Robert Desnos

U NOĆI

Uvuci se u tvoju senku
skriven u noći.
Pratiti tvoj hod
tvoju sen na prozoru.
Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti
Ne otvaraj taj prozor iza čijih zavesa se krećeš
Zatvori oči.
Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
Ali se prozor otvara i vetar
vetar čudno njiše plamen
i zastavu
uvija svoje bekstvo svojim ogrtačem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.

________________________

VRELA NOĆI

Vrela noći se svetlošću kupaju.
To je reka gde stalno svi ti
Kameni konji i kobile staju
Njišteći piti.
Toliko vekova teškog rada da li
Svršiće najzad umorom što smekša kamenje?
Toliko znoja, toliko suza palih
jesu li opravdanje za san na nasipu ?
Na nasipu gde netom se razbila
reka što ide put noćnih tama,
gde misao je sanja poništila.
To je zvezda što ide za nama.
Putem unatrag, u smeru obratnome,
Zvezdo, poslušna, nas sledite,
i dođite, iz naše ruke jedite,
najzad Gospodarka udesu svome
i četiri neprijateljska počela k tome.
<1936>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________


SUTRA

Star sto hiljada leta, hoću li snage imati
Još da čekam, o sutra, nada te predoseća.
Vreme, bolan starac s mnogim uganućima,
Devet ujutro, devet uveče – može ječati.

No živimo u bdenju meseci već suviše,
Bdijemo da se svetlost i vatra ne utuli,
Govor tih nam, a uvo na mnogi zvuk se ćuli
Što brzo, ko u igri, ugasne i gubi se.

No, iz dubine noći, još svedočimo skoru
Veličanstvenost dana, sve što donosi na dar.
Ne spavamo li, to je stog što vrebamo zoru
Da napokon dokaže da živimo u sada.
<1942>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________

SREDINA PUTA

Postoji jedan određeni trenutak u vremenu
Kad čovek dosegne tačno polovinu svog života,
Delić sekunde,
Kratkotrajni odeljak vremena brži od pogleda,
Brži od vrhunca ljubavnih nesvestica,
Brži od svetlosti.
I čovek je osetljiv na taj trenutak.
Duge avenije među krošnjama
Produžuju se prema kuli gde drema jedna dama
Čija je lepota otporna na poljupce, na godišnja doba,
Kao zvezda na vetar, kao stena na talase.
Jedan drhtavi brod uranja i urla.
Na vrhu jednog stabla klepeće zastava.
Jedna žena lepo očešljana, ali čarape joj padaju na cipele
Pojavljuje se na uglu ulice,
Ushićena, drhtava,
Štiteći rukom zastarelu svetiljku koja dimi.
I još jedan pijani nosač peva na uglu mosta,
I još jedna ljubavnica grize usne svog ljubavnika,
I još jedna latica ruže pada na prazan krevet,
I još tri zidna sata zvone u isto vreme
S nekoliko minuta razmaka,
I još jedan čovek koji prolazi ulicom okreće se
Jer su uzviknuli njegovo ime,
Ali ne zove njega ta žena,
I još jedan ministar u svečanom odelu,
Kom neprijatno smeta kraj košulje koji mu je zaglavljen između pantalona i gaća,
Otvara sirotište,
I još jedan kamion koji ide punom brzinom
U praznim ulicama noći,
I još se jedan požar pali na šestom spratu jedne kuće
Što plamti u središtu tihog i ravnodušnog grada,
I još jedan čovek čuje pesmu
Odavno zaboravljenu i ponovo će je zaboraviti,
I još mnoge stvari,
Mnoge druge stvari koje čovek vidi u jednom određenom trenutku u sredini svog života,
Mnoge druge stvari koje se dugo odvijaju u najkraćem
od najkraćih trenutaka na zemlji.
Predoseća tajnu te sekunde, tog delića sekunde,
Ali kaže: "Oterajmo mračne ideje",
I tera mračne ideje.
A šta bi mogao reći,
A šta bi mogao učiniti
Bolje?
<1934>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

________________________


PESME TAJANSTVENOJ

I

(1926.)

Toliko sam sanjao o tebi
Da si već izgubila svoju stvarnost.
Ima li još vremena da dosegnem do tvog živog tela
i da ljubim na tvojim usnama rađanje
glasa koji mi je drag.
Toliko sam sanjao o tebi
da se moje ruke, navikle da grleći tvoju senku
sklapaju prazne na mojim grudima ,
možda neće ni moći
saviti oko stvarnih oblika tvoga tela.
I da ću pred stvarnim izgledom onog što me proganja
i vodi već danima i godinama,
postati nesumnjivo i ja samo jedna senka.
O sentimentalna nedoumice!
Toliko sam sanjao o tebi da možda više nije ni vreme
da se probudim. Stojeći spavam izložen telom
svim spoljnim izgledima života i ljubavi,
i tebi jedinoj, koja još nešto znači za mene,
teže ću moći da dodirnem čelo i usne,
nego bilo koje usne i bilo koje čelo na koje budem naišao.
Toliko sam sanjao o tebi,
toliko koračao, razgovarao, spavao sa tvojom zamišljanom slikom
da mi možda ni ne ostaje više ništa drugo,
do da budem samo slika između slika, i sto puta više
senka nego senka koja se šeta i koja će se šetati
veselo po sunčaniku tvoga života.



II

(1945.)

Toliko sam puta sanjao o tebi,
Toliko lutao, toliko govorio,
Toliko voleo tvoju senku,
Da mi više ništa nije ostalo od tebe.

Ostaje mi samo da budem senka među senkama,
Da budem sto puta više senka nego senka,
Da budem samo senka koja će dolaziti
I ponovo navraćati u tvoj život pun sunca.

____________________________

GOLUBICA IZ NOJEVOG KOVČEGA


Neka je proklet
Otac neveste
Kovača koji je sakovao sekiru
Kojom je drvoseča oborio hrast
Od kojega je sadeljana postelja
U kojoj se rodio pra-pra-predak
Čoveka koji je terao kola
U kojima je tvoja majka
Prvi put srela tvoga oca!

_____________________________


GLAS


Glas koji dolazi iz daleka
Da ne dopire čak ni do uva,
Glas kao doboš al pokriven,
Dopire, ipak, jasno do nas!

I ako je kao da dolazi iz groba,
Govori samo o letu i proleću:
Budi u telu čudnu neku sreću
I pali na usnama osmehe.

Slušam ga! Da, da, to je ljudski glas,
Prodire kroz huku života i borbe,
Tresak gromova i šum brbljanja.

A vi? Vi ga ipak ne čujete?
On kaže: Muka neće dugo trajati!
On kaže: Srećno vreme nije daleko!

Zar mu ne čujete bar samo eho?

____________________________

PESMICA O ULICI BANJOLE

Sunce ulice Banjole
Nije kao neko drugo sunce.
I ono se kupa u oluku
I češlja starom kovom
Baš kao svako drugo sunce.
Ali kad greje moje rame
Ono je baš to i nikakvo drugo.
Sunce ulice Banjole
Goni svoje dvokolice
I dalje od kapija dvorova;
To sunce, sunce ni lepo ni ružno,
To sunce smešno i zadovoljno,
To sunce zime i proleća,
Sunce ulice Banjole.
Ne, ono nije kao drugo!

_____________________________

REZEDA

- Gde raste divni cvetić rezeda?

- Da nije na severu negde
U zemljama snega i leda?
Da joj nije rodni kraj Kanada?
Gde jesen i zima tako dugo vlada?...
Onda su sigurno krajevi Turkestana,
Gde je tako tihi smiraj dana,
Ili doline Jermenije,
Ili daleke Australije?

- Ah, nije, nije, nije,
Mili moj Bane,
Vidim, zaboravio si,
Ko da nije bilo lane...

- Pa gde i koji kraj zemlje
Taj cvetak krasi?

- Rezeda raste na našoj terasi...

________________________________

TOLIKO SAM SANJAO O TEBI

Toliko sam sanjao o tebi,
Da gubiš svoju realnost.
I da li je još uvek čas da dostignem to
živo tielo, i da poljubim na tim usnama
rađanje glasa, što mi je tako mio?

Toliko sam sanjao o tebi,
Da se moje ruke, naviknute da grle tvoju senu,
Spoje na mojim grudima, ne bi li možda osetile
Obrise tvoga tela,
I da sam, pred stvarnom pojavom onoga, što me
tako muči i upravlja sa mnom već danima
i godinama, postao bez sumnje sena.

O, osećanja neodlučnosti!
Toliko sam sanjao o tebi, da je bez sumnje
Prošlo već vreme mog buđenja.
I ja sada spavam stojeći s telom izloženim
Svim pojavama, ljubavi i života,
I da bih tebi, o jedina, koja i danas za mene
još uek nešto značiš,
Mogao teže dodirnuti čelo i usne,
Negoli bilo koje usne i bilo koje čelo.

Toliko sam sanjao o tebi,
toliko hodao, govorio i spavao sa tvojom senom,
da mi više ništa ne preosta, a možda i zato,
da postanem prikaza među tim prikazama
i sena sto puta više nego sena, koja se šeće
i šetaće se radosno
po sunčanom satu tvoga života.

1936

__________________________


VELIKI PESNIKOVI DANI

Učenici svetlosti svagda su izumevali tamu tek malo neprozirnu.
Reka nosi maleno žensko telo i to je znak da je kraj blizu.
Udovica u venčanici pogrešila je sprovod;
svi prekasno stižemo na svoj grob.
Lađa od puti zaglibila se na maloj plaži.
Kormilar poziva putnike da ćute.
Talasi nestrpljivo iščekuju bliže Tebi o moj Bože.
Kormilar poziva talase da govore. Oni govore.
Noć pečati svoje boce zvezdama i bogati se na izvozu.
Grade se velike trgovačke ispostave za prodaju slavuja.
Ali ne mogu zadovoljiti želju Kraljice Sibira da ima belog slavuja.
Engleski komodor se kune da ga se više neće uhvatiti noću da bere žalfiju među nogama kipova od soli.
Tim povodom mala soljenka Cerebos ustaje s mukom na svoje tanke noge. Sipa mi u tanjir to koliko mi ostaje da živim.
Čime se može nasoliti Tihi okean.
Stavićete na moj grob pojas za spasavanje.
Jer nikad se ne zna.
<1926>

Prev. Marko Vešović i Sunita Subašić-Thomas

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary , PRVI DEO ( I, II,III )

Prvi deo  I-IX 

 I

Bili smo na nastavi kadli uđe direktor, a za njim jedan novi đak u građanskome odelu i školski podvornik noseći veliku klupu. Oni koji spavahu, probudiše se te svi ustadoše, kao zatečeni usred posla.
Direktor nam dade znak da sednemo, a potom će, okrenuvši se prema nastavniku:
– Gospodine Roger – reče mu poluglasno – evo jednog učenika kojeg vam preporučujem;
on će zasad u peti razred. Budu li mu učenje i vladanje primereni, preći će  velikima, kamo po dobi i pripada.

       Novak beše ostao u uglu za vratima tako da smo ga jedva primećivali: beše to seoskomomče od kojih petnaestak godina i viši od svih nas. Kosa mu na čelu bila ravno podrezana,kao u kakva seoskoga crkvenog pevača, a on sam izgledaše razumno, no i veomazbunjeno. Premda ne beše plećat, kaput od zelena sukna s crnim pucetima mora da gaje stezao pod pazuhom, a kroz raspore na orukavlju videli su se crveni zglavci, navikli dabudu goli. Noge u plavim čarapama virile su mu iz žućkastih hlača, jako zategnutih naramenicama. Obuven beše u čvrste cipele, loše ulaštene i okovane ekserima.
     Započe ispitivanje gradiva. On slušaše sav se pretvorivši u uho, pažljiv kao na propovedi, ne usuđujući se čak ni noge prekrstiti ili se nalaktiti, a u dva sata, kada zazvoni zvono, morade ga učitelj opomenuti da se zajedno s nama svrsta u red.
    Beše nam običaj da ulazeći u razred bacamo kapu na tlo da bi nam ruke bile slobodnije; valjalo ju je sa samog praga hitnuti pod klupu, i to tako da udari o zid i podigne svu silu prašine; bila je to prava stvar.

     No, bilo da nije opazio tu majstoriju ili se pak ne usuđivaše i sam u nju uključiti, tek molitvazavrši, a novak i dalje držaše kapu na kolenima. Beše to jedno od onih složenih pokrivala za glavu u kojima se zna naći nešto od šubare,šapke,1 okruglog šešira, kape od vidrina krzna i pamučne noćne kapice, jedna od onih bednih stvarčica čija nema ružnoća odiše dubokom izražajnošću, poput lica kakva glupana. Jajolika i zakrivljena s pomoću kitovih kostiju, započinjala je s tri kružne pletenice, a potom se na njoj izmenjivahu, razdvojene crvenom vrpcom, kose četvorine od baršuna i zečje kože; zatim je sledio kao nekakav džep koji završavaše mnogouglom od lepenke preko koje beše upleten
složeni ukras od okrugle vrpce, a odande, na dugoj i vrlo tankoj uzici, poput kićanke visila jemalena prečnica od zlatnih niti. Kapa beše nova; štitnik joj blistaše.
– Ustanite – reče profesor.

Novi đak ustade; kapa mu pade. Celi razred prasnu u smeh.
On se saže da je podigne. Sused mu je izbije laktom, a on je još jednom podiže.
– Rešite se već jednom te svoje kacige – kaza profesor koji beše duhovit čovek.

Razleže se gromak učenički smeh koji smete jadnog dečaka te nije znao bi li zadržao kapu u ruci, ostavio je na tlu ili je stavio na glavu. Opet sede i metnu je na kolena.
– Ustanite – kaza profesor – i recite mi kako se zovete.
Novak mucajući promrmlja neko nerazumljivo ime.
– Ponovite.
Začu se isto mucavo mumljanje slogova, prigušeno podrugljivim povicima celog razreda.
– Glasnije! – povika nastavnik. – Glasnije!
Skupivši svu odvažnost, novak široko zinu i iz svega grla, kao da nekoga doziva, ovako dreknu: Šarbovari!
    U jedan mah izbi buka, uz oštre se povike uzdižući u crescendu (svi su urlali, kevtali, lupali nogama i ponavljali: Šarbovari! Šarbovari!), potom pređe u osamljene zvuke, s teškom se mukom stišavajući, da bi se zatim kadšto opet javila u ponekoj klupi gde bi još tu i tamo, poput praskalice što se nije do kraja ugasila, prsnuo prigušen smeh.

Međutim, pod kišom kaznenih zadataka, malo-pomalo u razredu se uspostavi red pa profesor kojem beše pošlo za rukom da razabere ime Charles Bovary, i to pošto je od novog đaka zatražio da mu ga kazuje u pero, slovo po slovo sriče i još jednom pročita, pošalje jadnička u magareću klupu, tik podno katedre. On načini kretnju kao da će poći, no neodlučno zastade.
– Što tražite? – zapita profesor.
– Ka... – plaho će novak, nemirno se ogledavajući.
– Pet stotina stihova za kaznu celom razredu! – Izrečeno besnim glasom, ovo, poput kakva Quos ego, 2 zaustavi nov prolom veselja.

