08.04.2019.

Michael Crichton, Andromedin soj ( 6. Pidmont ,7.Neobični proces )




    6. 
Piedmont  


U 9.59 istog jutra jedan »K-4«, mlazni helikopter, uzleteo je s betona »maksimalno obezbeĊenog hangara« (MOH) 9 u bazi Vandenberg i uzeo
pravac ka istoku, prema Arizoni.
      Odluku da uzlete iz jednog MOH hangara doneo je major Manĉek,zabrinut zbog mogućnosti da njihova odela privuku paţnju. Jer u helikopteru su bila tri ĉoveka, jedan pilot i dva nauĉnika, i sva trojica nosila su prozirna odela za naduvavanje od plastike, u kojima su izgledali kao ugojeni Marsovci, ili–kako je rekao je dan od mehaniĉara za tehniĉko održavanje hangara– »kao baloni na paradi«.
       Kada se helikopter podigao u plavo jutarnje nebo, dva putnika u kabini suse zgledala. Jedan je bio Džeremi Stoun, drugi Ĉarls Barton. Obojica su stigla u Vandenberg tek koji sat ranije– Stoun iz Berklija, a Barton s univerziteta Bejlor u Hjustonu.
      Barton je bio pedeset ĉetvorogodišnjak, patolog. Zauzimao je mesto profesora na Medicinskom fakultetu Bejlor, a radio je i kao konsultant Centra za svemirske letove s ljudskom posadom NASA u Hjustonu. Ranije je vršio istraţivanja u Nacionalnom institutu u Betezdi. Njegova oblast bila je uticaj bakterija na ljudska tkiva.
      Jedna od osobenosti nauĉnog razvoja je što je jedna tako važna oblast bila stvarno netaknuta kada se Barton prvi ogledao u njoj. Mada su od Henleove hipoteze 1840. godine, ljudi znali da oboljenja nastaju zbog klica, sredinom dvadesetog veka još se ništa nije znalo o tome zašto ili kako bakterija nanosi tu štetu. Specifiĉni mehanizmi bili su nepoznati
     Barton je poĉeo kao i mnogi drugi u tim danima, s Diplococcus pneumoniae,agensom koji izaziva zapaljenje pluća. Postojalo je veliko interesovanje za pneumokoke pre otkrića penicilina ĉetrdesetih godina; posle toga su i interesovanje i novac za istraživanje presahli. Barton se preorijentisao na Staphyolococcus aureus, ĉestu kožnu patogenu bakteriju, odgovornu za »bubuljice« i »potkoţne ĉireve«. U vreme kada je otpoĉeo taj rad, njegove kolege istraživaĉi su mu se podsmevali; stafilokoke kao i pneumokoke bile su krajnje osetljive na penicilin. Sumnjali su da će Barton ikada naći dovoljno novca da nastavi svoj rad.
      Bili su u pravu, za sledećih pet godina. Novca nije bilo dovoljno i Barton je ĉesto morao da moli za pomoć fondacije i mecene. Ipak je istrajao, strpljivo prouĉavajući slojeve ĉeliĉnog zida koji su izazivali reakciju u tkivu domaćina, i pomogao da se otkrije pola tuceta toksina koje je bakterija luĉila zato da razori tkivo, proširi infekciju i uništi crvene krvne ćelije.
      Iznenada, pedesetih godina pojavili su se prvi sojevi stafilokoka otpornih
na penicilin. Novi sojevi bili su zarazni i dovodili do bizarnih smrti, ĉesto od moţdanog apscesa. Gotovo prekonoć Barton je otkrio da je njegov rad postao izvanredno važan; desetine laboratorija širom zemlje orijentisale su se na
prouĉavanje stafilokoka; bilo je to »vruće polje«. Za samo godinu dana Barton je video kako suma koja mu je dodeljivana za istraživanje skaĉe od 6.000 na 300.000 dolara godišnje. Ubrzo zatim postao je profesor patologije.
      Gledajući unazad, Barton nije osećao veliki ponos zbog onog što je postigao; znao je da to duguje srećnoj okolnosti što je bio na pravom mestu i radio pravi posao kad je došao njegov trenutak.
     Pitao se šta će mu doneti to što je sada ovde, u ovom helikopteru.
     Sedeći preko puta njega, Džeremi Stoun pokušavao je da prikrije svoje nezadovoljstvo Bartonovom pojavom. Ispod plastiĉnog odela Barton je nosio prljavu kariranu sportsku košulju s mrljom na levom gornjem džepu; pantalone su mu bile izgužvane i otrcane, a Stounu se ĉinilo da mu je ĉak i kosa neposlušna i aljkava.
    Zurio je kroz prozor prisiljavajući se da misli na druge stvari. –Pedeset ljudi–rekao je i odmahnuo glavom.–Svi mrtvi u roku od osam ĉasova po spuštanju »Sonde-7«. Pitanje je kako se to širi.
–Verovatno se prenosi vazdušnim putem–reĉe Barton.
–Da. Verovatno.
– Izgleda da su svi umrli u neposrednoj blizini grada–primeti Barton.
–Ima li izveštaja o smrtnim sluĉajevima dalje?
Stoun odmahnu glavom.–Pustio sam vojsku da to proveri. Oni sarađuju s drumskom patrolom. Dosad nije bilo smrtnih sluĉajeva van tog podruĉja.
–Vetar?
–Neoĉekivana sreća –reĉe Stoun. –
   Prošle noći vetar je bio priliĉno oštar, severac, i duvao je ravnomerno, brzinom od devet milja na ĉas. Ali oko ponoći je prestao. Dosta neobiĉno za ovo doba godine, kako kaţu.
–Ali za nas srećno.
–Da.
–Stoun klimnu glavom.–Srećni smo iz još jednog razloga. Nema važnije naseljene oblasti u radijusu od gotovo sto dvadeset milja. Van toga, naravno, tu su Las Vegas na severu. San Bernardino na zapadu i Feniks na istoku. Neće biti prijatno ako klica stigne do nekog od njih.
–Ali dogod ne bude vetra, imamo vremena.
–Verovatno–reĉe Stoun.

