Marina Cvetajeva - Borisu Leonidoviću Pasternaku

Pisma - Marina Cvetajeva - Borisu Leonidoviću Pasternaku


10. jul 1926. Subota

Ja ne bih mogla da živim sa tobom ne zbog neshvatanja, već zbog razumevanja. Patiti zbog tuđe pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti - to ponižavanje ne bih podnela.

Do dana današnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slične reći (retko) gestovi (češće), pokretač je uvek bio drugačiji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou - nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrečući se s tobom, ja se susrećem sa sobom, koja sam oštricama okrenuta protiv sebe.

S tobom ne bih mogla da živim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio...
Mnogo sam o tome razmišljala - i pre tebe - celog života. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja - kao trambulina, to je ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost - razvodi sve!) Tokom celog života samo mi se jedna približila (možda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se približila nevernost, njena forma). Vernost je zbog oduševljenja. Oduševljenje je u čoveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo čak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne oduševljenost, već oduševljenje. To mi je odgovaralo.
Šta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u životu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) može da da zbir? To je drugačiji kvalitet. Drukčije se vrši cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na može biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi još jednom i na novi način stvorili heroja (sebe).

Da kažem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono što te oduševljava, mene će preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovaću od njega. Biću izlečena od tebe istog trenutka. Kao što bih se izlečila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove - Gretchen. Ulica kao mnoštvo, da, ali ulica ovaploćena u jedno, mnoštvo koje je uobrazilo (i ti ćes ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge...

Shvati me: nezasita iskonska mržnja Psihe prema Evi, od koje nemam ništa. A od Psihe - sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Duša za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osuđen, ja ne shvatam, ja se povlačim.

Ljubomora. Nikad nisam shvatala zašto Tanja, koja je opravdano skromnog mišljenja o sebi, negoduje na X zbog toga što voli i druge. Zašto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepše, upravo ono čega je ona lišena, to je kod nje na ceni. Moj slučaj se komplikuje još i time što nije privatan, što moja ma cause prestaje istoga časa da bude moja i postaje cause tačno polovine sveta: Duše. Mene prevariti je indikativno.

Ljubomora? Ja jednostavno popuštam, kao što duša uvek popušta telu, naročito tuđem - iz najčistijeg prezira, od nečuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono što je moglo postati bol.

Još nije bilo pametnjakovića koji bi mi rekao: "Menjam te za stihiju: mnosšvo: bezlično. Menjam te za sopstvenu krv".
Ili još bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).

Obamrla bih od otvorenosti, oduševila bih se tačnošću i - možda bih shvatila. (Muške ulice nema, postoji samo ženska. - Govorim o sastavu. - Muškarac je stvara svojom željom. Ona postoji i na otvorenom polju. - Nijedna žena (izuzeci su neprirodni) neće poći sa radnikom, svi muškarci idu sa devojčurama, svi pesnici).

Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muškarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim očima i gubim, ja sam očaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u čelo - proceni sam.
Ko se još ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuće, a ne i zbog njene gošće. Ne sumnjam da ću u staračkim uspomenama mojih mladih prijatelja biti - prva. Što se tiče muške sadašnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv - kunem ti se! - koji nikada u sebi nisam čula. Čini mi se to je muški lajtmotiv.


Moje jadikovanje je zbog nemogućnosti da postanem telo. Zbog nemogućnosti da potonem. ("Kada bih jednom počeo da tonem...")
Borise, sve je to tako hladno i proračunato, ali iza svakog sloga je živ slučaj, koji je živeo i, ponavljanjem svojim, naučio. Možda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. "Nije čudno..."

A sada zaključak.

Pismo je počinjalo: "ne zbog neshvatanja već zbog shvatanja". Ono se završava: "Ne shvatam, povlačim se." Kako to povezati?

