Edgar Alan Po (Boston, 19. januar 1809. - Baltimor , 7. oktobar 1849.), američki
američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od
najznačajnijih predstavnika američkog romantizma. Edgar Alan Po, za života
gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su
vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri.
______________________________________
Julaluma
Kao pepo siv je sav nebeski svod,
Sklupčalo lišće svenule tajne -
Uvelo lišće u sne očajne;
Samotni Oktobar usporio hod -
Godine moje te prenesećajne;
Tmine i tmuše zatamnjuju rod -
Zgran - jezero strepi od zebnje beskrajne
Sred utvarne Gore, zvane Nedohod,
Gde su gule grobne - mračno zavičajne.
Jednom, kroz aleju kiparisa zgranski'
Sa svojom tu dušom ja jezivo bludih -
Sa dušom, sa Psihom, kad srcem, vulkanski,
Rekama od zgure bujicom poludih -
Kad lava uzrujnih bogaze pregudih
Sumpornim vrtlogom niz slom velikanski -
Ka polarnom krugu susrete kad budih;
O kako urliče prizor severjanski:
Cik promuklih zora borelano ludih.
Razgovor nam bio ozbiljna i krut,
Al misli, te misli od grča, od plaha -
I pamćenje nađe izdajničkog maha, -
Okrobar je smrkli presazdao kut
(Koje li nas noći obavio skut?) -
Ne znađasmo noći kretanje, ni put,
(Mada smo već jednom sišli u taj slut):
Sve nam van sećanja, uzavrela daha -
Ta gora utvarna i tog Zgrama ćut.
Pa dokle se Noći naginjala ravan,
Jutru usmeravo zvezdanik je sat -
Jutro uskoravo zvezdanik je sat -
Odjednom, gle, zvežđa mutni grumen tavan
Izroni na nebu dvorog čudno stravan,
Bledi srp Astarte, maglen neboklat -
Dragulj dijamantski smamljen i prizvat:
Tako razgovetan i dvorogo stravan.
Rekoh: ''Od Dijane topliji je On;
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran -
Kroz etar uzdaha doplovi bezmeran;
Vide da se suza ne osuši zvon
Sa obraza ljudskih, gde suza zgon,
Pa je došo zračan, i ljubavan, On,
Iz sazvežđa Lava, da nam kaže, veran,
Gde je zaborava umir neizmeran -
Da pokaže neba zaton tihobon, -
On da nam osvetli i zračan i smeran:
Gde je večnog mira prenebesni tron;
Sa ležaja Lava dojezdio On.''
Al Psiha podiže prst u vis, pa tmurno:
''Ovoj zvezdi, avaj, ne poklanjam vere -
Bledilu tom njenom ne poklanjam veru; -
Nego ne oklevaj, prenimo se žurno:
Bežimo što dalje izvan smisla, mere;
To jedino osta - samo bekstvo burno!''
U strahu grcaše, ko gonjeno zvere
Klonuše joj krila - bezumno ih stere -
Padoše na zemlju da ih blato ždere -
Na zemlju joj pade okrilje biljurno.
A ja, odgovorih: ''To su snova sanje;
O, daj u biljurni da greznemo zrak!
O, daj da prepurni prečeznemo zrak!
Sibilski taj blesak blešti nam: Uzdanje,
Nada i Lepota njegovo su tkanje -
Gle: prolomi nebo i opak mu mrak!
O, verujmo mirno u to nadbliskanje:
Vodiće nas pravo, to je uzdan znak -
Ta vidiš da noću prolomi se mrak,
Graknu iz noći promukao grak:
Prolomi se mraka teško očajanje.''
Smirio sam Psihu, poljub' dadoh njoj
S mnogo bolne strasti s mnogo žalnog šuma
I ubedih Psihu, sred pečalnih gluma;
Tad pođosmo dalje; kad, jezivo: Stoj!
Pred nama Grobnice izvio se kroj
Sa natpisom nekim vrh svoda, vrh huma!
''Šta piše, o Sestro, kom za upokoj?
Kome, izgubljenom, slova žalinh roj?''
Odgovori ona: ''Piše: Julaluma;
Počiva u njemu tvoja Julaluma.''
Tad, ko pepo siv mi dođe srca svod,
Ko lišće sklupčano u sne očajne -
Ko lišće klonulo u svenule tajne;
Zavikah: ''Oktobar usporio hod,
Pre godinu dana tu dobrodih brod -
O, tu je donesoh, strepnje mi beskrajne,
Tu sam je doneo mrtvim u pohod:
O sad prepoznajem i taj Nedohod,
I sve što je u njemu najprisniji rod: -
Zgran, jezero magle, i te misli vajne -
Kroz utvarne gore gulom zavičajne.''
______________________________________
U snu san
Čak mi i život davan
(pošto može) liči na san,
ja nikada ne bih
hteo
da budem car Napoleon,
nit se moja zvezda gnezdi
na dalekoj nekoj
zvezdi.
