Stephen King - Peter Straub, Crna kuća (Drugi deo, Dobro došli u oblast Kuli, 7, 8)

 

 
7. 

Sam Bog zna gde je Henri Lejden pronašao ono fantastično odelo, a mi svakako ne znamo. U radnji za iznajmljivanje kostima? Ne, suviše je elegantno da bi bilo kostim; to je prava stvar, a ne imitacija. Ali kakva vrsta prave stvari? Široki reveri dosežu palac ispod struka, a račvasti rep gotovo do završetaka nogavica lepršavih pantalona koje se ispod snežnog polja dvorednog prsluka dižu, čini se, skoro do grudne kosti. Na Henrijevim nogama, bele, visoko zakopčane kamašne krase bele kožne cipele sa patent-zatvaračem; oko vrata, kruta, visoka kragna prekriva šiljatim vrhovima široku, meku, belu leptir-mašnu, savršeno vezanu. Ukupni efekat je starovremenska diplomatska elegancija, srećno venčana sa kabaretskim frakom: kicoštvo kombinacije nadjača njenu zvaničnost, ali dostojanstvo fraka i prsluka doprinose ukupnom kraljevskom kvalitetu naročite vrste, često viđenom kod afro- američkih zabavljača i muzičara.

Prateći Henrija u zajedničku sobu, dok se namćorasti Pit Veksler vuče pozadi, gurajući kolica natovarena kutijama sa pločama, Rebeka Vilas se maglovito seća da je u odlomku iz nekog starog filma videla Djuka Elingtona da nosi slično belo odelo... ili je to bio Keb Kelovej? Seća se uzdignute obrve, blistavog osmeha, zavodničke face i uspravnog držanja ispred orkestra, i to je otprilike sve. (Da su živi, gospoda Elington i Kelovej bili bi u prilici da obaveste Rebeku da je Henrijevo perje, uključujući 'visoko stručne' pantalone sa 'žilet-manžetnama' - služeći se ovakvim izrazima, kojih nema u njenom rečniku - bez sumnje sašio jedan od izvesna četiri krojača nastanjena u crnačkim četvrtima Njujorka, Vašingtona, Filadelfije ili Los Anđelesa, majstora zanata, tokom tridesetih ili četrdesetih godina veka, ilegalnih krojača, danas, avaj, pokojnih kao i njihove slavne mušterije. Henri Lejden tačno zna ko je sašio ovo odelo i kako je došlo do njega, ali kada su u pitanju osobe kao što je Rebeka Vilas, Henri ne odaje više podataka nego što je neophodno.) U hodniku koji vodi u zajedničku sobu, belo odelo kao da sija iznutra, a taj utisak pojačavaju Henrijeve prevelike švalerske naočare tamnih stakala sa okvirom od bambusa, u čijim uglovima svetlucaju, reklo bi se, majušni usađeni safiri.

Postoji li, možda, radnja koja prodaje Kicoška Odela Vođa Velikih Orkestara iz Tridesetih? Ili neki muzej nasleđuje takve stvari i prodaje ih na aukciji? Rebeka više ni trenutka ne može da obuzdava radoznalost. "Gospodine Lejdene, gde ste nabavili to divno odelo?"

U pozadini, pazeći da zvuči kao da gunđa nešto za sebe, Pit Veksler izražava mišljenje da nabavka takvog odela verovatno zahteva da bar nekoliko milja jurite za osobom čija se etnička pripadnost završava na -čuga.

Henri ignoriše Pita, i osmehuje se. "Treba samo znati gde da tražite."

"Reklo bi se da nikada niste čuli za CD-e", kaže Pit. "To vam je jedna sjajna novotarija."

"Kušuj, i guraj ta kolica, mladac moj krasni", dočekuje gospođica Vilas. "Samo što nismo stigli."

"Rebeka, dušo, ako mi dopustite", kaže Henri. "Gospodin Veksler ima sva prava da gunđa. Uostalom, kako bi mogao da zna da posedujem više od tri hiljade CD-a? A ako se za čoveka koji je prvi nosio ovu odeću može reći da je crnčuga, i sam bih bio ponosan da me tako zovu. Bila bi to najveća čast. Voleo bih da je zaslužim."

Henri je u međuvremenu zastao. Svako na svoj način šokiran zbog pomena zabranjene reči, Pit i Rebeka su se takođe zaustavili.

"Osim toga", nastavlja Henri, "dugujemo poštovanje onima koji nam pomažu u obavljanju naših dužnosti. Zamolio sam gospodina Vekslera da mi protrese odelo kada ga bude okačio, i on me je veoma ljubazno poslušao."

"Jeste", kaže Pit. "Plus što sam vam okačio svetlo i postavio gramofon i zvučnike i ostale pizdarije 'de ste 'teli."

"Mnogo vam hvala, gospodine Veksler", kaže Henri. "Obaška cenim vaš trud."

Pa, jebi ga", kaže Pit, "samo sam radio svoj pos'o. Ali ako vam bude bilo šta trebalo pošto završite, tu sam da vam pomognem."

Bez pokazivanja gaćica i dupeta u njima, Pit Veksler je potpuno razoružan. Rebeka nalazi da je ovo čudesno. Kad se sve sabere, bez obzira što je slep, Henri Lejden je, postaje toga svesna, ubedljivo najšmekerskije stvorenje koje je imala čast da upozna za dvadeset šest godina provedenih na zemaljskom šaru. Zanemarimo li odeću - gde takvi momci rastu?

"Verujete li da je neki dečak nestao sa pločnika ispred ovog mesta danas popodne?" pita Henri.

"Šta?" kaže Rebeka.

"Rek'o bi' da je tako", odgovara Pit.

"Šta?" pita Rebeka ponovo, ovaj put Pita Vekslera, a ne Henrija. "O čemu to govorite?"

"Pa pit'o me je, i ja sam mu rek'o", kaže Pit. "To je sve."

Opasno podignutih obrva, Rebeka pravi korak prema njemu. "To se dogodilo na našem pločniku? Još jedno dete, ispred naše zgrade? A ti ni meni ni gospodinu Makstonu nisi ništa rekao?

"Nije bilo šta da se kaže", odgovara Pit u svoju odbranu.

"Možda biste mogli da nam ispričate kako je to bilo", kaže Henri.

"Naravski. Bio sam izaš'o da zapalim, znate?" Ovo nije baš sasvim tačno. Suočen sa izborom da pređe deset metara do muškog toaleta u Beloj radi i tamo baci opušak u šolju, ili da pređe deset koraka do ulaza i frkne ga na parking, Pit je praktično izabrao liferovanje na svež vazduh. "Zato sam izaš'o, i tada sam vid'o da se nešto događa. Vid'o sam policijski auto, parkiran tamo ispred. O'š'o sam do živice, i tamo je bio taj pajkan, mlad momak, mislim da se zove Čita il' tako nešto, i upravo je stavlj'o taj bajs, ličio je na dečji, u prtljažnik. I još nešto, al' nisam uspeo da vidim šta osim da je nešto malo. Pošto je to uradio, izvadio je parče krede iz kola i vratio se i obeležio mesta na pločniku sa X."

"Jesi li razgovarao sa njim?" pita Rebeka. "Jesi li ga pitao šta to radi?"

"Gospoj'ce Vilas, sa pajkanima razgovaram samo kad moram, ako razumete šta 'oću da kažem. Onaj Čita me nije ni primetio. Ionako mi ništa ne bi rek'o. Imao je taj izraz na licu, u stilu: moram pod hitno da stignem do klonje, inače ću da se istovarim u gaće."

"I onda se odvezao?"

"Jes'. Dvajes' minuta kasnije, pojavila su se druga dva pajkana."