– Tȁ, mirujte već jednom! – ogorčeno nastavljaše profesor brišući čelo rupčićem što ga beše izvukao iz kape. – A vi, novi, vi ćete mi dvadeset puta napisati rečenicu ridiculus sum. Zatim će blažim glasom:
– Ama, naći ćete već tu svoju kapu, niko vam je nije ukrao!
      Sve se opet smiri. Glave se nadviše nad beležnice, a novak se naredna dva sata uzorno držaše, premda bi ga od vremena do vremena pokoja papirnata kuglica bačena vrškom pera poprskala po licu. No, on bi se obrisao rukom i ostao nepomičan, oborenih očiju.
     Uvečer je na nastavi iz klupe izvadio navlake za rukave, sredio pojedine stvarčice, brižljivo izvukao crte na papiru. Videsmo kako savesno radi, tražeći svaku reč u rečniku i silno se trseći. Nesumnjivo  mora da u niži razred nije premešten zahvaljujući upravo toj dobroj volji, jer ako i jeste prilično dobro znao pravila, u izražaju mu nije baš bilo otmenosti. Latinski ga beše počeo poučavati sveštenik iz njegova sela, jer su ga roditelji zbog štednje u gimnaziju poslali što su kasnije mogli.
  Njegov otac, gospodin Charles-Denis-Bartholomé Bovary, bivši pomoćni vojni ranarnik, iskompromitiravši se oko 1812. u poslovima novačenja te u to doba prisiljen ostaviti službu, beše se tada poslužio ličnom privlačnošću da se usput dočepa miraza od šezdeset hiljada  franaka koji se nudio uz kćer nekog trgovca pletenom robom što se beše zaljubil u njegovu vanjštinu. Lep muškarac, razmetljivac koji je glasno zveckao ostrugama i nosio zaliske što mu se spajahu s brkovima, prstiju uvek ukrašenih prstenjem i odeven u kričave boje, ostavljaše utisak odvažna čoveka, dopunjen bezbrižnom lakoćom trgovačkog putnika. Oženivši se, dve-tri godine živeo je od ženina miraza, dobro jedući, kasno ustajući, pušeći iz velikih porculanskih lula, uveče se vraćajući kući tek
posle pozorišta i redovno zalazeći u kafane. Tast mu umre i ne ostavi bogzna šta; njega to razljuti te se upusti u proizvodnju, izgubi u tome nešto novca, pa se potom povuče na selo misleći da će onde štogod zaraditi. No, kako se u poljoprivredu jedva nešto bolje razumeo no u katun, kako je konje jahao umesto da ih šalje na oranje, jabukovaču pio na boce umesto da je prodaje na bačve, najbolju perad iz dvorišta jeo, a lovačke cipele mazao svinjskom slaninom, ubrzo shvati da mu se najbolje okaniti svake špekulacije.
     Za dve stotine franaka godišnje uze u nekom selu, na međi između Cauxa i Pikardije, u najam nekakvo obitavalište koje beše napola gospodarska, a napola vlastelinska zgrada te se, ogorčen, izjedan žaljenjem, optužujući nebesa, zavideći celome svetu, već u dobi od četrdeset i pet godina zatvori u nju, sit ljudi, kako govoraše, da bi onde u miru živeo.
  Žena mu isprva beše luda za njim, ljubljaše ga uz hiljadu znakova ropske odanosti, što njega još više udalji od nje. Nekad radosna, otvorena i silno zaljubljena, stareći beše stekla (onako kao što se vino izloženo zraku pretvara u sirće) tešku narav te postala krištava i razdražljiva. U početku je, ne tužeći se, silno patila videći kako trči za svakom seoskom devojčurom i uveče se vraća s raznoraznih sumnjivih mesta, zasićen svime i zaudarajući po pijanstvu! Potom joj se pobuni ponos. Zaćuta, gutajući bes u nemom stoicizmu u kojem ustraja sve do smrti. Neprestano je nekamo trčala, bavila se poslovima. Odlazila je advokatima,  predsedniku suda, pazila na dospeće menica, postizala produženje rokova, a kod kuće je peglala, šivala, prala rublje, nadgledala radnike, isplaćivala račune, dok gospodin, ni oko čega se ne uznemiravajući, beše neprestano utonuo u neku zlovoljnu sanjivost iz koje bi se trgnuo samo zato da joj kaže štogod uvredljivo te ostajaše kraj vatre pušeći i pljuckajući u pepeo.
   Kada je dobila dete, trebalo ga je dati na dojenje, a kad se mališa vratio kući, mazili su ga kao kakva kraljevića. Majka ga je pȉtala ušećerenim voćem, a otac ga puštao da trči bez cipela te čak, gradeći se filozofom, govorio da bi mogao ići uokolo i posve nag, kao životinjska mladunčad. Suprotno majčinim težnjama, otac je u glavi nosio određeni  muževni ideal o dečaštvu prema kojemu nastojaše odgojiti sina, hoteći da ga se odgaja strogo,  spartanski, da bi stekao telesnu čvrstoću. Slao ga je na spavanje u neugrijanoj sobi, učio ga da pije rum u dugačkim gutljajima i da se izruguje procesijama. No, dečak, po naravi miran, slabo mu uzvraćaše za njegov trud. Majka ga je uvek vukla sa sobom, izrezivala mu sličice od lepenke, pripovedala priče, upuštala se s njim u beskrajne monologe, pune melankolična veselja i brbljave umiljatosti. Zbog vlastite životne usamljenosti, svu svoju raspršenu, uništenu taštinu prenese ona na to dete. Sanjarila je o visokim položajima, već ga videla visoka, lepa, duhovita, nameštena u cestogradnji i mostogradnji ili sudstvu. Nauči ga da čita, pa mu čak i pokaza, na svojem starom klaviru, kako će da otpeva dve-tri romansice. No, na to sve gospodin Bovary, slabo mareći za nauku i književnost, govoraše da to nije vredno truda! Zar će ga oni ikada imati čime uzdržavati u državnim školama, kupiti mu službu ili mu pomoći da pokrene kakav trgovački posao? Uostalom, uz malo petlje, čovek uvek uspeva u životu. Gospođa je Bovary grizla usne, a dečko se skitao po selu.
    Išao je za oračima i grudama zemlje gađao gavrane terajući ih da odlete. Duž jaraka zobao je kupine, s dugom šibom čuvao purane, prilikom košnje prevrtao seno, trčao po šumi, za kišnih se dana pod crkvenim tremom igrao »školice«, a o velikim praznicima preklinjao crkvenjaka da mu dopusti potezati zvona pa bi se elim telom obesio o veliko uže osećajući kako ga ono nosi u svom letu. Izraste stoga poput hrasta. Jakih ruku i zdrave puti.
     Kad mu je bilo dvanaest godina, majka mu se izbori za početak školovanja. Za to zadužiše sveštenika. No, ti satovi behu tako kratki, a i dečak ih je tako slabo pratio da od njih i nije moglo biti prevelike koristi. Održavahu se u dokonim trenucima, u sakristiji, stojećke, na brzu ruku, između krštenja i pogreba; ili bi pak sveštenik poslao po svojeg učenika nakon Pozdravljenja kad više nije nikamo imao izlaziti. Popeli bi se njih dvojica u njegovu  sobu i onde smjestili; mušice i noćni leptiri obletahu oko sveće. Beše vruće pa bi dečak zaspao, a naš bi dobričina, zadremavši s rukama na trbuhu, ubrzo zahrkao otvorenih usta. U drugim pak prigodama, kad bi gospodin sveštenik , vraćajući se od nekog bolesnika iz okoline kojemu beše odneo svetu popudbinu, opazio Charlesa gde se klatari po poljima, pozvao bi ga, četvrt mu sata čitao bukvicu te iskoristio zgodu da mu pod nekim drvetom dadne sprezati kakav glagol. Prekinula bi ih kiša ili kakav znanac u prolazu. Uostalom, sveštenik  uvek beše zadovoljan dečakom, govoraše čak kako mladić ima dobro pamćenje. Charles ne smeo na tome da ostane, odlučno se postavljaše gospođa. Posramljen ili, bolje rečeno, izmoren, gospodin bez otpora pristade pa pričekaše još godinu dana dok momčić ne primi prvu pričest.
     Minu još šest meseci, a naredne godine Charlesa konačno poslaše u gimnaziju u Rouanu, gde ga krajem oktobra odvede otac glavom, na dan sajma svetog Romaina.
    Bilo kome od nas sada bi se bilo nemoguće ičega setiti o njemu. Beše to dečak mirne ćudi, koji se pod odmorima igrao, na nastavi učio, u razredu pazio, čvrsto spavao u spavaonici, a u blagovaonici s tekom jeo. Za staratelja mu postaviše nekog veletrgovca  gvozdenom robom iz ulice Ganterie koji bi ga jednom mesečno, nedeljom, nakon zatvaranja dućana, izveo iz škole, poslao ga da šeta po luci i razgleda brodove, a potom ga u sedam sati, pre večere, doveo natrag u gimnaziju. Svakoga bi četvrtka uveče Charles napisao majci dugo pismo, crvenom tintom i pečateći ga s tri kuglice testa; potom bi pregledavao brleške iz istorije  ili pak čitao stari svezak Anacharsisa 3 koji se povlačio po učionici. Na šetnji je razgovarao sa slugom koji beše sa sela kao i on.
    Zahvaljujući velikom zalaganju, uvek se održavao među osrednjim učenicima.; jednom je čak dobio i pohvalu iz prirode. No, krajem trećeg razreda roditelji ga izvadiše iz gimnazije i dadoše da uči medicinu, uvereni da će i sam moći dogurati do ispita zrelosti.
     Majka mu pronađe sobu na četvrtom katu i s pogledom na Eau-de-Robec, kod nekoga svojeg znanca, bojadisara. Pogodi se za smeštaj i hranu, pribavi mu pokućstvo – sto i dve stolice, od kuće dopremi staru postelju od trešnjevine, a usto mu kupi i malenu gvozdenu peć , uz zalihu drva kojim se imalo grejati njezino siroto dete. Potom otputova krajem nedelje, po hiljadu mu puta preporučivši da se dobro vlada, sada kad ostaje prepušten sam sebi.
    Pred rasporedom predavanja što ga pročita na oglasnoj ploči obuze ga vrtoglavica: predavanja
iz anatomije, predavanja iz patologije, predavanja iz fiziologije, predavanja iz farmacije, predavanja iz hemije, kao i iz botanike, kliničke medicine i terapeutike, ne računajući higijenu i farmakologiju – sve sami nazivi kojima etimologiju nije znao, a koja ga se doimahu poput vrata što vode u neka svetišta puna uzvišene tame.
    Ništa od svega toga nije razumieo; uzalud je slušao, nije shvatao. Svejedno je radio, imao sva skripta, odlazio na sva predavanja, nije propuštao nijednu bolničku vizitu. Svoju je skromnu svakidašnju zadaću obavljao poput konja koji okreće žrvanj pa vezanih očiju kruži u mestu, nesvestan posla koji obavlja.
    Da mu prištedi troškove, majka bi mu svake nedelje po vozaru poslala komad teletine pečene u pećnici, što je jeo prepodne za doručak, kada bi se vratio iz bolnice, lupkajući pritom stopalima o zid da se zagreje. Zatim je trebalo trčati na predavanja, u veliku dvoranu za obdukcije, u bolnicu pa se kroz sve silne ulice vratiti kući. Uvečer bi se, nakon mršave večere kod gazde, vratio u sobu i opet se bacio na posao, u promočenoj odeći što mu se kraj zažarene peći pušila na telu.
   Za lepih letnih večeri, u doba kada mlačne ulice opuste, kada se služavke na kućnom pragu nabacuju pernatom lopticom, otvorio bi prozor i nalaktio se na nj. Reka koja tu ruansku četvrt pretvara u nekakvu malu blatnjavu Veneciju proticaše dole, ispod njega, žuta, ljubičasta ili plava, između mostova i ograda. Radnici su, čučeći na obali, u vodi prali ruke. Na motkama što su odozgo stršale s tavana na zraku se sušila povesma pamuka. Suprotno njemu, ponad krovova, pružaše se veliko čisto nebo, s crvenim suncem na zalazu. Kako divno mora da je biti tamo! Kakve li svežine u bukviku! Pa bi raširio nosnice da se nadiše divnih poljskih mirisa što do njega ne dopirahu.
 Smršavi, telo mu se protegnu, a lice poprimi neki žaloban izraz od kojega gotovo postade zanimljivo.
     Naravno, malo-pomalo iz nehaja se okani svih odluka što ih beše stvorio. Jednom izostade s vizite u bolnici, sutradan propusti predavanje pa tako, uživajući u lenosti, na kraju sve zapostavi.
   Poče redovito odlaziti u kafanu i strastveno igrati domino. Zatvori se svake večeri u kakav prljav javni lokal te onde po mramornim stolovima stade da premešta pločice od ovčjih kostiju obeležene crnim tačkicama, to mu se činilo dragocenim činom vlastite slobode koji mu podizaše ugled u vlastitim očima. Beše to poput upućivanja u tajne sveta, poput pristupa zabranjenim užicima, pa bi pri ulasku s nekom gotovo putenom radošću polagao ruku na kvaku na vratima. Mnogo se toga što je do tada bilo zatomljeno probudi u njemu: nauči napamet kuplete koje pevaše dočekujući ostale veseljake, oduševi se za Bérangera,4 nauči spravljati punč te napokon upozna i ljubav.
   Zahvaljujući takvim pripremama, potpuno propade na ispitu za lekara.5 A baš ga te večeri čekahu kod kuće da proslave njegov uspeh!
    On pođe pešice i zastade na ulazu u selo, odakle posla po majku i sve joj ispriča. Ona nađe opravdanje za nj, za neuspeh okrivljujući nepravednost ispitivača, te ga ponešto osokoli, preuzimajući na sebe da sredi stvari. Tek pet godina kasnije gospodin Bovary doznade istinu: beše to davna prošlost i on se s njome pomiri, a nije, uostalom, mogao ni da pretpostavi da bi njegov potomak mogao biti glupan.
    Charles se, dakle, opet dade na posao pa se bez predaha iz svih predmeta pripremi z ispit, naučivši unapred napamet sva pitanja. Prođe s prilično dobrom ocenom. Divna li dana za njegovu majku! Prirediše svečani ručak .
   Gde li će se sada baviti svojim umećem? U Tostesu. Tamo je bio samo neki stari lekar. Već je odavno gospođa Bovary iščekivala njegovu smrt pa se dobričina još ne beše ni s dušom rastao, a Charles mu se već bio nastanio preko puta kao naslednik.
    No, to što je odgojila sina, dala ga na lekarski nauk i pronašla mu Tostes za obavljanje prakse, nije još bilo sve: trebala mu je žena. I ona mu je nađe: udovicu sudskoga ovrhovoditelja iz Dieppea kojoj beše četrdeset i pet godina, a godišnji joj prihod iznosio hiljadu i dve stotine livara. Premda beše ružna, suha kao prut i puna prištića kao proleće pupova, gospođa je Dubuc imala na izbor prosaca. Da bi postigla svoj cilj, majka Bovary beše ih prisiljena sve ukloniti s puta te čak vrlo vešto izigra spletke nekog kobasičara koji uživaše popovsk podršku.
    Charles je isprva predviđao da će mu se prilike u braku poboljšati, zamišljajući da će biti slobodniji i da će moći raspolagati samim sobom i svojim novcem. No, žena mu je u svemu gospodarila: pred svetom je morao govoriti ovako, a ne onako, postiti svakoga petka, odevati se po njezinim željama, po njezinu nalogu dodijavati pacijentima koji ne bi platili. Otvarala mu je pisma, uhodila ga na svakom koraku te kroz pregradni zid prisluškivala kada bi mu u ordinaciju na pregled dolazile žene.
    Svakoga je jutra očekivala čokoladu, svakovrsne obzire bez kraja i konca. Neprestano se žalila na živce, na prsa, na raspoloženje. Zasmetao bi joj već i zvuk koraka: ode li kogod od nje, samoća joj postane mrska, pođe li k njoj, to je nedvojbeno zato da je vidi gde umire. Uveče, kad bi se Charles vratio kući izvukla bi ispod pokrivača dugačke mršave ruke, ovila mu ih oko vrata te bi mu, posevši ga na rub postelje, stala poveravati svoje jade: on nju zanemaruje, on ljubi drugu! Lepo su joj govorili da će biti nesretna! Naposletku bi od njega zatražila kakav sirup za svoje zdravlje i malo više ljubavi.

II

        Jedne noći, oko jedanaest, probudi ih konjski topot koji se zaustavi tik pred vratima. Služavka otvori tavanski prozorčić pa pregovaraše neko vreme s čovekom koji beše zastaomdole na ulici. Dolazi po lekara, ima za njega pismo. Nastasie siđe niza stepenice dršćući od studeni pa pođe otključati vrata i redom podiže sve zasune. Čovek ostavi konja pa, pošavši za služavkom, uđe ravno za njom u kuću. Ispod vunene kape sa sivim kićankama izvuče pismo umotano u krpu i oprezno ga pruži Charlesu koji se nalakti na jastuk da ga pročita. Nastasie mu kraj postelje držaše svetiljku. Gospođa, iz stidljivosti, ostade okrenuta k zidu te su joj se videla samo leđa.
      To pismo, zapečaćeno malenim pečatom od plavog voska, preklinjaše gospodina Bovaryja da smesta krene na posed Bertaux radi slomljene noge koju trebaše namestiti. E, pa, od Tostesa do Bertauxa ima dobrih šest milja puta, i to ide li se preko Longuevillea i Saint-Victora. Beše mrkla noć. Gospođa Bovary strahovaše da joj muža ne zadesi kakva nesreća. Odlučiše stoga da konjušar pođe prvi, a Charles će krenuti tri sata kasnije, kada izađe mesec. U susret neka mu pošalju nekog  momka da mu pokazuje put do imanja i otvara vrata u ogradama.
     Oko četiri ujutro, čvrsto se zamotavši u ogrtač, Charles se zaputi prema Bertauxu. Još sanjiv i topao od spavanja, prepuštaše se mirnome konjskom kasu. Kada bi se životinja sama od sebe zaustavila pred kojom trnjem obraslom jamom kakve se kopaju uz rub njiva, trgnuo bi se iza sna, brzo se setio slomljene noge i trudio se prizvati u sećanje sve prelome za koje je znao. Kiša više nije padala, počinjalo se daniti, a po golim su granama jabuka nepomično sedile ptice kostrešeći sitno perje na hladnome jutarnjem vetru.
Ravna se polja sterala u nedogled, a skupine drveća oko gospodarstava tvorile u velikim razmacima crnoljubičaste mrlje na toj golemoj sivoj površini što se na obzoru gubila u sumornoj boji neba. Charles je od vremena do vremena otvarao oči; potom bi, kad bi mu se duh umorio, a san sam od sebe počeo vraćati, ubrzo zapao u nekakav dremež u kojem su mu se najnoviji dojmovi mešali s uspomenama, pa je samoga sebe video dvostruko: u isti mah kao studenta i kao oženjena muškarca, kako leži u postelji kao maločas i kako prolazi hirurškim odelenjem kao nekad. Topli mu se vonj obloga u glavi mešao sa svežim mirisom rose; čuo je klizanje gvozdenih prstenova po šipki oko postelja i dah svoje usnule žene... Na prolazu kroz Vassonville opazi uz jarak momka kako sedi u travi.
– Jeste li vi doktor? – zapita momak.
      Na potvrdan odgovor, uze klompe u ruke dade se u trk pred Charlesom. Iz reči svoga vodiča lekar putem razabra kako gospodin Rouault mora da je jedan od imućnijih poljoprivrednika. Nogu je slomio sinoć, vraćajući se od suseda kod kojeg su se slavila Sveta tri kralja. Žena mu je umrla pre dve godine. Uz njega je samo gospođica koja mu pomaže u vođenju kućanstva. Tragovi kotača postajahu sve dublji; približavahu se Bertauxu. Kliznuvši kroz rupu u živici, momak  nestade, a potom se opet pojavi na kraju dvorišta otvarajući ogradu. Konj posrtaše po mokroj travi; Charles se saginjaše da se provuče ispod granja. Psi čuvari lajahu u psetarnici natežući lanac. Nakon ulaska u Bertaux, konj mu se poplaši i odskoči daleko u stranu.
     Beše to lepo gospodarstvo. Po stajama su se kroz otvorena vrata videli krupni oraći konji gde mirno jedu iz novih jasala. Duž zgrada pružaše se golemo gnojište s kojeg se pušilo, a među kokošima i puranima čeprkaše onde i pet-šest paunova, dika svakoga koškog dvorišta. Tor bijaše dugačak, štagalj visok, a zidovi mu glatki kao dlan. Pod nadstrešnicom stajahu dvoja velika kola i četiri pluga, a uz njih bičevi, hamovi, cela zaprežna oprema po čijim je modrim vunenim pokrivkama padala sitna prašina što se trusila s tavana. Zasađeno stablima raspoređenim u podjednakim razmacima, dvorište se postupno uzdizalo, a kraj bare odjekivaše veselo gakanje guščjeg jata.
      Mlada žena u plavoj vunenoj haljini ukrašenoj s tri volana iziđe na kućni prag da dočeka gospodina Bovaryja pa ga uvede u kuhinju gde je plamtela velika vatra. Oko vatre je u lončićima raznih veličina krčkao doručak za ukućane. Vlažna se odeća sušila u unutrašnjosti ognjišta. Lopatica, mašice i vrh na mehu, svi golemih razmera, blistahu poput uglačana čelika, a duž je zidova visila sva sila kuhinjskog posuđa na kojem je treperavo odsevao jasan plamen s ognjišta, pomešan s prvim sunčevim zrakama što prodirahu kroz okna.
     Charles se pope na kat da pogleda bolesnika. Nađe ga u postelji gde se znoji pod pokrivačima, odbacivši noćnu kapicu daleko od sebe. Beše to debeo čovečuljak od svojih pedeset godina, beloput, modrih očiju, ćelav spreda po glavi i s naušnicama u ušima. Kraj sebe je na stolcu držao veliku bocu s rakijom iz koje bi sebi od vremena do vremena malo natočio ne bi li se ohrabrio; no, čim ugleda lekara namah se smiri pa, umesto da psuje, kao što je to činio već dvanaest sati, uze nemoćno stenjati.
      Prelom beše jednostavan, bez ikakvih komplikacija. Lakši Charles nije mogao ni poželeti. Onda, setivši se nastupa svojih profesora pred ranjeničkim posteljama, osokoli pacijenta svakovrsnim lepim rečima, utešnim lekarskim izrazima što su poput ulja kojim se mažu kirurški noževi. Da se načini udlaga, poslaše u kolnicu po svežanj letvica.
     Charles izabra jednu od njih, iscepa je na komade i izgladi staklenom krhotinom, dok je služavka parala plahte da se od njih načine zavoji, a gospođica se Emma trudila sašiti jastučiće. Dugo joj je trebalo da nađe kutiju sa šivaćim priborom pa joj se otac uzruja. Ona ništa ne odgovori, ali bi se šivajući svaki čas ubola u prst koji bi potom prinela ustima da ga posiše.
      Charlesa iznenadi belina njezinih noktiju. Behu sjajni, tanki pri vrhu, čistiji od depske belokosti i podrezani u obliku badema. Ruka joj, ipak, ne beše lepa, možda je bila nedostatno bleda, a i pomalo suha u člancima; beše, isto tako, i predugačka, a u obrisu joj nije bilo mekih oblina. U Emme lepe behu oči: premda smeđe, zbog trepavica izgledahu kao da su crne, a pogled joj do vas dopiraše otvoreno i s bezazlenom smelošću.
    Kad lekar završi s previjanjem, gospodin ga Rouault pozove da pre odlaska mrvu prezalogaji.
       Charles siđe u blagovaonicu u prizemlju. Dva pribora i dve srebrne čaše behu postavljeni na stoliću prostrtu podno velike postelje s nebnicom, prekrivene katunom na kojem su bili otisnuti likovi što predstavljahu Turke. Osećao se miris perunike i vlažnog rublja što dopiraše iz visokoga ormara od hrastovine nasuprot prozoru. Na podu su u uglovima stajale, uspravno poredane, vreće žita. Beše to višak sa susednog tavana na koji se uzlazilo trima kamenim stepenicama. Kao ukras prostorije, beše, na sredini zida s kojega se zbog delovanja salitre ljuštila zelena boja, o klin obešena Minervina glava, nacrtana  ugljenom olovkom i u pozlaćenom okviru, a ispod nje pisalo gotičkim slovima: »Dragome
tati.«
     Porazgovaraše najpre o bolesniku, onda o tome kakvo je vreme, o velikoj studeni, o vukovima što noću lutaju po poljima. Gospođici Rouault na selu ne beše nimalo zabavno, pogotovo zato što je gotovo sva briga za majur padala na nju. U blagovaonici beše hladno pa je gospođica za vreme jela drhturila, zbog čega je pomalo pokazivala pune usnice koje je, kad je ćutala, običavala grickati.
     Vrat joj izvirivaše iz bela, posuvraćena ovratnika. Kosu joj, čije su dve polovice izgledale kao da je svaka od jednog komada, toliko behu glatko začešljane, delila posred glave tanka stazica što se lagano ugibaše sledeći oblinu temena, a oba su se ta dela, ostavljajući ušnu resicu jedva vidljivom, otraga stapala u bogatu punđu, prethodno se valovito povijajući prema slepočicama, što naš seoski lekar vidje prvi put u životu.
       Jagodice joj bijahu rumene, a nosila je, zataknuvši ga na mušku između dva puceta na košuljcu, lornjon od kornjačevine.
Kad se Charles, pošto beše otišao gore da se pozdravi s čičom Roualtom, vrati u blagovaonicu, nađe Emmu gde stoji čelom oslonjena o prozor i promatra povrtnjak u kojemu vetar beše poobarao pritke za grah. Ona se okrenu.
– Trebate li nešto? – zapita.
– Svoj bič, ako smem moliti – odgovori on.
Pa stade prekapati po postelji, iza vrata, pod stolcima; bič beše pao na zemlju između vreća i zida. Gospođica ga Emma ugleda i sagnu se nad vreće sa žitom. Charles iz uljudnosti priskoči pa, i sam pružajući ruku u istome smeru, oseti kako devojci, dok se tako naginje pod njim, prsima dotiče leđa. Ona se uspravi, sva rumena u licu, pa ga pogleda preko ramena pružajući mu volujsku žilu.
      Umesto da svrati u Bertaux posle tri dana, kako beše obećao, vrati se on već sutradan, a potom stade redovito navraćati dva puta nedeljno, ne računajući neočekivane posete u koje dolažaše od vremena do vremena, tobože slučajno.
     Sve, uostalom, pođe kako valja. Ozdravljenje dobro napredovaše, a kada nakon četrdeset i šest dana videše čiču Rouaulta kako sam pokušava hodati po svojem kućerku, počeše gospodina Bovaryja smatrati čovekom velikih sposobnosti. Čiča Rouault govoraše da ga ni prvi lekari u Yvetotu pa čak ni u Rouenu ne bi bili bolje izlečili.
       Što se pak tiče Charlesa, on se i ne pokuša zapitati zašto tako rado dolazi u Bertaux. Sve da je na to i pomislio, nesumnjivo  bi svoju revnost bio pripisao ozbiljnosti slučaja ili možda koristi kojoj se od toga nadao. Jesu li mu zbilja zbog toga poseti tom gospodarstvu bili ugodan izuzetak među dosadnim poslovima u životu? U te bi dane rano ustajao, galopom odjahao, podbadao životinju; potom bi sjašio da obriše noge o travu i navlačio crne rukavice pre ulaska u kuću. Voleo je doći u to dvorište, osetiti na ramenu ogradu što se okrećući otvara, voleo je petla što kukuriče na zidu i dečake što mu dolaze u susret. Voleo je štagalj i staje, voleo čiču Rouaulta koji ga je lupkao po ruci nazivajući ga svojim spasiocem, voleo je klompe gospođice Emme na opranim podnim pločicama u kuhinji: zbog visokih se potpetica činila malko višom, a kada je koračala ispred njega, drveni potplati, brzo se podižući, oštro udarahu o kožu niskih čizmica.
       Ona ga uvek ispraćaše do prve stepenice pred kućom. Kada mu još ne bi bili doveli konja, ostajala je uza nj. Već bi se bili oprostili, pa više nisu razgovarali; svež bi je zrak obavio, podižući joj bez ikakva reda sitne maljice na zatiljku ili zamahujući vrpcama pregače na njezinu boku tako te lepršahu poput zastavica. Jednom, za južine, iz kore se stabala voda cedila po dvorištu, a po krovovima se gospodarskih zgrada topio sneg. Ona beše izišla na prag; zatim pođe po suncobran i otvori ga. Kroz suncobran od modre svile što se prelevala u sivo i ružičasto prodiraše sunce obasjavajući nemirnim odsjajima belu put njezina lica. Emma se pod njim smešila mlakoj toplini i čulo se kako kapi vode, jedna po jedna, padaju na razapetu svilu.
     U prvo se vreme, kada je Charles tek počeo odlaziti u Bertaux, mlada gospođa Bovary dosledno raspitivala za bolesnika te čak u knjizi koju je o njegovu poslu vodila prema načelima dvostrukog knjigovodstva beše izabrala lepu čistu stranicu za gospodina Rouaulta. No, kada ču da on ima kćer, potanje se raspita pa doznade da je gospođica Rouault, odgojena u samostanu kod uršulinki, dobila, štono se kaže, dobar odgoj te je, prema tome, vešta plesu, geografiji, crtanju, vezenju i sviranju klavira. To je ipak bilo previše!
– Zato je njemu – govoraše u sebi – lice onako ozareno kad odlazi k njoj! I zato oblači novi prsluk izlažući se opasnosti da ga po kiši uništi! Ah, ta žena! Ta žena!...
       I nagonski je zamrzi. Isprva je oduška nalazila u tome da tu i tamo ponešto natukne. Charles to ne shvati; zatim u uzgrednim primedbama preko kojih on šutke prelažaše strahujući od oluje; napokon, u iznenadnim prekorima na koje on nije znao šta da odgovori. Kako to da još uvek odlazi u Bertaux kad je gospodin Rouault ozdravio, a ta mu čeljad još nije platila? Ah, pa da! Ima tamo jedna osoba, neko ko ugodno čavrlja, neka vezilja, učena glavica! To on voli! Treba njemu gradskih gospođica! Pa nastavljaše:
– Kći čiče Rouaulta, pa gradska gospođica! Baš! Deda im je bio čobanin, a imaju i nekog rođaka koji je skoro završio na sudu zato što je u svađi nekoga gadno zviznuo. Šta sad ona tu ima izvoditi i nedeljom se u crkvi kočoperiti u svilenoj haljini, kao da je grofica. Da nije bilo one uljane repice prošle godine, teško bi stari jadnik poplaćao svoje zaostatke.

