dobro, povezujemo se, čineći zlo se razdvajamo. Razdvojenost je drugo ime zla; to je, također, drugo ime laži. Doista postoji jedino veličanstveno, bezgranično i uzajamno ispreplitanje.

Hubczejak je ispravno primetio da najveća Djerzinskijeva zasluga nije što je znao nadići koncept licne slobode (jer taj je koncept već uvelike izgubio vrednost u njegovo vreme, i svako je barem precutno priznavao da se na njemu ne može temeljiti nikakav ljudski napredak), nego što je svojim, istina pomalo upitnim tumačenjima postulata kvantne mehanike, uspeo povratiti uslove u kojima je ljubav moguća. S tim u vezi treba još jednom prizvati Annabellen lik: premda nije licno doživeo ljubav, Djerzinski je posredstvom Annabelle mogao o njoj stvoriti pojam; mogao je spoznati da se ljubav, na određen način i još neodređenim modalitetima, može dogoditi. Ta ga je ideja vrlo verovatno vodila tokom poslednjih meseci razvoja njegove teorije, razdoblja o kojem nam je poznato tako malo pojedinosti.

Prema svedočanstvima malobrojnih osoba koje su ga viđale u Irskoj poslednjih nedelja, Djerzinski se cinio kao da ga je preplavilo neko prihvatanje. Njegovim tekobnim i nestalnim licem kao da je zavladao spokoj. Odlazio je na duge, sanjarske šetnje bez određenog cilja, niz Sky Road; hodao bi u susret nebu. Cesta prema zapadu vijugala je uz brda, čas strma, čas blaga. More je svetlucalo, odbijalo promenjivu svetlost prema zadnjim hridima. Brzo putujući na obzorju, oblaci su tvorili blistavu i bezobličnu masu, u kojoj je bilo neke čudne materijalne prisutnosti. Dugo bi hodao, bez napora, lica poškropljenog laganom vodenom izmaglicom. Njegov je rad, znao je, bio završen. U prostoriji koju je pretvorio u kancelariju, čiji je prozor gledao na rt Errislannan, uredio je svoje beleške — nekoliko stotina stranica, na kojima se bavio najraznovrsnijim temama. Rezultati njegova rada u strogom smislu reči stali su na osamdeset kucanih stranica - nije ocenio potrebnim da podrobno ispiše proračune.

Predvečer 27. marta 2009. uputio se u glavnu poštu u Galwayu. Jedan je primerak svog rada poslao Akademiji nauka u Parizu, drugi u Veliku Britaniju, časopisu Nature. Ono što je usledilo posve je neizvesno. Činjenica da je njegov auto pronađen u neposrednoj blizini Aughrus Pointa prirodno je upućivala na samoubistvo — utoliko više što ni Walcott niti ijedan tehničar u centru nisu prema takvoj mogućnosti pokazali istinsko čuđenje. »Nosio je u sebi nešto jezivo tužno«, izjaviće Walcott, »mislim da je to najtužniji čovek kojeg sam u životu sreo, šta više reč tuga mi se čini preslaba: bolje bi bilo reći da je nešto u njemu bilo uništeno, potpuno razoreno. Uvek sam imao utisak da mu je život opterećenje, da je prestao osećati i najmanju povezanost s ičime živim. Mislim da je izdržao tačno koliko je bilo potrebno da dovrši svoj rad, i da niko od nas ne može zamisliti koliko je napora u to morao uložiti.«

Kako je nestanak Djerzinskoga ostao ovijen tajnom, činjenica da mu telo nikada nije pronađeno pothranila je legendu, vrlo tvrdokornu, prema kojoj je otišao u Aziju, tačnije u Tibet, kako bi svoj rad iskušao u srazu s nekim učenjima budističke tradicije. Ta je hipoteza danas jednodušno odbačena. Kao prvo, nije otkriven nikakav trag putovanja s polaskom iz Irske; ujedno, crteži na poslednjim stranicama njegove beležnice, neko vreme smatrani mandalama, naposletku su prepoznati kao kombinacije keltskih simbola bliskih onima iz Book ofKells.

Danas mislimo da je Michela Djerzinskog smrt zatekla u Irskoj, upravo tamo gde je po vlastitom izboru proveo svoje poslednje godine. Mislimo također da je dovršivši rad, ne osećajući ništa što bi ga povezivalo s ljudima, odlučio umreti. Brojna svedočanstva potvrđuju njegovu opčinjenost tom krajnjom tačkom zapadnjačkog sveta, uvek obasjanom nestalnom i blagom svetlošću, kojom se volio šetati, u kojoj se, kako je zapisao u jednoj od svojih poslednjih beleški, »stapaju nebo, svetlost i voda«. Danas mislimo da je Michel Djerzinski ušao u more.

K R A J

Nastavak: Romani u nastavcima

Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 11-17)

 Stigla do 92 pocetak 16 dela - 11- 17 ( 15 i 16 prevesti na srpski)

11.

Nakon Brunine posete, Michel je ostao ležati čitave dve nedelje. Zaista, pitao se, kako bi društvo moglo opstati bez vere? To se već kod pojedinca cini teško mogućim. Tokom više dana, posmatrao je radijator levo od svog kreveta. U sezoni grejanja rebra se pune toplom vodom, to je koristan i domišljat izum; ali kako bi se dugo zapadnjačko društvo održalo bez vere, ma kakva bila? Kao dete, voleo je zalivati biljke u vrtu. Sačuvao je jednu malu kvadratnu sliku, crno-belu, na kojoj pod bakinim nadzorom drži kantu za zalevanje; moglo mu je biti šest godina. Kasnije je voleo ići u trgovinu; za sitniš koji bi ostao od hleba smeo je kupiti jedan Carambar. Potom bi išao po mleko na farmu; u ruci bi klatio aluminijsku kanticu s još mlakim mlekom, i malo ga je bilo strah, nakon što bi pala noć, na povratku senovitim putem koji je vijugao medu kupinjacima. Danas, svaki mu je odlazak u samoposlugu kalvarija. Premda se proizvodi menjaju, premda se neprestano pojavljuju novi asortimani smrznute hrane za samce. Nedavno je na odelenju mesnih proizvoda svog Monoprixa po prvi put video nojev odrezak.

Reprodukciju omogućuje to što se dva vlakna koja tvore molekulu DNA razdvajaju te svaki za svoj račun privlači komplementarne nukleotide. Taj je trenutak razdvajanja opasan jer se tada lako mogu dogoditi nezaustavljive, često pogubne mutacije. Stimulativni efekat postanka intelekta je neupitan, i po isteku prve nedelje Michel je naslutio da će savršena reprodukcija biti nemoguća dokle god molekula DNA zadrži spiralni oblik. Da bi se replikacija bez gubitaka vrednosti protegla na neograničen sled generacija celija, verovatno je nužno da struktura koja nosi genetske podatke ima kompaktnu topologiju — na primer topologiju Moebiusove trake ili prstena.

Kao dete, nije mogao podneti prirodno propadanje stvari, njihovo razbijanje, trošenje. Tako je godinama beskonačno popravljao, spajajući ih lepljivom trakom, dve slomljene polovice malog lenjira od bele plastike. Zbog sve debljih slojeva trake lenjir više nije bio ravan, čak više uopste nije mogao da služi za povlačenje crta, dakle ispunjavati svoju funkciju ; no on ga je ipak čuvao. Ponovno bi se slomio; on bi ga popravio, dodao još jedan sloj lepljive trake, lenjir spremio u pernicu.

Jedan je od znakova Djerzinskijeve genijalnosti, zapisaće Frederic Hubczejak mnogo godina kasnije, što je znao prevladati svoju prvobitnu pretpostavku da je reprodukcija putem polnog odnosa sama po sebi izvor nepoželjnih mutacija. Hiljadama godina, još će naglasiti Hubczejak, u svim je ljudskim civilizacijama bila usađena ta intuitivna, manje ili više artikulirana pretpostavka o nerazdvojivoj povezanosti polnog odnosa i smrti; bilo bi za očekivati da će se naucnik koji je tu vezu utvrdio neoborivim argumentima utemeljenim u nuklearnoj biologiji tu i zaustaviti, da će svoj zadatak smatrati dovršenim. No Djerzinski je naslutio da treba izaći iz okvira reprodukcije putem polnog odnosa kako bi se topološki uslovi deobe celija ispitalevu najširem mogućem smislu.

Već je u prvom razredu osnovne škole u Charnvju Michela zapanjila okrutnost dečaka. Istina, to su bili sinovi seljaka, dakle male zveri, još bliske prirodi. No zaista je začudno bilo s kakvom su radosnom, nagonskom prirodnošću probadali krastače šiljkom svog kompasa ili nalivpera; ljubičasta bi se tinta razlila pod kožom jadne žabe, koja bi polako umirala, gušeći se. Okružili bi je, promatrali njezinu agoniju, sa sjajem u očima. Još jedna od njihovih omiljenih igara sastojala se u tome da svojim školskim makazama pužu odrežu pipke. Svi se puževi oseti nalaze u njegovim pipcima, koja se završavaju malenim očima. Bez pipaka, puž je samo mlitava masa, bespomoćna i u mukama. Michel je brzo shvatio kako mu je bolje da se drži podalje od tih malih divljaka; dok su devojke nežnija bića, ne predstavljaju opasnost. Tu mu je prvu intuitivnu spoznaju sveta nadahnuo Život životinja, koji se na televiziji prikazivao svake srede uveče. Usred te gnusne gadarije, te neprestane klaonice životinjskog sveta, jedini trag odanosti i altruizma predstavlja majčinska ljubav, ili nagon zaštite, u svakom slučaju nešto što neprimetno i postupno vodi do majčinske ljubavi. Ženka lignje, jadna stvarčica dugačka dvadesetak centimetara, bez oklevanja napadne ronioca koji se približi njezinim jajima.

Trideset godina kasnije, neizbežno je još jednom došao do istog zaključka: nesumnjivo, žene su bolje od muškaraca. Nežnije su, umilnije, saosećajnije, u sebi imaju više blagosti; manje su sklone nasilju, egoizmu, samo-isticanju, okrutnosti. Uz to su razumnije, inteligentnije i vrednije. U biti, pitao se Michel posmatrajući kretanje sunca na zavesama, čemu služe muškarci? Moguće je da je u ranijim epohama, kada su medvedi bili brojni, muževnost odigrala posebnu i nezamenjivu ulogu; no poslednjih stoleća, muškarci očigledno više ne služe gotovo ničemu. Katkad dosadu leče igrajući tenis, što je manje zlo; no katkad im se pak učini korisnim da stvaraju istorije, što se svodi na izazivanje revolucija i ratova. Osim što donose apsurdnu patnju, revolucije i ratovi uništavaju ono najbolje iz prošlosti, uvek namećući potpuno brisanje kako bi se gradilo iznova. Kako se ne kreće pravilnim tokom progresivnog uspona, ljudska je evolucija haotična, bez struktura, nepravilna i nasilna. Za sve su to (zbog svoje sklonosti riziku i igri, svoje groteskne taštine, svoje neodgovornosti, svog urođenog nasilništva) direktno i isključivo odgovorni muškarci. Svet koji bi činile samo žene bio bi u svim pogledima neuporedivo bolji; polaganiji, ali pravilniji, bez nazadovanja i bez pogubnih preobrata, napredovao bi prema opstem blagostanju.

Ujutro 15. avgusta je ustao, izišao s nadom da na ulicama neće biti nikoga; gotovo je tako i bilo. Zabeležio je nekoliko misli koje će pronaći desetak godina kasnije, pišući svoje najvažnije delo, Uvod u savršenu replikaciju.

Za to vreme, Bruno je vraćao sina svojoj bivšoj ženi; osećao se iscrpljeno i očajano . Anne će zateći na povratku s ekspedicije u organizaciji Nouvelles Frontieres, na Uskršnje otoke ili u Benin, više se nije tačno sećao; verovatno se s nekim sprijateljila, razmenila adrese - te će ljude videti dva ili tri puta pre nego joj dosade; ali nije se zbližila ni s jednim muškarcem - Bruno je imao utisak da je potpuni odustala od muškaraca. Dve će minute nasamo porazgovarati s njim, hteće znati »kako je prošlo«. Odgovoriće: »Dobro«, potrudivši se da zvuči mirno i samouvereno, kako žene to vole; ali će s nijansom humora dodati: »Mora se priznati da je Victor puno gledao televiziju.« Brzo će mu postati nelagodno, Anne ne podnosi da se kod nje puši otkako je sama prestala; stan joj je ukusno namešten. Na odlasku će osetiti kajanje, još se jednom upitati šta da radi kako bi stvari bile drugačije; na brzinu će poljubiti Victora i otići. Eto tako će okončati praznike sa svojim sinom.

U stvarnosti, ta su dve nedelje bila prava kalvarija. Ispružen na svom madracu, s bocom burbona nadomak ruke, Bruno je osluškivao zvukove koje je njegov sin proizvodio u susednoj sobi; vodokotlić koji je povukao nakon pišanja, menjanje tv-programa. Baš kao i njegov brat u istom tom trenu, nesvesno je, tupo, satima posmatrao cevi svog radijatora. Viktoru je za spavanje namestio kauč u dnevnom boravku; dečak je gledao televiziju petnaest sati na dan. Ujutro, kada bi se Bruno probudio, televizor bi već prikazivao crtice programa M6. Victor bi stavio slušalice da čuje ton. Nije bio naprasit, niti nastojao izazivati sukobe; ali njegov otac i on više nisu imali apsolutno ništa reći. Dva puta dnevno Bruno bi podgrejao neko gotovo jelo; jeli bi sedeći nasuprot jedan drugim, ne progovarajući gotovo ni reči.

Kako su stvari dotle došle? Victor je nekoliko meseci ranije navršio trinaest. Još pre nekoliko godina voleo je crtati, i ocu pokazivati svoje crteže. Precrtavao je likove iz Marvelovih stripova: Fatalisa, Fantastika, Faraona budućnosti - te ih smeštao u nove situacije. Katkad bi odigrali koju partiju Mille Bornes, a nedeljom otišli u muzej Louvre. Na Brunin rođendan, kada mu je bilo deset godina, Victor je velikim raznobojnim slovima na akvarel--papiru kaligrafski ispisao: »TATA VOLIM TE«. Sada je s tim svršeno. Zaista je svršeno. I stvari će se, Bruno je znao, još pogoršati: uzajamna će ravnodušnost postupno prerasti u mržnju. Za najkasnije dve godine, njegov će sin pokušati izlaziti sa svojim vršnjakinjama; te će petnaestogodišnje devojke i Bruno poželeti. Približavaju se suparničkom odnosu, koji je prirodan odnos medu muškarcima. Oni su poput životinja koje se bore u istom kavezu, kavezu vremena.

Na povratku kući Bruno je kupio dve boce anisovca u nekom arapskom dućančiću; potom je, pre no što se opio do besvesti, nazvao brata da zakaže sastanak za sutradan. Kad je stigao Michelu, ovaj je, u napadu iznenadne proždrljivosti nakon razdoblja posta, gutao salamu zalevajući je velikim čašama vina. »Posluži se, samo daj...«, reče rastreseno. Bruno je imao utisak da ga on jedva čuje. Bilo je to kao da govori psihijatru, ili zidu. No ipak je govorio.