Rebeka diže obe ruke, sklapa oči i vrhovima prstiju pritiska čelo, pruživši Pitu Veksleru savršenu priliku, koju ovaj ne propušta da u potpunosti iskoristi, da joj ošacuje grudi ispod bluze. Prizor možda nije tako efektan kao onaj ispod lestvica, ali nije loš, nije nimalo loš. Što se tiče Ebijevog ćalca, prizor balona Rebeke Vilas koji napinju bluzu prija kao vatra u ognjištu u hladnoj noći. Veći su nego što bi se očekivalo na tako vitkoj maloj, i znate šta još? Kada podigne ruke, dignu se i baloni! Hej, da je znao da će da napravi takvu predstavu, rekao bi joj za Čitu i bicikl čim se to dogodilo.

Dobro, u redu", kaže ona, i dalje pritiskajući prstima čelo. Diže bradu, a sa njom još malo i mišice i mršti se u koncentraciji, tako da na trenutak podseća na kip na pedestalu.

Ura i aleluja, razmišlja Pit. Svako zlo ima svoje dobro. Ako sutra ujutru još nekog balavca smotaju sa pločnika, biće mi žao što nisu ranije.

Rebeka progovara: "Dobro je, dobro je, dobro je", otvara oči i spušta ruke. Pit Veksler fiksira tačku iznad njenog ramena, sa neodređenim izrazom lica koji ona odmah prepoznaje. Bože, kakav neandertalac. "Nije tako loše kao što sam isprva pomislila. Kao prvo, video si samo policajca koji utovaruje bicikl. Možda je bio ukraden. Možda je neki drugi klinac pozajmio bicikl, pa ga se posle rešio i pobegao. Policajac ga je možda tražio. Ili su klinca čiji je bicikl udarila kola, ili tako nešto. Čak i da se dogodilo najgore, ne vidim kako bi moglo da nam naškodi. Dom nije odgovoran za ono što se događa izvan njegovog zemljišta."

Okreće se Henriju, koji izgleda kao da bi voleo da je stotinu milja daleko. "Oprostite, znam da je ovo zvučalo grozno hladno. Užasnuta sam onim što se događa sa tim Ribarom kao i svi ostali, posebno zbog ono dvoje dece i nestale devojčice. Svi smo toliko potreseni da ne možemo da razmišljamo normalno. Ali, vidite, ne bih volela da nas upliću u sve to."

"Savršeno vidim", kaže Henri. "Iako sam jedan od onih slepaca o kojima se Džordž Redban stalno dernja."

"Ha!" otme se Pitu Veksleru.

"I slažete se sa mnom?" "Kao džentlmen, slažem se sa svima", kaže Henri. "Slažem se sa Pitom da je lokalni monstrum verovatno oteo još jedno dete. Pozornik Čita, ili kako se već zove, izgledao je suviše uzrujano da bi se radilo samo o nestalom biciklu. A slažem se i sa vama da Makstonov dom ne može da bude okrivljen, šta god da se dogodilo."

"Drago mi je", kaže Rebeka.

"Ukoliko, naravno, neko odavde nije umešan u ubistva dece."

"Ali to je nemoguće!" kaže Rebeka. "Većina naših muških klijenata ne seća se ni kako se zovu."

"Te mlakonje bi k'o od šale sredila desetogodišnja devojčica", kaže Pit. "Čak i oni koji nemaju onu staračku bolest idu okolo umazani sopstvenim... znate već čim."

"Zaboravljate na osoblje", kaže Henri.

"Nemojte, molim vas", kaže Rebeka, na trenutak gotovo ostavši bez reči. "To je... to je potpuno besmisleno."

"Jeste. besmisleno je. Ali ako se ovo nastavi, niko neće biti izvan sumnje. To sam hteo da kažem."

Pit Veksler odjednom oseća jezu - ako oni klovnovi iz grada počnu da ispituju stanare doma, mogle bi da izađu na videlo njegove tajne zabave, a Vendelu Grinu bi to leglo k'o kec na jedan'es', zar ne? Pada mu na pamet sjajna ideja, i odmah je iznosi, nadajući se da će zadiviti gospoj'cu Vilas. "Znate šta? Pajkani bi trebalo da popričaju sa onim momkom iz Kalifornije, onim detektivom što je pre dve-tri godine u'vatio onu guzicu Kinderlinga. Sada živi ovde negde, zar ne? Tip je k'o stvoren za ovo.

Domaći pajkani ne mogu tome ni da prismrde. A taj je, što bi se reklo, jebeni stručnjak za te stvari."

"Kakva slučajnost da to pomenuste", kaže Henri. "Potpuno se slažem sa vama. Krajnje je vreme da Džek Sojer izvede svoju magiju. Uzeću ga ponovo u obradu."

"Poznajete ga?" pita Rebeka.

"O da", kaže Henri. "Još kako. Ali zar nije vreme da i ja izvedem svoju magiju?" "Uskoro. Svi su još napolju."

Rebeka ga vodi kroz ostatak hodnika i uvodi u zajedničku sobu, gde svi polaze prema prostranoj platformi. Henrijev mikrofon stoji pored stola na kome su njegovi zvučnici i gramofon. Sa uznemirujućom tačnošću, Henri primećuje: "Ovde baš ima dosta prostora."

"Možete da ocenite?" pita ona.

"K'o od šale", kaže Henri. "Mora da smo blizu."

"Tačno je pred vama. Treba li vam pomoć?"

Henri izbacuje nogu i opipava stranicu platforme. Prevlači rukom po ivici stola, napipava postolje mikrofona i kaže: "Za sad ne, dušo", i elegantno se penje na platformu. Vođen dodirom, obilazi sto i pronalazi gramofon. "Sve je kopicatično", kaže. "Pite, da l' bi, molim te, podigao kutije sa pločama na sto? Onu gornju ovde, a donju odmah pored nje."

"I, kakav je, vaš prijatelj Džek?" pita Rebeka.

"Siroče oluje. Mače, ali težak baksuz od mačeta. Taj stvarno ume, moram to da kažem, prava glavobolja."

Zvuk svetine, žagor razgovora pomešan sa glasovima dece i melodije grubo odsvirane na starom uspravnom klaviru, čuli su se kroz prozore otkako su ušli u prostoriju, i pošto je postavio kutije sa pločama na sto, Pit kaže: "Valjalo bi da odem tamo, pošto me Lola verovatno traži. Biće grdnog čišćenja kada uđu ovamo."

Pit se odvlači napolje, gurajući kolica pred sobom. Rebeka pita Henrija da li može još nešto da učini za njega.

"Lusteri su uključeni, zar ne? Molim vas da ih isključite, i sačekate da uđe prvi talas. Onda uključite ružičasto svetlo, i spremite se da se ubijete od džiterbaga."

"Hoćete da isključim svetla?"

"Videćete zašto."

Rebeka odlazi preko dvorane do vrata, isključuje lustere i zaista vidi, baš kao što je Henri obećao. U vazduhu lebdi meka, mutna svetlost sa niza prozora, koja je pređašnje oštro i jarko osvetljenje zamenila neodređenom blagom izmaglicom, kao da soba leži iza zavese. Rebeka zaključuje da će ružičasto svetlo dobro izgledati.

Napolju na travnjaku, druženje pred igranku se bliži kraju. Starice i starci žure da omažu tanjire sa kolačima od jagoda i ispiju sodu sa sladoledom, a pijanista sa slamnatim šeširom i crvenim štitnicima za rukave svira kraj 'Srca i duše', ba bam ba bam ba ba bam bam bam, bez mnogo prefinjenosti ali više nego dovoljno bučno, zatvara poklopac i ustaje, pozdravljen raštrkanim aplauzom. Unuci koji su se ranije bunili što moraju na proslavu sada trče između stolova i invalidskih kolica, izbegavajući pogled roditelja i nadajući se da će izmuvati prodavačicu balona u klovnovskom kostimu i narandžastoj perici za poslednji balon koji joj je ostao, o radosti neizmerne.

