Alea

O interesu Alberta Anštajna za visak i rašlje retko se piše. Pročitajte prevod Anštajnove prepiske s ljudima s kojima je razmenjivao iskustva o visku.

Peisach je bio fizičar iz Nemačke koji je koristio visak u dijagnostičke svrhe. Interesovali su ga uticaji zračenja iz vodenih tokova i mineralnih tokova na zdravlje.

4. februar1946.

Gospodin Herman E. Peisach
32 lan Hill Road
South Norwalk, Conn.

Poštovani gospodine,
Ja sam početnik u ovom području o kojemu smo raspravljali. Međutim, ja bih voleo ako biste mi mogli poslati izveštaj . Čak i ako ja nemam doticaja sa naučnicimana tom području (rad s viskom, op. prev), preporuka s moje strane bi možda mogla biti efikasna, tako da ova tema možda zadobije više pažnje.
Iskreno vaš,
A. Einstein

____________________________

15. februara 1946.

Poštovani g Peisach

Čitao sam s velikim zanimanjem izveštaje vašeg oca i mislim da oni zaslužuju pozornost. Ako ih izdate u dnevnim novinama, imaće jako malo efekta. Pa ipak, ako ih pošaljete nekom medicinskom časopisu , moraćete preraditi neke aspekte koji nisu u potpunosti važni u ovoj tematici.

Znam da mnogi naučnici visak uzimaju s podjednakom dozom podozrivosti kao i astrologiju, kao antičko praznoverje. Prema mom vlastitom uverenju, to je u potpunosti nepravedno. Visak je jednostavan instrument koji pokazuje reakcije ljudskog nervnog sistema na određene faktore koji su nama trenutačno nepoznati. Ti isti uslovi mogu dovesti do problema s nervnim ssistemom i disanjem iako to može izgledati u potpunosti uverljivo. Pa ipak, ja ne mislim da postoji veza s nastajanjem raka. Ovu naknadnu poveznicu, ako je istinita, neće biti lako dokazati bez potpore statistike.
Ako predate pažljivo revidirane izveštaje u medicinskim časopisima, možete im dostaviti u prilogu i kopiju mog pisma, tako da ova tematika dobije pažnju kakvu smatram da bi trebala dobiti.

Iskreno vaš,
A.Einstein

_____________________________

Pre mnogo godina, Herman Wolf je zabavljao goste u ladanjskoj kući svojih roditelja u blizini Bremena u Nemačkoj. Kada je u razgovoru Hermanova majka izjavila kako im njihov veliki ribnjak u vrtu negde „curi“, jedan od gostiju je rekao da bi možda mogao pomoći i istog trena je napravio rašlje.
Uzeo je rašlje i krenuo van prema ribnjaku i u kratko vreme našao je tačnu lokaciju podzemnog toka s kojim je voda oticala iz ribnjaka. Wolfovi su bili više nego presretni kada ih je njihov gost naučio određene stvari iz područja rašljarenja .

Herman Wolf je nakon svega bio još više zapanjen kada je shvatio da je taj prijateljski nastrojeni gost koji mu je pomogao s njegovim ribnjakom, niko drugi negoli slavni naučnik Albert Einstein.

izvor George Cunninghama – Tee Toronto Sun Syndicate.

____________________________________

Mileva Albertu, avgust/septembar 1899.

Dragi Gospodine Ajnštajn!

Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila…

__________________________________

Sve do 1900. godine Mileva i Alberto obraćaju se jedno drugom sa formalnim 'Sie'. Nakon toga prelaze na neformalno 'Du' i međusobno izmišljanju strastvena imena. Ona je 'Doxerl' (Dollie), on je 'Johanesl' (Johnie)...“ (Robert Schulman)

Ovako mladi Albert Einstein, piše svojoj Milevi Marić, u jednom od 44 sačuvana ljubavna pisma
"Kada nisam s tobom, osećam se kao da nisam potpun. Kada sedim, želim hodati; kada hodam, jedva čekam da se vratim kući; kada se zabavljam, želim učiti; kada učim, ne mogu sediti na miru i koncentriSati se; i kada idem spavati, nisam zadovoljan time kako sam proveo dan."

1900.
'Ti jesi i za mene ćeš ostati svetište kome niko drugi nema pristup; također znam da me od svih ljudi ti voliš najviše i najbolje me razumeš'.

__________________

jul 1900. Melhtal,

Moja najdraža Doherl!

Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

________________

Albert Ajnštajn - Milevi

septembar 1900. Ebendorf,

Draga moja Doherlin!

Tri četvrtine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati... Već sam rekao da za Božić ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek.
_______________________

Albert Ajnštajn - Milevi

jul 1901., Ebendorf,

... Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe...

______________________

Mileva Ajnštajnu

novembar 1901.Štajnam Rajh,

Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao...

Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto...

___________________________

1901. Albert saznaje da je Mileva trudna

"Kada budeš moja draga malena supruga, marljivo ćemo zajedno raditi na nauci da ne bismo postali stari sitničari, zar ne? Moja sestra mi se čini tako tupavom. Bolje ti je da ne postaneš takva – to bi bilo užasno. Uvek moraš biti moja veštica i ulična vragolanka. Toliko te želim videti. Kad bih te barem nakratko mogao imati."

_____________________________

PISMO - POPIS

1914. Anštajn je shvatio da je njegov brak s Milevom propao. Ipak, želeo je ostati s Milevom “zbog dece” i dao joj je pismo- popis kako se treba ponašati. Na popisu piše da Mileva mora ispunjavati sve obaveze, ali nema pravo očekivati njegovu nježnost ni pažnju.

“Osigurat ćeš: da moja odeća i rublje budu održavani; da dobijem svoja tri obroka redovno u svoju sobu; da moja spavaća i radna soba budu uredne, a posebno da moj sto bude samo meni na raspolaganju. Odreći ćeš se svih ličnih odnosa sa mnom, osim ako su nužni zbog društvenih razloga. Posebno ćeš se odreći toga da s tobom sedim kod kuće i da s tobom izlazim ili putujem. Pridržavaćeš se sledećih stvari u svom odnosu prema meni: nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene niti ćeš mi prilaziti s tom namerom; ako zatražim, prestaćeš razgovarati sa mnom; ako zatražim, napustićeš moju sobu odmah bez protivljenja. Nećeš me ponižavati pred decom, ni verbalno ni delima.”

___________________________

MILENIN UDEO U ANŠTAJNOVOM NAUČNOM RADU

*PISMA iz perioda nastanka čuvene teorije sačuvano je 45 Albertovih i 11 Milevinih pisama. U jednom od njih Albert piše Milevi da će biti srećan kada zajedno završe njihovu teoriju.

1925.
Milena traži da joj Anštajn vrati originale poznatih naučnih članaka i preti da će otkriti ko je njihov pravi autor, a Ajnštajn joj odgovara okrutnim pismom:
" Stvarno si me dobro nasmejala kada si počela da pretiš tvojim sećanjima. Zar ti zaista nikad makar na trenutak ne sine da niko ne bi ni pet para davao za tvoja lupetanja da čovek s kojim imaš posla nije ostvario nešto važno? Kada je neko niko i ništa, onda tu nema ništa više da se kaže, ali onda taj neko treba da bude skroman i da zaveže. Savetujem ti da postupiš tako."

*Norveška istoričarka Anastasija Hajdi Larvol zatalasala je javnost svojim nedvosmislenim tvrdnjama da je Albert bio veći manipulator nego naučnik i da je za Nobela zaslužnija Mileva od njega samog.

*Profesorka Radmila Milentijević jedna je od retkih koja je dobila dozvolu da izučava Ajnštajnovu arhivu u Jerusalimu. U izdanju Matice srpske, na osnovu tog istraživanja, objavila je knjigu „Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom”.

Imala sam privilegiju da iščitam 800 pisama koja su Mileva i Albert razmenili posle razvoda 1919. godine. Iz tih pisama nedvosmisleno se može zaključiti da su njih dvoje zajedno stvorili teoriju relativiteta - izjavila je Milentijevićeva

*Jednom prilikom pred novinarima pree nego je Anštajn I počeo da govori u prostoriju je ušla Mileva, uzela je kredu i počela da piše formule. Zna se da je ona kao poznati matematičar sa Ciriškog univerziteta odradila mnoge matematičke proračune

_______________________

Pismo koje je Albert krajem avgusta ili početkom septembra 1900. godine iz Milana poslao Milevi u Kać.

"Prilikom istraživanja Thomsonove pojave opet sam pribegao drugoj metodi, koja ima određene sličnosti s tvojom za određivanje zavisnosti k od T & koja stvarno pretpostavlja istraživanje u tom pravcu. Kad bi nas dvoje mogli već sutra da počnemo s tim! Svakako moramo da se potrudimo da budemo u dobrim odnosima s prof. Weberom, pošto je njegova laboratorija najbolja i najbolje opremljena.

Nežno te ljubi, tvoj
Albert"

krajem septembra iste godine

"Lep posao i život zajedno – samo da smo sami svoje gazde na sopstvenim nogama i možemo da uživamo svu našu mladost. Ko bi mogao imati išta lepše? A kad uštedimo dovoljno novca, kupićemo bicikle i povremeno se voziti na izlete, krajem sedmice."

3. oktobra (Milena je još uvek na salašu u Kaću):

"Rezultati u vezi kapilarnosti, do kojih sam došao nedavno u Cirihu, čine se sasvim novim, uprkos jednostavnosti. Kada se nađemo u Cirihu moramo da se potrudimo da dođemo do empirijskog materijala u vezi toga, preko Klajnera. Ako iz toga usledi prirodan zakon, poslaćemo ga u Videmanove Anale."

Mileva je posle toga upisala četvrtu godinu politehnike u Cirihu, što joj je omogućilo i upotrebu tamošnje fizikalne laboratorije. Upisala je tri predmeta iz fizike kod profesora Vebera i dva iz astronomije kod profesora Alfreda Volfera. U naučnim istraživanjima bila je uspešna i za rad u laboratoriji za fiziku dobila je ocenu 5.

Srećna priča o "zajedničkom radu i ljubavi" Mileve i Alberta Ajnštajna pored romantičnih ima i svoju mračnu, tešku stranu. Ne samo zbog tragične sudbine ćerke Lizerl, nego zbog odlučnosti Albertove majke da se reši snahe, koja je šepala na jednu nogu, bila starija od Alberta i pride bila intelektualka, po mnjenju Albertove majke Pauline pravi "knjiški moljac", pa još nije marila za kuvanje (najradije je spremala kobasice), a bila je i hrišćanka, pravoslavne veroispovesti. Majka je Albertu često prigovarala da sa ženom "južnoslovenskog porekla" neće daleko dogurati, "niti ikada ući u neku finu porodicu".

izvor

Davne 1936. godine devojčica po imenu Phyllis pisala je tada već popularnom fizičaru Albertu Einsteinu želeći od njega dobiti odgovor na pitanje mole li se naučnici , te je li moguće istovremeno “verovati” u nauku i religiju .

19. januara1936.

Dragi dr. Einstein,

Imali smo pitanje na nastavi u školi. Počelo je pitanjem možemo li verovati istovremeno u nauku i religiju. Pišemo pisma naučnicima i drugim važnim osobama kako bi dobili odgovore na naše pitanje.

Bićemo počašćeni ako odgovorite na naše pitanje: Mole li se naučnici i i za što se mole?

Mi smo učenici šestog razreda, kod profesorice Ellis.

S poštovanjem,

Phyllis

ODGOVOR
24. januar 1936

Draga Phyllis,

“Pokušaću odgovoriti što jednostavnije na tvoje pitanje. Evo mog odgovora:

Naučnici veruju da se svaka pojava, uključujući i one koje vezane uz ljudska bića, događa prema zakonima prirode. Iz tog razloga naučnik ne može biti naklonjen verovanju da na tok događaja može da utiče molitva, odnosno, želja koja se manifestuje nadnaravno.

Ipak, moramo priznati da je naše znanje o tim silama nesavršeno, pa na kraju uverenost u postojanje vrhovnog duha počiva na nekoj vrsti vere. Takvo verovanje još uvek je prošireno, čak i uprkos poslednjim naučnim dostignućima .