       Umoran od svega toga, Charles prestade odlaziti u Bertaux. Héloïse ga prisili da se zakune, položivši ruku na njezin molitvenik, kako više tamo neće ići, a sve to nakon mnogo jecaja i poljubaca, u silnome ljubavnom izlivu. Pokori se, ali se smionost njegove žudnje usprotivi tako ropskom vladanju te on iz nekakva prostodušnog licemjrja oceni kako ta zabrana da je viđa za nj znači svojevrsno pravo da je voli. A osim toga, udovica beše mršava, zubi joj bijahu predugi, u svako se godišnje doba zagrtala malenim crnim rupcem čiji joj se vrh spuštaše između lopatica; košćat joj lik bio, poput mača u tok, utaknut u uske haljine, toliko kratke da joj ispod njih provirivahu gležnjevi i vezice glomaznih
cipela što se ukrštahu na sivim čarapama.
       Charlesova im je mati od vremena do vremena dolazila u pohode, ali snaha kao da bi i nju posle nekoliko dana nabrusila po uzoru na svoju vlastitu oštricu pa bi se njih dve, kao dva noža, počele primedbama i prigovorima zabadati u nj. Ne valja mu što toliko jede! Čemu uvek nuditi čašicom svakoga ko naiđe? Zašto se toliko tvrdoglavi pa odbija nositi vunenu odeću?
     Sluči se tako da se početkom proleća, kad se na moru digao povoljan vetar, beležnik iz Ingouvillea, kojemu udovica Dubuc beše poverila svoj imetak, ukrca na brod ponevši sa sobom sav novac iz svoga ureda. Héloïse, istina, posedovaše, osim udela u brodu procenjena na šest hiljada franaka, još i kuću u ulici Saint-François, a ipak se od celoga tog tako razvikanog bogatstva u njihovu domu ništa ne beše pojavilo do nešto pokućstva i nekoliko starih haljina. Trebalo je to isterati na čistac. Pokaza se da su kuću u Dieppeu do temelja izele hipoteke; koliko toga beše udovica pohranila kod beležnika, samo je Bog znao, udeo od broda ne premašivaše ni hiljadu talira. Čestita je gospođa, znači, lagala! U ogorčenu besu stari gospodin Bovary, razbivši stolac o pod, optuži ženu što im je unesrećila sina upregavši ga s takvim kljusetom na kojem orma ne vredi ni koliko koža. Oboje dođoše u Tostes. Izbi svađa. Beše tu i napada. Héloïse se, sva u suzama, baci mužu u naručje zaklinjući ga da je brani pred roditeljima. Charles je htede zagovarati.
       Roditelji se naljutiše i otputovaše.
No, udarac beše zadan. Osam dana iza toga, dok je u dvorištu vešala veš, udari njoj krv na usta, a sutradan, baš kad joj se Charles bio okrenuo leđima da spusti zavese na prozoru, izusti: »Ah! Bože moj!«, uzdahnu i izgubi svest. Beše mrtva! Kakva li zaprepaštenja!
       Kada se na groblju sve završi, Charles se vrati kući. Dole ne nađe nikoga; pope se na sprat, u spavaću sobu, vide njezinu haljinu što je još visila u dnu spavaonice pa, naslonivši se na pisaći sto, do večeri ostade izgubljen u bolnim mislima. Najzad, ona ga je ipak ljubila.

III deo

     Jednog jutra dođe čiča Rouault i donese Charlesu platu za svoju izlečenu nogu: sedamdeset i pet franaka u kovanicama od četrdeset sua, a usto i jednu puricu. Beše doznao za njegovu nesreću pa ga uze tešiti što je bolje umieo.
– Znam ja kako je to! – govoraše udarajući ga po ramenu. – I meni je tako bilo! Kad sam izgubio jadnu pokojnicu, odlazio sam u polja da budem posve sam. Bacio bih se pod neko drvo, plakao, zazivao dragog Boga, govorio mu kojekakve gluposti, hteo sam biti kao one krtice što sam ih viđao po odvojcima, pune crva koji im vrve po utrobi, uglavnom, bilo mi je da umrem. A kad bih pomislio da su drugi u tom času uz svoje drage ženice i čvrsto ih drže u zagrljaju, počeo bih strahovito štapom mlatiti po zemlji. Bio sam gotovo lud, nisam više ni jeo, ma ne biste verovali, ali gadila mi se i sama pomisao na kafanu.
E, onda, polako, dan je dolazio za danom, nakon zime proleće, posle leta jesen, počelo je popuštati, komadić po komadić, mrvu po mrvu, otišlo je, nestalo, zapravo se sleglo, hoću reći, jer vam u biti uvek ostane nešto, nekakav... štono bi se reklo... teret, tu, na grudima! Ali, to nam je ionako svima suđeno pa se ne smemo prepuštati slabosti niti sebi želeti smrt zato što su drugi umrli... Morate se trgnuti, gospodine Bovary, proći će to! Svratite do nas. Moja kći tu i tamo pomisli na vas pa kaže da ste je, izgleda, zaboravili. Brzo će i proleće. Povesćemo vas do uzgajališta da tamo ustrelite kojeg kunića pa ćete se malo razonoditi.
      Charles posluša savet. Pođe ponovo do Bertauxa. Onde sve zateče onako kako je bilo i poslednji put, to jest, kao i pre pet meseci. Kruške behu već procvale, a dobričina Rouault, sada opet na nogama, trčkaraše amo-tamo, od čega se majur doimao življim.
      Verujući da mu je dužnost lekara u koroti obasuti što većom uljudnošću, zamoli ga da nipošto ne skida šešir, obraćaše mu se tihim glasom, kao bolesniku, pa se čak tobože i rasrdi što za nj ne behu pripravili neko lakše jelo nego inače, na primer lončić vrhnja ili kompot od krušaka. Ispriča nekoliko zgoda. Charles se i nehotice zasmeja, ali mu se najednom vrati uspomena na ženu pa se smrknu. Donesoše kafu i on prestade na to misliti.
     A i sve je manje mislio na to što se više privikavao da živi sam. Uživanje u novostečenoj samostalnosti ubrzo mu samoću učini podnošljivijom. Sada je sam mogao određivati vreme pojedinih obroka, vraćati se kući ili izlaziti nikome ne polažući računa, a kada je bio jako umoran, ispružiti se, koliko je dug i širok, po celoj postelji. Brižno je, dakle, pazio na sebe, sam sebi ugađao i prihvatao utehu koju mu pružahu. Ženina mu je smrt, s druge strane, podosta koristila u zvanju, jer se tokom mesec dana neprestano ponavljalo: »Jadnik! Kakve li nesreće!« Ime mu se pročulo, broj pacijenata porastao, a usto je u Bertaux odlazio kad god bi mu se prohtelo. Osećao je neku besciljnu nadu, neodređenu sreću, a češljajući zaliske pred ogledalom, sam se sebi činio naočitijim no pre.
     Jednoga dana stiže onamo oko tri sata; svi behu u polju; uđe u kuhinju, ali isprva ne opazi Emmu, jer kapci na prozorima behu zatvoreni. Kroz pukotine je u drvu sunce po popločanom podu bacalo dugačke tanke pruge koje su se lomile na bridovima pokućstva i treperile na stropu. Muve su se penjale uz upotrebljene čaše na stolu i zujale utapajući se na dnu, u preostaloj jabukovači. Danje svetlo što dopiraše kroz dimnjak čađavoj je ploči ognjišta davalo baršunast sjaj, a hladnom pepelu modrikastu boju. Između prozora i ognjišta šivala je Emma; ne beše se ogrnula pa su joj se na golim ramenima videle sitne kapi znoja.
     Po seljačkom običaju, ona mu ponudi da nešto popije. On odbi, ona navali te mu napokon u smehu predloži da zajedno s njom popije čašicu likera. Pođe do ormara po bocu kirasoa, dohvati dve čašice, napuni jednu do vrha, a u drugu jedva nešto ulije pa je, kucnuvši se s njime, prinese ustima. Kako je čašica bila gotovo prazna, zabacivaše glavu da je iskapi pa se tako, zabačene glave, napućenih usana i napeta vrata, smejaše što ništa ne oseća, dok je vrškom jezika što joj provirivaše između krasnih zuba pomalo lizala dno čašice.
     Onda opet sede i dohvati švelo: krpala je belu pamučnu čarapu. Radila je oborene glave, ništa ne govoreći, a ćutao je i Charles. Strujeći ispod vrata, vazduh  je nosio nešto prašine po pločicama. Charles promatraše to kovitlanje, no čuo je tek nabijanje u vlastitoj glavi, a u daljini kokodakanje kokoši koja u dvorištu beše snela jaje. Emma bi od vremena do vremena osvežila obraze pritišćući na njih dlanove koje je potom hladila na gvozdenoj  kugli velikoga preklada na ognjištu.
      Tužila se da je od početka proleća hvata vrtoglavica; zapita bi li joj morske kupke štogod koristile; uze govoriti o samostanu, a Charles o gimnaziji – reči im same navirahu. Uspeše se u njezinu sobu. Pokaza mu svoje stare note, knjižice što ih beše dobila za nagradu i vence od hrastova lišća zaboravljene u dnu ormara. Govoraše mu opet o svojoj majci, o groblju, pa mu u vrtu čak pokaza lehu s koje svakoga prvog petka u mesecu bere cveće i nosi ga majci na grob. No, taj se njihov vrtlar ni u šta ne razume; posluga je tako loša! Vrlo bi rado živela u gradu, pa makar samo i preko zime, iako je selo zbog dužine lepih dana leti možda još i dosadnije. Već prema tome što bi govorila, glas joj beše jasan, oštar ili bi, iznenada obojen sjetom, zatreperio prijelazima što završavahu gotovo kao šapat, kada bi govorila sama za sebe, čas radosna i širom otvorenih bezazlenih očiju, a čas spuštenih veđa, pogleda prožeta dosadom, dok bi joj misli nekamo odbludele.
       Navečer, na povratku kući, Charles u sebi, jednu po jednu, ponovi rečenice što ih ona beše izrekla, nastojeći ih se prisetiti, dopuniti im smisao, da bi sebi predočio onaj deo njezina života za vreme kojega je još nije poznavao. No, nipošto je ne mogaše zamisliti drugačijom no što ju je prvi put video ili kakvu ju je maločas ostavio. Potom se zapita kakva će postati ako se uda, te za koga će se udati? Na žalost, čiča Rouault beše tako bogat, a ona... tako lepa! Ipak, Emmin mu lik neprestano dolažaše pred oči, a nešto jednolično, nalik na zvrjanje zvrka, brujaše mu u ušima: »A da se ti ipak oženiš? Da se oženiš?« Te noći ne usp da e zaspi, u grlu ga stezalo, mučila ga žeđ; ustade da se napije vode iz vrča i otvori prozor. Nebo se beše osulo zvezdama, duvaše topao vetar, a u daljini lajahu psi. On okrenu glavu prema Bertaux.
     Misleći kako na kraju krajeva nema šta da  izgubi, Charles sam sebi obeća da će je zaprositi čim se za to ukaže prilika; no, svaki put kad bi se takva prilika ukazala, strah da neće naći prikladnih reči zapečatio bi mu usta.
       Čiči Rouaultu ne bi se bilo nimalo krivo otarasiti kćeri od koje mu u kući nije bilo nikakve koristi. U sebi ju je opravdavao, držeći je prepametnom za poljodelstvo, posao i od Boga proklet, jer u njemu nikada nije bilo milionera. Daleko od toga da se obogati, dobričina je svake godine bio na gubitku: naime, premda je bio izvrstan u trgovini i odlično se snalazio u lukavštinama toga zanata, samo poljodelstvo i upravljanje majurom manje su mu odgovarali no ikome drugom. Ruke je najradije držao u džepovima, a nije žalio troška u pogledu životne udobnosti, u želji da se dobro hrani, lepo greje i udobno spava. Voleo je jaku jabukovaču, nedopečen ovčji but, dobro zamešanu kafu s rakijom. Jeo je u kuhinji, sam, kraj vatre, za stolićem što su mu ga donosili potpuno prostrt, kao u pozorištu.
      Kada, prema tome, primeti, da se Charlesu u prisutnosti njegove kćeri rumene obrazi, što je značilo da će je ovih dana zaprositi, htede unapred zrelo razmisliti o celom slučaju. Charlesa je, doduše, držao malo mekušnim, nije to bio zet kakvog bi poželeo, no govorilo se o njemu da je dobra vladanja, skrban, vrlo obrazovan, a nedvojbeno neće previše zanovetati oko miraza. Pa, kako ga uskoro očekivaše prodaja dvadeset i dva jutra vlastitoga dobra, mnogo dugovaše zidaru, mnogo sedlaru, a trebalo je popraviti i osovinu na tesku, reče čiča Rouault sam sebi:

– Ako je zaprosi, a ja ću mu je dati.

      O Miholju beše Charles došao na tri dana u Bertaux. Poslednji dan proteče kao i oba prethodna, u odgađanju iz časa u čas. Čiča Rouault pođe da ga isprati: koračahu nekim izlokanim putem i uskoro im se valjalo rastati. To beše pravi trenutak. Charles sebi ostavi vremena do kraja živice, a kad je prođoše, napokon promrmlja:
– Gazda Rouault, hteo bih vam nešto reći.
Zastadoše. Charles je ćutao.
– No, hajde, da čujem šta vas muči! Kao da već ne znam! reče čiča Rouault, potiho se smejući.
– Čiča Rouault... čiča Rouault... – zamuca Charles.
– Što se mene tiče, ja bolje i ne tražim – nastavi seoski gazda. – Iako je i mala bez sumnje mojeg mišljenja, ipak je treba pitati hoće li pristati. Vi samo pođite, a ja ću se vratiti kući. Ako kaže da, pazite što vam kažem, ne morate se vraćati, zbog sveta, a uostalom, i nju bi to previše uzbudilo. Ali da se živi ne izjedete, ja ću širom otvoriti kapak na prozoru, sve do zida; moći ćete to videti odavde straga, ako se nagnete preko živice. I udalji se.
       Charles priveza konja za stablo. Potrča na stazu. Počeka. Pola sata prođe, a potom on na svom satu izbroji još sedamnaest minuta. Najednom se začu udarac o zid; kapak se beše otvorio, kuka se na njemu još njihala.
     Sutradan je bio na majuru već u devet sati. Emma porumenje kad on uđe, trudeći se da se malko nasmeši kako bi prikrila smetenost. Čiča Rouault zagrli budućeg zeta. Dogovor o novčanim pitanjima odgodiše za kasnije; imali su, uostalom, vremena pred sobom, jer se venčanje iz pristojnosti nije moglo obaviti pre kraja Charlesove korote, što je značilo tek u proleće naredne godine.
       U tom iščekivanju prođe zima. Gospođica Rouault bavila se svojom opremom. Jedan deo bi naručen u Rouenu, a košulje i noćne kapice izradi sama prema modnim crtežima što ih beše posudila. Za Charlesovih poseta majuru, razgovarali su o pripremama za svadbu, pitali se u kojoj će se prostoriji prirediti gozba, maštali o količini jela koja će im biti potrebna i o tome kakva će biti predjela.
     Emma bi se, nasuprot svemu tome, radije venčala o ponoći uz baklje, no čiči Rouaultu takva zamisao nije išla u glavu. Održa se, dakle, svadba na koju dođoše četrdeset i tri osobe, na kojoj svatovi ostadoše šesnaest sati za stolom, a koja se nastavi i sutradan, a ponešto i idućih dana.

• 
  

• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, PRVI DEO  ( IV,V,VI ) 
•  Flaubert Gustav , Gospođa Bovary, PRVI DEO (VII,VIII,IX )   
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( I,II,III  )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI)
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO   ( VII,VIII,IX )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( X,XI,XII ) 
• Flaubert Gustav,Gospođa Bovary, DRUGI DEO (XIII,XIV,XV)
• 
  
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary,TREĆI DEO ( I,II,III,IV )
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( V,VI,VII) 
• Flaubert Gustav, Gospođa Bovary, TREĆI DEO ( VIII, IX,X ) 

Svesnost, Antony de Mello - 2 deo

Naše iluzije o drugima



          Dakle, kad biste stali i razmislili, shvatili biste da, na kraju krajeva, nemamo na šta biti posebno ponosni. Kako to utiče na vaš odnos s drugim ljudima? Na šta se žalite? Neki mladić požalio se da ga je njegova devojka izneverila, da ga je varala. Na šta se žalite? Jeste li očekivali išta bolje? Očekujte najgore jer imate posla sa sebičnim ljudima. Mladiću, ti si idiot – kovao si je u zvezde, zar ne? Mislio si da je tvoja djevojka princeza, mislio si da su ljudi dobri. Nisu! Nisu dobri. Loši su kao i ti, loši, shvatate li? Spavaju kao i vi. I šta mislite, šta će da traže? Tražiće svoje interese, isto tako kao i vi. Nema razlike. Možete li zamisliti kako će to biti oslobađajuće što više nikada nećete trpeti razbijanje svojih iluzija, više nikada nećete biti razočarani? Nikada više nećete biti ostavljeni na cedilu. Više se nikada nećete osećati odbačenima. Želite li se probuditi? Želite li biti sretni? Želite li biti slobodni? Evo šta tražite: odbacite svoja kriva uverenja. Prozrite ljude. Ako možete prozreti sebe, moći ćete prozreti bilo koga. I tada ćete voleti druge. Inače ćete potratiti sve svoje vreme, hrvajući se sa svojim pogrešnim mišljenjima o njima, i sa svojim iluzijama koje se neprestano razbijaju u sudaru sa stvarnošću.