»Tijekom nekoliko godina moj se sin uzdao u mene, i tražio je moju ljubav; bio sam deprimiran, nezadovoljan svojim životom, i odbio sam ga - dok mi ne bude bolje. Tada nisam znao da će te godine tako brzo proći. Između sedme i dvanaeste, dete je prekrasno, umiljato, razborito i otvoreno biće. Ništa mu ne narušava razum ni veselje. Puno je ljubavi, i zadovoljava se s onoliko ljubavi koliko mu daju. Kasnije, sve se pokvari. Sve se neizlječivo pokvari.«

Michel proguta poslednje dve kriške salame, nalije još čašu vina. Ruke su mu strahovito drhtale. Bruno nastavi:
»Teško je zamisliti nešto gluplje, agresivnije, nepod-nošljivije i nabijenije mržnjom od pubertetlije, naročito kad se udruži sa svojim vršnjacima. Pubertetlija je čudovište ukrstenno s imbecilom, njegov je komformizam gotovo neverojatan; pubertetlija kao da je nagla, zlokobna (i nepredvidiva, ako se promatra dete) kristalizacija onog najgoreg u čoveku. S obzirom na to, kako uopste sumnjati u tvrdnju da je polnost apsolutno zla sila? I kako ljudi podnose da žive pod zajedničkim krovom s pubertetlijom? Moja je teza da uspevaju jedino stoga što im je život potpuno prazan; premda je i moj život prazan, a ja nisam uspeo. Kako god bilo, svi lažu, i to groteskno lažu. Razvodimo se, ali ostajemo dobri prijatelji. Uzimamo sina sebi preko vikenda; to je svinjarija. To je potpuna i totalna svinjarija. Stvarnost je da se muškarci nisu nikad zanimali za svoju decu, nikad nisu osećali ljubav prema njima, taj im je osećaj potpuno stran. Ono što je njima poznato je žudnja, sirova seksualna žudnja i nadmetanje medu mužjacima; a mnogo kasnije, u bračnoj zajednici, nekad im se moglo dogoditi da osete određenu zahvalnost prema svojoj družici — ako im je izrodila dece, ako se dobro brinula o kući, ako se pokazala kao vrsna kuvarica i ljubavnica; tada im je spavanje u zajedničkom krevetu stvaralo užitak. To možda nije bilo ono za čime su žene žudele, možda je tu bilo nesporazuma, ali taj osećaj je mogao biti vrlo snažan — i čak i ako ih je uzbuđivalo, uostalom sve manje, s vremena na vreme prasnuti kakvo dupence, više doslovno nisu mogli živeti bez svoje žene, ako bi nesrećom preminula odali bi se piću i brzo sami umrli, u pravilu za koji mesec. Što se dece tiče, ona su značila prenošenje poretka, društvenih pravila i baštine. Razume se, tako je bilo u feudalističkom sloju, ali i kod trgovaca, seljaka, obrtnika, zapravo u svim društvenim staležima. Danas, sve je to nestalo: ja živim od plate, u iznajmljenom stanu, svom sinu nemam šta da prenesem u nasledstvo. Ne mogu ga naučiti nikakvom zanatu, čak ni ne znam čime bi se jednog dana mogao baviti: pravila koja sam naučio ionako za njega više neće važiti, živeće u nekom drugom svetu. Prihvatiti ideologiju neprestane promene znači pristati da se čovekov život svede isključivo na njegovu licnu egzistenciju, a da prošle i buduće generacije u njegovim očima izgube svaku važnost. Eto tako živimo, a imati dete danas više nema nikakvog smisla za muškarca. Sa ženama je drugačije, jer one i dalje osećaju potrebu za nekim bićem koje će voleti - što nije slučaj, što nikada nije bio slučaj s muškarcima. Lažne su tvrdnje da i muškarci imaju potrebu da maze svoju decu i igraju se s njom. To nam uzalud godinama ponavljaju, svejedno nije istina. Kad se razvedeš, kada pukne porodica, tvoji odnosi s decom gube svaki smisao. Dete je zamka koja se zatvorila, ono je neprijatelj kojeg ćeš morati nastaviti uzdržavati, i koji će te nadživeti.«

Michel ustade, ode do kuhinje da sipa čašu vode. Pred očima su mu bili obojeni krugovi koji su se okretali poluvisoko u vazduhu, i počelo mu se povraćati. Prvo je trebalo zaustaviti drhtanje ruku. Bruno je imao pravo, očinska ljubav je izmišljotina, laž. Laž je korisna kad omogući preobrazbu stvarnosti, pomisli; ali kad preobrazba ne uspe, ostane samo laž, gorčina i spoznaja laži.

Vratio se u sobu. Bruno je utonuo u fotelju, bio je nepomičan kao da je mrtav. Noć se spuštala medu nebodere; nakon još jednog paklenog dana, temperatura je ponovno postajala podnošljiva. Michel najednom primeti prazan kavez u kom je njegov kanarinac živeo nekoliko godina; treba to baciti, nema nameru nadomestiti ptičicu. Na tren se seti komsinice preko puta, urednice u 20Ans; već je mesecima nije video, verovatno se odselila. S naporom se usredotoči na svoje ruke, ustanovi da se drhtanje lagano smanjilo. Bruno je i dalje bio nepomičan; obostrana je cutnja potrajala još nekoliko minuta.

12.

»Anne sam sreo 1981«, uzdahnuvši nastavi Bruno. »Nije bila bogznakako lepa, ali bilo mi je dosta drkanja. No barem su joj sise bile velike. Uvek sam voleo velike sise...« Ponovno uzdahne, duboko. »Moja uglađena protestantica s velikim sisama...«; na Michelovo veliko iznenađenje, oči mu se napuniše suzama. »Kasnije, sise su joj se obesile, a i naš brak se skršio. Sjebao sam joj život. To je stvar koju nikad ne zaboravljam: sebao sam život toj ženi. Imaš još vina?«
Michel ode po bocu u kuhinju. Sve je to bilo nekako posebno; znao je da je Bruno odlazio psihijatru, i da je prestao. Čovek zapravo uvek nastoji umanjiti patnju. Dok mu se patnja koju stvara ispovedanje cini manjom, govori; potom zamukne, odustane, ostane sam. Ako je Bruno ponovno osetio potrebu da preispituje svoj životni neuspeh, to je verovtno stoga što se nečemu nada, nekom novom početku; to je verovatno dobar znak.

»Nije da je bila ružna«, nastavi Bruno, »ali joj je lice bilo neugledno, bez ikakve draži. Nikad u nje nije bilo one finoće, one svetlosti kojom katkad zrače devojačka lica. S obzirom na njezine tupaste noge, bilo ju je nemoguće nagovoriti da nosi minice; ali naučio sam je oblačiti vrlo kratke topiće, bez grudnjaka; to jako uzbuđuje, videti velike sise odozdo. Bilo joj je malo nelagodno, ali je na kraju pristala; nije ništa znala o erotici, o rublju, nije imala nikakvog iskustva. Uostalom, pričam ti o njoj a ti je poznaješ, ne?«

»Bio sam ti na venčanju...«
»Tačno«, potvrdi Bruno, gotovo zabezeknut. »Sećam se da me je iznenadilo što si došao. Mislio sam da ne ne želiš imati više nikakvih odnosa sa mnom.«
»Nisam želeo imati više nikakvih odnosa s tobom.«

Michel ponovno razmisli o toj prigodi, upita se što ga je zaista moglo nagnati da ode na taj zlokobni obred. U mislima je video crkvu u Neuillvju, gotovo golu, deprimantno asketsku dvoranu, više nego do pola ispunjenu uzvanicima čije je bogatstvo bilo primetno, premda nerazmetljvo; mladenkin je otac radio u financijskom sektoru. »Bili su levičari«, reče Bruno, »uostalom svi su u to vreme bili levičari. Smatrali su posve normalnim što sam živeo s njihovom kćeri pre venčanja, venčali smo se jer je bila trudna, kako to već ide.« Michel se priseti pastorovih reči koje su jasno odzvanjale u hladnoj dvorani: radilo se o Hristu kao pravom čoveku i pravom Bogu, o novom savezu koji je u Večnosti sklopio sa svojim narodom; zapravo nije baš najbolje shvatao o čemu se tačno radi. Nakon tri četvrt sata tog tretmana, bio je u stanju bliskom dremežu; naglo se razbudio začuvši formulaciju: »Neka vas blagoslovi Bog Izraelov, koji se sažalio nad dvoje osamljene dece.« Trebalo mu je vremena da dođe sebi: Je li medu Zidovima? Morao je minutu razmisliti da shvati kako se radi o istom Bogu. Pastor je umešno nastavio, sve puniji samopouzdanja: »Voleti svoju suprugu isto je što i voleti sebe. Nijedan čovek nikada nije mrzeo vlastito telo, naprotiv, on ga hrani i neguje, kao Hrist Crkvu; jer mi smo udovi istog tela, mi smo od njegovog mesa i njegovih kostiju. Zato će muškarac napustiti oca i majku i prionuti uza ženu svoju, i njih će dvoje postati jedno telo. To je otajstvo veliko, ističem, poput veze Hrista i Crkve.« Zaista, ta je formulacija pogađala posred čela: njih će dvoje postati jedno telo. Michel je neko vreme meditirao nad takvom mogućnošću, bacio pogled na Anne: smirena i usredotočena, reklo bi se da je zadržala dah; to ju je učinilo gotovo lepom. Verovatno osokoljen citatom svetog Pavla, pastor je nastavio sve energičnije: »Gospode, pogledaj milostivo na svoju službenicu koja ište tvoju zaštitu sada kad se venčanjem sjedinjuje sa svojim suprugom. Učini da u Hristu ostane verna i kreposna supruga, te da uvek sledi primere svetih žena: bila svom suprugu umiljata kao Rahela, razborita kao Rebeka, verna kao Sara. Bila privržena veri i Zapovedima; u svojoj sjedinjenosti sa suprugom čuvala se svake nepoćudne veze; svojom skromnošću i krepošću zaslužila poštovanje, bila upućena u Božje stvari. Bila plodna majka, dočekali oboje s radošću sinove sinova svojih sve do trećeg i četvrtog pokoljenja. Dočekali sretnu starost i prispeli medu izabrane u Kraljevstvo nebesko. Po Hristu Gospodinu našem, amen.« Michel je razgrnuo gomilu kako bi se probio do oltara, izazvavši razdražene poglede oko sebe. Zaustavio se kad su ga delila još tri reda, promotrio razmenu prstenova. Pastor uze ruke mladenaca u svoje, pognute glave, usredotočen; tišina u crkvi bila je potpuna. Potom pridiže glavu i snažnim, energičnim ali i očajnim glasom, zapanjujuće ekspresivno, zavapi: »Sto Bog združi, čovek neka ne rastavlja!«

Kasnije, Michel se približi pastoru, koji je slagao svoje igračke. »Bilo mi je jako zanimljivo ovo što ste maločas govorili...« Božji se čovek uljudno nasmeši. On potom nastavi o Aspectovim eksperimentima i paradoksu EPR: nakon što se dve čestice sjedine, one tvore nerazdvojivu celinu, »što mi se čini itekako povezano s tom pričom o jednom telu«. Pastorov se osmeh neznatno ukoči. »Hoću reći«, nastavi Michel sve žustrije, »na ontološkoj razini može im se pripisati jedinstveni vektor u Hilbertovom prostoru. Shvatate šta mislim?« »Naravno, naravno...«, promrmlja Hristov sluga osvrćući se oko sebe. »Ispričavam se«, reče osorno, te se okrene prema mladenkinom ocu. Dugo su jedan drugom stiskali ruku, zagrlili se. »Divan obred, veličanstven...«, ganuto reče financijer.
»Nisi ostao na svadbi...«, priseti se Bruno. »Bilo mi je malo neugodno, nisam nikoga poznavao, a venčanje je bilo moje. Otac mi je stigao s velikim zakašnjenjem, ali ipak je došao: bio je neobrijan, naherene kravate, izgledao je upravo kao ocvali stari razvratnik. Siguran sam da bi Anninim roditeljima bilo draže da je izabrala nekoga drugog, ali što je tu je, kao imućni protestanti levičari, ipak su donekle poštivali prosvetare. Osim toga, ja sam imao položen državni ispit, ona samo diplomu učitelja. Ono strašno je da joj je mlada sestra jako zgodna. Prilično joj sliči, i ona ima velike sise; ali lice joj nije neugledno nego prekrasno. To zavisi o nekoliko sitnica, rasporedu crta, jednom detalju. Gadno je to...« Još jednom uzdahne, ponovno napuni čašu.

»Prvo sam radno mesto dobio u jesen '84, u Gimnaziji Carnot, u Dijonu. Anne je bila u šestom mesecu. I eto, bili smo profesorski par; preostalo nam je samo da normalno živimo.

Iznajmili smo stan u ulici Vannerie, na nekoliko koraka od škole. 'Cene nisu pariške', rekla je cura u agenciji. 'Ni život nije pariški, ali leti je vrlo živahno, videćete, ima turista, dođe puno mladih u vreme festivala barokne muzike.' Barokna muzika? Odmah sam shvatio da sam proklet. Šta 'život nije pariški' bolilo me dupe, u Parizu sam bio neprestano nesretan. Ali žudeo sam za svim ženama, osim za svojom. Dijon je, kao i svi provincijski gradovi, pun picica, još je gore nego u Parizu. Tih je godina moda postajala sve više seksi. Bilo je nepodnošljivo, sve te curice i njihovo prenemaganje, njihovo smijuljenje i njihove minice. Svaki dan sam ih viđao na nastavi, za podnevnog sam ih odmora viđao u Penaltvju, kafiću pored škole, dok su razgovarale s momcima: onda bih otišao ženi na ručak. Viđao sam ih i subotom popodne u trgovačkom središtu grada, kako kupuju garderobu i ploče. Bio sam s Anne, ona je gledala odeću za bebe; trudnoća je dobro napredovala, bila je neverovatno sretna. Puno je spavala, jela je šta god je htela; više nismo vodili ljubav, ali mislim da nije ni primetila. Na tečaju pripreme za porod sprijateljila se s drugim ženama, bila je društvena, društvena i simpatična, nezahtevna. Kad sam doznao da čeka dečkića, strašno me pogodilo. Odmah najgore, odmah sam morao doživeti najgore. Trebao sam biti sretan; imao sam samo dvadeset osam godina i već sam se osećao mrtav.

Victor se rodio u decembru; sećam se njegovog krštenja u crkvi Saint-Michel, bilo je dirljivo. 'Novokrštenici postaju živim kamenjem za gradnju duhovnog zdanja, svetog svesteništva', reče svestenik. Victor je bio sav crven i izgužvan, u beloj čipkastoj odeci. Krštenje je bilo skupno, kao u iskonskoj Crkvi, za desetak porodica. 'Krštenje nas pripaja Crkvi, čini udovima Hristovog tela.' Anne ga je držala u rukama, imao je četiri kilograma. Bio je vrlo miran, nije uopste plakao. 'Nismo li sada udovi istog tela?' rekao je svestenik. Mi roditelji smo pogledali jedni druge, na tren je proletelo nešto poput sumnje. Onda je svestenik mog sina triput poškropio krsnom vodom po glavi; zatim ga je pomazao svetom krizmom. To mirisno ulje, koje je po svetio biskup, simbol je dara Duha Svetog, rekao je svestenik. Obratio se direktno njemu. 'Victore', rekao je, 'sada si postao hrišćanin. Tim pomazanjem Duhom Svetim sjedinjen si s Hristom. Odsad ucestvujes u njegovom proročkom, svesteničkom i kraljevskom poslanju.' To me toliko impresioniralo da sam se upisao u grupu Vera i Život koja se okupljala svake srede. Dolazila je i jedna mlada Korejka, vrlo zgodna, odmah sam je poželeo prasnuti. Bilo je nezgodno, znala je da sam oženjen. Anne je jedne subote grupu ugostila kod naše kuće, Korejka je sela na kanape, nosila je kratku suknju; gledao sam joj noge čitavo popodne, ali niko nije ništa primetio.

Preko zimskih praznika, Anne je s Victorom otišla svojim roditeljima; ja sam ostao sam u Dijonu. Još sam jednom pokušao postati katolik; ispružen na svojem super-komfornom madracu Epeda, čitao sam Otajstvo svetih nedužnika, pijući anisovac. Peguvjeva je poezija krasna, zaista divna; ali to me na kraju potpuno deprimiralo. Sve te priče o grehu i oprostu greha, i o Bogu koji se više raduje povratku jednoga grešnika nego spasenju hiljadu pravednika... ja bih rado bio grešnik, ali nije mi uspevalo. Imao sam osećaj da su mi ukrali mladost. Sve što sam hteo bilo je da mi puše mlade pice mesnatih usana. Bilo je mnogo mladih pica mesnatih usana u diskotekama, i za vreme Annine odsutnosti više sam puta otišao u Slow Rock i Pakao; ali one su izlazile s drugima, pušile su neke druge kurce; a ja to jednostavno više nisam mogao da podnesem. Bilo je to razdoblje procvata erotskog Minitela, ljudi su se raspomamili za tim, ostajao sam na vezi čitavih noći. Victor je spavao u našoj sobi, ali nije se budio, nije bilo problema. Jako sam se uplašio kada je stigao prvi telefonski račun, uzeo sam ga iz sandučića i omotnicu otvorio na putu prema školi; četrnaest hiljada franaka. Srećom, iz studentskih mi je dana ostala štedna knjižica, sve sam prebacio na naš račun, Anne nije ništa primetila.

