Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Mrtve duše, Prva knjiga - V glava

 

V GLAVA 
 
Ali naš se je junak čestito prepao. Brička je doduše jurila navrat nanos, a Nozdrjovljevo selo odavno nestalo iz vida, zaklonilo se poljima, padinama i brdeljcima, ali on se je još obazirao u strahu, kao da očekuje svaki čas da će doleteti potera. Teško je disao, a kad je pokušao položiti ruku na srce, osetio je da mu kuca kao kad prepelica leprša po krletki.

 
— Uh, skuhao mi je poparu! Gle ti njega, kakav je! — Poželeo je sada Nozdrjovu mnogo đavoljih i omašnih želja; desilo se dapače i nemilih reči. Šta ćeš! Rus je i još srdit! Uza to nije stvar bila nipošto za šalu. — Govorio što mu drago, — veli on sam sebi: — da nije u pravi čas stigao kapetan ispravnik, ne bih ja valjda više ni gledao sunce božije! Propao bih kao mehur na vodi, bez traga i glasa, pa ne bih ostavio potomaka, ne bih budućoj deci stekao ni imetka ni čestita imena! — Naš se je junak mnogo brinuo za svoje potomke.

 
— To je gadan gospodar! — mislio je u sebi Selifan: — još nisam video ovakvoga gospodara. To jest, da ga popljuješ za to! Bolje da čoveku ne daš jela, ali konja moraš nahraniti, jer konj voli zob. To je njemu hrana: što je na primer nama jelo, to je njemu zob: ona je njegova hrana.

 
Činilo se je kao da i konji loše sude o Nozdrjovu: ne samo mrkov i Prisednik, nego ni šarac nije bio dobre volje. Premda je na njegov deo dopadala svagda lošija zob i Selifan mu nije sipao u jasle dok ne bi rekao: »eh, ti nitkove!« ipak je to bila zob, a nije bilo prosto seno: žvakao ju je u slast i često turao dugu gubicu u jaslice k drugovima, da dozna kakva je hrana u njih, naročito onda kad Selifana ne bi bilo u konjušnici: ali sada samo seno, — to ne valja. Svi su bili nezadovoljni.

Ali nabrzo budu svi nezadovoljnici usred svojih izliva prekinuti na nenadan i sasvim neočekivan način. Svi se, pa i sam kočijaš, trgoše i prenuše istom onda kad je na njih naletela kočija na šest konja i skoro im se nad glavama razlegla krika gospođâ što sede u kočiji, psovanje i pretnje tuđega kočijaša: — Ah, ti lupežu! Ta ja sam ti vikao na sav glas: skreći, zjako, na desno. Jesi li ti pijan, šta li je? — Selifan oseti da je pogrešio, ali kako čovek Rus ne voli pred drugim priznati svoju krivicu, odmah se ukoči i reče: — A šta si se ti ovako zatrčao? Jesi li u krčmi založio oči? — I on stane trgati bričku unatrag, da se oslobodi iz tuđe konjske oprave, ali se nije moglo, — sve se ispreplelo. Šarac je radoznao njuškao nove svoje prijatelje, što mu se stvoriše s obadve strane. Međutim su dame što sede u kočiji sa strahom na licu gledale sve to. Jedna je bila starica, druga mlađahna, od šesnaest godina, zlaćane kose, jako vešto i milo priglađene na maloj glavici. Lepuškasti se oval njena lica zaokružio kao sveže jajce i isto se tako belio prozirnom belinom, kao kad ključarica onako sveže, tek sneseno jaje ispituje, držeći ga u zagasitim rukama prema suncu, a kroz jaje probijaju zrake sjajnoga sunca: prozirne su joj bile i tanane uši i rumenile se od toploga svetla što prodire kroz njih. Uzà tô prepast na otvorenim, ukočenim ustima, suze u očima, — sve je to na njoj bilo tako milo, da ju je naš junak gledao nekoliko časaka i nije ni pazio na gungulu što je nastala med konjima i kočijašima. — Šta ne trgaš natrag, ti nižegorodska zjako! — viče tuđi kočijaš. Selifan potegne vođice, tuđi kočijaš isto tako, konji ustuknu malko, ali onda zakorače preko štranjge i opet se zbiju. Tom prilikom šarcu toliko omili novo poznanstvo, te nikako nije hteo da ispadne iz kolotečine u koju je zapao po nepredviđenoj sudbini, nego položio novomu svojemu prijatelju gubicu na vrat, pa kao da mu nešto šapće baš u uho, valjda strahovitu besmislicu, jer pridošlica neprestano striže ušima.

 
Na toliku gungulu dospeše međutim da se skupe seljaci iz sela, koje na sreću nije bilo daleko. Kako je ovakav prizor seljaku prava pravcata blagodat, isto onako kao Nemcu novine ili klub, to ih se je nabrzo zgrnula oko kočije sva sila, a u selu preostadoše samo stare babe i mala deca. Otkopčaju štranjge, s nekoliko bubotaka u gubicu primoraju šarca da ustukne; ukratko, raskidoše ih i rastaviše. Jesu li se ozlovoljili došljaci konji na to što su ih rastavili s prijateljima, ili je bila naprosto tvrdoglavost, samo se oni, koliko ih god šibao kočijaš, nisu micali, nego su stajali kao ukopani. Seljačko učestvovanje poraste do neverovatnog stepena . Svi su se nadmetali, navaljujući sa savetima: — Deder, Andrjuška, povedi ti desnoga logova, a čiča Mićaj neka uzjaše na rukuničara! Sedaj, čiča Mićaj! — Suhonjavi, dugački čiča Mićaj, riđe brade, popeo se na rukuničara, pa je nalik na drven zvonik, ili još bolje na kuku kojom zahitaju vodu iz studenca. Kočijaš ošine konje, ali ne koristi: ništa nije pomogao čiča Mićaj. — Stoj, stoj! — viču seljaci: — ded uzjaši ti, čiča Mićaj, na logova, a na rukuničara neka uzjaše čiča Minjaj! — Čiča Minjaj, plećat seljak, crne brade kao ugljen, a trbuha slična onomu gorostasnomu samovaru, u kojem se kuha medica za sav prozebli sajam, uzjaše s drage volje na rukuničara, koji se je pod njim savio skoro do zemlje. — Sad će ići, — viču seljaci. — Mlati, mlati ga! Povitlaj knutom toga kulaša, — šta se je raskoračio kao komarac? — Ali kad videše da ne ide i da ne pomaže mlaćenje, uzjašu čiča Mićaj i čiča Minjaj obojica na rukuničara, a na logova posade Andrjušku. Na kraju prođe kočijaša strpljivost, te on otera i čiču Mićaja i čiču Minjaja; dobro je i učinio, jer su se konji tako pušili kao da su bez predaha projurili od stanice do stanice. Pusti ih da časkom odahnu, a onda oni krenuše i sami. Za cele te tišme Čičikov je jako pozorno promatrao mlađahnu neznanku. Nekoliko je pula pokušavao zapodenuti s njom razgovor, ali mu nije pošlo za rukom. A međutim se dame odvezle, lepuškasta glavica s finim crtama lica i vitkim stasom nestala kao prikaza, i opet ostala cesta, brička, trojka poznatih čitaocu konja, Selifan, Čičikov, ravan i pustoš okolnih polja. Svagde, gde bilo da bilo u životu, i u krutim, surovim i siromašnim, nečistim i pljesnivim slojevima, i u jednolično hladnim, dosadno čistim višim staležima, — svagde sretne čovek bar jednom pojavu koja nije nalik na ono što mu se je dešavalo da viđa donde, i koja će bar jednom razbuditi u njemu osećaj, ne nalik na one što mu je suđeno bilo da oseća za svega života. Svagde, unatoč kakvim mu drago jadima, od kojih se spleće naš život, veselo projuruje blistava radost, kao što gdekad sjajna kočija sa zlatnom opravom, sa slikovitim konjima i blistavim bljeskom stakala proleće odjednom iznenada kraj kakvoga zabitnoga siromašnoga seoca, koje još ništa nije videlo osim seoskih kola: i dugo stoje seljaci, zijajući otvorenih usta, i ne natiču kape, premda je već odavno odjurila i nestala čudnovata kočija. Tako se je i plavka odjednom sasvim iznenada javila u našoj pripovetki i isto tako nestala. Da se je u taj mah desio mesto Čičikova kakav mladić od dvadeset godina, — ili husar, ili student, ili naprosto, koji je tek stupio na životno poprište, — ih, Bože moj, šta li se ne bi razbudilo, šta li se ne bi ganulo, šta li ne bi progovorilo u njemu! Dugo bi on stajao bez svesti sve na istom mestu, besmisleno uperenih očiju u daljinu, pa bi zaboravio i na put i na sve prigovore i ukore što ga očekuju za zakašnjenje, zaboravio bi i na sebe, i na službu, i na svet, i na sve, štogod je na svetu.

Ali naš je junak bio već srednjih godina i smotreno ohlađene naravi. I on se je zamislio i mislio je, ali stvarnije: njegove misli nisu bile tako nepromišljene, nego su šta više bile i donekle temeljite. — Divna ženica! — reče on, pa otvori burmuticu i šmrkne burmuta. — Ali šta je zapravo lepo na njoj? — Lepo je što je ona, vidi se, istom ispuštena iz nekoga pensiona ili instituta; što na njoj nema, kako se veli, još ničega ženskoga, to jest baš onoga što je u njih najneugodnije. Ona je sada kao dete: reći će što joj padne na pamet, nasmejaće se kad je snađe volja da se nasmeje. Sve se može načiniti od nje, ona može biti čudo, a može biti i smet, — i bit će smet! Neka je samo zaokupe mamice i tetice. Za godinu će ju dana natrpati tolikim babarijama, da je neće prepoznati ni rođeni otac. Stvoriće se odnekud i nadutost i gizdavost; uzeće ona da se vrti po poukama što ih je naučila napamet, razbijaće glavu i smišljaće s kim i kako i koliko treba da govori, kako na koga da gleda; svakoga će se časa bojati da ne bi kazala više nego što treba; na kraju će se splesti i sama, a završiće se time da će ona lagati za svega života, pa će nastati đavo bi znao šta! — Poćuti on sada neko vreme i onda dometne: — A bilo bi zanimljivo doznati, čija li je? Ko je i šta je otac njen? Je li bogat vlastelin čestite naravi, ili naprosto dobro misleći čovek, s glavnicom stečenom u službi? Ta kad bi se toj devojčici, recimo, dao miraz od dvesta hiljada, mogao bi se od nje stvoriti jako, jako zamaman zalogajak. To bi moglo, da se tako rekne, osnovati sreću čestitu čoveku. — Dvesta mu se hiljada tako zamamno slade prikazivati u glavi, da se je u duši uzeo ljutiti na samoga sebe zašto se nije, dok su se mučili oko kočija, raspitao u prednjega jahača ili kočijaša ko su te putnice. Ali nabrzo se javi Sobakjevičevo selo, te mu razbije te misli i navrne ih na vazdanji predmet njihov.

Selo mu se učini prilično velikim; s desna i s leva su mu dve šume, brezova i borova, kao dva krila, jedno tamnije, drugo svetlije; u sredini se vidi drvena kuća s mezaninom, s crvenim krovom i tamnosivim, ili bolje, neokrečenim zidovima, — od onakvih kuća kakve se kod nas grade za vojnička naselja i za nemačke naseljenike. Opažalo se je da se je kod gradnje graditelj neprestano borio s gospodarovim ukusom. Graditelj je bio pedant i hteo je simetriju, gospodar pak udobnost, pa je zato, vidi se, zatrpao na jednoj strani sve prozore, koji odgovaraju onima na drugoj strani, i mesto njih probio samo jedan malen prozorak, koji valjda treba za mračnu smočnicu. Ni pročelje nije nikako dospelo na sredinu kuće, kolikogod se trudio graditelj, jer je gospodar naložio da se jedan stupac sa strane ukloni, i tako nemaju četiri stupca, kako je bilo određeno, nego samo tri. Dvorište je okruženo čvrstom i preko mere debelom drvenom ogradom od staketa. Vlastelin kao da se mnogo stara za trajnost. Za konjušnice su, kolnice i kuhinje upotrebljena potpuna, debela brvna, koja će do veka istrajati. I seljačke su kuće u selu stesane čudesno: nema zidova, rezbarija ni drugih mudrolija, nego je sve urađeno čvrsto i kako treba. Čak i studenac je sadeljan od takve jake hrastovine kakva se uzima samo za mlinove i za brodove. U jednu reč, štogod pogledao, otporno je, nepomično, u nekom krepkom, nezgrapnom poretku. Kad se je dovozio ka stepenicama, spazi on dva lica, što su skoro u isti mah izvirila na prozor: žensko lice, s kapicom, usko, dugo kao krastavac, i muško, okruglo, široko, poput moldavskih tikava, od kojih u Rusiji prave balalajke na dve žice, lake balalajke, diku i radost umešnu momku od dvadeset godina, namigivaču i gizdelinu, koji podmiguje i pozvižduje beloprsim i belovratim devojkama što su se skupile slušati mu sa žica tiho cilikanje. Obadva lica izvirila i odmah se sakrila. Na stepenice iziđe lakej u sivuom kratkuom kaputu s modrim uspravnim ovratnikom, uvede Čičikova u trem, a onamo iziđe sam domaćin. Kad je ugledao gosta, reče on otržito: »molim!« i odvede ga u nutarnje odaje.