     Sledećih pola ĉasa dva ĉoveka raspravljala su o problemu vektora, ĉesto zagledajući u svežanj kompjuterskih izlaznih mapa koje je u toku noći
izradilo elektronsko- raĉunsko odeljenje Vandenberga. Izlazne mape bile su izuzetno složene analize geografskih problema; u ovom sluĉaju, karte su bile
vizuelni prikaz jugoistoka SAD, dopunjen podacima o pravcu vetra i stanovništvu.

Primedbe uz izlazne mape:
Ove tri karte date su kao primeri pojedinih stadijuma kartografije generisane kompjuterom. Prva mapa je relativno standardna, uz dodatak kompjuterskih koordinata oko naseljenih centara i drugih vaţnih rejona.





Druga karta snabdevena je podacima o vetru i faktorima naseljenosti, pa je shodno tome iskrivljena,



Treća karta je mašinska projekcija dejstva vetra i stanovništva u specifiĉnom
»scenariju«. Nijedna od ovih izlaznih mapa ne potiĉe iz projekta »Grĉka vatra«. One su sliĉne, ali predstavljaju kompjutersko rešenje jednog scenarija za hemijsko-biološki rat, a ne stvarni materijal iz projekta »Grĉka vatra«.
(dobijeno ljubaznošću korporacije»Dženeral Otonomiks«)



     Razgovor je tada skrenuo na vremenski tok smrti. Obojica su ĉuli trake sa snimljenim glasovima iz vozila; složili su se da izgleda da su svi u Pidmontu umrli iznenada.–Ĉak i kad se ĉoveku brijaĉem prereže vrat –reĉe Barton –smrt neće nastupiti tako brzo. Kad se preseku vratna arterija i vratna vena još uvek ostaje desetdo ĉetrdeset sekundi pre nego što se izgubi svest, i gotovo minut pre no što doĊe do smrti.

– U Pidmontu to se, izgleda, zbilo za sekund-dva.
Barton slegnu ramenima.– Trauma– natuknu on.– Moždani udar.
– Da. Ili nervni gas.
– Sasvim moguće.
– To ili nešto vrlo sliĉno – reĉe Stoun. –Ako je to bilo nekakvo sredstvo za enzimatsko blokiranje– kao arsenik ili strihnin – mogli bismo oĉekivati petnaest do trideset sekundi, moţda i duţe. Ali blokiranje nervnih funkcija, ili blokiranje neuromuskularnih ĉvorova, ili kortikalno trovanje... to moţe biti vrlo brzo, moţe biti trenutno.
–  Ako je to brzo dejstvujući gas – reĉe Barton – mora imati veliku sposobnost širenja kroz pluća...
– Ili kožu – dopuni Stoun.– Sluzokoţu, bilo šta. Kroz bilo koju poroznu površinu.
      Barton dotaĉe svoje plastiĉno odelo. –Ako se taj gas tako brzo širi...
       Stoun se lako osmehnu.– Saznaćemo, uskoro.



      Pilot helikoptera je preko interfona saopštio: –Približavamo se Pidmontu, gospodo. Molim za uputstvo.
–Napravite jedan krug, da bismo mogli da pogledamo–rekao je Stoun.
      Helikopter se strmo nagnuo. Dva ĉoveka su pogledala napolje i videla grad ispod sebe. U toku noći sleteli su lešinari i bili su gusto naĉiĉkani oko tela.
–Bojao sam se toga–reĉe Stoun.
–To može predstavljati faktor širenja infekcije, ako jedu meso zaraženih ljudi i prenose mikroorganizme–primeti Barton. Stoun klimnu glavomzureći kroz prozor.
–Šta da ĉinimo?
–Zatrovaćemo ih –odgovori Stoun. Pritisnuo je dugme urežaja za vezu sa
pilotom.
–Imate li kutije s gasom?
– Da, gospodine?
–Napravite još jedan krug i pokrijte cilj.
–Da, gospodine.
      Helikopter se nagnuo i naĉinio okret nazad. Uskoro, dva ĉoveka nisu mogla videti tlo od oblaka plaviĉastog gasa.
–Šta je to?
–Hlorazin–odgovori Stoun.
–U malim koncentracijama veoma efikasan na ptiĉji metabolizam. Ptice imaju visok opseg metabolizma. To su stvorenja koja se sastoje gotovo iskljuĉivo od perja i mišića. Broj otkucaja srca kod njih je obiĉno oko dvadeset i jedan, a mnoge vrste pojedu dnevno više no što su same teške. Gas će ih gadno pogoditi.
       Helikopter se nagnuo napred, a onda ostao da lebdi. Gas se sporo razilazio
na blagom vetru krećući se ka jugu. Uskoro su ponovo mogli da vide tlo. Tamo su leţžale stotine ptica; njih nekoliko grĉevito je mahalo krilima, ali većina je već bila mrtva.
       Dok ih je posmatrao, Stoun se namrštio. Negde, u dnu mozga, znao je da je nešto zaboravio ili ignorisao. Neku ĉinjenicu, neki presudni trag koji su
ptice nudile, a on nije smeo da ga previdi. Preko interfona pilot upita:
–Vaša naređenja, gospodine?
–Odletite do centra glavne ulice i spustite lestvice od užadi. Morate ostati dvadeset stopa iznad tla. Ne spuštajte se. Je li jasno?
–Da, gospodine.
–Kad mi siđemo, vi ćete se podići na visinu od petsto stopa.
–Da, gospodine.
–Vratićete se kad vam damo signal.
–Da, gospodine.
–A ukoliko nam se nešto desi...
–Nastavljam pravo do »Grĉke vatre« –reĉe pilot, ĉiji je glas zvuĉao suvo.
–Taĉno.