Alisa Veders aplaudira klaviristi, što je i normalna: četrdeset godina ranije, upravo je od nje nevoljno naučio osnove sviranja na pomenutom instrumentu, tek toliko da zaradi koju kintu u ovakvim prilikama, kada nije zauzet svojim primarnim zanimanjem, a to je prodaja majica i bezbol kapa na ulici Čejs. Čarls Bernsajd, koga je dobrodušni Bač Jergza temeljno oprao, odeven u staru belu košulju i labave, prljave pantalone, stoji malo po strani, u hladu velikog hrasta, i ne aplaudira već zviždi. Nezakopčani okovratnik košulje visi mu oko žilave šije. S vremena na vreme briše usta ili čačka zube iskrzanim noktom palca, ali uglavnom samo stoji. Izgleda kao da ga je neko izbacio pored puta i odve zao se. Kad god razigrani unuci protrče blizu Bernija, prave luk kao da ih odbija polje sile.

Između Alise i Bernija, tri četvrtine stanara Makstonovog doma posađeni su za stolovima, vuku se u dupcima, sede ispod drveća, sede u invalidskim kolicima, ili se gegaju okolo na sopstveni pogon - čavrljajući, dremajući, kikoćući se, prdeći, brišući sveže nastale mrlje boje jagoda na odeći, zureći u rođake, zureći u sopstvene drhtave ruke, zureći u prazno. Petoro ili šestoro najodsutnijih među njima nose kupaste papirne šešire, drečavo plave i drečavo crvene boje nametnutog veselja. Žene iz kuhinje započele su kruženje između stolova sa velikim crnim kesama za otpatke, jer će uskoro morati da se povuku u svoje carstvo da pripreme veliku večernju gozbu koja će se sastojati od krompir salate, pire krompira, prebranca, žele-salate, salate od mušmula i salate sa pavlakom, i, naravno, još kolača od jagoda!

Neprikosnoveni i nasledni vladar ovog carstva, Lola Makstona, čije držanje najviše podseća na tvora zaglibljenog u blatu, proveo je prethodnih devedeset minuta idući okolo, kezeći se i rukujući se, i svega mu je dosta. "Pite", reži, "'de si do sad, dođavola? Počni da prenosiš stolice na sklapanje, važi? I pomozi da poteramo ovaj svet u zajedničku sobu. Daj da se nešto mrdne ovde. Karavan, pravac Zapad."

Pit žuri da posluša, a Lola pljeska rukama, dvaput, glasno, i diže ih iznad glave. "Hej, društvo", galami, "zar nije čudo kakav nam je pe-re-divan dan Gospod podario za ovo sjajno slavlje? Je l' da je čudo?"

Nekoliko slabačkih glasova mu odobrava.

"Hajde, ljudi, možete vi to i bolje! 'Oću da vas čujem za ovaj divni dan, za ovaj sjajni provod u kome svi uživamo, i za nesebičnu pomoć i poslugu koju su nam pružili naši dobrovoljci i osoblje!" Tek ponešto bučniji odaziv nagrađuje njegov trud.

"Ta-ako! Znate šta? Kao što bi rekao Džordž Redban, i slepac bi video kako se dobro provodimo. Meni je bar tako, a tek je počelo! Doveli smo najboljeg di-džeja koji postoji, druškana po imenu Simfonijski Sten, Big Bend Doajen, koji čeka u zajedničkoj sobi da nam priredi ludu zabavu, muziku i ples sve do svečane večere, i jeftino smo ga dobili - al' to nemojte da mu kažete! Zato, prijatelji i rodbino, hajde da se pozdravimo i pustimo naše drage starce da malo đipaju uz dobre stare zvuke, kao što im i priliči, ha ha! Ovde u domu sve je dobro i staro. Eto ni ja nisam više mlad k'o što sam bio, ha ha, i razmišljamo da se i sam zavrtim sa nekom srećnom damom.

Ozbiljno, narode, vreme je da nazujemo plesne cipele. Izljubite mamu i tatu, baku i deku, i kada krenete, možete, ako vam je volja, da ostavite prilog za troškove, u korpu tamo na Regtajm Vilijevom klaviru, deset dolara, pet dolara, koliko god budete mogli da odvojite biće nam od pomoći da pokrijemo troškove ovog napora da vašoj mami ili vašem tati upriličimo radostan, radostan dan. Mi to činimo iz ljubavi, ali polovina te ljubavi jeste vaša ljubav."

I zaista, za vreme nama možda naizgled kratko, ali ne i Loli Makstonu, koji vrlo dobro zna da je malo onih koji žele da se zadrže u staračkom domu duže nego što moraju, rodbina deli oproštajne zagrljaje i poljupce, okuplja iscrpljenu decu, i upućuje se stazama i preko trave prema parkingu, pri čemu mnogi ostavljaju novčanice u korpi na klaviru Regtajm Vilija.

Ubrzo pošto je ovaj egzodus započeo, Pit Veksleri Lola Makston počinju da ubeđuju starce, koristeći sva raspoloživa umeća, da pođu unutra. Lola to čini govoreći stvari kao što su: "Nemate pojma koliko smo željni da vas vidimo kako vezete po podijumu, gospođo Siverson", a Pit koristi neposredniji pristup: "Kreći, druškane, vreme je da malo razdrmaš hodaljke", ali obojica istovremeno primenjuju tehnike diskretnog i manje diskretnog teranja, hvatanja za laktove i guranja kolica da sateraju svoje odrtavele štićenike pod krov.

Sa svojeg strateškog položaja, Rebeka Vilas motri na stanare koji ulaze u polumračnu zajedničku sobu, poneko odveć živo i hitro za sopstveno dobro. Henri Lejden nepomično stoji iza kutija sa longplejkama. Njegovo odelo svetluca; glava mu je tek mračna silueta naspram prozora. Prezaposlen da bi blenuo u Rebekine grudi, Pit Veksler prolazi pridržavajući lakat Elmera Džespersona, ostavlja ga osam koraka dalje na podijumu, i okreće se da pronađe Torvalda Torvaldsona, Elmerovog nerazdvojnog neprijatelja i sustanara u D12. Alisa Veders uplovljava bez ičije pomoći i sklapa šake ispod brade, čekajući da započne muzika. Visok, mršav i upalih obraza, Čarls Bernsajd ušunjava se na vrata i hitro se pomera sasvim u stranu. Susrevši pogled njegovih mrtvih očiju, Rebeka se stresa. Sledeći par očiju koje će sresti njene pripadaju Loli, koji gura kolica Flore Flostad kao da je na njima gajba pomorandži. Upućuje joj nestrpljiv pogled koji sasvim odudara od opuštenog osmeha na njegovom licu. Jeste, vreme je novac, ali i novac je novac, i zato da završimo sa ovom igrarijom, što pre to bolje. Henri joj je rekao prvi talas - da li je ovo taj prvi talas? Gleda preko sobe, pitajući se kako da ga pita, i vidi da je na pitanje već odgovoreno, jer joj Henri pokazuje da je stvar u redu.