Čičikov pogleda ispod oka Sobakjeviča, te mu se on sada učini veoma sličnim medvedu srednje veličine. Da bude potpuna sličnost, bio je frak na njemu sasvim medveđe boje, rukavi dugi, hlače duge, a stupao je tabanima nakrivo i nahero i neprestano čepao tuđe noge. Lice mu je bilo ražareno, vatrene boje, kao na bakrenu petaku. Zna se da na svetu ima mnogo takvih lica, što ih je priroda poizrađivala bez velika mudrovanja, ne upotrebljavajući nikakve fine instrumente: pile, svrdliće i drugo, nego se je razmahivala i cepala: zasekla sekirom prvi put, — stvorio se nos, zasekla drugi put, — stvorile se usne, velikim svrdlom izvrtala oči, pa nije ni ostrugala, nego pustila u svet i rekla: »neka živi!« Isto je tako krepko i čudno sadeljano bilo i lice Sobakjevičevo: više mu je bilo spušteno dole, nego dignuto u vis, vrat uopšte nije okretao i rad toga je neokretanja retko gledao onoga s kim govori, nego svagda ili u zapećak ili u vrata. Čičikov ga još jednom pogleda ispod oka, kad su prolazili kroz jedaću sobu: medved! Pravi pravcati medved! Moralo je i biti takvo zbliženje: on se je i zvao Mihajlo Semjonovič. Znajući njegovu navadu da čepa noge, Čičikov je vrlo oprezno prebirao nogama i puštao njega napred. Domaćin kao da je i sam osećao tu svoju pogrešku, pa je odmah zapitao: — nisam li vas uznemirio? — Ali Čičikov zahvali i odgovori da se još nije desilo nikakvo uznemirenje.

Kad je ušao u gostinsku sobu, pokaže Sobakjevič na naslonjače i reče opet: — Molim! — Čičikov sedne te pogleda na zidove i na slike što po njima vise. Na slikama su sve junaci, sve sami grčki vojvode, gravirani u svoj veličini: Maurokordatos u crvenim hlačama i uniformi, s naočarima na nosu, Miaulis, Kanaris. Svi su ti junaci imali tako debele butove i nečuvene brkove, da sav zebeš. Med tim se snažnim Grcima, ne zna se otkud i zašto, stvorio Bagration, suh, mršav, s malim zastavicama i topovima dole, u jako usku okviru. Onda je opet grčka junakinja Bobelina, čija se jedna noga čini krupnijom nego celo telo onih gizdelina što danas vrve po gostinskim sobama. Kao da je domaćin hteo, jer je sam zdrav i krepak, da mu i sobu krase ljudi krepki i zdravi. Do Bobeline, baš kraj prozora, visila je krletka i iz nje virio drozd tamne boje s belim pegicama, također jako sličan Sobakjeviču. Gost i domaćin nisu još dospeli ni dva časka da poćute, kad se otvore vrata gostinske sobe i uđe domaćica, jako visoka dama, u kapici s vrvcama, prebojanima domaćom bojom. Ušla ona dostojanstveno, a ukočila glavu kao paoma.

— To je moja Feodulija Ivanovna, — reče Sobakjevič. Čičikov priđe ručici Feodulije Ivanovne, a ona mu je skoro gurne na usne, kojom je prilikom primetio da je ruke umila rasolom od krastavaca.

— Dušice, predstavljam ti, — nastavi Sobakjevič: — Pavel Ivanovič Čičikov! Kod gubernatora sam i kod poštara imao čast upoznati se s njim.

Feodulija mu Ivanovna ponudi, neka sedne, pa i ona reče: »Molim!« i mahne glavom poput onih glumica što prikazuju kraljice. Onda sedne na divan, pokrije se svojim vunenim rupcem, te nije više trenula ni okom ni obrvom.

Čičikov opet uznese oči i opet spazi Kanarisa debelih butova i beskrajnih brkova, Bobelinu i drozda u krletki.

Gotovo pet celih časaka poćute svi; čulo se je samo kako drozd kljuje kljunom o drvo drvene krletke, u kojoj on po podu kljucka krušne mrvice. Čičikov ogleda još jednim pogledom sobu i sve u njoj: sve je trajašno, nezgrapno nadasve i nekako je čudnovato nalik na samoga domaćina. U kulu u gostinskoj sobi stoji trbušat pisaći pult od orahovine na četiri rugobne noge, — pravi pravcati medved. Sto, naslonjači, stolice, — sve je najteže i najnezgodnije; ukratko, kao da svaka stvar, svaka stolica govori: »i ja sam Sobakjevič!« ili: »i ja sam jako nalik na Sobakjeviča!«

— Spominjali smo vas kod predsednika suda, kod Ivana Grigorjeviča, — reći će najzad. Čičikov, kad je video da se niko ne nakanjuje započeti razgovor: — prošloga četvrtka. Jako smo ugodno proveli tamo vreme.

— Da, nisam onda bio kod predsednika, — odgovori Sobakjevič.

— A krasan je čovek!

— Ko to? — zapita Sobakjevič, gledajući u zapećak.

— Predsednik.

— No, vama se je možda učinilo tako: on je jedino mason, a takav je glupan, kakav se još nije rodio na svetu.

Čičikov se malo zabezekne od ovakve prilično oštre objave, ali onda se snađe i nastavi:

— Dabome, nema čoveka bez slabosti, ali zato je gubernator divan čovek!

— Gubernator je divan čovek?

— Jest, i zar nije istina?

— Prvi razbojnik na svetu!

— Šta, gubernator razbojnik! — reče Čičikov, a nikako nije mogao razumeti otkud je gubernator zapao među razbojnike. — Priznajem, to ja ne bih nikako pomislio, — nastavi on. — Ali dopustite ipak da primetim: postupci njegovi nisu nipošto takvi; naprotiv, u njemu ima pre i mnogo blagosti. — Za dokaz on spomene i novčane kesice što ih je gubernator izvezao svojim rukama, i izreče pohvalu prijaznomu izražaju njegova lica.

— I lice mu je razbojničko! — reče Sobakjevič. — Dajte mu samo nož i pustite ga na cestu, — zaklaće, za kopejku će zaklati! On i još vicegubernator, to su Gog i Magog.

— Nije on s njim u ljubavi, — pomisli u sebi Čičikov. — Ded da progovorim s njim o redarstvenom šefu: on mu je, čini mi se, prijatelj. — Uostalom, što se mene tiče, — reći će: — meni se, priznajem, redarstveni šef sviđa više od sviju. Otvoren je, iskren značaj; s lica mu čitaš neku prostodušnost.

— Lupež! — priklopi Sobakjevič jako hladnokrvno: — izdaće, prevariće i još će ručati s vama. Sve ih ja znam: sami su lupeži; sav im je grad takav: lupež jaše na lupežu i lupežom ga goni. Svi su kristoprodavci. Samo jedan tamo ima čestit čovek, — državni advokat, ali i on je, ako se istina rekne, svinja.

Iza ovakvih pohvalnih, premda donekle kratkih biografija razabra Čičikov da ne treba druge činovnike ni spominjati, i seti se da Sobakjevič nije voleo ni o kom da rekne dobru reč.

— Šta je, dušice, hoćemo li ručati? — reći će Sobakjeviču žena.

— Molim! — odgovori Sobakjevič. Pristupe onda gost i domaćin k stolu, na kojem je zakuska, ispiju, kao što priliči, po čašicu votke, založe, kao što zalaže sva prostrana Rusija po gradovima i selima, to jest, svakakvih slanih stvari i drugih uzbudljivih blagodati i poteku u jedaću sobu, a ispred njih lako kao guska polebdi domaćica. Na malom je stoliću bio pribor za četvoro. Na četvrto se mesto javi jako brzo, — teško je pouzdano reći, ko, gospođa ili gospođica, rođakinja, kućanica, ili naprosto ukućanka, — neka bez kapice, od tridesetak godina, sa šarenim rupcem. Ima takvih osoba, koje ne bitišu na svetu kao predmet, nego kao uzgredne pegice ili mrljice na predmetu. Sede one sve na jednom mestu, sveđ jednako drže glavu, skoro bi da ih smatraš za pokućstvo i misliš da od rođenja nije ni reč ispala iz takvih usta; ali tamo negde u devojačkoj sobi ili u smočnici pokazuje se ona naprosto — oho-ho!

— Blitvena je supa, dušo moja, jako dobra danas, — reče Sobakjevič kad je srknuo supu i odvalio sebi sa zdele silnu komadinu njanje, poznatoga jela što se služi uz blitvenu supu, a sastoji se od ovčijega želudca nadevenoga heljdinom kašom, mozgom i nožicama. — Ovakve njanje, — nastavi on obrativši se Čičikovu, — nećete vi jesti u gradu: tamo će vam ponuditi đavo bi znao šta!

— Ali kod gubernatora nije loš sto, — reče Čičikov.

— A znate li vi, od čega se sve to zgotavlja? Nećete jesti, dok doznate.

— Ne znam kako se zgotavlja, o tom ja ne mogu suditi; ali su izvrsne bile svinjske kotlete i kuvana riba.

— Tako se je vama učinilo. Ta znam ja, šta oni kupuju na trgu. Onaj nitkov kuhar, što je izučio kod Francuza, kupi mačka, odere ga i iznese ga na sto mesto zeca.

— Pi, kakvu neprijatnost ti govoriš! — reče Sobakjevičeva žena.

— Pa šta ćeš, dušice! Tako se kod njih radi; nisam ja kriv, tako se kod sviju njih radi. Štogod je suvišno, štogod kod nas Akuljka baca, da prostite, u pomijaru, oni to meću u supu, jest, u supu, onamo!

— Ti za stolom navek pripovedaš ovako! — odvrati opet Sobakjevičeva žena.

— Šta ću, dušo moja, — odgovori Sobakjevič: — kad bih ja to sâm radio; ali ja ti evo u oči velim da ne bih jeo gadarije. Sve da mi šećerom olepiš žabu, ne bih je uzeo u usta, a ne bih uzeo u usta ni ostrigu: znam ja na što je ostriga nalik. Uzmite ovčevine, — nastavi on, obraćajući se Čičikovu: — to je ovčiji but s kašom. To nije fricassée što se u gospodskim kuhinjama priređuje od ovčevine, koja se po četiri dana povlači po trgu. Sve su to izmislili doktori Nemci i Francuzi; ja bih njih povešao za to. Izmislili dijetu, leče gladom! Njihova je nemačka priroda slabih kostiju, pa zato misle da će udesiti i s ruskim želudcem! Ne valja sve to, sve su to izmišljotine, sve to... — Tu Sobakjevič čak i ljuto zaklima glavom. — Pričaju — prosveta, prosveta, a ta je prosveta... šipak! Rekao bih i drugačiju reč, ali se za stolom ne pristoji. Kod mene nije tako. Kod mene, kad je svinjetina, — celu svinju daj na sto, ovnovina, — celoga ovna vuci, guska, — celu gusku! Volim jesti dva jela, ali hoću jesti na meru, kako duša ište. — Sobakjevič potvrdi to delom: prevali polovicu ovčijega buta na svoj tanjir, pojede sve, oglaba, osisa, sve do poslednje koščice.

— Taj se bogme sladi, — pomisli Čičikov.

— Kod mene nije tako, — govorio je Sobakjevič, otirući ubrusom ruke: — kod mene nije onako kao u kakvoga Pljuškina : ima osam stotina duša, a živi i ručava gore nego moj pastir.

— Ko je taj Pljuškin? — upita Čičikov.

— Lupež, — odgovori Sobakjevič. — Takva tvrdica, kakvu je teško i zamisliti. Robijaši u tamnici bolje žive nego on: sve je ljude pomorio gladom.

— Zbilja? — prihvati Čičikov sa saučešćem: — i vi velite, da kod njega zaista mnogo umiru ljudi?

— Ginu kao muve.

— Zar zbilja kao muve? A dozvolite da upitam: je li on daleko od vas?

— Pet vrsta.

— Pet vrsta! — klikne Čičikov, pa mu čak i srce zakuca malko. — Ako se krene od vaših vrata, je li na desno ili na levo?

— Ja vam ne savetujem, ni da put znate k tomu psu! — reče Sobakjevič. — Oprostivije je otići na kakvogod nepristojno mesto, nego k njemu.

— Ne, nisam ja zapitao zbog kakvih god... nego samo zato jer me zanima upoznavanje svakakvih mesta, — odgovori na to Čičikov.

Iza ovčjega buta dođu palačinke sa sirom, svaka kudikamo veća od tanjura, onda puran velik koliko i tele, nadeven svačim dobrim: jajima, rižom, jetrima i ko bi znao čime, a to se je sve zgrudalo u želucu. Tim se završilo jelo; ali kad ustadoše od stola, oseti Čičikov, da je otežao, za ceo pud. Odu u gostinsku sobu, gde već zatekoše na tanjuriću slàtkô, — od krušaka, šljiva i drugoga voća, — ali se toga ne dotače ni gost ni domaćin. Domaćica iziđe da naspe slatkoga i na druge tanjuriće. Čičikov se okoristi njenom odsutnošću i obrati se Sobakjeviču, koji je ležao u naslonjaču, stenjao iza takvoga zasitnoga jela i ispuštao iz usta neke nejasne glasove, pa se krstio i svaki čas zakrivao rukom usta. Čičikov mu se obrati i reče:

— Hteo bih da se razgovorim s vama o jednom posliću.

— Evo još slatkoga, — reče domaćica, vraćajući se s tanjurićem: — rotkva, skuhana u medu!

— Kasnije ćemo nju! — reče Sobakjevič. — Idi ti sada u svoju sobu, a ja i Pavel Ivanovič skinućemo frakove i odmorićemo se malo.

Domaćica izjavi svoju volju da pošalje po perine i jastuke, ali domaćin joj reče: — ne treba, odmorićemo se u naslonjačima, — i domaćica ode.

Sobakjevič nagne malo glavu, spremajući se da sasluša kakav je posao.

Čičikov započe nekako vrlo iz daleka, dotače se uopšte cele ruske države, izjavi se s velikom hvalom o njenoj prostranosti, reče, da ni starodrevna rimska monarhija nije bila tako velika, te se stranci pravo čude... (Sobakjevič nagnuo glavu i sve sluša) a po ustanovama što postoje u toj državi, kojoj nema ravne po slavi, revizijske se duše, kad prođu životnim poprištem, računaju ipak, dok se ne preda novi revizijski popis, jednako kao i žive, da se ne bi tako uredi opteretili mnoštvom sitničavih, suvišnih izviđanja i da se ne bi povećala zamršenost ionako jako zamršenoga državnoga mehanizma... (Sobakjevič nagnuo glavu i sve sluša) i da je ta uredba, kolikogod bila pravedna, ipak donekle tegobna mnogim posednicima, jer ih obavezuje da plaćaju poreze kao za živa stvorenja, i da bi on, osećajući lično poštovanje prema njemu, voljan bio dapače i primiti na sebe jedan deo te zaista teške dužnosti. O glavnom se predmetu izjavi Čičikov vrlo oprezno: nije duše nipošto nazivao umrlima, nego samo, da ne postoje.