Odlazeć od tebe sada
priznajem ti srca rada -
takvih bića
bi niz ceo
koja moj duh ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi
zatvorene -
ako mir se moj raspada,
noću, danju, bilo kada,
poput
ničeg, poput sanje,
dal ga zato ode manje?
Stojim dok svud oko
mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog
peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade?
- davno
isčezle su one slavno,
poput munje što zasija
za tren nebom -
pa ću i ja.
Tako mlad? Ah! Ne - zacelo!
Jos me smori moje čelo,
al
ti da sam ohol kažu -
oni lažu - glasno lažu -
od srama mi drhte grudi,
jer se bedni čas usudi
da čast osećanja mojih
sa imenom niskim spoji
-
ni stoičan? Ne! - U zlobi
i teskobi moje kobi
s podsmehom ću
prezirati
tu žalosnu slast "trajati"
Šta? Zenona senka! - Nikad!
Ja!
Trajati! - Ne -ne čikat'!
Primi poljubac u čelo!
I, dok krećem neveselo,
potvrđujem tebi smelo
-
jer istinu sada znamo
da moj život san bi samo;
Sad kad nesta moja
nada,
poput ničeg, poput sanje,
dal je zato ode manje?
Sve što znamo
i gledamo
zbilja san u snu je samo.
Dolazim do šumnog
žala
izmučenog srddžbom vala,
i uzimam zrnca peska
koji kao zlato
bleska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo,
dok mre srce
malaksalo!
O sudbo! Zar nema spasa
ni jednom od zlog talasa?
Sve što
znamo i gledamo
da li san u snu je samo?
___________________
Prevod: Stanislav Vinaver
U snu san
Primi poljub sad u čelo
Na rastanku hoću smelo
Da ti priznam, uzavrelo:
Istina je, nije zgran
Da mi dani behu san.
Kome prošlost prodje kad,
Pa neka je jad, nejad,
Ona prodje i njen sklad-
Bio rad, ne bio rad.
Svemu, svačem, svud si stran-
Sve je samo u snu san.
Gde je morski peščan žal
Bije val, tutnji val-
Na dlanu mi zrnca peska
Zlatna sjaja, bleska reska-
Malo ih je, skliznu, ginu,
Sva kroz prste, u dubinu.
U dubinu, u tudjinu.
Osipa se pesak plah,
Plačem: obuzo me strah,
Svako zrnce, sav taj prah-
Moći nemam ni nad kim
Da ih čvršće zadržim.
Zar nijednom zrncu spas
Od bezdani ispod nas?
Kom sam blizak, kom sam stran?
Zar je samo u snu san?
_______________________________________
Usnula
Noć je junska koju preseca
blistanje mističnog meseca.
Zanosna, tamna, vlažna para
u zlatnom mu se krugu stvara,
i blago pada, kap po kap,
na vrh planine kao slap,
te melodična i sanjiva
u svetsku se dolinu sliva.
Ružmarin crnu raku zove;
ljiljani plove niz valove;
puneći mrakom prsa shuplja
stara se kula u san skuplja;
gle! slična Leti crnog vala
jezerska voda u san pala,
i za svet, ne bi taj san dala.
Sva spi Lepota! - i smirena
(okna joj k nebu raširena)
s Kobima svojim spi Irena.
O gospo sjajna! je li mudro
uz prozor otprt čekati jutro?
Luckaste slutiš li lahore
što s krošnji lete u zastore,
nestvarni dašci, vražje jato,
što sobom blude čudnovato,
tvog baldahina ticu velo
jezivo tako - tako smelo-
nad tvojim dugim trepavkama
gde tvoja duša spava sama,
tako da stropom i po zidu
kao da mračni dusi idu.
O gospo mila! zar strah nemaš?
Šta, i o čemu sada snevaš?
Ti daljnjih mora prede crtu
da čudiš stabla u tom vrtu!
Čudna je tvoga lica boja!
I haljina ti čudnog kroja!
Čudno je duga kosa tvoja,
i svečan izgled tog spokoja!
Gospodja spava! O, da sam san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
O, Nebo, ti joj zaštitu daj!
Nek soba bude još svetija,
postelja njena još setnija,
dva oka njena još snenija,
nek nepomična tako bude
dok sve u belom dusi blude!
Spi moja draga! O, da san taj,
što dugo traje, i nema kraj!
Nek crvi blago nište njen sjaj!
U staroj šumi punoj mraka
nek otvori se za nju raka-
grobnica što je često skrila,
otvarajući mračna krila,
znamenje mnogo najmilije
gospodske njene familije-
raka skrivena usred hlada
na čija vrata, kad bi mlada,
kamenčić hitnu pokatkada-
grob s čijih vrata koja zvuče
ni jek sad neće da izvuče,
drščuć od misli, igre dečje!
da to iznutra mrtvi ječe.
_________________________________________
Anabel LiU carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.
U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski anđeli svi.
I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dođoše od mene da je odnesu
njezini rođaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.
Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su anđeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li
Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.
____________________________________________
Najsrećniji dan taj..."