      Pilot je znao šta to znaĉi. Bio je plaćen po najvećim skalama pravilnika o nagrađivanju u Ratnom vazduhoplevstvu: primao je redovnu platu plus
dodatak za vojna lica koja izvršavaju pogibeljne zadatke plus dodatak za
specijalnu sluţbu u mirnodopskom stanju plus dodatak za misije iznad
neprijateljske teritorije plus dodatak za vreme provedeno u vazduhu. Mogao
je da primi preko hiljadu dolara za današnji posao, a njegova porodica još deset hiljada dolara iz kratkoroĉnog osiguranja života, ukoliko se ne vrati.
     Bilo je razloga za tako visoku platu: ako se išta desi Bartonu i Stounu na tlu, pilotu je bilo naređeno da leti pravo do objekta »Grĉka vatra« i ostane da lebdi trideset stopa iznad tla dok grupa »Grĉka vatra« ne odluĉi koji je najbolji naĉin da u prah i pepeo pretvori i njega i njegovu letelicu u vazduhu.
    Bio je plaćen za taj rizik. Dobrovoljno se prijavio za posao i znao je da visoko gore, na dvadeset hiljada stopa, kruži mlaznjak Ratnog vazduhoplovstva, opremljen raketama vazduh- vazduh. Zadatak mlaznjaka bio je da obori helikopter ukoliko pilot u poslednjem sekundu izgubi živce i ne poleti pravo ka štabu »Grĉke vatre«.
–Nemojte se okliznuti–reĉe pilot. –Gospodine.
         Helikopter je naĉinio manevar iznad glavne ulice grada i zaustavio se u vazduhu. Zaĉulo se ĉegrtanje: lestvice od užadi su ispuštene. Stoun je ustao i namestio svoj šlem. Onda je namakao hermetiĉki zatvaraĉ i napumpao svoje prozirno odelo, koje se raširilo oko njega. Mala boca kiseonika na njegovim leđima obezbediće mu vazduh za dvoĉasovno istraživanje.
       Saĉekao je da Barton hermetiĉki zatvori svoje odelo, a potom otvorio
vratanca i upiljio se dole u tlo. Helikopter je dizao gust oblak prašine.
Stoun ukljuĉi svoj radio. –Je li sve spremno?
–Sve spremno.
      Stoun poĉe da silazi niz lestvice. Barton je poĉekao jedan trenutak pa pošao za njim. Nije mogao videti ništa u kovitlacu prašine, no napokon je osetio kako mu cipele dodiruju tlo. Pustio je lestvice i obazro se. Jedva je uspeo da razazna Stounovo odelo rasplinutih kontura, u mraĉnom senovitom svetu.
      Lestvice su nestale kada se helikopter digao u nebo. Prašina se razišla.
Mogli su da vide.
–Hajdemo–reĉe Stoun.
    Nespretno se krećući u svojim odelima, pošli su niz glavnu ulicu Pidmonta.

7. 

Neobićni proces 

Jedva dvanaest ĉasova posle prvog poznatog ljudskog kontakta s Andromedinim sojem u Pidmontu, Barton i Stoun stigli su u grad. Više nedelja posle toga, na sednicama tokom kojih su ispitivani, obojica su se živo prisećali scene i opisivali je do detalja.
     Jutarnje sunce još je bilo nisko na nebu; bilo je hladno i neveselo i bacalo
duge senke na tlo prekriveno tankim slojem smrznutog snega. S mesta na kojem su stajali mogli su baciti pogled uz ulicu i niz nju, na sive drvene zgrade na kojima su nepogode ostavile svoj trag; ali ono što su prvo zapazili bila je tišina. Izuzev blagog vetra koji je tiho hujao kroz puste kuće, vladala je gluva tišina. Tela su ležala svuda, u stavu skamenjenog iznenađenja popadala na tlo. Ali zvukova nije bilo–ni umirujućeg brujanja automobilskog motora, ni psećeg laveža, ni deĉje vike.

Tišina.