Sobakjevič je sve slušao kao i pre, nagnute glave, a na licu mu se nije javljalo ama ništa što bi nalikovalo na izražaj. Činilo se je kao da u tom telu i nema duše, ili ako je ima, onda nije nipošto tamo gde treba da bude, nego je kao u besmrtnoga Koščeja, negde za brdima, pokrivena takvom debelom korom, da sve ono što joj se miče na dnu, baš nikako ne bîbâ površinu.

— Dakle?... — reći će Čičikov, nešto uzrujan očekujući odgovor.

— Vi trebate mrtvih duša? — zapita Sobakjevič sasvim otvoreno, bez ikakvoga čuđenja, kao da je govor o žitu.

— Da, — odgovori Čičikov i opet ublaži reč, te dometne: — one što ne postoje.

— Naći će se; kako ih ne bi bilo... — reče Sobakjevič.

— A ako se nađu, vama će, bez sumnje... ugodno biti da ih se oprostite.

— Izvolite, ja sam ih voljan prodati, — reče Sobakjevič, koji je malko dignuo glavu i dosetio se da kupac ima tu zasigurno neku osobitu korist.

— Dovraga! — pomisli Čičikov u sebi: — taj već prodaje, dok još nisam ni pisnuo! — I onda će reći na glas: — A kolika je, na primer, cena? Premda je to, uostalom, takva stvar... da je i čudnovato o ceni...

— Da vam ne precenjujem, sto rubalja po komadu, — reče Sobakjevič.

— Šta! — uzvikne Čičikov, zine i pogleda mu ravno u oči, ne znajući da li je krivo čuo, ili je Sobakjevičev jezik, po svojoj tromoj naravi, zakrenuo kud ne treba, te mesto jedne reči bubnuo drugu.

— Šta, zar vam je to skupo? — reče Sobakjevič, a onda dometne: — Pa kolika je vaša cena?

— Moja cena! Mi smo se zasigurno nešto zabunili ili ne razumemo jedan drugoga, zaboravili smo o čemu se radi. Ja sa svoje strane sudim, ruku na srce: po osam grivna za dušu, — to je jako krasna cena!

— Eh, šta vi to! Po osam grivna!

— Pa šta, po mojem sudu, kako ja mislim, ne može se više.

— Ta ne prodajem ja tralje.

— Priznajte ipak i sami da to i nisu ljudi.

— Vi dakle mislite da ćete naići na takvoga glupana, koji će vam po dvadeset kopjejaka prodati revizijsku dušu?

— No dozvolite: zašto vi njih zovete revizijskima? Ta te su duše već odavno pomrle, ostao je samo zvuk koji se ne može ćutima opipati. Uostalom, da o tom ne raspredamo dalje razgovor, daću vam, ako je po volji, po poldrug rublja, a više ne mogu.

— Sram vas bilo da i spominjete ovakvu svotu! Pogađajte se, kazujte pravu cenu!

— Ne mogu, Mihail Semjonovič; verujte mojoj savesti, ne mogu: što se ne može, to se nikako ne može, — govorio je Čičikov, ali je ipak primetnuo po pola rublje.

— A što vi tvrdujete? — reče Sobakjevič: — nije zaista skupo. Neki će vas lupež prevariti, prodaće vam smeće, a ne duše; a moje su same odabrane, kao jezgroviti orasi: ako nije zanatnik, ono je kakav jedar seljak. Evo gledajte: na primer kolar Mihjejev! Ta nikakve kočije nije ni pravio, nego jedino na perima. A nije onako kako ih rade u Moskvi, na jedan sat: tako su trajne, sâm ih i tapetira i maže lakom!

Čičikov zine, da primeti da Mihjejeva odavno već i nema na svetu; ali Sobakjevič, kako se veli, razvezao jezik, pa mu se razmahala i veština i rečitost.

— A Probka Stepan, tesar? Kladim se za glavu da nigde nećete naći takvoga seljaka. To je bila silna snaga! Da je služio u gardi, Bog zna što bi mu dali: visok je tri aršina i jedan vršak!

Čičikov htede opet da primeti da ni Probke nema na svetu; ali Sobakjevič se očevidno provalio: potekao potokom govor, pa samo da ga slušaš!

— Miluškin, cigljar, znao je namestiti peć u kakvoj mu drago kući. Maksim Teljatnjikov, čizmar; štogod šilom bocne, već su čizme; što su mu čizme, to je divota, a pića ni da bi okusio. A Jeremej Sorokopljohin! Taj jedini seljak vredi sviju: trgovao je u Moskvi, plaćao je samoga danka pet stotina rubalja. Evo, kakav je to svet! Nije ono što će vam prodati kakav god Pljuškin.

— No dozvolite, — reče na kraju Čičikov, preneražen takvom bujnom poplavom govora, kojoj kao da i nema kraja: — čemu vi nabrajate sva njihova svojstva? Ta sada im ta svojstva nisu ni za što, sada je sav taj svet mrtav. Mrtvim telom bar plot podupri, veli poslovica.

— Jesu dabome mrtvi, — reče Sobakjevič, kao da se je snašao i setio da su zaista mrtvi već, a onda dometne: — uostalom, da pravo reknemo: na što su ti ljudi što se sada broje da su živi? Kakvi su to ljudi? Muve su, a nisu ljudi.
— Ali oni ipak postoje, a ovo je maštanje.
— No, nije, nije maštanje! Da vam kažem: ovakvih vi ljudi nećete naći kakav je bio Mihjejev: tolika grdosija, da ne bi stao u ovu sobu; ne, nije to maštanje. A u ramenetinama mu je bila tolika siletina, kakve nema ni u konja. Voleo bih znati gde bi vi na drugom mestu našli takvu maštu! — Ove je poslednje reči izgovorio okrenut k Bagrationovu i Kolokotronisovu portretu što vise na zidu, kao što obično biva kad se ljudi razgovaraju, pa se odjednom jedan od njih obrati ne onoj osobi, koje se tiču reči, nego nekoj trećoj, koja je iznenada došla, dapače i sasvim nepoznatoj osobi, od koje zna da neće čuti ni odgovor, ni mišljenje, ni potvrdu, ali će ipak uperiti u nju pogled, kao da ju doziva za posrednika: i neznanac, zbunjen u prvi čas, ne zna bi li mu odgovarao na tu stvar, za koju nije ni čuo, ili bi časkom postojao, koliko treba zbog pristojnosti, a onda da ode.
— Ne, više od dva rublja ne mogu dati, — reče Čičikov.
— Izvolite, da mi ne bi zamerali da precenjujem i neću da vam iskažem uslugu, izvolite — po sedamdeset i pet rubalja dušu, samo u bankama, — zaista, jedino radi poznanstva!
— Zar on mene zbilja smatra za glupana? — pomisli u sebi Čičikov i dometne onda na glas: — Meni je to zaista čudnovato: med nama kao da se odigrava neka pozorišna predstava, ili komedija: drugačije ne znam to objasniti sebi... Vi mi se činite prilično umnim čovekom, imate obrazovana znanja. Ta je stvar naprosto — pi pi! Šta ona i vredi! Komu i treba?
— Ali vi eto kupujete; dakle vam treba.

Čičikov se ugrize za usnu i ne pogodi šta bi odgovorio. Uzme govoriti o nekim porodičnim i svojbinskim prilikama, ali Sobakjevič mu odvrati naprosto:

— Ne trebam znati kakve su vaše prilike: ne mešam se u porodične poslove, — to je vaša stvar. Vama trebaju duše, ja vam ih prodajem, pa ćete se kajati što ih niste kupili.
— Dva rubljića, — reče Čičikov.
— Eh, doista, vazda jednu kozu derete, kako veli poslovica: kako ste zaintačili, ne prestajete. Kazujte pravu cenu!
— Pa đavo ga odnio! — pomisli u sebi Čičikov: — po pola rublje ću mu primetnuti, psu, ne bilo mu! — Izvolite, primetnuću po pola rublja.

— No, izvolite, i ja ću vam reći poslednju rieč moju: pedeset rubalja! Gubim zaista, jeftinije nećete nigde kupiti takvoga valjanoga sveta!

— To je lihvar! — reče u sebi Čičikov, a onda nastavi na glas, prilično zlovoljan: — Pa zar zbilja?... Kao da je zaista ozbiljna stvar! A na drugom ću ih mestu dobiti budzašto. Svak će ih se s drage volje otresati, samo da ih se što brže oprosti. Zar je iko lud da ih pridržava i da za njih plaća poreze!

— Ali znate li vi da ovakvi kupovi, — ja to govorim med nama, od prijateljstva, — nisu svagda dopušteni, pa ako ja to ispripovedam, ili kogod drugi, nećete smeti sklapati ugovore ili preuzimati ikakve probitačne obaveze.

— Gle, kamo on cilja, nitkov! — pomisli Čičikov i odmah izgovori na najhladnokrvniji način: — Kako vas volja, ja ne kupujem zbog kakve potrebe, kao što vi mislite, nego tako... od sklonosti svojih misli. Kad nećete dva i pol — zbogom!

— Ne možeš ga smotati, nije popustljiv! — pomisli Sobakjevič. — No, Bog s vama, dajte po trideset i uzimajte ih!

— Ne, ja vidim, vi nećete da prodate; zbogom!

— Dozvolite, dozvolite! — reče Sobakjevič, ne ispuštajući mu ruku, i stade mu na nogu, jer je naš junak zaboravio da se čuva, pa je za kaznu morao zapištiti i poskočiti na jednoj nozi.

— Molim, oprostite! Čini mi se, da sam vas uznemirio. Izvolite, sednite ovamo! Molim! — Posadi ga on sada u naslonjač čak i s nekom veštinom, kao medved koji je već izučen, pa zna da se prevrće i svakakve majstorije zna, kad ga zapitaš: »Ded pokaži, Miša, kako se žene parê?« ili: »A kako, Miša, mala deca kradu grah?« — Zaista, uludo tratim vreme, moram da žurim.

— Sedite, jedan časak, odmah ću vam reći reč koja će vam ugoditi. — Sobakjevič sedne bliže k njemu i šapne mu tiho u uho, kao tajnu: — Hoćete li — ugao?

— To jest, dvadeset i pet rubalja? Nipošto! Ni četvrtinu ugla ne dajem, ni kopjejku ne dodajem.

Sobakjevič zaćuti, Čičikov zaćuti takođe. Dva časka potraja ćutnja. Bagration s orlovskim nosom neobično je pažljivo motrio sa zida taj kûp.

— Kolika vam je dakle poslednja cena? — reći će najzad Sobakjevič.

— Dva i po.

— U vas je čovečja duša zaista isto što i poparena repa. Dajte bar tri rublje!

— Ne mogu.

No, s vama ništa te ništa, neka vam bude! Gubim, ali takva mi je već pasja narav: ne mogu da ne udovoljim bližnjemu. Ali treba valjda i kupovinski ugovor sklopiti, da sve bude u redu?

— Razume se.

— No, tako je eto; treba da odemo u grad.

Tako se završila stvar. Odluče obojica da odmah sutra odu u grad i udese kupovinski ugovor. Čičikov zamoli popis kmetova. Sobakjevič pristane s drage volje, odmah priđe k pisaćemu stolu i prihvati se da ih sâm svojom rukom ispiše sve, ne samo poimence, nego i s oznakom pohvalnih svojstava.

A Čičikov, kako je bio za njim, od besposlice se zabavio razmatrati svu njegovu omašnu spodobu. Kad mu je pogledao leđa, široka kao u zdepastih vjatskih konja, i noge njegove, slične kolobranima od levana gvožđa što se postavljaju po pločnicima, nije mogao da ne klikne u sebi: — Al te je obdario Bog! Baš i jesi, kako ono vele, loše skrojen, ali čvrsto sašiven!... Jesi li se ti već rodio medvedom, ili te je pomedvedio zakutni život, žitna setva, natezanje sa seljacima, pa si po njima postao ono što se zove čovek tvrdica? Ali nije: ja mislim, ti bi navek bio isti, sve da su te odgojili po modi i uputili u svet, sve da živiš u Petrogradu, a ne u zakutku. Sva je razlika što ti sada smažš pola ovčijeg buta s kašom, pošto si založio palačinku koliki je tanjir, a onda bi jeo kotlete s gomoljikama. Evo su sada pod tvojom vlašću seljaci: ti se slažeš s njima i nećeš im dabome na žao učiniti, jer oni su tvoji, pa bi i tebi bilo gore; a onda bi imao činovnike, pa bi ih kvrcao, jer bi razbirao da oni nisu tvoji kmetovi, ili bi krao državu. Što je pesnica, ne može se ispružiti da bude dlan! A ako se na pesnici ispruži prst-dva, još je i gore. Ako je iole s vrha okusio kakvu god nauku, on će, čim zauzme vidnije mesto, pokazati već svima onima koji su se zaista upoznali s kojom naukom! I još će možda kazati onda: »Deder da se iskažem!« Pa će smisliti takvu mudru odredbu, da će mnogima utrnuti zubi... Hej, kad bi sve tvrdice!...

— Gotov je popis! — reče Sobakjevič okrenuvši se.

— Gotov? Molim, dajte mi ga! — Preleti ga očima i začudi se akuratnosti i tačnosti: ne samo da je potanko bio označen zanat, zanimanje, godine i porodično stanje, nego su na rubovima bile i zasebne beleške o vladanju, treznoći, — u jednu reč: milina je bila gledati.

— Sada molim kaparicu, — reče Sobakjevič.

— Šta će vam kapara? Dobićete u gradu u jedan mah sve novce.

— Znate, takva je već navada, — odvrati Sobakjevič.

— Ne znam kako bih vam dao: nisam poneo novaca. Ali evo imam deset rubalja.

— Šta je deset! Dajte mi bar pedeset!