       Verojvatno izgleda previše neugodno mnogima od vas da shvatite da su svi, osim onih retkih koji su se probudili, vrlo verovatno sebični i traže vlastitu korist, na prefinjen ili manje prefinjen način. To vas dovodi do uvida da ne postoji ništa što vas može razočarati, nemate iluzija koje bi se mogle razbiti. Da ste bili u dodiru sa stvarnošću, nikada se ne biste razočarali. Ali, radije bojite ljude svetlim bojama, nego da ih prozirete, zato jer nerado prozirete sebe. Zato morate platiti cenu.

      Pre nego što krenemo u daljnju raspravu, dopustite mi da vam ispričam jednu priču. Neko me je jednom pitao: “Kako izgleda prosvetljenje? Kako izgleda buđenje?” To je kao kad se jedan beskućnik u Londonu spremao ići da spava. Tog dana je jedva uspeo da  nađe koricu hleba. Došao je do nasipa na Temzi, gde je obično spavao. Počelo je kišiti pa se ogrnuo svojim starim, poderanim kaputom. Već je skoro zaspao kad se iznenada kraj njega zaustavi jedan Rolls-Royce. Iz auta je izašla lepa mlada dama i rekla mu: “Jadniče, zar ste nakanili provesti noć ovde na nasipu?” I klošar reče: “Da.” Ona reče:”Neću to dopustiti. Idete sa mnom u moju kuću, dobro ćete večerati i provesti ugodnu noć.” Insistirala je da čovek uđe u auto. I tako su se dovezli izvan Londona i došli do njezine vile koja je izgledala kao da je iz snova, okružena velikim imanjem. Unutra ih je uveo glavni sluga, kome je dama rekla da se pobrine za čoveka: “James, smesti ga u jednu od soba za poslugu, i lepo postupaj s njime.” I James se pobrinuo za sve. Mlada dama se već bila skinula i htela leći u krevet, kad se setila gosta. Nabacila je nešto na sebe i odšetala se niz hodnik do njegove sobe. Videla je kako iz sobe izlazi tračak svetlosti, pa je nežno pokucala na vrata, otvorila ih i našla čoveka budnog. Upitala ga je: “Je li sve u redu, dobri čoveče. Je li večera bila u redu?” “Nikada u životu nisam tako dobro jeo, gospođo.” “Je li ti dovoljno toplo?” “Da, krevet je ugodan i topao.” I onda mlada dama reče: “Možda trebate nečije društvo. A, da se malo odmaknete?” I ona krene prema njemu, on se pomakne i padne ravno u Temzu.

      Ha! Ovo niste očekivali! Prosvetljenje! Prosvetljenje! Probudite se. Kada budete spremni zameniti svoje iluzije za stvarnost, kada budete spremni zameniti svoje snove za činjenice, sve ćete pronaći. Tada život konačno dobije smisao. Život postaje lep.

    Ispričaću vam priču o Ramirezu. Star je i živi u dvorcu na vrhu brežuljka. Gleda van kroz prozor (nalazi se u krevetu jer je nepokretan) i ugleda svog neprijatelja. Njegov neprijatelj je star i penje se na brežuljak oslanjajući se na štap, sporo i teško. Trebalo mu je dva i po sata da dođe do vrha. Ramirez ne može ništa učiniti jer sve sluge imaju slobodan dan. Njegov neprijatelj otvara vrata, ulazi ravno u sobu i iz kaputa izvlači upaljač. “Konačno ćemo izravnati račune, Ramirez!” Ramirez daje sve od sebe da ga odgovori od toga: “Hajde, Borgia, ne možeš to učiniti. Znaš da više nisam onaj isti Ramirez koji je s tobom loše postupao dok si još bio mladić. Ni ti više nisi onaj isti mladić. Pusti to!” “O, ne”, kaže neprijatelj, “Tvoje slatke reči neće me sprečiti u izvršavanju ove moje božanske misije. Želim se osvetiti i ti  ne možeš učiniti ništa.” A Ramirez kaže: “Ipak ima nešto!” “Šta?” upita neprijatelj. “Mogu se probuditi!”, reče Ramirez. I učinio je to, probudio se! Kada vam neko kaže: “Tu se ništa ne može učiniti”; recite: “Može, mogu se probuditi!” i odjednom, život više nije noćna mora, kako je pre izgledao. Probudite se!

  Dođe  čovek da me nešto pita. Šta mislite, šta me je pitao? Pitao me je: “Jeste li vi prosvetljeni?” Šta mislite šta sam mu odgovorio? Zar je to važno!?

     Želite li bolji odgovor? Moj odgovor bi bio: “Kako bih to ja mogao znati? Kako bih to ja mogao znati? Zar je to važno?” Znate šta! Ako za nečim previše žudite, nalazite se u gadnom sosu. I znate još nešto? Kad bih bio prosvetljen i kad bi me slušali zato što sam prosvetljen, bili biste u gadnom sosu. Želite da vam mozak ispire neko ko je prosvetljen? Kako bih to ja mogao znati? Znate, bilo ko vam može isprati mozak. Kakve to veze ima ako je neko prosvetljen, ili ne? Ali gledajte, želimo se osloniti na nekoga, zar ne? Želimo se osloniti na nekoga za koga mislimo da je uspeo. To nam daje nadu, zar ne? Čemu se nadate? Zar to nije samo jedan oblik želje?

    Nadate se nečemu boljemu od onoga što sada imate, zar ne? Inače se ne biste ničemu nadali. Međutim, zaboravljate da već posedujete to čemu se nadate, samo što toga niste svesni. Zašto se ne usredotočite na sada, radije nego da se nadate boljim vremenima u budućnosti? Zašto ne biste razumeli sadašnjost, radije nego da je zaboravite, i nadate se budućnosti? Nije li budućnost samo još jedna zamka?

Samoopažanje


      Jedini način na koji vam se može pomoći je da se vaša mišljenja stave u pitanje. Ako ste spremni slušati i prihvatiti izazov, možete nešto učiniti, ali niko vam ne može pomoći. A što je najvažnije od svega? Najvažnije je samoopažanje. U tome vam niko ne može pomoći. Niko vam ne može ponuditi postupak. Niko vam ne može pokazati tehniku. Onoga trenutka kada pokupite neku tehniku, opet ćete biti programirani. Ali samoopažanje – posmatranje samog sebe – vrlo je važno. To nije isto što i uronjenost u samoga sebe. Uronjenost u samoga sebe je zaokupljenost samim sobom, kada brinete o sebi, kada ste zabrinuti za sebe. Ja govorim o samoopažanju. Šta je to? To je posmatranje svega u sebi i oko sebe, u granicama mogućnosti, kao da se to događa nekome drugome. Šta znači ova poslednja rečenica? To znači da ne poosobljujete ono što vam se događa. To znači da sve posmatrate kao da to nema nikakve veze s vama.

     Razlog zbog kojeg patite od potištenosti i teskobe je poistovećivanje s njima. Kažete: “Potišten sam.” Ali to je krivo. Vi niste potišteni. Ako želite biti tačni, mogli biste reći: “Trenutačno osećam potištenost.” Ali jedva da možete reći: “Potišten sam.” Vi niste vaša potištenost. To je jedna čudna varka našeg uma, jedna čudna vrsta uobrazilje. Varate sami sebe misleći – iako toga niste svesni – da vi jeste vaša potištenost, da vi jeste vaša teskoba, da vi jeste vaša radost ili ushićenost koju osećate. “Oduševljen sam!” Zasigurno niste. Možda je oduševljenje trenutačno u vama, ali pričekajte malo, promeniće se to; neće to trajati, nikada ne traje; stalno se menja, uvek se menja. Oblaci dolaze i odlaze, neki od njih su crni, a neki su beli, neki su veliki, a neki su mali. Ako želimo da sledite analogiju, vi biste trebali biti kao nebo koje posmatra oblake. Vi ste pasivan, nepristran, distanciran posmatrač. To je sablažnjivo, posebno za nekoga ko pripada zapadnjačkoj kulturi. Ne mešate se. Nemojte se mešati. Nemojte ništa “popravljati”. Gledajte! Posmatrajte!

     Poteškoća je u tome što se ljudi upuštaju u popravljanje stvari koje čak ni ne razumeju. Uvek nešto popravljamo, zar ne? Nikada nam ne padne napamet da stvari ne treba popravljati. Zaista ne treba. To je veliko prosvetljenje. Stvari treba shvatiti. Kad biste ih shvatili, promenile bi se.

Svesnost bez procenjivanja svega


   Želite li promeniti svet? Kako bi bilo da započnete sa sobom? Kako bi bilo da vi budete preobraženi pre toga? Ali, kako se to može postići? Opažanjem. Razumevanjem. Bez vlastitog miješanja ili suđenja jer ono što sudite ne možete shvatiti.

    Onoga trenutka kada za nekoga kažete: “On je komunista”, prestaje razumevanje. Prilepili ste etiketu na njega. “On je kapitalista.” Toga trenutka razumevanje prestaje. Zalepili ste na njega etiketu, i ako etiketa za sobom povlači slaganja ili neslaganja, tim gore! Kako ćete razumeti ono s čime se ne slažete, ili ono s čime se slažete? Sve ovo izgleda kao neki novi svet, zar ne? Nema suđenja, nema komentara, nema stavova: samo opažate, proučavate, gledate, bez želje da menjate stanje stvari, jer ako želite da promenite stanje stvari, da bude onako kako vi mislite da bi trebalo biti, onda vaše razumevanje prestaje. Dreser pasa pokušava da razume psa kako bi ga mogao naučiti da izvodi određene trikove. Naučnik  posmatra ponašanje mrava sa svrhom da prouči mrave, da što više nauči o njihovom ponašanju. Nema drugih ciljeva. Ne pokušava ih istrenirati da nešto dobije od njih. Mravi ga zanimaju, želi što više naučiti o njima. To je njegov stav. Onoga dana kada postignete takav stav, doživećete čudo. Promenićete se – bez napora, na pravi način. Promena će se dogoditi, nećete se morati truditi da je postignete. Dok se život svesnosti nastanjuje u vašoj tami, sve što je zlo nestaće, a sve ono što je dobro bit će njegovano. Morat ćete to sami iskusiti.

          Ali, za to je potreban disciplinovan duh. A kada kažem disciplinovan, ne govorim o naporu. Govorim o nečem drugom. Jeste li ikad proučavali nekog sportaša. Celi njegov ili njezin život je sport, i kako disciplinovano mora da živi. I posmatrajte reku kako teče prema u moru. Sama stvara svoje korito. Kada nešto u vama ide u pravom smeru, onda to samo stvara svoju stegu. Onaj trenutak, kada vas ubode žalac svesnosti, doživećete nešto veličanstveno. To je najradosnija stvar na svetu, najvažnija i najradosnija stvar na svetu. Ništa na ovome svetu nije važnije od buđenja. Ništa! I to je isto tako stega na svoj način.

       Ništa vas ne može tako oduševiti kao buđenje. Hoćete li radije živeti u tami? Hoćete li delovati, a da niste svesni šta radite; govoriti a da niste svesni svojih reči? Hoćete li radije slušati ljude, a da niste svesni onoga što čujete, ili gledati stvari, a da niste svesni šta vidite? Veliki Sokrat rekao je: “Nije vredno živeti ako nisi svestan da živiš.” To je samo po sebi razumljivo. Mnogi ljudi nisu svesni da žive. Žive mehanički, misle (redovito tuđe misli) mehanički, osećaju mehanički, reaguju mehanički. Želite li videti kako ste zaista mehanički? “O, imate lepu košulju.” Dobro se osećate kad to čujete. Bože, zbog košulje?! Ponosni ste na sebe kad to čujete. Ljudi dolaze k meni u Indiju, u moj centar, i kažu mi: “Kako lepo mesto, kako lepo drveće”, (za što ja uopšte nisam zaslužan) “…kako ugodna klima.” I već se osećam dobro, dok ne shvatim da se osećam dobro, i kažem sebi: “Hej, možeš li zamisliti nešto gluplje od ovoga?” Nisam zaslužan za to drveće, nisam ja odabrao ovu mesto, nisam odabrao ovakvo vreme – jednostavno se dogodilo. Ali “ja” se uključilo u sve to, i osećam se dobro. “Moja” kultura, i “moj” narod stvaraju u meni dobre osećaje. Gde su granice ljudske gluposti? Zaista tako mislim. Rečeno mi je da je moja velika indijska kultura stvorila mnoge mistike. Ali nisam ih ja stvorio. Ja za to nisam zaslužan. Ili mi kažu: “Ta tvoja zemlja i to siromaštvo, to je odvratno”, i sram me je. Ali nisam je ja stvorio. Šta se to događa? Jeste li ikad stali da razmislite? Neko vam kaže: “Mislim da ste jako šarmantni”, i osećate se divno. Dobijete pozitivan poticaj (zato ljudi govore: ja sam O.K., ti si O.K.). Jednog dana napisaću knjigu i nasloviti je “Ja sam budala, ti si budala”. To je divna, najoslobađajuća stvar na svetu, kada otvoreno priznaš da si budala. Kada mi ljudi kažu: “U krivu si”, ja kažem: “A što ste drugo očekivali od jedne budale?”

      Razoružani, svi moraju biti razoružani. U konačnom oslobođenju, ja sam budala, ti si budala. Obično to ide ovako: pritisnem gumb i veseo si pritisnem drugi gumb i tužan si, i to ti se sviđa. Koliko ljudi poznajete koji nisu pod uticajem pohvale ili krivice? Mislim da to nije čovečno. Čovečno za vas znači da morate biti kao mali majmun kom svako može potezati rep, i da činite sve ono što biste trebali činiti. Ali, je li to čovečno? Ako mislite da sam šarmantan, to znači da ste sada dobro raspoloženi, i ništa više.

     To također znači da sam na vašem popisu za kupovinu. Svi mi okolo nosimo popis za kupovinu, i čini se da morate biti prema tom popisu: visok, tamne kose, zgodan, po mom ukusu. “Sviđa mi se boja tvoga glasa”. Kažete: “Zaljubljen(a) sam.” Niste zaljubljeni, nego ste naivna budala. Svaki put kad ste zaljubljeni – nećkam se da li da vam ovo kažem – postanete posebno tupi i tvrdoglavi. Sednite malo, i posmatrajte što vam se događa: bežite od sebe, želite pobeći. Neko je jednom rekao: “Hvala Ti, Bože, za stvarnost, i za načine kako da pobegnemo od nje.” To se, dakle, događa. Tako smo mehanički, tako upravljani. Pišemo knjige o tome kako s nama upravljaju, i kako je to divno što s nam upravljaju, i kako je nužno da vam ljudi kažu da ste O.K. Onda se dobro osećate, zadovoljni ste sa sobom. Kako je divno biti u zatvoru! Ili, kako mi je neko juče rekao, u nečijem kavezu . Sviđa li vam se biti u zatvoru? Da li vam se sviđa kada upravljaju s vama? Dopustite mi da vam nešto kažem: ako si ikad dopustite da se dobro osećate kad vam ljudi kažu da ste O.K., pripremate se za to da se osećate loše kada vam kažu da niste u redu. Dokle god živite prema očekivanjima drugih ljudi, morate paziti kako se odevate, kako se češljate, jesu li vam cipele ulaštene, ukratko – morate živeti prema svim njihovim prokletim očekivanjima. Mislite li da je to ljudski?

      To je ono što ćete otkriti dok se budete posmatrali! Bićete užasnuti! Činjenica je da niste ni O.K., niti ne-O.K. Možda se uklapate u trenutačno raspoloženje, trend ili modu, ali znači li to da ste postali O.K.? Zavisi li vaša “O.K.-nost” o tome? Zavisi li o tome šta ljudi misle o vama? Po tim merilima Isus Hrist je sigurno bio prilično “ne-O.K.” Niste O.K., niti ste ne-O.K., vi ste vi. Nadam se da će to, barem za neke od vas, biti veliko otkriće. Ako troje ili četvoro od vas dođe do tog otkrića tokom ovih dana koje ćemo provesti zajedno, to će biti odlično! Izvanredno! Odbacite sve ono “O.K” i “ne-O.K.”; odbacite svako suđenje i jednostavno posmatrajte, gledajte. Doći ćete do velikih otkrića, ta će vas otkrića promeniti. Nećete se uopšte morati truditi, verujte mi.

     To me je podsetilo na onog čoveka iz posleratnog Londona. Sedeo je u autobusu, a u svom krilu imao je paket zamotan u smeđi papir. Paket je bio velik i težak. Kondukter dođe do njega i upita ga: “Šta je to u vašem krilu?” I čovek odgovori: “To je neeksplodirana bomba. Iskopali smo je u vrtu, i nosim je na policijsku stanicu.” Kondukter reče: “Bolje je da je ne držite u krilu. Stavite je ispod sedišta.”

    Psihologija i duhovnost (kako ih ljudi obično shvataju) premeštaju bombu iz vašeg krila i stavljaju je ispod vašeg sedišta. U stvari, ne rešavaju vaše probleme. Menjaju vaše probleme za neke druge. Je li vam to ikad palo na pamet? Imali ste neki problem pa ste ga zamenili za neki drugi. Uvek će biti tako dok ne rešimo problem koji se zove “vi”. Dok to ne rešimo, nećemo ništa napraviti.

Iluzija o nagradama



      Veliki mistici i učitelji s istoka pitaju: “ko si ti?” Mnogi misle da je najvažnije pitanje na svetu: “ko je Isus Krist?” Krivo! Mnogi misle da je: “Postoji li Bog?” Krivo! Drugi opet: “Postoji li život posle smrti?” Krivo! Čini se da se niko ne želi uhvatiti u koštac s ovom poteškoćom: postoji li život pre smrti? Međutim, prema mom iskustvu, upravo oni koji ne znaju šta bi učinili s ovim životom, gorljivo i zabrinuto razmišljaju o drugom životu. Jedan od pokazatelja da je čovek budan je taj da ga uopšte nije briga šta će se dogoditi u drugom životu. To vas ne zabrinjava; nije vas briga. Ne zanima vas i tačka.

    Znate li šta je to život večni? Mislite da je to beskrajan život, ali teolozi će vam reći da je to glupost, jer bi to bilo unutar vremena. To je vreme koje traje bez prestanka. Večno znači bezvremensko – vreme ne postoji. Ljudski razum to ne može da shvati. Ljudski razum može da  shvati šta je vreme, i može da negira i postojanje vremena. Ono što je bezvremeno prelazi granice našeg shvatanja. A ipak, mistici nam kažu da je večnost tu, sada. Šta mislite o toj radosnoj vesti? Ljudi su tako uznemireni kad im kažem da zaborave svoju prošlost. Tako su ponosni na svoju prošlost. Ludi su! Jednostavno je odbacite! Kada čujete: “Pokaj se zbog svoje prošlosti”, shvatite da je to velika verska zapreka za buđenje. Probudite se! To je kajanje, a ne: “Plačite zbog svojih grehova.” Probudite se! Shvatite, prestanite plakati. Shvatite! Probudite se!

Pronaći samoga sebe

     Veliki učitelji nas uče da je najvažnije pitanje na svetu: “ko sam ja?” Ili tačnije: “Šta je ‘ja’?” Šta je to što zovem “ja”? Šta je to šta zovem svojom ličnošću ? Hoćete reći da razumete sve drugo na ovom svetu, a ne razumete to? Hoćete reći da se razumete u astronomiju, i crne rupe, i kvarkove, svladali ste računarsku nauku, a ne znate ko ste? Čoveče, još spavate. Vi ste naučnik koji spava. Hoćete reći da znate ko je Isus Hrist, a ne znate ko ste vi sami? Kako znate da ste razumeli Isusa Hrista? Ko je ta osoba koja to razume? Prvo to saznajte. To je temelj svega, zar ne? Upravo zato što to nismo razumeli, svi ti bezumni vernici vode te bezumne verske ratove: muslimani protiv Židova, protestanti protiv katolika, i ostale gluposti. Ne znaju ko su, jer da znaju, ne bi bilo ratova. Kao kad je ono jedna devojčica pitala jednog dečačića: “Jesi li ti prezbiterijanac?” A on odgovori: “Ne, mi pripadamo jednoj drugoj crkavici!”[1]

      Međutim, ono što bih sada želeo da naglasim je samoopažanje. Slušate me, ali čujete li i neke druge zvukove osim mog glasa dok me slušate? Ako ne čujete, to znači da ću vam isprati mozak, ili bi pak na vas mogle delovati sile iz vaše nutrine kojih uopšte niste svesni. Čak i onda kada ste svesni svojih reakcija na mene, jeste li istovremeno svesni i toga odakle dolaze te reakcije? Možda me uopšte ne slušate, možda me sluša vaš tata. Ne znate je li to moguće? Naravno da jeset. Svaki put iznova u svojim terapeutskim skupinama srećem ljude koji tamo uopšte nisu prisutni. Njihov tata je tamo, njihova mama je tamo, ali oni nisu tamo, niti su ikad bili. “Živim, ali ne više ja, nego moj tata živi u meni.” To je apsolutno, doslovno istinito. Mogao bih vas rastaviti na komadiće i pitati vas: “Dakle, ova rečenica, dolazi li od mame, tate, bake, dede – od koga?”