     Dva ĉoveka se zgledaše. Bili su bolno svesni koliko tu još ima da se sazna, da se uradi. Neka katastrofa pogodila je ovaj grad i oni su morali da otkriju sve što je mogućno o tome. Ali, praktiĉno nisu imali tragova, nikakvih polaznih taĉaka.
     Znali su zapravo samo dve stvari. Prvo, da su nevolje oĉigledno poĉele sa spuštanjem kapsule »Sonda-7«. I drugo, da je smrt savladala ljude u gradu
zapanjujuće brzo. Ako je to bila zaraza sa satelita, onda joj nije bilo premca u istoriji medicine.
       Dva ĉoveka dugo nisu ništa govorila, nego su stajala na ulici, obazirala se i osećala kako vetar cima njihova prevelika odela. Najzad Stoun upita:Zašto su svi napolju, na ulici? Ako se ta bolest pojavila noću, većina ljudi trebalo bi da je u kućama.
–Ne samo to–reĉe Barton. –Oni uglavnom nose pidžame. Noćas je bilo hladno.Ĉovek bi pomislio da su mogli da navuku bar žaket ili kišni mantil... bilo šta, da im bude toplo.
–Možda su žurili.
–Zbog ĉega? upita Barton.
–Da nešto vide –odgovori Stoun, bespomoćno slegnuvši ramenima.
     Barton se nagnuo nad prvo telo do kojeg su stigli.
–Ĉudno – reĉe.–Pogledajte kako se ovaj tip drži za grudi. Dosta njih uĉinilo je to isto.
     Gledajući tela, Stoun je primetio da su ruke mnogih pritisnute uz grudi, kod nekih pljoštimice, kod drugih zgrĉene.
–Ne izgleda kao da ih je bolelo–zakljuĉi Stoun.–Lica su im sasvim spokojna.
–U stvari, gotovo zapanjena–klimnu Barton glavom.–Ovi ljudi izgledaju kao da ih je nešto pokosilo, sustiglo u hodu. Ali se drže za grudi.
–Srce?–upita Stoun.
–Sumnjam. Pravili bi grimase... to boli. Isto važi za plućnu emboliju.
–Ako se zbilo brzo, nisu mogli imati vremena.
–Možda. Ali nekako mi se ĉini da su ovi ljudi umrli bezbolnom smrću. A to znaĉi da se drţže za grudi zbog toga što...
–Nisu mogli da dišu –dopuni Stoun.
      Barton klimnu glavom.–Mogućno je da vidimo posledice gušenja. Brzog, bezbolnog, gotovo trenutnog gušenja. Ali sumnjam u to. Ako jedna osoba ne može da diše, prvo će olabaviti svoju odeću, naroĉito oko vrata i na grudima. Pogledajte ovog ĉoveka ovde: nosi kravatu, a nije je ni dotakao. I onu ženu s tesno zakopĉanim okovratnikom. 
  Bartonu je poĉela da se vraća prisebnost posle prvobitnog šoka koji je doživeo u gradu. Sada je već logiĉno razmišljao. Otpešaĉili su do vozila koje je stajalo nasred ulice i ĉiji su farovi još slabo svetleli. Stoun pruži ruku da ugasi svetlost. Odgurnuo je kruto telo vozaĉa od volana i proĉitao ime na gornjem džepu kožne vetrovke.
– Šon.
Ĉovek koji je ukrućeno sedeo pozadi u vozilu bio je vojnik po imenu Krejn. Kod obojice je nastupila mrtvaĉka ukoĉenost. Stoun mahnu glavom ka uređajima pozadi.
– Hoće li to još da funkcioniše?
– Mislim da hoće – reĉe Barton.
– Onda hajde da nađemo satelit. To je naš prvi zadatak. Kasnije se možemo pobrinuti o….
    On prekide. Gledao je lice Šona koji je oĉigledno u trenutku smrti snažno udario o volan. Preko lica mu se pružala velika posekotina luĉnog oblika, nosna kost mu je bila slomljena, a koža pokidana.
– Ne shvatam ovo– reĉe Stoun.
– Šta ne shvatate? – upita Barton.
– Ovu povredu.
– Pogledajte je.
– Vrlo ĉista – reĉe Barton. –Izuzetno ĉista, u stvari. Praktiĉno, nije bilo krvarenja ...
    Onda je i Barton shvatio. Zaĉuđen, hteo je da se poĉeše po glavi, ali mu se ruka zaustavila na plastiĉnom šlemu.
– Posekotina kao ova– reĉe. –Na licu. Popucali kapilari, skrhana kost, povređene vene na lobanji... trebalo je da đavolski krvari.
– Da– primeti Stoun.
– Trebalo je. A pogledajte druga tela. ĉak i tamo gde su ptiĉurine naĉele meso: nema krvarenja.
     Barton je zurio s ĉuđenjem koje je raslo. Nijedno telo nije izgubilo ni kap krvi. Pitao se za što to ranije nisu primetili.
– Možda mehanizam delovanja ove bolesti….
– Da– reĉe Stoun. – Mislim da ste verovatno u pravu.– On zabrunda i povuĉe Šona iz vozila, trudeći se da ukoĉeno telo išĉupa iza volana.
– Hajd‘mo po taj prokleti satelit – dodade.–Ovo stvarno poĉinje da me brine.
       Barton je otišao pozadi i izvukao Krejna kroz zadnja vrata, a onda se ukrcao kada je Stoun okrenuo kljuĉ za paljenje motora. Uređaj za pokretanje se tromo pokrenuo, i motor nije proradio.

Stoun je nekoliko sekundi pokušav ao da pokrene vozilo, a zatim je rekao:
–Ne razumem. Baterija je slaba, ali trebalo bi da bude dovoljno ....
–A kako stoji stvar s benzinom? –upita Barton.

       Nastala je pauza i Stoun glasno opsova. Barton se osmehnuo i ispuzao iz zadnjeg dela. Zajedno su krenuli ulicom do benzinske pumpe, našli vedro i napunili ga benzinom s pumpe, pošto su utrošili nekoliko trenutaka pokušavajući da odgonetnu kako funkcioniše. Kada su se snabdeli benzinom, vratili su se u vozilo, napunili rezervoar i Stoun je opet probao. Motor je ovog puta prihvatio i proradio. Stoun se iscerio.–Hajd‘mo.
      Barton se uspentrao pozadi, ukljuĉio elektronsku opremu i pustio da se antena okreće. Ĉuo je tihe, isprekidane radio-signale sa satelita.
–Signal je slab, ali još je tu. Izgleda da dolazi odnekud s leve strane.
       Stoun je ubacio u prvu brzinu. Otandrkali su krivudajući između tela na ulici. Signal se pojaĉao. Nastavili su niz glavnu ulicu pored benzinske pumpe i trgovine mešovitom robom. Signal je najednom oslabio.
–Otišli smo predaleko.Okrenite.
     Prošlo je dosta vremena dok je Stoun otkrio kako da potera unazad, a onda su se vratili, orijentišući se prema jaĉini zvuka. Potrajalo je još petnaest minuta pre nego što su odredili da signal dolazi sa severa, s ruba grada.
     Najzad, zaustavili su se pred jednom obiĉnom jednospratnicom od drveta. Jedna tabla s natpisom škripala je na vetru: dr Alen Benedikt.
–Mogli smo da pretpostavimo –reĉe Stoun. – Satelit su odneli doktoru.
       Dva ĉoveka su izašla iz vozila i popela se do kuće. Kapija je bila otvorena i klatila se na vetru. Ušli su u dnevnu sobu i otkrili da je prazna. Skrenuvši udesno dospeli su u lekarsku ordinaciju. Benedikt je bio tu: jedan dežmekast, sed ĉovek. Sedeo je za stolom, kraj nekoliko otvorenih struĉnih knjiga. Duž jednog zida bile su boce, špricevi, fotografije njegove porodice i još nekih ljudi u vojnim uniformama. Na jednoj se videla grupa nasmejanih vojnika; naškrabane reĉi: »Za Benija od momaka iz Osamdeset sedme, Ancio«. Sam Benedikt bezizrazno je zurio u ugao sobe, raširenih oĉiju, spokojna lica.
–Pa reĉe Barton. –
     Benedikt oĉigledno nije stigao da izađe.