Razni pokretači na istom nivou - eto tvoga mnoštva i mojega. Ti ne shvataš Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni čula. Ja se sa njom, očigledno gazdaricom - ne poznajem. (Krvi mi je već očigledno bliza, kao tekućina), "krv koja se uzdržava..." Ah, kada bi moja imala od čega da se uzdrzžva. Znaš li šta ja želim - kada želim. Pomraćenja, prosvetljenja, preobraženja. Krajnji rt tuđe duše i - svoje. Reci koje nikada nećeš ćuti, koje nikada nećeš izgovoriti. Nepostojeće. Čudovišno. Čudo.

Ti ćeš dobiti u ruke, Borise - zato što ćeš konačno dobiti - čudnovato, tužno, neprohodno, raspevano čudoviste koje će se otimati iz ruku. Sećaš li se onog mesta sa cvetom u "Junačini"? (Ceo "Junačina" - koliko je to o sebi!)

Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni - i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je već sav u nama. Tvoja večita odlaženja (tako ja to vidim) i - ono što tvojim očima gleda sa poda. Tvoj život - odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuće. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosiš. Mi bismo se složili.
Rođeni, daj oduška srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muči se. Živi. Neka te zbunjuju žena i sin. Opraštam ti sve i svakoga. Uzimaj sve što možeš - dok još želiš da uzimaš.
Seti se toga da je krv starija od nas, naročito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske - ne, sa etičke visine.

Piši mi ili ne piši o svemu, kako hoćeš. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) - tvoj prijatelj.


M.

Borisu Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.


Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura


Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –


Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.

Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

M. Cvetaeva                   

_________________________________

             ARHIVA BLOGA AT OR WITH ME ~ KNJIŽEVNOST                                                           

Margaret Jursenar

.

HADRIJANOVI MEMOARI

." vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u predskazanju, u određenom razvoju događaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode - suviše brojne sume ne sabiraju se! Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, a crte joj se mute kao slika koja se ogleda u vodi. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodređena i neuhvatljiva - kao što je avet."

_________________________________

Dragi moj Marko,

 

Jutros sam sišao do svoga lečnika Hermogena koji se netom bio vratio u Vilu nakon prilično dugog putovanja po Aziji.  Morao me pregledati natašte, pa smo se dogovorili da ćemo se videti u prvim jutarnjim satima. Pošto sam svukao ogrtač i tuniku, legao sam na krevet. Poštedit ću te pojedinosti koje bi ti bile neugodne koliko i meni, pa i opisa tela čoveka u poodmaklim godinama koji će uskoro umreti od vodene bolesti. Reći ću samo toliko da sam kašljao, disao i susprezao dah prema uputama Hermogena, i nehotice zabrinutog zbog brzog napredovanja bolesti i spremnog da krivnju za to svali na mladog Jolu koji me lečio za njegova izbivanja. Teško je ostati car pred lečnikom, a teško je izadržati osobine čoveka. Profesionalno oko videlo je u meni samo masu sokova, žalosnu mešavinu limfe i krvi. Jutros mi je prvi put palo na pamet da je moje telo, taj moj verni drug, pouzdani prijatelj koga bolje poznajem nego svoju dušu, tek podmuklo čudovište koje će na kraju proždreti svoga gospodara.

 