Čičikov se poče izgovarati da nema novaca; ali Sobakjevič odlučno ustvrdi da ima, te on izvadi još jednu banku, i reče:

— Neka bude! Evo vam još petnaest, svega dvadeset i pet. Samo molim potvrdu.

— Pa šta će vam potvrda?

— Ipak je, znate, bolje imati potvrdu. Ko zna šta se iza brda valja.

— Dobro je, dajte dakle novce!

— Čemu novci? Evo ih u mojoj ruci! Čim napišete potvrdu, onoga ćete ih časa dobiti.

— Ali molim vas, kako da ja pišem potvrdu? Najpre moram videti novce.

Čičikov prepusti iz ruku novce Sobakjeviču, a on priđe k stolu, pokrije banke prstima leve ruke, a drugom rukom napiše na komadiću papira da je potpuno primio za prodane duše kaparu od dvadeset i pet rubalja u državnim bankama. Kad je napisao potvrdu, pregleda banke još jednom.

— Banka je postara, — reče, promatrajući jednu od njih prema svetlu: — malo je razderana: ali među prijateljima se ne pazi na to.

— Tvrdica, tvrdica!— pomisli u sebi Čičikov, — i još živinče za prid.

— A ženskinja nećete?

— Neću, zahvaljujem.

— Jeftino bih cenio. Poradi poznanstva, po rublju komad.

— Neću, ženskinja ne trebam.

— No, kad ne trebate, ni reči ne velim. Ukusu nema zakona: neko voli popa, neko popadiju, kaže poslovica.

— Još bih vas zamolio, da ovaj posao ostane među nama — reče Čičikov opraštajući se.

— Pa razume se samo po sebi. Trećega ne treba ovamo mešati: što se u iskrenosti zbiva med prisnim prijateljima, to mora ostati u uzajamnom prijateljstvu. Zbogom! Zahvaljujem vam što ste me posetili; molim da me i odsad ne zaboravljate; kad ugrabite slobodan časak, dođite na ručak, da provedemo vreme. Možda će se opet desiti prilika da jedan drugomu poslužimo čime.

— Nije već još nešto, — mislio je u sebi Čičikov, sedajući u bričku. — Po dva i pola oderao za mrtvu dušu, tvrdica!

Bio je nezadovoljan Sobakjevičevim vladanjem. Bilo kako mu drago, ipak je znanac, sastajali su se i kod gubernatora i kod poštara, a on postupio kao da je sasvim tuđ: smeće uzeo novce! Kad se je brička izvezla iz dvorišta, ogleda se on i spazi da Sobakjevič vazda još stoji na stubama, pa se čini da motri i hoće doznati kamo će gost krenuti.

— Podlac, vazda još stoji! — izgovori Čičikov kroz zube i naloži Selifanu neka zakrene k seljačkim kućama i tako se odveze da se od vlasteoskoga doma ne može videti kočija. Hoće da se svrne k Pljuškinu, kod kojega, kako veli Sobakjevič, umiru ljudi kao muve; ali neće da to Sobakjevič zna. Kad je brička bila već na kraju sela, zovne on prvoga seljaka, koji je negde digao na putu jako debelo brvno i vuče ga na ramenu svojoj kući, kao neumorni mrav.

— Ej, bradonjo! Lako bih ovuda pogodio k Pljuškinu, ali da ne prođem kraj vlasteoskoga doma?

Seljak kao da je zapao u nepriliku od toga pitanja.

— Šta je, ne znaš?

— Ne znam, gospodaru, ne znam.

— Eh ti! Osedio si, a pameti nisi stekao! Tvrdicu Pljuškina ne znaš, — onoga, što loše hrani ljude?

— A! Pokrpljeni, pokrpljeni! — uzvikne seljak. Uz reč: pokrpljeni primetne on još i imenicu, koja je jako zgodna bila, ali se ne upotrebljava u svetskom razgovoru, pa ćemo ju ispustiti. Lako se je uostalom dosetiti da je dobro pogodio, jer kad je seljak odavno već bio nestao iz vida, a oni se odvezli daleko, Čičikov se je, sedeći u brički, vazda još smeškao. Krepko se izražava ruski narod! Ako on koga počasti rečicom, ostaće mu rodu i potomstvu i on će ju odvući sa sobom i u službu, i u mir, i u Petrograd, i na kraj sveta. I koliko se god on kasnije domišljao i oplemenjivao svoj nadimak, makar on ljude što pišu primoravao da mu za najamničku plaću vuku lozu od starinskoga kneževskoga roda, ništa ne pomaže: nadimak će sâm od sebe graknuti iz svega svojega vranjega grla i jasno reći otkud je izletela ptica. Što se zgodno izreče, to se, kao i napisano, sekirom ne iseče. A jošte kako je zgodno sve što potiče iz srca Rusije, gde nema ni nemačkih, ni čuhonskih, ni kojekakvih drugih plemena, nego je pûkî domorodac, živi i žustri ruski um, kojemu nije jezik zavezan i koji ne léžê reč kao kvočka piliće, nego ti odvaljuje odjedamput, kao putnicu, da je navek nosiš, i onda se ne treba više dometati kakav ti je nos ili usne: jednom si crtom nacrtan sav od glave do pete!

Koliko je nebrojeno mnoštvo crkava, manastira s kupolama, trulima, krstovima, razasuto po svetoj blagočastivoj Rusiji, toliko nebrojeno mnoštvo plemena, rodova, naroda vrvi, šareni se, vrze se po licu zemaljskom. I svaki narod, koji u sebi nosi zalog snage, koji je pun tvoračkih duševnih sposobnosti, svoje jasne osobitosti i drugih darova božijih, zasebno se je istaknuo svojom osobitom rečju, te govorio o ma kojoj stvari, ta mu reč odražava deo vlastite naravi njegove. Poznavanje srca i mudro životno znanje iskazuje reč Britančeva; poput vetrenjastoga će gizdelina bljesnuti i rasprhnuti se Francuzova reč; smišlja i promozgava svoju umno-suhoparnu reč, koju ne može svako da dokuči, Nemac; ali nema reči koja bi bila tako zamašna, žustra, koja se tako trga iz samoga srca, koja tako vri i živo trepeće, kao zgodno izrečena ruska reč.

                                             

                                                       nastavci: Romani u nastavcima 

Nikolaj Vasiljevič Gogolj. Mrtve duše, Prva knjiga - IV glava

 