Tek nam tuđi pogled omogućuje da počnemo živeti. Postupno sam shvatio da me kolege, nastavnici Gimnazije Carnot, gledaju bez mržnje ili zajedljivosti. Odnos sa mnom nisu doživljavali kao nadmetanje; radili smo na istom zadatku, bio sam jedan od njih. Naučili su me smislu običnih stvari. Položio sam vozački i počeo se zanimati za kataloge CAMIF. Kad je stiglo proleće, neka smo popodneva provodili na travnjaku Guilmardovih. Stanovali su u prilično ružnoj kući u Fontaine-les-Dijonu, ali travnjak je bio velik, vrlo ugodan, s drvećem. Guilmard je bio nastavnik matematike, predavali smo manje-više istim razredima. Bio je dugonjav, mršav,pogrbljen, hrdavoplave kose, s obešenim brkovima; izgledao je pomalo kao nemački računovođa. Zajedno sa ženom, pekao bi meso na roštilju. Poslepodne bi odmicalo, razgovarali bismo o praznicima, malo naroljani; najčešće bi nas bilo četiri ili pet profesorskih parova. Guilmardova je žena bila medicinska sestra, govorkalo se da je stopostotna kurvetina; zbilja, kad bi sela na travnjak, videlo bi se da ne nosi ništa pod suknjom. Praznike su provodili na Rtu Agde, medu naturistima. Mislim da su uz to odlazili u saunu za parove, na Bossuetovom trgu - tako sam barem čuo od drugih. Nikad se nisam usudio to reći Anne, ali smatrao sam ih simpatičnima, imali su nešto socijaldemokratsko - nimalo nalik hippijima koji su se u sedamdesetima motali oko naše majke. Guilmard je bio dobar nastavnik, nikad mu nije bilo teško ostati nakon sata da pomogne učeniku koji ima problema. Mislim da je osim toga i besplatno radio s hendikepiranima.«

Bruno naglo zamukne. Nakon nekoliko minuta Michel ustade, otvori staklena vrata i izađe na balkon da udahne noćnog bazduha. Većini ljudi koje je poznavao život je bio nalik Bruninom. Osim u nekim vrlo visokim sferama, kao što su svet reklame i moda, čoveka relativno lako prihvate, dress-codes su ograničeni i implicitni. Nakon nekoliko godina rada polna žudnja nestane, ljudi se usredotoče na gastronomiju i vino; neki od njegovih, mnogo mladih kolega, već su počeli opremati vinski podrum. To se ne odnosi na Brunu, koji nije ni jednom rečju spomenuo vino - Vieux Papes, kupljeno za 11,95 F. Napola zaboravivši bratovu prisutnost, Michel, oslonjen na balkonsku ogradu, promotri okolne zgrade. Noć se sada već spustila; gotovo su sva svetla bila ugašena. Bila je poslednja veče vikenda. On se vrati do Brune, sede uz njega; kolena su im se gotovo dodirivala. Može li se Brunu smatrati pojedincem? Propadanje njegovih organa mu pripada, telesni rasap i smrt će licno doživeti. S druge strane, njegov hedonistički pogled na život, silnice koje mu strukturiraju svest i žudnje, zajednički su čitavoj njegovoj generaciji. Kao što pripremanje preparata za pokus i izbor jednog ili više objekata posmatranja omogućuju da se atomskom sistemu pripiše određeno ponašanje — katkad vezano uz telešca, katkad uz valove - tako se Bruno može ciniti pojedincem, ali s nekog drugog gledišta on je samo pasivan element istorijskog toka. Njegovi motivi, njegove vrednosti, njegove žudnje: ništa od toga ni najmanje ga ne razlikuje od njegovih savremenika. Prva reakcija frustrirane životinje u pravilu je pokušaj da postigne svoj cilj ulaganjem dodatne snage. Na primer, izgladnela kokoš (Gallus domesticus) koju žičana ograda sprečava da dosegne svoju hranu, sve će mahnitije pokušavati proći kroz tu ogradu. No malo-pomalo, takvo će ponašanje biti zamenjeno drugim, prividno bespredmetnim. Tako golubovi {Columba Uvid) često kljucaju tlo kada ne mogu doći do hrane, čak i ako na tlu nema nikakvih jestivih tvari. Ne samo da se odaju tom neselektivnom kljucanju, nego ono lako preraste u zaglađivanje krila; takvo neopravdano ponašanje, često u situacijama koje sadrže neku frustraciju ili sukob, naziva se zamenskom aktivnošću. Početkom 1986, nedugo nakon što je napunio trideset godina, Bruno je počeo pisati.

13.

 »Nikakva metafizička mutacija«, zapisaće Djerzinski mnogo godina kasnije, »ne odigra se ako prethodno nije bila najavljena, pripremljena i olakšana skupom manjih mutacija, koje često ostanu neprimećene u trenu svojeg pojavljivanja u istoriji. Licno se smatram jednom od tih manjih mutacija.«

Tumarajući medu evropskim ljudskim bićima, Djerzinski je za života ostao prilično neshvaćen. Misao koja se razvija u odsutnosti aktivnog sagovornika, naglašava Hubczejak u svom uvodu u Clifden Notes, katkad može izbeći zamke idiosinkrazije ili delirija; no bez presedana je Djezinskijev izbor lako osporive rasprave kao forme iskaza. Može se dodati da se on do kraja smatrao naucnikom; bio je uveren da njegov glavni doprinos ljudskoj evoluciji čine njegove biofizičke publikacije - tradicionalno izložene optužbama za cirkularnost i oborivost. Više filozofske elemente iz svojih kasnijih spisa sam je držao olako izrečenim, čak i luckastim tvrdnjama, koje je teže obrazložiti logičkim postupkom nego čisto licnim motivima. Malo mu se spavalo; mesec je klizio nad usnulim gradom. Bila je dovoljna jedna njegova reč, znao je, da Bruno ustane, navuče jaknu i nestane u liftu; na Motte--Picquetu uvek je bilo taksija. Promišljajući događaje koji nas u životu trenutno zaokupljaju, neprestano se kolebamo između verovanja u slučaj i očiglednosti determinizma. Međutim, što se tiče prošlosti, više nemamo nikakve sumnje: cini nam se ociglednim da se sve odvilo kako se zaista i moralo odviti. Tu je perceptivnu iluziju, povezanu s ontologijom predmeta i obeležja, koju podupire postulat čvrste objektivnosti, Djerzinski već uvelike nadišao; nesumnjivo upravo zbog tog razloga nije izgovorio jednostavne i uobičajene reči koje bi zaustavile ispoved tog ucviljenog i upropaštenog bića, s njime povezanog napola zajedničkim genetskim poreklom, bića koje je te večeri, izvaljeno na kauču, već odavno prešlo granice pristojnosti implicitno zadane razgovoru medu ljudima. Nije ga vodilo ni sažaljenje, ni poštovanje; ipak, nejaka ali nepobitna intuicija mu je govorila da će se u patetičnoj i uvijenoj Bruninoj priči ovaj put nazreti neka poruka; neke će reči biti izgovorene, i te će reči - po prvi put — imati konačan smisao. Ustao je, zaključao se u wc. Vrlo diskretno, bez ikakve buke, povraćao je. Potom se umio i vratio u dnevnu sobu.

»U tebi nema ničega ljudskog«, blago reče Bruno podižući pogled prema njemu. »Odmah sam to osetio kad sam video kako se ponašaš prema Annabelle. No ipak, ti si sagovornik kojeg mi je život dao. Pretpostavljam da te nisu iznenadili tekstovi o Ivanu Pavlu II. koje sam ti poslao.«

»Sve civilizacije...«, odgovori Michel s tugom, »sve civilizacije morale su se suočiti s potrebom da pronađu neko opravdanje za roditeljsku žrtvu. S obzirom na istorijske okolnosti, nisi imao izbora.«

»Istinski sam se divio Ivanu Pavlu II!« usprotivi se Bruno. »Sećam se, bilo je to 1986. Tih su godina nastali Canal + i M6, pokrenut je Globe, otvorene su narodne kuhinje Restos du coeur. Ivan Pavao II. je jedini, jedini jedincati shvatio što se događa na Zapadu. Zapanjilo me što je moj tekst loše primljen u dijonskoj grupi Vera i Zivot, oni su kritikovali papine stavove prema pobačaju, prezervativu, sve te gluposti. Dobro, istina je da se ni ja nisam previše trudio da ih shvatim. Sećam se da su se sastanci naizmence održavali kod parova; svako bi doneo mešanu salatu, taboule ili kolač. Te sam večeri provodio tupo klimajući glavom, prazneći boce vina; nisam slušao ni reči od onog što se govorilo. Anne se, naprotiv, oduševila, upisala se u grupu koja je provodila opismenjavanje. Tih njezinih večeri stavio bih tabletu za spavanje u Victorovu bočicu, pa drkao uz vrući Minitel; ali nikad se nisam uspeo ni s kim sresti.

Za Annin rođendan, kupio sam joj steznik prošiven srebrnim nitima. Malo je negodovala, pa ga ipak pristala obući. Dok je pokušavala zakopčati tu stvar, ja sam ispio što je ostalo od šampanjca. Onda sam joj čuo glas, slabašan i meketav: »Spremna sam...« Ušavši u sobu, odmah sam shvatio da je otišlo u kurac. Guzovi su joj visili, stisnuti podvezicama; sise joj nisu izdržale dojenje. Trebalo je napraviti liposukciju, ubrizgati silikona, čitavu je prekopati... ona na to nikad ne bi pristala. Zavukao sam joj prst u tange zatvorivši oči, bio mi je potpuno mlitav. U tom se trenu u susednoj sobi Victor počeo besno derati - dugim, prodornim, nepodnošljivim urlicima. Ona je navukla kupaći ogrtač i pohitala u sobu. Kada se vratila, zamolio sam je da mi samo popuši. Pušila je loše, osećao sam joj zube; ali zatvorio sam oči i zamislio usta jedne od cura iz mog trećeg razreda, poreklom iz Gane. Zamišljajući njen ružičasti i malo hrapavi jezik, uspio sam se olakšati u ustima svoje žene. Nisam nameravao imati još dece. Sutradan sam napisao tekst o porodici, taj koji je objavljen.«

»Još ga imam...«, ubaci Michel. Ustane, potraži časopis u svojoj biblioteci. Bruno ga prolista s laganim iznenađenjem, pronađe stranicu.

Ima još porodica koje se, barem donekle, opiru (Iskrice vere usred ateista, Iskrice ljubavi na dnu mučnine), Ne zna se kako Te iskrice sjaje.
Robovi rada u neshvatljivim aparatima, Naša je jedina mogućnost da se ostvarimo i da živimo putem seksa(Premda se to odnosi samo na one kojima je seks dopušten, Na one kojima je seks moguć.)

Brak i vernost u današnje nas vreme razdvajaju od svake mogućnosti postojanja, Tu snagu u sebi nećemo pronaći u kancelariji ili učionici, snagu koja traži igru, svetlost i ples; Stoga svoju sudbinu pokušavamo ostvariti u sve težim i težim ljubavima Pokušavamo prodati sve iscrpljenije, sve nepokornije telo, telo što nam se sve više opire I nestajemo U seni tuge Sve do istinskog očaja,

Spuštamo se samotnim putem sve do mesta
gde sve je crno, Bez dece i bez žena, Ulazimo u jezero Usred noći (I tako je hladna voda u koju uranja naše staro telo).

Odmah nakon što je napisao taj tekst, Bruno je pao u svojevrsnu alkoholnu komu. Dva sata kasnije, Probudilo ga je drečanje njegova sina. Između druge i četvrte godine, ljudska mladunčad stiču pojačanu samosvest, što kod njih uzrokuje napade egocentrične megalomanije. Njihov je cilj tada svoje društveno okruženje (koje u pravilu čine njihovi roditelji) pretvoriti u nešto poput robija podčinjenog i najmanjoj njihovoj željici; njihov egoizam više ne poznaje granice; to je posledica pojedinačne egzistencije. Bruno se pridigao s poda dnevne sobe; deranje je postajalo sve oštrije, odajući pomahnitalost od besa. Smrvio je dva Lexomila u malo marmelade, pošao u Victorovu sobu. Dete se posralo. Gde je zaboga Anne? Te seanse opismenjavanja crnaca završavaju sve kasnije. Zgrabio je uprljanu pelenu, bacio je na parket; smrad je bio užasan. Dete je bez problema progutalo smesu i ukočilo se, kao zamlaćeno jednim udarcem. Bruno navuče jaknu i uputi se prema Madisonu, noćnom baru u ulici Chaud-ronnerie. Karticom je platio tri hiljade franaka za bocu Dom Perignona koju je podelio s nekom vrlo zgodnom plavušom; u jednoj od soba na spratu devojka mu je dugo drkala, s vremena na vreme zaustavljajući nalet uzbuđenja. Zvala se Helene, rođena je u tom kraju, studirala je turizam; bilo joj je devetnaest godina. U trenu kada je ulazio u nju, stisnula je vaginu - doživio je barem tri minute potpune sreće. Na odlasku joj je poljubio usne, insistirao da joj ostavi napojnicu - preostalo mu je tristo franaka u gotovini.

Sledece nedelje odvažio se svoje tekstove pokazati jednom kolegi — pedesetogodišnjem nastavniku književnosti, koji je bio marksista, vrlo profinjen, i kako se govorilo, homoseksualac. Fajardie je bio ugodno iznenađen. »Claudelov uticaj... ili još više Peguvev, to je Peguy u slobodnom stihu... Ali baš je zato originalno, takve se stvari više ne sreće često.« O koracima koje je trebalo preduzeti nije imao nikakve dumnje: »Llnfini. Tamo se stvara današnja književnost. Trebate svoje tekstove poslati Sollersu.« Pomalo iznenađen, Bruno zatraži da mu ponovi ime — shvati da ga je pobrkao s jednim proizvođačem madraca, potom pošalje svoje tekstove. Tri nedelje kasnije telefonirao je izdavacu Denoelu; na njegovo veliko iznenađenje javio mu se Sollers, predložio sastanak. Sredom nije imao predavanja, lako je mogao otputovati i vratiti se u istom danu. U vozu se pokušao udubiti u Neobičnu samoću, brzo je odustao, ipak uspeo pročitati nekoliko stranica Žena — osobito prizore ševe. Sastanak je bio u nekom kafiću u Univerzitetskoj ulici. Izdavač je stigao s deset minuta zakašnjenja, mašući cigaršpicom koji ga je zasigurno proslavio. »Živite u provinciji? Loše, loše. Treba odmah doći u Pariz. Imate dara.« Izvestio je Brunu da će objaviti njegov tekst o Ivanu Pavlu II. u sledećem broju časopisa L 'Infini. Bruno je ostao zabezeknut; nije znao da je Sollers usred svoje faze »katoličke kontrareforme«, i da se razbacuje izjavama oduševljenja papom. »Otkidam se na Peguva!« reče izdavač u zanosu. »I na De Sadea! Na De Sadea! Čitajte naročito De Sadea!...«

»Moj tekst o porodicama...«

»Da, i to je odlično. Vi ste reakcionar, to je dobro. Svi veliki pisci su reakcionari. Balzac, Flaubert, Baudelaire, Dostojevski: sami reakcionari. Ali treba i jebati, ne? Treba ići na grupnjake. To je važno.«

Sollers je napustio Brunu nakon pet minuta, ostavivši ga u stanju lagane narcističke opijenosti. Tokom putovanja kući malo-pomalo se umirio. Reklo bi se daje Philippe Sollers poznat pisac; međutim, Žene nepobitno pokazuju da uspeva prasnuti jedino stare kurvetine iz kulturnih krugova; mlade picice, razvidno je, više vole pevače. S obzirom na takve okolnosti, zašto objavljivati kretenske pesmice u nekakvom posranom časopisu?

»Kada je L'Infini izašao, ipak sam kupio pet brojeva. Srećom, nisu objavili tekst o Ivanu Pavlu II.« Bruno uzdahne. »Bio je to stvarno loš tekst... Imaš još vina?«

»Samo jednu bocu.« Michel ode do kuhinje, donese šestu i poslednju bocu iz kasete Vieux Papesa; počeo se osećati zaista umornim. »Sutra radiš, ne?« dobaci. Bruno nije reagovao. Posmatrao je neku tačno određenu tačku na parketu; no na tom delu parketa nije bilo ničega, ničega tačno određenog; samo nekoliko grudica prljavštine. Ipak, živnuo je na pucanje čepa, pružio svoju čašu. Pio je polako, malim gutljajima; pogled mu je sada odbludio, lebdeo je u visini radijatora; nije se cinio nimalo raspoloženim da nastavi priču. Michel se malo kolebao, pa uključio televizor: na programu je bila emisija o kunićima. Utisao je ton. Zapravo se možda ipak radilo o divljim zečevima -brkao ih je. Iznenadio se ponovno začuvši Brunin glas:

»Pokušavao sam se setiti koliko sam ostao u Dijonu. Četiri godine? Pet? Nakon što uđeš u svet radnog odnosa sve su godine nalik jedna drugoj. Jedini događaji koji te još očekuju su medicinske vrste - i deca koja rastu. Victor je rastao; zvao me 'tata'.«

Najednom, stade plakati. Skvrčen na kauču, glasno je jecao, šmrcajući. Michel pogleda na svoj sat; bilo je prošlo četiri. Na ekranu, divlja mačka je u gubici držala zečje truplo.