Rebeka pomera prekidač ružičastog svetla, i gotovo svi u prostoriji, uključujući nekolicinu onih za koje se činilo da ni na šta više ne mogu da reaguju, ispuštaju prigušeno aaah. Njegovo odelo, košulja, kamašne blešte u kupi svetlosti, i preobraženi Henri Lejden klizi i naginje se prema mikrofonu, dok mu se na dlanu desne ruke vrti longplejka koja se tu na volšeban način stvorila. Zubi mu blistaju, zalizana kosa svetluca, safiri namiguju sa okvira njegovih čarobnih naočara za sunce. Utisak je da Henri napola pleše, onim elegantnim, klizećim korakom u stranu... samo što to više nije Henri Lejden; nema šansone, kao što Džordž Redban voli da se prodere. Prava magija ovde je sam Henri, to jedinstveno višestruko biće. Kada je Džordž Redban, sav je Džordž. Isto važi za Viskonsinskog Pacova, i za Henrija Šejka. Prošlo je osamnaest meseci otkako je poslednji put izvadio Simfonijskog Stena iz ormana i uvukao se u njega kao šaka u rukavicu da opseni skup ratnih veterana u Medisonu, ali mu i dalje pristaje, o da itekako mu pristaje, kao i on njoj, saživljen sa vremenom koje nikada nije iz prve ruke doživeo.

Na njegovom ispruženom dlanu, longplejka se vrti tako brzo da podseća na nepomičnu, crnu loptu za plažu.

Kada god Simfonijski Sten pušta muziku, započinje sa 'U raspoloženju'. Iako ne prezire Glena Milera kao neki ljubitelji džeza, tokom godina umorio se od ove numere. Ova, međutim, uvek čini svoje. Čak ni ako publika nema drugog izbora nego da pleše sa jednom nogom u grobu a drugom na poslovičnoj kori od banane, ona ipak pleše. Osim toga, zna da je Miler, pošto je bio regrutovan, izjavio aranžeru Biliju Meju da planira 'da se vrati iz ovog rata kao heroj', i bilo je kao što je rekao, zar ne?

Henri stiže do mikrofona i nemarnim, usputnim pokretom desne ruke prebacuje ploču na tanjir. Publika ga nagrađuje izdahnutim oooh.

"Dobrodošli, dobrodošli, mačkice i mačići", kaže Henri. Reči dopiru iz zvučnika umotane u meki, malo odsutni glas radio-voditelja iz 1938. ili 1939. godine, jednog od onih ljudi koji su emitovali uživo iz plesnih dvorana i noćnih klubova od Bostona do Kataline. Iz usta ovih muza noći tekao je med, i nikada nisu promašili takt. "Kašte mi, gatorke i gatori, ima li boljeg načina da se započne soiree nego sa Glenom Milerom? Hajde, braćo i sestre, dajte jedno jeeeee."

Od stanara Makstonovog doma - od kojih su neki već na podijumu, a oni u kolicima okolo njega, u različitim pozama zbunjenosti ili odsutnosti - stiže šaptavi odgovor, manje tulumarski poklič nego zviždanje jesenjeg vetra kroz golo granje. Simfonijski Sten kezi se kao ajkula i diže ruke kao da želi da zaustavi razigranu gomilu, a onda pravi okret kao igrač u plesnoj dvorani Savoj, nadahnut svirkom Čika Veba. Repovi njegovog fraka šire se kao krila, a iskričava stopala dižu se sa zemlje, dodiruju je i ponovo uzleću. Trenutak kasnije, na di-džejevim dlanovima pojavljuju se dve crne lopte za plažu, jedna, vrteći se, ponovo iščezava, a druga se spušta da ponese iglu.

"U-redu-u-radu-u-rodu, vi raždžilitane koke i raspamećeni zecovi, evo vam Sentimentalnog Džentlmena, Tomija Dorsija, i zato puštajte kuče i 'vatajte luče kada vokalni solista Dik Hajms, ponos Buenos Airesa u Argentini, postavi muzičko pitanje 'Kako da te znam?' Frenk Sinatra još nije ušao u zdanje, sestrice i braćico, ali život i dalje mmm-mmm miriše fino k'o vino."

Rebeka Vilas ne veruje svojim očima. Tip je uspeo da istera skoro sve na podijum, čak i neke od onih u kolicima, i sad se vrte tamo zajedno sa pokretnima. Uparađen u svoj egzotični, opčinjavajući kostim, Simfonijski Sten - Henri Lejden, podseća se - otužan je i čaroban, apsurdan i ubedljiv istovremeno. Kao da je... neka vrsta vremenske kapsule, zaključane ujedno u svoju ulogu i u ono što starci žele da čuju. Oživeo ih je šarmom, vratio ih u ono mladosti što je ostalo u njima. Neverovatno! Nema druge reči za to. Ljudi koje je otpisala kao grobove doslovno cvetaju pred njom. A Simfonijski Sten, taj je poput nekog elegantnog derviša, i tera je da smišlja epitete kao što su prefinjen, uglađen, svetski, otkačen, seksi, skladan, reči koje se stiču samo u njemu. I ta stvar koju radi sa pločama? Kako je to moguće?

Ne shvata da lupka nogom i njiše se u ritmu muzike sve dok Henri ne pusti Artija Šoa i 'Započni bigen', kada i sama započinje svoj bigen9. Henrijev mačorski ples u mestu, prizor prosedih, sedih i ćelavih glava koje klize okolo po podijumu, Alise Veders koja sija od sreće u naručju nikoga drugog nego mrgodnog Torvalda Torvaldsona, Ade Mejerhof i 'Tom Toma' Bočera koji se vrte jedno oko drugog u invalidskim kolicima, uznosećeg ritma muzike ispod usijanog sjaja klarineta Artija Šoa, sve ove stvari se naprečac, magično stapaju u viziju ovozemaljske lepote koja joj tera vrele suze na oči. Smešeći se, diže ruke, obrće se oko sebe i završava u majstorskom zahvatu Tom Tomovog brata blizanca, osamdesetšestogodišnjeg Hermija Bočera, penzionisanog nastavnika geografije iz A17, do sada uvek krutog kao motka, koji je bez reči fokstrotuje do sredine podijuma.

"Gre'ota da tako lepa devojka pleše sama", kaže Henri.

"Hermi, sa tobom bih bilo kuda", kaže mu ona.

"Hajdemo bliže bini", kaže on. "'Oću malo bolje da pogledam onog macana u svečanom odelu. Kažu da je slep k'o šišmiš, al' ja ne verujem u to."

Sa rukom koja čvrsto počiva na njenim krstima, njišući kukovima u skladu sa svirkom Artija Šoa, Hermi je vodi dok se nisu našli na korak od platforme, gde Simfonijski Sten već izvodi svoj trik sa sledećom pločom dok čeka poslednje note one koja se vrti. Rebeka bi mogla da se zakune da Sten/Henri ne samo što oseća njeno prisustvo, već joj i namiguje! Ali to je nemoguće... zar ne?

Simfonijski Sten čini da mu Šoova ploča nestane u rukavu, a nova završi na gramofonu, i progovara: "Zar ovo nije bilo 'spopadno'? Zar ovo nije bilo 'gromadno'? Sad kad smo se razmrdali, 'ajde da đipamo i vrtimo kukovima uz Vudija Hermana i 'Divlji koren'. Ova pesmica posvećena je svim ovde prisutnim lepim damama, naročitoj onoj što miriše na 'kaliks'."

Rebeka počinje da se smeje, i kaže: "Eh, bre." Imao je kada da oseti njen parfem, i sada ga je prepoznao!

Nimalo zatečen brzim ritmom 'Divljeg korena', Hermi Bočer klizi unazad, pruža ruku i obrće Rebeku. Na prvi takt sledeće kadence, hvata je u ruke i menja pravac, zavrtevši se sa njom prema suprotnom kraju platforme, gde Alisa Veders stoji pored gospodina Torvaldsona, zagledana u Simfonijskog Stena.

"Ta posebna dama mora da ste vi", kaže Hermi. "Pošto taj vaš parfem zaslužuje da mu se posveti pesma."