      A onda su spazili satelit. Bio je uspravljen– blistavi uglaĉani konus visok tri stope; od jare pri povratku ivice su mu popucale i sagorele. Bio je grubo otvoren, najverovatnije uz pomoć klešta i dleta koji su ležali na podu blizu kapsule.
–To kopile ga je otvorilo–reĉe Stoun. –Blesavi kuĉkin sin!
–Kako je mogao da zna?
–Mogao je nekoga da pita–reĉe Stoun. I uzdahnu. –U svakom sluĉaju, sada zna. Osim njega, još ĉetrdeset i devet ljudi.–On se nagnu nad satelit i zatvori zjapeća trouglasta vratanca. –Imate li kontejner?
       Barton je izvukao presavijenu plastiĉnu vreću i otvorio je. Zajedno su je navukli preko satelita, a onda je hermetiĉki zatvorili.
–Uzdam se u đavola da je nešto ostalo –reĉe Barton.
–Na neki naĉin – uzvrati Stoun meko–nadam se da nije.
    Ponovo su usredsredili pažnju na Benedikta. Stoun mu je prišao i prodrmao ga. Ĉovek je kruto pao sa stolice na pod. Barton je pogledao njegove laktove i iznenada se uzbudio. Nagnuo se nad telo.
–Hodite–obratio se Stounu.
–Pomozite mi.
–Šta nameravate?
–Da ga svuĉem.
–Zašto?
Hoću da proverim pomodrelost.
–Ali zašto?
–Saĉekajte –reĉe Barton. Poĉeo je da otkopĉava Benediktovu košulju i olabavljuje pantalone. Dva ĉoveka su nekoliko trenutaka ćutke radila, dok lekarevo telo na podu nije ostalo golo.
–Eto–reĉe Barton odmiĉući se.
–Neka sam proklet–ote se Stounu.
Nije bilo uobiĉajene pomodrelosti. Kad neko umre, krv se skuplja na nižim mestima, privuĉena silom teže. Osoba koja umre u krevetu ima rumena leđa, od nagomilane krvi. Ali kod Benedikta, koji je umro sedeći, nije bilo krvi u tkivu stražnjice i butina.
     Ni u njegovim laktovima, kojima se oslanjao o ruĉice fotelje.



– Odista ĉudan nalaz – reĉe Barton. Obazreo se po sobi i našao mali
autoklav za sterilizaciju instrumenata. Otvorio ga je i izvadio skalpel.Namestio je seĉivo –oprezno, da ne bi probušio svoje heretiĉko odelo –a zatim se opet okrenuo ka telu.
–Probaćemo s najpristupaĉnijom većom arterijom i venom–reĉe on.
–Ali zašto.
–Radijalna. Na ruĉnom zglavku.
Pažljivo držeći skalpel, Barton je zasekao oštricom kožu na unutrašnjoj strani zglavka, taĉno iza palca. Koža se rastvorila na rani koja je bila potpuno
beskrvna. On razgoliti masno i potkožno tkivo. Nije bilo krvarenja.
–Zanimljivo.
      Zasekao je dublje. Još nije bilo krvarenja iz posekotine. Najednom, neoĉekivano, zakaĉio je krvni sud. Kruneći se, crveno-crna masa je pala na pod.
–Neka sam proklet! uzviknu Stoun.
–Jako zgrušana –zakljuĉio je Barton.
–Nikakvo ĉudo što ljudi nisu krvarili.
–Pomozite mi da ga okrenem–zamoli Barton.
    Zajedno su prevrnuli leš na leđa i Barton je naĉinio duboki rez pri vrhu butine, sekući sve do butne arterije i vene. Opet nije bilo krvarenja, a kad su stigli do arterije, debele kao ljudski prst, bila je puna ĉvrsto zgrušane crvenkaste mase.
–Neverovatno.
     Naĉinio je još jedan zasek, ovog puta na grudima. Razgolitio je rebra, a onda poĉeo da traga po ordinaciji doktora Benedikta za vrlo oštrim noţem. Ţeleo je osteotom, ali ga nije našao. Zadovoljio se dletom kojim je bila otvorena kapsula. Sluţeći se time, odvalio je nekoliko rebara da bi oslobodio pluća i srce. Opet nije bilo krvarenja.
      Barton je duboko udahnuo, potom otvorio srce, zasekavši levu komoru. Unutrašnjost je bila puna crvene sunđeraste materije. Uopšte nije bilo teĉne krvi.
–Jako zgrušana –reĉe on. –Van svake sumnje.
–Imate li ideju šta je moglo kod ljudi izazvati takvo zgrušavanje.
–U celom vaskularnom sistemu? Šest litara krvi? Nemam. –Barton seteško spustio u lekarevu stolicu i zablenuo u telo koje je upravo otvorio. –Nikad nisam ĉuo za nešto sliĉno. Postoji pojava zvana proširena intravaskulama koagulacija, ali retka je i potreban je ĉitav niz specijalnih okolnosti da je izazovu.
–Može li da je izazove jedan jedini toksin?
–Teorijski, pretpostavljam da moţe. Ali, u stvari, nema na svetu toksina….
On prekide.
–Da–reĉe Stoun. –Biće da ste u pravu.
Podigao je satelit, oznaĉen kao »Sonda-7«, i odneo ga napolje, u vozilo.
Vrativši se,dodao je:
–Bolje da pretražimo kuće.
–Poĉev odavde?
–Po meni, može – odgovori Stoun.