Najsrećniji dan taj - i minute
drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i
snage,
sve je odletelo.Rekoh li: i snage? da! tako bar
mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim
-
nek prolaze, neka.
Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se
odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila -
smiri se, moj
duše!
Najsrećniji dan taj - i minute drage,
koje predosećam - i kojih
se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su,
osećam.
Al' kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji
duša ova
spozna još onda - ne bih čase drage
doživeo snova!
Jer na
njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo - pade
neka bit dovoljno
jaka da ubije
dušu što je dobro znade
_____________________________________________
SNOVI
Oh!
taj moj mlad život bi trajan san!
Moj duh se budio nije, tek zrak
jasan
Večnosti najavljivaše jutra druga.
Da! taj san dugi bi beznadežna
tuga,
koja beše bolja nego stvarnost hladna
budnog života, tom čije srce
sa dna
bi i još jeste, na zemlji sve što menja,
smršenost duboke strasti,
od rođenja.
Al' da l' mogao je - kako bi san večno
trajao - sa snima nikad
protivrečno
mladosti mi prve - da se ne koleba,
zbog lude nade u dar
višega Neba?
Stog se opih - videć gde sunce osvaja
letnji svod - snovima
od živoga sjaja
i ljupkosti - ostavih vlastito srce
u dnima svoje mašte,
presekoh vrpce
sa svojim domom, s bićima što su bila
u mojoj misli - zar
takva bi ta sila?
To bi jednom - tek jednom - i taj tren
divlji još dobro
pamtim - beh kao plen
neke moći il' čini - kao hladni vihor
nagna me kroz
noć, i ostavi taj prizor
sred moga duha - il' to bejaše luna
što zasja dok
dremah,
visoka i puna
odviše ledna - il' zvezde - takođe,
taj san bi kao
taj noćnik - nek prođe.
Ja srećan sam bio i pored sveg u snu
Ja srećan
sam bio - i volim temu tu:
Snovi! i njihovu sveživotnu boju
kao u kratkom,
tamnom, maglenom boju
prividnog i stvarnog - boju koju dari
pomamnom oku
najkrasnije stvari
Ljubavi i Raja - i sve nam najdraže.
Čas najsunčaniji
mladu Nadu kaže.
______________________________________
"Videh te na dan..."
Videh te na dan tvog venčanja -
kad
obuze te žarka rumen,
iako radost oko tebe bi svečana,
ispred tebe svet
zaljubljen:
Dok u tvom oku užarena svetlost,
oslobođena strasti
mlade,
bi sve na tlu gde mi bolna nežnost
lepotu prepoznade.
Ta
rumen, možda, bi čednosti znamen -
kao takvu je smatraj -
mada podstače
malo silniji plamen
u srcu onoga, avaj!
Koji te vide na taj dan
venčanja,
kad obuze te ta duboka rumen,
iako radost oko tebe bi
svečana;
ispred tebe svet zaljubljen.
______________________________________
Poseta mrtvih
Tvoja će duša da se nađe sama -
sama
međ' svima na zemlji; - uzrok tama
skriva; bez ikog da propoveda
u tvome
času tajnog obreda.
Budi bez reči u samoći,
što nije napuštenost - tu
vlada
svet duhova mrtvih, što zanoći
u životu ispred tebe, i njihov
hir
senkom oviće tebe - sačuvaj mir.
Jer noć, mada jasna, nosi
bole,
a zvezde neće gledati dole
s mračnog neba na svojim
vrsima
svetlošću nalik Nadi datoj smrtnima,
al' crveni im krug, bez
odsjaja,
pred tvojim srcem punim očaja
biće groznica praćena
teskobom
koja se zauvek vezala tek s tobom.
Al' napustiće te kao i
zvezda svaka
u svetlosti jutarnjega zraka
što će te napustiti - i
minut;
al' misao njenu ne možeš prekinut.
Lahor, dah Boga, slavi
mir;
a svijajući brda šir,
tmurno, tmurno, laka tmica
simbol je i
prethodnica.
Kako visi po granama
ta tajna nad tajnama.
____________________________________
Sam Od detinjstva ja ne bejah kao,
Drugi–ja gledati nisam znao.
Kao drugi–duša nije htela.
Strasti iz skupnog primati vrela.
Iz istog vrutka nisam jad,
Pio-u istom tonu mlad.
Budio nisam srca plam,
I sve sto voleh–voleh sam.
Tad se–u detinjstvu–u zori,
Burnog života moga–stvori.
U bezdanu dobra ili zla,
Tajna što još me mami sva;
U bujici što se peni.
U crvenoj gorskoj steni.
U suncu što kupa svojom.
Jesenjom me zlatnom bojom.
U munji što nebo prene,
I proleti pokraj mene.
U oluji, groma rici.
U oblaku što po slici.
Za me (nasred neba plavog)
Liči na demona pravog.
_____________________________________
Gavran
Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.
I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne cuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajuci, sanjajuci, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.
Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!
I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.
Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."
No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."
Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."
Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!
A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećnice - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."
"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."
"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."
I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!
_______________________________
vidi : Edgar Alan Po , " Crna mačka"