Ali dosta... Ja volim svoje telo dobro me služilo i, bilo kako mu drago, neću roptati zbog skrbi koju sad iziskuje. Ali ne računam više, kao što se Hermogen još pretvara da računa, l na čudesno delovanje bilja i tačno doziranje mineralnih soli po koje je išao na Orijent. Taj inače tako profinjeni čovek obasuo me mutnim utešnim rečima,toliko otrcanim da nikog ne bi mogle obmanuti. On zna koliko je meni mrska ta vrsta obmane, ali nije badava prakticirao medicinu više od trideset godina.Opraštani tom dobrom sluzi što pokušava sakriti preda mnom moju smrt.Hermogen je naučnik, čak je i mudar, a poštenje mu je kudikamo veće od poštenja običnog dvorskog lečnika. Suđeno mi je da budem najnegovaniji bolesnik. Ali niko ne može preći preko određenih granica: natečene me noge ne drže više za dugih rimskih ceremonija, gušim se i šezdeset mi je godina. Nemoj me krivo shvatiti, nisam ja još toliko slab da pokleknem pred tlapnjama straha, gotovo isto toliko besmislenim koliko su besmislene i tlapnje nade, a svakako mnogo mučnije od njih. Ako već treba da se zavaravam, radije ću se zavaravati u samopouzdanju, ništa više neću izgubiti a manje ću patiti. Ta jtoliko bliski kraj nije još neposredno preda mnom još svake večeri ležem s nadom da ću živ dočekati jutro. Unutar strogo zadanih granicao kojima sam malopre govorio, mogu još braniti svoj položaj stopu po stopu,pa čak i ponovo osvojiti koji palac izgubljena tla. Ipak sam zašao u godine kad je život svakog čoveka prihvaćeni poraz. Kazati da su mi dani odbrojeni neznači ništa to vredi za sve nas. Ali neizvesnost glede mesta, vremena i načina, zbog koje ne vidimo jasno cilj prema kojem neprestano idemo,smanjuje se za mene kako moja smrtonosna bolest napreduje. Svako može umreti svakog časa, ali bolesnik zna da ga za deset godina više neće biti. Moj raspon dvojbe ne meri se više godinama nego mesecima. Sve su manji izgledi da ću umreti od uboda nožem u srce ili od pada s konja, kuga mi se čini neverovatna, a guba i rak izgledaju posve nemogući.

 

 

______________________________________

 

 

Cinici i moralisti se slažu da ljubavni užici pripadaju takozvanim prostačkim užicima, negde između pića i jela te, uostalom, tvrde da oni nisu toliko nužni koliko ovi potonji zato što se bez njih navodno može. Od moralista se ničemu ne čudim, ali se čudim kako se cinici tu varaju. Recimo da se i jedni i drugi boje svojih demona, bilo da im se opiru bilo da im se odaju, pa nastoje obezvrediti taj užitak ne bi li ga lišili njegove gotovo strašne moći kojoj nemogu odoleti, i njegove čudne tajne koju ne mogu odgonetnuti. Ja ću poverovati u to svrstavanje ljubavi među posve telesne užitke ako uopšte ima takvih užitaka tek onda kad budem video kako sladokusac uzdiše od zanosa pred svojim najdražim jelom kao ljubavnik na mladom ramenu. Od svih naših igara, to je jedina igra koja nam može potresti dušu, i jedina u kojoj se igrač mora odati zanosu tela. Pijanica se ne mora odreći svoga razuma, ali ljubavnik koji sačuva razum ne sluša do kraja svoga boga. U svemu drugom osim u ljubavi,suzdržavanje i preterivanje tiču se samo jednog čoveka osim u slučaju Diogena, u koga su očita ograničenja i vrednosti razumnog osobnog rešenja,svaki korak u smjru osetilnosti vodi nas do nazočnosti onoga drugoga,uključuje nas u zahteve i ovisnosti našeg izbora. Ne znam ni za jedan drugi primer u kom se čovek odlučuje za nešto iz jednostavnijeg ili neizbežnijeg razloga, u kojem se izabrani objekat tačnije meri težinom pukog užitka, u kojem ljubitelj istine ima više izgleda da proceni golo stvorenje. Svaki put, od svlačenja koje je jednako svlačenju smrti, od poniznosti koja nadmašuje poniznost u porazu ili molitvi, divim se uvek iznova kako se menja zamršena mreža odbijanja, odgovornosti, prinosa, jadnih priznanja, prozirnih laži I strastvenih kompromisa između užitaka mojih i onoga drugoga, toliko neraskidivih spona koje se ipak tako lako razvezuju. Ta tajanstvena igra u kojoj se ide od ljubavi  tela do ljubavi osobe, činila mi se dovoljno lepom da joj posvetim deo svoga života. Reči varaju jer reč užitak obuhvata proturečne realitete, sadrži u isti mah pojmove topline, blagosti, prisnosti telesa, i pojmove nasilja, patnje i krika. Ona kratka i opscena rečenica Posidonijeva o trljanju dvu delića puti, koju sam video da si prepisao marno poput dobra učenika u svoju školsku beležnicu, ne opisuje fenomen ljubavi ništa bolje nego što dodir žice prstom ne dočarava čudesnost glazbe. Ona ne vređa toliko putenu nasladu koliko samu put, taj instrument sazdan od mišića, krvi i kože, taj crveni oblak u kojem je duša munja.I priznajem da je razum zbunjen pred samim čudom ljubavi, te čudne opsednutosti u kojoj ta ista put za koju tako malo marimo kad je naše vlastito telo, brinući se samo toliko da je operemo, nahranimo i da joj, ako je moguće, prištedimo bol može izazvati u nama takvu strast za milovanjem samo zato što je oživljava jedna druga, drukčija individualnost, i zato što ima neke crte lepote, u čemu se, uostalom, ni najbolji suci ne mogu složiti.