Ali isto tako, svako ko se ozbiljno bavi naukom postaje uveren da se neka vrsta duha manifestuje u zakonima svemira i da je ona daleko superiornija od čoveka. Na taj način bavljenje naukom vodi do religioznih pobuda posebne vrste.

Pisati, to izvesno ne znači nametati neki oblik (izraza) nekoj praznoj tvari. Književnost je pre na strani neuobličenog,ili nedovršenosti, kao što je govorio i činio Gombrovič. Pisanje je stvar postajanja, uvek nedovršenog, uvek u času da se učini, stvar koja premašuje svaku živu ili doživljenju tvar. To je proces, a to će reći prelaz života koji nadilazi živuće i doživljeno.

Pisanje je neodvojivo od postajanja: pišući, neko postaje-ženom, postaje-životinjom ili biljkom, postaje-molekulom,sve dok ne postane-nezapažljivim. Ova se postajanja ulančavaju jedna u druga sledeći posebnu liniju, kao u nekom Le Klezioovom romanu, ili pak koegzistiraju na svim nivoima, sledeći vrata, pragove i područja što sačinjavaju čitav univerzum,kao u moćnom Lavkraftovom delu. Postajanje ne ide u drugom pravcu, i ne postaje se čovek ukoliko se čovek predstavlja kao preovlađujući oblik izraza koji hoće da se nametne svakoj tvari, dok žena, životinja ili molekul uvek poseduju neki sastojak izmicanja kojim umiću vlastitom formalizovanju. Sram da se bude čovek, ima li boljeg razloga da se piše? Čak i kad je reč o ženi koja postaje, ona poseduje postajanje-ženom, a to postajanje nema nikakve veze sa stanjem na koje bi se mogla pozivati. Postajanje ne znači dosezanje nekog oblika (identifikacije,podražavanja, Mimesisa), već pronalaženje područja susedstva, nerazdvojivosti ili nerazlučivosti, i to takve da se više ne može razlikovati medium;jedna žena, jedna životinja ili jedan molekul: oni niti su neodreženi, niti opšti, već nepredviđeni, ne-prethodno-postojeći, utoliko manje određeni u nekom obliku ukoliko se singulariziju u nekoj populaciji.

Područje susedstva može se uspostaviti ma sa čime, pod uslovom da se za to stvore književna sredstva, poput onog zvezdastog, prema Andreu Dotelu. Između polova, vrsta ili carstava promiče nešto. Postajanje je uvek među ili između.: žena među ženama,ili životinja između životinja. Ali neodređenost ostvaruje svoju moć samo ako je ono što treba da postane sobom samim oduzelo formalna obeležja koja čine da se kaže kao određeno (ta životinja koja se pojavljuje....). Kad Le Klezio postaje iNDIJANAC to je neki uvek nedovršen Indijanac,koji ne zna da gaji kukuruz niti da izdubi čun.: on stupa u područje susedstva više nego što zadobija formalna obeležja.
Isto tako, po Kafki, šampion plivanja ne ume da pliva. Svako pisanje nosi u sebi izvestan atletizam, ali, daleko od toga da miri pisanje sa sportom, ili da od pisanja pravi olimpijske igre; taj atletizam se pokazuje u organskom curenju i lučenju:sportista u krevetu, govorio je Mišo. Postajemo životinja utoliko više pošto životinja umire; i, suprotno od spiritualističke predrasude, životinja je ta koja zna da umire i ima za to čulo ili predosećanje. Književnost počinje smrću epske svinje, ako ćemo po Lorensu, ili smrću krtice, po Kafki: naše jadne male crvene šapice pružene u pokretu nežnog sažaljenja..

izvor

Slučaj su mi ispričali u Texasu, ali se zbio u nekoj drugoj državi. Ima samo jednog protagonistu, ali u svakoj priči ima na hiljade junaka, vidljivih i nevidljivih, živih i mrtvih. Zvao se, mislim, Fred Murdock. Bio je visok, kakvi jesu Amerikanci, ni plav ni smeđ, oštra profila, škrt na riječima. Ništa posebno ne beše na njemu, čak ni ona hinjena posebnost svojstvena mladima. Prirodno smeran, imao je poverenja u knjige i u one što ih pišu. Bio je u dobi kad čovek još ne zna ko je i spreman se prepustiti onome što mu slučaj ponudi: perzijskoj mistici ili neznanom poreklu mađarskog jezika, ratnim pustolovinama ili algebri, puritanizmu ili orgijama. Na Univerzitetu su mu savetovali studije urođeničkih govora. U nekim zapadnim plemenima održali su se neki ezoterični obredi; njegov profesor, čovek poodmakle dobi, predloži mu da ode živeti u jedan indijanski logor, te da promatra obrede i dozna tajnu što je vrači otkrivaju posvećenima. Po povratku je trebalo da napisaše tezu što će je Institut objaviti. Murdock je to spremno prihvatio. Jedan od njegovih predaka beše umro u borbama oko granice; ta davna nezgoda njegova roda postade sada vezom. Svakako, predvideo je poteškoće koje može da očekuje; morao se potruditi da ga crvenokošci prihvate kao jednoga od svojih. Uputio se u dugotrajnu pustolovinu. Više od dve godine stanovao je na otvorenom, pod kožnim šatorom ili izložen nepogodama. Ustajao bi pre zore, legao s mrakom, te započeo sanjati na jeziku koji ne beše jezik njegovih otaca. Navikao je svoje nepce na opore okuse, pokrivao se čudnim krpama, zaboravio je prijatelje i grad, a počeo je i razmišljati na način koji je njegova logika odbijala. Prvih meseci naukovanja vodio je poverljive beleške, koje je zatim uništio, možda da ne pobudi sumnju drugih, a možda zato što mu više i nisu trebale. Na završetku razdoblja namenjenog vežbanju moralne i fizičke spremnosti, svećenik mu naredi da zapamti svoje snove te da mu ih izjutra poveri. Ustanovio je da za punog meseca sanja bizone. Poveri te svoje višekratne snove svom učitelju; on odluči da mu otkrije svoje tajno znanje. Jednoga jutra, ne oprostivši se ni od koga, Murdock pobeže.

U gradu je osetio čežnju za onim prvim večerima na otvorenom, za kojih je, bar neko vreme, osećao čežnju prema gradu. Uputi se u profesorov kabinet i kaza mu kako zna tajnu, ali je, ipak, odlučio da je ne objavi.

- Veže li vas zakletva? – upita drugi.
- To nije moj razlog – kaza Murdock. – U tim sam krajevima naučio nešto što ne mogu izreći.
- Možda je engleski jezik nedostatan? – primeti drugi.
- Ništa od toga, gospodine. Sad kad imam tajnu, mogao bih je izraziti na sto različitih i čak proturečnih načina. Ne znam kako da vam kažem da je tajna dragocjena i da mi sada nauka, naša nauka, izgleda sasvim ništavnom.
Dodade nakon kraće pauze:
- Tajna, uostalom, ne vredi koliko putevi što me do nje dovedoše. Te putove treba proći.
Profesor mu hladno reče:
- Izvestiću Veće od vašoj odluci. Kanite li živeti među Indijancima?
Murdock se usprotivi:
- Ne. Možda se neću vratiti. Ono što su me ljudi tamo naučili vredi na bilo kom mestu i za bilo kakvu prigodu.
Takav je bio, u srži, razgovor.
Fred se oženio, zatim rastavio i danas je jedan od knjižničara na univerzitetu Yale.

(preveo Tonko Maroević)

yale-university-beinecke-rare-book-and-manuscript-library

Bei Dao – što u prevodu znači “Severni otok”, zapravo je pseudonim danas najpoznatijeg savremenog kineskog pesnika Zhaoa Zhenkaija koji se rodio 1949. u porodici u kojoj oba roditelja poti;u iz šangajske srednje klase – otac mu je čitav život proveo u državnoj upravnoj službi a majka je bila doktorica medicine. Poput mnogih vršnjaka, tokom Kulturne revolucije Bei Dao je doživeo golemo razočaranje vladajućim kineskim društvom a kasnije je za kaznu bio prognan u daleku provinciju, gde je najveći deo mladosti proveo kao radnik na mešalici betona i kovač.

Poezija koju su mladi kineski pesnici tada pisali bila je imažistička, subjektivna i često nadrealna. Premda takva poezija nije imala otvorene političke namere ona je ipak predstavljala izraz ličnih osećaja, maštanja i želja, i vlasti su je smatrale subverzivnom i opasnom po zajednicu. Poezija tih mladih kineskih pesnika postala je svojevrsna pesnička savest tokom studentskih demonstracija 1978. godine. Bei Daova pesma Odgovor, s njenim jednostavnim i strastvenim stihom “Ja-ne-ve-ru-jem!” predstavljala je isto ono što i pesma Boba Dylana Duvajući u vetar (Blowin' in the Wind) za američku i zapadnoeurospku generaciju sredinom šezdesetih, i bila je reprodukovana na brojnim zidnim plakatima. Novonastala poezija, objavljivana u prvom kineskom samizdat časopisu Danas (Jintian) koji je uređivao Bei Dao, bila je i zvanično optužena i zabranjena kao “opskurna” za vreme tzv. “Kampanje protiv duhovnog onečišćenja”.

Tražeći novu vrstu poetike, mnogi mlađi kineski pesnici s početka sedamdesetih godina dvadesetog veka eksperimentirali su sa slobodnim stihom na hermetičan način, upotrebljavajući gotovo poverljivi i neslužbeni, šifrirani jezik, kog su karakterizirale prikrivene, onirične slike i eliptična sintaksa. Taj jezički stil u kojem su subjekt, vreme i brojke teško shvatljivi a prelazi nejasni, u Kini je nazvan maglovita poezija.

Tokom 1986. godine, kada je američka delegacija pisaca na čelu s pesnicima Allenom Ginsbergom i Garyjem Snyderom nekoliko meseci boravila u Kini, Bei Dao se u potaji uspeo sresti s Allenom Ginsbergom koji ga je potaknuo da napusti Kinu i obećao mu internacionalnu pomoć.

U vreme masakra na Tiananmen trgu 1989. godine Bei Dao se zatekao u Evropi, tačnije u Berlinu, gde je u to vreme priređivao brojne književne večeri. Bei Dao je znao da se ne sme vratiti u Kinu i još otada živi u egzilu. Početkom devedestih u progonstvu je živio u nekoliko severno-vuropskih zemalja (gde je, prema vlastitom priznanju, na kineskom razgovarao sa ogledalom) a poslednjih petnaestak godina živi u Sjedinjenim Državama. Sedam punih godina njegovoj ženi i kćeri nije bilo dopušteno da napuste Kinu i pridruže mu se u egzilu.
Usprkos činjenici što je u nekoliko poslednjih godina mnogim prognanim kineskim piscima bilo dopušteno da zakratko posete Kinu ili se potpuno vrate u nju, Bei Daou je i dalje onemogućen povratak u domovinu a izdavanje njegove poezije još uvek je zabranjeno.

Bei Dao je u poslednjih desetak godina postao jedan od najpriznatijih i najpoznatijih svetskih pesnika čije su zbirke pjesma i prozni radovi (prvobitno pisani na kineskom a u poslednje vreme i na engleskom) prevedeni na pedesetak jezika i objavljeni u brojnim i velikim izdanjima, pa se već nekoliko godina uzastopce nalazi u najužem izboru kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.