 GLAVA IV

  Kad su se dovezli do krčme, naloži Čičikov da stanu zbog dva razloga: jedno, da se odmore konji, a drugo, da i sam malo založi te se potkrepi. Autor mora priznati da jako zavidi apetitu i želucu ovakvih ljudi. Njemu ne znače ama ništa sva ona velika gospoda što žive u Petrogradu i Moskvi, te provode vreme premišljajući šta bi jeli sutra i kakav bi ručak priredili preksutra, a toga se jela ne prihvataju dok nisu pilule otpravili u usta, ljudi koji gutaju ostrige, morske pauke i druga čuda, a onda odlaze u Karlsbad ili na Kavkaz. Ne, ta gospoda nisu u njemu nikada uzbuđivala zavist. Ali gospoda srednje ruke, što na jednoj stanici naručuju šunku, na drugoj prase, na trećoj komad jesetre, ili kakvu lučanu kobasicu, ispečenu u testu, a onda, kao da nije ništa ni bilo, sedaju za stol, u kakvo te volja vreme, pa im čorba od kečige s manjićem i mlečcem pišti i cvrči pod zubima, kad ju zalažu gužvarom ili paštetom od somovine, tako da i drugoga spopada apetit, — ta gospoda uživaju zaista dar nebeski kojemu se mora zavideti! Mnogi bi veliki gospodin ovoga trena žrtvovao polovicu kmetovskih duša i polovicu dobara, založenih i nezaloženih, sa svim poboljšicama tuđinskoga i ruskoga načina, samo da mu je imati takav želudac kakav je u gospodina srednje ruke; ali je nevolja što ni za kakve novce, pa ni za imanja, s poboljšicama i bez poboljšica, ne možeš steći ovakav želudac kakav je u gospodina srednje ruke.
  Drvena, potamnela krčma primi Čičikova pod svoju uzanu, gostoljubivu nadstrešnicu, na drvenim, izdeljanim stubićima, što nalikuju na starinske crkvene svećnjake. Krčma je bila nekako nalik na rusku seljačku kuću, samo nešto veću. Izrezuckani rezbarijom karniši od svežega drveta, oko prozora i pod krovom, oštro i živo išarali tamne zidove, na prozorima su naslikani vrčevi s cvećem.
  Kad se je uz uske drvene stube popeo u široki trem, naiđe na vrata što se sa škripom otvaraju, i na debelu babu u šarenu cicu, koja mu reče: »Izvolite ovamo!« U sobi mu se nađoše sve sami stari prijatelji, na koje svak nailazi po malim drvenim krčmama, to jest: samovar, kao posut injem, glatko ostrugani zidovi od borovine, trouglast ormar u uglu, s čajnim suđem i tasama, porculanska pozlaćena jaja, što pred svetačkim slikama vise na modrim i crvenim vrvčicama, mačka, koja se je nedavno omacila, ogledalo, koje mesto dva pokazuje četir oka, a mesto lica nekakvu lepinju, na kraju kitice mirisavih trava i karamfila, pozaticane za svetačke slike, a tako usahle da onaj koji bi da ih pomiriše, samo kiše, i ništa više.
  — Ima li prase? — s takvim se pitanjem obrati Čičikov ženi što je tu stajala.
  — Ima.
  — S renom i sa skorupom?
  — S renom i sa skorupom.
  — Ded ga amo!
  Baba uzme prekapati, te donese tanjur, ubrus, ukrućen tako da se je ukočio kao osušena kora, onda nož, tanan kao sklopni nož, s požutelim koštanim koricama, dvorogu viljušku i slanik, koji se nikako nije mogao ravno namestiti na stolu.
  Junak naš, po običaju, razvede odmah razgovor s njom i zapita ju drži li ona sama krčmu, ili tu ima krčmar, i kolik je prihod od krčme, i žive li s njima sinovi, i šta je najstariji sin, neženja ili oženjen, i kakvu je ženu uzeo, da li s velikim mirazom ili bez njega, i da li je tast bio zadovoljan ili se je srdio što je o svadbi dobio malo darova; u jednu reč, nije ništa propustio. Razume se samo po sebi da ga je zanimalo doznati kakvi su po okolici vlastelini, pa je saznao da ima svakakvih vlastelina: Blohin, Počitajev, Miljnoj, Čeprakov, pukovnik, Sobakjevič.12
  — A! Sobakjeviča znaš? — zapita on i dozna odmah da baba zna ne samo Sobakjeviča nego i Manjilova, i da je Manjilov finiji od Sobakjeviča: odmah naređuje da mu se skuva kokoška, naručuje i teletine; ako ima ovče jetre, zaiskaće i ovče jetre, i svega, štogod okusi, a Sobakjevič naručuje samo jedno kakvogod jelo, ali zato će pojesti sve i još će za te iste novce zaiskati i prida.
  Dok je tako razgovarao i jeo prasetinu, od koje je ostao samo još poslednji komadić, začuje se lupa od točkova na kočiji što se je dovezla. Izviri kroz prozor i spazi laku bričku što je stala pred krčmom, a zapregnuta je u nju trojka dobrih konja. S bričke silaze neka dva muškarca: jedan je plavokos, visoka rasta, drugi nešto manji, crnomanjast. Plavokosi je u tamnomodroj surki, crnomanjasti naprosto u prutastu kratku kaputiću. Podalje se dovlači još neka prazna kočijica koju vuku četiri konja duge dlake, s rastrganim ajmovima, zapregnuti užetima. Plavokosi se odmah popne uza stube gore, a crnomanjasti ostao, pa čupka nešto u brički, razgovara tamo sa slugom i u isti mah domahuje onoj kočiji što se vozi za njima. Njegov se glas učini Čičikovu nekako poznatim. Dok ga je promatrao, dospio već plavokosi napipati vrata i otvoriti ih. Bio je to čovek visoka rasta, mršava lica, što no vele: istrošen, riđih brčića. Po preplanulom mu se je licu razbiralo da on zna šta je dim, ako ne od puščanoga praha, a ono barem duhvanski. Uljudno se pokloni Čičikovu i Čičikov mu uzvrati isto tako. Za nekoliko bi se časaka oni bili zacelo razgovorili i dobro bi se upoznali, jer početak je već bio započet i obadvojica su skoro u isti mah izjavila svoje zadovoljstvo što je jučerašnja kiša pritisla prašinu na zemlju, te je sada hladovito i ugodno putovanje, — kad uđe crnomanjasti drug njegov, zbaci kapu s glave na sto i momački nakostreši rukom svoju crnu, gustu kosu. Bio je to momčina srednjega stasa, jako lepo uzrastao, punih, rumenih obraza, belih zuba kao sneg i zalizaka crnih kao smola. Bio je jedar, krv i mleko, a zdravlje mu, činilo se, brizga s lica.
  — O-ho-ho! — zavikne on odjednom i raširi ruke, kad je spazio Čičikova. — Po kojem dobru?
  Čičikov prepozna Nozdrjova, onoga istoga s kojim je ručao kod državnoga advokata i koji se je za nekoliko časaka tako združio s njim da ga je već stao tikati, premda mu on nije dao nikakva povoda.
  — Kamo si putovao? — zapita Nozdrjov, pa i ne sačeka odgovor, nego nastavi: — A ja, brate, sa sajma. Čestitaj mi: prokartao sam ama sve! Veruješ li ti da još nikada u životu nisam toliko prokartao? Ta dovezao sam se na najmljenim kolima. Evo baš pogledaj kroz prozor! — I on nagne Čičikovljevu glavu, tako da je skoro udario njome u okvir. — Vidiš, kakve su rage? Jedva su me dovukle, proklete; prešao sam već u njegovu evo bričku.
  — Govoreći ovo, pokaže Nozdrjov prstom na svojega druga. — A vi se još ne poznajete? Zet moj, Mižujev!13 Celo sam jutro s njime govorio o tebi. »Pazi«, velim, »da ćemo mi sresti Čičikova«. Samo da znaš, brate, koliko sam prokartao! Veruješ li meni, nisam samo spiskao četiri kasača, — sve sam spraskao. Eto nema na meni ni lanca ni sata... — Čičikov pogleda i razabra da na njemu zaista nema ni lanca ni sata. Učini mu se dapače da mu je i jedan zalizak manji i nije onako gust kao drugi. — A da sam samo dvadeset rubalja imao u džepu, — nastavi Nozdrjov: — nikako više nego dvadeset, sve bih bio iskartao, to jest, ne bih samo iskartao, nego bih kao pošten čovek odmah trideset hiljada strpao u kesu.
  — Ali ti si i onda govorio ovako, — odvrati plavokosi, — a kad sam ti dao pedeset rubalja, odmah si ih smaknuo.
  — Kako ih i ne bih smaknuo! Po Bogu, kako ih ne bih smaknuo! Da nisam sâm počinio glupost, ne bih zaista bio smaknuo. Da nisam iza parolija uzvratio na prokletu sedmicu patku, mogao sam razbiti banku.
  — A ipak jue nisi razbio, — primeti plavokosi.
  — Nisam je razbio, jer sam u nevreme uzvratio patku. A zar ti misliš da tvoj major dobro igra?
  — Igrao dobro ili zlo, samo je tebe nadigrao.
  — Silna li čuda! — reče Nozdrjov: — ovako mogu i ja njega nadigrati. Ali neka on pokuša igrati doublet, pa ću onda videti, onda ću videti, kakav je on igrač! Za to, brate Čičikov, da znaš, kako smo bančili prvih dana! Sajam je zaista bio izvrstan. Sami trgovci vele da još nikada nije bilo ovakvoga skupa. Štogod su dovezli s mojega imanja, sve se je prodalo uz najpovoljniju cenu. Eh, brate, kako smo probančili! Još i sada, kad se setim...do vraga! To jest, žalim što tebe nije bilo! Smisli, tri je vrste od grada stajala dragunska pukovnija... Veruješ li da su časnici, koliko ih je god bilo, četrdeset je samih časnika bilo u gradu... Kad mi stadosmo, brate, da pijemo... Stožerni kapetan Pocelujev... divan čovek! To su brci, brate! Bordeaux on krsti naprosto bućkurišem. »Ded donesi, brate«, veli, »bućkuriša!« Poručnik Kuvšinjikov15... Ah, brate, to ti je premio čovek! Može se reći, prava pravcata lupača. Vazda sam bio s njim. Kakvoga nam je vina dao Ponomarjov!Treba da znaš da je on hulja i ništa mu u dućanu ne možeš kupovati, svakakvoga gada meša u vino: sapanovine, opaljena pluta, pa i zóvê podlac primešava; ali zato kad iz daleke sobice, koju zove zasebnom, izvuče kakvu bočicu, onda, brate, naprosto uzlećeš u empireje. Šampanjac smo imali takav... šta je prema njemu gubernatorov? — naprosto kvas. Smisli, nije clicquot, nego nekakav clicquot-matradura; to znači: dvostruki clicquot. I još namaknuo bocu francuskoga vina, po imenu: bonbon. Miris? — ružica i sve što hoćeš. Al smo probančili!... Iza nas se dovezao neki knez, poslao u dućan po šampanjac, —nema u svem gradu nijedne boce: sve ispili časnici. Veruješ li da sam ja sâm za ručlkom ispio sedamnaest boca šampanjca?
  — No, sedamnaest boca ne možeš ti ispiti, — primeti plavokosi.
  — Kao pošten čovek velim da sam ispio, — odgovori Nozdrjov.
  — Možeš govoriti šta te volja, a ja tebi velim da nećeš ispiti ni deset.
  — No, hoćeš li da se kladiš da ću ispiti?
  — Čemu da se kladim?
  — Ded se okladi za pušku što si je kupio u gradu!
  — Neću.
  Pa ded se okladi, pokušaj!
  — Neću ni pokušati.
  — Da, nestalo bi tebi puške kao kape. Hej, brate Čičikov, žalio sam zaista što tebe nije bilo! Znam da se ti ne bi ni rastajao s poručnikom Kuvšinjikovim. Kako bi se lepo ti združio s njim! Nije on onakav kao državni advokat i sve gubernijske tvrdice u našem gradu, što dršću za svakom kopejkom. Taj ti zna, brate, i galjbik,17 i bančicu zna da drži, i sve zna, što god te volja. Hej, Čičikov, što nisi došao! Zbilja si ti za to prasac, govedar! Poljubi me, dušo, volim te na smrt! Mižujev, gledaj: evo nas je sudbina sastavila! No, šta je on meni, ili ja njemu? Doputovao, Bog bi ga znao otkud, a i ja živim tu... A koliko je kočija bilo, brate, i sve to en gros. Udario ja u fortunku,18 dobio dve bočice pomade, porculansku tasu i gitaru, onda opet metnuo jednom i profućkao, gadarija, još i šest srebrnih rubalja. A kakav je ženar Kuvšinjikov, samo da znaš! Bio sam s njim skoro na svim plesovima. Jedna je bila tako nagizdana, sam riš i triš na njoj, i đavo je znao čega nije bilo...Ja samo mislim u sebi: »đavo ju odneo!« A Kuvšinjikov ti je obešenjak seo do nje i na francuskom ju jeziku obasipa komplimentima... Veruješ li, ni proste žene nije propuštao. To on krsti: »zasladiti se jagodom«. Riba smo i suhih jesetara najamili divnih. I ja sam jednu jesetru ponio, — sva sreća što sam se setio i kupio dok sam još imao novaca. Gde ti sada putuješ?
  — Pa k jednomu čoveku, — odgovori Čičikov.
  — Kakav je to čovo? Mani ga se! Hajde k meni!
  — Ne mogu, ne mogu; imam posla.
  — Eto već i posao! Već i izmislio! Ah, ti Opodeljdok Ivanovič!
  — Imam zaista posla, i još nužna.
  — Kladim se da lažeš! Ded samo reci, komu ideš?
  — Pa k Sobakjeviču.
  Nozdrjov prasne u onakav glasni smeh kakvim zna hohotati samo jedar, zdrav čovek, pa mu se javljaju svi redom zubi, beli kao šećer, dršću i poigravaju obrazi, a sused se iza dvojih vrata, u trećoj sobi, trga izà sna, rogači oči i govori: — Šta ga je snašlo!
  — Šta je tu smešno? — reći će Čičikov, nešto i ozlovoljen takvim smehom.
  Ali Nozdrjov je i dalje hohotao na sav glas i priklapao:
  — Jaoh, nemoj! Pući ću zaista od smeha.
  — Nije tu ništa smešno: dao sam mu reč, — reče Čičikov.
  — Ta požalićeš što si živ kad stigneš k njemu: to ti je naprosto tvrdica! Ta znam ja tvoju narav: ljuto ćeš se zabezeknuti ako misliš da ćeš tamo naići na bančicu ili na bocu kakvoga bonbona. Slušaj, brate: do vraga Sobakjeviča. Hajdemo k meni! Da vidiš kakvom ću te jesetrom pogostiti! Ponomarjov se je, lupež, samo klanjao i govorio: »Samo za vas; sav sajam — veli — pretražite, nećete naći ovakvu«. Ali nitkov je on strahovit. Rekao sam mu to u oči, »Vi ste — velim — i naš zakupnik prvi lupeži!« Smeje se nitkov i gladi bradu. Ja sam s Kuvšinjikovim svaki dan doručkovao u njegovu dućanu. Ah, brate, zaboravio sam ti evo reći: znam da me se sada nećeš okaniti, ali ja ga ne dam za deset hiljada , unapred ti velim. — Hej, Porfirij! — zavikne on, prišavši k prozoru, svojemu slugi, koji je u jednoj ruci držao nož, a u drugoj koru kruha i komadić jesetrovine što mu je posrećilo da uz put odreže, kad je nešto vadio iz bričke. — Hej, Porfirij! — viče Nozdrjov, — ded donesi štene! To je štene! — nastavi on obraćajući se Čičikovu. — Ukradeno je; ni za samoga sebe ne bi ga dao gospodar. Nudio sam mu kobilu riđušu, što sam ju, sećaš se, promenio s Hvostirjovim... — Čičikov uostalom, otkad živi, nije video ni riđušu ni Hvostirjova.
  — Gospodaru! Zar nećete ništa založiti? — zapita u taj mah baba i priđe mu.
  — Neću ništa. Eh, brate, al smo probančili. Nego daj mi čašicu votke. Kakve imaš?
  — Anisove.
  — Daj dakle anisove, — reče Nozdrjov.
  — Daj onda i meni čašicu! — priklopi plavokosi.
  — U pozorištu je tamo jedna glumica, lupežica, pevala kao kanarinka! Kuvšinjikov sedeo do mene i veli: »eto, brate, da se je zasladiti jagodom!« Samih je komedijaških šatra bilo valjda pedeset. Fenardi se je četiri sata vrtio kao mlin. — Prihvati sada čašicu iz babinih ruku, a baba mu se za to pokloni duboko. — A ded ga amo! — zavikne kad je spazio Porfirija, koji je ušao sa štenetom. — Porfirij je bio isto tako kao i gospodar odeven u nekakav kratak kaput s prošivenom vatom, ali nešto zamazaniji.
  — Ded ga, metni ga ovamo na pod.
  Porfirij metne štene na pod, a štene raskreči sve četiri šape i zanjuška po zemlji.
  — To je štene! — reče Nozdrjov, pa ga uhvati za leđa i odigne ga rukom. Štene skvikne prilično žalostivo.
  — No ti nisi učinio što sam ti govorio, — reče Nozdrjov, obrativši se Porfiriju i brižno razmatrajući štenetu trbuh, — nije ti ni na pamet palo da ga iščešljaš?
  — Ta ja sam ga iščešljavao.
  — A otkuda mu buhe?
  — Ne znam ja. Možda su iz bričke povrvele na nj.
  — Lažeš, lažeš, nisi ni mislio da ga češljaš; ti si, glupane, valjda i svoje buhe pustio na njega. Ded pogledaj, Čičikov, pogledaj, kakve su mu uši; evo na, popipaj rukom!
  — Pa čemu? Vidim i ovako: dobre je pasmine! — odgovori Čičikov.
  — Ne, uhvati baš, popipaj uši!
  Čičikov, da mu ugodi, popipa uši i priklopi:
  — Da, biće dobar pas.
  — A nos, osećaš li kako je hladan? Uhvati ga rukom!
  Da ga ne uvredi, uhvati Čičikov štene i za nos i reče:
  — Dobar njuh.
  — Prava doga, — nastavi Nozdrjov: — meni su, priznajem, odavno već zazubice rasle za dogom. Na, Porfirij, odnesi ga!
  Porfirij uhvati štene pod trbuh i odnese ga na bričku.
  — Slušaj Čičikov, ti moraš svakako k meni; svega ima pet vrsta, za tren ćemo dojuriti, a onda izvoli, možeš i k Sobakjeviču.
  — Pa što, — pomisli Čičikov u sebi: — svrnuću zaista i k Nozdrjovu. Po čemu je on gori od drugih? Isto je takav čovek, a još je i prokartao novce. Vešt je on, vidi se, svemu; od njega se dakle može štošta izmoliti besplatno. Izvoli, hajdemo, — reče: — ali me nemoj predugo zadržavati: žuri mi se.
  No, dušo, tako valja! To je dobro! Ali počekaj! Poljubiću te za to. — Nozdrjov se i Čičikov sada poljube. — I divota: u troje ćemo se odvesti!
  — Ne, mene ti, molim te, pusti, — reče plavokosi: — moram kući.
  — Trice i kučine, brate; neću te pustiti.
  — Žena će mi se bogme srditi; sada možeš preći eto u njihovu bričku.
  — Nipošto! Nemoj ni da misliš!
  Plavokosi je bio od onih ljudi kojima od prvoga pogleda razbiraš u ćudi neku tvrdoglavost. Nisi još dospio ni da zineš, a oni su već voljni da se svađaju, pa se čini da se nikada neće složiti s onim što je očito oprečno načinu njihovih misli, nikada neće glupana nazvati umnikom i pogotovo neće hteti igrati kako im drugi sviraju; a svagda se svršava time da se u naravi njihovoj javlja mekoća, te pristaju baš uz ono što su odbijali, nazivlju glupo pametnim i staju onda igrati kako im drugi sviraju, da ne može bolje ni biti, — u jednu reč, s početka glade, a na koncu gade.
  — Gluparija! — reče Nozdrjov za odgovor na nešto što mu je govorio plavokosi, natakne mu kapu na glavu i plavokosi krene za njima.
  — Votku niste platili, gospodaru... — primeti baba.
  — A, dobro je, dobro, matuška. Slušaj, zetiću! Plati, molim te! Nemam ni kopejke u džepu.
  — Koliko te ide? — zapita zetić.
  — Pa koliko bi išlo, baćuška! Svega dvadeset kopejaka u srebru, — reče baba.
  — Lažeš, lažeš. Daj joj pol rublja, dosta joj je i predosta.
  — Premalo je, gospodaru, — odvrati baba, ali primi novce sa zahvalnošću i još potrči brže da im otvori vrata. Nije bila u gubitku, jer je četvorostruko zacenila votku.
  Putnici posedaju. Čičikovljeva se brička poveze uporedo uz bričku, u kojoj su sedeli Nozdrjov i njegov zet, i zato su se sva trojica mogla za puta razgovarati po volji. Za njima se je vozila i neprestano zaostajala mala kočijica Nozdrjovljeva, koju vuku mršavi najmljeni konji. U njoj je sedeo Porfirij sa štenetom.
  Kako razgovor što su ga putnici vodili nije bio jako zanimljiv za čitaoca, to ćemo učiniti bolje ako štogod reknemo o samom Nozdrjovu, kojega će možda zapasti da u našoj poemi odigra ne baš poslednju ulogu.
  Nozdrjovljevo je lice valjda već donekle poznato čitaocu. Svakomu se je dešavalo da susreće podosta ovakvih ljudi. Oni se zovu kočopernim momcima, na glasu su u detinjstvu i u školi kao dobri drugovi, a uza sve to izvlače ljute batine. S lica im se svagda čita nešto otvoreno, iskreno, junačno. Brzo se upoznavaju i tek što si trenuo, već ti govore: ti. Prijateljstvo sklapaju, čini ti se, zanavek; ali se skoro svagda zbiva da onaj koji se je sprijateljio još te se iste večeri i pobije s njima na prijateljskoj gozbici. Svagda su oni govorljivci, lupače, smelice, naočiti ljudi. Nozdrjov je s trideset i pet godina bio onaj isti koji i s osamnaest i dvadeset godina: voljan da banči. Ženidba ga nije ni malo promenila, pogotovo gde mu je žena nabrzo otišla na onaj svet, a njemu ostavila dvoje dece, koja mu nikako nisu bila potrebna. Ali decu je negovala lepuškasta dadilja. Kod kuće nije mogao istrajati duže nego jedan dan. Oštri mu je nos njušio na nekoliko desetaka vrsta gde je sajam sa svakakvim zborovima i igrankama; za trenuće oka bio je već tamo, svađao se i zametao gungulu za zelenim stolom, jer u njega je bila, kao i u svih ovakvih ljudi, mala strast za kartanje. Kartao se nije, kako smo već videli iz prve glave, sasvim besprekorno i čisto, nego je znao mnogo raznih smicalica i drugih finoća, te se je zato igra jako često svršavala drugom igrom: ili bi ga izgruhali čizmama, ili bi mu očupali guste i jako lepe zaliske, tako da se je gdekada vraćao kući samo s jednim zaliskom, i to prilično retkim. Ali zdravi su i puni obrazi njegovi bili tako valjano sazdani i tolika je snaga za rastenje bila u njima da su zalisci nabrzo opet izrastali, dapače još i lepši od pređašnjih. A najčudnije je bilo ovo, što jedino u Rusiji može da se zbiva: za neko se je vreme već i opet sastajao s tim prijateljima što su ga mlatili, i sastajao se kao da nije ništa bilo: i on, kako se veli, ništa, i oni ništa.
  Nozdrjov je u nekom pogledu bio istorijski čovek. Ni na jednom sastanku gde je on nije moglo biti bez istorije. Kakva god se je istorija morala desiti svakako: ili ga ispod ruke izvedu iz dvorane žandari, ili i prijatelji moraju da ga izguraju. Ako se pak ne dogodi ovako, biće ipak štogod što se drugomu nikako ne dešava: ili će se tako nakresati na buffetu da se samo smeje, ili će se toliko upeti da laže, da će se naposletku i sam zastideti. I nalàgat će svašta bez ikakve potrebe: odjednom će pripovedati kako je imao konja nekakve modre ili rumene dlake, i sve ovakve nesklapnosti, tako da slušaoci odlaze najzad i vele: »No, brate, čini se da ti melješ koješta.« Ima ljudi, kojima je strast da vole zagaditi bližnjemu, kadšto i bez ikakvoga razloga. Gdekoji, na primer, dapače i čovek višega stepena, plemenita lika, sa zvezdom na prsima, stiskivaće vam ruku, razgovaraće s vama o dubokim predmetima koji izazivaju na razmišljanje, a onda će vam evo odmah, pred vašim očima, zagaditi; i zagadiće tako kao prosti koleški registrator, nipošto kao čovek sa zvezdom na prsima koji razgovara o predmetima što izazivaju na razmišljanje, te samo stojiš, čudiš se i sležeš ramenima, ništa više. Takvu je neobičnu strast imao i Nozdrjov. Što se je ko bliže združio s njim, tim bi mu on prije zasolio: razglašivao bi izmišljotine, razvrgavao svadbu, trgovinsku pogodbu i nipošto nije sudio da vam je neprijatelj; naprotiv, ako mu se desi slučaj da se opet sastane s vama, poneće se nanovo prijateljski i reći će dapače: »Ta ti si ništarija, — nikada mi ne dolaziš.« Nozdrjov je u mnogom pogledu bio mnogostran čovek, to jest čovek svemu vešt. U isti vam se je čas nudio da će otići kamogod želite, ma i na kraj sveta, da će se upustiti u preduzeće kakvogod hoćete, i da će promenili što bilo da bilo za ono što želite. Puška, pas, konj, — sve mu je bilo za menjanje, ali nipošto poradi toga da se okoristi; bivalo je to naprosto od nesmirive živahnosti i žustrine njegove naravi. Ako mu na sajmu posreći da se nameri na plitka čoveka i da ga operuša, kupovao je svu silu stvari što su mu pred tim paleu oči po dućanima: ajmova, svećica kadilja, rubaca dadilji, ždrepca, sûšâkâ, srebrnu umivaonicu, holandskoga platna, najfinijega brašna, duhana, pištolja, sleđeva, slika, brus, lonaca, cipela, suđa od fajanse, — koliko mu doteče novaca. Ali retko se je događalo da je to dovozio kući: gotovo još istoga je dana prepuštao sve drugomu, sretnijemu igraču, gdekada još dometao vlastitu lulu s duhankesom i grlićem, kadšto i sav četvoropreg sa svime, s kočijom i s kočijašem, tako da je sam gospodar odlazio u kratku kaputu ili haljetku potražiti kojega prijatelja, pa se poslužiti njegovom kočijom. Eto, kakav je bio Nozdrjov! Možda će njega nazvati karakterom koji je nestao, te će govorili da sada nema više Nozdrjova. Avaj, nepravedni će biti koji ovako stanu govoriti. Još dugo neće Nozdrjova nestati sa sveta. On je svagde među nama i možda je samo u drugačijem kaftanu; ali ljudi su lakomisleno-nepronicavi, te im se čovek u drugačijem kaftanu čini drugim čovekom.
  Međutim se tri kočije dovezle već pred stube Nozdrjovljeva doma. U kući nisu bili ništa spremili za njihov doček. Nasred jedaće sobe stoje drveni nogari, a na njima stoje dva seljaka, kreče zidove i otežu neku beskrajnu pesmu; sav je pod poprskan vapnom. Nozdrjov zapovedi da seljaci i nogari odmah ispadnu napolje, te otrči u drugu sobu da izda naloge. Gosti začuju kako on naređuje kuvaru ručak; kad je to smislio, Čičikov, koji je već nešto stao osećati apetit, uvidi da oni pre pet sati neće sesti za sto. Kad se je Nozdrjov vratio, povede goste da razgledaju sve štogod on ima na imanju, te im za dva sata i nešto više pokaza ama sve, tako da nije ništa više preostalo što bi im pokazivao. Najpre pođoše razgledati konjušnicu, i tamo videše dve kobile, jednu grošastu, drugu riđastu, onda ždrepca mrkova, koji baš nije bio naočit, ali se je Nozdrjov bogmao da je za njega platio deset hiljada. 