 

 Tu ljudska logika podbacuje kao i u otkrivanju Misterija. Narodna tradicija nije tome nasela jer u ljubavi uvek vidi neku vrstu inicijacije, jednu od dodirnih tačaka tajne i svetinje. Osetimo iskustvo može se usporediti s Misterijama i zato što prvi doticaj ostavlja u neupućenog dojam manje više strašnog obreda sablažnjivo dalekog poznatom delovanju spavanja, pijenja i jedenja, predmeta šale, stida ili užasa. Baš kao i ples  ljubav nas odvodi u jedan drukčiji svet u koji inače nemamo pristupa i u kojem se ne snalazimo čim se žar ugasi i užitak raspline. Prikovan za voljeno telo kao raspeti za svoj krst, saznao sam o životu neke tajne koje mi već blede u sećanju, po onom istom zakonu po kom se bolesnik, kad ozdravi, ne snalazi više u tajanstvenim istinama svoje bolesti, i po kojem oslobođeni zatvorenik zaboravlja na mučenje a otrežnjeni pobednik na svoju slavu. Ponekad sam sanjao o tome da razradim sistem poznavanja ljudi na temelju erotike, teoriju kontakta u kojoj bi misterij i dostojanstvo onog drugog bili upravo u tome da nam omogućuju perspektivu koju nam drugi svet ne može pružiti. U toj bi filozofiji putena naslada bila kompletniji ali i posebniji oblik  pristupa drugom, još jedna tehnika koja bi nam stajala na raspolaganju da upoznamo ono što nismo mi. Čak i u ponajmanje osetilnim susretima upravo se u doticajima osećaji začinju ili završavaju:  pomalo odbojna ruka starice koja mi pruža molbu, vlažno čelo mog oca u agoniji, oprana ranjenikova rana. Posve intelektualni ili mentalni odnosi uspostavljaju se tim sistemom  govora tela, iznenadni sjaj u pogledu tribuna kome objašnjavam manevar u oči bitke,bezličan pozdrav podređenog  koji se pri našem prolasku ukočio u stavu poslušnosti, prijateljski pogled roba kad sam mu zahvalio što me je poslužio, ili zahvalna grimasa starog prijatelja kome sam poklonio grčku kameju. Takvi I najmanji, usputni i površni doticaji s većinom stvorenja dostaju našoj želji, ili je čak i nadilaze. Ako se jačaju i umnožavaju oko jednog jedinog stvora dok ga posve ne obaviju, ako je svaki delić nečijeg tela nabijen za nas isto toliko potresnim značenjem koliko i crte nečijeg lica, ako nas jedno jedino biće,umesto da u nama izazove, u najboljem slučaju, razdraženost, zadovoljstvo ili dosadu, progoni kao muizika i muči kao kakav problem, ako s periferije našeg svita dopre do njegova središta i postane nam potrebniji nego što smo sami sebi, onda se dogodi to silno čudo u kojem pre vidim najezdu duha na put , nego običnu igru puti. Ovakvi pogledi na ljubav mogli bi čoveka navesti na karijeru zavodnika. Nisam napravio tu karijeru zato što sam uradio nešto drugo, možda i nešto bolje. Ako čovek nije genijalan, takva karijera iziskuje velik trud, pa i lukavštine, za koje nisam imao mnogo smisla. Sve to, postavljanje uvek istih zamki, rutina svedena na večito približavanje a ograničeno samim osvajanjem, uskoro mi je dodijalo. Tehnika velikog osvajača iziskuje pri prelaženju s jednog objekta na drugi lakoću i ravnodušnost koje nikad nisam osećao prema njima kako bilo da bilo, više je njih mene ostavilo nego ja njih. Nikad nisam mogao shvatiti kako se čovek može nekog zasititi. Zelja da se uvek tačno prebroje bogatstva koja nam donosi svaka nova ljubav, da je gledamo kako se menja, pa možda i kako stari, nikako se ne slaže s brojnim osvajanjima. Nekad sam mislio kako će mi stanoviti osećaj za lepotu zameniti krepost I učiniti me imunim od preterano prostačkog snubljenja. Ali prevario sam se.