  Ko živi u vama? Prilično je užasavajuće kada to saznate. Mislite da ste slobodni, ali verovatno nema ni jedne geste, misli, emocije, stava, verovanja u vama koja ne dolazi od nekoga drugoga. Zar to nije grozno? A niste toga svesni. Govorim o mehaničkom životu koji je utisnut u vas. Jako vam je stalo do nekih stvari i mislite da ste vi ta(j) kome je stalo do njih, ali je li to zaista tako? Trebaće vam puno svesnosti da biste mogli razumeti da je možda ta stvar koju vi nazivate “ja” samo nakupina vaših prošlih iskustava, vaše uslovnosti i programiranosti.

      To je bolno. U stvari, kada se počnete buditi, osećate zaista snažnu bol. Bolno je gledati kako se vaše iluzije rasplinjuju. Sve ono što ste mislili da ste izgradili pretvara se u prah, i to je bolno. Kajanje znači upravo to, buđenje znači upravo to. Kako bi bilo da sada, upravo tu gde sedite, provedete koju minutu u posvešćivanju, čak i dok pričam, onoga što osećate u svom telu, o čemu razmišljate, i kakvo je vaše emotivno stanje? Kako bi bilo da, ako imate otvorene oči, postanete svesni ploče koja je pred vama i boje ovih zidova, i materijala od kojih su napravljeni? Kako bi bilo da postanete svesni mog lica i vaših reakcija na moje lice? U vama se uvek događa reakcija, bili vi toga svesni ili ne. A to verovatno nije vaša reakcija, nego ona na koju ste uslovljeni. I kako bi bilo da postanete svesni nekih stvari koje sam upravo rekao, iako to neće biti svesnost, nego samo sećanje.

     Posvestite  svoju prisutnost u ovoj prostoriji. Recite u sebi: “Nalazim se u ovoj prostoriji.” To je kao da se nalazite izvan sebe posmatrajući se izvana. Primetite kako je to malo drugačiji osećaj od onoga kada posmatrate druge stvari u prostoriji. Kasnije ćemo se zapitati: “ko je ta osoba koja posmatra.” Ja posmatram sebe. Šta je to “ja”? Šta je “sebe”? Za sada je dopušteno samo to da se posmatrate, ali ako se počnete osuđivati ili opravdavati, ne prekidajte ni osuđivanje ili suđenje ni opravdavanje, jednostavno nastavite, samo posmatrajte. Osuđujem sebe. Sudim sebi. Opravdavam se. Samo posmatrajte i tačka. Nemojte to ni slučajno pokušati promeniti! Nemojte govoriti: “Rečeno nam je da to ne smemo da radimo.” Samo posmatrajte šta se događa. Kao što sam vam već rekao, samoopažanje znači gledanje – opažanje svega što se događa u vama i oko vas kao da se to događa nekome drugome.

Svlačenje do “ja”



     Predlažem da sada napravite još jednu vežbu. Napišite ukratko na list papira svoj opis, na primer: poslovni čovek, sveđtenik, ljudsko biće, katolik, Židov, bilo šta.

Kako vidim, neki pišu stvari kao: uspešan, hodočasnik koji traži, sposoban, živ, nestrpljiv, sabran, prilagodljiv, pomirivatelj, zaljubljenik, pripadnik ljudske vrste, prekomplikovan. Verujem da je to ishod samoopažanja. Kao da ste posmatrali drugu osobu.

    Ali pazite, imate “ja” koji posmatra “sebe”. To je jedan zanimljiv fenomen kojemu se filozofi, mistici, naučnici i psiholozi nikada ne prestaju čuditi: “ja” posmatra “sebe”. Čini se da životinje to ne mogu. Čini se da je za to potrebna određena mera inteligencije. Ono što ću vam sada reći nije metafizika, niti filozofija, već čisto opažanje i zdrav razum. Veliki istočnjački mistici u biti govore o “ja”, a ne o “sebi”, o “pripadajućem”[2]. U stvari, neki od tih mistika govore da bi prvo trebali početi sa stvarima, posvešćivanjem stvari, a onda prelazimo na posvešćivanje misli (to jest “sebe”, “pripadajućeg”), i na kraju postižemo svesnost mislitelja. Stvari, misli, misltelj. Ono što stvarno tražimo je mislilac. Može li se mislitelj poznavati? Mogu li ja znati šta je “ja”? Neki mistici odgovaraju: “Može li nož rezati samog sebe? Može li zub gristi samog sebe? Može li oko videti samo sebe? Može li ‘ja’ poznavati sebe.” Ali mene sada zanima nešto puno svrsishodnije, a to je da odredimo šta “ja” nije. Ići ćemo polako, najsporije moguće, jer posledice su uništavajuće. Strašne ili zastrašujuće, zavisno od ugla iz kog gledate.

     Poslušajte ovo: jesam li ja moje misli, misli koje mislim? Ne. Misli dolaze i odlaze, ja nisam moje misli. Jesam li ja moje telo? Kažu da se milioni stanica u našem telu promeni ili obnove svake minute, tako da nakon sedam godina u našem telu nema ni jedne jedine ćelije koja je bila tamo pre sedam godina. Ćelije dolaze i odlaze, pojavljuju se i nestaju, ali, čini se da je “ja” trajan. Onda, da li sam ja moje telo? Očito ne!

    “Ja” je različito od tela, i nešto više od njega. Možete reći da je telo deo “ja”, ali taj deo se menja. Stalno se pokreće, stalno se menja. Imamo jedno te isto ime za njega, ali se stalno menja. Isto kao što imamo isto ime za Slapove Nijagare, ali Nijagarine Slapove sačinjava voda koja se stalno menja. Koristimo isto ime za stvarnost koja se stalno menja.

     A moje ime? Je li “ja” moje ime? Očito ne, jer mogu promeniti svoje ime a da ne promenim “ja”. A moja karijera, moja uverenja? Ako kažem da sam katolik ili Židov – je li to bitan deo “ja”? Kada promenim svoju veroispovest, hoće li se promeniti i “ja”? Hoću li imati novo “ja”, ili je to ono isto “ja” koje se promenilo? Drugim rečima, je li moje ime bitan deo mene, deo “ja”? Spomenuo sam onu devojčicu koja je upitala dečaćića: “Jesi li ti prezbiterijanac?” Neko mi je ispričao vic o Paddyju, Ircu iz Belfasta. Paddy je hodao po ulici kad najednom oseti  cev pištolja na potiljku, i začuje glas: “Jesi li ti protestant ili katolik?” Peddy je morao brzo razmisliti, a onda reče: “Ja sam Židov.” Glas mu odgovori: “Pa ja sam najsretniji Arapin u Belfastu!”

     Etikete su nam tako važne. Kažemo: “Ja sam republikanac.” Ali, jeste li zaista? Ne možeš reći da ako promeniš stranku imaš novo “ja”. Nije li to ono isto staro “ja” s novim političkim uverenjima? Sećam se čoveka koji je pitao svog prijatelja: “Hoćeš  li glasati za Republikansku stranku?” Prijatelj mu odgovori: “Ne, nameravam da glasam za Demokrate. Moj otac bio je demokrat, moj deda bio je demokrata, i moj pradeda bio je demokrat.” Prvi reče: “To je neka luda logika. Mislim, ako ti je otac bio konjokradica, i ako ti je dedA bio konjokradica, i ako ti je pradedA bio konjokradica, štA ćeš ti onda biti?” “Ha, pa onda bih bio republikanac”, odgovori mu ovaj.

    Toliko puta u životu reagujmo na svoje i tuđe etikete. Poistovećujemo etikete i “ja”. “Katolik” i “protestant” su vrlo česte etikete. Jedan čovek došao je kod sveštenika i rekao: “Oče, želeo bih da odslužite jednu misu za mog psa.” Sveštenik je bio ogorčen. “Kako to mislite, da odslužim misu za psa?” “Taj pas je bio moj ljubimac”, reče čovek. “Voleo sam tog psa i želeo bih da prikažete misu za njega.” Sveštenik reče: “Kod nas se ne daju mise za pse. Pokušajte kod onih dole niže niz ulicu, oni su druge veroispovesti. Pitajte njih ako bi mogli imati obred za vas.” Dok je čovek izlazio reče: “Šteta. Zaista sam voleo tog psa. Nameravao sam ponuditi milion dolara za misu. A sveštenik reče: “Čekajte malo, pa niste mi rekli da je pas bio katolik.”

      Kada se zarobite u etikete, koja je vrednost tih etiketa, ako govorimo o “ja”? Možemo li reći da “ja” nije ni jedna od etiketa koje na njega lepimo? Etikete spadaju u “pripadajuće”. Ono što se stalno menja je “pripadajuće”. Da li se “ja” ikad menja? Da li se posmatrač ikad menja? Činjenica je da se sve etikete (osim možda “ljudsko biće”) koje upotrebljavate spadaju u “pripadajuće”. “Ja” nije nijedna od tih stvari. I zato, kada izađete iz sebe i posmatrate “pripadajuće”, ne poistovećujete se više s njim. Patnja postoji u “pripadajućem”, i zato kada “ja” poistovećujete s “pripadajućem”, počinje patnja.

      Recimo da se bojite, ili nešto želite, ili ste teskobni zbog nečega. Kada se “ja” ne poistovećuje s novcem, ili imenom, ili nacionalnošću, ili ljudima, ili prijateljima, ili bilo kojom odlikom, “Ja” nije nikada ugrožen. Može biti vrlo aktivan, ali nije ugrožen. Setite se nečega što vam je uzrokovalo, ili vam još uvek uzrokuje bol, ili teskobu, ili vas zabrinjava. Prvo: možete li prepoznati želju koja leži ispod te patnje. Ima nešto što jako želite jer inače ne biste patili. Koja je to želja? Drugo: nije reč samo o želji, reč je o poistovećivanju. Nekako ste se uverili u to da je blagostanje “ja”, skoro i postojanje “ja”, povezano s tom željom. Sva patnja nastaje kada se čovek poistoveti s nečim u njemu ili izvan njega.

Negativna osećanja prema drugima

    Na jednom od mojih kurseva neko je izneo sledeće zapažanje: “Želeo bih s vama da podelim nešto divno što mi se dogodilo. Gledao sam jedan film u bioskopu, a nakon toga sam otišao na posao. Tada sam imao poteškoće s tri osobe u svom životu. Zato sam si rekao: ‘Dobro, izaći ću iz sebe kao što sam naučio gledajući film.’ Nekoliko sati razmišljao sam o svojim osećajima, i uvideo sam kako su moji osećaji prema tim ljudima bili jako teški. Rekao sam: ‘Zaista ih mrzim.’ I zatim: ‘Isuse, šta ti možeš učiniti u pogledu svega toga?’ Nekoliko trenutaka kasnije počeo sam plakati jer sam shvatio da je Isus umro za te iste ljude, i da sami sebi ne mogu pomoći što su takvi kakvi su. To poslepodne morao sam ići u kancelariju gde sam razgovarao s tim ljudima. Rekao sam im kakve sam poteškoće, imao i složili su se sa mnom. Nisam se više ljutio na njih i nisam ih više mrzeo.”

      Svaki puta kada imate negativna osećanja prema nekome, živite u svetu opsena. S vama nešto ozbiljno nije u redu. Ne vidite stvarnost. Nešto se u vama mora promeniti, ali šta ljudi obično rade kada imaju negativna osećanja ? “On je kriv. Ona je kriva. Ona se mora promeniti.” Ne! Sa svetom je sve u redu. Vi ste taj koji (ta koja) se mora promeniti.

  Neko od vas mi je pričao o zavodu u kojem radi. Tokom svakog sastanka neko bi rekao da je hrana odvratna, a kućna nutricionistkinja bi tada planula. Poistovećivala se s hranom. Mislila je: “Svako ko napada hranu, napada mene, osećam se ugroženom.” Ali “ja” nikada nije ugrožen, samo “pripadajuće” je ugroženo.

      Ali, što ako ste svedok neke očite nepravde, nečega što je očito i objektivno krivo. Zar pravilna reakcija ne bi bila reći da se to ne bi smelo događati? Ne biste li se trebali umešati u ispravljanje nečega što je krivo? Šta biste učinili da vidite da neko zlostavlja dete? Nadam se da niste mislili da sam rekao da ne biste trebali ništa učiniti. Rekao sam da biste bili puno delotvorniji kad ne biste imali negativna osećanja, puno delotvorniji. Jer kad vas obuzmu negativna osećanja, postajete slepi – “pripadajuće” stupa na scenu, i sve se zapetlja. Pre ste imali jednu poteškoću na leđima, a sada imate dve. Mnogi pogrešno misle da, ako nemaju negativnasećanja kao što su ljutnja i zlovolja, da onda ništa ne čine u pogledu situacije u kojoj se nalaze. A, ne, ne! Ne morate imati negativna osećanja da biste mogli delovati. Postaćete veoma osetljivi za stvari i ljude oko sebe. Ono što ubija osetljivost je ono što mnogi nazivaju uslovnost ega: kada se tako poistovećujete s “pripadajućim”, da se nagomila previše “pripadajućeg” da bi stvari mogao videti objektivno, iz odstojanja. Kada započnete delovanje, vrlo je važna sposobnost gledanja stvari s odstojanjem, a negativna osećanja to sprečavaju.

     Kako ćemo onda nazvati onu strast koja nam daje ili u nama potiče energiju s kojom možemo nešto učiniti  u pogledu objektivno zlih stvari? Bilo kako bilo, to je akcija, a ne reakcija.

     Neki se od vas pitaju postoji li neko sivo područje u kojem se na nešto navežemo, pre nego što se s time poistovetimo. Recimo da vam umre prijatelj. Čini se da je ljudski i normalno da osećamo tugu zbog toga. Ali kakva je reakcija? Samosažaljevanje? Zbog čega biste bili tužni? Razmislite o tome. Ono što ću sada reći zvučaće vam strašno, ali kao što sam već rekao, ja dolazim iz nekog drugog sveta. Vaša reakcija je lični gubitak, zar ne? Žao vam je zbog vas samih, i zbog drugih ljudi kojima je vaš prijatelj donosio radost. Ali to znači da vam je žao drugih ljudi kojima je žao za sebe. Ako im nije žao zbog sebe, zbog čega im je onda žao? Nikada ne osećamo tugu kada izgubimo nešto čemu smo dopustili da bude slobodno, što nikada nismo pokušali posedovati. Tuga je znak da sam svoju sreću barem u nekoj meri učinio zavisnom o stvarima i ljudima. Tako smo navikli slušati sve što je suprotno ovome da to što govorim zvuči nečovečno, zar ne?

izvor 

Ovidije, Metamorfoze

Knjiga I

Prolog (1 – 4)

Srce me vuče, da pevam pretvorbu u druga tela. 1
Pothvatu mojem i ovde pomozite, bozi, od kojih
jesu pretvorbe te, i bez prekida sve od početka
Sveta pesmu provodite moju do vremena moga.

__________________________
1
1.-4. Razlikujući se od Homera i povodeći se za kasnijim aleksandrinskim pesnicima Ovidije u
proemiju ne zaziva Muze, nego ističući snagu pesničkog tvorenja zaziva s v e bogove,
da mu pomognu, jer i pretvorba potječu od najrazličnijih božanstava, a iza toga označava sadržaj
čitave pesme.
_________________________

Stvaranje sveta ( 5 - 88 ) 2

_________________________
2
5.-88. Opisjući postanje sveta, zemlje i stvorova njezinih drži se Ovidije u svemu stoičke nauke,
kako se ona bila ukorenila u Rimu, napose zaslugom P o s i d o n i j a (oko 111.-51. pr. Hr.),
čije je spise i Ciceron marljivo čitao i prevodio. Nijedna paganska mitologija ne uči, da bi svet
postao iz ništa, pa tako uči i stoička filozofija, da je u početku bio haos, koji se rastavio u četiri
elementa: u zemlju, more, zrak i nebo, a svaki je od tih elemenata dobio drugačije stanovnike.
________________________

