12.02.2020.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo ( VII, VIII deo)





Prvi deo

VII

ISTRAGA

              Tek što Vilfor iziđe iz trpezarije, a već se vesela maska njegovog lica pretvori u ozbiljan izraz čoveka pozvanog da u najvažnijoj dužnosti rešava o životu svoga bližnjeg. Međutim, i pored sve pokretljivosti njegovoga lica, pokretljivosti koju je zamenik državnog tužioca, kao što to mora da čini i dobar glumac, više puta proučavao pred ogledalom, ovoga puta je za njega bio veliki napor da namršti obrve i natušti svoje lice. Jer izuzev uspomene na političku liniju kojom je išao njegov otac i koja je mogla, ako se on ne bi od nje potpuno udaljio, da skrene na koban put njegovu budućnost, Žerar od Vilfora bio je u tome trenutku toliko srećan koliko samo može čovek da bude: već bogat od svoje kuće, on je u dvadeset i sedmoj godini zauzimao visok položaj u sudstvu i ženio se mladom i lepom devojkom koju je voleo ne strasno, već razumom, onako kako jedan zamenik državnog tužioca može da voli, a osim svoje lepote, koja
je bila znatna, gospođica od Sen-Merana, njegova verenica, bila je iz jedne porodice koja je bila u to doba u najboljim vezama sa dvorom. A osim uticaja njegova oca i majke, koji su mogli — nemajući druge dece — da taj uticaj ulože potpuno za dobro svoga zeta, ona je donosila još svome mužu miraz od pedeset hiljada talira, koji bi se mogli, zahvaljujući buđućim mogućnostima, tome svirepom izrazu što su ga provodadžije izmislile; povećati jednoga dana nasleđem od pola miliona.
        Skup svih ovih pojedinosti predstavljao je, dakle, za Vilfora jednu sjajnu srećnu celinu toliko sjajnu da mu se činilo da vidi i same pege na suncu, kada bi duže vremena gledao svoj unutrašnji život duhovnim očima.
          Na vratima zateče policijskog komesara, koji ga očekivaše. Pogled na toga čoveka u crnom odelu obori ga sa visine sedmoga neba na stvarnu zemlju po kojoj svi mi hodamo. On udesi svoje lice kao što smo rekli, pa prišavši sudskom činovniku reče:
— Evo me, gospodine. Pročitao sam pismo, i vi ste dobro učinili što ste uhapsili toga čoveka. A sada mi dajte o njemu i o zaveri sve pojedinosti koje ste prikupili.
— O zaveri, gospodine, ne znamo još ništa. Sve hartije i dokumenta što su nađena kod njega zatvorena su u jedan omot i ostavljena zapečaćena na vaš sto. A što se tiče okrivljenoga, kao što ste videli iz samoga pisma kojim je potkazan, to je neki Edmond Dantes, potkapetan na jedrenjaku Faraon koji prenosi pamuk iz Aleksandrije i Smirne i koji pripada firmi Morel i sin iz Marselja.
— Pre službe u trgovačkoj mornarici, da li je on služio u vojnoj mornarici?
— O, ne, gospodine. To je sasvim mlad čovek.
— Koliko mu je godina?
— Najviše devetnaest ili dvadeset.
       U tom trenutku, baš kada je Vilfor, idući Glavnom ulicom, bio stigao do ugla ulice Konsej, jedan čovek, koji kao da je čekao da on tuda naiđe, priđe mu. To je bio gospodin Morel.
— Ah, gospodine od Vilfora! — uzviknu čestiti čovek spazivši državnog tužioca. — Veoma sam srećan što sam vas sreo. Zamislite da su baš sad načinili najčudniju i najnečuveniju pogrešku: uhapsili su potkapetana moga broda, Edmonda Dantesa.
— To znam, gospodine, — reče Vilfor — i pošao sam da ga ispitam.
— O, gospodine, — nastavi gospodin Morel ponesen prijateljstvom prema mladiću — vi ne poznajete onoga koga optužujete, a ja ga dobro znam: zamislite čoveka najpitomijeg, čoveka najpoštenijeg, i smeo bih skoro reći čoveka koji najbolje poznaje svoj zanat u čitavoj trgovačkoj mornarici. O, gospodine od Vilfora! Ja vam ga preporučujem sasvim iskreno i od sveg srca.
           Vilfor je, kao što smo mogli videti, pripadao plemićkoj grupi grada, a Morel prostonarodnoj; prvi je bio krajnji rojalist, a na ovog drugog se sumnjalo da je potajno bonapartista. Vilfor pogleda prezrivo Morela, pa mu odgovori hladno:
— Vi znate, gospodine, da neko može biti pitom u privatnom životu, pošten u svojim trgovačkim odnosima, znalac u svome zanatu, pa da ipak bude veliki krivac u političkom smislu. Vi to znate, gospodine, zar ne?
        I sudija naglasi ove poslednje reči kao da je hteo da ih primeni na samoga brodovlasnika, dok njegov ispitivački pogled kao da je hteo da prodre u dubinu srca toga čoveka dovoljno smelog da se zauzima za nekog drugog, a međutim je morao znati da se i njemu moglo ponešto da zameri u tom smislu.

    Morel pocrvene, jer nije osećao da mu je savest sasvim čista u pogledu političkih ubeđenja; a osim toga, ono što mu je Dantes u poverenju rekao o svome sastanku sa velikim maršalom i ono nekoliko reči koje mu je car rekao uzrujavalo je njegovu dušu. Pa ipak, on dodade glasom u kome se osećala najveća odanost prema mladiću:
— Preklinjem vas, gospodine od Vilfora, budite pravedni kao što i treba da budete, dobri kao što ste uvek, i vratite nam brzo toga jadnog Dantesa!
       Ova reč vratite nam zazvoni revolucionarno u ušima zamenika kraljevskog državnog tužioca.
      „Gle, gle!” pomisli on u sebi, „Vratite nam… Da li taj Dantes nije član neke grupe karbonara, kad njegov zaštitnik tako nepromišljeno govori kao u ime nekog udruženja? Uhapsili su ga u nekoj krčmi — rekao mi je, čini mi se, policijski komesar i dodao da je bio u velikom društvu. To mora da je bio neki njihov tajni sastanak”.
        Zatim glasno odgovori:
— Gospodine, vi možete biti potpuno mirni, i niste se uzalud obratili mojoj pravičnosti, ako je okrivljeni nevin; ali ako je on, naprotiv, kriv, mi živimo u jednom teškom vremenu, gospodine, u kome bi nekažnjavanje bilo koban primer; prema tome, biću primoran da vršim svoju dužnost.
      I posle toga, pošto je bio stigao do vrata svoje kuće, koja su se sučeljavala sa sudskom zgradom, on uđe gordo, pošto je ledenom učtivošću pozdravio jadnog brodovlasnika, koji ostade kao skamenjen na mestu na kome ga je Vilfor ostavio.
Predsoblje je bilo puno žandarma i policijskih agenata; usred njih, pod budnim nadzorom i pogledima punim plamene mržnje, stajao je uhapšenik, miran i nepomičan.
      Vilfor prođe kroz predsoblje, baci jedan pogled ispod oka na Dantesa, pa pošto uze svežanj hartija koji mu predade jedan agent, iščeze govoreći:
— Neka se uvede uhapšenik.