Vojo Šindolić

izvor
_________________________________

SVE

SVE

Sve je sudbina
Sve je magličasti oblak
Sve je nezavršeni početak

Sve je prolazno traženje
Sva patnja je bez tragova suza

Sva sreća je bez osmeha
Svako viđenje je prvi susret
Sav govor je puko ponavljanje
Sve što je prošlo sačuvano je u snu
Sva ljubav je u srcu

Svako viđenje je prvi susret

Svaka nada ima objašnjenje
Svaka vera jecaj

Svaka erupcija trenutak mira
Svaka smrt dugotrajni eho

HAJDE IDEMO

Hajde idemo
Opalo lišće oduvano u duboku dolinu
Pesma nema kome da se vrati
Hajde idemo
Mesečeva svetlost rasuta po ledu
Izlila se iz korita reke

Hajde idemo
Oči zagledane u isti komad neba
Srce udara po tamnom bubnju
Hajde idemo
Nismo izgubili pamćenje
Idemo da potražimo jezero života
Hajde idemo Putem, ah, putem
Svuda se njišu crveni makovi

IZ BELEŽNICE O GRADU SUNCA

ŽIVOT

I Sunce se gore diglo

LJUBAV

Tišina.
Divlja guska preletela
Pustu Devičansku zemlju
Staro drvo se izvrnulo, krč
Promiće slano-gorka kiša

DETE
Od slike svih okeana
Napravilo Belog ždrala

DEVOJKA
Treperenje duge
Sakuplja šarena pera ptica u letu

MLADOST
Crveni talas
Potopio usamljeno veslo

UMETNOST
Milioni bleštavih
Sunaca
Prelamaju se u komadićima polomljenog ogledala

NAROD
Mesec se pocepao u svetlucava zrna žita I razvejao se po nebu i zemlji

RAD
Ruke, obgrlile Zemlju

SUDBINA
Dete nehajno udara po ogradi Ograda nehajno odzvanja u noći

VERA
Ovce prekrile travom obraslu zemlju
Pastir na fruli svira monotonu, kratku melodiju

MIR
Na mestu gde je umro car
Ona stara puska proklijala, olistala
I postala invalidski štap

DOMOVINA
Odlivena u bronzani štit
Naslonjena na zacrnjeni pregradni zid muzeja

ŽIVOT
Mreža

ZRELE SU POMORANDŽE

Zrele su pomorandže
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandže
Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Noseći pregršt ljubavi
Zrele su pomorandže
Na korama orošene kapima vode
Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Sa dve oporo slane suze
Zrele su pomorandže
Žilice im obavile svaku krišku ploda
Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Da se vratim u svoj rastureni san
Zrele su pomorandže
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandže

ZALUTAO
Sledeći ćurlikanje golubova
Tražim te
Visoke šume su prekrile nebeski svod
Puteljkom
Zalutali maslačak
Odveo me je do pepeljasto-plavog jezera
U ljuljuškanju lika koji se odslikava u vodi
Pronašao sam te Neizmerno duboko oko

_____________________________________

ODGOVOR

Plemenitost je nadgrobni spomenik plemenitih.
Gle, pozlaćenim nebeskim svodom
Lutaju pognute sene mrtvih.

Ledeno je doba prošlo,
Zašto je onda svuda uokolo led?
Rt Dobre nade odavno je otkriven,
Zašto se hiljade jedrenjaka i dalje bore na Mrtvome moru?

Na ovaj svet sam došao
I donio papir, uže i senu.
Pre izricanja presude
Govorim glasom onoga koji je osuđen

Svete, želim ti kazati,
Ja – ne – ve – ru – jem!
Ako hiljadu osporavatelja leži pod tvojim nogama,
Onda računaj da sam ja hiljadu i prvi.

Ja ne verujem da je nebo plavo,
Ja ne verujem u odjek grmljavine,
Ja ne verujem da su snovi lažni,
Ja ne verujem da za smrt nema osvete.

Ako je sudbina mora da ruši lukobrane
Neka sva slana voda prodre u moje srce;
Ako je sudbina tla da se diže i spušta
Neka čovečanstvo ponovno pronađe vrh za preživljavanje.

Nove okolnosti i svetlucave zvezde
Sada krase neosvojeno nebo:
To su piktogrami stari pet hiljada godina.
To su oprezne oči budućih naraštaja.

Danas, petnaestog novembra, započinjem svoj izveštaj. Napisaću sve što god mogu tačnije. Međutim,ne znam čak ni da li je danas zaista petnaesti novembar.Tokom protekle zime zagubilo mi se nekoliko dana. Ni dan ne mogu da navedem. Ali mislim da to nije toliko važno. Upućena sam na oskudne beleške; oskudne, jer nikad nisam računala s tim da ću pisati ovaj izveštaj, i bojim se, u mom je sećanju sve drugačije no što sam to zbilja doživela.
Ta mana prianja valjda uz sve izveštaje. Ne pišem iz uživanja u pisanju; desilo mi se da baš moram pisati ako ne želim da izgubim razum. A ovde i nema nikog ko bi mogao da misli i brine za mene. Ja sam sasvim sama i moram probati da preguram duge, mračne zimske mesece. Ne računam s tim da će ove beleške ikad biti pronađene. U trenu čak ne znam ni da li to želim. Možda ću znati kad izveštaj budem napisala do kraja.Latila sam se ovog zadatka jer on treba da me sačuva da se ne ukočim od straha u sumraku. Jer ja se bojim. Sa svih strana prikrada mi se strah a ne želim da čekam dok me ne domaši i savlada. Pisaću dok se ne smrači a taj novi nenavikli rad treba da mi zamori glavu, da je učini praznom i pospanom. Jutara se ne plašim, samo dugih, sumračnih popodneva.
Ne znam tačno koliko je sati. Verovatno koliko je sati. Verovatno oko tri popodne. Moj časovnik se izgubio, ali ni pre mi nije bio od velike pomoći. Majušan, zlatan ručni časovnik, zapravo samo skupa igračka koja nikad nije tačno pokazivala vreme. Posedujem jednu hemijsku i tri grafitne olovke. Hemijska je pri kraju, a grafitnom veoma nerado pišem. Napisano se ne ističe jasno s hartije.Nežni sivkasti potezi gube se na žućkastoj pozadini. Ali nemam izbora. Pišem na poleđini starih kalendara i na požutelom poslovnom papiru. Papir potiče od Huga Ritlingera, velikog sakupljača i hipohondra.
Ovaj bi izveštaj zapravo trebalo da počne s Hugom, jer da nije bilo njegove sakupljačke manije i hipohondrije verovatno danas ne bih ovde sedela; verovatno više uopšte ne bih bila u životu. Hugo je bio muž moje rođake Lujze i prilično imućan čovek. Njegovo bogatstvo poticalo je od fabrike kotlova. Bili su to sasvim posebni kotlovi koje je samo Hugo proizvodio. Nažalost, iako mi se to dovoljno često moralo objašnjavati, zaboravila sam u čemu je bila njihova jedinstvenost.

Ali to i nije od važnosti za priču.U svakom slučaju, Hugo je bio toliko imućan da je mogao sebi da priušti nešto posebno. Dakle on je sebi priuštio lov. Podjednako su to mogli biti trkački konji ili jahta. Ali Hugo se plašio konja a bilo mu je muka čim bi zakoračio na brod.I lov je držao samo zbog fasade. Bio je rđav strelac, nije mu se dalo da ubija bezazlene srne. Pozivao je svoje poslovne partnere pa bi ovi s Lujzom i lovcem obavili dozvoljeni odstrel dok je on, ruku prekrštenih preko trbuha, sedeo pred lovačkom kućom i dremao na suncu.Bio je toliko progonjen i premoren da bi mu glava klonula čim bi se svalio u stolicu – gorostasan, gojazan čovek, mučen mračnim strahovima i pritisnut sa svih strana.Volela sam ga i delila njegovu ljubav prema šumi i nekolicini mirnih dana u lovačkoj kući. Njemu nije smetalo kad bih se zadržavala gdegod u blizini dok bi on spavao u naslonjači. Preduzimala sam kratke šetnje i radovala se tišini posle gungule u gradu.
Lujza je bila strastan lovac, zdrava rusokosa žena koja bi se rešila svakog ko bi joj se našao na putu. Pošto je prezirala domaćinstvo, bivalo joj je veoma zgodno kad bih se ja onako uzgred malo brinula za Huga, kuvala mu kakao i njegove bezbrojne mućkalice. On je bio bolesno zabrinut za svoje zdravlje, što ja tada baš nisam shvatala, jer mu je život bio samo neprestana hajka te mu je jedini užitak bio kad bi dremnuo na suncu. Bio je veoma osetljiv, i bez obzira na poslovnu veštinu (koju sam morala da pretpostavim), plašljiv kao malo dete. Mnogo je voleo celovitost i red te je uvek putovao sa dve četkice za zube. Od svakog upotrebnog predmeta imao je po više primeraka; to mu je izgleda davalo osećaj sigurnosti. Inače je bio prilično obrazovan, taktičan čovek, rđav u igrama na karte. Ne sećam se da sam ikad s njim vodila kakav razgovor od značaja. Katkad bi se malo zaleteo u tom pravcu, ali bi svaki put pravovremeno odustao, možda zbog snebivljivosti ili pošto mu je bilo suviše naporno. Meni je u svakom slučaju prijalo jer bi nas razgovor samo doveo u nepriliku.Tada se vazda razgovaralo o atomskom ratu i njegovim posledicama, pa je to navelo Huga da u svojoj lovačkoj kući nagomila malu zalihu životnih namirnica i drugih predmeta od važnosti. Lujza, koja je sve te akcije smatrala besmislenim, penila je zbog toga i plašila se da će se to pročuti i navući provalnike. U tome je verovatno bila u pravu, ali u tim stvarima Hugo je umeo da razvije nepokolebivu tvrdoglavost. Dobijao bi srčane tegobe i grčeve u želucu sve dok Lujza ne bi popustila. U osnovi, njoj je ionako bilo sasvim svejedno. Tridesetog aprila Ritlingerovi su me pozvali da s njima otputujem u lovačku kuću. Tad sam već dve godine bila udovica, obe kćeri su mi već bile gotovo odrasle pa sam bila gospodar svog vremena. Naravno, slabo sam koristila svoju slobodu.
Oduvek sam bila kućni tip i najradije sedela pod svojim krovom, ali Lujzine pozive sam retko odbijala. Volela sam lovačku kuću i šumu pa sam rado prihvatila tročasovnu vožnju automobilom i onog tridesetog aprila odazvala se pozivu. Želeli smo da ostanemo tri dana a u goste nije bio pozvan niko sem mene. Lovačka kuća je zapravo jednospratna drvena vila građena od masivnih brvana te i danas u dobrom stanju. U prizemlju je velika stambena kuhinja u stilu seljačke sobe, uz nju spavaća soba i komora. Na spratu, okruženom drvenom verandom, smeštene su spavaće sobe za goste. Ja sam tad bila smeštena u jednoj od tih soba, onoj najmanjoj. Udaljena pedeset koraka, na kosi prema potoku, leži mala kladara za lovca, zapravo samo potkrovljena prostorija, a kraj nje, odmah uz put, stoji daščana garaža koju je podigao Hugo.

Vozili smo se dakle tri sata autom pa u selu čekalida Hugo od lovca preuzme kera. Pas, bavarski gonič, zvao se Luks i bio je Hugovo vlasništvo, ali ga je lovac othranio i vaspitao. Nekim čudom lovcu je uspelo da navede psa da Huga prizna za gospodara. U svakom slučaju Lujzu nije poštovao, nije je ni slušao i uklanjao joj se s puta. Mene je tretirao s prijateljskom neutralnošću, ali se rado zadržavao u mojoj blizini. Bio je lepa životinja s tamnom, crvenkastomrkom dlakom i izvanredan lovački pas. Malo smo popričali s lovcem i bilo je utanačeno da će sledeće večeri s Lujzom poći u lov. Ona je nameravala da odstreli srndaća. Lovostaj se završavao baš na sam Prvi maj. Razgovor je tekao onako po seoski pa je Lujza koja to nikad nije mogla da shvati obuzdavala nestrpljenje da ne ozlovolji lovca koji joj je bio neophodan.Do lovačke kuće dospeli smo tek oko tri. Hugo je odmah požurio da iz prtljažnika svog automobila prebacinove zalihe u sobu pored kuhinje. Skuvala sam kafu na špiritusnom primusu i kad je posle užine Huga taman počeo da hvata dremež Lujza mu je predložila da još jednom s njom prošeta do sela. To je naravno bila čista zloba. Dabome, postupila je veoma vešto, predstavljajući kretanje kao neophodno za Hugovo zdravlje. Oko pola pet najzad ga je dobila i trijumfalno pošla s njim. Znala sam da će završiti u seoskoj gostionici. Lujza je volela da se podruži s drvosečama I seoskim momcima, a nije joj padalo na pamet da bi joj se mogli podsmevati iza leđa.