Bruno izvadi papirni rupčić, obriše uglove očiju. Suze su mu i dalje tekle. Mislio je na svog sina. Jadni mali Victor, koji je crtao likove iz stripa Strange, i koji ga je voleo. Sinu je pružio tako malo trenutaka sreće, tako malo trenutaka ljubavi - a sada će mu biti petnaest godina, i vreme sreće za njega je završeno.

»Anne bi rado imala još dece, život majke i domaćice joj je u biti savršeno odgovarao. Ja sam je potakao da se vratimo u parišku regiju, da potraži radno mesto. Naravno, nije se usudila odbiti - licni razvoj žena zahteva profesionalnu aktivnost, tako su svi mislili ili se pretvarali da misle u to vreme; a ona je više od svega držala do toga da misli isto što i svi. Ja sam vrlo dobro shvatao da se u biti vraćamo u Pariz kako bismo se mogli na miru razvesti. U provinciji se ljudi uprkos svemu viđaju, razgovaraju; a ja nisam nimalo žudeo da moj razvod izaziva komentare, čak ni odobravajuće niti umirujuće. U leto '89. otputovali smo u Club Mediterranee, to su nam bili zadnji zajednički praznici. Sećam se kretenskih igara koje su organizovali uz aperitiv i sati koje sam na plaži proveo piljeći u picice; Anne je razgovarala s drugim majkama. Kad bi se okrenula na trbuh, video joj se celulit. Kad bi se okrenula na leda, videle su joj se strije. To je bilo u Maroku, Arapi su bili neugodni i napasni, sunce puno prejako. Nije se isplatilo zaraditi rak kože samo da bih mogao večeri provoditi drkajući u kućici. Victor se nauživao svojeg boravka, dobro se zabavljao u Mini Clubu...« Brunin je glas ponovno pukao.

»Bio sam gad; znao sam da sam gad. Roditelji se obično žrtvuju, to je normalan put. Ja nisam mogao podneti kraj svoje mladosti; prihvatiti misao da će mi sin odrasti, da će biti mlad umesto mene, da će možda uspeti u životu, dok sam ja svoj upropastio. Želeo sam ponovno postati osobom.«
»Monadom...«, blago reče Michel.

Ne obazirući se, Bruno dovrši svoje piće. »Boca je prazna...«, primeti pomalo rastresenim tonom. Ustao je, navukao jaknu. Michel ga otprati do praga. »Volim svog sina«, doda Bruno. »Da dođe do kakve nezgode, da ga snađe nesreća, ne bih to mogao podneti. Volim to dete više od svega. A ipak, nikad nisam uspeo prihvatiti da postoji.« Michel se složi. Bruno krene prema liftu.

Michel se vrati svom radnom stolu, na listu papira pribeleži: »Zapisati nešto o krvi«; zatim legne, osetivši potrebu da razmisli, no gotovo istog trena zaspe. Nekoliko dana kasnije pronašao je taj papir, ispod dopisao: »Zakon krvi«, i ostao smeten desetak minuta.

14.

Ujutro 1. septembra, Bruno je dočekao Christine na Severnoj stanici. Putovala je autobusom od Novona do Amiensa, a potom direktnim vozom do Pariza. Dan je bio prekrasan; voz joj je stigao u 11.37. Nosila je dugu haljinu prošaranu cvetićima, s čipkastim manšetama. Snažno ju je zagrlio. Srca su im strašno lupala.

Ručali su u indijskom restoranu, potom otišli njemu voditi ljubav. Bio je usjajio parket, stavio cveće u vazne; posteljina je bila čista i mirisna. Uspeo je dugo ostati u njoj, pričekati da svrši; sunce je prodiralo kroz procep između zavesa, obasjavalo joj crnu kosu u kojoj se naziralo nešto sedih odsjaja. Doživela je prvi orgazam, pa odmah za njim još jedan, vaginu su joj obuzeli snažni grčevi; u tom je trenu svršio u njoj. Odmah se potom sklupčao u njezinom naručju, pa su zaspali.

Kada su se probudili, sunce se spuštalo medu nebodere; bilo je oko sedam sati. Bruno otvori butelju belog vina. Nije nikada nikome pričao o godinama nakon svojeg povratka iz Dijona; sada će to učiniti.

U jesen 1989. Anne je dobila mesto u Gimnaziji Condorcet. Iznajmili smo stan u Ulici Rodier, mali trosobni, prilično mračan stan. Victor je išao u vrtić, sada sam preko dana bio slobodan. Tada sam počeo zalaziti kurvama. Četvrt je imala nekoliko salona tajlandske masaže - New Bangkok, Zlatni Lotus, Mai Lin; devojke su bile uglađene i nasmešene, bilo je dobro. U to sam vreme također počeo odlaziti psihijatru; više se ne sećam najbolje, mislim da je imao bradu — ali možda sam i pobrkao s nekim filmom. Počeo sam mu pričati o svojoj mladenačkoj dobi, mnogo sam govorio i o salonima masaže — osećao sam da me prezire, to mi je godilo. Ionako sam u januaru prešao drugome. Taj je bio dobar, imao je ordinaciju kod stanice Strasbourg-Saint- Denis, mogao sam obići peep-showove na povratku. Zvao se doktor Azoulav, uvek je imao Pariš Match u svojoj čekaonici; sve u svemu, ostavio mi je utisak dobrog lekara. Moj slučaj ga nije previše zanimao, ali opraštam mu - istina je da se radilo o nečem grozno banalnom, bio sam obična frustrirana budala opsednuta starenjem, koja je izgubila želju za svojom ženom. Negde u to vreme zatražili su njegovo stručno mišljenje u suđenju skupini mladih sotonista koji su raskomadali i proždrli mentalno zaostalu ženu — to je ipak bilo privlačnije. Na kraju svake seanse savetovao mi je da se bavim sportom, to mu je bila opsesija — treba reći da je sam počeo dobivati trbuščić. Seanse su bile ugodne, ali pomalo sumorne; jedina tema od koje bi malo živnuo bili su moji odnosi s roditeljima. Početkom februara, imao sam za njega jednu stvarno zanimljivu anegdotu. To se dogodilo u čekaonici Mat Lina; ušavši, seo sam kraj tipa čije mi je lice odnekud bilo poznato – ali sasvim izdaleka, to je bio samo nejasan utisak. Onda su ga pozvali na sprat, a mene odmah za njim. Kabine za masažu razdvajala je plastična zavesa, bile su samo dve, nesumnjivo sam bio pored njega. U trenu kada mi je devojka počela milovati donji deo trbuha svojim grudima namazanim sapunom, dogodila mi se iluminacija: tip koji je u susednoj kabini upravo dobijao body body bio je moj otac. Ostario je, sada je stvarno nalikovao penzioneru, ali to je bio on, nije moglo biti sumnje. Upravo sam ga u tom trenu čuo kako svršava, uz jedva čujni šum pražnjenja mošnji. Pričekao sam nekoliko minuta s oblačenjem nakon što sam i ja svršio; nisam ga želeo sresti u predvorju. Ali onog dana kad sam tu anegdotu ispričao psihijatru, vrativši se kući, telefonirao sam starome. Zvučao je iznenađeno — i radosno, reklo bi se — što me čuje. Bio se stvarno povukao u penziju, prodao je sav svoj udeo u kanskoj klinici; poslednjih je godina izgubio prilično novca, no nije bilo ni tako strašno, drugi su prošli gore. Složili smo se da se vidimo sledećih dana; ali to se nije odmah ostvarilo.

Početkom marta, nazvali su me iz prosvetne inspekcije. Jedna je nastavnica otišla na porodiljski pre predviđenog datuma, pa se oslobodilo radno mesto do kraja školske godine, bilo je to u gimnaziji u Meauxu. Malo sam se kolebao, ipak su mi iz Meauxa ostale vrlo ružne uspomene; zapravo sam se kolebao tri sata, a onda shvatio da me boli dupe. Evo u tome se verovtno sastoji starost: emotivne se reakcije umrtve, u nama ostane malo kivnosti i malo radosti; zaokupljeni smo više od svega funkcionisanjem organa, njihovom krhkom ravnotežom. Izašavši iz voza, dok sam prolazio gradom, dirnuls me pre svega njegova skučenost i ružnoća - njegova potpuna nezanimljivost. Dolazak u Meaux nedeljom uveče, u detinjstvu mi je bio kao ulazak u golemi pakao. Ali zapravo ne, taj pakao je bio sasvim malen, bez ikakvih posebnih obeležja. Kuće, ulice... ništa mi od toga nije budilo nikakva sećanja; čak je i gimnazija bila modernizovana. Obišao sam zgrade internata, koji je u međuvremenu zatvoren, pretvoren u muzej lokalne istorije. U tim prostorijama drugi su me dečaci udarali, ponižavali, uživali pljuvati i pišati po meni, gurati mi glavu u wc školjku; no ipak nisam osećao nikakve emocije, osim blage tuge — koja je bila krajnje neodređena. 'Ni sam Bog ne može učiniti da ono što je bilo više ne bude', negde je ustvrdio ne sećam se koji katolički autor; sudeći po onome što je ostalo od mog detinjstva u Meauxu, to ipak ne izgleda tako teško.

Hodao sam gradom nekoliko sati, čak sam posetio i kafić na plaži. Setio sam se Caroline Yessayan, Patricie Hohvveiller; ali istini za volju nisam ih nikada zaboravio; ništa me na ulicama nije posebno podsećalo na njih. Prolazilo je mnogo mladih, doseljenika - naročito crnaca, mnogo više nego u vreme moje mladosti, u tome je bila velika promena. Zatim sam se javio u gimnaziju. Direktor je našao nešto zabavno u tome što sam bivši učenik, poželeo je potražiti moj dossier, ali promenio sam temu, uspeo to izbeći. Imao sam tri odeljenja, jedno drugog razreda, jedno trećeg razreda književnog smera, jedno naucnog. Najgore će biti, to sam odmah shvatio, treći književnog: u njemu su bila tri klinca i tridesetak cura. Tridesetak šesnaestogodišnjih cura. Plave, crne, crvenokose. Francuskinje, Magrebinke, Azijatkinje... sve zamamne, sve poželjne. A ševile su se, videlo se da se ševe, menjale su momke, uživale u svojoj mladosti; svakog sam dana prolazio kraj ormarića s prezervativima, uzimale su ih preda mnom bez skanjivanja.

Sve je počelo od misli kako možda imam šansu. Govorio sam sebi kako zasigurno ima mnogo kćeri razvedenih roditelja, svakako ću pronaći jednu koja traga za očinskom figurom. To može uspeti; osećao sam da to može uspeti. Ali zahtevalo je da otac bude muževan, zaštitnik, širokih ramena. Pustio sam bradu i upisao se u teretanu. Brada je samo donekle uspela, rasla je mestimično i s njom sam bio prilično gadan, nalik Salmanu Rushdieu; mišići su mi, naprotiv, dobro reagovali, u nekoliko sam nedelja razvio sasvim pristojne deltoide i pektorale. Problem, novi problem, bio je u mom udu. To sada može izgledati ludo, ali sedamdesetih godina nije se osobito marilo za veličinu muškog uda; u mladenačkoj dobi imao sam sve moguće telesne komplekse, osim tog. Ne znam ko je počeo o tome govoriti, verovtno pederi; uostalom, te se teme dotiču i američki krimi-romani; kod Sartrea je, naprotiv, sasvim odsutan. Kako god bilo, tuširajući se u teretani postao sam svestan da imam sasvim mali kurac. Proverio sam kod kuće: 12 centimetara, možda 13 ili 14 ako se sklopivi metar do krajnosti protegne prema korenu kurca. Otkrio sam novi izvor patnje; a tu se nije moglo ništa učiniti, to je bio radikalan, konačan hendikep. Otada sam počeo mrziti crnčuge. Zapravo ih nije bilo puno u gimnaziji, većina je išla u Tehničku školu Pierre-de-Coubertin, upravo onu u kojoj je slavni Defrance izvodio filozofski striptiz i uvlačio se mladima. Bio je samo jedan medu mojim učenicima, u trećem književnog, jedan visoki nabijeni koji se prozvao Ben. Uvek je nosio šildkapu i najkice, siguran sam da je imao ogroman kurac. Naravno, sve su cure padale na kolena pred tim pavijanom, a ja sam od njih tražio da izučavaju Mallarmea; to nije imalo nikakvog smisla. Eto tako će svršiti zapadna civilizacija, govorio sam sebi ogorčeno: ponovno će pasti ničice pred velikim kurcima, kakav je u pavijana hamadrjasa. Počeo sam na nastavu dolaziti bez gaća. Crnčuga je izlazio upravo s onom koju bih sam bio izabrao: jednom slatkom, sasim plavom, dečjeg lica, krasnih grudi nalik jabukama. U školu su dolazili držeći se za ruke. Tokom pismenih radova na satu, prozore bih uvek držao zatvorenima; curama je bilo vruće, skinule bi pulovere, grudi bi se priljubile uz majice; ja bih drkao, zaklonjen katedrom. Još se sećam dana kad sam im zadao da protumače jednu rečenicu iz Vojvotkinje de Guermantes:
Čistoća krvi u kojoj se već nekoliko naraštaja nalazi samo ono što je najuzvišenije u istoriji Francuske, iz njezinog je načina ophođenja uklonila sve što običan narod zove »manirima«, i obdarila je savršenom jednostavnošću.

Gledao sam Bena: češkao je glavu, češkao je jaja, žvakao je kaugumu. Šta od toga može razumeti taj veliki majmun? Šta od toga, uostalom, mogu razumeti ovi drugi? Čak sam i sam sve teže shvatao o čemu tačno govori Proust. Ti deseci stranica o čistoći krvi, plemenitost duha suprotstavljena plemenitosti rase, posebnost miljea vrhunskih profesora medicine... sve mi je to izgledalo kao sviranje kurcu. Očigledno je da danas živimo u pojednostavljenom svetu.
Vojvotkinja od Guermantesa imala je mnogo manje perja nego što ga ima Snoop Doggy Dog; Snoop Doggy Dog ima manje perja od Billa Gatesa, ali curice se na njega više vlaže. Postoje samo dva parametra. Dakako, moglo bi se pokušati napisati jet set prustovski roman, u kojem bi se suprotstavila slava i novac, koji bi uprizorio opreku između slave za masu i slave kod birane publike, kod bappy few; to ne bi imalo nikakvog smisla. Slava u kulturnim krugovima samo je mršavi surogat za pravu slavu, medijsku; a ona, povezana s industrijom zabave, valja veće gomile novca od bilo koje druge ljudske aktivnosti. Što je bankar, ministar, direktor preduzeća prema filmskom glumcu ili rock-zvezdi. U financijskom, seksualnom i svakom drugom pogledu, nula. Strategije isticanja nad drugima, koje je Proust tako suptilno opisao, danas više nemaju nikakvog smisla. Ako čoveka smatramo hijerarhijskom životinjom, koja gradi hijerarhije, možemo utvrditi da je odnos između suvremenog društva i XVIII. stoleća jednak onome između nebodera GAN i malog Trianona. Proust je ostao radikalni Evropljanin, uz Thomasa Manna jedan od poslednjih Evropljana; ono što je pisao više nije imalo ni najmanje veze s ikakvom stvarnošću. Ta rečenica o vojvotkinji od Guermantesa, naravno, zadržala je svoju veličanstvenost. Ali to je svejedno postalo prilično deprimirajuće, i naposletku sam se okrenuo Baudelaireu. Teskoba, smrt, sram, pijanstvo, nostalgija, izgubljeno detinjstvo... same uverljive, snažne teme. Ipak je to čudno. Proleće, toplo vreme, sve te uzbudljive curice; a ja sam im čitao:

Priberi se, Boli, i krotkija budi! Vapila si Večer; evo stiže sad: U tamnome plastu ona gradom bludi, Nekom nosi spokoj, a nekome jad.