      Ma kako da je bio brz taj pogled, ipak je on bio dovoljan Vilforu da stvori sebi predstavu o čoveku koga će imati da ispituje: nazreo je inteligenciju u njegovome širokom i otvorenom čelu, hrabrost u čvrstom pogledu i namrštenim obrvama, a iskrenost u debelim i poluotvorenim usnama, iza kojih su se videla dva reda zuba belih kao slonova kost.
      Prvi utisak bio je povoljan po Dantesa; ali je Vilfor tako često čuo, kao poslovicu duboke mudrosti, da treba biti nepoverljiv prema svome prvom utisku, naročito kad je povoljan, te on primeni tuizreku na utisak, ne vodeći računa o razlici koja postoji između tihdveju reči.
     I tako on uguši u sebi dobre pobude koje su htele da osvoje njegovo srce da bi odatle jurišale na njegov razum, udesi pod ogledalom svoje lice kao u svečanim danima, pa sede, natmuren i sa pretnjomna licu, za svoj sto.
       Trenutak posle toga Dantes uđe.
       Mladić je još bio bled, ali miran i nasmejan. On pozdravi svoga
sudiju sa neusiljenom učtivošću, pa zatim potraži očima neku stolicu, kao da je bio u salonu brodovlasnika Morela.
       Tek tada njegove oči susretoše tamni pogled Vilforov, onaj pogled svojstven ljudima iz suda koji ne želi da im se pročitaju misli ikoji svojim očima daju izraz mutnog stakla. Taj pogled pokaza muda se nalazi pred sudom, gde se svi ponašaju natmureno.
       — Ko ste vi i kako se zovete? — zapita Vilfor prelista vajući zabeleške koje mu je policijski agent predao pri ulasku i koje su od pre jednog sata postale obimne, toliko razorne klice špijunaže brzo prijanjaju za ono nesrećno telo što se naziva optuženikom.
      — Ja se zovem Edmond Dantes, gospodine, — odgovori mladić mirnim i zvonkim glasom; — Ja sam potkapetan na brodu Faraon, koji pripada gospodi Morelu i sinu.
      — Koliko vam je godina?
       — Devetnaest — odgovori Dantes.
      — Šta ste radili u trenutku kad su vas uhapsili?
        — Bio sam na ručku na dan moje sopstvene veridbe, gospodine,— reče Dantes glasom pomalo uzbuđenim, toliko je bolna bila suprotnost između onih radosnih trenutaka i ove zlokobne ceremonije koja se sad odigravala, i toliko ga je mračno lice gospodina od Vilfora nagonilo da misli na verni lik Mercedesin.
         — Bili ste na svom veridbenom ručku? — reče zamenik državnog tužioca uzdrhtavši i protiv svoje volje.
      — Da gospodine, ja treba baš sad da se venčam sa jednom devojkom koju volim od pre tri godine.
Vilfor, ma koliko da je obično bio neosetljiv, oseti iz vesno uzbuđenje zbog ove podudarnosti, te uzrujani glas Dantesa, koji je bio iznenadno otrgnut od svoje sreće, probudi u dnu njegove duše osećanje simpatije, jer se i on baš tada ženio, i on je bio srećan, a došli su da pomute njegovu sreću zato da bi on potpomogao da se uništi radost jednog čoveka koji je, kao i on, bio već na domaku svoje sreće.
      „Ova filozofska sličnost”, pomisli on, „načiniće veliki utisak pri mom povratku u salon gospodina od Sen‑Merana”. I on unapred pronađe i sredi u sebi, dok je Dantes očekivao nova pitanja, one protivuslovne reči pomoću kojih govornici stvaraju rečenice pune slavoljubivosti i želje za pljeskom, zbog kojih ljudi ponekad veruju da je to prava rečitost.
         Kada je njegov mali govor u mislima bio sročen, Vilfor se osmehnu na svoj budući uspeh, pa obraćajući se ponovo Dantesu reče:
      — Nastavite, gospodine.
       — Šta želite da nastavim?
        — Da obaveštavate sud.
        — Neka mi sud kaže o čemu hoće da bude obavešten, pa ću mu ja reći sve što znam. Samo, — dodade on osmehnuvši se takođe — ja mu dajem na znanje da ne znam bog zna šta.— Jeste li služili za vreme uzurpatora?
       — Baš je trebalo da stupim u vojnu mornaricu kad je on svrgnut.
        — Kažu da su vaša politička ubeđenja buntovnička — reče Vilfor, kome niko nije rekao ni reči o tome, no koji je voleo da postavi to pitanje kao što se iznosi neka optužba.
        — Moja politička ubeđenja, gospodine? Na žalost! Ja se skoro stidim da to priznam, ali ja nikad nisam imao ono što se naziva utvrđeno mišljenje. Ja imam tek devetnaest godina, kao što sam imao častda vam maločas kažem; ja ne znam ništa, ja nisam određen da igram nikakvu ulogu; za ono malo što jesam i što ću biti, ako mi se dodelizvanje za koje žudim, imaću da zahvalim gospodinu Morelu. I zatosva moja mišljenja, ne misim da kažem politička, već lična, ograni
čena su na ova tri osećanja: ja volim svoga oca, poštujem gospodina Morela i obožavam Mercedes. Eto gospodine, to je sve što mogu dakažem sudu. Kao što vidite, to nije za njega mnogo zanimljivo.
          Dok je Dantes govorio, Vilfor je posmatrao njegovo lice i vrlo blago i vrlo iskreno, i osećao je kako mu se vraćaju u sećanje reči kojima ga je Rene molila da bude blag prema okrivljenome, koga nije poznavala. Na osnovu iskustva koje je zamenik državnog tužioca već i mao o zločinu i zločincima, on je video da iz svake Dantesove reči izbija dokaz nevinosti. I zaista, taj mladić, moglo bi se skoro reći još dete, jednostavan, prirodan, koji je govorio onom rečitošću srca koje se nikad ne može namerno pronaći, pun ljubavi prema svakome, jer je bio srećan i jer sreća i same zle ljude pretvara u dobre prenosio je čak i na svoga sudiju blagu ljubaznost koja se izlivala iz njegovog srca. Edmond je imao u pogledu, u glasu i pokretima, ma koliko da je Vilfor bio prema njemu nabusit i strog, samo ljupkost i dobrotu prema onome koji ga je ispitivao.
      „Đavola”, pomisli u sebi Vilfor, „ovo je neki divan dečko, i meni neće biti teško, nadam se, da zadobijem naklonost Rene izvršujući prvu preporuku koju mi je ona dala: tako ću zaslužiti srdačan stisak ruke pred svima, i jedan divan poljubac nasamo”.
        I pri ovoj slatkoj nadi, Vilforovo lice se razvedri, tako da kad skrete svoj pogled sa svojih misli na Dantesa, Dantes, koji je pratio pogledom sve pokrete na licu svoga sudije, osmehivao se kao da je njegova misao.
      — Gospodine, — reče Vilfor — da li vi imate ličnih neprijatelja?