Rebeka pita: "Gde si naučio ovako da igraš?"

"Brat i ja smo bili momci iz grada. Naučili smo da igramo ispred džuboksa u Aluetu, tamo u Ardenu." Rebeka poznaje Aluet, u glavnoj ulici u Ardenu, ali mesto gde se nekada prodavala soda sada je ekspres-restoran, a džuboks je nestao otprilike u vreme kada je Džoni Metis sišao sa top-lista. "Želite li dobrog plesača, nađite sebi gradskog momka. Tom Tom je bio najbolji plesač u okolini, i možete da ga zakucate u tu stolicu, ali ne možete da mu oduzmete ritam."

"Gospodine Stene, juu-huu, gospodine Stene!" Alisa Veders je podigla glavu i savila dlanove u trubu oko usta. "Ispunjavate li želje?"

Glas ravan i tvrd kao zvuk dva kamena koji se taru jedan o drugi kaže: "Ja sam bio prvi, stara ženo."

Ova tvrdokorna neotesanost tera Rebeku da zastane. Hermijevo desno stopalo se blago spušta na njeno i hitro se uklanja, ne ozledivši je. Nadnesen nad Alisom, Čarls Bernsajd besno pilji u Torvalda Torvaldsona. Torvaldson uzmiče i vuče Alisu za ruku.

"Naravno, dušo", kaže Sten, sagnuvši se. "Reci mi kako se zoveš i šta bi volela da čuješ."

"Zovem se Alisa Veders, i..."

"Ja sam bio prvi", glasno ponavlja Berni.

Rebeka gleda u Hermija, koji odmahuje glavom i pravi kiselo lice. Bio gradski momak ili ne, jednako je zaplašen kao gospodin Torvaldson.

"'Mesečev sjaj', molila bih. Od Benija Gudmena."

"Ja sam na redu, sivonjo. 'Oću onu stvar od Vudija Hermana, 'Košmar ledi Megoen'. Ta je dobra."

Hermi se naginje prema Rebekinom uhu. "Tog tipa niko ne voli, al' uvek biva po njegovom."

"Ovaj put vala neće", kaže Rebeka. "Gospodine Bernsajd, hoću da..."

Simfonijski Sten joj rukom daje znak da ćuti. Okreće se u pravcu vlasnika onog izrazito neprijatnog glasa. "Neće da može, gospodine. Pesma se zove 'San ledi Megoen', i žalim slučaj, ali tu veselu stvarčicu danas nisam poneo sa sobom."

"Dobro, drugar, a 'Nikako da krenem', od Banija Berigana?"

"Oh, ta mi se sviđa", kaže Alisa. "Tako je, pustite 'Nikako da krenem'."

"Biće mi zadovoljstvo", kaže Sten, normalnim glasom Henrija Lejdena. Ne plešući i ne vrteći ploče u rukama, jednostavno menja LP na gramofonu pločom iz bliže kutije. Izgleda nekako splaslo dok prilazi mikrofonu i govori: "Leteo sam oko sveta eroplanom, borio se u Španiji sa tiranom. Nikako da krenem. Posvećena divnoj Alisi U Plavoj Haljini i Onome Što Hoda Noću."

"Nis' ništa bolji od majmuna na uzici", kaže Berni.

Muzika počinje. Rebeka tapše Hermija po mišici i počinje da pleše pored Čarlsa Bernsajda, prema kome nikada nije osećala ništa više od blagog gađenja. Sada kada je obratila pažnju na njega, gnev i odvratnost teraju je da kaže: "Gospodine Bernsajd, hoću da se izvinite Alisi i našem gostu. Vi ste prostački, odvratni siledžija, i pošto se izvinite, hoću da se vratite u svoju sobu, gde vam je i mesto."

Njene reči odlaze u prazno. Bernsajdova ramena su se u međuvremenu opustila. Na licu mu je širok, vlažan osmeh, i prazno zuri ni u šta određeno. Izgleda toliko izgubljeno da se ne bi setio ni sopstvenog imena, a kamoli Banija Berigana. U svakom slučaju, Alisa Veders je odplesala dalje, a Simfonijski Sten, na suprotnom kraju platforme i izvan kruga ružičaste svetlosti, kao da se nešto duboko zamislio. Parovi staraca klize po podijumu. Stojeći po strani, Hermi Bočer imitira plesne pokrete i postavlja joj pitanje pogledom.

"Izvinite zbog ovoga", kaže ona Stenu/Henriju.

-Nema potrebe da se izvinjavate. 'Nikako da krenem' bila je omiljena melodija moje pokojne žene. Poslednjih dana mnogo sam mislio na nju. Zato sam bio malo zatečen." Prelazi dlanom preko zaglađene kose i proteže ruke, vidnim naporom se vraćajući u ulogu.

Rebeka odlučuje da ga ostavi na miru. U stvari, trenutno želi da ostavi sve na miru. Mimikom pokazavši Hermiju da žali ali da ima posla, probija se između ljudi i izlazi iz zajedničke sobe. Stari Berni je nekako uspeo da stigne u hodnik pre nje. Odsutno mili prema Beloj radi, oborene glave, vukući noge po podu.

"Gospodine Bernsajde", kaže ona, "druge možda možete da prevarite tom glumom, ali znajte da mene ne možete."

Krećući se u sporim, isprekidanim pomacima, starac se okreće. Prvo se pomera stopalo, pa koleno, koščati kuk i na kraju kosturni torzo. Ružni cvet Bernijeve glave visi na tankoj stabljici, pokazujući Rebeki pegavu lobanju. Dugački nos štrči iz nje kao iskrivljeno rudo. Sa istom jezivom sporošću, glava mu se diže da pokaže mutne oči i otromboljene usne. Oči se odjednom pune sjajem čiste pakosti, a mrtvačke usne počinju da poigravaju.

Uplašena, Rebeka nagonski pravi korak unazad. Bernijeva usta razvukla su se u zastrašujuće cerenje. Rebeka bi najviše volela da pobegne, ali joj bes zbog toga što je taj kukavni drkoš ponižava tera da ostane gde je.

"Ledi Megoen imala je gadan, gadan košmar", obaveštava je Berni. Zvuči kao da je nakljukan lekovima, ili u polusnu. "Kao i ledi Sofija. Samo što je njen bio gori." Kikoće se. "Kralj je u svojoj brojačnici, broji svoje dušice. To je ono što je Sofija videla kad je zaspala." Kikot postaje piskaviji, a onda izgovara nešto što zvuči kao 'gospodin Mančing'. Usne mu se zavrću, i otkrivaju žute, nepravilne zube, a usahlo lice doživljava fini preobražaj. Crte lica kao da mu je izoštrila neka nova inteligencija. "Znate li gospodina Manšana? Gospodina Manšana i njegovog malog drugara Gorga? Znate li šta se dogodilo u Čikagu?"

"Da ste odmah prestali sa tim, gospodine Bernsajde."

"Znade li Fridza Harmana, onog ždo je bio dako zgodan? Zvali zu ga, zvali zu ga, zvali zu ga Lebodan, Lepodan, Lebodan iz Hanovera, jezu bogami, jezu, jezu. I zvi zu, zvi zu, baž zvi zu imali kožmare zve, zve, baž zve vreme ha ha ho ho."

"Prestanite tako da govorite!" viče Rebeka. "Mene nećete prevariti!"

Nova inteligencija nekoliko časaka sjakti u Bernijevim mutnim očima, i odmah zatim se povlači. Oblizuje usne i kaže: "Brobudi se, Bern-Bern."

"Ma šta se ja bakćem?", kaže Rebeka. "Večera je u sedam, ako budete hteli. Idite i odremajte ili tako nešto, važi?"