Raspremila sam sto i povešala odeću u orman; kad sam završila s tim, sela sam na kućnu klupu da uhvatim sunca. Bio je lep topao dan i po vremenskoj prognozi trebalo je i da ostane vedro. Sunce je stajalo ukoso nad omorikama i uskoro je moralo zaći. Lovačka kuća je počivala u maloj kotlini na rubu gudure ispod okomito uzdignutih planina. Dok sam tako sedela i na licu osećala poslednje tragove toplote, videla sam da se Luks vratio. Verovatno nije slušao Lujzu pa ga je za kaznu otpravila nazad. Videlo se da ga je ukorila. Prišao mi je, snuždeno me pogledao i polegao glavu na moje koleno. Tako smo ostali sedeći neko vreme. Milovala sam Luksa I tešila ga jer sam znala da je Lujza rđavo postupala sa psom.

Kad je sunce zašlo iza omorika, zahladnelo je I plavičaste senke pale su po čistini. Ušla sam s Luksom u kuću, založila veliko zidano ognjište i uzela da spremam neku vrstu mesnog pilava. Nije da sam to morala ali sama sam bila gladna i znala da je Hugo Davao prednost čestitoj, toploj večeri. Oko sedam moji se domaćini još nisu vratili. Gotovo da to i nije bilo moguće, računala sam da se i neće vratiti pre pola devet. Stoga sam nahranila psa, pojela moj deo pilava i najzad u svetlu petrolejke čitala novine koje je doneo Hugo. U toploti i tišini postala sam sanjiva. Luks se uvukao u nišu udno peći i tiho I zadovoljno dahtao. U devet sati odlučila sam da odem u krevet. Zaključala sam vrata i ključ ponela u moju sobu. Bila sam toliko umorna da sam odmah zaspala, bez obzira na vlažno hladnjikav štepan pokrivač.Probudila sam se na to da mi sunce sija u lice I odmah se setila prethodne večeri. Pošto smo uza se imali samo jedan ključ od kolibe, drugi je stajao kod lovca, Lujza i Hugo bi me po dolasku morali probuditi. Strčala sam niz stepenice u šlafroku i otključala ulazna vrata. Luks me je nestrpljivo očekivao cvileći I zbrisao kraj mene napolje. Otišla sam u spavaću sobu, mada sigurna da tamo neću zateći nikog, prozor je bio zaštićen rešetkom, a i da nije, Hugo se kroz njega ne bi provukao. Kreveti su dabome bili nedirnuti.Bilo je osam sati; morali su ostati u selu. To me je veoma začudilo. Hugo je prezirao kratke gostioničke krevete i nikad ne bi bio toliko bezobziran da me ostavi preko noći samu u lovačkoj kući. Nisam mogla da razumem šta se dogodilo. Ponovo sam se popela u svoju spavaću sobu i obukla se. Bilo je još vrlo hladno i rosa je svetlucala na Hugovom crnom mercedesu. Skuvala sam čaj i malo se ugrejala, pa potom krenula s Luksom put sela. Jedva sam i primetila koliko je u guduri bilo mračno i hladno, jer sam razbijala glavu šta li je moglo biti s Ritlingerovima. Možda je Hugo doživeo srčani napad. Kako već biva u ophođenju s hipohondrom, više ne uzimamo za ozbiljno njegova stanja. Ubrzala sam korak i poslala Luksa napred. Udaljio se radosno lajući. Nisam se setila da nazujem gojzerice pa sam se za njim nevešto spoticala po oštrom kamenju. Kad sam se najzad dohvatila izlaza iz gudure, začula sam Luksa kako žalosno i preplašeno zavija. Obišla sam jednu hrpu kamenja koja mi je zaklanjala pogled i eto Luksa gde zavija. Iz gubice mu se cedilla crvena slina. Povila sam se nad njim i pomilovala ga.
Drhteći i cvileći stisnuo se uz mene. Morao se ujesti za jezik ili je izbio zub. Kad sam ga obodrila da krene sa mnom ukrutio je rep i stao ispred mene i odgurivao me svojim telom. Nisam mogla da vidim šta ga je preplašilo. Put je na tom mestu izlazio iz gudure i, dokle sam mogla da sagledam, pružao se bezljudan i spokojan na jutarnjem suncu. Nevoljko sam gurnula psa u stranu i pošla dalje sama. Srećom sam, ometena njime postala sporija jer sam posle malo koraka žestoko lupila čelom, i oterurala se unazad. Luks je odmah ponovo zacvileo i stisnuo se uz moje noge. Zbunjeno sam ispružila ruku i dotakla nešto glatko i hladno: gladak i hladan otpor na mestu na kome nije moglo biti ničeg sem vazduha. Oklevajući pokušala sam još jednom i opet je moja ruka počivala kao na staklu kakvog prozora. Tad sam začula glasno kucanje I obazirala se na sve strane dok nisam shvatila da kucanje dolazi od mog srca koje mi je bubnjalo u ušima. Moje srce se već uplašilo i pre no što sam shvatila. Sela sam na deblo ukraj puta i pokušala razmislim. Nje mi išlo. Bilo mi je kao da su me najednom napustile sve misli. Luks se prišunjao i njegova krvava slina kapala je na moj kaput. Milovala sam ga dok se nije umirio. A onda smo oboje gledali niz put koji je tako tiho i svetlucavo počivao na jutarnjem svetlu. Ustajala sam još triput i uverila se da je ovde na tri metra od mene zaista bilo nešto nevidljivo, glatko, hladno što me je sprečavalo da nastavim dalje. Pomišljala sam na halucinaciju, ali sam naravno znala da ničeg sličnog nije bilo. Lakše bih izašla na kraj s nekom malom ćaknutošću nego s takvom zastrašujućom nevidljivom tvari. No bio je tu Luks sa svojom krvavom gubicom I bila je tu čvoruga na mom čelu koja je počela da boli.
Ne znam koliko dugo sam ostala da sedim na deblu, ali sećam se da su moje misli jednako kružile oko sporednih stvari kao da ni po koju cenu ne bi želele da se predaju neshvatljivom iskustvu. Sunce je odskočilo i grejalo mi leđa. Luks je lizao i lizao i najzad prestao da krvari. Nije mogao biti opako povređen. Shvatila sam da nešto moram preduzeti te sam naredila Luksu da ostane na mestu. Tad sam se oprezno, ispruženih ruku približila nevidljivoj prepreci i pipajući duž nje dospela sve do poslednjih stena gudure. Tu sam se zaustavila. Na drugoj strani puta stigla sam do potoka i tek sad sam primetila da je on bio malo ustavljen i razliven van korita. Ali njime je teklo tek malo vode. Ceo april je bio suv a sneg se odavno otopio. S druge strani zida – navikla sam da to zovem zidom jer neko ime sam mu morala dati kad je već bilo tu – s druge strane zida, dakle, korito je jednom dužinom bilo gotovo suvo, a onda je voda ponovo brizgala.
Očito se već probila kroz porozni krečnjak. Zid dakle nije mogao sezati duboko u zemlju. Prostrelilo me je kratkotrajno olakšanje. Nisam želela da pređem ustavljen potok. Nije bilo za pretpostaviti da je zid iznenada prestao jer bi tad Lujzi i Hugu bilo lako da se vrate.
Iznenada mi je palo na pamet nešto što me je možda već sve vreme podsvesno mučilo da je put potpuno prazan. Neko je ipak već morao podići uzbunu nu. Bilo bi prirodno da su se ljudi iz sela radoznalo okupili oko zida. Čak i da niko od njih nije otkrio zid, Hugo i Lujza su morali udariti na njega. Da nikog nije bilo na vidiku činilo mi se još zagonetnije od zida.Počela sam da se ježim na suncu bez oblačka. Prvi mali majur, zapravo samo bačište, pružao se odmah iza sledeće krivine. Kad bih prešla potok i malo se popela livadom u brdo, morala bih moći da ga vidim.Vratila sam se do Luksa i blago mu se obratila. Pa on je bio sasvim razuman, pre je mene trebalo tešiti. I najednom mi je bila velika uteha što imam Luksa uza se. Izula sam cipele i čarape i pregazila potok. Preko se zid protezao duž podnožja planinske livade. Najzad sam mogla da vidim bačiju. Počivala je tiho na suncu; spokojna, poznata slika. Jedan čovek je stajao na bunaru i desnu ruku držao na pola puta od mlaza vode do lica. Starac koji voli čistoću. Hozntregeri su visili s njega kao zmije a bio je zasukao rukave košulje.

Ali on nije dosegao lice rukom. Uopšte se nije pomerao. Zažmurila sam i čekala i onda ponovo pogledala. Stari čistunac je i dalje nepomično stajao. Sad sam videla da se kolenima i desnom rukom oslanja na rub kamenog valova, možda se stoga nije srušio. Pored kuće je bila baštica u kojoj su pored božura i srdašaca rasle i začinske biljke. Bio je tamo i jedan grm jorgovana, oskudan i razduvan i već precvetao. April je bio gotovo letnje topao čak i ovde u brdima. U gradu su božuri takođe bili precvetali. Ni tračak dima nije se vio iz peći.Udarila sam pesnicom po zidu. Malo je zabolelo ali ništa se nije dogodilo. I najednom više nisam želela da razbijem zid koji me je delio od onog nepojmljivog što je snašlo starca na bunaru. Pošla sam veoma oprezno preko potoka nazad ka Luksu koji je nešto njuškao I izgleda zaboravio na strah. Bio je to mrtav brglec, plavi brglec. Glavica mu je bila smrskana a grudi poprskane krvlju. Taj brglec bio je prva u dugom nizu malih ptica koje su na taj žalostan način skončale jednog sunčanog majskog jutra. Iz nekog razloga moraću uvek da se sećam tog brgleca.Najednom sam samo želela da odem s tog mesta, nazad u lovačku kuću, daleko od žalosne vriske i sićušnih, krvlju poprskanih leševa. I Luks je ponovo postao nemiran i cvileći se stiskao uz mene. U povratku kroz guduru ostao je priljubljen uz mene i ja sam ga umirivala rečima. Ne sećam se više šta sam mu govorila. Bilo mi je važno samo da probijem tišinu u tmastoj vlažnoj guduri gde je svetlo zelenkasto prokapavalo kroz bukovo lišće dok su me s golih stena s leva zasipali sićušni potočići.Bili smo dospeli u rđav položaj, Luks i ja, a tad još nisam znala koliko je rđav bio. Ali nismo bili sasvim izgubljeni jer nas je bilo dvoje.
Lovačka kuća je sad stajala u jasnom svetlu sunca. Rosa na mercedesu se osušila, a krov se sijao u skoro crvenkastom crnilu; par leptira lepršalo je po livadi i počinjalo je slatko da miriše po toplim iglicama omorike. Sela sam na klupu i odmah mi se sve što sam videla u guduri učinilo sasvim nestvarno. To jednostavno nije moglo biti istina, takve stvari se nisu desile, a ako su se ipak desile onda ne u nekom malom planinskom selu, ne u Austriji i ne u Evropi. Znala sam koliko je bila smešna ta misao, ali pošto sam upravo tako mislila, ne želim da prećutim. Sasvim mirno sam sedela na suncu i posmatrala leptire i verujem da neko vreme zaista nisam baš ništa mislila.