         — Ličnih neprijatelja! — reče Dantes. — Ja sam srećom odviše beznačajna ličnost da bi mi ih društveni položaj mogao stvoriti. A što se tiče moje naravi, koja je malo plahovitija, ja sam se uvek trudio da je ublažim u odnosu na svoje potčinjene. Ja imam deset ili dvanaest mornara pod svojom komandom: neka se oni ispitaju, gospodine, pa će vam oni reći da me vole i poštuju, ne kao oca, jer sam odveć mlad za to, već kao starijeg brata.
       — Ali, kad nemate neprijatelja, možda imate nekoga ko vam zavidi: vi ćete sa vaših devetnaest godina biti naimenovani za kapetana, a to je visok položaj u vašem pozivu; vi ćete se oženiti jednom lepom devojkom koja vas voli, a to je retka sreća u svim pozivima na svetu. Te dve povlastice koje vam je služba dodelila mogle su da vam stvore zavidljivce.
      — Da, vi ste u pravu. Vi svakako bolje poznajete ljude nego ja, i to je mogućno. Ali ako bi se ti neprijatelji nalazili među mojim prijateljima, onda vam iskreno kažem da više volim i da ne saznam za njih, da ne bih morao da ih mrzim.
        — Varate se, gospodine. Treba uvek, koliko god je to mogućno, videti jasno svoju okolinu. A pošto mi se zaista čini da ste vi veoma valjan mladić, to ću radi vas odstupiti od uobičajenog reda u sudu i pomoći vam da se prisetite, jer ću vam pokazati potajnu optužbu zbog koje se sad nalazite ovde preda mnom. Evo optužnog pisma. Poznajete li taj rukopis.
        I Vilfor izvuče iz svoga džepa pismo i pruži ga Dantesu. Dantes pogleda i pročita. Čelo mu se zamrači i on reče:
       — Ne, gospodine, ne poznajem ovaj rukopis; on je iskrenut, pa ipak su potezi dosta slobodni. U svakom slučaju, ovo je pisala neka vešta ruka. Veoma sam srećan — dodade gledajući zahvalno u Vilfora— što imam posla sa čovekom kao što ste vi, jer je taj moj zavidljivac zaista pravi nepri jatelji.
            I po blesku koji sevnu u očima mladoga čoveka kad izgovori ove reči, Vilfor je mogao da razazna koliko je bilo prikrivene snažne volje pod blagošću koju je isprva pokazao.
      — A sad hajde, — reče zamenik državnog tužioca — odgovarajte mi iskreno, gospodine, ne kao okrivljeni svome sudiji već kao što odgovara čovek u nezgodnom položaju nekom drugom čoveku koji se interesuje za njega: čega ima istinitog u ovoj anonimnoj optužbi?
       I Vilfor baci sa odvratnošću na sto pismo koje mu Dantes beše vratio.
       — Sve i ništa, gospodine, a evo čiste istine, na koju se mogu zakleti svojom mornarskom čašću, svojom ljubavlju prema Mercedesi i životom svoga oca.
       — Govorite gospodine, — reče Vilfor jakim glasom.
        Zatim dodade za sebe šapatom:„Kad bi Rene mogla da me vidi; nadam se da bi bila zadovoljna mnome i da me ne bi više nazivala dželatom!”
       — Pa, eto! Kada smo napuštali Napulj, kapetan Lekler se razboleo od zapaljenja mozga. Pošto nismo imali lekara na brodu, a on nije hteo da pristane nigde, jer se žurio da stigne na ostrvo Elbu, njegova se bolest toliko pogoršala, da me je pri kraju trećega dana, osećajući da će umreti, pozvao k sebi i rekao mi:
„— Dragi Dantese, zakunite mi se svojom čašću da ćete učiniti ono što vam budem rekao. U pitanju su najviši interesi.„— Zaklinjem vam se, kapetane, — odgovorio sam mu.
„— E, onda pošto posle moje smrti vama pripada zapovedništvo broda kao potkapetanu, vi ćete preuzeti to zapovedništvo, uputićete se ka ostrvu Elbi, iskrcaćete se u Porto‑Feraju, potražićete velikog maršala i predaćete mu ovo pismo. Možda će vam se tada predati drugo jedno pismo i zatražiti od vas da izvršite neki zadatak koji je bio meni namenjen, Dantese, vi ćete ga izvršiti umesto mene, i sva čast od toga pripašće vama.
„— Učiniću to, kapetane, ali možda nije tako lako doći do velikog maršala kao što ste vi mislili.
     „— Evo jednoga prstena koji ćete mu vi dostaviti — rekao je kapetan — i koji će otkloniti sve zapreke”.
       I posle ovih reči predao mi je jedan prsten.
          Bilo je već krajnje vreme, jer posle dva sata počeo je da bunca.Sutradan je bio mrtav.
        — A šta ste vi potom uradili?
        — Ono što mi je bila dužnost da uradim, gospodine, ono što bi i svaki drugi na mome mestu učinio: u svakom slučaju, molbe jednog samrtnika su svetinje; ali među mornarima su molbe jednog starešine isto što i naređenja koja se moraju izvršiti. Zato ja uputih brod ka ostrvu Elbi, gde stigoh su tradan. Naredih celoj posadi da ostane na brodu, a ja siđoh sam na kopno. Kao što sam bio i predvideo, činili su mi iz vesne teškoće da me odvedu maršalu, ali mu ja poslah prsten koji je trebalo da mi posluži kao znak raspoznavanja, isva se vrata otvoriše preda mnom. On me primi, ispita me o posled njim trenucima smrti jadnoga kapetana Leklera, i, kao što je ovaj bio predvideo, dade mi jedno pismo sa nalogom da ga ja lično odnesem u Pariz. Ja mu to obećah, jer je to značilo ispuniti poslednju volju moga kapetana. Iskrcah se i brzo uredih sve brodske poslove, pa zatim odjurih svojoj verenici, koju zatekoh lepšu i zaljubljeniju nego ikad. Zah valjujući gospodinu Morelu, preskočismo sve crkvene teškoće, te sam se naposletku nalazio, kao što sam vam već rekao, na svome veridbenom ručku, spreman da se venčam kroz jedan sati da otputujem sutradan u Pariz, kada, na tu dostavu koju vi, izgleda, sad prezirete isto koliko i ja, mene ubapsiše.
      — Jeste, jeste, — reče tihim glasom Vilfor.— sve mi to izgleda kao istina; i ako ste vi krivi, to je usled vaše neopreznosti; pa i tu neopreznost opravdavaju naređenja vašega kapetana. Predajte nam to pismo što su vam ga dali na ostrvu Elbi, dajte mi reč da ćete doći na prvo ispitivanje, pa idite natrag svojim prijateljima.
        — Znači da sam sada slobodan, gospodine! — uzviknu Dantes sav radostan
      - Jeste, samo mi dajte to pismo.
       — Ono mora da je tu pred vama, gospodine, jer su mi ga oduzeli sa ostalim dokumentima, a ja raspoznajem neka od njih u tome svežnju hartija.
— Pričekajte, — reče zamenik državnog tužioca Dantesu, koji je baš uzimao svoje rukavice i šešir — pričekajte. Kome je ono upućeno?
     — Gospodinu Noartijeu, ulica Kok‑Eron, u Parizu.