5                 Pre mora i zemlje i neba, koje sve krije,
           Oblik prirode jedan po svemu beše svetu,
           Haos mu beše ime: neuredna i grdna hrpa,
           Ništa drugo do troma težina, nesložne klice
           Rđavo složenih stvari sabijène na mestu istom.
10       Nije tad Titan još po svetu rasipao zrake,3
           Rastući Feba još nije obnavljala svoje rogove,
           Zemlja ne beše još oblivena vazduhom nit je
           Treptala s teretom svojim u njemu, Amfìtrita nije
           Oko širokog kruga zemaljskog još pružala rùkû.
15       Kako zajedno beše i zemlja i voda i vazduh,
           Zemlja ne beše stalna, a tekuća ne beše voda,
           Vazduh bez svetlosti beše, bez oblika svojega svašto;
           Jedno je smetalo drugom, jer u istom telu bilo
           Hladno se s vrućim, mokro sa suhim, meko sa tvrdim,
           Ono, što nema težine, sa onim, što ima težinu.
20               Ovu neslogu Bog i priroda prekinu bolja
           Od neba rastavi zemlju, od zemlje rastavi vodu
           I od vazduha gustog vedrinu neba odvoji.
           Kad Bog razmrsi to i iz hrpe izvadi tamne,
25       Onda razmesti sve te u miru ih i složi združi.
           Vatrena, lagana snaga nebesa ugnutih onda
           Zasja i ponajgornjem na vrhu ona se smesti;
           Vazduh je najbliži njoj po lakoći i po mestu svojem,
           Zemlja od obog je gušća, povukla je poteže življe
30        Na se, i svoja je teža pritiskuje; najzadnje mesto
            Zauze vodeni optok i okruži utvrđen svet.4
                     Pošto je tako Bog razložio - koji je, da je -
           Gomilu onu te sve u članove razrezo svoje,
           Onda najpre zemlju na priliku goleme kugle
35       Sklopi, da bi sa sviju strana jednaka bila;
           Zatim razlije mora, od žestokih vetara on im
           Dizat se reče i zemlji da opteče obale odsvud;
           K tome izvore doda i goleme bare, jezèra;
           Strme reke on med krivuljaste bregove metnu,
40       One teku kud koja, te jedne popija zemlja,
           Druge se (do mora dopre) s bezgraničnom pučinom sliju,
           Te već ne biju svojih bregova, već obale morske.
           Reče, da pruže se polja, da ugnu se doline, da se
           Lišćem pokriju šume, da kršna brda se ispnu.
45       Po dva pojasa s desna i s leva kako seku 5
           Nebo, a pojas je peti među njima najvrući, tako
           Bog se postara, da se i zemlja pokrita nebom
           Jednako rastavi, te pet po njojzi se pojasa vije.
           Na najsrednjem se pasu zbog pripeke ne može živet,
50       Pod snegom dubokim dva su, među njima stavio Bog je
           Dva i blagost im dao smešavši hlad i toplinu.
                    Ozgo je vazduh, koji tolìkô od ognja je teži,
            Kȍliko težom svojom od zemlje i vode je lakši.
           Tamo odredi Bog, da magle i oblaci stoje,
 55       K tome i gromovi, koji imadu plašiti ljude,
            Zatim vetri, što munje i strele gromovne grade.6
            Ali sveta tvorac prepustio vazduha nije
            Sasvim vetrima, kojim doskočiti jedva se može,
            Da ne polome svet, kad duvati jedan odavde,
  60      Drugi odande stanu, - tolìkô su nesložna braća.
            Eur k istoku ode, k Nabàtejem, k persijskoj zemlji 7
            I ka gorama, rane na koje padaju zrake;
            Zefir se večernje strane i obala drži, što greje
            Sunce ih zapadnog neba; a Skitiju s nebeskim kolma
 65       Osvoji Borej ljuti; nasuprot ovom je zemlja,
            Koju oblaci večni i južnjak kišoviti kvasi.
            Bog iznad svega toga još čisti postavi eter,
            U kom nema težine ni ikakvog gada zemaljskog.
                Čim je sigurnim međama sve odelio tako,
  70      Kad li po nebu buknu celom zvezde, što dugo
            Skrite i pritisnute pod onom gomilom behu.
            Pa kraj nijedan bez svojih da ne bi ostao bića,
            Zato drže zvezde i likovi bogova nebo,8
            Vode se ribama glatkim otvoriše, da stân im budu,
 75       Zemlja zveri dobi, a uzduh kolebljivi ptice.
                Al' uzvišenijeg bića, sposobnijeg visoko mislit,
            Koje bi moglo vladat nad drugima, ne beše jošte,
            Zato nastade čovek, - il' iz semena božanskog
            Načini majstor ga onaj, satvoritelj sveta boljeg,
  80      Ili odružena od visokog etera skoro
            Zemlja čuvaše klice u sèbi srodnoga neba;
            Od nje Japetov sin 9 pomešav je s kišnicom vodom
            Načini bogova - svemu vladárâ - priliku pravu.
            I dok prignute zemlju životinje gledaju druge,
85        Lice čoveku on u visinu digne, da gleda
            U nebo i da gore k zvezdama upravlja pogled.
            Tako nedavno grdna, bez oblika zemlja se sada
            Promeni i primi čovečje oblike nove.
                Najpre zlatno beše vreme vernosti, pravdi 10
90        Odano samo od sebe bez zakona i kažnjiváča.
            Kazni ne beše ni strâ, sa pribitih medenih ploča
            Nisu se čitale grožnje, još ponizna čeljad se nije
            Bojala sučeva lica, bez braniča sigurni behu.
            Sečena još se iz svoje iz gore omorika nije
95        Spuštala bistre u vale, da tuđe krajeve gleda,
            Drugih obala ljudi do svojih poznavali nisu.
            Strmi prokopi još opkoljavali nisu gradova;
            Medene upravne trube ni krivoga medenog roga
            Ne beše, a ni mača ni kaciga; sigurno tada
100      Življahu narodi mirno i ugodno nemajuć vojske.
            Slobodna zemlja sama od sebe davala sve je,
            Motika nije ticala nje ni ranjavao plug je;
            Ljudi dovoljni hranom, što rastaše bez sile ič'je,
            Brahu planikov plod i jagode gorske, drenak,
105      Kupine, koje s grmlja sa žilavog višahu, i žir,
            S Jupiterova koji sa širokog spadaše drva. 11
            Večno proleće beše, a cveće, koje je raslo
            Ne bivši sijano, toplim vetrići pahahu dahom.
            Neorana je zemlja iza toga rađala voćem,
 110      Njiva ne dvojačena belela teškim se klasjem;
             Ovde su tekle reke mlekom, a nektarom onde,
             Pa i žućkasti med je sa zelenog kapao hrasta.
                       Pošto je Saturn 12 bačen u Tartarsku tminu te svet
             Dođe pod Jupiter-boga, tad srebrno nastade doba,
 115      Koje je od zlata gore, a bolje od crvene medi.
             Negdašnjeg proleća tada vreme Jupiter skrati,
             Godinu razdeli u četiri vremena: leto,
             I jesen nejednaku i zimu i proleće kratko.
             Tada od pripeke suhe ražario prvom se vazduh
120       I prvom obisnuše ledenice sabite vetrom.
             Tad se u kuće ušlo, a kuće behu pre
             Spilje i grmovi gusti i prutovi vezani likom.
             Seme je Cererino u brazde bacano duge
             Prvi put tad i pod jarmom zaječaše prvi put junci.
125                Treće koleno dođe izatoga medeno, koje
             Besnije beše ćudi, na bojeve spremnije ljute,
            Al' ne opako ipak. Od tvrdoga gvožđa je zadnje.
            U doba loše rude grehota svakakva odmah
            Navali; nesta stida i istine, vernosti nesta,
130      A na njihovo mesto prevare, lukavstva dođu
            I podmuklost i sila i ìmânja opaka želja.
            Stalo se uz vetre brodit, a brodar još vetara nije
            Dobro poznavo; na vodi na neznanoj njihat se staše
            Lađe, što u drvu dugo na visokim stajahu brdma.
135      Zemlju (opštenu pre ko svetlost sunčanu i uzduh)
            Sada oprezni merač dugàčkôm označi međom.
            Nije se letina samo i hrana dužna od zemlje
            Obilne tražila, već se u utrobu slazilo njenu
            i blago skrito u zemlji nadomak Stiksovoj tmini 13
140      Stade iskapat se sad - podjarivalo ljudima na zlo.
            Gvožđe i zlato od njega pogubnije iziđe tako
            Na svet, iziđe i rat, što vojuje s onim i s ovim
            I što krvavom rukom zveketljivo oružje trese.
            Sad se od grabeža živi; domaćina treba se bojat
145      Gostu, a tastu zeta, retka je med braćom ljubav,
            Ženama muževi rade o glavi, a mužima žene
            Strašne maćuhe otrov mešaju belkasti, a sin
            Pre suđenog dana za očeve godine pita.
            Satrta pobožnost leži; od sviju bogova zadnja
 150     Zemlju okrvavljenu Astréja 14 ostavi deva.
                   A da od zemlje eter sigurniji ne bude višnji,15
            Kaže se, kako Gigànti želeći nebeskog carstva
            Brda na brda u vis natrpaše sve do zvezda.
            Tada svemogući otac strelu bacivši probi
  155    Olimp i odvali Pelij od Ose 16, što ležaše pod njim.
            Ležahu grozna telesa težinom pokrita svojom,
            I kažu, zemlja silnom sinova svojijeh krvlju
            Oblita, močvarna da je oživila toplu im krvcu
            Te je u oblike ljudske obratila, porodu njenom
  160    Da trag ostane koji. Al' bogove višnje je i taj
            Naraštaj prezirao, silovit i odviše željan
            Besnog beše klanja, - ta iz krvi on je i nasto.
                      To kad s najvišeg vrha Saturnije ugleda otac, 17
             Uzdahne, setiv se k tom Likaónova 18 stola i gozbe
  165     Gnusne mu, koja se još zbog novosti pročula nije,
             Golemu zametne srdžbu i dostojnu Jupiter-boga;
             Bogove na zbor pozove, i pozvani ne časeć dođu.
                      Put u visini ima, a vidi se na nebu vedru, 19
             Zovu ga mlečni put, belinom se ističe sjajnom;
  170     U dom bogovi tuda i dvore u kraljevske šeću
             Velikog Gromovnika. Kod otprtih vrata su sobe
             Znatnijih bogova s desna i s leva poseta pune
             (Niži su koji gde). U delu tome su neba
             Stavili bogovi silni i slavni svoje penáte.
   175    To je mesto, za koje usudio ja bih se reći,
              Ako je slobodno, da su nebesa visokih dvori.
              Kad se u mramornoj sobi posadiše bozi, od sviju
              Na mestu višemu sedeć, o žezlo belokosno uprt
             Tri il' četiri puta strahovitu Jupiter kosu
  180      Strese, od koje se zemlja zaljúlja, more i zvezde.
              Zatim zlovolje pun govoriti počne ovako:
                        "Zabrinut većma bio nisam za vladanje svetom
             U doba ono, kad su zmijonozi svaki sa svojih
             Stotinu ruku dokučit nebesa i oteti hteli.
  185     Dušmanin ljut je bio doduše, al' jedne od družbe
             I pokoljenja od jednog ishodio bojak je onaj.
             Sad mi je pleme ljudsko pogubiti po zemlji celoj,
             Kȍliko Nerej 20 je šumeć obuhvaća. Tako mi vode
             Ispodnje, koja pod zemljom po lugu Stiksovu teče:21
  190     Sve sam okušo pre; al' nožem odseći treba
             Ud, kom leka nema, da zdravi ne nastrada deo.
             Polubogova ima u mene i poljskih božanstva,
             Ima Satira, Fauna i Nimfa i gorskih Silvánâ; 22
             Njima kad časti ne damo, da u nebu budu, a oni
 195      Neka sigurno žive na zemlji, koju im dasmo.
             Al' zar mislite, bozi, da mogu sigurni biti
             Oni, kad vrebaše na me Likàôn zloglasni, grozni,
             Na me, koji imam u vlasti strele i vas?"
                       Žamor med bozima nasta, te željno i vatreno ištu
 200      Svi, da se kazni drznik. Kad bezbožna, mahnita rulja 23
             Hoće u Cesara krvi da rimsko zatare ime,
             Tako se ljudski prepada rod od tolìkôga straha
             Nesreće nenadane i zemlja strepi cela,
             A mila tvojijeh ljubav, o Auguste, tako je tebi,
 205      Kao Jupiter-bogu što beše bogova ljubav.
             Kad on glasom i rukom utiša ih, umire svi se.
             Od dostojanstva vladara kad tako prestade buka,
             Onda Jupiter mûk govorenjem prekide ovim:
                       "Onaj je poražen već, nek ne bude za to vas briga;
 210       A sad da rečem, što je učinio, kako l' je kažnjen.
             Zao veka glas do mojih ušiju dođe
             Želeč, da lažan bude, Olimpu sađoh sa vrha
              I bog u prilici ljudskoj putovati stadoh po zemlji.
             Dugo bi bilo kazivat, kolìkô sam našao svuda
 215      Krivice, - zao glas od istine beše manji.
             Menalsku planinu pređoh, u kojoj su skrovišta strašna
             Zverinja, pređoh Kilénu i òmôrje Likeja hladnog, 24
             Zatim uđoh u grad i u dom nedočekljiv kralja
             Arkadskog, kada noć dovodio kasni je sumrak.
220       Dao sam znake, da dóđe bog, i narod se stane
             Molit, a molitvama Likàôn poče se rugati;
             Zatim reče: 'Ja ću belodanom doznati probom,
             Dali je ovo bog il' nije, biće bez sumnje'.
             Spremi se obnoć me ubit iz prevare, kada bih tvrdo
 225      Zaspao; istine takvo oglédânje svide se njemu.
             I to mu ne beše dosta: iz Moloskog naroda nekom 25
             Poslanom taocu vrat preseče mačem, a onda
             Tela napola živa u vodi ključaloj skuha
             Jedan deo, a drugi na ognju speče i tako
 230      Na sto donese, a ja razvalih mu osvetnim planom
             Kuću i u njoj penate domaćina dostojne takvog.
             Od straha pobeže on i kada se na polju nađe
             Tihom, zaurla, hoće govoriti, al' naprazno; bes
             Njegov se u žvalu skupi, te klanja po običáju
 235      Željan napadne stoku, te i sad se krvi vesèlî.
             U dlaku pređe mu ruho, a ruke u noge, te vuk
             Posta, al' negdašnjeg još je sačuvao oblika trag:
             Još je jednako siv, u poglédu je ista ljutina
              Isti u očima plam, u oblíku divljìna je ista.
240       Jedan je propao dom, al' nije zaslužio dom to
             Jedan, po svemu svetu Erìnija caruje ljuta. 26
             Ko da se zakleše svi na zločinstva, pa sve nek brže
             Kazan ih stigne, kako zaslužuju; tako odlučih".
                            Jupiter-bogu jedni povlađuju i gnevna njega
245       Još podjaruju, drugi po dužnosti pristaju uza nj.
             Ali je svima žao, da izgine koleno ljudsko;
             Pitaju, kakav će oblik bez ljudi imati zemlja,
             Ko li će tamjanom kadit oltare, hoće l' zverma
             Jupiter ostaviti zemlju da haraju? Pitaju tako
 250      Bogovi, a kralj im veli, nek ništa ne boje se, sve će
             Biti njegova briga i naraštaj čudna postanja
             Drukčiji, nego l' je narod dojakošnji, stvoriti on će.
                         Već je na zemlju svu razasuti strele hteo,27
             Al' ga je strah, da od ognja tolìkôg se eter ne uždi
255       Sveti, osòvina goreti da ne počne nebeska duga 28
             K tome se seti sudbine, po kojoj ima jedamput
             Zemlja izgoreti i more i spaliti se nebeski dvori,
             Te će tako svet postradati sklopljeni mučno.
             Zato se Jupiter prođe strela, što su ih bili
 260      Skovali Kiklopi, te on odabere drukčiju kazan: 29
             Pustiti kišu iz svih nebesa i ljude potopiti.
             Odmah zatvori on Akvilóna u Eola spilji 30
             I druge vetre s njim, što nadvite oblake gone;
             Ispusti Nota, a ovaj izlètî na krilima mokrim,
  265     Zavio oblakom crnim ko smola lice je strašno,
             Teška mu od kiše brada, iz kose mu sede curi,
             Čelo mu pokriva magla, i krila mu i njedra kaplju;
             Oblake nadvite širom kad pritisne rukom, zaòrî
             Grom se, a za njim gusta potèčê iz neba kiša.
  270     K tome šarolika stade Junonina glasnica grabiti
             Irida vodu i tako podavati oblakom hranu.31
             Usevi polegnu svi, seljaku tužnom su nade
             Razbite, propadne dugi cele godine trud mu.
                        Gnevnom Jupiter-bogu nisu dosta nebesa:
  275     U pomoć sinji brat još svoju daje mu vodu.32
             Rečne bogove on sazove i kralju kad u dom
             Svojemu uđu, on im progovori: "Nema se kada
             Dugo opominjati sada, iz sviju se izlijte sila
             Svojih (tako je nužno); otvorite izvore svoje,
   280    Ograde ruš'te i vašim rekama pustite uzde"
             Reče, a oni odu i razvale vrelima usta
             I bez ikakve smetnje polete u pučinu morsku.
             Neptun ostvama svojim još udari zemlju, a ona
             Zadršće te se zaljúlja i vodama otvori pute.
  285     Izvan žlebova teku po širokim poljima reke,
             Useve, drveće nose i stoku i ljude, kuće,
             S njihovim svetinjama kapelice također nose.
             Kuća gde ostade koja odolev tolìkôj bedi
             Te se srušila nije, nadvisuju zabat joj vali,
 290      Vršaka potopljenih pod vrtlogom videti nije.
                       Razlikovalo more od zemlje nije se više,
             Sve već pučina jedna, bez obale pučina beše.
             Na breg pope se neko, a neko u svinutu čamcu
             Sedi te vesla onùdâ, gde nedavno ȍrao beše;
 295      Brodi nad usevom ko il' nad zabatom pokritog vodom
             Dvorca, a ko ribu na vrhu brestovu lovi.
             Kob kog nanèsê, zabòdê na livadi zelenoj sidro
             Ili vinograd kiljem krivuljastim pod sobom lomi.
             Gde su jarice vitke odskòra travu još pasle,
 300      Tamo se pružaju sada telesa tulanja grdnih.
             Diveć se Nerejke motre pod vodom gaje i grade
             I kuće; u šumi sad su delfini, o visoke grane
             Srljaju, udaraju i vijaju med sobom panje.
             Vuk med ovcama pliva, i žućkaste lave i tigre
 305      Nose vali, sad vepru ne hasni munjevita snaga
             Ni brze jelenu noge, kad voda ga sa sobom nosi;
             Ptica dugo tražeći tlo, da stane na njemu,
             Napokon u more pada bjegunica s umornim krilma.
             Beskrajna samovôljna poklopila voda je brda
310        I neobični vali o gorske vrhove biju.
             Najviše ljudi je voda odnesla, a koji su živi,
             Oni kod oskudne hrane dugotrajnim gladom se muče.
                      Fokida Aonsko pleme od Etejskih rastavlja polja,33
             Plodna zemlja, zemlja dok beše, al' onda je bila
 315      Deo mora, golèma prostorija nenadne vode.
             Onamo gora Parnas imade, što s glavice dve
             Do zvezda se penje vrhunce nad oblake dižuć.
             Kad Deukalìôn sa ženom u malenu čamcu doplòvî
             Amo i zadjene se (jer ostalo sve je pod vodom),
320       Koričkim Nimfama tad se i bozima pomole gorskim,34
             Temidi vračari 35, koja oràkul imaše onda.
             Pravdoljubivijeg, boljeg od njega ne beše nikog,
             Bogobojaznije opet no ona ne beše žene.
                    Jupiter videć, gde bistra jezera pokrivaju zemlju,
325       Čovek gde ostade jedan od tòlikîh hiljada dosad,
             Žena gde ostade jedna od tolikih hiljada dosad,
             Oboje nevino jeste i oboje bogove štuje,
             Oblake razbije tad, Akvilónôm kišu razagna
              I nebu pokaže zemlju, a zemlji višnja nebesa.
330       More se ne srdi više, a trozube ostaviv rašlje
             Vale umiruje mora gospodar te zovne Tritóna 36
             Sinjega, koji se diže nad vodom, a posuta ima
             Priraslim pužima leđa; u gromotnu školjku mu Neptun
             Naloži neka dune i znakom tim nek reke
335       Uzbije natrag i vale. Savìjenû Triton tad trublju
             Uzme, od donjega koja savítka sve dalje se širi;
             Kad se uzduha tâ posred mora napuni trublja,
             Ore se obale, što su pri jednom i pri drugom suncu. 37
             I sad, kad usta je dirnu božanska, po kojima kaplje
340       Kaplju iz mokrijeh brka, te uzmak zapoveđen javi;
             Svi je valovi čuše, po zemlji i po moru što ih
             Ima, i čuvši je svi utišaše. Obale more
             Dobija; korita u se reke primaju pune,
             Oseća voda, već vidiš, pomilaju gde se brežuljci;
345       Dižu se polja, zemlja sve veća je, voda sve manja.
             Nakon vremena dugog pokazuju ì šume krune
             Suve, al' blato, što je prionulo, drži se lišća.
             Svet je obnovljen već. Deukalìôn videć ga prazna,
             Videć, gde pusta zemlja u muku dubokom leži,
350       Suze poteku njemu, te prozbori Piri ovako:
            "Sestro i ženo, ženska o jedina ostavša glavo, 38
             Koja si loze iste sa mnóme: stričeva kćerka,
             Od pre veže nas brak, a sada nas pogibli vežu.
             Čitave zemlje, što je i zapad gleda i istok,
355       Mi sad narod smo sav, a ostali odnese voda.
             Al' još ni sada mi nismo dovoljno za svoj
             Sigurni život, jer srce još jednako oblaci plaše.
             Kako bi, jadnice, tebi pri duši bilo, bez mene
             Da te je samu spasla sudbina? Kako bi sama
360       Sumnju podnosila, ko l' bi u tuzi ti tešitelj bio?
             Veruj mi, ženo, da je u vodi nestalo tebe,
             Za tobom pošo bih ja, i u vodi bi nestalo mene.
             O da je ljudstvo meni obnovit i otac mu biti
             I zemlju uređenu oživeti da mi je kako!
365       Koleno ostaje ljudsko u dvoma nama i ljudske
             Prilike jedine mi smo, kad bozima tako se htelo".
                       Na te zaplaču reči i odluče višnjem božanstvu
             Moliti se i u svetom u proroštvu iskati pomoć.
             Časa ne časeć skupa k rieci odu Kefísu,39
370       Koji još ne beše bistar, al' teko je koritom starim.
             Oboje zahvate vode te njome pokrope glavu 40
             I odelo na sebi, a onda zapute k hramu
            Boginje svete, kojem od mašine ružne je bio
            Zabat uprljan sav, a oltar bez ognja je stajo.
375      Kad se skalina hramu dotakoše, oboje ničke
            Padoše na zemlju i kam poljubivši sa strahom hladni
            Rekoše: "Ako pridobit, ublažiti bogove mogu
            Pravedne molitve te se od srdžbe daju odvratiti,
            Reci nam, Temida, kako gubitak se našega roda
380      Naknadit može; pomozi, o preblaga, propalom sv'jetu".
                      Gane se boginja te im odgovori: "Id'te iz hrama,
            Zavijte glavu i pas odvežite na odelu,
            Velike matere kosti za leđa bacajte sebi".