Luks koji se napio vode na studencu skočio je kmeni na klupu i položio mi glavu na koleno. Radovala sam se tom dokazu naklonosti sve dok mi nije palo na pamet da sirotom psu nije ostao drugi izbor. Posle jednog sata otišla sam u kolibu i podgrejala ostatak pilava za Luksa i mene, zatim sam skuvala kafu da razbistrim mozak i uz nju popušila tri cigarete.Bile su to moje poslednje cigarete. Hugo, koji je bio strastan pušač, nehotice je u džepu kaputa u selo poneo četiri kutije, a još nije bio došao na to da u lovačkoj kući nagomila zalihu cigareta za sledeće poratno vreme. Pošto sam popušila tri cigarete nisam više mogla izdržati u kući pa sam još jednom s Luksom otišla u guduru. Pas me je sledio bez oduševljenja, ali za petama. Trčala sam skoro celim putem i zastala bez daha tek kad se pojavila kamara cepanica. Tad sam nastavila polagano s ispruženim rukama, sve dok nisam dodirnula hladan zid. Iako ništa drugo nisam mogla ni očekivati, šok je bio mnogo žešći nego prošli put. Potok je i dalje bio ustavljen, ali se mlaz na drugoj strani malo proširio. Izula sam cipele i uputila se da pregazim vodu. Ovog puta me je Luks sledio oklevajući i protiv volje. Nije se plašio vode, ali potok je bio hladan kao led i sezao mu do stomaka. Smetalo mi je što nisam mogla da vidim zid pa sam donela svežanj leskovih grana i uzela da ih zabadam u zemlju duž zida. Ta radnja mi je izgledala najhitnija i toliko me je obuzela pre svega zbog toga što pri tom nisam morala da mislim. Dakle, vredno sam zabadala grane. Moj put se sad malo penjao pa sam ponovo dosegla mesto s koga sam mogla da vidim malo imanje. Starac je i dalje stajao na bunaru, ruke podignute prema licu. Mali komad doline koji sam odatle mogla sagledati bio je ispunjen svetlošću a vazduh drhtao zlatnozelen i proziran po rubovima šume. Sad je i Luks mogao da vidi čoveka. Seo je, okomito ispružio vrat, pa se iz njega prolomilo otegnuto jezivo zavijanje. Shvatio je da to na bunaru nije bio živ čovek.Njegovo zavijanje me je trglo i nešto me je teralo da i ja počnem s njim da zavijam. Uzela sam Luksa za ogrlicu i povukla ga sa sobom. Umukao je i sledio me drhteći. Polako sam pipala duž zida i zabadala u zemlju jedno drvo za drugim.Kad sam se osvrnula, mogla sam da pratim novu granicu sve do potoka. Izgledalo je kao da su se igrala deca, neka vedra, bezazlena prolećna igra. Stabla voćki s one strane zida bila su već precvetala i nosila su sjajno, svetlozeleno lišće. Zid se postepeno peo uz brdo sve do grupe ariša usred planinske livade.Odatle sam mogla sagledati još dve bačije i jedan komad doline. Srdila sam se što sam zaboravila Hugov dvogled. U svakom slučaju nisam mogla videti nijednog čoveka, uopšte nijedno živo biće. Iz kuća se nije vio dim. Po mom sudu nesreća se morala desiti predveče i Ritlingerovisu bili zatečeni još u selu ili pri povratku.

Ako je čovek na bunaru bio mrtav, a u to više nisam sumnjala, morali su biti mrtvi svi ljudi u dolini,i ne samo ljudi, sve živo. Preživela je samo trava na livadama, trava i drveće; mlado lišće šepurilo se blistajući na suncu. Stajala sam, s oba dlana pritisnuta o hladni zid i piljila onamo. I najednom više nisam želela ništa da vidim. Pozvala sam Luksa koji je počeo da kopa pod leskama i krenula nazad, jednako duž male igre-međe. Pošto smo presekli potok, omeđila sam put sve do stena i onda polako okrenula ka lovačkoj kući. Posle zelenog, hladnog sumraka gudure sunce nas je prepalo silinom kad smo stupili na čistinu. Luksu je izgleda bilo dosta poduhvata, utrčao je u kuću i otpuzao u nišu u dno peći. Kao uvek kad je bio smeten, odmah je zaspao posle malo dahtanja i cvilenja. Zavidela sam mu na toj sposobnosti. Sad kad je zaspao nedostajao mi je laki nemir koji je uvek širio oko sebe. Ali ipak je bolje imati u kući psa koji spava nego biti sasvim sama.

Hugo, koji sam nije pio, uskladištio je malu zalihu konjaka, džina i viskija za svoje goste-lovce. Natočila sam sebi jedan viski i sela za veliki hrastov sto. Nisam nameravala da se napijem, samo sam zbunjena tražila neku medicinu koja bi mi odagnala tupu oduzetost iz glave. Palo mi je na pamet da sam pomislila na viski kao moj viski, dakle, više nisam pomišljala na povratak zakonitog vlasnika. To me je malo šokiralo. Posle trećeg gutljaja zgađeno sam odgurnula čašu. Piće je imalo ukus slame potopljene u lizol. A i u glavi nije trebalo ništa da se razbistri. Uverila sam se da se preko noći spustio ili izrastao nevidljivi zid, a u mom položaju bilo je nemoguće naći neko objašnjenje za to. Nisam osećala ni tugu, ni očajanje i nije imalo nikakvog smisla na silu prizivati to osećanje. Bila sam dovoljno stara da znam da me ono ne bi mimoišlo. Najvažnijim činilo mi se pitanje da li je nesrećom bila pogođena samo dolina ili cela zemlja. Odlučila sam da pretpostavim ono prvo, jer mi je tako ostala nada da će me kroz nekoliko dana neko osloboditi iz mog šumskog zatvora. Danas mi izgleda da već tada krišom nisam verovala u tu mogućnost. Ali nisam sigurna. U svakom slučaju, bila sam dovoljno razumna da ne izgubim najpre nadu. Posle nekog vremena primetila sam da me bole noge. Izula sam cipele i primetila da su mi se stvorili žuljevi na petama. Bol mi je baš dobro došao jer me je skrenuo od besplodnih misli. Pošto sam oprala noge, namazala pete i zalepila flaster, odlučila sam da sebi tako namestim u lovačkoj kući kako mi je izgledalo najpodnošljivije. Najpre sam pomerila Lujzin krevet iz spavaće sobe u kuhinju i tako ga postavila uza zid da sam dobila pregled celog prostora, uključujući vrata i prozor. Lujzino runo raširila sam ispred kreveta, potajno se nadajući da će ga Luks odabrati za ležište. Inače, on to nije učinio i spavao je, kao I dotad, u niši udno peći. Iz spavaće sobe sam donela I noćni ormarić. Ormar za odeću pomerila sam u kuhinju tek nešto kasnije. Zatvorila sam prozorske kapke u spavaćoj sobi i potom zaključala vrata iz kuhinje.

Zaključala sam i gornje sobe i okačila ključeve o kiln kraj ognjišta. Ne znam zašto sam sve to radila; po svoj prilici bila je to neka instinktivna radnja. Morala sam moći da imam pregled i budem zaštićena od prepada.Hugovu napunjenu lovačku pušku okačila sam pored kreveta, a baterijsku lampu stavila na noćni ormarić. Znala sam da su sve moje mere bile upravljene protiv ljudi i delovale su mi smešno. Ali pošto je dotad svaka opasnost pretila od ljudi, nisam se mogla tako brzo preusmeriti. Jedini neprijatelj koga sam upoznala u dotadašnjem životu bio je čovek. Navila sam svoj putni budilnik i ručni sat i potom donela u kuhinju drva koja su, istesterena i nacepana, ležala složena pod verandom, pa ih poređala kraj ognjišta.U međuvremenu je palo veče i prohladan vazduh duvao je s planine u kuću. Još je bilo sunca na čistini, ali sve boje su postepeno postajale hladnije i tvrđe. Detlić je kuckao u šumi. Radovala sam se što čujem detlića i klokot vode koja se nejakim mlazom ulivala u drveni krčag na studencu. Prebacila sam kaput preko ramena i sela na klupu pred kućom. Odatle sam mogla da vidim put sve do gudure, lovčevu kolibu, garažu i iza nje tamne omorike. Katkad sam uobražavala da čujem korake iz gudure, ali to je naravno svaki put bila obmana. Neko vreme sam ne razmišljajući posmatrala nekoliko džinovskih mrava koji su prolazili kraj mene u maloj užurbanoj procesiji.

Detlić je prestao da kuca i vazduh je postajao sve svežiji a svetlo plavičasto i hladno. Komadić neba nadamnom obojio se ružičastocrveno. Sunce je nestalo iza omorika. Vremenska prognoza je bila tačna. Na tu pomisao pao mi je na pamet autoradio. Prozor je bio do pola spušten pa sam pritisnula malo crno dugme.
Posle kratkog vremena začula sam tiho, prazno zujanje. Juče me je Lujza tokom vožnje izluđivala plesnom muzikom. Sada bih umrla od radosti da sam dobila malo muzike. Vrtela sam i vrtela dugme; ostalo je na tome, udaljeno sitno zujanje koje je možda dolazilo iz mehanizma male kutije. Već tada sam morala shvatiti. Međutim, nisam želela. Radije sam sebi rekla da je preko noći u aparatu nešto crklo. Pokušavala sam uvek iznova i nikad iz kutijice nije izlazilo ništa sem onog zujanja.

Napokon sam digla ruke od toga i vratila se na klupu. Luks je došao iz kuće i polegao glavu na moje koleno. Hitno mu je trebalo da mu se obratim. Govorila sam mu a on je pažljivo slušao i cvileći se stiskao uz mene. Najzad mi je liznuo ruku i neodlučno lupio repom o zemlju. Oboje smo se plašili i pokušavali da ohrabrimo jedno drugo. Moj glas je zvučao tuđe i nestvarno pa sam ga stišavala do šapata sve dok ga vise nisam razlikovala od klokota studenca. I studenac me je više puta uplašio. S izvesnog odstojanja njegov klokot zvuči kao razgovor dva pospana ljudska glasa. Ali tad to još nisam znala. Prestala sam da šapućem a nisam ni primetila. Smrzavala sam se pod ogrtačem I posmatrala kako je nebo izbledelo u sivilo. Napokon sam ušla u kuću i založila. Kasnije sam videla da je Luks otišao sve do gudure i tamo nepokretan ostao i čekao. Posle izvesnog vremena se okrenuo i spuštene glave dokasao do kuće. Naredne dve ili tri večeri ponašao se isto. Potom se izgleda konačno predao; u svakom slučaju nikad to više nije ponovo radio. Ne znam da li je prosto zaboravio ili je na svoj pseći način istinu shvatio pre nego ja. Nahranila sam ga pilavom i hranom za pse i napunila njegovu posudu vodom. Znala sam da su ga obično hranili samo ujutro, ali nisam mogla da jedem sama. Potom sam skuvala čaj i ponovo sela za veliki sto. Sad je bilo toplo u kolibi, a petrolejska lampa je bacala svoje žuto svetlo na tamno drvo. Tek sad sam primetila koliko sam bila umorna. Luks koji je dovršio svoj obrok skočio je k meni na klupu i dugo i pažljivo me posmatrao. Njegove oči su bile mrkocrvene i tople, malo tamnije od dlake. Belo oko dužice blistalo se vlažno i plavičasto. Najednom sam bila srećna što je Lujza otpravila psa. Sklonila sam prazan čajnik, usula toplu vodu u korito te se oprala I onda, pošto više nije bilo šta da se radi, otišla u krevet.

Zatvorila sam prozorske kapke i zabravila vrata. Posle kratkog vremena Luks je skočio s klupe, došao do mene i onjušio mi ruku. Potom je otišao do vrata, odatle do prozora, pa onda opet nazad do mog kreveta. Pohvalila sam ga te je najzad, posle uzdaha koji je zvučao skoro ljudski, potražio svoje mesto u niši udno peći.Još neko vreme sam držala upaljenu baterijsku lampu, a kad sam je najzad isključila, u sobi je naizgled zavladao mrak kao u rogu. A zapravo uopšte nije bilo toliko mračno. Dogorela vatra u ognjištu bacala je slabo, treperavo svetlo na patos i posle izvesnog vremena mogla sam razabrati obrise klupe i stola. Razmišljala sam da li da uzmem neku od Hugovih pilula za spavanje, ali se nisam usudila, plašeći se da ću nešto prečuti. Potom mi je palo na pamet da bi užasni zid u tišini I tami noći možda mogao polako i da se približi. Međutim, bila sam preumorna da bih se plašila. Noge su me i dalje bolele pa sam se skroz ispružila na leđima, preumorna da bih i glavu okrenula. Posle svega što se desilo morala sam da budem spremna na tešku noć. Ali kad sam se pomirila s tom mišlju, utom sam i zaspala. Nisam sanjala i probudila sam se odmorna oko šest sati, kad su zapevale ptice. Odmah mi je sve iznova nahrupilo u glavu, pa sam uplašena sklopila oči i pokušala još jednom da utonem u san. Naravno, bez uspeha. Iako sam se jedva i pomerila, Luks je znao da sam budna i došao je na moj krevet da me pozdravi radosnim zavijanjem. Tako sam dakle ustala, otvorila prozorske kapke i pustila Luksa napolje. Bilo je vrlo hladno, nebo još bledoplavo, a grmlje mokro od rose.
Budio se sunčan dan.
Najednom mi je izgledalo sasvim nemoguće da preživim taj sunčani majski dan. Istovremeno sam znala da moram da preživim i da za mene nema izlaza. Morala sam se vladati sasvim mirno i prosto ga pregurati. Uostalom, nije to bio prvi dan u mom životu koji sam morala da preživim na takav način. Što sam se manje branila to bi on bio podnošljiviji. Jučerašnja oduzetost sasvim mi je iščezla iz glave; mogla sam jasno da mislim, koliko sam uopšte kadra da mislim jasno, samo kad su se moje misli bližile zidu, bilo je kao da su udarile na hladnu, glatku, nepremostivu prepreku. Bilo je bolje ne misliti na zid.
Uskočila sam u šlafrok i papuče, otišla mokrim putem do kola i uključila radio. Sitno, prazno zujanje;zvučalo je tako tuđe i neljudski da sam ga odmah isključila.Nisam više verovala u to da se u aparatu nešto pokvarilo. U ledenoj svetlini jutra bilo mi je sasvim nemoguće da poverujem u to.