          Da je grom udario u Vilfora, ne bi ga brže i iznenadnije pogodio. On ponovo pade u svoju naslonjaču, sa koje se beše pridigao da dohvati svežanj hartija oduzetih od Dantesa, pa prelistavajući ga žurno, izvuče ono kobno pismo, na koje baci pogled pun neizrecivog straha.
       — Gospodin Noartije, ulica KonEron, broj 13 — promrmlja on bledeći sve više.
         — Da, gospodine, — odgovori Dantes začuđeno. — Poznajete li ga?
          — Ne — odgovori brzo Vilfor. — Jedan veran kraljev službenik ne poznaje zaverenike.
          — Zar je tu u pitanju neka zavera? — zapita Dantes, koga, pošto je poverovao da je slobodan, poče ponovo da obuzima strah još veći nego u početku. — U svakom slučaju, gospodine, ja sam vam rekao da nisam imao ni pojma o sadržini pisma koje sam nosio.
       — Da — odgovori Vilfor potmulim glasom. — Ali vi znate ime onoga kome je ono bilo upućeno!
        — Da bih ga predao njemu lično, gospodine, bilo je potrebno da ga znam.— I vi niste pokazali ovo pismo nikome? — reče Vilfor čitajući i bledeći ukoliko je dalje čitao.
       — Nikome, gospodine, tako mi časti!
        — Znači da niko ne zna da ste vi nosili jedno pismo sa ostrva Elbe upućeno gospodinu Noartijeu?
         — Niko, gospodine, osim onoga koji mi ga je dao.— I to je odveć, zaista više no što treba — promrmlja Vilfor.
           Vilforovo čelo mrštilo se sve više ukoliko se u čitanju približavao kraju. Zbog njegovih pobelelih usana, drhtavih ruku i zažarenih očiju, Dantes je počeo da oseća u duši naj bolnije strepnje.
        Pošto je pročitao, Vilfor zagnjuri glavu u šake i ostade tako za trenutak pogružen.
        — Oh, bože moj! Šta je to sad, gospodine? — zapita bojažljivoDantes.
             Vilfor ne odgovori ništa, ali posle nekoliko trenutaka on ponovo diže svoje bledo i izobličeno lice i pročita još jedanput to pismo.
           — I vi kažete da ne znate sadržinu ovoga pisma? — nastavi Vilfor.
            — Tako mi časti, to opet kažem, gospodine, — reče Dantes — ja to ne znam. Ali, šta je to sa vama, zaboga! Vama će pozliti. Hoćete li da zazvonim, hoćete li da zovem.
         — Ne, gospodine, — reče Vilfor ustajući brzo. — Ne mičite se, ne govorite ništa, jer ovde ja izdajem naređenja, a ne vi.
         — Gospodine, hteo sam samo da vam pomognem, i ništa više, — reče Dantes uvređeno.
          — Meni nije ništa potrebno. Bila je to samo trenutna malaksalost, i ništa drugo. Brinite se vi o sebi, a ne o meni, i odgovarajte.
          Dantes očekivaše da počne ispitivanje posle ovoga na ređenja, ali uzalud, jer Vilfor ponovo pade na svoju naslo njaču, prevuče ledenom rukom preko čela oblivenog znojem, pa po treći put stade da čita pismo.
         „Oh, ako bi on znao šta sadrži ovo pismo — promrmlja on za sebe — i kada bi ikada doznao da je Noartije otac Vilforov, ja bih bio upropašćen, upropašćen zasvagda!”
           I s vremena na vreme pogledao bi u Edmonda, kao da njegov pogled može da probije onu nevidljivu branu koja skriva u srcu one tajne koje usta neće da kažu
  -    Oh, nećemo više da sumnjamo! — uzviknu on od jednom.— Ali, zaboga, gospodine! — uzviknu mladić. — Ako vi sumnjate u mene, ako me sumnjičite, ispitajte me, a ja sam spreman da vam odgovaram.
      Vilfor načini veliki napor da se savlada, pa reče tonom koji je želeo da izgleda spokojan:
    — Gospodine, iz vašeg ispitivanja proizlaze za vas stvari koje vas veoma terete, te ja nemam vlast, kao što sam se isprva nadao, da vam odmah vratim slobodu. Zbog toga moram, pre nego što bih preduzeo takvu meru, da pitam za savet istražnog sudiju. Pa ipak, vi ste videli kako sam ja postupao sa vama
    - O, da, gospodine, — uzviknu Dantes — i ja sam vam na tome zahvalan, jer ste se vi prema meni ponašali više kao prijatelj nego kao sudija.
     - E, dakle, gospodine, ja ću vas zadržati još neko vreme kao hapšenika, i to što je moguće manje. Ono što vas naj više tereti, to je ovo pismo, i evo vidite…               Vilfor priđe kaminu, baci pismo u vatru i ostade tu sve dok se ono ne pretvori u pepeo.
       — I, eto vidite, — nastavi on — ja ga uništavam.
        — Oh, gospodine, — uzviknu Dantes — vi ste nešto više nego pravda, vi ste oličena dobrota!
         — Ali slušajte šta vam kažem — nastavi Vilfor. — Posle ovakvog postupka vi valjda razumete da možete imati po verenja u mene, zar ne?
       — O, gospodine. Naredite i ja ću izvršiti vaša nare đenja.
          — Ne, —reče Vilfor prilazeći mladiću — ne, neću ja vama da izdajem naređenja, nego hoću da vam dam savete, razumete.
         — Recite samo i ja ću im se povinovati kao da su na ređenja.
        — Zadržaću vas do večeras ovde, u sudskoj zgradi; možda će neko drugi doći da vas ispita; recite mu sve što ste i meni kazali, ali ni reči o ovome pismu.              — Obećavam vam to, gospodine. Izgledalo je kao da Vilfor moli i preklinje, a okrivljeni teši svoga sudiju.
         — Vi razumete, — reče on bacajući pogled na pepeo koji još beše sačuvao oblik hartije i koji je lebdeo iznad plamena — sada je ovo pismo uništeno, a samo vi i ja znamo da je ono postojalo. Prema tome, neće vam ga ponovo poka zati, zato ga poričite ako vam ga spomenu, poričite ga smelo, pa ćete biti spaseni.   
        — Poricaću, gospodine, budite bez brige — reče Dantes.
         — Dobro, dobro! — reče Vilfor pružajući ruku ka gajtanu jednog zvonceta. Zatim zastade u trenutku kad je hteo da zazvoni pa reče:
       — To je bilo jedino pismo koje ste imali?
         — Jedino.
         — Zakunite se.
          Dantes ispruži ruku, pa reče: — Zaklinjem se.
      Vilfor zazvoni. Policijski komesar uđe. Vilfor priđe policajcu i reče mu nekoliko reči na uvo; komesar samo klimnu glavom u znak odgovora.
-      Pođite sa gospodinom — reče Vilfor Dantesu.
      Dantes se pokloni, baci jedan poslednji zahvalan pogled na Vilfora i iziđe.              Tek što se vrata za njim zatvoriše, a Vilfora izdade snaga i on pade skoro onesvešćen u jednu naslonjaču. Zatim posle jednog trenutka prošapta:
       — O, bože moj! Od čega zavise život i sudbina!… Da je državni tužilac bio u Marselju i da je istražni sudija pozvan umesto mene, ja bih bio upropašćen; i to prokleto pismo bi me survalo u provaliju. Ah, oče moj, oče, zar ćete vi uvek biti prepreka mojoj sreći na ovome svetu, i zar ću morati večito da se borim protiv vaše prošlosti!