     Barton je pronašao gospođu Benedikt. Bila je to sredoveĉna dama, prijatne spoljašnosti, koja je sedela na stolici s knjigom u krilu; izgledalo je da se
upravo sprema da prevrne stranu. Barton je površno pregledao, a onda je ĉuo
kako ga Stoun zove.
      Prešao je u drugi deo kuće. Stoun je bio u maloj spavaćoj sobi, nagnut nad telom jednog deĉaka na krevetu. To je oĉigledno bila njegova soba: psihedeliĉki posteri po zidovima, a na polici s jedne strane modeli aviona.
    Deĉak je poleđuške ležao na krevetu, otvorenih oĉiju zureći u tavanicu. Usta su mu bila otvorena. Jednom rukom ĉvrsto je stezao praznu tubu lepka za avionske modele; po celom krevetu bile su razbacane boce od avionskog laka, razređivaĉa i terpentina.
    Stoun se odmaĉe. –Pogledajte.
     Barton je pogledao u usta, gurnuo prst unutra i dotakao sada stvrdnutu masu.
–Bože blagi! – izustio je.
    Stoun se namršti. –Trebalo je vremena za to–reĉe. –Nezavisno od toga šta ga je podstaklo da ovo uĉini, trebalo je vremena za to. Mi smo oĉigledno suviše pojednostavljivali događaje ovde. Nisu svi umrli trenutno. Neki ljudi umrli su u svom domu; neki su izašli na ulice. A ovo dete ovde... –
On odmahnu glavom.
– Da pogledamo druge kuće.

    Na putu ka izlazu Barton se vratio u ordinaciju i obišao telo lekara.

Proželo ga je ĉudno osećanje pri pogledu na zaseĉeni zglavak ruke i nogu, otvoreni grudni koš –ali bez krvi. Bilo je neĉeg divljeg i neljudskog u tome.
Kao da je krvarenje znak ljudskosti. Pa, pomisli on, možda i jeste. Možda nas okolnost što krvarimo na smrt –ĉini ljudima.

     Za Stouna je Pidmont predstavljao zagonetku koja ga je mamila da je reši. Bio je ubeđen da mu gradić može otkriti sve o prirodi bolesti, njenom toku i
posledicama. Stvar je bila u tome da se podaci kombinuju na pravi naĉin.
Ali morao je da prizna, kada su nastavili traganje, da su podaci zbunjujući:

     Kuća u kojoj su se nalazili jedan ĉovek, njegova žena i njihova mlada kćerka,
svi oko trpezarijskog stola. Bili su naizgled opušteni i srećni i niko od njih
nije imao vremena da odgurne svoju stolicu od stola. Ostali su skamenjeni u
stavu bliskosti, smešeći se jedno drugom preko tanjira sa sada ukvarenom
hranom i muvama. Stoun je primetio muve koje su tiho zujale u sobi. Treba, pomislio je, da upamtim te muve.

      Starica sede kose, izborana lica. Blago se osmehivala njišući se na omĉi užeta vezanog za gredu na tavanici. Uže je škripalo tarući se o drvenu gredu.
      Ispod njenih nogu bio je koverat. Pažljivo, uredno, rukom koja nije žurila pisalo je: »Onima koje možda zanima«.
      Stoun je otvorio pismo i proĉitao ga:... »Sudnji dan je došao. Nebo i vode otvoriće se i progutaće ljudski rod. Neka se Gospod smiluje mojoj duši i
onima koji su bili milosrdni prema meni. Ostali u pakao! Amin.«
        Barton je saslušao pismo. –Luda stara dama–reĉe zatim. –Senilna demencija. Videla je da svi oko nje umiru, i šenula.
   – I ubila se?
     –Da, mislim da je tako bilo.
Priliĉno bizaran naĉin samoubistva, zar ne?–

Onaj deĉak je takođe izabrao bizaran naĉin –reĉe Barton. Stoun klimnu
glavom.


     Roj O‘Tompson, koji je živeo sam. Po njegovom zaprljanom radnom
kombinezonu pretpostavili su da radi na benzinskoj pumpi u gradu. Roj je
oĉigledno napunio kadu vodom, onda kleknuo, gurnuo glavu unutra i držao
je dok nije umro. Kad su ga našli, telo mu je bilo ukoĉeno, zbog ĉega je i ostalo
pod vodom; okolo nije bilo nikakvih znakova borbe.
–Nemoguće –reĉe Stoun. –

Niko ne vrši samoubistvo na takav naĉin.

     Lidija Everet, švalja iz ovog mesta, koja je mirno otišla u dno dvorišta, sela na stolicu, posula se benzinom i upalila šibicu. Pored ostataka njenog tela našli su pocrnelu benzinsku kantu.