Dok rulja se ljudska na gozbu sad sprema, Ko roblje, da vino grizodušja pije Pod bićem Užitka što milosti nema, Boli, ruku daj mi, mesto nam tu nije..

Napravio sam pauzu. Ta im je pesma bila bliska, osećao sam to, tišina je bila potpuna. Bio je to zadnji nastavni sat; za pola sata čekao me voz, pa povratak ženi. Najednom, iz dna učionice sam začuo Benov glas: 'Ej stari, tebi je u glavi načelo smrti!...' To je rekao glasno ali ne i stvarno bezobrazno, kao da mu je u tonu čak bilo i malo divljenja. Nisam sasvim shvatio obraća li se Baudelaireu ili meni; u biti, kao tumačenje teksta, to uopste nije bilo loše. Ali ipak sam morao reagovati. Rekao sam samo: 'Izađite.' Nije se ni pomaknuo. Pričekao sam trideset sekundi, znojeći se od straha, predosećao sam tren kada više neću biti u stanju govoriti: ali ipak sam prikupio snage da ponovim: 'Izađite.' Ustao je, vrlo polako prikupio stvari, približio se. Svakom nasilnom sukobljavanju prethodi trenutak koji kao da je posvećen, jedna čarobna sekunda u kojoj su zapete snage podjednake. Zaustavio se kod mene, nadvisivao me barem za glavu, bio sam uveren da će mi odvaliti šljagu, ali na kraju nije, samo je krenuo prema vratima. Došao sam do svoje pobede. Male pobede: odmah se sutradan vratio na nastavu. Izgleda da je nešto shvatio, da je opazio jedan od mojih pogleda, jer sad je stao pipati svoju curu pod satom. Zadigao bi joj suknju, zavukao ruku što je više mogao, do kraja bedara; a onda bi me gledao smešeći se, sasvim cool. Strahovito sam žudio za tom malom. Vikend sam proveo pišući rasistički pamflet, s gotovo neprekidnom erekcijom; u ponedeljak sam nazvao L'Infini. Ovaj put, Sollers me primio u svojoj kancelariji. Bio je prpošan, pakostan, kao na televiziji - čak i bolji nego na televiziji. 'Vi ste izvorni rasist, to se oseća, to vam daje snagu, dobro je to. Bum! Tras!' Učinio je vrlo dražestan pokret rukom, izvadio jednu stranicu, s odlomkom koji je obeležio na margini: Mi zavidimo crncima i divimo im se jer želimo po uzoru na njih ponovno postati životinje, životinje s velikim kurcem i sićušnim mozgom kao u gmazova, koji je kod njih dodatak kurcu. Razdragano je protresao papir. 'To je moćno, poletno, nobl. Imate dara. Gdekad sklonost jeftinim rešenjima, manje mi se dopao podnaslov: Čovek se ne rada kao rasista, rasistom se postaje Izvrtanje reči, dvosmislenosti, to je uvek malo... Hmm...' Lice mu se smrknulo, ali učinio je još jednu piruetu svojim cigaršpicom i ponovno se nasmešio. Pravi klaun, silno drag. 'I uz to, bez puno tuđih uticaja, ničega što bi vas gušilo. Na primer, niste antisemit!' Iskopao je još jedan odlomak: Jedino su Zidovi izbegli žaljenje što nisu crnci, jer oni su odavno izabrali put inteligencije, krivnje i srama. Ništa u zapadnjačkoj civilizaciji ne može doseći pa čak se ni približiti onome što su Zidovi uspeli učiniti pošavši od krivice i srama; stoga ih crnci posebno mrze. Sav sretan, nanovo se zavalio u sediste, prekrstio ruke iza glave; na tren sam pomislio da će staviti noge na svoj radni stol, ali ipak nije. Opet se nagnuo napred, nije mogao mirovati. 'Onda? Šta ćemo?'
'Ne znam, mogli biste objaviti moj tekst.' 'O-ho-ho', grohotom se nasmejao kao da sam izvalio kakvu glupost. 'Objaviti u L'Infiniju? Ali milo moje, vama nije jasno... Ne živimo više u Celineovom vremenu, znate. Danas se o nekim temama ne piše šta se kome hoće... ovakav bi mi tekst mogao doneti stvarno gadnih neugodnosti. Mislite da nemam dosta neugodnosti i ovako? Mislite da zato što sam kod Gallimarda mogu raditi šta hoću? Nadziru me, znate. Vrebaju pogrešku. Ne ne, to će teško ići. Sta još imate?'

Izgledao je istinski iznenađen što nisam doneo nikakav drugi tekst. Meni je bilo žao što sam ga razočarao, vrlo bih rado bio njegovo milo, i da me odvede na ples, da me časti whyskyjima u Pont-Royalu. Kada sam izašao, na pločniku me snašao tren posebno snažnog očaja. Žene su prolazile Bulevarom Saint-Germain, predvečerje je bilo toplo i shvatio sam da nikada neću postati pisac; također sam shvatio da me boli dupe. Ali šta onda početi? Seks me već koštao pola plate, bilo je neshvatljivo što Anne još nije ništa primetila. Mogao sam se priključiti Nacionalnom frontu, ali čemu bi služilo jesti sarmu s budalama? U svakom slučaju, žene desničarke ne postoje, i ševe se s padobrancima. Taj je tekst bio besmislica, bacio sam ga u prvu kantu za smeće. Trebalo je zadržati stav 'humanističkog levičara', to mi je bila jedina šansa da nešto nabodem, bio sam siguran. Seo sam na terasu Escuriala. Penis mi je bio vruć, bolan, nabrekao. Popio sam dva piva, pa se pešice vratio kući. Prelazeći Seineu, setio sam se Adjile. To je bila jedna Magrebinka iz mog trećeg razreda, jako zgodna i profinjena. Dobra učenica, ozbiljna, za godinu naprednija od svojih vršnjaka. Lice joj je bilo inteligentno i blago, nimalo podrugljivo; žarko je želela postići dobar uspeh u školi, to se videlo. Te su devojke često okružene divljacima i ubicama, dovoljno je pokazati im malo pažnje. Ponovno sam u to poverovao. Tokom dve nedelje sam joj se obraćao, pozivao je na ploču. Uzvraćala mi je poglede, nije pokazivala da se tome čudi. Morao sam požuriti, već je bio početak jula . Dok bi se vraćala u klupu, mogao sam joj videti dupence utegnuto u traperice. Toliko mi se sviđala da sam prestao s kurvama. Zamišljao sam svoj kurac kako joj se uvlači u mekoću duge crne kose; čak sam drkao na jedan od njezinih pismenih radova.

U petak 11. juls stigla je u kratkoj crnoj suknji, sat je završavao u šest. Sedela je u prvom redu. U trenu kada je prekrstila noge pod stolom, za dlaku je nedostajalo da se onesvestim. Bila je pored neke debele plavuše koja je otišla vrlo brzo nakon zvona. Ustao sam, položio ruku na njezin fascikl. Ostala je sa sedi, nije ničim pokazivala da joj se žuri. Svi su učenici izašli, tišina je ponovno zavladala u učionici. Držao sam njezin fascikl u ruci, čak sam uspevao pročitati neke reči: 'Remember... pakao...' Seo sam pored nje, odložio fascikl na sto; ali nisam joj mogao ništa reći. Ostali smo tako, u tišini, barem minutu. Više sam puta uronio pogled u njezine velike crne oči; ali ujedno sam razabirao i najmanji njezin pokret, i najneznatniji drhtaj grudi. Bila je napola okrenuta prema meni, razmaknula je noge. Ne sećam se da sam učinio svoj sledeći pokret, imam utisak da se radilo o polusvesnom činu.

Tren kasnije osetio sam njezino bedro pod dlanom leve ruke, slika se zamutila, pred oči mi se vratila Caroline Yessayan i zgromio me sram. Ista pogreška, potpuno ista pogreška nakon dvadeset godina. Kao i Caroline Yessayan dvadeset godina ranije, nekoliko je sekundi ostala tako ne učinivši ništa, malo pocrvenela. A onda mi je, vrlo blago, odmaknula ruku; ali nije ustala, nije nikakvim pokretom naznačila da će otići. Kroz prozor s rešetkama video sam jednu devojku kako prelazi dvorište, žureći prema stanici. Desnom sam rukom raskopčao slic na svojim hlačama. Raskolačila je oči, pogled joj se zalepio za moj ud. Oči su joj zračile toplim vibracijama, bio bih mogao svršiti od sama njezinog pogleda, a istovremeno sam bio svestan da treba učiniti neki gest kako bi ucestvovala. Moja se desna ruka pokrenula prema njenoj, ali nisam imao snage da odem do kraja: molećivim pokretom sam uhvatio ud i pružio joj ga. Ona je prasnula u smeh; mislim da sam se i ja nasmejao, počinjući drkati. Nastavio sam se smejati i drkati dok je ona prikupljala stvari, i kad je ustala da izađe. Na pragu se okrenula kako bi me još jednom pogledala; ejakulirao sam i više ništa nisam video. Samo sam čuo vrata kako se zatvaraju, njezine korake kako se udaljuju. Bio sam omamljen, kao usled strahovitog udarca gonga. No ipak sam sa stanice uspeo telefonirati Azoulavu. Ni najmanje se ne sećam povratka vozom, vožnje podzemnom; primio me u osam sati. Nisam mogao zaustaviti drhtanje; odmah mi je dao inekciju za smirenje.

Proveo sam tri noći u Svetoj Ani, potom su me premestili u psihijatrijsku kliniku Ministarstva prosvete, u Verrieres-le-Buissonu. Azoulav je bio vidljivo zabrinut; novinari su počeli mnogo govoriti o pedofiliji te godine, reklo bi se da su jedan drugome prenosili uputu: 'Pritisni pedofile, Emile.' Sve je to zbog mržnje prema starcima, zbog mržnje i gađenja prema starosti, upravo postajala nacionalna stvar. Curi je bilo petnaest godina, ja sam bio nastavnik, zloupotrebio sam svoj autoritet nad njom;pri tome se radilo o Magrebinki. Ukratko, savršen predmet za otkaz kojem bi usledio javni linč. Nakon dve nedelje, on se počeo malo opuštati; bližio se kraj školske godine, a Adjila očigledno nije ništa ispričala. Predmet je poprimao klasičnija obeležja. Depresivni nastavnik, pomalo samoubilačkih sklonosti, kojem je potrebno da povrati psihičku stabilnost... Ono čudno u toj priči je da gimnazija u Meauxu nije slovila kao osobito teško radno mesto; ali on je istakao traume vezane uz rano detinjstvo, koje je oživeo povratak u tu školu, ukratko, vrlo je vešto posložio svoj slučaj.

Ostao sam nešto dulje od šest meseci u toj klinici; otac me posetio više puta, cinio se sve dobrohotnijim i sve umornijim. Bio sam tako nafilan neurolepticima da mi je iščezla svaka seksualna žudnja; ali s vremena na vreme medicinske sestre su me uzimale u naručje. Priljubio bih se uz njih, ostao nepomičan minutu-dve, pa ponovno legao. To mi je toliko pomagalo da im je glavni psihijatar savetovao da pristanu, ako im se ne čini posebno neprilično. Slutio je da mu Azoulav nije sve rekao; ali imao je mnogo težih slučajeva, shizofrenika i agresivaca u deliriju, nije imao mnogo vremena da se bavi mnome; što se njega tiče, imao sam svojeg lekara, to je bilo ono bitno.

Dakako, predavanje u školi više nije dolazilo u obzir, ali početkom 1991. državna prosveta mi je pronašla mesto u Poverenstvu za nastavne programe francuskog. Izgubio sam nastavničku satnicu i školske praznike, ali plata mi se nije smanjila. Nedugo potom, razveo sam se od Anne. Složili smo se oko sasvim klasičnog obrasca alimentacije i izmenične brige; advokati ti ionako ne ostave nikakav izbor, u pitanju je gotovo tipski ugovor. Bili smo prvi u redu pred vratima, sudija je čitao sto na sat, čitav je razvod trajao manje od petnaest minuta. Izašli smo zajedno na stepenište Palače pravde, nekoliko minuta nakon podneva. Bio je početak marta, netom sam napunio trideset pet godina; znao sam da je prvi deo mojeg života završen.«

Bruno zastade. Sada je bila mrkla noć; ni on ni Christiane se nisu obukli. Podigao je pogled prema njoj. Ona tada učini nešto iznenađujuće: približi mu se, zagrli ga oko vrata i poljubi u oba obraza.

»Sledećih godina, sve se to nastavilo«, opet započe tiho pričati Bruno. »Dao sam staviti umetke kose, dobro je prošlo, hirurg je bio prijatelj mog oca. Nastavio sam i s teretanom. Za praznike sam isprobao Nouvelles Frontieres, ponovno Klub Mediterranee, IUCPA. Imao sam nekoliko avantura, zapravo vrlo malo; promatrane u celini, žene mojih godina više nemaju posebnu želju za ševom. Naravno da tvrde suprotno, i istina je da bi katkad volele ponovno doživeti kakav osećaj, kakvu strast, kakvu žudnju; ali što se toga tiče, ja im to nisam bio u stanju pobuditi. Nikada ranije nisam sreo ženu kao što si ti. Čak se nisam ni nadao da bi žena kao ti mogla postojati.«

»Potrebno je...«, reče ona nekako izmenjenim glasom, »potrebno je malo nesebičnosti, neko mora početi. Da sam ja bila na mestu te Magrebinke, ne znam kako bih reagovala. Ali ti si nesumnjivo već tada imao nešto dirljivo, sigurna sam. Verujem, barem mi se čini, da bih ti pristala ugoditi.« Ponovno je legla, položila glavu medu Brunina bedra, nekoliko ga puta liznula po glaviću. »Rado bih nešto pojela...«, reče najednom. »Već je dva ujutro, ali u Parizu je to sigurno moguće, ne?«

»Naravno.«
»Da te zadovoljim sad, ili ti je draže da ti izdrkam u taksiju?«
»Ne, sad.«
15.
MacMillanova hipoteza

Uhvatili su taksi do Les Hallesa, večerali u pivnici otvorenoj čitavu noć. Bruno je za predjelo uzeo mariniranog sleda. Reče si da bi se sada bilo što moglo dogoditi; ali odmah potom shvati da pretjeruje. U njegovom mozgu, da, i dalje je postojalo obilje mogućnosti: mogao se poistovjetiti s poljskim štakorom, soljenkom ili poljem energije; no u praksi, tijelo mu je ostalo zaglavljeno u procesu sporog propadanja; jednako je bilo s Christianinim tijelom. Unatoč izmjeničnom vraćanju noći, osobna će se svijest održati sve do zadnjeg dana njihovih razdvojenih puti. Marinirani sled ni u kojem slučaju nije mogao biti rješenje; ali niti lubin s komoračem ne bi ništa bolje poslužio. Christiane je potonula u snatrenje ili možda tajanstvenu šutnju. Zajedno su kušali kraljevsku sarmu s domaćim montbeliardskim kobasicama. U stanju ugodne opuštenosti netom osjećajno i s pohotom zadovoljenog muškarca, Bruno se na tren prisjetio svojih strukovnih dilema, koje se mogu ovako sažeti: Kakva bi uloga trebala pripasti Paulu Valervju u programu francuskog za znanstvena usmjerenja? Dovršivši sarmu i naručivši sir munster, osjetio je određeno iskušenje da odgovori: Nikakva.

»Ja ne služim ničemu«, reče Bruno u tonu pomirenosti sa sudbinom. »Nesposoban sam uzgajati svinje. Nemam pojma o proizvodnji kobasica, vilica ni mobitela. Nijedan od tih predmeta koji me okružuju, koje upotrebljavam ili žderem, nisam u stanju proizvesti; nisam čak u stanju shvatiti proces njihove proizvodnje. Kada bi se industrija ugasila, kada bi inženjeri i specijalizirani tehničari nestali, bio bih nesposoban imalo pridonijeti pokretanju gospodarstva. S obzirom da sam izvan ekonomsko--industrijskog sklopa, ne bih bio u stanju čak ni osigurati vlastiti opstanak: ne bih znao pribaviti hranu, odjeću, ni zaštititi se od vremenskih nepogoda; po svojim osobnim tehničkim sposobnostima daleko sam ispod neandertalca. Potpuno ovisim o društvu koje me okružuje, a ujedno sam mu gotovo potpuno beskoristan; sve što znam raditi su sumnjivi komentari na temu zastarjelih kulturnih predmeta. A ipak dobijam plaću, i to dobru plaću, daleko veću od prosječne. Većina ljudi iz mojeg okruženja je u istom položaju. U biti, jedina korisna osoba koju poznajem je moj brat.«

»Sto je on tako iznimno učinio?«

Bruno je razmislio, trenutak okretao svoj komadić sira u tanjuru, u potrazi za dovoljno dojmljivim odgovorom.