       Zatim odjednom kao da neka neočekivana misao senu u njegovom umu i ozari mu lice; osmeh se ocrta na njegovim još stisnutim usnama, a unezverene oči umiriše se kao da se zaustaviše na jednoj pomisli.
       — Tako je — reče on. — Jeste, to pismo koje je trebalo da me upropasti možda će mi doneti uspeh. Hajde, Vilfore, sad na posao!
        I pošto se uverio da okrivljeni nije više u predsoblju, zamenik državnog tužioca iziđe takođe iz sobe i uputi se žurno domu svoje verenice.





VIII 

IFSKA TVRĐAVA

        Prolazeći kroz predsoblje, policijski komesar dade znak dvojici žandarma, i ovi stadoše sa desne a drugi s leve strane Dantesu; otvoriše jedna vrata koja su iz stana državnog tužioca vodila u sudsku zgradu, išli su neko vreme jednim od onih velikih i tamnih hodnika od kojih zadrhte oni koji kroz njih prolaze čak i kad nemaju nikakvog razloga da uzdrhte.
      Kao god što je Vilforov stan imao prolaz u sudsku zgradu, tako je i sudska zgrada imala prolaz koji je vodio u zatvor, u mračnu građevinu naslonjenu na samu sudsku zgradu, u koji je gledala radoznalo, svim svojim razjapljenim otvorima, zvonara Akulske crkve, koja se diže ispred njega.
      Posle mnogih zaokretanja u hodniku kojim je išao, Dantes vide kako se otvoriše jedna vrata sa gvozdenim prozor četom. Policijski komesar otkuca pomoću jednog gvozdenog zvekira tri udarca, koji se Dantesu učiniše kao da su otkucani u njegovom srcu. Vrata se otvoriše, i dva žandarma gurnuše lako svoga uhapšenika, koji se još ustezao. Dantes prekorači kobni prag, i vrata se sa treskom zatvoriše za njim. Sad je udisao drugi jedan vazduh, memljiv i težak: bio je u tamnici.
      Odvedoše ga u jednu dosta čistu sobu, no koja je imala rešetke na prozoru i tešku bravu na vratima; zato ga izgled njegovoga stana nije mnogo uplašio, a reči zamenika državnog tužioca, izgovorene glasom koji se Dantesu učinio prijateljski, odzvanjale su mu u ušima kao slatko obećanje nade. Bilo je već četiri sata kada su Dantesa uveli u njegovu sobu.
      Bilo je to, kao što smo već rekli, na dan prvoga marta, te se uhapšenik uskoro nađe u mraku.
      Tada se čulo sluha pojača kod njega na račun čula vida, koje se beše ugasilo, te na najmanji šum koji bi dopro do njega, uveren da dolaze da ga puste na slobodu, on bi naglo ustao i pošao jedan korak ka vratima; ali bi odmah zatim taj šum isčezao u nekom drugom pravcu, a Dantes bi se ponovo skrušio na ovoj klupici.
       Na kraju, oko deset sati uveče, u trenutku kada je već bio počeo da gubi nadu, začu se jedan nov šum, koji mu se učini da se ovoga puta uputio ka njegovoj sobi. I zaista, koraci odjeknuše u hodniku i zaustaviše se pred njegovim vratima, ključ se okrete u bravi, šipovi zaškripaše, i teška hrastova vrata otvoriše se, puštajući da odjednom u mračnu sobu padne bleštava svetlost dveju buktinja.          Pri svetlosti ovih buktinja Dantes vide kako svetlucaju sablje i puške četvorice žandarma.
    On beše koraknuo dva koraka unapred, ali ostade ne pomičan na mestu videći to povećanje snaga.
— Dolazite li da me vodite? — zapita Dantes.
— Jeste — odgovori jedan od žandarma.
— Od strane gospodina zamenika državnog tužioca?
 — Mislim da je tako.
  — Dobro, — reče Dantes — spreman sam da pođem s vama.
Uverenje da su došli da ga vode zato što ih je poslao gospodin od Vilfora uklanjao je svaki strah od jadnoga mladića, te je sad uspokojeno i slobodnim korakom prišao i stao usred svojih sprovodnika.
             Jedna kola čekala su pred kapijom sa ulice, kočijaš je sedeo na svome sedištu, a jedan policijski činovnik sedeo je pored kočijaša.
  — Jesu li ova kola tu radi mene? — zapita Dantes.
— Radi vas, — odgovori jedan žandarm — popnite se.
      Dantes htede da stavi nekoliko primedaba, ali se vrata otvoriše, i on oseti da ga guraju. On nije imao ni mogućnosti, pa čak ni namere da se odupre, te se za tren oka nađe u sedećem stavu između dva žandarma; druga dvojica sedoše na prednju klupicu, pa teška kola pođoše kloparajući zlo slutno.
      Uhapšenik baci pogled na otvore, ali su na njima bile rešetke. On je dakle samo prešao iz jednog zatvora u drugi; samo ovaj se zatvor kretao i vozio ga ka nekom nepoznatom cilju. Ipak, kroz rešetke toliko guste da se kroz njih jedva mogla ruka da provuče, Dantes raspoznade da se kola kreću ulicom Keseri i da kroz ulicu Sen‑Loran i ulicu Tarami silaze ka pristaništu.
       Uskoro on vide kroz kolske rešetke i kroz rešetke zgrade blizu koje se nalazio kako sijaju svetiljke na komandi pristaništa.
      Kola se zaustaviše, policijski činovnik siđe i pođe ka stražarskoj sobi, iz koje izađoše dvadesetak vojnika i stadoše u dvored. Dantes je video pri svetlosti obalskih svetiljki kako se svetlucaju njihove puške.
   — Da li se ovo radi mene — upita on — stavlja u pokret vojna snaga?       
      Policijski činovnik, otvarajući kolska vrata, koja su se zaključavala ključem, mada ne izgovori ni jednu jedinu reč, odgovori na ovo pitanje, jer Dantes vide između dva reda vojnika prolaz pripremljen za njega od kola do pristaništa.
     Ona dva žandarma što su sedela na prednjoj klupici siđoše najpre, a zatim mu rekoše da siđe i on, i najzad oni koji su sedeli pored njega. Pođoše ka jednom čamcu, koji je jedan carinski mornar držao blizu obale pomoću lanca. Vojnici su gledali Dantesa kako prolazi, a na licu im se videla tupa radoznalost. Za tren oka njega smestiše na zadnji kraj čamca, uvek između ona četiri žandarma, dok je policijski činovnik bio na kljunu. Jak trzaj udalji čamac od obale, pa četiri veslača zaveslaše snažno ka Pilonu. Na jedan uzvik sa čamca spusti se lanac kojim se zatvara ulaz u pristanište i Dantes se nađe u onom delu koji se zove Friul, a to će reći izvan pristaništa.