— Deset hiljada nisi ti za njega dao, primeti zet. — Ne vredi hiljadu. 

— Tako mi Boga, platio sam deset hiljada, — reče Nozdrjov. 

— Bogmaj se ti koliko te volja, — odvrati zet. — No, hoćeš li da se okladimo? — reći će Nozdrjov.

 Zet ne htede da se kladi. 

Onda im pokaza prazne pregrade, gde su pre također stajali valjani konji. U toj istoj konjušnici videše jarca, koji se je po staroj praznoverici morao držati kod konja, pa se je činilo da se slaže s njima, a šeta im se ispod trbuha kao kod svoje kuće. Onda ih Nozdrjov odvede da vide vučića, koji je privezan konopcem. 

— Evo vučića! — reče, — ja ga navlas hranim presnim mesom. Hteo bih da bude prava zver.

 Odu videti ribnjak, u kojem ima, veli Nozdrjov, takve ogromne ribe da dva čoveka jedva jedvice izvlače jednu ribu, ali o tom je srodnik odmah posumnjao.

 — Ja ću tebi, Čičikov, — reče Nozdrjov, — pokazati izvrstan par pasa: krepčina butova zadivljuje, a njuška je kao igla! — i povede ih k maloj kućici, jako lepo sagrađenoj, okruženoj velikim dvorištem, zagrađenim sa sviju strana. Kad uđoše u dvorište, spaze tamo svakakvih pasa, i dugovlasih, i runjavih, svakojakih boja i masti: kolastih s crnim belezima, sa žutim mrljama, s murgastim pegama, sa šarenim pegama, crvenim pegama, crnih ušiju, sivih ušiju... Tu je bilo svih imena, svih zapovednih oblika: strelac, psovač, letipas,19 požar, oholica, črčkalo, vitlač, dostig, nestrpljivac, lastavica, nagrada, brižljivica. Nozdrjov je bio med njima kao otac u porodici: svi oni napeli repove, poleteli gostima ravno u susret i stali se pozdravljati s njima. Desetak pasa položi Nozdrjovu šape na ramena. Psovač iskaza Čičikovu toliko prijateljstvo da se je propeo na stražnje noge i laznu Čičikova baš u usta, tako da je odmah ispljunuo. Razgledali pse što zadivljuju krepčinom svojih butova, — lepi su bili psi. Onda odu videti krimsku kuju, koja je već slepa, a kako veli Nozdrjov, nabrzo će skapati, ali pre dve je godine bila jako lepa kuja. Ogledali i kuju, — kuja je zaista bila slepa. Onda odu razgledati vodenicu, gde nije bilo paprice na koju se nasađuje kamen gornjak i brzo se vrti na vretenu, — prše,20 kako ruski seljak divno veli. — A tu je blizu i kovačnica, — reče Nozdrjov. Prođu malo i zbilja spaze kovačnicu; razgledaju i kovačnicu. 

— Evo, po tom polju, — reče Nozdrjov, pokazujući prstom u polje, — toliki zečevi vrve da se i ne vidi zemlja; ja sam sâm svojim rukama uhvatio jednoga za stražnje noge. 

— No, zeca ti nećeš uhvatiti rukom, — primeti zet. 

— A jesam uhvatio, baš jesam uhvatio! — odvrati Nozdrjov. — Odvesću te sada, — nastavi on, obraćajući se Čičikovu, — da vidiš među dokle je moja zemlja. 

Nozdrjov povede svoje goste poljem, koje je na mnogim mestima brežuljasto. Morali gosti basati po ugarnicama i podrljanim njivama. Čičikov stao sustajati. Na mnogim im se mestima cedi pod nogama voda: tako je nizovito to polje. Isprva su pazili i oprezno prekoračivali, ali kad videše da im to ne koristi, potumaraju naprečac, ne razbirajući gde je veće a gde manje blato. Prevale priličan put i ugledaju zbilja među, drven stupac i uzak jarak.

 — Evo međe! — reče Nozdrjov: — štogod vidiš na ovu stranu, sve je to moje, pa i na ovu stranu, sva ta šuma što se eno modri, i sve što je za šumom, sve je moje. 

— A otkad je ta šuma tvoja? — zapita zet. — Zar si ju skoro kupio? Ta nije bila tvoja. 

— Jest, kupio sam ju nedavno, — odgovori Nozdrjov. 

— Kada si brže dospeo da ju kupiš? 

— Pa šta, još sam ju prekjuče kupio i skupo sam platio, đavo je odneo! 

— Ta ti si onda bio na sajmu. 

— Eh ti Sofron!21 Zar ja ne mogu biti u isti mah i na sajmu, i kupiti zemlju? Bio sam dakle na sajmu, a moj je nastojnik kupio tu bez mene! 

— No, jedino ako je nastojnik, — reče zet, ali i sada posumnja i zaklima glavom. 

  Gosti se vrate kući tim istim ružnim putem. Nozdrjov ih odvede u svoj kabinet, gde uostalom nije bilo ni traga onomu čega inače ima po kabinetima, to jest knjigama ili papirima; vise samo sablje i dve puške, jedna za tri stotine, druga za osam stotina rubalja. Zet ih razgleda i samo zaklima glavom. Onda budu pokazani turski kindžali, od kojih je na jednom po zabuni bilo urezano: M a j s t o r   S a v e l i j   S i b i r j a k o v . Odmah je za tim pokazan gostima organac. Nozdrjov im odmah odvrti štošta. Organac nije neugodno svirao, ali u njemu kao da se je nešto dogodilo, jer mazurka se je svršavala pesmom: M a l j b r u g  k r e ć e  n a  v o j n u , 22 a M a l j b r u g  k r e ć e  n  a v o j n u dokončao se iznenada nekim odavno poznatim valsom. Nozdrjov je već odavno bio prestao da vrti, ali u organcu je bila jedna jako živahna svirala, koja se nikako nije htela smiriti i dugo je još pištala sama samcata. Onda budu pokazane lule, drvene, glinene, stivene, pušene i nepušene, presvučene divokozjom kožom i nepresvučene, čibuk s jantarovim grlićem, nedavno iskartan, duhankesa, koju je vezla neka grofica što se je negde na poštanskoj stanici preko ušiju zaljubila u njega, a ručice su joj, veli on, najnježniji s u p e r f l u , — reč, koja je njemu valjda značila najviši vršak savršenosti. Pošlo su založili suhe jesetre, posedaju oko pet sati za stol. Jelo , kako se vidi, nije Nozdrjovu bio glavna stvar u životu; jela nisu igrala veliku ulogu: nešto je zagorelo, a nešto se i nije skuhalo. Kuvara je očevidno vodilo neko nadahnuće, te je on metao ono što bi mu stiglo pod ruku; ako je kraj njega biber, on sipa biber, ako mu se desi kupus, on gura kupus, natrpava mlekom, šunkom, graškom, — u jednu reč: zbubaj šta bilo da bilo, a ukus će se kakav god zacelo desiti. Zato se je Nozdrjov naklopio na vina: još nije ni supa donešena, a on već ulio gostima po veliku čašu portskoga vina i još po čašu haut-sauternesa, jer po gubernijskim i kotarskim gradovima nema prostoga sauternesa. Onda naloži Nozdrjov da se donese boca madeire, »od koje nije ni sam maršal pio bolje.« Madeira je bogme i palila u grlu, jer trgovci znaju već ukus vlastelina, koji vole dobru madeiru, te ju nemilice začinjaju rumom, a gdekad ulivaju u nju i kraljevske vode,23 nadajući se da će sve podneti ruski želuci. Zatim naredi Nozdrjov da se još donese osobita boca, koja je, veli on, u isti mah i burgundac i šampanjac. Ulivao je jako usrdno u obadve čaše, — i desno, i levo, i zetu, i Čičikovu; ali Čičikov primeti nekako letimice da sebi ne prileva mnogo. To ga navede da bude oprezan, pa čim bi Nozdrjov kakogod zapodevao razgovor razgovor ili dolijevao zetu, Čičikov bi onoga trena izručivao svoju čašu u tanjur. Nakon kratka vremena bude na stol donesena oskorušovača, koja je, kako Nozdrjov veli, sasvim onakvoga okusa kao skorup, ali se je u njoj za čudo osećala klipara u svoj jačini. Onda su pili neki balzam, kojemu je takvo ime da se teško i pamti, pa i sâm ga je gospodar drugi put okrstio već drugačijim imenom. Jelo se već odavno svršilo i vina su okušana, a gosti sve još sede za stolom. Čičikov nije nikako hteo o glavnoj stvari govoriti s Nozdrjovim pred njegovim zetom: zet je bio ipak tuđ čovek, a sama stvar iziskuje prijateljski razgovor nasamo. Uostalom, teško da bi zet mogao biti opasan čovek, jer kao da se je ljudski nakresao, pa kako sedi na stolici, sve kljuca nosom. Kad je i sam razabrao da je u lošem stanju, uze se na kraju izmaljati da bi kući, ali takvim lenim i mlitavim glasom, kao da — po ruskoj rečenici — kleštama navlači na konja ajam.