»Stvorio je nove krave. To je zapravo samo jedan primjer, ali sjećam se da su zahvaljujući njegovom radu rođene genetski modificirane krave, poboljšane proizvodnosti mlijeka, veće prehrambene kakvoće. Promijenio je svijet. Ja nisam ništa učinio, ništa stvorio; nisam baš ništa pridonio ovom svijetu.«

»Nisi učinio ništa loše...« Christianeino se lice smrknu-lo, na brzinu je dovršila svoj sladoled. U srpnju 1976. pro vela je dva tjedna na Di Meolinom posjedu, na obroncima Ventouxa, upravo tamo gdje je Bruno godinu ranije boravio s Annabelle i Michelom. Kada je to ljetos ispričala Bruni, oboje su se oduševili podudarnošću; odmah potom, ona je osjetila gorko žaljenje. Da su se sreli 1976, kada mu je bilo dvadeset godina a njoj šesnaest, pomisli, život im je mogao biti sasvim drugačiji. Već je po tom prvom znaku morala priznati da se upravo zaljubljuje.

»U biti«, nastavi Christiane, »to je podudarnost, ali ne i toliko zapanjujuća. Moji kretenski roditelji su pripadali tim slobodoumnim, donekle bitničkim krugovima pedesetih godina, u koje je zalazila i tvoja majka. Moguće je čak i da su se poznavali, ali to ni najmanje ne želim saznati. Prezirem te ljude, mogu čak reći da ih mrzim. Oni predstavljaju zlo, stvorili su zlo, itekako znam o čemu govorim. Dobro se sjećam tog ljeta '76. Di Meola je umro dva tjedna nakon što sam stigla; rak mu se proširio, i kao da ga više ništa nije stvarno zanimalo. Ipak mi se pokušao nabacivati, nisam bila loša u to vrijeme; ali nije ustrajao, mislim da je počeo osjećati bolove. Dotad je dvadeset godina izigravao starog mudraca, duhovnu inicijaciju, itd, kako bi mogao prašiti curice. Treba priznati da je odigrao svoju ulogu do kraja. Dva tjedna nakon mojeg dolaska popio je otrov, nešto vrlo blago, čemu je trebalo nekoliko sati do punog djelovanja; potom je primio sve posjetitelje koji su se trenutno nalazili na posjedu, svakom posvetivši nekoliko minuta, nešto u stilu 'Sokratova smrt', razumiješ. Uostalom, govorio je o Platonu, ali i o Upanishadama, o Lao-Tseu, uobičajene brbljarije. Puno je pričao i o Aldousu Huxleyu, podsjećao da ga je upoznao, prepričavao njihove razgovore; možda je malo i dodavao, ali to je ipak bio čovjek na umoru. Kada je došao moj red bila sam pod prilično jakim dojmom, ali zapravo me samo zatražio da raskopčam košulju. Pogledao mi je grudi, pa pokušao nešto reći ali nisam najbolje razumjela, već je teško govorio. Najednom se uspravio u svojoj fotelji, ispružio ruke prema mojim grudima. Dopustila sam mu da me dira. Na tren je položio lice medu moje grudi, pa se svalio natrag u fotelju. Ruke su mu jako drhtale. Glavom mi je dao znak da odem. U pogledu mu nisam mogla pročitati nikakvu duhovnu inicijaciju, nikakvu mudrost; u pogledu mu se mogao pročitati jedino strah.

Umro je kad je pala noć. Bio je tražio da se na vrhu brežuljka zapali pogrebna lomača. Svi smo prikupljali suho granje, a onda je počeo obred. Davidu je pripalo da upali očevu pogrebnu lomaču, u očima mu je bio neki čudan sjaj. Nisam ništa znala o njemu, osim da svira rock; bio je u društvu s nekakvim mračnjacima, američkim motoristi-ma, tetoviranim, obučenim u kožu. Ja sam tamo bila s prijateljicom, i kad je pala noć nismo se baš ugodno osjećale.

Nekoliko svirača tam-tama sjelo je pred vatru i počelo polako udarati, u teškom ritmu. Prisutni su zaplesali, vatra je jako grijala, kao i obično počeli su se svlačiti. Za kremi-ranje je u načelu potreban tamjan i sandalovo ulje. Ovom su prilikom samo prikupljene otpale grane, i vjerojatno im je dodano lokalno mirišljavo bilje — timijan, ružmarin, čubar; tako da je nakon pola sata mirisalo točno kao roštilj. Jedan je Davidov kompić to zapazio — neki debeli s kožnim prslukom, dugačke masne kose, bez nekoliko prednjih zuba. Jedan drugi, nekakva imitacija hippija, objasnio je da kod mnogih primitivnih plemena pojesti umrlog poglavicu predstavlja iznimno snažan obred ujedinjenja. Krezubi je kimnuo glavom i počeo se kesiti; David se približio drugoj dvojici i zametnuo razgovor s njima, potpuno se razgolitio, pod plamenom vatre tijelo mu je bilo stvarno fantastično — mislim da je bildao. Osjetila sam da bi se mogle izroditi gadne stvari, na brzinu sam otišla leći.

Nedugo potom izbila je oluja. Ne znam zašto sam ustala, vratila sam se do lomače. Tridesetak ih je još uvijek plesalo, potpuno golih, na kiši. Jedan me tip grubo uhvatio za ramena, odvukao do lomače i prisilio da pogledam što je ostalo od tijela. Vidjela se lubanja s dupljama. Meso nije dokraja izgorjelo, napola se pomiješalo s tlom, to je zajedno sličilo hrpici blata. Počela sam vrištati, tip me pustio, uspjela sam pobjeći. Prijateljica i ja smo otišle sutradan. Nisam više ništa čula o tim ljudima.«
»Nisi čitala članak u Pariš Matchič.«
»Ne...«, Christiane se lecne od iznenađenja; Bruno zastane, naruči dvije kave prije nastavka priče. Tijekom godina razvio je cinično shvaćanje života, utemeljeno na nasilju, tipično muško. Svijet je zatvoren prostor, uskomešali zvjerinjak; sve je to ograđeno nepropusnim, čvrstim obzorom - jasno vidljivim, ali nedohvatnim: obzorom moralnog zakona. Zapisano je, međutim, da ljubav sa drži, i u djelo provodi zakon. Christiane ga je pozorno i nježno promatrala; oči su joj bile malo umorne.

»Ta je priča toliko gnusna«, zlovoljno nastavi Bruno, »da me čudi što je novinari nisu više rastezali. No dobro, to se dogodilo prije pet godina, suđenje se održavalo u Los Angelesu, sotonističke sekte su tek postajale temom u Europi. David di Meola je bio jedan od dvanaestorice optuženih — odmah sam prepoznao ime; bio je jedan od dvojice koja su uspjela izmaći policiji. U članku je pisalo da se vjerojatno sakrio u Brazilu. Optužbe protiv njega bile su vrlo teške. U njegovom prebivalištu pronašli su stotinjak videokazeta s ubojstvima i mučenjima, brižno sortiranih i etiketiranih; na nekima od njih pojavljivao se razotkrivenog lica. Na javno prikazanoj kazeti bilo je iživljavanje nad jednom staricom, Mary Mac Nallahan, i njezinom unukom, dojenčetom. Di Meola je pred bakom bebi rezao udove šiljatim kliještima, potom prstima starici iskopao oko pa masturbirao u njezinoj krvavoj duplji; istodobno je pritiskao daljinski upravljač, zumirajući joj lice. Bila je u čučećem stavu, prikovana uza zid metalnim obručima, u prostoriji nalik garaži. Na kraju filma, ležala je u vlastitom izmetu; kazeta je trajala više od tri četvrt sata ali jedino ju je policija vidjela čitavu, porotnici su zatražili da se projekcija prekine nakon deset minuta.

Članak objavljen u Matchu velikim je dijelom bio prijevod intervjua koji je Newsweeku dao Daniel MacMillan, državni tužitelj Kalifornije. Po njemu, nije se radilo samo o suđenju skupini ljudi, nego čitavom jednom društvu; taj mu se slučaj doimao simptomatičnim za sociološku i moralnu dekadenciju u koju je američko društvo tonulo od kraja pedesetih godina. Sudac ga je više puta zamolio da ostane u okvirima inkriminirajućih činjenica; usporedba sa slučajem Manson na koju je upućivao činila mu se neprimjerenom, s obzirom da je Di Meola bio jedini od optuženih kojem se mogla utvrditi ikakva povezanost s bitničkim ili hippijevskim pokretom.

Sljedeće godine, MacMillan je objavio knjigu naslovljenu From Lust to Murder: a Generation, prevedenu na francuski pod priglupim naslovom Generacija ubojstva. Ta me knjiga iznenadila; očekivao sam uobičajeno trabunjanje vjerskih fundamentalista o povratku Antikrista i vraćanju molitve u škole. Zapravo se radilo o preciznoj, dobro dokumentiranoj knjizi, koja je detaljno analizirala brojne slučajeve; MacMillan se osobito bavio Davidovim slučajem, iznio je čitav njegov životopis, vidio se obiman istraživački rad.

Odmah nakon smrti svojeg oca, u rujnu 1976, David je prodao trideset hektara posjeda i kupio stanove u starim zgradama u Parizu; za sebe je zadržao veliku garsonijeru u Viscontijevoj ulici a ostatak preuredio za iznajmljivanje. Stare je stanove razdijelio na manje, neke sluškinj-ske sobe spojio; dao je ugraditi čajne kuhinje i tuševe. Kad su radovi završeni, dobio je dvadesetak malih garsonijera, koje su mu same donosile izdašan prihod. Nije odustajao od pokušaja da se probije u rocku, te si je rekao da možda ima prigodu u Parizu; ali već mu je bilo dvadeset šest godina. Prije nego što je krenuo u obilazak glazbenih studija, odlučio se pomladiti za dvije godine. To je bilo vrlo jednostavno: trebalo je samo odgovoriti 'dvadeset četiri' kad bi ga pitali za godine. Naravno, nitko nije provjeravao. Davno prije njega, Brian Jones je došao na istu ideju. Prema jednom od iskaza koje je prikupio MacMillan, jedne večeri, na nekom partvju u Cannesu, David je naletio na Micka Jaggera; odskočio je dva metra unatrag, kao da se našao licem u lice sa zmijom ljuticom. Mick Jagger je neupitno bio najveća zvijezda na svijetu; bogat, obožavan i ciničan, bio je sve o čemu je David sanjao. Razlog što je bio toliko zavodljiv je u tome što je bio samo zlo, što ga je na savršen način simbolizirao; a ono čemu se mase klanjaju iznad svega je slika nekažnjenog zla. Jednog se dana Mick Jagger suočio s problemom oko vladanja skupinom, sukobom dvaju ega, upravo s Brianom Jonesom; ali sve se razriješilo, dogodio se bazen. To, dakako, nije bila službena verzija, ali David je znao da je Mick Jagger gurnuo Briana u bazen; lako ga je zamislio kako to čini; i na taj je način, tim početnim ubojstvom, postao voda najveće rock-skupine na svijetu. Sve veliko što je na svijetu izgrađeno, izgrađeno je na temeljima ubojstva, David je u to bio uvjeren; i osjećao se spremnim, na kraju te '76, gurnuti koliko god je osoba potrebno u sve bazene koje treba; ali tijekom sljedećih godina sve što je uspio bilo je nastupiti na nekoliko ploča kao dodatni basist — i nijedna od tih ploča nije postigla ni najmanji uspjeh. No istodobno se još uvijek jako sviđao ženama. Erotski su mu se zahtjevi povećali, i prešlo mu je u naviku ići u krevet s dvije cure u isto vrijeme, najradije s jednom plavušom i jednom crnkom. Većinom su prihvaćale, jer bio je zaista vrlo naočit - snažan i muževan, gotovo animalan tip. Bio je ponosan na svoj dugačak i debeo falus, na svoja velika dlakava jaja. Penetracija ga je malo-pomalo prestajala zanimati, ali još uvijek mu je pružalo užitak vidjeti djevojke kako se spuštaju na koljena da bi mu pušile kurac.

Početkom 1981, od jednog Kalifornijca koji se zatekao u Parizu, doznao je da se traže skupine koje bi sudjelovale u snimanju heavy-metal CD-a posvećenog Charlesu Man-sonu. Odlučio je još jednom okušati sreću. Prodao je sve svoje garsonijere, kojima se cijena u međuvremenu uče- tvorostručila, i odselio se u Los Angeles. Sada mu je zbiljski bila trideset jedna godina, službeno dvadeset devet; opet previše. Odlučio je, prije nego se predstavi američkim producentima, svoje godine umanjiti za još tri. Po tjelesnom izgledu, mogao je bez ikakva problema proći kao dvadesetšestogodišnjak.

Snimanje se razvuklo, Manson je iz zatvora zahtijevao astronomsku naknadu. David se bacio na jogging i počeo zalaziti u sotonističke krugove. Kalifornija je oduvijek bila omiljeno mjesto sekti posvećenih obožavanju Sotone, sve od onih najranijih: First Church ofSatan, koju je 1966. u Los Angelesu osnovao Anton La Vey, i Process Church ofthe FinalJudgment, ustanovljene 1967. u San Franciscu, u distriktu Haight Ashburv. Te su skupine još postojale, i David se povezao s njima; u načelu, oni su vršili samo uobičajene obrede, katkad žrtvovali koju životinju; ali preko njih je došao do mnogo zatvorenijih i žešćih krugova. Naročito mu je značajan bio susret s Johnom di Giornom, kirurgom koji je priređivao abortus-partyje. Nakon operacije fetus bi se raskomadalo, samljelo i pomiješalo u tijesto za kruh, koje bi sudionici podijelili medu sobom. David je brzo shvatio da najsmjeliji Sotonisti nimalo ne vjeruju u Sotonu. Bili su, baš kao i on, potpuni materijalisti, i brzo odbacili sve te obrede s petokrakim zvijezdama, svijećama, dugim crnim plaštevima; svrha je tog protokola zapravo prije svega bila da početnicima pomogne u prevladavanju njihovih moralnih inhibicija. Godine 1983. dopušteno mu je da sudjeluje u svojem prvom obrednom ubojstvu, izvršenom nad portorikanskom bebom. Dok je dječačića kastrirao nazubljenim nožem, John di Giorno mu je kopao, a zatim sažvakao očne jabučice.

U to je vrijeme David manje-više odustao od namjere da postane rock-zvijezdom, iako ga je znalo strašno zaboljeti srce kada bi ugledao Micka Jaggera na MTV-u. U svakom slučaju, projekt Tribute to Charles Manson je propao, i premda je priznavao dvadeset osam godina bilo mu je pet više, i počeo se zaista osjećati prestarim. U svojim fantazijama o vladanju i svemoći, sada bi se katkad poistovjetio s Napoleonom. Divio se tom čovjeku koji je odveo u smrt stotine tisuća ljudskih bića, i pritom se čak ne izgovarajući nikakvom ideologijom, nikakvim uvjerenjem. Za razliku od Hitlera, za razliku od Staljina, Napo leon nije vjerovao ni u što osim u sebe, svoju je osobu drastično razdvojio od ostatka svijeta, druge smatrajući samo instrumentima u službi njegove volje za moći. Prisjećajući se svojih dalekih denovskih korijena, David je zamišljao da je rodbinski povezan s tim diktatorom koji bi, šećući bojnim poljem u zoru, promatrajući tisuće osakaćenih, izmrcvarenih tijela, nehajno primijetio: »Pih... jedna će pariška noć sve to nadoknaditi.«

Iz mjeseca u mjesec, David i još neki sudionici ogrezali su sve dublje u okrutnost i užas. Katkad su snimali prizore svojih klanja, lica pokrivši maskama; jedan je od sudionika radio u videoindustriji, te mu je dostupan bio uređaj za umnažanje. Dobar snuff movie moglo se iznimno skupo prodati, za oko dvadeset tisuća dolara po kopiji. Jedne večeri, na grupnjaku kod prijatelja odvjetnika, David je prepoznao neki od svojih filmova koji se prikazivao na televizoru u jednoj od spavaćih soba. Na toj kazeti, snimljenoj mjesec ranije, rezao je muško spolovilo motornom pilom. Vrlo uzbuđen, privukao je k sebi djevojčicu od dvanaestak godina, prijateljicu domaćinove kćeri, i prikliještio je pred svoje sjedalo. Curica se malo otimala, pa mu ipak počela pušiti. Na ekranu je motornu pilu primicao bedrima čovjeka od četrdesetak godina, ovlaš ih dodirujući; tip je bio potpuno svezan, ruku ispruženih kao na križu, urlao je od straha. David je svršio djevojčici u usta u trenu kada je njegovo sječivo zarežalo ud; zgrabio je djevojčicu za kosu, naglo joj okrenuo glavu i prisilio je da gleda dugi, nepomični kadar batrljka iz kojeg lipće krv.