 385             Dugo se čudiše jedno i drugo, dok prekine šutnju
           Prva Pira to reče, da boginju ne može slušat,
           Dršćućim usnama moli, nek prosti, al' ona se boji
           Majčinu senku vređat razbacujuć njezine kosti.
           Zatijem stanu u sebi i med sobom odgovor dani
           Prevraćat s njegovijem rečima skrovitim, tamnim.
390     Onda Promètejev sin Epimèteja umiri kćerku
           Blagim rečma veleći: "Il' naše domišljanje vara
           Il' je odgovor svet i nikakvog ne ište greha:
           Zemlja je velika mati; a kamenje po telu njenom
           Kosti su, mislim, i njih za leđa nam bacati valja".
395               Premda Titànida 41 prima tumačenje muževo ovo,
           Al' se sa sumnjom još nada, i tako u nebeski nalog
           Nemaju pouzdanja. Al' okušat hoće li škoditi?
           Pođu te zaviju glavu i otpašu ruho te stanu
           Kamenje iza sebe da bacaju po zapovèdi.
400     Kamenje - ko bi reko, da svedok nije starina
           Ostavljat ukočenu tvrdinu započne svoju
           Pa se pomalo mekšat i smekšav se primati oblik.
           Za čas porastu u vis, pitomija postanu bića,
           Te se već može neki, al' nejasni ljudski raspoznat
405     Oblik, ko da je počet od mramora, ali još dosta
           Doteran nije, sličan veoma kipima grubim.
           A što vlage i soka u kamenju bijaše tome
          I što beše od zemlje, od otoga postane meso,
          A što je čvrsto i ne da savijat se, u kosti pređe,
410    Dosad što bijaše žila, pod istijem imenom osta;
          I za vreme malo po bogova volji od onog,
          Što je bacao čovek, čovečije se prilike stvore,
          A što bacaše žena, nadoknade tim se žene.
          Zato smo tvrdo mi pokoljenje, okorelo pleme
415    U mukama dokazujuć tim, od koje smo loze.
                    Zemlja izrodi sama od sebe životinje druge 42
          Oblika različnoga, od ognja pošto sunčanog
          Stara se ugrija vlaga, nabujaše močvarne bare
          I mulj od pripeke teške; u zemlji punoj života
420    Kao u utrobi majke plodonosne čuvane klice
          Bićâ izbiše van i primiše po malo oblik.
          Tako kad s nakvašenih poljánâ udari natrag
           Nil sedmeroteki te se u pređašnje korito vraća,43
          Svežo se od zvezde od eterske ugrije blato;
425     Onda prevrćuć grude životinje premnoge nađu
          Ratari, neko je od njih u samome vide početku
          Rađanja njihova, druge još razvite nisu i koji
          Ud im nedostaje još, u istome telu često
          Jedan je deo živ, a drugi je sirova zemlja.
 430   Jer kad pomeša toplina i vlaga se pravo,
          Bivaju plodne, i od njih sve na svetu se rađa;
          Premda se mrze vatra i voda, al' opet sve para
          Vlažna rađa i sloga sa neslogom rasplodu prija.
          Dakle kad zamuljena od nedavnog potopa zemlja
 435   Ostade te se blagog od eterskog ražari sunca,
          Izrodi nebrojenu množinu vrsta te neke
          Oblike obnovi stare, a neke grdosije stvori.
                   Tada preko volje svoje i tebe porodi zemlja,44
           Pitone, golemi zmaju nečuveni, narodu novom
440     Strašilo, jer si na gori tolìkô zauzimo mesta.
           Bog strelonosni, koji dotada samo je brze
           Srne i divokoze streljao, ubi Pitona
           Hiljadu pustivši u nj strela i skoro isprazniv
           Tulac; iz rana krv je aždaju oblila crna.
445     A slavu dela tog da razorile godine ne bi,
           Svete igre Apòlôn sa borbama uredi slavnim,45
           Koje se Pitijske zovu po imenu ubitog zmaja.
           Koji bi mladić tu u rvanju, trci il' vožnji
           Druge nadvladao, bivo vencem je hrastovim čašćen.
450     Lovora ne beše još, te od svakog drveta lišćem
           Glavu dugokosu Feb zakićavao sebi je onda.
           U kćer Peneja 46 Feb se zaljubio najpre Dafnu
           Ne po slučaju slepom, već s ljute Kupídovê srdžbe. 47
           Deljanin 48 ponosit, što je pogubio zmaja, Kupída
 455    Opazi jednoć, gde savija luk natežuć tetívu,
           Te će mu reći: "Što će, o nestašni momčiću, tebi
           Junačko oružje to, što za moje se pleći pristòjî,
           Koji dušmana mogu i zverku sigurno ranit,
           Koji nadutog mnoštvom strela ubih Pitona,
460     Što je pokrivao mnogo smrtonosnim trbuhom polja.
           Nek ti je dosta, lučem što tvojim nekakvu ljubav
           Znaš nanjušiti, a slavu prisvajati nemoj si moju".
           Febu će Venerin sin: "Nek tvoja gađa strela
           Sve, a moja će tebe, i koliko stvori su drugi
 465    Od boga manji, tolìkô od moje tvoja je slava".
          Reče i krilima nato zalepeće i preseče
          Uzduh te brzo stane na vrhu Parnasa hladnog,
          Onda iz tulca punog strela izvadi dve
          Strele različne snage, što čine i teraju ljubav.
 470    Zlatna je prva, što čini, i oštri rt joj se sjaji,
          Tupa je druga, što tera, u cevčici olovo ima.
          Ovom strelom probòdê Kupído Penejku Nimfu,
          A drugom probije kosti do moždine on Apolónu;
          Odmah se zaljubi ovaj, a ona od ljubećeg beži,
 475   Samo kad ime mu čuje, i kao devička Feba 49
          Luta po šumama tamnim te lovi i odire zverad;
          Bez reda prosute kose pričvrstila ona je trakom.
          Mnogi su prosili nju, a ona odbija prosce,
          Ne zna, ne trpi muškog, po besputnim luzima šeće,
480     Ne mari, što je Himen 50, što Amor, ženidba što je.
          "Kćerko - često joj otac govorio -, pribav' mi zeta,
          Kćerko - često joj otac govorio -, unuka daj mi".
          Ona mrzeć na luče na venčane ko na zločinstvo
          Od stida krasna bi lica rumenilom oblila te bi
485    Rukama umiljato o vratu obisla ocu
          Veleć: "Predragi oče, dopusti mi u devičanstvu
          Navek ostati, kako Dijáni dopusti otac".
          On bi poslušo kćer, al' lepota ne dopušta tvoja
          Tebi, što hoćeš, tvojoj milina se protivi želji.
 490    Ljubi Apolon Dafnu i videv je želi je grliti,
          Želi i nada se, sam ga oràkul zavodi njegov.
          Kao posle žetve kad laka se strnjika pali,
          Kao od luča kad gori živìca, što ga je putnik
          Odveć primako blizu il' u jutru pustio goreć,
 495   Tako je Feba plamen obujmio i sve mu grudi
          Gore, te nadom on umnožuje zaludnu ljubav.
          Gleda, nenakićena gde kosa pada joj niz vrat,
          I kaže: "kamo li da je u redu!" Vatrene gleda
          Njezine oči slične zvezdama; usta joj gleda,
500    Koja je premalo gledat; i prste joj i šake hvali,
          Ruke i mišice hvali otkrìvene više no na po,
          Lepše mu čini se još, što ne vidi. Od vetra brže
          Lakoga beži ona i ne staje, Feb kad joj viče:
         "Nimfo, Peneja kćeri, ded stani! ne goni dušman,
505     Stani, o Nimfo! tako od kurjaka ovčica beži,
          Od lava košuta, lete golubice dršćuć od orla, -
          Sve od dušmana svog, a tebe od ljubavi ja gnam.
          Avaj! da ne padneš samo na lice, da ne ubode,
          Nevinu nogu ti trn, da ne budem uzrok ti boli!
510    Hrapavi puti su, kud si pohitila; molim te, lakše
          Trči i prestani bežati, te lakše ću stizati i ja.
          Pitajder, kome si mila; nisam gorštak ni pastir,
          Ne čuvam ovde ja ko prostak kakovi ovce
          Ili goveda; ne znaš, o ludana, ne znaš, od koga
515    Bežiš i zato bežiš. Ta meni klanja se zemlja
          Delfska i Tened i Klar i Patarski kraljevski dvori.51
          Jupiter otac je moj; budućnost, sadašnjost, prošlost
          Sve to otkrivam ja i ugađam za pesme žice.52
          Moja je sigurna strela, al' od nje sigurnija još je
520    Druga, što mi je proste od ljubavi ranila grudi.
          Vidanje našo sam ja, pomoćnikom mene po zemlji
          Zovu, i snaga je, što je u travama, podložna meni.
          Jaoh, što travom ni jednom izvidati ne da se ljubav,
          Znalcu ne pomaže znanje, što drugima pomaže svima!"
 525            I više šćaše govoriti, al' plašljiva pobeže Dafna
          Te s nedogovorenim rečima ostavi njega
          I u egu krasna. Otkrivo joj telo vetar,
          Lavor pireći naprema njoj razduhavo joj ruho,
          A tihi ćuh je hvato i bacao kosu joj natrag;
 530    Stas joj je od trke lepši. Al' mlađahni bog umiljavati
          Ne će se uzalud više i gonjen sam od Kupída
          Gleda Peneja kćer da dostigne korakom brzim.
          Kao kad Galski pas 53 na prostranom ugleda polju
          Zeca, tad ovaj gleda uteći, a onaj uloviti;
535    Pas već hoće da ščepa, već misli, plen da ima,
          Gubicu otego je i noge već zečeve hvata,
          A zec se boji, da nije već ulovljen, te se i samim
          Otima zubma i njuški, što dirnu ga, izmiče on se:
          Tako je brz Apòlôn u nadi, a Dafna u strahu.
540    Ali je gonitelj brži, jer ljubavi krila ga nose,
          Odmora devojci ne da, bežéćôj već tik je do leđa,
          Kosu, što niz vrat joj pada, već dahom svojijem dira.
          Kada obnemogne već, pobliedi, od muke brzog
          Bežanja svladana buduć u Penejske pogleda vale
 545    I kaže: "Oče, pomozi! O zemljo, zini il' ovaj
 547    Oblik što čini, da trpim, promeni, da nema ga više!"
          Čim tu molitvu reče, al' sva se ukoči vrlo,
          Oko mekijeh grudi tanúšno se obavi liko,
 550   U lišće kose njoj otiđoše, u grane ruke,
          Noge, pred časak još brze, sad žilama zapeše tvrdim,
          Glavu joj obuzme kruna; ljepota joj ostade samo.
          Feb je i takovu ljubi te mećući ruku na deblo
          Oseća pod korom mladom, gde grudi jošte joj dršću,
 555   Grli rukama grane, ko udi da su, i grlo
          Celiva, ali se drvo od celiva njegovih brani.
          Veli Apolon: "Mojom kad ženom ne možeš biti,
          Drvo ćeš moje bit zacelo. Uvek ti ćeš
          Kitit, lovoriko, kosu i kitaru moju i tulac.
 560   U vođa latinskih bićeš, kad veseli bude se triumf
          Orio, Kapitol duge kad bude povorke gledo.54
          Ti ćeš uz dovratnike Augùstovîm vratima stajati
          Vjrno čuvajuć njih i štitićeš hrast u sredini.
          Pa ja na mlađahnoj kako na glavi kose ne strižem,
 565   I ti uvek lišće za ures večiti imaj".
          Pean 55 rekavši tako lovorika s granama mladim
          Nagne se, reko bi čovek, da krunom klimnu ko glavom.
          Gaj u Hemonskoj zemlji 56 imade, zove se Tempa,
          Strma planina ga odsvud okružuje. Po tome gaju
 570   Valja se sadno Pinda 57 s penovitim valima Penej,
          Koji se sa svom silom survavajuć oblake zbija
          Pune tanahne pare te vrhove planinske kropi
          Svojijem kapljicama, daleko buk mu se čuje.
          Kuća i sobe tu su i sedište velikog boga
575    Rečnog. Sedeći tu u kamenoj pećini vlada
          Vodama on i Nimfama svim, što u vodama žive.
          Domaći najpre skupe kod njega se rečni bozi
          Ne znajuć, hoće li ocu čestitati il' će ga tešiti:
          Sperhij, okò kog rastu topole, dođe, - Enìpej 58
580    Nestašni, starac Apìdan i tihi Amfris i Eant,
          Domala i drugi dođu, što vale od lutanja trudne
          Liju u pučinu morsku, kud tok kojega nosi.
          Samo Inaha nema, zavukav se pećini u dno 59
          Vodu suzama množi, za kćerkom tuguje Ijom
 585   Kao za izgubljenom; ne znade, je l' na životu,
          Il' je kod pokojnijeh. Al' kako je nigde ne náđe,
          Misli, da nema je nigde, i u srcu goreg se boji.
          Jupiter videvši nju, od očeve vode gde ide,
          Reče joj: "Jupiter-boga o dostojna devojko, ti ćeš
 590   Nekoga usrećiti, za koga pođeš; zaklon' se
          U hlad visokog gaja" (i hladni pokaže gaj joj);
          "Žega je, najviše sunce sad stoji sred svojega kruga.
          Ako se sama bojiš u skrovište zvjerinja zaći,
          A ti uniđi šumi u potaju i daj se pratiti
595    Bogu ne kakvom god, već meni, što nebesko žezlo
          Držim u desnici silnoj i strele vijugaste bacam;
          Ne bež' od mene". - Al' beži i za sobom ostavi ona
          Livade Leranske 60 već i kitnasta Lirkejska polja.
          Nato Jupiter tamu navuče i pokrije širom
600    Zemlju, begunicu ustavi tad i poštenje joj uze.
          U to na krajeve one Junona pogleda te se
          Čudi, kako je magla lakokrila od vedra dana
           Noć načinila sad, a dobro vidi, da magla
          Ta se ne diže u vis iz vode ni iz vlažne zemlje;
605    Zatim se ogleda, gde joj je muž, za kojega znade
          Rado da vara, jer u tom zatekla ga mnogo je puta.
          U nebu kad ga ne náđe, progòvorî: "Ili se varam,
          Il' mi se uvreda čini", te sišavši savrh nebesa
          Odmah se stvori na zemlji i maglu rasturi ona.
610    Slušaše Jupiter posjet Junónin te Inaha kćerku
          U kravu pretvori sjajnu, a ona beše lepa
          I u obliku kravljem. Saturnija 61 junicu krasnu,
          Ma joj se ne htelo, hvali i gradeć se, kao da ne zna,
          Pita, čija je, otkud, iz kojeg li stada? - Iz zemlje
615    Jupiter slaže da posta želeći za njezin početak
          Da se ne pita više. Saturnija za dar je ište, -
          Šta će učiniti on? Milosnicu muka je predat,
          Ne dat je - sumnjivo biće. Na ovo navraća stid ga,
          Od prvog odvraća ljubav. Odolela ljubav bi stidu,
620    Al' dar maleni - kravu - da ne da sestri i ženi,
          Krava da nije to, Junona bi pomislit mogla.
          Dobivši inoču tako Junona odmah je nije
          Prošao strah, već s muža u skrbi i bojeć se krađe
          Sinu Arèstora 62 Argu predádê na čuvanje kravu.
625          Arg je očiju sto po celoj imao glavi;
          Od th očiju svih naizmence bi spavala po dva,
          Druga bi budna bila i stražila stražu i tako
          Arg kakogod bi stao, u Iju je gledao svagda,
          I odvrativši lice pred očima imo je Iju.
 630   Obdan joj dopušta pasti, a kada je sunce pod zemljom,
          Onda je zatvora Arg i nevini za vrat je veže.
          Hrana s drveća lišće i gorke trave su njojzi,
          Mesto na krevetu leži sirota na zemlji, po kojoj
          Nema uvek trave, i pije kaljavu vodu.
 635   Kada bi htela ruke da Argu ponizno pruži,
          Nije imala rùkû, da pruži ih; kada bi opet
          Tužt se pokušala, iz usta bi rika izišla,
          To joj je strašno bilo i bojala svojeg se glasa.
          Na breg bi k Inahu došla, gde često se igraše pre,
 640   I žvalo ugledavši u vodi i rogove nove
          Sva upropastiv se od stra od sebe bi bežala sama.
          Ne zna ni jedna Najáda 63 ni Inah, ko li je krava;
          Ona za ocem ide, za sestrama, gladit se pušta,
          Ona im dolazi blizu, a oni čude se njojzi.
645    Travicu trga Inah starina i pruža je Iji,
          Ona mu ruke liže i na dlane celive sipa,
          Suze pušta da teku i samo da može govoriti,
          Pomoć bi iskala, rekla i ime svoje i sudbu.
          Mesto rèčî slova, što načini nogom po prahu,
 650   Promenu očituju žalovitu tela njena.
         "Teško li meni!" nato zajéčî i snežanoj kravi
          Stenjućoj oko vrata i rogova obisne Inah;
         "Teško li meni!" vikne, "ta moja ti li si kćerka,
          Po svoj što zemlji te tražih? Ne našav te manje sam strado
655    No sad, kada te nađoh. O kćerko, ćutiš, na moje
          Reči ne odvraćaš ništa, tek uzdišeš grudima iz dna,
          I što jedino možeš, na moje besede mučeš.
          A ja ne sluteći ništa i ložnicu tebi i svadbu
          Spremah te najpre zetu, a onda se unukom nadah,
 660   A sad ćeš u stadu ti i muža imat i sina.
          A ja tolike muke ne mogu sa smrću svršit:
          Bog sam na nesreću svoju, i smrti zaprta vrata
          Meni će do veka vèkovâ žalost otezat".
          Tako oboje tuže, a zvezdasti Arg 64 ih razvèdê,
 665    I kćer uzevši ocu odàgnâ je na drugi pašnjak;
          Onda ode daleko na visoki vršak planine
          I tu sednuvši stane na različne gledati strane.
                   Ali bogova vladar već ne moguć gledat tolìke
          Muke Forónejkine 65 pozove sina, kog rodi
670    Sjajna Plejada, te mu zapovedi ubiti Arga.66
          Odmah na glavu klobuk i krila na noge ovaj 67
          Metne, a u ruku jaku uspavljivu šibljiku uzme;
          Jupiter-boga sin učinivši sve to iz dvora
          Očinih na zemlju skoči i onda skine sa glave
 675    Klobuk i ostavi krila te šibljiku samo zadrži,
          Kojom koze ko pastir po zahodnim poljima goni,
          U cevi složene svira, dok na mesto dođe, - Junonin
          Čuvar je osvojen glasom neobičnim i on će reći:
         "ko god si, da si, sedni na ovaj uza me kamen,
680    Nigde za stoku nema obilnije trave no ovde,
          A i hladovine vidiš da ima pastirima mile".
          Atlantov sedne potomak i u mnogom znade govoru
          Čitav provesti dan te gledaše, kako bi budne
          Argove sklopio oči u složenu svirajuć frulu;
685    Ali nastoji Arg otresti se od blagog sanka,
          I neke oči već zadremale ako i jesu,
          Al' su druge još budne; za sviralu (koja se bila
          Skoro izumela) pita, izumela kako se bila.
          Njemu odgovori bog: "U Arkadskim brdima hladnim
690    Ponajslavnija od svih Nonàkrijskîh Hamadrijádâ 68
          Jedna beše Najáda, Sirìngôm zvahu je Nimfe.
          Satiri ganjahu nju, al' ona im znaše izmàći
          I drugim bozima svima, hladovita što ih imade
          Šuma i rodno polje. Ortìgijskôj boginji  69 službom
695    Služaše i devičanstvom, i pašuć se kao Dijána
          Mogla je zavarat kog i Latóninôm činit se kćeri,
          Tek luk njezin je rogov, a zlatan je bio Dijánin.
          Al' zavaravala ona i tako je; išla je jednoć
          S Likeja 70, spazi je Pan s omorikovim na glavi
700    Bodljikastim vencem i reče --" Još trebaše reći,
          Kako prozrevši molbe odlete bespućem Nimfa
          I k peskovitoj tihoj reci Ladonskoj 71 dođe,
          Kako je vali dalje ne pustiše bežati, te ona
          Sestre zamoli svoje, pretvorile da bi je u što,
705    Kako već mišljaše Pan, da Siringu uhvati, al' mu
          Mesto Nimfe se nađe u rukama trska jezèrskâ;
          Stane uzdisat Pan, al' zažubori vetrić u trski,
          Te glas iziđe tanak i sličan tužaljki iz nje;
          Pana slađahni glas i umetnost osvoji nova
710    I kaže: "Ovo će odsad jedinstvo među nama biti!"
          Cevčice nejednake međusobno spojene voskom
          Tim načinom Nimfe Sirìngê dobiše ime.
          Kad to Kilénac 72 htjde da kazuje, opazi, da su
          Oči klonule sve i pokrio da ih je sanak.
715    Odmah ustavi glas i dremež utvrdi jače
          Čarobnom šibljikom oči dodirkujuć trudne te brzo
          Srpu sličnijem mačem gde glava se sastavlja s vratom
          On poseče Arga, dok kûnjâše, pa ga onako
          Krvava sa hridi baci i krvlju okalja stȑmên.
720    Ležiš sad, Argu, i smrklo tolìkîh se videla tvojih
          Videlo, jedan ti mrak je poklopio stotinu òčî;
          Njih Saturnija uze i svojoj ih namesti ptici 73
          U perje i rep njezin zvezdolikim drakcima osu.
          Ljuto se raspali ona i ne časeć časa u gnevu.
725    Argolskoj inoči groznu Erìniju pred oči, dušu 74
          Postavi, u srce k tome podmàče žalce joj tajne,
          Te po svetu je tada celome pogna, nek beži. 75
          Mukama golemim ti si, o Nile, granica bio.
          Kojemu kada dođe, na kraju obale ona
730    Kleče na kolena sva i što je jedino mogla,
          Pregne vrat i digne k zvezdama visokim oči,
          Pa se činjaše, plačuć i uzdišuć i tužno ričuć
          Da pre Jupiter-boga i nevolja ište svršetak.
          On tad zagrli ženu i zamoli, napokon da bi
735    Osvetu svršila svoju te reče: "Ne boj se, ne će
          Ona ti nikada više zadavati nikakvog jada".
          Jupiter učini, da to i bare Stiksove čuju.
          Kada se smiri Junona, tad Ija pređašnji oblik
          Dobi i posta što beše; izgubiše s kože se dlake,
740    Pomalo nesta rogóvâ, a očiju suzi se okrug,
          Usta se također smanje, a ruke i pleći se vrate,
          Papci se izgube svi razdelivši u pet se prsta;
          Od krave ništa drugo ne osta do samo belina.
          Diže se Nimfa sretna, što dve služe joj noge,
745    Boji se besediti, ko krava da riknula ne bi;
          Plašljiva prekinut govor uvežbava; sada je mnoštvo
          Ljudi u platnenom ruhu ko boginju slavi veòma.76
                   Napokon Ija rodi od semena Jupiter-boga
          Epafa 77, kako se drži, što s materom zajedno ima
750    Hrame po gradima; a s njim i dobi iste i srca
          Sunčević Fàeton beše. Kad ovaj se razmeto jednoć
          Dičeći ocem se Febom i nije mu hteo ustupiti,
          Inahov unuk ne stŕpi - "Sve, budalo, veruješ majci,
          Izmišljenoga oca prevarljivim nadut si lîkom".
755    Faeton sav porumène, tek stid mu srdžbu utìšâ
          I majci reče Klimèni 78, prekorio kako ga Epaf, -
          "A da žalosnija budeš, o majko: slobodni, ljuti
          Faeton ćutaše tad. Sramota je, takav prekor,
          Da mi se mogao reći i nije se uzbiti mogo!
 760   A ti, ako sam ja od nebeske doista loze,
          Tòlikôg kolena znak mi pokaži i nebu me prisvoj".
          Reče i materi vrat obujmiv oberučke stane
          Moliti je, tako joj glave sinòvljê i Meropa muža,
          Tako joj udaje kćèrî, nek pravog zasvedoči oca.
765     Ne zna se, ganu li više Klimènu moljenje sina
          Il' gnev klevete radi, te ona k nebesima ruke
          Obe pruži i sjajnost sunčanu, gledajuć reče:
         "Tako mi svetlosti ove, što krasi se zrakama sjajnim,
          Koja nas vidi i čuje, o sinko, kunem se tebi,
770    Ti si ovoga sunca, što gledaš, što upravlja zemljom,
          Rođeni sin; a ako je laž, što zborim, nek više
          Ne da se videti meni, nek poslednji dan mi je danas!
          Nije ti velika muka za očevu doznati kuću;
          Dom, iz kojeg se diže, nablízu zemlji je našoj.
 775   Ako baš hoćeš, idi i njega samoga pitaj".
                   Poskoči veselo odmah, kad čuje od matere svoje
          Faeton reči takve, i mislima obuzme nebo;
          Svoju Etìopskû zemlju i Indiju, koja pod ognjem
          Leži sunčanim, pređe i k rođaju sunca pohiti.