     Piter Arnold, šezdesetogodišnjak, koji je kruto sedeo na stolici u dnevnoj
sobi, odeven u svoju uniformu iz prvog svetskog rata. U tom ratu bio je
kapetan i opet je postao kapetan, za kratko, pre nego što je sebi pucao u desnu slepooĉnicu iz »kolta« kalibra 45. U sobi nije bilo krvi kada su ga našli; izgledao je gotovo apsurdno sedeći tamo s ĉistom, suvom rupom u glavi.
    Pored njega stajao je magnetofon, a njegova leva ruka poĉivala je na kutiji. Barton je upitno pogledao Stouna, pa ukljuĉio aparat.
     Drhtavi razdražljivi glas im se obraćao: »Smilovali ste se da dođete, zar ne? Ipak mi je milo što ste najzad stigli. Potrebno nam je pojaĉanje. Kažem vam, bila je to paklena bitka protiv Švaba. Prošle noći izgubismo ĉetrdeset odsto ljudstva osvajajući brežuljak, a dva naša oficira odoše bogu na istinu. Ne ide nam dobro, pa to ti je. Da je samo Gari Kuper bio ovde. Potrebni su nam ljudi kakav je on, ljudi koji su Ameriku uĉinili jakom. Ne mogu da vam kažem koliko mi to znaĉi, s tim džinovima tamo gore, u letećim tanjirima. Sad nas satiru vatrom, a bojni otrov dolazi. Vidiš ih kako umiru, a nemamo gas
-maske. Nikakve. Ali neću ih ĉekati. Sada ću uĉiniti ono pravo. Žalim što imam samo jedan život da ga dam otadžbini.«
Traka se i dalje odmotavala, ali naprazno.
     Barton iskljuĉi magnetofon. – Ludak – reĉe. – Totalno je sišao s uma.
Stoun klimnu glavom.– Neki od njih umrli su trenutno,a drugi... glatko šenuli.
– Ali, izgleda da se vraćamo na isto osnovno pitanje. Zašto? U ĉemu jebila razlika?
–Možda postoji gradacija imuniteta na ovu klicu –odgovori Barton.
–Neki ljudi su osetljiviji od drugih. Neki su zaštićeni, bar za izvesno vreme.
–Setio sam se izveštaja pilota koji je preletao grad i filmova iz kojih se vidi da je ovde dole jedan živ ĉovek –reĉe Stoun. –Ĉovek u belom haljetku.
–Mislite da je još živ?
–Pa, pitam se–reĉe Stoun. –Pošto su neki ljudi živeli duže od drugih –dovoljno da izdiktiraju govor u magnetofon, ili da pripreme sve za vešanje –morate se upitati nije li možda kogod ostao u životu veoma dugo. Morate se upitati ima li u ovom gradiću nekoga ko je još živ.

Baš tada zaĉuli su neĉiji plaĉ.

Isprva je zvuĉao kao šum vetra; bio je tako visok, tanak i piskav, da su u prvi mah slušali zbunjeno, a potom zapanjeni. Plaĉ se nastavio, prekidan slabim suvim kašljem.
    Istrĉali su napolje.
      Bio je prigušen i teško se moglo odrediti odakle dopire. Potrĉali su ulicom, i izgledalo je da postaje glasniji; to ih je podstaklo da pruže korak.
A onda, najednom, zvuk se prekide.
      Dva ĉoveka su se zaustavila boreći se za dah, dok su im se grudi nadimale. Stajali su nasred vruće, puste ulice i gledali jedan drugog.
–Jesmo li sišli s uma?–upita Barton.
–Ne–reĉe Stoun. –
Ĉuli smo, to je sigurno
     Ĉekali su. Nekoliko minuta vladala je potpuna tišina. Barton je gledao niz ulicu, u kuće i vojno vozilo, džip, parkiran na drugom kraju, ispred kuće
doktora Benedikta. Plaĉ opet otpoĉe, sada veoma glasan –razoĉarano urlanje.
      Dva ĉoveka potrĉaše.
      Nije bilo daleko, druga kuća pred njima, s desne strane. Napolju, na ploĉniku, leţali su muškarac i žena koji su pali držeći se za grudi. Potrĉali su kraj njih u kuću. Plaĉ postade još glasniji; ispu njavao je prazne sobe.
    Požurili su na sprat, s mukom se penjući, i stigli do spavaće sobe. Veliki
dvostruki krevet, neraspremljen. Toaletni sto, ogledalo, ormar.
     I kolevka.
Prignuli su se i smaknuli pokrivaĉ sa malog, veoma crvenog lica vrlo nesrećnog deteta. Beba odmah prestade da plaĉe, tek toliko da pogleda njihove glave pokrivene plastiĉnom odećom.
     Zatim opet poĉe da urla.
–Preplašili smo je –reĉe Barton. – Siroto malo.
      On je veoma oprezno uze u naruĉje i poĉe da ljulja. Beba je nastavila da ciĉi. Njena bezuba usta bila su širom otvorena, obrazi zajapureni, a na ĉelu su joj iskoĉile vene.
–Verovatno je gladna–primeti Barton.
Stoun se namršti. –Još je mala. Ne moţe imati više od nekoliko meseci. Je li to on ili ona?
   Barton je odvio pokrivaĉe i zavirio u pelene.
–On. I treba ga presvući. I nahraniti.
–Obazreo se po sobi.
–Verovatno u kuhinji postoji boĉica.
–Ne–reĉe Stoun. –Nećemo ga hraniti.
–Zašto?
–Nećemo s tim detetom uĉiniti ništa dok ne odemo iz grada. Možda je hranjenje deo procesa oboljenja. Možda su ljudi koji nisu bili pogođeni tako jako ili tako brzo bili upravo oni koji nisu skoro jeli. Možda bebina dijeta sadrži neki zaštitni sastojak. Možda... –On ućuta. – Ali, što god da je, ne smemo da rizikujemo. Moramo saĉekati dok ne budemo kontrolisali situaciju.
      Barton uzdahnu. Znao je da je Stoun u pravu, ali je isto tako znao da beba nije bila nahranjena najmanje dvanaest ĉasova. Nikakvo ĉudo što dete plaĉe.
  Stoun reĉe: – Ovo je veoma važan preokret. Za nas je to velika šansa i moramo je saĉuvati. Mislim da treba odmah da se vratimo.
– Nismo završili brojanje žrtava.
Stoun odmahnu glavom.–Ne mari. Imamo nešto mnogo dragocenije od svega što smo oĉekivali da ćemo naći: imamo preživelog.
     Beba je za trenutak prestala da plaĉe, gurnula prst u usta i upitno se zagledala u Bartona. A onda, kada se uverila da hranu neće dobiti, opet je zaurlala.
–Šteta –reĉe Barton. –
 Ne može nam kazati šta se dogodilo.
–Nadam se da može –uzvrati Stoun