 — Nipošto, ne puštam! — reče Nozdrjov. 

 — Nemoj me vređati, prijatelju, ja ću zaista da odem, — govorio je zet; — ti ćeš mene jako uvrediti. — Koješta, koješta! Ovoga ćemo časa udesiti banku. 

 — Ne, brate, udešavaj ti sam, a ja ne mogu; žena će mi jako prigovarati, zaista; moram joj pripovijedati o sajmu. Treba, brate, zaista treba da joj ugodim. Ne, nemoj me zadržavati! 

 — No, neka ženu... baš ćete i važan posao raditi! 

 — Nemoj, brate! Ona je takva dobra žena. Zbilja je primerna, tako čestita i verna! Iskazuje takve usluge... hoćeš li poverovati? Suze mi udaraju na oči. Ne, nemoj me zadržavati; tako bio častan čovek, idem. To ti velim po pravoj savesti. 

 — Neka ide: kakva je korist od njega? — tiho će Čičikov Nozdrjovu.

 — I zaista! — reče Nozdrjov: — strahovito ne marim ovakve mlakonje! — i nadoveže na glas: — no, đavo te odnio, idi pa se mazi sa ženom, fećuk! 

 — Nemoj ti mene, brate, ružiti da sam fećuk, — odvrati zet, — ja njoj dugujem život. Ona je zaista tako dobra, mila, takvu mi dragost iskazuje... da mi suze udaraju na oči. Zapitaće šta sam video na sajmu, — moram joj pripovediti sve... tako je zaista mila. 

 — Pa idi, buncaj joj budalaštine! Evo ti tvoja kapa. 

 — Ne, brate, ne bi nipošto trebao ovako govoriti o njoj; ovim ti, može se reći, vređaš mene samoga, ona je tako mila.

 — Pa kupi se što brže k njoj! 

 — I hoću, brate; oprosti što ne mogu ostati. Od sve bih duše voleo, ali ne mogu. — Još je dugo ponavljao zet svoje isprike i nije ni primećivao da već odavno sedi u brički, da se je već odavno izvezao na vrata i da su već odavno pred njim sama pusta polja. Teško da mu je žena čula mnogo potankosti o sajmu. 

—  Tričav čovek! — reče Nozdrjov, stojeći kraj prozora i gledajući za kočijom što odlazi. 

— Gle, kako mili! Konjić mu logov nije loš, odavno sam ga već htieo prigrabiti. Ali s njim se ne možeš nikako pogoditi. Fećuk, naprosto fećuk! 

 Uđu nakon toga u sobu. Porfirij donese sveće i Čičikov spazi u domaćinovim rukama igru karata, koje se stvoriše ne zna se otkud. 

 — A šta, brate, — reče Nozdrjov, pa stisne karte sa strane i malo ih previje, tako da je pukao papir i otfrknuo, — no, da provedemo vreme, držim banku, tri stotine rubalja! 

 Ali Čičikov se pričini kao da nije ni čuo o čemu je govor, te reče kao da se je odjednom sjetio: 

 — A! Da ne zaboravim: nešto bih te zamolio. 

 — Šta? 

 — Ded obreci najprie da ćeš mi ispuniti molbu. 

 — Pa kakva je to molba? 

 — No, ded obreci! — Na volju ti.

 — Poštena reč? 

 — Poštena reč. 

 — Evo, kakva je molba: ti imaš zasigurno mnogo kmetova koji su pomrli, ali nisu još izbrisani iz revizije? 

 — Pa imam; a što? 

 — Prevedi ih na mene, na moje ime! 

 — A šta će oni tebi? 

 — Pa trebam ih. 

 — Ali čemu? 

 — No, trebam, to je već moja stvar, — ukratko, trebam.

 — Jamačno si naumio nešto. Priznaj, šta? 

 — A šta bih naumio? S takvom ništinom ne možeš ništa ni naumiti. 

 — Šta će ti dakle?

 — Oh, kako si radoznao! Svake bi trice on da opipa rukom, pa i da ih omiriše! 

 — A zašto nećeš da kažeš?

 — Pa šta bi ti koristilo da znaš? Tako me je naprosto snašla volja. 

 — Da znaš dakle: doklegod mi ne kažeš, neću učiniti. 

 — No, vidiš, to već nije pošteno od tebe: rekao pa porekao. 

 — Kako ti drago, a ja neću učiniti dok mi ne rekneš čemu je to. 

 — Šta bih mu rekao? — pomisli Čičikov, razmisli časkom i izjavi da su mu mrtve duše potrebne zato da stekne ugled u društvu, jer on nema velikih imanja, te bi da ima međutim bar kakvih dušica. —  —  Lažeš, lažeš! — reče Nozdrjov i ne pusti mu ni da svrši: — lažeš, brate! 

 Čičikov razabra i sam da nije smislio jako vešto i da mu je izgovor prilično slab.

— Kazat ću ti dakle iskrenije, — ispravi on: — samo te molim, nemoj se nikomu izlanuti. Nakanio sam da se oženim; ali treba da znaš da su otac i mati moje zaručnice odviše ambiciozni ljudi. Zaista prava nevolja. I ne volim što sam se upustio: oni bi svakako da u mladoženje bude ništa manje nego tri stotine duša, a kako meni nedostaje skoro poldrug stotine kmetova... 

 — Ta lažeš, lažeš! — zavikne opet Nozdrjov.

 — No, sada ja, — odvrati Čičikov, — nisam evo ni ovolicko slagao, — i on pokaže palcem na malom prstu maljucan delak. 

 — Kladim se za glavu da lažeš! 

 — To je ipak uvreda! Šta sam ja zapravo? Zašto ja svakako lažem?

 — Pa znam ja tebe: ta ti si velik lupež, — dopusti da ti to reknem u prijateljstvu! Da sam ja tvoj starešina, obesio bih tebe o prvo drvo. 

 Čičikova uvredi ta primedba. Bila mu je neugodna svaka reč, koja je koliko gruba ili vređa pristojnost. Nije nipošto voleo dopuštati da se itko ovako familijarno vlada prema njemu, osim jedino ako je to ličnost suviše visoka zvanja. I zato se je sasvim uvredio. 

 — Tako mi Boga, obesio bih te, — ponovi Nozdrjov: — ja ti to govorim iskreno, ne zato da te uvredim, nego ti velim prijateljski.

 — Svemu ima granice, — reče Čičikov s osećajem dostojanstva: — ako hoćeš da se razmećeš ovakvim rečima, idi u kasarne, — i dometne zatim: — ako nećeš da pokloniš, onda prodaj. 

 — Da prodam! Ta znam ja tebe, ta ti si podlac, ta ti ih nećeš skupo platiti! 

 — Eh, i ti si baš valjan! Pazi se ti! Jesu li ti one alemove? 

 — Pa tako i jest. Znao sam ja već tebe. 

 — Molim te, brate, kakva je to u tebe židovska pobuda! Ti bi mi ih naprosto trebao dati. 

 — Slušaj dakle: da ti dokažem kako ja nisam nikakva tvrdica, ne ištem ništa za njih. Kupi od mene ždrepca, daću ti ih za prid. 

 — Šta će meni, molim te, ždrebac? — reći će Čičikov, zaista u čudu od ovakve ponude.

 — Kako, šta će ti? Ta ja sam za njega platio deset hiljada, a tebi ga dajem za četiri. 

 — Pa šta će meni ždrebac? Ne držim ždrepčanu. 

 — Ali poslušaj, ti ne razumeš: ta ja sada od tebe ištem samo tri hiljade, a onu mi hiljadu, što preostaje, možeš platiti kasnije. 

 — Ta ne treba meni ždrebac, Bog s njim!

 — No, ded kupi kobilu riđušu. 

 — Ne treba mi ni kobila. 

 — Za kobilu i za čilaša, što si ga vidieo kod mene, ištem od tebe samo dve hiljade. 

 — Ta ne trebaju meni konji. 

 — Prodaćeš ih: na prvom će ti sajmu trostruko platiti za njih.

 — Onda ih bolje prodaj sam, kad si uveren da ćeš dobiti trostruko. 

 — Znam da ću dobiti, ali hoću da se i ti okoristiš. 

 Čičikov mu zahvali za dobrotu i naprečac odbije i čilaša i kobilu riđušu. 

 — No, kupi onda pse. Prodaću ti takav par, naprosto ćeš sav da trneš! Runjave su njuške, brkati; dlaka im se kostreši kao četina; zaobljenost rebara nedokučiva je umu; šapa je ù grudi od dlaka — i ne dotiče se zemlje! 

 — Pa šta će meni psi? Ja nisam lovac. 

 — Ali ja bih hteo da imaš pasa. Slušaj, ako baš nećeš pasa, onda kupi od mene organac. Divan organac! Mene je samoga, poštenja mi, stajao poldrug hiljade; tebi ga dajem za devet stotina rubalja. 

 — A šta će meni organac? Ta nisam ja Nemac da se s njim klatim po cestama i prosim novaca. 

 — Ta to i nije onakav organac kakav nose Nemci. Ovo su orguljice; pogledaj baš: sasvim od mahagonova drveta. Evo ću ti ga opet pokazati! — Uhvati sada Nozdrjov Čičikova za ruku i uzme ga vući u drugu sobu; kolikogod se on nogama odupirao o pod i uveravao da već zna kakav je organac, morao je još jednom saslušati kako Maljbrug kreće na vojnu. 

— Kad nećeš za novac, onda slušaj evo ovako: ja ću tebi dati organac i sve mrtve duše koliko ih god imam, a ti meni daj svoju bričku i tri stotine rubalja prida.

 — No, koješta! A na čemu ću se ja voziti? 

 — Ja ću ti dati drugu bričku. Hajdemo u kolnicu, pokazat ću ti je. Samo ju prebojaj i biće čudo od bričke. 

 — Al ga je obezumio nespokojni bes! — pomisli u sebi Čičikov i odluči da će se pošto poto otresti sviju bričaka, organaca i kakvih mu drago pasa, unatoč zaobljenosti njihovih rebara, nedokučivih umu, i unatoč šapama u grudama od dlaka. 

 — Ta brička, organac i mrtve duše, — sve zajedno. 

 — Neću! — reče Čičikov još jednom. 

 — Zašto nećeš? 

 — Zato, jer naprosto neću, — pa je kraj. 

 — Ti si zbilja nekakav! S tobom se, vidim, ne može onako kako je običaj med dobrim prijateljima i drugovima, — takav si, zaista! Odmah se vidi, da si dvoličnjak! 

 — Pa zar sam ja glupan? Rasudi sam: čemu bih nabavljao stvar koju nikako ne trebam? 

 — Nemoj, molim te, ni govoriti! Sada ja tebe jako dobro znam. Zbilja jesi ništarija! No poslušaj: hoćeš da udarimo banku? Ja ću na kartu metnuti sve pokojnike, a i organac. 

 — No, ako se odlučim za banku, pokoriću se neizvesnosti, — reče Čičikov i virne međutim ispod oka na karte što su mu bile u rukama. Obadve mu se igre karata učinile jako nalik na lažne, a i pegavo je naličje bilo jako sumnjivo. 

 — Zašto neizvesnosti? — reče Nozdrjov. — Nikakvoj neizvesnosti! Ako ti samo posreći, možeš iskartati svu đavolju silu. Eto je! To je sreća! — govorio je i stao bacati, da ga razdraži. 

— To je sreća! To je sreća! Gle, sve tuče! Eto te proklete devetice, na kojoj sam sve spiskao! Osećao sam da će me izneveriti, ali sam zažmurio očima i mislim: đavo te odneo, izneveravaj me, prokletnice! 

 Dok je Nozdrjov govorio to, donio Porfirij bocu. Ali Čičikov odlučno odbi i da se karta, i da pije. 

 — Zašto nećeš da se kartaš? — zapita Nozdrjov.

 — Pa zato, jer nisam voljan. A priznajem i velim, nikako se i ne volim kartati. 

 — Zašto ne voliš? 

 Čičikov slegne ramenima i dometne: 

 — Zato, jer ne volim. 

 — Ništarija si ti! 

 — Šta ću? Takva me je Bog stvorio. 

 — Naprosto fećuk! Pre sam mislio da si bar ikoliko čestit čovek, a ti se ne znaš nikako vladati. S tobom se nikako ne može govoriti kao s bliskim čovekom... Nikakve otvorenosti nemaš, nikakve iskrenosti! Pravi pravcati Sobakjevič, takav podlac!

 — A zašto ti grdiš mene? Zar sam ja kriv što se ne kartam? Prodaj mi same duše, ako si već takav čovek da dršćeš za ovakvom budalaštinom. 