Berni joj upućuje mrk, mutan pogled i spušta stopalo na pod, započevši zamorni proces koji će ga okrenuti u suprotnom pravcu. "Slobodno pribeleži. Fric Harman. Iz Hanovera." Usta mu se izvijaju u uznemirujuće prevejan osmeh. "Kada kralj dođe ovamo, možda bismo mogli da plešemo zajedno."

"Ne, hvala." Rebeka okreće leđa staroj aveti i počinje žurno da cakće visokim potpeticama niz hodnik, nelagodno svesna da je on prati pogledom.

Rebekina slatka 'kouč' torbica leži na stolu u sobičku bez prozora koji vodu u Lolinu kancelariju. Pre nego što će ući, zastaje da odcepi list iz beležnice, zapiše Fric Harman(?), Hanover(?) i ćušne ceduljicu u srednju pregradu torbe. To verovatno ne znači ništa - ali ko zna? Kipti od besa što je dozvolila da je Bernsajd preplaši, i ako bude mogla da pronađe način da upotrebi tu besmislicu protiv njega, učiniće sve da ga protera iz Makstonovog doma.

"Mala, jesi l' to ti?" doziva Lola.

"Ne, nego ledi Megoen i njen jebeni košmar." Ulazi u Lolinu kancelariju i zatiče ga za stolom, kako zadovoljno broji novac koji su popodne priložili sinovi i kćeri klijenata.

"Moja mala Beki izgleda nakurčeno", kaže on. "Šta se dogodilo, je l' te neki od zombija očepio po prstima?"

"Ne zovi me Beki."

"Ejej, lakše malo. Nećeš verovati koliko je tvoj slatkorečivi dragan izmuzao danas od rodbine. Sto dvadeset šes' zelembaća! Lova nizašta! Dobro, šta je to bilo?"

"Uplašio me Čarls Bernsajd, eto šta je bilo. Trebalo bi ga strpati u duševnu bolnicu." "Šališ se? Dotični zombi vredi zlata koliko je težak. Dokle god Čarls Bernsajd bude mogao da diše, imaće mesto u mom srcu." Kezeći se, maše svežnjem novčanica. "Kao što ćeš i ti, šećeru, uvek imati besplatan smeštaj kod Makstona."

Sećanje na Bernsajda koji govori Kralj je u svojoj brojačnici, broji svoje dušice čini da se oseća prljavo. Da se Lola ne ceri tim blesavim, žvalavim kezom, pretpostavlja, ne bi je toliko neprijatno podsećao na njegovog omiljenog stanara. Zvi zu, zvi zu, baž zvi zu imali kožmare zve, zve, baž zve vreme - nimalo loš opis Ribarevog Frenč Lendinga. Ko bi rekao da će stari Berni posvetiti više pažnje tim ubistvima od Lole? Rebeka ga nikada nije čula da pominje Ribareve zločine, sem kad se onomad požalio da neće nikome smeti da kaže da ide na pecanje dok Dejl Gilbertson konačno ne pomeri debelu guzicu, zar to nije sramota?

8.

 Dva telefonska poziva i jedna privatna stvar, koju sve čini da porekne, urotili su se da izvuku Džeka Sojera iz njegove čaure u Norveškoj dolini i pošalju ga niz drum prema Frenč Lendingu, ulici Samner i policijskoj stanici. Prvi poziv bio je od Henrija, a Henri je zvao iz kafeterije Makstonovog doma na jednoj od pauza Simfonijskoga, insistirajući da mu kaže šta misli. Sa pločnika ispred Makstonovog doma je u toku dana navodno oteto još jedno dete. Kakve god je razloge Džek imao da se drži dalje od slučaja, razloge koje, usput, nikada nije objasnio, žalimo slučaj, ali više se ne priznaju. Ovo znači da je na Ribarevom rabošu sada četvoro dece, jer Džek sigurno ne veruje da će se Irma Freno niotkuda ušetati u rođenu kuću, zar ne? Četvoro dece! - Ne, rekao je Henri, nisam to čuo na radiju. Jutros se dogodilo.

- Od Makstonovog domara, rekao je Henri. Video je zabrinutog policajca kako podiže bicikl i stavlja ga u prtljažnik patrolnog automobila.

- U redu, rekao je Henri, možda nije provereno, ali jesam siguran. Dejl će do večeri saznati o kom se detetu radi, a sutra će njegovo ime osvanuti u svim novinama. A tada će čitav kraj da odlepi. Kako ne shvataš? Već samo saznanje da si uključen u istragu pomoći će da se ljudi primire. Više nemaš pravo na luksuz penzije, Džek. Moraš da odigraš svoju ulogu.

Džek mu je odgovorio da donosi preuranjene zaključke, i da će o tome porazgovarati kasnije.

Četrdeset pet minuta kasnije pozvao ga je Dejl Gilbertson, sa vešću da je dečak po imenu Tajler Maršal u toku prepodneva nestao ispred Makstonovog doma i da Tajlerov otac, Fred Maršal, koji upravo sedi u stanici, zahteva da vidi Džeka Sojera. Fred je lafčina, pošten i porodičan čovek, uzoran građanin, moglo bi se reći Dejlov prijatelj, ali je sada na ivici sloma. Izgleda da Džudi, njegova žena, ima nekakve mentalne probleme još od vremena pre ubistava, i da je Tajlerov nestanak konačno izbacio iz koloseka. Pričala je besmislice, povredila se i polomila sve po kući.

- A ja donekle poznajem Džudi Maršal, rekao je Dejl. Zaista divna žena, sićušno stvorenje ali živa vatra i sa obe noge na zemlji, sjajna osoba, prvoklasna osoba, neko za koga čovek nikada ne bi pomislio da će da odlepi. Čini se da je pomislila ili znala, štagod, da je Tajler otet još pre nego što su našli njegov bicikl. Krajem popodneva postalo joj je toliko loše da je Fred morao da pozove doktora Skardu i odveze je u Luteransku bolnicu Francuskog okruga u Ardenu, gde su je smestili na Odelenje D, za duševne, čim su je videli. Fred insistira da razgovara sa tobom. Nemam pouzdanja u tebe, rekao mi je.

- Ako ne dođeš ovamo, rekao je Dejl, Fred Maršal ima da se pojavi pred tvojim vratima. Ne mogu da vežem čoveka, a nemam nameru da ga zatvorim samo da bih ga držao dalje od tebe. Utoliko pre što si nam potreban ovde, Džek.

- U redu, rekao je Dejl. Znam da ništa ne obećavaš, ali ti znaš šta bi trebalo da učiniš.

Da li bi ovi razgovori bili sami po sebi dovoljni da ga smeste u pikap i pošalju na put do ulice Samner? Sasvim verovatno, pretpostavlja Džek, i na taj način treći činilac, onaj tajni i poricani, postaje nebitan. Beznačajan. Bezopasan napad živaca, posledica nagomilanog nespokojstva, potpuno prirodan s obzirom na okolnosti. Nešto što bi svakome moglo da se dogodi. Osetio je potrebu da izađe iz kuće, pa šta? Niko ne može da ga optuži da je bežao. Išao je prema, a ne bežao od onoga od čega je najviše želeo da pobegne - mračne struje Ribarevih zločina. Što ne znači da se obavezao da će se do kraja angažovati. Fred Maršal, Dejlov prijatelj i otac deteta koje je navodno nestalo, insistira da razgovara sa njim; pa dobro, neka razgovara. Ako pola sata razgovora sa bivšim detektivom mogu da pomognu Fredu Maršalu da se ponese sa svojim problemima, bivši detektiv je spreman da mu obezbedi to vreme.