       Parkirali su vozilo nasred glavne ulice, ispod helikoptera koji je lebdeo, i
signalizirali mu da se spusti s lestvicama. Barton je držao mališana, a Stoun je držao satelit »Sonda« –ĉudni trofej, mislio je Stoun, iz veoma ĉudnog grada. Beba je sada bila mirna; najzad se umorila od plaĉa i zapala u nemiran san, budeći se u intervalima da bi zacvilela a potom opet zaspala.
     Helikopter se spustio, podižući kovitlace prašine. Barton je omotao pokrivaĉe oko detinjeg lica da bi ga zaštitio. Lestvice su stigle i on se s naporom pope.
       Stoun je ĉekao na tlu, stojeći s kapsulom, okruž en vetrom, prašinom i kloparavim zvukom helikoptera.
      Najednom je shvatio da nije sam na ulici. Okrenuo se i ugledao ĉoveka iza sebe.
    Bio je to starac proređene sede kose i smežuranog iznurenog lica. Nosio je dugu noćnu košulju, koja je bila umazana blatom i požutela od prašine, a
noge su mu bile bose. Saplitao se i teturao ka Stounu. Grudi su mu se nadimale od napora.
–Ko ste vi?–upita Stoun. Ali, znao je: ĉovek s fotografija. Onaj koji je snimljen iz aviona.
–Vi...–poĉe ĉovek.Ko ste vi?
– Vi... vi ste to uĉinili...
– Kako se zovete?
– Nemojte me ozlediti... Nisam kao drugi...Drhtao je od straha, zureći u Stouna u njegovom plastiĉnom odelu. Sigurno mu izgledamo ĉudni, pomisli Stoun. Kao ljudi s Marsa, ljudi iz drugog sveta.
– Nemojte me ozlediti...
– Nećemo vas ozlediti – reĉe Stoun. – Kako se zovete?
– Džekson. Piter Džekson, gospodine. Molim vas, nemojte me ozlediti. – On mahnu ka telima na ulici.
– Ja nisam kao drugi...
– Nećemo vas ozlediti – ponovi Stoun.
– Ozledili ste ostale ...
– Ne. Nismo.
– Oni su mrtvi.
– Mi nismo ništa ...
– Lažete! – povika starac raširenih oĉiju. – Vi me lažete. Vi niste ljudsko biće. Samo se pretvarate. Vi znate da sam bolestan ĉovek. Znate da se možete pretvarati preda mnom. Ja sam bolestan ĉovek. Ja bacam krv, znam. Imao sam ovo ... ovo... ovo ...On poĉe da muca, a onda se presamiti držeći se za trbuh i cvileći od bola.
– Je li vam dobro?
Ĉovek pade na tlo. Disao je teško, i koža mu je pobledela. Po licu mu je izbio znoj.
– Moj stomak– drhtao je on.– To je od stomaka.
A onda je povratio. Teĉnost je bila gusta, tamnocrvena, puna krvi.
– Gospodine Dţekson...
Ali ĉovek se nije osvestio. Oĉi su mu bile zatvorene i ležao je na leđima. Za trenutak je Stoun pomislio da je mrtav, ali je onda video da mu se grudipokreću, polako, veoma polako, ali se pokreću.
     Barton je ponovo sišao.
Ko je to?
–Naš ĉovek, lutalica. Pomozite mi da ga podignem.
–Je li živ?
–Zasad.
–Neka me žavo nosi –reĉe Barton.
     Upotrebili su motornu dizalicu da izvuku nepomiĉno telo Pitera Džeksona, a posle je opet spustili da podignu kapsulu. Zatim su se Barton i Stoun polako popeli uz lestvice u unutrašnjost helikoptera.
         Nisu se oslobodili svojih odela, nego su umesto toga zakaĉili drugu bocu s kiseonikom da bi im omogućila disanje za još dva sata. To će biti dovoljno da stignu do objekta »Grĉka vatra«.
      Pilot je uspostavio radio-vezu s Vandenbergom da bi Stoun mogao da
razgovara sa majorom Manĉekom.
–Šta ste našli? –upita Manĉek.
–Grad je mrtav. Našli smo dobre dokaze da se tamo zbio neobiĉan
proces.
–Budite oprezni–reĉe Manĉek. –
Ovo je otvoreni kanal za vezu.–
Svestan sam toga. Hoćete li zahtevati 7-12?
–Pokušaću. Želite li odmah?
–Da, odmah.
–Pidmont?
–Da.
–Imate li satelit?
–Da, imamo ga.
–U redu–reĉe Manĉek. –Predaću zahtev dalje.




Нема коментара:

Постави коментар