 — Dobit ćeš šipak! Htedoh, besplatno htedoh da ti dam, ali sada baš nećeš dobiti! Da mi tri carevine pokloniš, neću ti dati. Kakav si ti slepar, pećar gadni! Neću odsad nikakvoga posla imati s tobom. Otiđi, Porfirij, i reci konjušaru da ne daje njegovim konjima zobi, neka jedu samo seno! 

      Ovakvomu se završetku nije Čičikov nikako nadao. 

 — Najbolje bi bilo da mi i ne izlaziš na oči, — reče Nozdrjov. 

      Ali uza svu tu razmiricu ipak su gost i domaćin zajedno večerali, samo sada nije bilo na stolu nikakvih vina s domišljanskim imenima. Stršila je samo jedna boca s nekim ciparskim vinom, od onoga, što se zove kiselicom u svakom pogledu. Iza večere odvede Nozdrjov Čičikova u pokrajnu sobu, gde mu je bila spremljena postelja, i reče: 

 — Evo ti postelja! Neću ni laku noć da ti poželim. Iza Nozdrjovljeva odlaska ostade Čičikov u najneugodnijem duševnom raspoloženju. Sam se je u duši ljutio na sebe što se je svrnuo k njemu i što je uludo protratio vreme; ali još gore je grdio sebe što je s njim zapodeo razgovor o poslu; postupio je neoprezno kao dete, kao glupan: jer taj posao nije nipošto takav da bi se mogao poveriti Nozdrjovu... Nozdrjov je gad, Nozdrjov može nalàgati, dometnuti, razglasiti đavo bi znao što, pa će još iskrsnuti kojekakve brbljarije... Ne valja to, ne valja. — Ja sam naprosto glupan! — govorio je sebi. Noć je prespavao jako loše. Nekakvi su ga sitni, jako živahni kukci ujedali bolno, prebolno, tako da se je celom šakom grebao po ujedenom mestu i govorio: — A đavo odnio vas skupa s Nozdrjovim! — Probudio se je u rano jutro. Prvi mu je posao bio da je obukao domaću haljinu, obuo cipele i preko dvorišta otišao u konjušnicu, da naloži Selifanu neka odmah preže bričku. Vraćajući se dvorištem sretne se s Nozdrjovim, koji je također bio u domaćoj haljini, s lulom u zubima. 

 Nozdrjov ga pozdravi prijateljski i zapita, kako je spavao. 

 — Prilično, — odgovori Čičikov jako suho. 

 — A ja, brate, — reći će Nozdrjov: — takva me je rugavet svu noć zaokupljala, da mi se gadi i pripovedati; i po ustima mi je iza onoga jučerašnjega vrvelo, kao da je eskadrona prenoćila u njima. Pomisli, prisnilo mi se da su me išibali, zbilja, zbilja! I zamisli, ko? Nećeš nikako pogoditi: — stožerni kapetan Pocjelujev skupa s Kuvšinjikovim.

 — Da, — pomisli u sebi Čičikov: — dobro bi bilo da su te izmlatili i na javi. 

— Tako mi Boga! I prebolno! Probudio se ja, do đavola, zbilja me nešto svrbi; zasigurno veštice buve. No, idi sada, obuci se; odmah ću doći k tebi. Moram samo nagrditi nitkova nastojnika. 

 Čičikov ode u sobu, da se obuče i umije. Kad je iza toga izišao u jedaću sobu, stajao je već tamo na stolu čajni pribor i bočica ruma. Po sobi je bilo tragova jučerašnjega jela i večere; četka kao da se nije ni dirnula poda. Po podu su bile razasute mrve kruha, a pepeo se je od duhana video čak i na stolnjaku. Nabrzo uđe i sam domaćin, a pod domaćom mu haljinom nije ništa bilo nego samo razdrljena prsa, po kojima je izrasla nekakva brada. Kako on u ruci drži čibuk i posrkuje iz tase, bio je prekrasan za slikara, koji ne mari silno gospodu, zalizanu i nakuštranu poput brijačkih izložaka, ili ošišanu do kože. 

 — No, šta misliš dakle? — reče Nozdrjov, pošto je malo pošutio: — nećeš se kartati za duše?

 — Ja sam ti već rekao, brate, da se ne kartam; kupiti sam voljan, ako je po volji. 

 — Neću da prodajem: to ne bi bilo prijateljski. Neću da sadirem kožu đavo bi znao s čega. Druga je stvar udariti banku. Ded da odignemo bar jednu igru. 

 — Rekao sam već da neću. 

 — A nećeš da se menjaš?

 — Neću. 

 — Slušaj dakle: hajde da se igramo dame; ako dobiješ, sve su tvoje. Ta ja imam mnogo takvih, koje se moraju izbrisali iz revizije. Ej, Porfirij, ded donesi dasku za damu. 

 — Uzalud ti trud: neću se igrati. 

 — Ta to nije banka; tu ne može biti nikakve sreće ni varke: sve stoji do veštine. Ja te dapače upozoravam da nikako i ne znam igrati, nego jedino ako mi štogod dadeš unapred.

 — Pa ded, — pomisli u sebi Čičikov, — poigratću se dame s njim. Damu ja nisam loše igrao, a tu mu nema prilike za smicalice. — Izvoli, neka bude, dame ću igrati. 

 — Duše idu za sto rubalja!

 — A zašto? Dosta je ako budu za pedeset. 

 — Ne, kakva je to stavka pedeset! U tu ti svotu volim ubrojati još kakvo štene srednje ruke ili zlatni pečatnik uz sat. 

 — Izvoli dakle! — reče Čičikov. 

 — A koliko mi daješ unapred? — zapita Nozdrjov. 

 — Poradi čega to? Razume se, ništa. 

 — Neka barem budu moja dva poteza.

 — Neću: ja i sam igram loše. 

 — Znamo mi vas, kako vi loše igrate! — reče Nozdrjov istupajući s kamečkom. 

 — Odavno nisam uzimao u ruke damu! — veli Čičikov pomičući također kamečak.

 — Znamo mi vas, kako vi loše igrate! — reče Nozdrjov istupajući s kamečkom. — Odavno nisam uzimao u ruke damu! — veli Čičikov pomičući također kamečak. 

 — Znamo mi vas, kako vi loše igrate! — reče Nozdrjov pomičući kamečak, a u isti mah makne suvratkom od rukava i drugi kamečak. 

 — Odavno nisam uzimao u ruke!... Ehe! Šta je to, brate? Potegni ga natrag! — reći će Čičikov. 

 — Koga?

 — Pa kamečak, — reče Čičikov i u taj mah spazi pred samim svojim nosom još i drugi kamečak, koji se, kako se čini, gura da bude dama. Otkud se je taj stvorio, jedini Bog zna. 

— Ne, — reče Čičikov i ustane od stola, — s tobom se ne može nikako igrati. Tako se ne vuče, — po tri kamečka najedamput. 

 — Otkud po tri? To je po zabuni. Jedan se je maknuo nehotice; ja ću ga potegnuti natrag, izvoli! 

 — A otkud se je stvorio ovaj drugi? 

 — Koji drugi? 

 — Pa ovaj, što se gura da bude dama. 

 — Eto ti na! Kao da se ne sećaš! 

 — Ne, brate, ja sam sve poteze brojao i svega se sećam; ti si njega istom sada namestio. Evo tu je njegovo mesto! 

 — Šta, — gde mu je mesto? — zapita Nozdrjov i pocrveni: — ti, brate, kako ja vidim, izmišljaš! 

 — Ne, brate, nego se čini, da izmišljaš ti, ali samo ne izmišljaš zgodno.

 — Za koga ti mene smatraš? — zapita Nozdrjov: — zar ću ja varati?

 — Ja tebe ni za koga ne smatram, ali neću nikada više igrati s tobom.

 — Ne, ne možeš ti odustati, — govorio je Nozdrjov i žestio se: — igra se je započela!

 — Imam pravo odustati, jer ti ne igraš kako se pristoji poštenu čoveku. 

 — Šta lažeš, ti to ne možeš reći! 

 — Ne, brate, ti lažeš sam! 

 — Ja nisam varao i ti ne smiješ odustati; moraš dovršiti partiju! 

 — Ne možeš ti mene naterati na to, — odvrati Čičikov hladnokrvno, pristupi daski i smeša kamečke. 

 Nozdrjov plane i priđe Čičikovu tako blizu, da je on uzmaknuo dva koraka. 

 — Prisiliću ja tebe da igraš. Ne smeta što si smešao kamečke! Ja pamtim sve poteze. Ponameštaćemo ih opet onako kako su i bili. 

 — Ne, brate, stvar je svršena: neću ja s tobom igrati. 

 — Nećeš dakle igrati? 

 — I sam vidiš, da se s tobom ne može igrati. 

 — Ne, nemoj ševrdati, nego kaži: nećeš igrati? — govorio je Nozdrjov i pristupao bliže. 

 — Neću, — odgovori Čičikov, ali digne ipak obadve ruke bliže k licu, jer se je stvar zaista razbuktala. 

Ta mu je opreznost jako valjala, jer Nozdrjov se razmahnuo rukom... i vrlo bi se lako moglo desiti da na koji od prijatnih, punih obraza našega junaka padne neizbrisiva sramota; ali je sretno odbio udarac, zgrabio Nozdrjova za obadve žestoke ruke, pa ga čvrsto držao. 

 — Porfirij, Pavluška! — uzvikao se Nozdrjov besan, a trga se da se otme.

 Kad je Čičikov čuo te reči, ispusti mu ruke, da kućna čeljad ne bi videla laj sablažnjivi prizor, a i jer je osećao da ne koristi držati Nozdrjova. U taj tren uđe Porfirij i s njim Pavluška, krepak momak, s kojim ne bi bilo nikako probitačno imati posla. 

 — Ti dakle nećeš dovršiti partiju? — reče Nozdrjov. — Odgovaraj mi otvoreno! 

 — Ne može se partija dovršiti, — odvrati Čičikov i pogleda na prozor. Smotri svoju bričku, koja stoji sasvim gotova, a Selifan kao da čeka da mu se mahne, pa da pritera k stubama; ali iz sobe ne može nikako da izmakne: na vratima stoje dva snažna kmetovska glupana. 

 — Ti dakle nećeš dovršiti partiju? — ponovi Nozdrjov, a lice mu planulo kao od vatre. 

 — Kad bi ti igrao kako se pristoji poštenu čoveku, — ali sada ne mogu. 

 — A! Ti dakle ne možeš, nitkove! Kad si video da ne dobivaš, onda ne možeš! Udrite ga! — uzvikao se on sav besan, obrativši se Porfiriju i Pavluški, a sam zgrabio višnjev čibuk. Čičikov probledi kao krpa. Htede nešto reći, ali je osećao da mu se usne miču, a nema glasa. 

 — Udrite ga! — viče Nozdrjov, srljajući napred s višnjevim čibukom, sav zažaren, oznojen, kao da juriša na nepristupnu tvrđavu. — Udrite ga! — viče on takvim glasom, kakvim za velikoga juriša dovikuje svojemu vodu: »napried, momci!« kakav odvažni poručnik, koji je zbog mahnite hrabrosti na tolikom glasu već, da se izdaje naročit nalog neka ga za žestoka boja drže za ruke. Ali poručnika je već spopala bojna jarost, sve mu se zavrtelo u glavi: pred njim lebdi Suvorov, on juri na veliko delo. — Napred, momci! — viče on, srće i ne misli da škodi zamišljenomu već planu opštega juriša, da su se milioni topovskih zjala ponameštali po puškarnicama nepristupnih tvrđavskih zidina, što se ispinju u oblake, da će njegov slabi vod odleteti kao pero u zrak i da već zviždi kobno tane što će začepiti njegovo grlato grlo. Ali ako je Nozdrjov prikazao smionoga, smetenoga poručnika, koji juriša na tvrđavu, tvrđava na koju on udara nikako nije nalikovala na nepristupnu. Naprotiv, tvrđavu je spopao takav strah da joj se je duša sakrila u same pete. Stolicu, kojom je namislio da se brani kmetovi su mu već istrgli iz ruku; zažmurio on već očima, ni živ ni mrtav; spremio se da okusi čerkeski čibuk domaćinov i Bog bi znao šta bi mu se još dogodilo; ali sudbini je bilo po volji da izbavi bokove, pleća i sve dobro odgojene česti našega junaka. Iznenada, kao iz oblaka, zazveckao cilikavi glas zvonceta, jasno se razlegla lupa od točaka na kolima što su dojurila pred stube, i čak u sobu dojeknulo teško frkanje i teško dahtanje zagrejane trojke kónjâ što stadoše. Svi i nehotice pogledaju na prozor: s kočije silazi neki brkonja u kaputu napola vojnom. Pošto se je raspitao u predsoblju, ušao on baš u onaj čas kad se Čičikov još nije dospieo snaći u strahu, te je bio u najjadnijem stanju u kojem je ikada bio smrtnik. 

 — Molim, koji je ovde gospodin Nozdrjov? — zapita neznanac, te pogleda u nekoj dvoumici Nozdrjova, koji je stajao s čibukom u ruci, i Čičikova, koji se je jedva započeo oporavljati od svojega nemiloga stanja. 

 — Molim najpre, s kim mi je čast govoriti? — zapita Nozdrjov pristupajući mu bliže. 

— Kapetan ispravnik. 

 — A šta želite? 

 — Došao sam da vam obznanim prijavu što mi je stigla, da se vi nalazite pod sudom, doklegod ne bude izrečena odluka o vašoj stvari. 

 — Kakva je to besmislica, o kakvoj stvari? — odvrati Nozdrjov. 

 — Vi ste bili umešani u zgodu kad je u pijanu stanju nanesena vlastelinu Maksimovu lična uvreda šibama. 

— Vi lažete! Nisam ni očima video vlastelina Maksimova. 

 — Štovani gospodine! Dopustite da vam reknem: ja sam časnik. Vi to možete reći svojemu slugi, a ne meni. 

 Čičikov ne počeka šta će odgovoriti Nozdrjov, nego brže dohvati kapu, pa iza leđa kapetana ispravnika šmugne na stube, sedne u bričku i naloži Selifanu neka potera konje uzagrepce. 

                                                                 

                                          nastavci: Romani u nastavcima