Sve ostalo je sasvim lične prirode. Budni snovi i crvendaćeva jaja pomutili su ti rasuđivanje, ali to je lična stvar. Moguće ju je sačekati da prođe, nadmudriti, provaliti. Nijedna razumna osoba takve stvari ne shvata ozbiljno: kao letnja oluja su, dođu i prođu. Pošto je usporio kroz zeleno svetlo na raskrsnici u Sentraliji i primetio, sa nagonskom budnošću policajca, niz 'harlija' poređanih na parkingu ispred Send Bara, oseća da je ponovo kadar da se ponese sa popodnevnim poteškoćama. Bilo bi sasvim razumljivo da je osetio kako nije sposoban - u redu, recimo nevoljan - da otvori vrata frižidera. Neprijatna iznenađenja čine te opreznim. Pregorela mu je sijalica u dnevnoj sobi, i kada je otišao do fioke sa pola tuceta rezervnih halogenki, nije bio u stanju da je otvori. U stvari, nije bio u stanju da otvori nijednu fioku, orman ili ostavu u kući, čime se lišio mogućnosti da skuva čaj, presvuče odeću, pripremi ručak i uradi bilo šta osim da preko volje lista knjige ili gleda televiziju. Kada je poklopac sandučeta za poštu zapretio da skriva piramidu crvendaćevih plavih jaja, odlučio je da odloži prikupljanje pošte za sledeći dan. Ionako mu stižu samo bankovni izveštaji, časopisi i reklamne brošure.

Ne dozvolimo da zvuči gore nego što jeste, poručuje Džek sebi. Mogao sam da otvorim svaka vrata, fioku i orman u kući, ali nisam hteo. Nisam se plašio da će iz frižidera ili ormana početi da se prosipaju crvendaćeva jaja - samo nisam hteo da rizikujem da pronađem jednu od tih prokletinja. Pokaži mi psihijatra koji tvrdi da je to neurotično, i pokazaću ti morona koji uopšte ne poznaje psihologiju. Svi veterani su mi govorili da rad u odseku za ubistva čoveku na kraju sjebe mozak. Zato sam se, dođavola, i povukao!

Šta je trebalo da radim, da ostanem u službi dok sebi ne prosviram mozak? Pametan si momak, Henri Lejdene, i volim te, ali postoje stvari koje naprosto NE KAPIRAŠ!

U redu, sada je, eto, pošao u ulicu Samner. Svi su vikali na njega da nešto preduzme, i sada to čini. Pozdraviće se sa Dejlom i momcima, sešće da razgovara sa Fredom Maršalom, uzornim građaninom kome je nestao sin, i serviraće mu uobičajenu žvaku kako se preduzima sve što je moguće, bla bla, FBI radi zajedno sa nama na ovome, a Biro ima najbolje istražitelje na svetu. Tu žvaku. Što se Džeka tiče, njegova prvenstvena dužnost jeste da ide Fredu niz dlaku, kao kad teši ozleđenu mačku; kada se Maršal umiri, Džekova 'dužnost' prema zajednici - dužnost koja postoji samo u uobrazilji drugih - biće izvršena, i biće slobodan da se vrati u privatnost koju je pošteno zaradio. Ako se to Dejlu ne svidi, može izatrka da skoči u Misisipi; ako se ne svidi Henriju, Džek će odbiti da čita Sivi dom i primoraće ga da umesto toga sluša Lorensa Velka, Vona Monroa ili nešto podjednako mučno. Loš diksilend. Pre više godina, Džeku je neko poklonio CD pod naslovom Fets Manasas i Mošusni Pacovi Praše Sve U Šesnaest. Trideset sekundi Fetsa Manasasa, i Fred bi počeo da moli za milost.

Ova slika čini da se Džek oseti dovoljno opušteno da pokaže da je njegovo oklevanje pred kredencima i fiokama bilo samo prolazna neodlučnost, a ne fobijska nesposobnost. Iako mu je pažnja bila na drugoj strani kao i obično, uvučena pepeljara ispod komandne table rugala mu se i začikavala ga otkako se ukrcao u pikap. Pljosnatu pločicu pepeljare okružuje nekakva neprirodna sugestivnost, aura prikrivenog zla.

Boji li se to on da iza pločice vreba maleno plavo jaje?

Naravno da ne. Unutra su samo vazduh i oblikovana crna plastika. U tom slučaju, može da je izvuče. Pored prozora kamioneta klize zgrade predgrađa Frenč Lendinga. Džek je stigao otprilike do istog mesta gde je Henri prekinuo onu pesmu Štrokosperme. Naravno da može da izvuče pepeljaru. Ništa prostije. Samo podvučeš prste i cimneš. Najlakša stvar na svetu. Pruža ruku. Pre nego što će prstima dodirnuti pločicu, povlači ruku nazad. Znoj mu curi niz čelo i zadržava se u nozdrvama. "Kao da je ne znam šta", kaže glasno. "Imaš neki problem s tim, Džeki-momče?"

Ponovo pruža ruku prema pepeljari. Odjednom svestan da više obraća pažnju na dno komande table nego na drum pred sobom, diže pogled i smanjuje brzinu na polovinu pređašnje. Ne želi da staje na kočnicu. To je samo pepeljara, pobogu. Prsti mu stižu do pločice, i podvlače se ispod donjeg ruba. Džek još jednom baca pogled na drum. Onda, sa odlučnošću bolničarke koja odlepljuje traku flastera sa pacijentovog maljavog trbuha, sa trzajem izvlači posudu. Upaljač koga je jutros na stazi ispred kuće nesvesno pomerio, odskače tri inča u vazduh, Džekovom užasnutom pogledu sličan letećem crno-srebrnom jajetu.

Skreće sa puta, odskače preko korovom obrasle uzvisine, i juri prema telefonskom stubu koji se diže pred vozilom. Upaljač pada u posudu pepeljare sa glasnim, metalnim udarcem kakav nijedno jaje na svetu ne može da proizvede. Telefonski stub klizi prema njemu i gotovo ispunjava vetrobran. Džek gazi na kočnicu i pikap se sa trzajem zaustavlja, izazvavši seriju lupkanja i čangrljanja u pepeljari. Da nije smanjio brzinu pre nego što je otvorio pepeljaru, zakucao bi se pravo u stub, koji stoji na samo par koraka od branika pikapa. Džek briše znoj sa lica i uzima upaljač. "Bog te tvoj." Gura upaljač u njegovo ležište i zavaljuje se u naslon sedišta. "Dobro kažu da pušenje ubija", kaže. Šala je previše otrcana da bi ga nasmejala, i nekoliko sekundi samo miruje na sedištu i zuri u retki saobraćaj na Lajal Roudu. Pošto je osetio da mu se puls koliko-toliko približio normalnom, podseća se da je, na kraju krajeva, ipak otvorio pepeljaru.

Plavokosi, razbarušeni Tom Lund očigledno je pripremljen za njegov dolazak, jer u trenutku kada je Džek prošao pored tri bicikla poređana kraj vrata i ušao u stanicu mladi policajac ustaje od stola i žuri napred da mu šapne da ga Dejl i Fred Maršal čekaju u Dejlovoj kancelariji i da će ga sprovesti pravo tamo. Gde će mu se sigurno obradovati. "Kao i ja, poručniče Sojer", dodade Lund. "Čoveče, moram to da kažem. Mislim da nam je preko potrebno vaše umeće."