      Kada se uhapšenik nađe u slobodnom vazduhu, on najpre oseti radost, jer vazduh je skoro isto što i sloboda. Zato udisaše punim grudima onaj živahni povetarac što donosi na svojim krilima sve neznane mirise noći i mora. Međutim, on ubrzo zatim uzdahnu, jer je sad prolazio pored one Rezerve gde je još toga jutra bio tako srećan za vreme onoga sata što je prethodio njegovom hapšenju, i sad je kroz blistave otvore dvaju prozora dopirala do njega vreva neke igranke.
     Dantes sklopi ruke, podiže oči k nebu i poče se moliti bogu.
     Čamac je i dalje plovio. On beše prošao Tetdemor i sad je bio naspram zatona Faro; spremao se da oplovi obalski i bateriju, a to je za Dantesa bio neshvatljiv postupak.
— Ali kuda me vi to vodite? — zapita on jednoga od žandarma.
— Znaćete to uskoro.
— Ali ipak…
 — Nama je zabranjeno da vam dajemo ma kakva objašnjenja.
       Dantes je bio upola vojnik, te ispitivati potčinjene kojima je zabranjeno da odgovaraju učini mu se besmislen postupak, i on ućuta.
      Tada mu najčudnije misli prođoše kroz glavu: pošto se ovakvim čamcem nije moglo daleko putovati, i pošto nije bilo nijedne lađe ukotvljene na onoj strani kuda su išli, on pomisli da oni hoće da ga iskrcaju na neko udaljeno mesto na obali i da mu kažu da je slobodan. Nije bio vezan, stražari nisu ni pokušali da mu stave lisice na ruke, te mu se to činilo kao dobar predznak. Uostalom, zar mu zamenik državnog tužioca, koji se prema njemu tako lepo ponašao, nije rekao da nema ničega da se plaši, samo ako ne izgovori ono kobno ime Noartije? I zar nije Vilfor pred njim uništio ono opasno pismo, taj jedini dokaz koji je postojao protiv njega?
     Zato je odsad očekivao, ćuteći zamišljeno, i pokušavao da svojim mornarskim okom, naviknutim na mrak i prostor, prodre što dalje kroz noćnu pomrčinu. Ostavili su na desnoj strani ostrvo Ratono, gde je sijao jedan svetionik, pa idući skoro duž same obale, stigoše naspram zaliva Katalan. Tu pogledi uhapšenikovi udvostručiše napor; tu je bila Mercedes, i njemu se svakog trenutka činilo da na mračnoj obali vidi kako se ocrtava nejasna i neodređena prilika jedne žene. Zar predosećanje nije govorilo Mercedesi da njen verenik prolazi sad na tri stotine koraka od nje?
      Jedna jedina svetlost sijala je u Katalanu. Ispitujući položaj te svetlosti, Dantes raspoznade da ona osvetljava sobu njegove verenice. Mercedes je jedina bila budna u čitavom tom malom naselju. Kad bi uzviknuo, mladićeva verenica mogla bi čuti njegov uzvik.
     Nekakav lažan stid ne dade mu da to učini. Šta bi kazali ovi ljudi što ga gledaju kad bi ga čuli kako viče kao ludak? Zato on ostade nem i očiju upravljenih na onu svetlost.
    Za to vreme čamac je produžavao svoj put; ali uhapše nik nije nimalo mislio na čamac, već je mislio na Mercedes.
     Jedna uzvišica na obali zakloni mu svetlost. Dantes se okrete i vide da se čamac uputio ka pučini.
     Dok je tako posmatrao udubljen u svoje sopstvene misli, na čamcu behu zamenili vesla jedrima, te je sad čamac plovio teran vetrom.
     I pored nelagodnosti koju je osećao da žandarmu upućuje nova pitanja, Dantes se ipak primače njemu, pa ga uze za ruku i reče:
— Druže, u ime vaše savesti i kao vojnika, ja vas preklinjem da se sažalite na mene i da mi odgovorite. Ja sam kapeten Dantes, dobar i ispravan Francuz, mada sam optužen za ne znam kakvu izdaju: kud me vi vodite? Recite mi to, a ja vam dajem svoju mornarsku reč da ću se povinovati dužnosti i pomiriti se sa svojom sudbinom.
       Žandarm se počeša iza uveta pa pogleda u svoga druga. Ovaj načini jedan pokret koji je hteo reći otprilike: „Čini mi se da se sad već ne moramo ustezati”, te se žandarm okrete Dantesu pa reče:
— Vi ste Marseljac i mornar, a pitate me kud idemo?
 — Da, jer, tako mi časti, ja to ne znam.
— Zar ne možete da naslutite?
— Ni najmanje.
— Nije moguće.
— Zaklinjem vam se onim što mi je najsvetije na ovome svetu. Odgovorite mi, tako vam boga!
— Ali naređenje koje nam je izdato?
 — Naređenje vam ne zabranjuje da mi kažete ono što ću saznati za desetak minuta, za pola sata, možda za jedan sat. Samo, vi biste mi do tog trenutka uštedeli čitave vekove neizvesnosti. Ja vas za ovo molim kao da ste moj prijatelj. Eto, ja neću ni da se bunim ni da bežim; uostalom, ja to ne bih ni mogao: kud idemo mi?
— Osim ako nemate zavoj na očima ili ako niste nikad izišli iz Marseljskog pristaništa, morali biste ipak pogoditi kud idete?
— Ne.
— Onda pogledajte oko sebe.
    Dantes se podiže, baci prirodno pogled ka tački kuda izgledaše da se čamac beše uputio, i na sto hvati ispred sebe vide kako se uzdiže crna i strma stena na kojoj se dizala, poput kremene izrasline, mračna Ifska tvrđava.
     Neobični oblak te tamnice oko koje caruje tako dubok užas, ta tvrđava koja već tri stoleća hrani Marselj svojim jezivim predanjima, pojavivši se tako iznenadno pred Dantesom, koji nije nikako mislio na nju, učini na njega isti utisak koji osuđenome na smrt čini pogled na gubilište.
  — Ah, bože moj! — uzviknu on. — Ifska tvrđava! A šta ćemo mi tamo!     
       Žandarm se osmehnu.
 — Ta valjda me ne vodite tamo da budem zasužnjen? — nastavi Dantes. — Ifska tvrđava je državna tamnica, određena samo za velike političke krivce. Ja nisam izvršio nikakav zločin. Da li u Ifskoj tvrđavi ima istražnih sudija, ili ma kakvih drugih sudija.
   — Mislim — reče žandarm — da tamo ima samo jedan upravnik, tamničari, vojnička posada i čvrsti zidovi. Hajde, hajde, prijatelju, nemojte se praviti toliko začuđeni, jer bih zaista mogao pomisliti da mi se podsmevate za svu moju ljubaznost prema vama.
       Dantes steže ruku žandarmu tako jako kao da hoće da mu je slomi.
   — Znači, vi mislite da me vode u Ifsku tvrđavu zato da bi me tamo bacili u tamnicu?
  — Verovatno — reče žandarm. — Ali u svakom slučaju, druže, nije potrebno da me stežete tako jako.
  — Zar bez ikakvog drugog obaveštenja, bez ikakvih drugih formalnosti? — zapita mladić.
   — Formalnosti su ispunjene, a obaveštenje je dato.
   — Tako, dakle, i pored obećanja gospodina od Vilfora?…
  — Ja ne znam da li vam je gospodin od Vilfora dao kakvo obećanje, — reče žandarm — ali ono što ja znam, to je da mi idemo u Ifsku tvrđavu. Hej, šta vi to činite?. Ovamo, drugovi, pomozite mi!