Ljubitelj lepote na kraju nalazi lepotu posvuda, pronalazi zlatnu žilu i u najprostijoj rudi držeći u rukama ta fragmentarna remek dela okaljana ili slomljena, oseća zadovoljstvo skupljača koji jedini traga za posudama koje drugi smatraju bezvrednima. Ozbiljnija je zapreka za čoveka od ukusa istaknut položaj u društvu, sa svim opasnostima dodvoravanja i laži koje donosi sa sobom gotovo apsolutna vlast. Pomisao da se jedan stvor, ma koliko bio sitan, pretvara preda mnom izaziva u meni žaljenje, prezir ili mržnju. Patio sam od tih nezgodnih strana svoje sudbine, kao što siromah pati od siromaštva.Još samo jedan korak dalje pa bih prihvatio fikciju da osvajam, iako znam da sam gospodar. Ali tu već može početi i gađenje, ili možda zaglupljivanje. Možda bi čovek na kraju tim otrcanim lukavštinama zavođenja pretpostavio jednostavne istine razvrata kad i tu ne bi prevladavala laž. Ja sam u načelu spreman priznati da je prostitucija veština kao što su i masaža ili češljanje, samo što se ne osećam baš ugodno ni kod masera ni kod brijača.

 

_____________________________________

 

 ________________________________

Zavrsni udarac

 

 

Najčudnije je što sam ja prihvatio taj pokret, za koji joj je trebalo deset nedelja. Sad, kad je mrtva i kad sam prestao da verujem u čuda, milo mi je što sam bar jednom poljubio ta usta i tu oštru kosu. Ta žena, slična velikoj osvojenoj zemlji u koju nisam ušao, ostavila mi je bar sećanje na tačan stepen topline svojih usta tog dana i miris svoje žive kože. I da sam ikad Sofiju mogao voleti jednostavno, čulima i srcem, voleo bih je u tom trenutku kad smo oboje bili nevini kao po vaskrsenju. Treperila je uz mene, i nijedan susret, slučajan ili s prostitutkom, nije me bio pripremio na tu strašnu, na tu užasnu slast. To telo, istovremeno i poraženo i ukočeno od radosti, imalo je u mom naručju tajanstvenu težinu koju bi imala zemlja da sam pre nekoliko časova poginuo...

Antoni de Melo

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.
Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.
Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina.
„Čarli“, kaže,“ probudi se!
„Neću da ustanem, tata“, odgovori mu Čarli.
Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!“
„Neću da idem u školu!“, kaže Čarli.
Otac ga pita „A zašto nećeš?“
„Iz tri razloga,“, kaže Čarli.
“Kao prvo, škola mi je dosadna; kao drugo, učenici mi se rugaju;i kao treće, mrzim školu.”
Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sada ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da ideš u školu.
Kao prvo, to je tvoja dužnost;kao drugo, jer imaš četrdeset pet godina i  kao treće, jer si direktor.“

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečijeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to. Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.
„Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.“Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga samo uznemiri.
Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umreti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem.

_________________________________

 

Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim, moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe, izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem drusšvu na temelju nevezanosti - ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta sinfonije, neka vrsta orkestra svira u vašem prisustvu.
Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar širokog repertoara i nikada ne prestaje da svira.