Ne sećam se više šta sam radila tog prepodneva. Znam još samo da sam neko vreme nepokretno stajala pored kola dok me nije trgla vlaga koja je prodrla kroz lake papuče. Možda su naredni sati bili toliko rđavi da sam ih morala zaboraviti; možda sam ih provela u nekoj vrsti ošamućenosti. Ne sećam se više. Vidim sebe ponovo tek oko dva popodne kad sam s Luksom otišla u guduru. Po prvi put nisam je doživela uzbudljivo romantičnom, već vlažnom i mračnom. Ostaje takva čak i usred leta, sunce nikad ne dosegne do njenog dna. Posle olujnih pljuskova vatreni salamanderi se tamo išunjaju iz svojih skrovišta u kamenu. Kasnije, u leto, mogla sam ih katkad posmatrati. Ima ih izvestan broj. Često sam viđala po deset-petnaest primeraka na jedno popodne; veličanstvena, crnocrveno ispegana stvorenja koja su me zapravo uvek više podsećala na cvetove, tigraste ljiljane i vojničko cveće, nego na njihove proste sivozelene gušterske srodnike. Nikad nisam dotakla salamandera dok sam rado hvatala guštere.
Onog drugog maja, nisam ih videla. Ni kiša nije padala pa uopšte nisam znala ni da ih ima. Brzo sam koračala kako bih utekla iz vlažnog zelenog sumraka. Taj put sam bila bolje opremljena, u gojzericama, pumpericama i toploj jakni. Kaput mi je prethodnog dana samo smetao, pri omeđivanju vukli su mu se krajevi po livadi. Ponela sam i Hugov dvogled, a u rancu termos s kakaom i hleb s maslacem.

Ovo je priča o susretu dva usamljena, mršava, prilično stara belca na planeti koja ubrzano umire.
Jedan od njih bio je pisac naučne fantastike po imenu Kilgor Traut.
U to vreme je bio niko i ništa i mislio je da je s njegovim životom gotovo. Pogrešno. Zahvaljujući tom susretu, postao je jedno od najvoljenijih i najcenjenijih ljudskih bića otkad je sveta i veka.
Čovek sa kojim se sreo bio je prodavac automobila, prodavac pontijaka, po imenu Dvejn Huver. Dvejn Huver je bio na ivici ludila.
Počujte:
Traut i Huver su bili građani Sjedinjenih Američkih Država, zemlje koja se skraćeno nazivala Amerika. Ovo je bila njihova državna himna, potpuna baljezgarija, kao i toliko onog što je trebalo
ozbiljno da shvate:
O, reci vidiš li sad, u svetlu osvita rana
Što ostavismo gordo da u sutonu gore
Te pruge i zvezde sred krvavih dana
Preko grudobrana nošene da hrabro zavijore?
A crven sjaj raketa i praštanje bombi
Pokazaše po noći taj barjak u borbi
Reci da li još leprša zastava herojstva
Nad slobode zemljom i domovinom čojstva?

U vasioni je postojao trilion država, ali država kojoj su pripadali Dvejn Huver i Kilgor Traut bila je jedina sa državnom himnom koja se sastojala od trabunjanja začinjenog upitnicima.
Evo kako je izgledala njihova zastava:

Zakon njihove države, zakon kakav nijedna druga država na planeti nije imala o svojoj zastavi, nalagao je sledeće: „Zastava se neće klanjati ni pred kim i ni pred čim.“
Klanjanje zastave bilo je oblik prijateljskog, uvažavajućeg pozdrava koji se sastojao od spuštanja zastave niz jarbol bliže tlu, a zatim od njenog ponovnog podizanja.
 Parola države Dvejna Huvera i Kilgora Trauta bila je sledeća, sa značenjem na jeziku kojim niko više nije govorio, Iz mnoštva jedno: „E pluribus unum.“

Zastava koja se klanjati neće bila je divna, a himna i isprazna parola možda i ne bi bile posebno važne da nije bilo sledećeg: mnogi građani bili su toliko puta ignorisani, prevareni i uvređeni da su mislili da se možda nalaze u pogrešnoj zemlji, pa čak i na pogrešnoj planeti, da se desila neka strašna greška. Možda bi ih malo utešilo da se u njihovoj himni i sloganu pominjalo poštenje, bratstvo, nada ili sreća, ili da su im oni nekako želeli dobrodošlicu u društvo i njegova imanja.
Ukoliko bi proučavali svoj papirni novac u potrazi za naznakama o tome kakva je njihova zemlja zapravo, pronašli bi, usred mnoštva drugog baroknog đubreta, i sliku zarubljene piramide sa blistavim okom na vrhu, nalik na ovu:

Čak ni predsednik Sjedinjenih Država nije znao šta je tu posredi. Kao da je zemlja saopštavala svojim građanima: „Snaga leži u besmislicama.“
 Mnogo besmislica nastalo je kao nevini rezultat razigranosti osnivača i očeva države kojoj su pripadali Dvejn Huver i Kilgor Traut. Osnivači su bili aristokrate i želeli su da se razmeću svojim
beskorisnim obrazovanjem, koje se sastojalo od izučavanja hokuspokusa iz antičkih vremena. A bili su i propali pesnici.
Ali poneka od tih besmislica u sebi je nosila zlo, zato što je skrivala velike zločine. Na primer, učitelji dece u Sjedinjenim Američkim Državama ispisivali su neprestano po tablama sledeći datum i
zahtevali od dece da ga upamte s ponosom i radošću:

1492

Učitelji su govorili deci da je to datum kada su njihov continent otkrila ljudska bića. Zapravo, milioni ljudskih bića već su živeli I uživali na kontinentu godine 1492. To je naprosto bila godina kada
su pomorski pirati počeli da ih varaju, pljačkaju i ubijaju.

Evo još jedne opake besmislice koju su deca morala da nauče: da su pomorski pirati na kraju stvorili vlast koja je postala svetionik slobode ljudskim bićima iz svih drugih krajeva. Deca su mogla da
vide slike i kipove tog tobožnjeg i izmišljenog svetionika. Bio je to nekakav kornet za sladoled u plamenu. Izgledao je ovako:

čitaj dalje : Doručak šampiona

PRIKAZ KNJIGE

Doručak šampiona ili Zbogom tužnom ponedeljku (1973) objavljen je pre četrdeset i jednu godinu i u Vonegatovoj bibliografiji se nalazi odmah posle kultne Klanice pet (1969) po kojoj je snimljen i istoimeni film u režiji Džordža Roja Hila. U vreme kada je pisao Doručak šampiona, pisac je napunio 50 godina i ovaj jubilej je želeo da obeleži, kako sam ističe u predgovoru, tako što će „očistiti glavu od silnog đubreta koje se tamo nalazi“. Doručak šampiona nastanjuju mnogi likovi koji su se pojavili ili će se pojaviti u drugim piščevim delima. Tu je, pre svih drugih, Kilgor Traut, Vonegatov alter-ego, opskurni autor 117 naučnofantastičnih romana i 2000 priča, a u Doručku šampiona se takođe pominju ili na kratko pojavljuju bogataš Eliot Rouzvoter (glavni lik u romanu Bog vas Blagoslovio, g. Rouzvoter, 1965; epizodni lik u Klanici pet), slikar Rabo Karabekijan (Plavobradi, 1988), sekretarica Frensin Pefko (Svračije noge)… Vonegat se sa velikim uživanjem poigrava sa svojim književnim tvorevinama i hrabro zalazi na teren postmoderne. Vonegat je i ranije eksperimentisao sa formom i narativom, a ovog puta se odlučuje na, možda, najriskantniji potez u karijeri. On u Doručku šampiona u jednom trenutku demaskira pisca (sebe) kao demijurga, stvoritelja sveta književnog dela. Bez obzira što je nastao pre više od četiri decenije, Doručak šampiona deluje sveže, baš kao da je juče napisan. Roman odlično radi na više nivoa: pored britke i neumoljive satire američkog društva, Vonegat uspeva da bude beskrajno duhovit i proniciljiv, a uz to i spreman da iskreno i bez okolišanja piše o svojim najvećim strahovima (starenje, psihička nuravnoteženost, samoubistvo majke) što romanu daje u prvi mah neočekivanu ali dobrodošlu autobiografsku notu.