        Jednim munjevitim pokretom, koji je ipak naslutilo žandarmovo izvežbano oko, Dantes je hteo da skoči u more, ali ga četiri snažne šake zadržaše u trenutku kada su njegova stopala napuštala pod čamca.
    On ponovo pade na dno čamca urlajući od gneva.
— Aha, — uzviknu žandarm stavljajući mu jedno koleno na grudi — aha! Eto kako vi držite svoju mornarsku reč. Pa sad idi pa veruj ljudima koji se prenemažu! E, sada, dragi prijatelju, načinite samo jedan jedini pokret, pa ću vam prosvirati kuršum kroz glavu. Ja sam prekršio svoje prvo naređenje, ali, jamčim vam, neću prekršiti drugo.
     I on zaista spusti svoj karabin prema Dantesu, koji oseti kako se vrh puščane cevi naslanja na njegovu slepo očnicu.
    Jednoga trenutka dođe mu pomisao da učini taj zabranjeni pokret, te da odjednom okonča tu neočekivanu nesreću koja se beše oborila na njega i ščepala ga u svoje orlovske kandže. Ali baš zato je ta nesreća došla neočekivano, Dantes pomisli da ona ne može dugo trajati; zatim se seti obećanja gospodina od Vilfora; i najzad, ako treba i to da kažemo, takva smrt na dnu jednoga čamca, zadata rukom jednog žandarma, učini mu se ružna i prostačka.
     Zato on ponovo pade na pod čamca urlajući od besa i ujedajući se pomamno za pesnice.
     Skoro istoga trenutka jak udar zatrese čamac. Jedan od veslača skoči na stenu koju kljun čamca beše dodirnuo, uže zaškripa odmotavajući se preko koturače, i Dantes shvati da su prispeli i da sad privezuju čamac.
     I zaista, njegovi čuvari, koji su ga držali u isti mah i za ruke i za jaku kaputa, primoraše ga da se digne, izguraše ga na obalu i odvukoše ga ka stepenicama koje se penju ka ulazu u tvrđavu, a policijski činovnik, naoružan sa jednom puškom sa bajonetom, pratio ih je pozadi.
     Dantes se, uostalom, nije više uzaludno odupirao; njegovo sporo kretanje bilo je više posledica tromosti nego želje za protivljenjem; on je bio ošamućen i posrtao je kao pijan. On opet vide kako se vojnici ređaju na strmoj padini, oseti stepenike koji su ga primoravali da podiže noge, opazi da prolazi ispod jedne kapije i da se ta kapija zatvara za njim, ali sve to mahinalno, kao kroz maglu, ne razaznavajući ništa pouzdano. On nije više video čak ni more, tu ogromnu, bolnu čežnju sužanja, koji gledaju u prostor sa užasnim osećanjem da su nemoćni da ga pređu.
      Zaustaviše se za trenutak i on za to vreme pokuša da se pribere. Pogleda oko sebe: bio je u jednom četvrtastom dvorištu koje su sačinjavala četiri visoka zida; čuo se spor i pravilan korak stražara; i kad god bi oni prošli ispred dva ili tri zraka što su ih na zid bacale dve ili tri svetiljke koje su sijale unutra u tvrđavi, videlo bi se kako se blistaju cevi njihovih pušaka.
     Očeknuše tu otprilike desetak minuta. Znajući da Dantes više ne može pobeći, žandarmi su ga pustili. Izgledalo je da očekuju dalja naređenja, i ta naređenja stigoše.
— Gde je uhapšenik? — zapita jedan glas.
— Evo ga — odgovoriše žandami.
— Neka pođe za mnom, ja ću ga odvesti u njegov stan.
— Idite — rekoše žandarmi gurajući Dantesa.
     Uhapšenik pođe za svojim vođom, koji ga odvede stvarno u jednu skoro podzemnu dvoranu čiji goli i vlažni zidovi kao da behu natopljeni isparenjem mnogih suza. Nekakav fenjer osvetljen na tronožnoj stolici, i čiji je fitilj plovio po nekakvoj smrdljivoj masti, osvetljavao je usjaktele zidove toga užasnog boravišta i pokazivao Dantesu njegovog vođu, nekakvog tamničarskog pomoćnika, rđavo odevenog i prostačkog izgleda.
  — Evo vaše sobe za ovu noć — reče on. — Kasno je i gospodin upravnik je već legao. Sutra, kad se probudi i pročita naređenja koja se odnose na vas, možda će vam dati drugi stan; a zasad, evo vam hleba, ima vode u onom krčagu i slame onamo u uglu: to je sve što jedan uhapšenik može da poželi. Laku noć.
       I pre nego što Dantes i pomisli da otvori usta da bi mu odgovori, pre nego što je i mogao spaziti gde je tamničar ostavio hleb, pre nego što je razaznao mesto gde se nalazi taj krčag, pre nego što je okrenuo oči ka uglu gde ga je očekivala ta slama namenjena da mu posluži kao postelja, tamničar uze fenjer, pa zatvorivši vrata, oduze uhapšeniku onu bledu svetlost koja mu je pokazala, kao pri svetlosti mu nje, mokre zidove njegove tamnice.
     Tada se on nađe sam u mraku i tišini, koja je bila toliko nema i tamna kao i svi ovi svodovi čiju je ledenu hladnoću osećao kako se spušta na njegovo vrelo čelo.         Kad prvi zraci zore povratiše malo svetlosti u tu jazbinu, tamničar se vrati sa naređenjem da ostavi sužnja tu gde se nalazi. Dantes se ne beše pomerio s mesta. Kao da ga je nekakva gvozdena ruka povukla na onom istom mestu gde se sinoć zaustavio: samo, njegove upale oči skrivale su se sad pod jednim otokom što ga je stvorilo isparavanje njegovih suza. Bio je nepomičan i gledao u zemlju.
    On je tako proveo celu noć stojeći i ne spavajući nijednog trenutka. Tamničar mu priđe, obiđe oko njega, ali Dantes kao da ga nije video. On ga potapša po ramenu, a Dantes uzdrhta i zatrese glavom.
 — Zar vi niste spavali? — zapita tamničar.
— Ne znam — odgovori Dantes.
     Tamničar ga začuđeno pogleda.
— Zar niste gladni? — nastavi on.
— Ne znam — odgovori opet Dantes.
— Želite li štogod?
— Hteo bih da vidim upravnika.
     Tamničar sleže ramenima i iziđe.
     Dantes ga je pratio pogledom, ispruži ruke ka odškri nutim vratima, ali se vrata zatvoriše.
     Tada njegove grudi kao da se rascepiše u jednom dugom jecaju, suze koje su mu nadimale grudi potekoše kao dva potoka. On se baci čelom na zemlju i moljaše se bogu, obnavljajući u svome sećanju ceo svoj prošli život i pitajući sam sebe kakav je zločin učinio u tome životu, još tako mlad, a koji bi zasluživao tako svirepu kaznu.
     Dan proteče tako. Jedva da je pojeo nekoliko zalogaja hleba i popio nekoliko kapi vode. Čas bi ostao sedeći zadubljen u misli, a čas bi išao unaokolo po tamnici kao zver zatvorena u gvozdenom kavezu.