Iskazi koje je prikupio o Davidu se tu zaustavljaju. Policija je slučajem zaplijenila matricu jedne videosnimke mučenja, ali David je vjerojatno bio obaviješten, kako god bilo uspio je na vrijeme pobjeći. Tu je slijedila MacMilla-nova teza. Ono što je jasno pokazao u svojoj knjizi je da tobožnji sotonisti nisu vjerovali ni u Boga, ni u Sotonu, niti u koju drugu nadzemaljsku silu; svetogrđu je u njihovim obredima pripadala samo uloga sporednog erotskog začina, koji je najčešće brzo gubio okus. Doista su bili, baš kao i njihov učitelj markiz De Sade, potpuni materi- jalisti, hedonisti u potrazi za osjetilnim doživljajima sa sve više nasilja. Prema MacMillanovom mišljenju, progresivno propadanje moralnih vrijednosti tijekom 60-ih, 70--ih, 80-ih a potom i 90- ih bio je logičan i neizbježan proces. Bilo je normalno da se pojedinci oslobođeni uobičajenih moralnih prisila, iscrpivši seksualno zadovoljenje, okrenu neobuzdanim zadovoljstvima okrutnosti; dva stoljeća ranije, De Sade je prošao sličan put. U tom smislu, serial killers 90-ih godina bili su odbačena djeca hippija 60-ih; njihovi se zajednički preci mogu prepoznati u bečkim aktivistima 50-ih. Pod krinkom umjetničkih performansa, bečki akcionisti kao što su Nitsch, Muehl ili Schvvarzkogler javno su mrcvarili životinje; pred okupljenim kretenima čupali su, čerečili udove i utrobu, uranjali ruke u meso i krv, nevinim životinjama nanosili krajnju patnju - a jedan bi pomoćnik za to vrijeme fotografirao ili snimao klanje i tako dobiveni materijal izlagao bi se u umjetničkoj galeriji. Ta se dionizijska želja za oslobadanjem bestijalnosti i zla, koju su potaknuli bečki akcionisti, javlja čitavim tijekom kasnijih desetljeća. Daniel Mac-Millan tvrdi da to zastranjenje, koje se u zapadnjačkim civilizacijama dogodilo nakon 1945, nije bilo ništa drugo nego povratak brutalnom kultu snage, odbijanje sustava svjetovnih pravila izgrađenog dugotrajnim procesom u ime morala i prava. Bečkim akcionistima, beatnicima, hippijima i serijskim ubojicama zajedničko je potpuno slobodoumlje, to što su su zagovarali nesputano isticanje prava pojedinca nad društvenim normama, nad svim licemjerjima od kojih se, po njihovom mišljenju, sastoji moral, osjećajnost, pravda i milosrđe. U tom smislu Charles Manson nikako nije čudovišno izobličenje hippijevskog eksperimenta, nego njegov logičan ishod; a David di Meola samo je proširio i u praksi primijenio vrijednosti osobnog oslobađanja koje je zagovarao njegov otac. Mac-Millan je bio član konzervativne stranke, i od žestine njegovih napada na slobodu pojedinca neki su se u stranci nakostriješili; ali utjecaj njegove knjige bio je znatan. Obo- gativši se od autorskih prava, sve je svoje vrijeme posvetio politici; sljedeće godine izabran je u Zastupnički dom.«

Bruno zamukne. Njegova je kava bila odavno popijena, bilo je četiri ujutro i u prostoriji se nije nalazio nijedan bečki akcionist. Hermann Nitsch zapravo je tada trunuo u nekom austrijskom zatvoru, osuđen zbog silovanja maloljetnice. Taj je čovjek već prešao šezdesetu, moglo se očekivati da će brzo preminuti; tako će iz ovog svijeta nestati jedan izvor zla. S te strane nije bilo nikakva razloga za uzbudivanje. Sve je sada bilo mirno; jedan je osamljeni konobar obilazio stolove. U tom su trenu bili jedini gosti, ali pivnica je radila od 0 do 24 sata, to je pisalo na pročelju, pa zatim i u jelovnicima, to je bila gotovo ugovorna obveza. »Te pederčine nas neće zajebavati«, nehotice primijeti Bruno. Čovjek u našem suvremenom društvu nužno proživi jedno iz više razdoblja krize, temeljitog osobnog preispitivanja. Stoga je normalno da mu u središtu velike europske metropole na raspolaganju bude barem jedan lokal otvoren čitavu noć. Naručio je puding od maline i dvije višnjevače. Christiane je pažljivo slušala njegovu priču; u njegovoj je šutnji bilo nešto bolno. Sada se trebalo vratiti jednostavnim užicima.

16.

Prema estetici dobre volje

»Cim se javi zora, djevojke idu brati ruže. Val mudrosti prostruji dolinama, metropolama, pomogne pronicavosti najzanesenijih pjesnika, s kolijevki zbaci zaštitu, s mladosti krunu, starcima pomete vjeru u besmrtnost.«
(Lautreamont - Poezija II)

Većinu osoba s kojima se Bruno imao priliku družiti tijekom života vodila je isključivo potraga za užitkom -ako se, dakako, u pojam užitka uključe narcistička zadovolj stva koja donose tuđe poštovanje ili divljenje. Tako se razvijaju različite strategije, koje se naziva ljudskim životima. To je pravilo, međutim, dopuštalo iznimku u slučaju njegova polubrata; reklo bi se da je sam izraz »užitak« teško povezati s njim; no, istini za volju, je li Michela išta vodilo? Jednolično pravocrtno kretanje traje neograničeno u odsutnosti trenja ili primjene neke vanjske sile. Organiziran, racionalan, sociološki smješten na simetrali viših kategorija, život njegova polubrata kao da se dotad odvijao bez trenja. Moguće je da se u zatvorenom svijetu istraživača na polju molekularne biologije odvijaju zakučaste i strahovite borbe za prevlast; no Bruno je u to sumnjao.

»Tvoj je pogled na život vrlo mračan...«, reče Christiane, prekidajući šutnju koja je postajala teška. »Ničeanski«, pojasni Bruno. »Točnije, jeftino ničeanski«, procijeni korisnim dodati. »Pročitat ću ti jednu pjesmu.« Iz džepa izvadi notes i izgovori sljedeće stihove:

Uvijek ista stara bedastoća O vječnom vraćanju, i te mustre. A ja jedem sladoled od šumskog voća Na terasi Zaratustre.

»Znam što treba učiniti«, reče ona nakon još jednog razdoblja šutnje. »Idemo na grupnjake na Rtu Agde, u naturističkoj zoni. Tamo dolaze nizozemske bolničarke, njemački službenici, svi su OK, fini građani, Skandinavci, ili iz Beneluxa. Zašto ne bismo na grupnjak s luksemburškim policajcima?«

»Potrošio sam svoje slobodne tjedne.«

»I ja, školska godina počinje u utorak; ali treba mi još praznika. Dosta mi je nastave, djeca su kreteni. I tebi isto trebaju praznici, treba ti uživanja, s puno različitih žena. To je moguće. Znam da ne vjeruješ, ali tvrdim ti da je moguće. Imam prijatelja lječnika, prepisat će nam bolovanje.«

Na stanicu u Agde stigli su u ponedjeljak ujutro, taksijem se odvezli u naturističku zonu. Christiane je imala iznimno malo prtljage, nije se stigla vratiti u Nyon. »Morat ću sinu poslati love«, reče. »Prezire me, ali prisiljena sam ga izdržavati još nekoliko godina. Bojim se samo da ne postane nasilan. Druži se sa stvarno čudnim tipovima, muslimanima, nacistima... Da pogine na motoru bilo bi mi teško, ali mislim da bih se osjećala slobodnijom.«

Već je bio rujan, lako su pronašli smeštaj. Naturistički kompleks Rta Agde, sastavljen od pet zdanja izgrađenih 70-ih i početkom 80-ih godina, tvori ukupni hotelski kapacitet od deset hiljada kreveta, što je svetski rekord. Njihov apartman, površine 22 ml, sastojao se od spavaće-dnevne sobe s kaučem na razvlačenje, čajne kuhinje, dva ležaja na kat, kupaonice, odvojenog wc-a i terase. Mogao je primiti najviše četiri osobe - najčešće obitelj s dvoje djece. Odmah su se počeli ugodno osjećati. Okrenuta prema zapadu, terasa je imala pogled na marinu i tu se mogao pijuckati aperitiv uživajući u posljednjim zrakama zalazećeg sunca. Naturističko središte Rta Agde opremljeno je s tri robne kuće, minigolf terenom i biciklima za iznajmljivanje, ali njegov su glavni adut za privlačenje turista elementar-niji užici plaže i seksa. Tu je zaživio jedan posebni sociološki obrazac, utoliko začudniji što se doima u otklonu od svakog unaprijed utvrđenog protokola, što proistječe isključivo iz podudarnih osobnih inicijativa. Tako je barem počinjao Bruno članak u kojem se osvrnuo na svoja dva tjedna ljetovanja, naslovivši ga »PJEŠČANI NASIPI PLAŽE U MARSEILLANU: PREMA ESTETICI DOBRE VOLJE«. Taj će članak u posljednji čas ipak odbiti časopis Esprit. »Ono što najprije od svega zapanjuje na Rtu Agde«, zapisao je Bruno, »suživot je banalnih potrošačkih objekata, potpuno istovrsnih onima koje se susreću u ostalim priobalnim turističkim središtima diljem Europe, i drugačijih trgovina, eksplicitno namijenjenih razbludnosti i seksu. Neobično je, primjerice, jednu do druge vidjeti pekaru, zalogajnicu i prodavaonicu odjeće koja nudi uglavnom prozirne mikrominice, donje rublje od latexa i haljine skrojene da razotkrivaju grudi i guzove. Jednako je neobično vidjeti žene i parove, s djecom ili bez, kako prebiru po policama, bez ustručavanja zalaze u te raznovrsne trgovine. Naposljetku, neobično je vidjeti da novinske kuće koje su ovdje zastupljene, osim uobičajenog spektra dnevnika i časopisa, nude osobito bogat izbor svvingerskih i ponografskih izdanja, kao i raznolika erotska pomagala, a da sve to nijednog kupca ni najmanje ne uznemiruje.