izvor

RUSKA ŠUMA – odlomak iz romana Život insekata - Виктор Олегович Пелевин

Glavno krilo pansiona, dopola sakriveno starim topolama i čempresima, bilo je mračna siva građevina koja kao da se okrenula zadnjom stranom prema moru po komandi ludog Ivanuške. Njegova fasada sa stubovima, ispucalim zvezdama i zauvek povijenim pod gipsanim vetrom snopovima bila je okrenuta prema uskom dvorištu u kome su se mešali miris kuhinje, perionice i berbernice, a na kej je izlazio sivi zid sa dva ili tri prozora. Na nekoliko metara od stubova nalazila se betonska ograda po kojoj su, svetlucajući na suncu, u daljinu odlazile cevi toplovoda. Visoka svečana vrata sakrivena u senci kiklopskog balkona koji se oslanjao na stubove bila su zaključana tako davno da je čak pukotina između krila potpuno iščezla pod slojevima zapečene farbe. Dvorište je obično bilo pusto – samo je ponekad oprezno u njega ulazio teretni kamion koji je iz Feodosije dovozio mleko i hleb.
Ali te večeri u dvorištu nije bilo čak ni kamiona, i građanina nalakćenog na ogradu balkona niko nije mogao videti, osim, možda, para galebova izviđača koji su kao dve bele tačke plovili po nebu. Građanin je gledao dole i desno na kućicu stanice za čamce, pod čijim se krovom nalazio levak zvučnika. Hučalo je more, ali kad je vetar počinjao da duva u pravcu pansiona mogli su se jasno čuti delovi rečenica upućenih pustoj plaži.
– … nismo isti, nismo skrojeni po istom šablonu…
– … stvorio nas je drugačijima – zar to nije deo velike zamisli koja, za razliku od kratkoročnih ljudskih planova, računa na mnoge…
– … šta očekuje od nas Gospod, koji nas gleda s nadom? Da li ćemo umeti da se koristimo njegovim darom?...
– … ni on sam ne zna kako će se ispoljiti duše koje je poslao na…
Doleteli su zvuci orgulja. Melodija je bila veličanstvena, samo je povremeno prekidalo nerazumljivo "umps-umps"; međutim za pažljivo slušanje nije bilo vremena, pošto se muzika čula veoma kratko, i smenjivao je glas spikera:
– Slušali ste emisiju iz ciklusa specijalno pripremljenog za našu radio-stanicu po narudžbini američke humanitarne organizacije "Vavilonske reke"… nedeljom …na adresi:"Glas Božiji", Blis, Ajdaho, SAD.
Zvučnik ućuta, i muškarac pucnu prstima.
– Aha, – promrmlja on – danas je nedelja. Znači, biće igre. Izgledao je on neobično. Iako je veče bilo toplo, na sebi je imao odelo sa prslukom, kačket i kravatu (skoro isto tako je bio obučen mali južni Lenjin koji je stajao dole, zagrljen vinovom lozom). Ali on, po svemu sudeći, nije patio od vrućine i osećao se u svom elementu. Samo je ponekad gledao na sat, osvrtao se i prekorno nešto šaputao.
Zvučnik je nekoliko minuta šištao naprazno, a zatim sa zanosom poče da govori na ukrajinskom. Tu muškarac začu iza sebe korake i okrenu se. Po balkonu su prema njemu išla dvojica. Prvi je išao debeljko niskog rasta u belom šorcu i šarenoj majici, za njim stranac sa panama šeširom na glavi, u košulji od lakog materijala i svetlim bež pantalonama, sa velikim koferom u ruci. To da je stranac bilo je jasno ne toliko po odeći koliko po krhkim naočarima u tankom crnom okviru i nežnoj preplanulosti one posebne nabokovljevske nijanse kojom se koža prekriva samo na drugim obalama.
Muškarac sa kačketom pokaza prstom na svoj sat i poče da preti debeljku pesnicom na šta ovaj povika:
– Žure! Svi lažu!
Prišavši jedan drugom, zagrliše se.
– Zdravo, Arnolde.
– Zdravo, Arture. Upoznajte se – debeljko se okrenu prema strancu – ovo je Artur o kome sam vam pričao. A ovo je Semjuel Saker. Govori ruski.
– Prosto Sem – reče stranac, pružajući ruku.
– Veoma mi je drago – reče Artur. – Kako ste putovali, Seme?
– Hvala – reče Sem – normalno. A šta ima kod vas?
– Sve je kao i obično – reče Artur. – Možete li da zamislite situaciju u Moskvi, Seme? Znajte, ovde je isto, samo nešto više hemoglobina i glukoze. I vitamina ima, naravno – hrana je dobra, voće, grožđe.
– A zatim – dodade Arnold – koliko znamo, vi na zapadu se gušite od insekticida, a naše pakovanje je ekološki apsolutno čisto.
– A sanitarno?
– Izvinite?
– Da li je sanitarno čisto? Govorite o koži, zar ne? – reče Sem.
Arnold se malo zbuni.
– Pa, da – prekinu neprijatnu pauzu Artur.– Jeste li nam došli na duže?
– Na dva-tri dana, mislim – odgovori Sem.
– Mislite da ćete uspeti da uradite marketing za to vreme?
– Ja ne bih upotrebljavao reč "marketing". Prosto hoću da nakupim utiske. Da steknem, tako da kažem, opšte mišljenje o tome koliko je svrsishodno da ovde razvijamo naš biznis.
– Odlično – reče Artur. – Ja sam već obeležio nekoliko primeraka, koji su veoma reprezentativni, i mislim da možemo početi sutra ujutro, u zoru…
– O ne – reče Sem. – Nikakva Potemkinova sela. Ja više volim da se krećem nasumice. Ma kako da je čudno, ali tako stičeš najistinitiju sliku o situaciji. I ne sutra ujutro, već odmah sada.
– Kako? – s razočarenjem reče Arnold. – A da se odmorite? Da popijete nešto posle puta?
– Stvarno – reče Arnold – da ostavimo za sutra. I da krenemo prema našim adresama. U suprotnom steći ćete pogrešnu predstavu.
– Ako je steknem, imate dovoljno vremena da je ispravite – reče Sem.
Sigurnim pokretom sportiste on skoči na ogradu balkona i sede. Klateći nogama iznad praznine. Druga dvojica umesto da ga u tome spreče i sami sedoše na ogradu. Artur tu operaciju izvede bez napora, a Arnoldu to pođe za rukom tek u drugom pokušaju, i sede on ne tako kako su sedela prva dvojica, već leđima okrenut prema dvorištu, kao da se bojao da mu se ne zavrti u glavi od visine.
– Napred – reče Sem i skoči. Artur ćutke pođe za njim. Arnold duboko uzdahnu i leđima napred svali se za njima, kao ronilac koji se prevrće u more s ivice čamca.
Treba pretpostaviti, da bi se očevidac ove scene nagnuo preko ograde, očekujući da će videti tri smrskana tela. Ali dole ne bi video ništa, osim osam barica, spljeskane prazne kutije cigareta "Primorske" i pukotina na asfaltu.
Ali zato, ako bi imao neljudski oštar vid, spazio bi u daljini tri komarca, kako lete prema selu sakrivenom iza drveća.
Šta bi u tom trenutku osetio taj pretpostavljeni očevidac i kako bi on postupio – da li bi se zbunjen počeo da spušta niz zarđale protivpožarne lestvice, jedinim putem koji je vodio sa odavno zatvorene terase, ili bi – ko zna? – osetivši u duši novo dotad nepoznato osećanje, seo na sivu ogradu, i strovalio se za trojicom sagovornika. Ne znam. A i teško da bi neko znao kako bi postupio onaj koji u stvari i ne postoji, ali zato ima neljudski oštro čulo vida.
Kad je odleteo nekoliko metara od zida, Sem se osvrnu nazad prema svojim kompanjonima. Arnold i Artur su bili komarci karakteristične boje "meni su izbe tvoje sive", koja je nekada do suza dovodila Aleksandra Bloka; sada su oni sa mračnom zavišću gledali svoga saputnika i ljuljuškali se na struji vazduha, koja se podizala sa tokom dana zagrejane zemlje.
Samo je ne baš pogodna građa usta sprečila Sema da ne napravi grimasu samozadovoljstva. On je, naime, izgledao potpuno drukčije: bio je svetločokoladne boje, sa lepim dugim nogama, ravnim stomakom i unazad iskošenim kao u mlaznjaka krilima; dok su se lica Arnolda i Artura završavala debelim cevima, koje su ličile čas na iglu mamutskog šprica čas na merač brzine na nosu lovačkog aviona, dotle su se Semove usne elegantno produžavale u šest kratkih čvrstih izraštaja, između kojih je štrčalo dugačko oštro rilce – rečju, bila je ogromna razlika između moskito-kantatora i dva obična ruska insekta. Pored toga, Arnold i Artur su se kretali na ženski način, prsno, a pokreti Semovih krila podsećali su na baterflaj, zato se on kretao mnogo brže i morao je, s vremena na vreme zaustavlja i da lebdeći u vazduhu čeka svoje saputnike.
Leteli su ćutke. Sem je opisivao široke krugove oko Arnolda i Artura, koji su turobno gledali na njegovu evoluciju; naročito se loše osećao Arnold koga je vukla prema zemlji rubinova kap, koja je svetlucala u njegovom trbuhu. Nije bilo jasno kuda Sem leti – izabrao je put prema samo njemu poznatim znacima, nekoliko se puta vraćao nazad, menjao visinu, zbog nečeg uleteo kroz prozor, projurio kroz dugački prazni tavan i izleteo s druge strane; na kraju im je u susret doplovio beli zid sa prozorima obojenim u plavo, dok je sve naokolo prekrivala debela senka krušaka koje su rasle oko kuće. Sem smanji visinu, dolete do niskog prozora, na kojem je bila kao gaza tanka zavesa, i aterira na koso pričvršćenu dasku, koja je služila kao garnišna. Arnold i Artur se spustiše pored njega. Tek kad se utiša bruj njihovih krila, koji je nadjačavao sve druge zvukove, moglo se čuti hrkanje, koje je dopiralo iza zavese.
Sem upitno pogleda Artura.
– Rupa mora da je negde tu u uglu – reče ovaj šapatom.
– Obično je buše naši.
Rupa je u stvari bila uska pukotina između prozorskog rama i gaze zavese. Artur i Sem se povukoše kroz nju bez posebnih napora, ali kod Arnolda nastadoše problemi sa stomakom; on je dugo stenjao i duvao i provuče se tek onda kada ga saputnici uhvatiše za noge i uvukoše unutra.
U sobi je bilo mračno; mirisalo je na kolonjsku vodu, plesan i znoj. Na sredini sobe je stajao veliki sto prekriven plastičnim stolnjakom; pored njega su se nalazili krevet i noćni ormarić, na kojem je svetlucao pravilni red flašica od brušenog stakla. Na krevetu u gomili zgužvanih čaršava ležalo je poluobnaženo telo, čija je jedna plava noga od trikotaže visila iznad patosa. Telo se grčilo u nemirnom snu i, prirodno, nije ni primetilo da na ormariću nadomak njegove glave stoje tri komarca.
– Kakva mu je to tetovaža? – tiho reče Sem, kad su im se oči privikle na polutamu. – Pa da, Lenjin i Staljin – razumljivo, a zašto je ispod napisano "lord"? Da nije lokalni aristokrata?
– Ne – reče Artur. – To je složena skraćenica "lovačkim psima će se osvetiti rođena deca".
– Znači li to da mrzi pse?
– Znate, – snishodljivo reče Arnold – to su vam duboke kulturne naslage. Ako ja sada počnem da objašnjavam, bukvalno ćemo potonuti. Bolje kad smo već tu da uzmemo probu, dok materijal spava.
– Da, da – reče Sem. – Potpuno ste u pravu.
On se vinu u vazduh i posle vratolomnog lupinga aterira na tanku nežnu kožu pored uva.
– Arnolde – ushićeno prošaputa Artur – vidi, vidi… On bezvučno leti.
– Amerika – konstatova Arnold. – Leti i ti i pripazi na njega.
– A ti?
– Ja ću ovde pričekati – reče Arnold i potapša sebe po trbuhu.
– Artur uzlete i, trudeći se da zuji što manje, polete prema Semu. Ovaj još uvek nije počinjao da buši i sedeo je na brežuljku oko kojeg su rasle dlake slične mladim brezama.
Sem ustade, osloni se na jednu od breza i zamišljeno se zagleda u daleke cucle na grudima, obrasle gustim riđim šipražjem.
– Znate, – reče on, kad se Artur spusti pored njega – svaki pejzaž je neponovljiv. Nedavno sam bio u Meksiku – naravno, ne može ni da se poredi. Takva bogata, darežljiva priroda, čak i suviše darežljiva. Dešava se, da bi se napio, da dugo lutaš kroz čestar na grudima, dok ne nađeš odgovarajuće mesto. Ni na trenutak ne smeš gubiti budnost – sa vrha dlake može da te napadne divlja vaš, i onda…
– A šta, zar vaš može da napadne? – nepoverljivo upita Artur.
– Vidite, meksičke vaši su veoma lenje, i, naravno lakše im je da se napiju krvi iz tankog komarčevog trbuha, nego da dolaze do hrane poštenim radom. Ali one su veoma spore, i ako te vaš napadne, obično uspeš da uzletiš. A u vazduhu može da naleti buva. Rečju, to je surov svet, žestok, ali u isto vreme i divan. Istina, ja više volim Japan. Znate, ti široki prostori, gotovo sasvim bez rastinja, ali ipak ne liče na pustinju. Kad ih gledaš sa visine, čini ti se da si dospeo u duboku prošlost. Ali sve to, naravno, moraš da vidiš. Nema ničega lepšeg od japanskih guzova u trenutku kada ih ovlaš pozlati prvi jutarnji zrak i pirne preko njih lagani vetrić… Bože, kako život može biti lep!