    Jedna misao naročito ga je dovodila do besa: što je za vreme vožnje morem, ne znajući kud ga vode, ostao onako tih i miran, a međutim je mogao deset puta da skoči u more, a kad bi se našao u vodi, mogao bi zahvaljujući svojoj veštini plivanja i gnjuranja zbog čega je važio kao jedan od najveštijih gnjurača u Marselju, da iščezne ispod vode, da umakne svojim sprovodiocima, da stigne do obale, da pobegne i sakrije se u neki pust zaton, pa da tu sačeka neku đenovsku ili katalonsku lađu, da stigne u Italiju ili Španiju, pa da odande piše Mercedesi da dođe k njemu. Što se tiče sredstava za život, on se za to nije morao da brine ni u kom kraju sveta, jer su dobri moreplovci retki; on je govorio italijanski kao Toskanac, španski kao neki sin Stare Kastilje. Živeo bi slobodan, srećan sa svojom Mercedes i svojim ocem, jer bi i njegov otac došao k njemu; međutim on je sad sužanj, zatvoren u Ifskoj tvrđavi, u ovoj bezizlaznoj tamnici, ne znajući šta je sa njegovim ocem, šta je sa Mercedes, a sve to stoga što je poverovao u Vilfo rovu reč. Sve je to bilo da čovek poludi: zato se Dantes mahnito valjao po svežoj slami koju mu tek beše doneo njegov tamničar.
     Sutradan, u isti čas, tamničar opet dođe.
— Šta je? — zapita ga tamničar. — Jeste li danas pametniji nego juče?
     Dantes ne odgovori ništa.
— Hajde, — reče ovaj — imajte malo hrabrosti! Želite li nešto što ja mogu da vam učinim? Hajde, recite.
— Ja želim da govorim sa upravnikom.
— Eh, — reče tamničar nestrpljivo — već sam vam kazao da je to nemogućno. — Zašto je to nemogućno?
— Zato što po tamničkim propisima nije dopušteno jednome sužnju da to traži. — A šta je ovde dopušteno? — zapita Dantes. — Bolja hrana, ako se plati, šetnja i ponekad knjige.
— Meni nisu potrebne knjige, ja nemam nimalo želju da se šetam i nalazim da je moja hrana dobra; zato samo jedno želim: da vidim upravnika.
— Ako mi vi budete tako dosađivali ponavljajući mi uvek isto, — reče tamničar — ja vam više neću donositi jelo.
— Svejedno! — reče Dantes. — Ne budeš li mi donosio više hranu, umreću od gladi, i to je sve.
     Ton kojim je Dantes izgovorio ove reči pokaza tamničaru da bi njegov sužanj bio srećan da umre; ali pošto za svakog sužnja tamničar dobija otprilike deset sua nagrade, Dantesov čuvar nasluti manjak koji bi mu prouzrokovala njegova smrt, te nastavi malo blažim tonom:
— Slušajte: to što vi tražite je nemogućno; zato ne mojte to više zahtevati, jer nije bilo primera da upravnik dođe na zahtev zatvorenika u njegovu sobu. Samo budite pametni, pa će vam se dopustiti da izlazite u šetnju, te je moguće da jednoga dana, dok se vi budete šetali, naiđe upravnik, onda ćete mu se obradovati, a njegova je volja da li će vam odgovoriti.
— Ali — reče Dantes — koliko vremena mogu da čekam tako pa da naiđe takav slučaj?
 — Eh, bože moj! — reče tamničar — jedan mesec, tri meseca, pola godine, a možda i godinu dana.
— To je odveć dugo, — reče Dantes — ja hoću da ga vidim odmah.
— Eh, — reče tamničar — nemojte da mislite stalno samo o jednoj jedinoj nemogućoj želji, inače ćete kroz manje od dve nedelje poludeti.
— E? Misliš? — reče Dantes.
— Jeste, poludeti; tako uvek počinje ludilo, mi za to imamo ovde jedan primer: nudeći neprestano jedan milion upravniku da bi ga pustio na slobodu, poremetio je pa meću sveštenik koji je stanovao u ovoj sobi pre vas.
— A koliko ima otkako je napustio ovu sobu?
— Dve godine.
— Pustili su ga na slobodu?
— Ne, stavili su ga u ćeliju.
— Slušaj, — reče Dantes — ja nisam sveštenik, ja nisam lud; može biti da ću to postati, ali na žalost, sad sam još pri čistoj svesti. Hoću da ti predložim nešto drugo.
— Šta?
— Ja ti neću ponuditi jedan milion, jer ti ga ne bih mogao dati, ali ću ti ponuditi sto talira, ako hoćeš da, kad prvi put odeš u Marselj, siđeš do Katalana i predaš jedno pismo jednoj devojci koja se zove Mercedes; čak ne ni jedno pismo, već samo dva reda.
— Ako bih ja poneo ta dva reda i bio uhvaćen, izgubio bih svoje mesto koje mi donosi hiljadu livara godišnje, ne računajući tu nagrade i hranu; prema tome, vidite i sami da bih bio veliki glupak kad bih se izložio opasnosti da izgubim hiljadu livara zato da bih zaradio trista.
— E, onda slušaj! — reče Dantes — Zapamti dobro ovo: ako odbiješ da odneseš Mercedesi pisamce ili bar da je obavestiš da sam ja ovde, onda ću te ja jednoga dana sačekati sakriven iza vrata, i u trenutku kad stupiš u sobu, ja ću ti razbiti glavu ovim tronošcem.
— Pretnje! — uzviknu tamničar odstupivši jedan korak i zauzimajući stav za odbranu. — Zbilja, vama se muti pamet; i sveštenik je počeo ovako kao vi, i kroz tri dana i vi ćete biti potpuno ludi kao i on; sreća je što ima dosta ćelija u Ifskoj tvrđavi.
     Dantes uze tronožac i zavitla njime iznad svoje glave.
— Dobro! Dobro! — reče tamničar. — Pa lepo! Pošto vi to baš hoćete, obavestićemo upravnika.
 — Hvala bogu! — reče Dantes spuštajući tronožac na zemlju i sedajući na njega, oborene glave i unezverenih očiju, kao da je zaista počeo da ludi.   
     Tamničar iziđe, pa se posle jednog trenutka vrati sa četiri vojnika i jednim kaplarom.
   — Po naređenju upravnika — reče on — spustite zatvorenika za jedan sprat niže ispod ovoga.
— Znači, u ćeliju — reče kaplar.
— U ćeliju: ludake treba staviti sa ludacima.
       Četiri vojnika dohvatiše Dantesa, koji pade u nekakvu obamrlost i pođe sa njima ne opirući se. Odvedoše ga niz petnaest stepenika i otvoriše vrata jedne ćelije, u koju on uđe mrmljajući:
— On je u pravu, treba staviti ludake sa ludacima.
    Vrata se zatvoriše, a Dantes pođe unapred opruženih ruku, sve dok ne napipa zid. Tada sede u jedan ugao i ostade nepomičan, a njegove oči, privikavajući se postepeno na mrak, počeše da razaznaju predmete. Tamničar je imao pravo: malo je trebalo pa da Dantes poludi.



Нема коментара:

Постави коментар