_______________________________________

 

Jedna žena je pala u komu i najednom kao da se našla pred božjim sudom.
»Ko si ti?« upitao je Glas.
»Ja sam gradonačelnikova žena.«
»Ne pitam čija si žena, već ko si ti.«
»Ja sam majka četvoro dece.«
»Ne pitam čija si majka, već ko si ti.«
»Ja sam učiteljica u školi.«
»Ne pitam šta radiš, već ko si.«
I sve tako. Šta god bi rekla, nikako da kaže pravi odgovor.
»Ko si?«
»Hrišćanka.«
»Ne pitam koje si vere već ko si.«
»Ja sam ona što je uvek išla u crkvu i pomagala ubogima i sirotima.«
»Nisam pitao kakva si bila, već ko si.«
Na kraju, pošto nije umela da odgovori, vraćena je nazad. Kada je ozdravila, resila je da otkrije ko je i sve se promenilo.Tvoja dužnost je postojanje. Ne da budeš neko, niti da budeš niko, jer se za to kači pohlepa i ambicija. Nemoj biti ovaj ili onaj, jer tako postaješ uslovljen, treba samo da postojiš i to je sve. 

_________________________________________

 

 

O uspehu u životu

Ovo što ću vam reći učiniće vam se možda pompezno, ali istina je. Minuti koji slede mogli bi biti najvažniji u vašem životu. Ako biste uspeli da dokučite ono što će sada uslediti, mogli biste da dosegnete tajnu buđenja. Bili biste zauvek srećni. Nikada više ne biste bili nesrećni. Ništa ne bi više imalo moć da vam nanese bol. Zaista vam kažem: ništa. To je kao da u vazduh prolijete crnu farbu - vazduh ostaje netaknut. Nemoguće je obojiti vazduh u crno. Šta god da se desi, ostajemo netaknuti, ostajemo spokojni.

 

Postoje ljudska bića koja su dosegla ovaj cilj, dosegla su ono što definišem "ljudsko biće". To je nešto sasvim drukčije od apsurdnosti postojanja u vidu marionete koju tegle u svim pravcima, od osobe koja dopušta da joj događaji ili drugi ljudi govore šta treba da doživi. I tako neko doživljava ono što mu govore drugi i to definiše kao svoju ranjivost. Ah! On je samo marioneta. Hoćete li da budete marioneta? Pritisne se dugme i idete gore - sviđa vam se? Ali ako odbijete da se poistovetite sa ma kojom etiketom, veći deo vaših briga će jednostavno nestati.

Ljudi su većinom zabrinuti za svoju karijeru, jedan beznačajni poslovni čovek od 55 godina pije pivo u kafani i kaže: "Pogledajte moje školske drugove - oni su stvarno uspeli!" Kakav idiot! Šta podrazumeva pod tim "uspeli"? Vide svoje ime u novinama. Znači li vam to da su uspeli? Jedan je predsednik nekog društva; drugi je proizveden za vrhovnog sudiju; neki treći je postao ovo ili ono. Majmuni, svi su oni majmuni.

        Ko odlučuje šta znači biti uspešan? Ovo idiotsko društvo! Glavna briga društva je da zadrži samo sebe u stanju nepokretnosti, da se ništa ne menja! Što pre ovo shvatimo, tim bolje po nas. Bolesni su, svi od reda. Poremećeni su, ludi. Neko postane direktor ludnice i veoma je ponosan, iako to ništa ne znači. Biti predsednik nekog društva nema nikakve veze sa uspehom u životu.
Život može biti uspešan samo kad se probudimo! Tada ni od koga ne treba tražiti izvinjenje, ništa nikome ne treba objašnjavati, potpuno vam je nevažno šta ljudi misle ili govore o vama. Nemate više briga - srećni ste. Eto šta je, po meni, uspeh u životu. Imati lep posao, ili biti slavan, ili imati sjajnu reputaciju, nema ama baš nikakve veze sa srećom ili uspehom. Nikakve! Potpuno je irelevantno.