Tipična institucijska ljetovališta mogu se poredati u rasponu od 'obiteljskih' (Mini Club, Kid's Club, uređaji za grijanje bočica, stolići za prematanje) do onih 'za mladež' (sportovi na vodi, večeri sa zabavnim programom za noćne ptice, ne preporuča se mladima od 12 godina). Zbog visokog udjela obiteljskih gostiju, i zbog važnosti koja pripada seksualnim aktivnostima lišenim uobičajenog konteksta zavođenja, naturističko središte Rta Agde uvelike je izvan takve dihotomije. Ujedno se razlikuje, što je iznenađenje za posjetitelja, od tradicionalnih naturistič-kih središta. Podsjetimo da ona promiču 'zdravo' shvaćanje nudizma, isključujući svako izravno seksualno tumačenje; vegetarijanska prehrana ima prednost, duhan je gotovo zabranjen. Cesto ekološki osviješteni, sudionici se okupljaju oko aktivnosti kao što je joga, slikanje na svili, orijentalna gimnastika; rado se prilagodavaju oskudnim uvjetima boravka u divljini. Apartmani koji se iznajmljuju na Rtu Agde, naprotiv, odgovaraju normama udobnosti običnih ljetovališta; prirodu tu zastupaju uglavnom travnjaci i cvijetnjaci. Naposljetku, ugostiteljstvo: klasičnog je tipa, jedni do drugih su riblji restorani, pizzerije, fast-food kiosci i slastičarnice. Stječe se dojam da je golotinja ovdje, da tako kažemo, zaogrnuta drugačijim obilježjima. U tradicionalnom naturističkom središtu, ona je obvezatna čim to dopuste vremenski uvjeti; tu se obvezu strogo nadzire, i prati je oštra osuda svakog ponašanja ocijenjenog voajerističkim. Na Rtu Agde, naprotiv, u samoposlugama kao i u kafićima, zamjetan je miroljubivi suživot iznimno raznolike odjeće, u rasponu od potpune golotinje do tradicionalne odjevenosti, preko odjeće otvoreno erotske namjene (mrežaste minice, čipkasto rublje, visoke čizme). Štoviše, voajerizam se prešutno odobrava: na plažama su čest prizor muškarci koji se zaustavljaju pred ženskim spolovilima, izloženim njihovom pogledu; mnoge žene tom promatranju čak daju intimniji karakter odlučujući se za epilaciju, koja olakšava razgledavanje dražice i velikih usana. Čak i ako sudjelujete u posebnim aktivnostima ovog središta, sve to stvara iznimno neobično ozračje, jednako različito od erotskog i narcisoidnog ugođaja talijanskih diskoteka, kao i od 'sumnjive' atmosfere vrućih četvrti velikih gradova. Ukratko, radi se o klasičnom priobalnom ljetovalištu u kojem vlada pristojnost, osim što seksualnim užicima pripada značajna i sasvim dopuštena uloga. S tim se u vezi sama nadaje formulacija kao što je 'socijaldemokratsko seksualno ozračje', uzevši u obzir visok postotak stranih gostiju, većinom Nijemaca, uz također visok udio Nizozemaca i Skandinavaca.« Već drugi dan, Bruno i Christiane su na plaži upoznali jedan par, Rudija i Hannelore, koji su im pomogli da ste-knu bolji uvid u sociološki ustroj tog mjesta. Rudi je bio tehničar u nekom središtu za upravljanje satelitima, čije je glavno zaduženje bio nadzor geostacionarnog položaja telekomunikacijskog satelita Astra; Hannelore je radila u nekoj velikoj knjižari u Hamburgu. Na Rt Agde su dolazili već desetak godina, imali su dvoje male djece, ali ove su ih godine radije ostavili Hannelorinim roditeljima kako bi sami proveli tjedan dana. Te su večeri svi zajedno jeli u ribljem restoranu koji je nudio izvrsnu bouillabaisse. Odmah su se potom uputili u apartman njemačkog para. Bruno i Rudi su jedan za drugim penetrirali Hannelore, dok je ona lizala Christianino spolovilo; potom su ženama zamijenili položaj. Hannelore je zatim Brunu zadovoljila ustima. Imala je krasno tijelo, bujno ali čvrsto, vidljivo održavano sportskim aktivnostima. Uz to je pušila s mnogo osjećajnosti; vrlo uzbuđen situacijom, Bruno je, nažalost, svršio malo prebrzo. Rudi je, zahvaljujući iskustvu, uspio zadržati ejakulaciju dvadeset minuta dok su mu Hannelore i Christiane zajedno pušile, prijateljski ispreplićući jezike na njegovom glaviću. Hannelore im je ponudila čašicu višnjevače za kraj večeri. Dvjema diskotekama za parove u središtu naselja zapravo nije pripadala osobita uloga u razvratnom životu njemačkog para. Cleopdtre \ Absolu su se teško nosile s konkurencijom Extasije, podignute izvan naturističkog područja, na općinskom zemljištu Marseillana: spektakularno opremljena (black room,peep room, grijani bazen, jacuzzi, i odnedavna naljepša mirror room pokrajine Languedoc--Roussillon), Exstasia nije nimalo spavala na lovorikama stečenim početkom 70-ih; zahvaljujući medu ostalim i dražima okoliša, znala je sačuvati svoj status »kultnog« kluba. No Hannelore i Rudi su im ipak predložili da sljedeće večeri podu u Cleopdtru. Manja, prisnijeg i toplijeg ugođaja, Cleopdtre je po njihovom mišljenju predstavljala izvrsno polazište za novopridošli par, i bila je smještena doista u samom središtu ljetovališta: dakle prigoda da se s prijateljima popije čašica nakon večere, bez komplicira-nja; ujedno i prigoda da žene u simpatičnom ugođaju isprobaju upravo kupljenu erotsku odjeću. Rudi je ponovno poslao bocu višnjevače. Nitko se od njih četvero nije obukao. Bruno je oduševljeno primijetio da je ponovno u erekciji, manje od pola sata nakon što je svršio u Hannelorinim ustima; ispričao se riječima punim naivnog ushićenja. Duboko ganuta, Christiane mu je počela drkati, praćena raznježenim pogledom njihovih novih prijatelja. Kada se približio kraj, Hannelore je čučnula medu njegova bedra i stala mu sisati ud sitnim pokretima usta, dok ga je Christiane nastavila milovati. Rudi je, otkačen, nesvjesno ponavljao »Gut... gut...« Razdvojili su se pripiti, ali odlično raspoloženi. Bruno se prisjetio Kluba Petorice, upozorivši Christiane na sličnost između nje i Claude, onakve kakvu je oduvijek zamišljao; prema njegovim riječima, nedostajao je još samo hrabri pas Dago. Poslijepodne sljedećeg dana otišli su zajedno na plažu. Bilo je sunčano i vrlo toplo za mjesec rujan. Ugodno je, reče si Bruno, šetati učetvero, bez odjeće, uz rub vode. Ugodno je znati da neće biti i nikakvog prijepora, da su seksualni problemi razriješeni; ugodno je znati da će se svatko, u granicama svojih mogućnosti, truditi drugima pružati užitak. Duž tri kilometra, naturistička plaža Rta Agde blago se spušta, što omogućuje da se čak i mala djeca kupaju bez opasnosti. Najvećim je dijelom namijenjena obiteljskom kupanju, kao i sportovima (surf, badminton, puštanje zmajeva). Prešutno je dopušteno da se parovi u potrazi za razvratnim doživljajima susreću na istočnom dijelu plaže, malo iza kafića u Marseillanu. Pješčani nasipi, utvrđeni ogradom, tu tvore omanju uzvisinu. S vrha tog prijevoja vidi se na jednoj strani plaža, koja blago uranja u more, a na drugoj brežuljkasti pojas koji čine nasipi i zaravni, mjestimično obrasli šumarcima zimzelena hrasta. Smjestili su se na strani plaže, odmah ispod prijevoja. Dvjestotinjak parova tu se okupilo na skučenom prostoru. Nekoliko se muškaraca bez partnera smjestilo usred parova; neki su pak šetali nasipom, pogledavajući naizmjence u oba smjera. »Tijekom dva tjedna našeg boravka, svakog smo posli-jepodneva odlazili na tu plažu«, dalje je zapisao Bruno u svojem članku. »Dakako, moguće je umrijeti, zamisliti smrt, i oštrim okom promatrati ljudske užitke. No ako odbacimo takav ekstremistički pogled, nasipi marseillan-ske plaže čine - to ću nastojati pokazati - mjesto primjereno humanističkom ustroju, osmišljenom da svakome pruži najveći mogući užitak, a pritom nikoga ne izvrgne nepodnošljivoj moralnoj patnji. Seksualno zadovoljenje (najsnažniji užitak koji ljudsko biće može doživjeti) počiva uglavnom na osjetu dodira, naročito na svjesnom podražavanju određenih epidermijskih područja, prekrivenih Krauseovim tjelešcima, koja su povezana s neuronima sposobnim da u hipotalamusu potaknu snažno oslobađanje endorfina. Taj jednostavni sustav nadopunjuje bogatija mentalna konstrukcija - nastala u neokorteksu nizanjem kultiviranih generacija - koja priziva fantazije i (uglavnom kod žena) ljubav. Nasipe marseillanske plaže — takva je barem moja hipoteza - ne treba smatrati mjestom na kojem se neobuzdano rasplamsavaju fantazije, već naprotiv, poprištem uravnoteženja seksualnih potraživanja, zemljopisnim utjelovljenjem nastojanja za povratkom u normalno stanje — uglavnom na temelju načela dobre volje. Konkretno rečeno, svaki od parova okupljenih u prostoru između vrhova nasipa i ruba vode može započeti s neskrivenim seksualnim dodirivanjem; žena često drka ili liže svojem partneru, muškarac joj jednako često uzvraća na isti način. Susjedni parovi to milovanje promatraju s posebnom pozornošću, približujući se da bolje vide, malo--pomalo počinju slijediti njihov primjer. Tako se od pokretačkog para plažom brzo širi nevjerojatno uzbudljiv val milovanja i pohote. Kako seksualna pomama raste, mnogi se parovi približuju jedni drugima kako bi se odali skupnom milovanju; no, važno je istaknuti, svakom približavanju prethodi pristanak, najčešće eksplicitan. Kada žena želi izbjeći neželjeni dodir, ona to jednostavno da do znanja, jednostavnim pokretom glave — koji muškarca istog trena potakne na ceremonijalno i gotovo komično ispričavanje. Iznimna suzdržanost muških sudionika još je dojmlji-vija ako se zađe u unutrašnjost, preko vrha nasipa. To područje tradicionalno pripada ljubiteljima gang banga i muških grupnjaka. Poticaj i ovdje dolazi od para koji počne s intimnim milovanjem - prilično često felacijom. Ta dva partnera ubrzo okruži desetak ili dvadesetak muškaraca bez para. Sjedeći, stojeći ili čučeći na petama, oni masturbiraju promatrajući prizor. Stvari se katkad tu zaustave, par se vraća u svoj prvobitni zagrljaj i promatrači se malo-pomalo raziđu. Katkad, pak, žena pokretom ruke naznači da želi masturbirati drugim muškarcima, pušiti im ili imati snošaj s njima. Tada se izmjenjuju, bez osobite žurbe. Kada ona želi prekinuti, također je dovoljno da to gestom naznači. Nijedna riječ ne bude izgovorena; jasno se čuje vjetar kako fijuče medu nasipima, kako povija busene trave. Vjetar katkad utihne; tišina je tada potpuna, remete je jedino hropci zadovoljstva. Naturističko ljetovalište Rta Agde ni najmanje ne namjeravam ovdje oslikati idiličnim tonovima kao nekakvu fourierističku 'ljudsku košnicu'. Na Rtu Agde kao i drugdje, žene mladog i skladnog tijela obasipaju laskavim ponudama zavodljive i muževne muškarce. Na Rtu Agde kao i drugdje, debela, ostarjela i neugledna osoba bit će osuđena na onaniju - osim što će ta aktivnost, u načelu zabranjena na javnim mjestima, ovdje biti prijateljski i blagonaklono primljena. Ono što čudi unatoč svemu je da se tako raznovrsne seksualne aktivnosti, daleko uzbudljivije od svega prikazanog u bilo kojem pornografskom filmu, odvijaju bez izbijanja i najmanjeg nasilja, pa čak i najmanjeg kršenja pristojnosti. Ponovno prizivajući pojam 'socijaldemokratske seksualnosti', osobno sam skloniji tu prepoznati jednu neobičnu primjenu onih istih odlika discipline i poštivanja svojstvenih svakom ugovoru, zahvaljujući kojima su Nijemci vodili dva užasno smrtonosna svjetska rata u razdoblju od dvije generacije, da bi potom, iz ruševina svoje zemlje, ponovno podigli snažno, izvozu orijentirano gospodarstvo. U tom bi pogledu bilo zanimljivo sa sociološkim obrascem oživotvorenim na Rtu Agde suočiti stanovnike zemalja u kojima se te kulturne vrijednosti tradicionalno njeguju (Japan, Koreja). Taj odnos poštivanja i legalizma, koji svakome, ako se pridržava ugovornih obveza, osigurava brojne trenutke spokojnog užitka, u svakom slučaju ima snažnu moć uvjeravanja, jer se bez poteškoća, i bez ikakva eksplicitnog kodeksa, nameće manjinskim elementima koji zalaze u ljetovalište (južnjačke seljačine, članovi Nacionalnog fronta; arapski delinkventi; Talijani iz Riminija).« Bruno je ovdje prekinuo članak nakon tjedna svojeg boravka. Ono što mu je preostalo za reći bilo je nježnije, profinjenije i nesigurnije. Nakon poslijepodneva provedenih na plaži, oko sedam sati su se običavali vratiti na piće u svoj apartman. On bi popio Campari, ona najčešće bijeli Martini. Promatrao bi kretanje sunca na zidu - bijelo ožbukanom unutra, blago ružičasto vani. Uživao je promatrati Christiane kako naga hoda apartmanom, odlazi po led i masline. Osjećao je nešto čudno, vrlo čudno: lakše je disao, katkad minutama ni na što nije mislio, više se nije osobito bojao. Jednog poslijepodneva, osam dana po njihovom dolasku, reče Christiane: »Mislim da sam sretan.« Naglo se zaustavila, grčevito uhvativši posudu s ledom, i vrlo duboko uzdahnula. On nastavi: »Želim živjeti s tobom. Čini mi se da je dosta, da smo dovoljno bili ovako nesretni, predugo. Kasnije će doći bolest, bespomoćnost i smrt. Ali mislim da možemo biti sretni, zajedno, sve do kraja. U svakom slučaju, htio bih probati. Mislim da te volim.« Christiane je briznula u plač. Kasnije, uz pladanj morskih plodova u Neptunu, pokušali su to pitanje razmotriti na praktičan način. Ona može dolaziti svakog vikenda, to je lako; a njemu bi zasigurno bilo vrlo teško u Parizu ishoditi premještaj. Uzevši u obzir alimentaciju, Brunina je plaća bila nedovoljna da oboje žive od nje. Povrh toga, tu je bio i Christianin sin; još jedan razlog za čekanje. Ali ipak, bilo je moguće; po prvi put nakon toliko godina, nešto se doimalo mogućim. Sutradan, Bruno je napisao kratko i uzbuđeno pismo Michelu. U njemu se očitovao sretnim, iskazao žaljenje što se nikada nisu uspjeli u potpunosti razumjeti. Poželio mu je da, koliko je moguće, i sam pronađe neku vrstu sreće. Potpisao se riječima: »Tvoj brat Bruno«..

Zatočenici nemoći i nasilja

Ukoliko bi budući čitalac romana Luja Eduara Gotovo je s Edijem Belgelom (Laguna 2018, prevod Ivana Misirlić) napravio propust koji se dogo...

• 

  Rej Bredberi, Maslačkovo vino

  Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate...
• 

  PISMA

  PISMA Edgar Allan Poe Josephu Evansu Snodgrassu — 4. juna 1842. Stefan Zweig, poruka pre samoubistva Herman Hese i Luiz Rin...
• 

  KNJIŽEVNOST

  KNJIŽEVNOST    BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva  ALEA  Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik  Agualusa Jose Ed...

Drugi blog - nekada Atorwithme

• Livano

POSLEDNJI TEKSTOVI

• Zatočenici nemoći i nasilja
• Danilo Kiš – Eolska harfa
• Boemska briljantnost George Sand
• Bertold Breht , Pet teškoća u pisanju istine

Архива чланака

• ►  2026 (3)
  • ►  март (3)

• ►  2025 (50)
  • ►  август (1)
  • ►  јул (7)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (7)
  • ►  април (8)
  • ►  март (6)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2024 (78)
  • ►  децембар (7)
  • ►  новембар (1)
  • ►  октобар (6)
  • ►  септембар (1)
  • ►  август (3)
  • ►  јул (2)
  • ►  јун (8)
  • ►  мај (2)
  • ►  април (1)
  • ►  март (20)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (9)

• ▼  2023 (182)
  • ▼  децембар (26)
    • Mišel Uelbek, Elementarne čestice, treci deo - BEZ...
    • Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 11-17)
    • Max Aúb Mohrenwitz, Deset kratkih priča
    • Franc Kafka, Dvorac, Glava dvadeseta (kraj...
    • Franc Kafka, Dvorac ( Glava devetnaesta )
    • Franc Kafka, Dvorac ( Glava osamnaesta)
    • Franc Kafka, Dvorac (Glava sedamnaesta )
    • Franc Kafka, Dvorac ( Glava sesnaesta )
    • Franc Kafka, Dvorac, Olgini planovi
    • Franc Kafka, Dvorac, Moljakanja
    • Franc Kafka, Dvorac, Amalijina kazna
    • Franc Kafka, Dvorac , Amalijina tajna
    • Dimitri Rouchon - Borie, Demon s Vučjeg brda
    • Franc Kafka, Dvorav ( glava petnaesta )
    • Franc Kafka, Dvorac ( glava cetrnaesta )
    • Franc Kafka, Dvorac ( glava trinaesta)
    • Franc Kafka, Dvorac, ( glava dvanaesta)
    • Franc Kafka, Dvorac, ( glava jedanaesta )
    • Franc Kafka, Dvorac ( glava deseta )
    • Franc Kafka, Dvorac ( glava deveta)
    • Franc Kafka, Dvorac ( glava sedma)
    • Franc Kafka, Dvorac ( glava osma )
    • Oscar Wilde, Sfinga bez tajne
    • Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 5- 11)
    • Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Drugi deo, 1-5)
    • Mišel Uelbek, Elementarne čestice ( Prvi deo,12- 15)
  • ►  новембар (29)
  • ►  јул (23)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (14)
  • ►  април (28)
  • ►  март (17)
  • ►  фебруар (15)
  • ►  јануар (15)

• ►  2022 (147)
  • ►  децембар (30)
  • ►  новембар (25)
  • ►  октобар (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (25)
  • ►  мај (33)
  • ►  април (14)
  • ►  март (4)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2021 (19)
  • ►  децембар (9)
  • ►  новембар (3)
  • ►  октобар (2)
  • ►  фебруар (1)
  • ►  јануар (4)

• ►  2020 (128)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (26)
  • ►  март (28)
  • ►  фебруар (28)
  • ►  јануар (27)

• ►  2019 (99)
  • ►  децембар (17)
  • ►  новембар (11)
  • ►  октобар (11)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (12)
  • ►  април (13)
  • ►  март (10)
  • ►  фебруар (9)
  • ►  јануар (9)

• ►  2018 (54)
  • ►  децембар (10)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (6)
  • ►  јул (1)
  • ►  мај (4)
  • ►  април (11)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (7)
  • ►  јануар (3)

• ►  2017 (130)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (12)
  • ►  септембар (7)
  • ►  август (12)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (21)

• ►  2016 (148)
  • ►  децембар (16)
  • ►  новембар (13)
  • ►  октобар (5)
  • ►  јул (1)
  • ►  јун (9)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (17)
  • ►  март (24)
  • ►  фебруар (18)
  • ►  јануар (29)

• ►  2015 (99)
  • ►  децембар (19)
  • ►  новембар (5)
  • ►  октобар (19)
  • ►  септембар (1)
  • ►  мај (8)
  • ►  април (18)
  • ►  март (15)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (11)

• ►  2014 (107)
  • ►  децембар (5)
  • ►  новембар (12)
  • ►  октобар (21)
  • ►  август (4)
  • ►  јул (12)
  • ►  јун (11)
  • ►  мај (16)
  • ►  април (10)
  • ►  март (8)
  • ►  фебруар (3)
  • ►  јануар (5)

• ►  2013 (72)
  • ►  децембар (3)
  • ►  септембар (8)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (5)
  • ►  јун (15)
  • ►  мај (10)
  • ►  април (2)
  • ►  март (9)
  • ►  фебруар (12)
  • ►  јануар (6)

• ►  2012 (45)
  • ►  децембар (8)
  • ►  новембар (4)
  • ►  октобар (7)
  • ►  септембар (4)
  • ►  август (6)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (3)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (2)
  • ►  март (3)
  • ►  фебруар (2)

• ►  2011 (39)
  • ►  децембар (2)
  • ►  новембар (2)
  • ►  октобар (1)
  • ►  септембар (2)
  • ►  август (2)
  • ►  јул (3)
  • ►  јун (2)
  • ►  мај (3)
  • ►  април (4)
  • ►  март (7)
  • ►  фебруар (5)
  • ►  јануар (6)

• ►  2010 (80)
  • ►  децембар (8)
  • ►  септембар (9)
  • ►  август (5)
  • ►  јул (6)
  • ►  јун (14)
  • ►  мај (11)
  • ►  април (9)
  • ►  март (18)

Kad bismo imali izoštren vid i osećaj za sve ono obično u ljudskom životu, bilo bi kao da čujemo kako raste trava i kuca srce veverice i umrli bismo od buke koja se nalazi s druge strane tišine. George Eliot

ARHIVA bloga Livano

• ARHIVA

CC-CREATIVE COMMONS Verujem u slobodan protok informacija. Objavite tekstove bez odobrenja pod Creative Commons licencom.

Тема Спектакуларно. Омогућава Blogger.