– A ovde kako vam se sviđa?
– Svaki pejzaž ima svoju draž – diplomatski odgovori Sem.
– Ja bih ove krajeve (on glavom pokaza na vrat ispod uva) uporedio sa Kanadom u oblasti Velikih jezera. Samo je ovde sve bliže nedirnutoj prirodi, svi mirisi su nepatvoreni… – on dodirnu nogom koren dlake – ta mi smo već zaboravili kako ona miriše, mati-sirova koža…
Po intonaciji sa kojom je Sem izgovorio poslednje reči, Artur shvati da se ovaj razmeće poznavanjem ruske idiomatike.
– Uopšte – dodade Sem – razlika je otprilike slična razlici između Kine i Japana.
– A jeste li bili u Kini?
– Dešavalo se.
– A u Africi?
– Mnogo puta.
– I kako je?
– Ne mogu reći da mi se nešto posebno dopalo. Imaš osećaj da si dospeo na drugu planetu. Sve crno, mračno. A zatim – nemojte pogrešno da me shvatite, nisam rasista, ali tamošnji komarci…
Artur ne nađe ništa više o čemu bi pitao, i Sem se ljubazno osmehnu, prihvativši se posla. Činio je to na poseban način. Razmakao je bočne izraštaje oko svojih usta i njegovo rilo poče da se okreće neverovatnom brzinom, zarivajući se u tlo pored najbliže breze.
Artur se takođe spremao da se napije, ali pomislivši na to kako će njegov grubi i debeli nos početi da škripi dok bude ulazio u nepopustljivu kožu, zastide se i odluči da sačeka. Sem je uspeo da u prvom pokušaju pogodi kapilar i njegov smeđi trbuščić je već postajao crvenkast.
Površina pod nogama zadrhta, začu se mukli uzdah – Artur je bio siguran da je telo to učinilo zbog svojih unutrašnjih razloga bez ikakve veze sa onim što se dešavalo, ali ipak oseti nelagodnost.
– Seme – reče on – zgrušavajte se. Nije vam ovo Japan.
Sem uopšte nije obraćao pažnju na njega. Artur ga pogleda i uzdrhta. Dlakavo Semovo rilo, koje je pre neki minut delovalo samosvesno i inteligentno, čudno se izobliči, a buljave oči, podvučene crnom tankom linijom, izgubiše bilo kakav izraz, kao da nisu ogledala duše, već dva ugasla fara. Artur se približi i gurnu Sema.
– Ej, vreme je – reče on.
Sem ne reagova nikako. Artur ga gurnu jače, ali ovaj kao da je urastao u tlo. Njegov trbuščić je nastavio da se naduvava. Odjedom telo pod nogama poče da se vrti i promuklo riknu. Artur u panici poskoči i zaurla iz sve snage:
– Arnolde! Ovamo!
Ali Arnold već uznemiren užurbanošću i povicima dolete sam.
– Zašto udaraš na sva zvona? Šta se desilo?
– Nešto se desilo Semu – reče Artur – on se, čini mi se, paralizovao. Ne mogu da shvatim šta je.
– Hajde hvataj ga ispod krila. Aha, eto tako. Oprezno, stao si mu na nogu. Seme, da li možete da letite?
Sem slabo klimnu. Koža na kojoj su stajali se zatrese i poče da se naginje udesno.
– Brzo gore! On ustaje! Seme, mašite krilima, jer može biti kasno! – povika Artur, pridržavajući otežali Semov trup, i jedva uspevajući da se skloni ispred njegovih krila koja su besmisleno mlatarala napred-nazad.
– Na kraju nekako uspeše da slete na noćni ormarić. Telo se podiže s kreveta, nadnese se iznad komaraca, i u strašnoj tišini ispod plafona krenu prema njima tamna senka ogromnog dlana. U trenutku kada su Arnold i Artur bili već spremni da bace Sema u čeljusti neumitne sudbine i da polete kud koji, dlan promeni pravac, nepogrešivo uhvati jednu od flašica na ormariću i nestade iznad; začu se daleka škripa federa; telo se opet zaljulja u postelji.
– Arture, – tiho upita Arnold – znaš li šta je u ovim flašicama?
– U njima je šuma – iznenada reče Sem. – Naša ruska šuma.
– Kakva šuma?
– Kipr, šipr – nerazgovetno promrmlja Sem.
– Seme, jeste li vi u redu? – upita Arnold.
– Ja? – zloslutno se osmehnu Sem. – Ja sam u redu. A vas ću već dovesti u red…
– Treba ga što pre na vazduh – zabrinuto reče Artur.
– Arnold klimnu glavom i pokuša da podigne Sema, ali ovaj ga ošinu krilom po surli, vinu se u vazduh, polete prema prozoru i sa neverovatnom veštinom prođe kroz usku pukotinu između prozorskog rama i zavese, iza koje se već plavio južni sumrak.
Jutro sledećeg dana bilo je tiho. Magla koja se spuštala s planina tekla je kroz aleje čempresa i odozgo se činilo da ispod njene površine, rasečene paralelnim zelenim bedemima, nema nikakvog dna, a ako ga ima, ono je veoma duboko. Retki prolaznici ličili su na ribe koje plivaju blizu površine: njihove konture su bile nejasne, tako da su se Arnold i Artur već dva puta uzalud spuštali, misleći da je neko od njih Sem Saker, a to je prvi put bila raskvašena kutija televizora, a drugi put plast sena pokriven parčetom najlona.
– Možda je seo na prvi i otputovao u Feodosiju? – prekinu ćutanje Artur.
– Možda, možda – odgovori Arnold. – Sve je moguće.
– Gledaj, – reče Artur – da to nije on?
– Ne – zagledavši se pažljivo, reče Arnold – to nije on. To je kip odbojkaša.
– Ama ne, dalje, kod kioska. Izlazi iz žbunja.
Arnold ugleda glomazni predmet, izdaleka sličan velikoj kugli od đubreta. Predmet se izvaljao iza žbunja i ljuljajući se tamo-ovamo dokotrljao se do klupe i tresnuo na nju, ispruživši napred neobično tanke i duge noge.
– Da sednemo i odmorimo se – reče Arnold.
Kroz par minuta oni izađoše iza praznog novinskog kioska, razgledaše tri-četiri metra vidljivog prostora i sedoše na klupu sa obe strane pored debeljka. Nesumnjivo, to je bio Sem, ali to nije bio onaj Sem, koji je sinoć stajao na balkonu hotela, već neki drugi. Nije se radilo samo o strašno uvećanom stomaku – to je normalna za komarce transformacija koja ne zaslužuje pažnju – već o licu koje je, ostavši isto, izgledalo kao da je nečim napunjeno, ali ne kao, na primer, faširanim jabukama gusan, već pre kao faširanim gusanom jabuka.
"Do đavola – pomisli Artur, gladajući na mirni ali žućkasti profil stranca – možda ne sme tu krvnu grupu? Možda je na nju alergičan?"
– Jedva vas nađosmo, Seme – progovori Arnold.
– A zašto da me tražite – reče Sem – evo to sam ja. Sami ste se, znači, dovukli.
Govorio je novim, nepoznatim glasom, potmulim i otegnutim.
– Gde ste to prenoćili? – uputa Artur. – Niste valjda na nekoj klupi? Ovo je za vas nepoznato mesto, a narod sada već znate kakav je…
Sem se neočekivano okrenu prema Arturu i uhvati ga za revere.
– Šta vam je, Seme… – silom odvajajući od sebe Semove ruke, zašišta Artur – pustite! Pustite! Ljudi gledaju!
To nije bilo tačno – na njega i Sema gledao je samo zbunjeni Arnold.
– Pruznaj, kurvo, – surovo reče Sem – piješ li rusku krv?
– Pijem – tiho reče Artur.
Sem oslobodi jednu ruku i čeličnim prstima uhvati Arnolda za vrat.
– I ti piješ?
– I ja – duboko potresen priznade Arnold.
Ruka je pritiskala Arnoldova ramena s takvom snagom da je ovaj morao da sedne, kao dizač tegova koji je pokušao da podigne suviše veliku težinu, i čak se seti kamene desnice iz Puškinove tragedije, koju je čitao još dok je bio larva. Sem utonu u ćutanje, kao da razmišljaše šta još da kaže.
– Tako znači. A zašto je pijete? – glupavo upita posle dva-tri minuta.
– Žedni smo – žalostivo reče Artur.
Arnold ga nije video – zaklanjao ga je Semov ogromni trbuh, koji je ličio na usamljeno crveno jedro. Arnold se oseti povređenim zbog poniznog tona u Arturovom glasu.
– A kakve su to aluzije – zajedljivo upita on. – Pijemo svaku. A zar vi ne pijete? Odavno sam shvatio tu priču. Vi sami hoćete da popijete sve, i to je to. Gle kakav vam je trbuh. Artur i ja za nedelju dana nećemo toliko popiti.
Sem pusti Artura i dlanom potapša svoj ogromni uzbibani trbuh.
– Ustaj, zemljo ogromna, – promrmlja on, s naporom se podiže i zamalo rukom ne zgnječi Arnolda na klupi. Zabacivši glavu naviše, on nekoliko puta udahnu vazduh, zatim okrenu glavu u stranu, ali umesto da kine, kako se moglo pretpostaviti iz pripremnih radnji, poli asfalt bujicom bljuvotine zatvorenovišnjeve boje, koja je mirisala na krv i kolonjsku vodu, i njegov trbuh odmah se upola smanji.
– Gde sam ovo ja? – upita, osvrćući se oko sebe, glasom koji je već malo podsećao na glas starog Sema.
– Vi ste kod prijatelja – reče poluzgnječeni Arnold, osećajući kako slabi ruka koja mu je pritiskala ramena. – Ne uzbuđujte se.
Sem zavrte glavom i pogleda na ogromnu krvavu baru ispred svojih nogu.
– Šta se dešava? – upita on.
– Znate, – reče Artur – desila se tehnička greška. Izgleda, da je primerak bio neispravan. Nemojte misliti da svi kod nas piju "Rusku šumu"…
Od tih reči Semu se opet smrači pred očima i on ponovo zgrabi Arnolda i Artura.
– Hajde kreći, – reče on.
– A kuda to?
– Videćete. Hoće da piju, pasji sinovi…
Vukući za sobom kompanjone, koji se nisu previše opirali, Sem napravi nekoliko monumentalnih koraka alejom u pravcu keja, i ponovo poče da riga, ali ovog puta daleko temeljnije. Široki tamni potok, zapahnuvši Arnolda i Artura neverovatnim mirisom (tako sigurno mirišu papirne orhideje manifestanata), poče da teče niz nagnuti asfalt. Arnold oseti kako ruka koja ga je kao kuka tegljača vukla za sobom sada sama traži oslonac i grčevito se hvata za njegov vrat.
– Izgleda, da je to sve – reče on Arturu, hvatajući Sema za ruku. – Da ga prošetamo po keju, da se izduva.
– Šta je to bilo sa njim? – upita Artur.
– Labilna psiha – odgovori Arnold. – Popio suviše krvi i izgubio kontrolu. Nešto kao trans.
Aleja se završila i sva trojica pođoše kejom. Sem se već kretao sam, pomalo se teturajući i popravljajući naočari, na jednom od stakala bila se pojavila pukotina.
– Seme, jeste li dobro? – upita Arnold.
– Čini mi se, da – slabim glasom odgovori Sem.
– Možete li sami da idete?
– Gospodo, – reče Sem – molim vas da primite moje izvinjenje. Hvata me užas kad se setim svoga ponašanja.
– Sitnica – veselo reče Arnold. – Mi smo to već zaboravili.
– A ja sam vam govorio – upade Artur – da se valja odmoriti pre početka.
– Izvinjavam se – reče Sem – a gde je moj kofer?
Arnold pogleda naokolo. Kofera nigde nije bilo.
– Eto ti nevolje. A šta ste imali u njemu? Nešto vredno?
– Ništa posebno. Materijale za konzervaciju. Video-kameru. Kako sad da vršim probe?
– Jasno, – reče Arnold – vi ste ga tamo i zaboravili. Odmah ćemo se vratiti… No, dobro, dobro, Seme. Razumem. Ja ću lično odleteti tamo i sve će se razjasniti.
– Ah, kakav uragan emocija – reče Sem – kakav vodopad osećanja! Verujte, umalo da me odnese.
Arnold i Artur brižljivo posadiše na klupu mršavo telo koje je podrhtavalo i sedoše sa strane.
– Smirite se, Seme – majčinski prošaputa Arnold – gledajte, kako je naokolo lepo i tiho. Eno galebovi lete, devojke prolaze. Eno i brodić plovi. Kakva lepota, a?
– Sem podiže oči. Kroz maglu po betonskim pločama išli su prvi jutarnji šetači. Od restorana doleteše dva glasa: dečji, koji je nešto nerazumljivo pitao, i autoritativni bas, koji je nešto nerazumljivo odgovorio.
Iz tame izroni brkati muškarac niskog rasta u trenerici. Za njim je skakutao dečak sa torbom za plažu, u kojoj je, izgleda, bilo nešto teško. On sustiže muškarca i pođe pored njega, iskosa gledajući na Sema i njegove saputnike. Dečak je na nogama imao plave vijetnamke, i vukao je levu nogu, jer je jedna papuča bila pocepana.

S ruskog preveo Novica Janjušević

Alea

KATEGORIJE

28. 11. 2014.

Albert Anštajn i rašlje- pisma

Albert Anštajn i Mileva- pisma

Pismo Alberta Anštajna nepoznatoj devojčici

27. 11. 2014.

Žil Delez, Književnost i život

18. 11. 2014.

Etnograf, Jorge Luis Borges

16. 11. 2014.

Bei Dao

10. 11. 2014.

Marlen Haushofer,ZID

4. 11. 2014.

Kurt Vonegat, Doručak šampiona

Viktor Pelevin,Ruska šuma- Život insekata

Zatočenici nemoći i nasilja