 _______________________
3
10.-14. Titanom se naziva sunce, jer je grčka mitologija učila, da je bog sunca Helije sin Titana
Hiperiona. Titani su pak deca najstarijega vladaoca bogova Urana i žene njegove Geje, koji i opet
nisu drugo nego personifikacija neba i zemlje.
Feba je pridev Dijane, božice meseca, jer je sestra Feba Apolona, a ovde se tim imenom označava
sam mesec.
Amfitrita je morska boginja, kći morskoga boga Nereja, a žena Neptunova. Ruke, što ih ona pru-
ža "oko širokog kruga zemaljskog", jest more, što optiče zemlju

4 
31. Ovidije se koleba između prostonarodnoga i naučnog mišljenja o obliku zemlje. Tako
on u ovom stihu zamišlja zemlju kao okruglu ploču, koju okružuje vodeni optok, pa prema tome
kaže, da je vodeni optok zauzeo "najzadnje mesto", računajući od sredine zemlje. A nekoliko stihova
dalje, u st. 34. i d., zemlja mu je golema kugla, koja nepomično lebdi usred sveta, kako su
učili stoički filozofi.
5 
45. i d. Stoici, kojih nauku Ovidije i na tome mestu sledi, rastavljali su svod nebeski na pet pojasa
držeći, da su s ovim pojasima na nebu u vezi pojasi na zemlji. Od Afrike u Ovidijevo je doba
bila poznata samo severna obala i pustinja, nije se dakle znalo, da i u južnijim tropičkim krajevima
Afrike ima ljudi.
6 
56. Stoici su držali, a to se u starini uopšteno verovalo, da bljesak postaje međusobnim trvenjem
oblakâ.
7 
61. i d. Eur je jugoistočni vetar, što je Grcima i Rimljanima duvao s one strane, na kojoj je Arabija.
Zato se i kaže ovde, da je Eur otišao k Nabatejima, narodu, koji je živeo u Arabiji.
Zefir je zapadni vetar, Borej severni vetar.
Svi su vetrovi božanskoga porekla: deca Titana Astreja i boginje Aurore.
8 
73. Zvezde su prema starinskom verovanju i pesničkom prikazivanju živi stvorovi božanskoga
porekla.
9 
82. Japetov je sin Prometej. Priče, da je Prometej od zemlje i vode stvorio čoveka, ne poznaje još
Eshil.
10
 89.-150. Verovanje je grčko i rimsko odavno razlikovalo više različitih vekova ljudskih nazivajući
ih obično po rudama različite vrednosti. Već je stari pesnik grčki Hesiod u pesmi "Dela i
dani" poznavao pet različnih vekova: zlatni, srebrni, medeni, četvrti bez imena i peti gvozdeni .
Za Hesiodom su se još pre Ovidija povodili mnogi pesnici, pa i sam Ovidije sledi Hesiodovo
crtanje, samo što je izostavio onaj četvrti Hesiodov vek bez imena. Drugi pesnici poznaju još
manje vekova nego Ovidije. Tako Arat (oko 305.-240. pre Hr.) govori samo o zlatnom, srebrnom
i medenom ljudskom veku, a Vergilije razlikuje samo zlatni Saturnov vek, za kojega je život bio lakši i bolji, pa Jupiterov vek, koji od dana u dan postaje gori.
11 
106. Jupiterovo je drvo hrast.
12 
113. Saturn je stari italski bog. Kad je grčka vera stala sve više preotimati mah u Italiji, taj je bog
postao istovetan s grčkim bogom Kronom, kojega je sin njegov Zeus svrgnuo s prestolja i bacio u
podzemni svet.
13 
139. Stiks je reka u carstvu pokojnikâ, koji su nalik na senke.
14 
150. Astreja, božica pravde (Iustitia), bila je kći Astreja, oca svih zvezda. Po drugoj tradiciji
bila je ona kći Jupitera i Temide.
15 
151.-162. Giganti su divovi, deca Tartara i Geje, svaki sa stotinom ruku i sa zmajevskim repom
mesto nogu. Oni su želeli oboriti vladu Jupiterovu, pa su zato naslagali nekoliko gora jednu povrh druge, da bi dokučili njegovo carstvo. No Jupiter ih svlada strelom i pokopa ispod bregova, što su ih naslagali. Naš je pesnik ovu priču samo poradi toga ukratko spomenuo, da dobije zgodan prelaz ka priči o Likaonu, koji je nikao iz krvi gigantske, pa je bezbožan kao i ostali ljudski rod istoga porekla.
16 
155. Olimp, Pelij i Osa jesu brda u Tesaliji, što su ih Giganti prema priči naslagali jedno povrh
drugoga.
17 
163. Jupiter se naziva Saturnijem, jer je sin Saturnov.
18 
164. Likaon je mitički kralj Arkadije.
19
 168.-176. Crtajući dvorove bogova Ovidije ima na umu Rim svoga doba, pa razlikuje sobe znatnijih
bogova pune poseta, kako su i sobe rimskih glavara svagda bile pune različnih poseta, i sobe nižih bogova (plebs), što se nahode kojegde. Te dvorove naziva on u stihu 176. Palatia, kako su se nazivali Augustovi dvori u Rimu uzdižući se na onom delu Palatinskoga brežuljka, koji je nosio ime Palatium. Kako su dvorovi bogova posve nalik na dvore u Rimu, nije čudo, ako i bogovi imadu osobito mesto za svoje penate, kućne bogove.
20
 188. Nerej, sin Ponta i Geje, jest bog mora. Ovde ime njegovo naznačuje samo more.
21 
189. Već u Homera najveća je zakletva bogovima, kad se kunu Stiksovom vodom, o kojoj vidi
belešku uza stih 139.
22 
193. Faun je staroitalski bog, koji živi po poljima i kazuje budućnost. Kasnije postade on istovetan
s grčkim bogom Panom, pa kao što su Grci često govorili o više bogova Pana, tako i u Rimu od jednoga Fauna postade skup bogova istoga imena. Na isti je način postalo više Silvana od staroga
italskoga boga Silvana, čuvara stoke i polja. Pa i Satiri, pratioci Bakhovi, postadoše s vremenom,
naročito u rimskih pesnika, gotovo posve istovetni s Faunima.
23
 200.-205. Da bi ugodio Augustu, pesnik pominje u ovim stihovima ukratko i sasvim uopšteno
tužne prilike, što su nastale u Rimu iza ubistva Cesarova. Potkraj Metamorfozâ (XV, st. 783. i d.)
govori on opširnije o različnim strašnim znamenjima, što su nagovestila narodu rimskomu veliku ovu nesreću, a Vergilije u Georgikama (I, st. 466. i d.) pominje različna čudesa, što su se opazila u prirodi iza ubistva Cesarova.
24 
216. i 217. Menalska planina, Kilena i Likej jesu brda u Arkadiji, u kojoj je Likej kraljevao. Ali
dok su Menalska planina i Kilena u istočnoj Arkadiji, Likej se prostire na jugozapadnoj njezinoj
granici, te ih Jupiter nije mogao na istom putu da pređe. No brdo je Likej već po imenu svome u
tesnoj vezi s imenom kralja Likaona, pa ga je Ovidije već poradi toga spomenuo ne obzirući se
mnogo na to, da geografički njegovi podaci budu potpuno ispravni.
25
226. Moloski je narod živeo u istočnom delu Epira.
26 
241. Na ovome mestu Erinija ne osvećuje počinjene opačine nego ih sama počinja goneći ljude
da tvore zla dela.
27
 253.-312. Ovidije je jedini pesnik starine, koji je potanko ocrtao općeni potop: ostali pesnici rimski, na pr. Vergilije i Horacije, pominju ga samo mimogred. I ovde je Ovidije sledio nauku stoičke kozmologije.
28
 255. i d. Nebeska je osovina Ovidiju crta, što kroz sredinu zemlje seže od jednoga kraja sveta
do drugoga kraja, a oko nje se sav svet okreće.
Prema nauci grčkoga filozofa H e r a k l i t a i stoičke filozofije čitav je svet postao od vatre, pa
će od vatre propasti i opet nanovo postati. Ovidije uči na ovome mestu, da je sudbinom tako određeno, pa da i sam Jupiter ne može te odredbe da promeni. Nesreća je ta stigla svet, kad je Faetont samo jednom pokušao da upravlja kolima oca svoga Helija, kako doznajemo u drugom pevanju Metamorfoza.
29
 260. Kiklopi su sinovi Urana i Geje. Njih je Saturn bacio u podzemni svet, ali ih je Jupiter izbavio
i oni postadoše pomagači boga Vulkana, koji ima kovačnicu svoju u Etni ili na otoku Lipari blizu Sicilije, pa kuju strele Jupiteru.
30
 262. i d. Eol je vladar Eolskih (Liparskih) ostrva blizu Sicilije Jupiter ga učini gospodarom vetrova,
pa ih on drži svezane u visokoj jednoj spilji, odakle ih po volji pušta, da obilaze svetom. Ovde sam Jupiter zatvara u spilju Akvilona, severni vetar, i druge vetrove, što razgone oblake, a pušta na slobodu Nota, južni vetar, koji donosi kišu.
31 
271. Irida je boginja duge, pa kao što je duga šarena, tako se i ona odeva u šareno odelo. Ona je služavka i glasnica boginje Junone, a kuda putuje, tuda rasprostire dugu. I u staro se doba držalo, da duga (= Irida) ispija vodu i vlagu sa zemlje i vuče u oblake, pa da tako uzroči kišu.
32 
275. Sinji je brat Jupiterov Neptun, gospodar sinjega mora i ostalih voda, koji ima dvore u dubini
morskoj, a u ruci drži ostve, pa kad ovima udari o tle, sva se zemlja potrese.
33
 313. i d. Od svih ljudi samo se Deukalion i Pira spasoše pristavši s lađom na brdu Parnasu u
Fokidi. Mesto imena zemlje pesnik upotrebljava ovde ime Aonskoga plemena, po kome pesnici
Beotiju nazivaju također Aonijom. Etejskim poljima naziva pesnik polja, što se prostiru podno brda Ete u Tesaliji.
34 
320. Koričkima se Nimfe nazivaju ovde po Koričkoj spilji na brdu Parnasu povrh Delfâ.
35
 321. Temida je kći Urana i Geje. Ona je od matere baštinila proročište u Delfima, pa je upravljala
njime prije Feba Apolona.
36 
331. Triton je sin Neptuna i Amfitrite, obrašten bradom i prekrit školjkama, a ujedno i glasnik
Neptunov.
37
 338. "Pri jednom i pri drugom suncu" t. j. na istoku, gde sunce izlazi, i na zapadu, gde sunce zalazi.
38 
351. Deukalion je sin Prometejev, a Pira kći Epimeteja, brata Prometejeva. Pira dakle nije bila
sestra Prometejeva, nego je on tako samo od milja naziva, da pokaže, kako mu je ona sada sve na svetu.
39 
369. Reka Kefis izvire na Parnasu u Fokidi, a utiče u jezero Kopais u Beotiji.
40 
371. i d. I kod starih je Grka bio običaj, da su se ljudi, pre nego što će koračiti u koji hram, čistili pranjem i kropljenjem.
41 
395. Titanidom se Pira naziva kao kći Epimeteja, kojega otac Japet bio je jedan od dvanaestorice
Titana.
42 
416.-451. Već su filozofi A n a k s i m a n d a r i A n a k s a g o r a učili, da su prve životinje
postale tako, te se sa zemljom pomešala vlaga i toplina. Stoicima, za kojima se Ovidije u prvom
redu povodi, uzrok je svemu postanju i životu vatra, što je prožela vasioni svet.
43 
423. i d. Stari su Egipćani općeno držali, da od nanosa Nilova, kad ga sunce ugreje, postaju neke
životinje. Ovo se mišljenje još dugo kasnije održalo.
44 
438. Piton je prema staroj priči zmaj, sin Zemlje, koji čuva svetište u Delfima, dok ga Apolon
nije pogubio. Ovidije kaže i za njega da je nikao iz mulja iza općenoga potopa.
45 
446. i d. Pitijske su se igre svetkovale u Delfima počevši od Olimpijade 48, 3. (586. pr. Hr.) svake
četvrte godine. Pobednici dobivahu kao nagradu lovorov venac. No da bi dobio zgodan prelaz k priči o Dafni, Ovidije kazuje, da u doba, kad su te igre osnovane, nije još bilo lovorike i da su se pobednici isprva nagrađivali vencem od hrastova lišća.
46
 452. Penej, što se ovde naziva ocem Dafninim, jest bog reke Peneja u Tesaliji.
47 
453. Kupido je bog ljubavi, sin Venerin, krilat dečak s lukom i tobolcem, koji sa svojim strelicama
jednako ranjava srca bogova i ljudi, pa i Apolona, Plutona i rođenu majku. Pesnici mu često
stavljaju u ruke baklju ili više bakalja, s kojima on raspaljuje ljubav, pa tako i Ovidije u st. 461.
48 
454. Deljanin je Apolon, jer se rodio i osobito poštovao na ostrvu Delu.
49 
475. Feba je pridevak Dijane (Artemide), sestre Apolonove.
50 
480. Himen ili Himenej upravo je svadbena pesma, a onda je personifikacijom od pesme postao
bog svadbeni, no i bogu Himenu mati je jedna od devet Muza.
51 
516. Tened je ostrvo u Egejskom moru nasuprot Troji, gde se Apolon osobito častio, pa je imao
i svetište.
Klar beše mesto sa znamenitim Apolonovim svetištem blizu Kolofona u Maloj Aziji. Na glasu je
bilo i proročište Apolonovo u tome mestu.
Patarski se kraljevski dvori nazivaju po gradu Patari u maloazijskoj Likiji.
52 
518. i d. Apolon je bog pesme i udaranja u žice, a pored toga i lekar, koji se razume u lekovite trave.
53 
533. Galski su psi bili na glasu poradi brzine svoje i mnogo su se upotrebljavali u lovu na zečeve.
54 
560. i d. Rimski su vojskovođe za triumfa (pobedne svečanosti) nosili na glavi venac od lovorova
lišća, koji se sjaji, pa se zato u st. 551. zgodno dovodi u vezu sa sjajnom lepotom devojačkom.
- Vrata palače Augustove na Palatinu behu ukrašena vencem od hrastova lišća. Sa svake je strane vrata bilo po jedno lovorovo drvo.
55 
566. Pean je u Ilijadi lekar bogova. Kasnije dobio je Apolon pridevak Pean, jer i on leči ljude od bolestî.
56 
568. Hemonskom se zemljom u staro doba nazivala Tesalija po kralju Hemonu, ocu Tesala, po
kojem je zemlja dobila novije svoje ime.
- Gaj Tempa rastavlja brdo Olimp od Ose.
57 
570. Pind je brdo u severozapadnoj Tesaliji.
58 
579. Reke, što se ovde izbrajaju, izviru u tesalskim brdima i teku kroz Tesaliju u more; samo
Eant je zapravo ilirska reka, jer kod Apolonije utiče u Jonsko more, a izvire na brdu Lakmonu,
nedaleko od severozapadno granice tesalske.
59 
583. Inah izvire na brdu Lirkeju na granici Arkadije i utiče u more kod Arga. Bog peloponeske
ove reke mogao se lako spomenuti uporedo s tesalskim rekama zato, što je i u Epiru bila reka
Inah, a ta je izvirala nedaleko od Peneja.
60 
598. Leranskima se nazivaju livade oko močvare Lerne u Argolidi. U toj je močvari boravila
stoglava Hidra, koju je Heraklo svladao.
61
 612. I Junona je kći Saturnova, pa se zato i ona naziva: Saturnija.
62 
624. Arestor, otac Argov, bio je potomak Jupiterov u petom kolenu.
63 
642. Najade su rečne Nimfe, ovde sestre Ijine.
64 
664. Arg je zvezdast, jer ima mnogo očiju.
65
 669. Foronejkom se Ija naziva ovde po Foroneju, kralju Arga i čitavoga Peloponesa, koji je bio
jedan od dedova njezinih.
66 
670. Merkurije bio je sin Jupitera i Maje, kćeri Atlantove. Atlant je s Plejonom, kćerju Okeanovom,
rodio sedam kćeri, među njima Maju, koje su bile presađene među zvezde (P l e j a d e ).
67 
671. i d. Merkurije kao glasnik bogova ima širok putnički klobuk na glavi i krila na gležnjima,
te poput vetra leti preko mora i zemlje. Kao glasnik ima on i šibljiku u ruci, a s tom šibljikom
može svakoga da uspava.
68 
690. i d. Nonakrija je brdo i grad u Arkadiji, a Hamandrijade su Nimfe stabalja. Poput ostalih
Nimfi i Hamadrijada Siringa naziva se također Najadom.
69 
694. Dijana se naziva Ortigijskom boginjom, jer se rodila na ostrvu Delu, a to se ostrvo u starini
nazivalo Ortigija.
70 
699. Brdo Likej u Arkadiji bilo je posvećeno bogu Panu.
71 
702. Ladon je reka u Arkadiji, a utiče u Alfej.
72
 713. Nadimak "Kilenac" ima Merkurije od brda Kilene u Arkadiji, koje mu je bilo posvećeno
kao bogu stada.
73
 722. Junonina je ptica paun, koji je u Grčkoj još potkraj petoga veka pre Hr. bio dosta redak.
74 
725. Erinija nagoni Iju u obličju krave u teskoban strah.
75 
727. i d. Ija beži do Nila, jer je ona istovetna s egipatskom boginjom Isidom, koja također ima
kravlje rogove na glavi.
76 
747. Egipatski su se svećenici odevali u platneno ruho.
77 
749. Za Epafa, sina Ijina, držalo se da je istovetan s egipatskim Apisom, crnim bikom, koji je
imao beli beleg na čelu.
78 
756. Klimena je žena etiopskoga kralja Meropa, a kći Okeana i Tetide. Ona rodi Heliju Faetonta
i tri kćeri, Helijade. Zato i boravi Faetont u Etiopiji kod očuha Meropa. Bog Helije već je grčkim
tragičkim pesnicima istovetan s bogom Febom Apolonom.

izvor
http://gimnazija-sb.com/portal/wp-content/uploads/2015/02/ovidije_metamorfoze.pdf