Neki takozvani uspešan čovek ima u stvari samo jednu brigu - šta o njemu misle njegova deca, šta o njemu misle njegovi susedi, šta o njemu misli njegova žena. Trebalo bi da postane slavan. Naše društvo i naša kultura danononoćno nam to svrdlaju u glavu.
Ti ljudi su uspeli! Šta su uspeli? Uspeli su da naprave budale od sebe, jer su upotrebili svu svoju snagu i energiju da postignu nešto što nema nikakvu vrednost. Preplašeni su i zbunjeni, lutkice kao i svi ostali. Pogledajte ih dok šetaju po pozornici. Pogledajte kako se uznemire kad opaze neku mrljicu na košulji. Zar to nazivate uspehom? Kontrolisani su, izmanipulisani. To su nesrećna, jadna stvorenja. Život im ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, jer ne umeju da žive. Neprestano su napeti i zabrinuti. Zar to nazivate ljudskim? Znate li zašto se sve to događa? Iz samo jednog razloga: poistovetili su se s nekom etiketom. Poistovetili su svoje "ja" sa novcem, poslom, zanimanjem. U tome je njihova greška.
Jedan advokat dobije račun od vodoinstalatera i kaže: "Ej, pa ti me koštaš dvesta dolara na sat! Toliko ni ja, kao advokat, ne zarađujem!" Vodoinstalater mu odgovori: "Nisam ni ja toliko zarađivao kada sam se bavio advokaturom!"
Možete biti vodoinstalater, advokat, poslovni čovek ili sveštenik, ali to ne dotiče vaše suštinsko "ja", ne dotiče vas. Ako sutra promenim zanimanje, to je kao da menjam odeću. Ostajem netaknut. Da li ste vi vaša odeća? Da li ste vaše ime? Da li ste vaše zanimanje? Prestanite da se poistovećujete sa tim stvarima koje dolaze i odlaze. Kada to uistinu shvatite, nikakva kritika neće vas dotad, pa čak ni pohvala ili laskanje. Kada vam neko kaže: "Baš si sposoban", o čemu on govori? Govori o našem egu, o našem uslovljenom, lažnom "ja", ne o našem pravom "ja". Ovo "ja" nije ni jako ni slabo, nije ni uspešno ni neuspešno. Nije ni jedna od tih etiketa. To su stvari koje dolaze i odlaze, zavisne su od kriterijuma koje određuje društvo, od uslova i okolnosti kojima smo podvrgnuti. Te stvari zavise od raspoloženja osobe koja vam se u određenom trenutku obrati. Nemaju ništa zajedničko sa našim "ja", koje nije ništa od svega toga. Dotle, naše uslovljeno, indoktrinirano "ja" je, manje-više, egoista, budala, infantilan - jednom reči, pravi magarac. Zato, kada kažete sebi: "Baš sam magarac!" to već godinama znate! Ego je uslovljen - šta ste očekivali? I zašto se poistovećujete sa svojim egom? Budale! To nije vaše "ja".
Hoćete li da budete srećni? Trajna sreća nema uzroka.. Vi me ne možete učiniti srećnim, vi niste moja sreća. Ako upitate probuđenu osobu: "Zašto si srećna?" ona će odgovoriti: "A zašto ne bih bila?"
Sreća je naše prirodno stanje. Sreća je prirodno stanje male dece, kojima carstvo pripada sve dok ne budu uprljana i zagađena glupošću društva i kulture. Da bi se dostigla sreća, ništa nije potrebno učiniti, jer sreća ne može biti dostignuta. Zna li neko zašto? Zato što je već imamo. Kako se može juriti za nečim što je već u našim rukama? Zašto je onda ne okusite? Zato što morate nečeg da se lišite, da odbacite nešto. Morate da odbacite svoje iluzije. Ništa ne treba da ostvarite ili dobijete da biste bili srećni. Naprotiv, potrebno je da odbacite nešto. Život je lak. Čudesan. Međutim, on traje samo sa vašim iluzijama, ambicijama, vašom pohlepom i zahtevima. Znate li odakle potiču sve te stvari? Od poistovećivanja sa svim mogućim etiketama!

 

 

vidi dalje

 

_______________________________________

 

                                                       ARHIVA - PSIHOLOGIJA - RELIGIJA