"Zovi me Džek. Više nisam poručnik. A nisam više ni policajac." Džek je upoznao Toma Lunda radeći na slučaju Kinderling, i svidela mu se mladićeva energičnost i posvećenost. Zaljubljen u svoj posao, uniformu i značku, sa poštovanjem prema pretpostavljenom i divljenjem prema Džeku, Lund je bez primedbe proveo stotine sati pored telefona, u arhivi i u svojim kolima, više puta proveravajući često protivrečne pojedinosti vezane za susret agenta osiguranja za farme iz Viskonsina i dve prodavačice ljubavi sa Sanset Stripa. Za sve to vreme Tom Lund je zadržao energetski naboj srednjoškolskog kvoterbeka koji istrčava na teren da odigra svoju prvu utakmicu. Više ne izgleda tako, primećuje Džek. Ispod očiju su mu tamne kesice, a kosti lica su izraženije. Za Lundov izgled zaslužno je još nešto pored neispavanosti i umora: oči mu imaju bespomoćno zaprepašćen izraz osobe koja je doživela jak moralni šok. Ribar je ukrao dobar deo mladosti Toma Lunda.

"Tek treba da vidim šta mogu da učinim", kaže Džek, nudeći obećanje većeg angažovanja nego što je zaista spreman da preuzme.

"Sigurno je da će nam svaka vaša pomoć biti od koristi", odgovara Lund. To je preterano, odveć servilno, i pošto se Lund okrenuo da ga povede do kancelarije, Džek pomišlja Nisam došao da budem vaš spasitelj.

Ova misao odmah budi osećaj krivice u njemu. Lund kuca na vrata, otvara ih da najavi Džeka, gura ga unutra i iščezava kao duh, potpuno neprimećen od dva muškarca koji ustaju sa stolica i upiru pogled u posetiočevo lice, jedan sa vidnom zahvalnošću, drugi sa ogromnom količinom istog osećanja pomešanog sa golom potrebom, zbog koje Džeku postaje još nelagodnije.

Uporedo sa Dejlovim promumlanim predstavljanjem, Fred Maršal kaže: "Hvala vam što ste pristali da dođete, neizmerno sam vam zahvalan. To je sve što mogu..." Desna ruka mu se pruža kao ručka pumpe. Kada ju je Džek prihvatio, lice Freda Maršala obliva se još većom količinom emocija. Njegova šaka steže Džekovu, maltene je prisvaja, kao što životinja polaže pravo na svoj plen. Steže, čvrsto, i drma više puta nego što je uobičajeno. Oči mu se pune suzama. "Ne mogu da..." Maršal izvlači šaku i otire suze sa lica. Oči mu sada deluju beskrajno ranjivo. "Oh, čoveče", kaže. "Zaista mi je drago što ste došli, gospodine Sojer. Ili da vas zovem 'poručniče'?"

"Biće dobro i Džek. Kako bi bilo da me vas dvojica uputite u ono što se danas dogodilo?"

Dejl pokazuje prema pripremljenoj stolici; sva trojica zauzimaju mesta, i bolna ali u suštini jednostavna priča o Fredu, Džudi i Tajleru Maršalu započinje. Neko vreme govori samo Fred. U njegovoj verziji priče, plemenita ženica lavovskog srca, predana supruga i majka, postaje žrtva zbunjujućih, višestrukih promena i poremećaja, i razvija zagonetne simptome koje njen nemarni, glupi, egoistični muž potpuno previđa. Bunca reči bez smisla; piše nepovezane stvari na hartiji koju zatim gužva i pokušava da proguta. Unapred vidi tragediju koja predstoji, i to je izluđuje. Jeste da zvuči blesavo, ali egoistični muž veruje da je tako. Tačnije, misli da veruje da je tako, jer razmišlja o tome još otkako je prvi put razgovarao sa Dejlom, i iako stvar zvuči blesavo, nekako ima smisla. Koje bi drugo objašnjenje moglo da postoji? Zato i misli ono što misli - da je njegova žena počela da gubi razum jer je znala da je Ribar na putu. Pretpostavlja da su takve stvari moguće. Hrabra i izmučena ženica znala je, na primer, da je njen preslatki, divni sinčić nestao pre nego što joj je njen glupi i sebični muž, koji je otišao na posao kao da se radi o sasvim običnom danu, rekao za bicikl. To u velikoj meri dokazuje ono o čemu je govorio. Divni dečačić izašao je sa još tri drugara da se igra, ali su se samo tri drugara vratila kućama, a pozornik Deni Čeda našao je sinčićev 'švin' bicikl i jednu patikicu na pločniku ispred Makstonovog staračkog doma.

"Deni Čita?" pita Džek, koji, kao i Fred Maršal, počinje da misli da veruje u neke veoma zabrinjavajuće stvari.

"Čeda", kaže Dejl, i izgovara prezime slovo po slovo. Dejl potom priča svoju, kudikamo kraću verziju priče. U priči Dejla Gilbertsona, dečak izlazi da vozi bicikl i nestaje, moguće kao žrtva otmice, sa pločnika ispred Makstonovog staračkog doma. To je sve što Dejl zna, i veruje da će Džek Sojer moći da popuni većinu okolnih praznina.

Džek Sojer, u koga su se zagledala ostala dvojica u sobi, uzima vremena da se navikne na tri misli koje trenutno veruje da misli. Prva i nije toliko misao koliko reakcija koja sadrži prikrivenu pomisao: od trenutka kada mu je Fred Maršal stisnuo šaku i rekao 'Oh, čoveče' Džeku je postao drag, a to je neočekivan obrt u večerašnjem događanju. Fred Maršal mu otprilike liči na momka sa postera koji veliča život u malom mestu. Ako tu sliku postavite na panoe koji reklamiraju zemljište u Francuskom okrugu, prodaćete veliki broj vikendica ljudima iz Milvokija i Čikaga. Maršalovo prijateljsko, prijatno lice i vitki stas trkača kao da svedoče o odgovornosti, pristojnosti, lepom vaspitanju i društvenosti, skromnosti i nesebičnom srcu. Što više Fred Maršal optužuje sebe za sebičnost i glupost, to je Džeku simpatičniji. A što mu je više simpatičan, to više saoseća sa njegovom strašnom nevoljom, i više želi da mu pomogne. Džek je došao u stanicu očekujući da će na Dejlovog prijatelja reagovati kao policajac, ali su njegovi policijski refleksi zarđali od neupotrebe. Zato reaguje kao saosećajni građanin. Policajci, Džek to dobro zna, civile zahvaćene pratećim talasom zločina gotovo nikada ne posmatraju kao građane i sapatnike, a pogotovo u početnim fazama istrage. (Misao skrivena unutar Džekove reakcije na čoveka pred njim glasi da Fred Maršal nije sposoban da gaji sumnju ni prema kome sa kim je u prijateljskim odnosima.)

Džekova druga misao istovremeno je misao policajca i solidarnog građanina, i iako još pokušava da se navikne na treću, koja je u potpunosti proizvod njegovih zarđalih ali i dalje preciznih refleksa policajca, obznanjuje je: "Bicikli koje sam video ispred ulaza pripadaju Tajlerovim drugovima? Da li ih neko u ovom trenutku ispituje?"

"Bobi Dilak", kaže Dejl. "Popričao sam sa njima kada su stigli, ali nisam ništa saznao. Prema njihovoj priči, bili su svi zajedno u ulici Čejs, a onda se Tajler nekuda odvezao. Tvrde da ništa nisu videli. Možda i nisu."

"Ali ti misliš da to nije sve."

"Iskreno da kažem, mislim. Ali nemam pojma šta bi to moglo biti, a moramo da ih pošaljemo kućama pre nego što njihovi roditelji iskoče iz kože."

"Ko su oni, i kako se zovu?"

Fred Maršal savija šaku kao da stiska dršku nevidljive palice za bezbol. "Ebi Veksler, T.Dž. Reniker i Roni Mecger. To su dečaci sa kojima se Taj ovog leta družio." Nad rečenicom lebdi neizgovorena osuda.

"Zvučite kao da ih ne smatrate najboljim društvom za vašeg sina."

"Pa, nije baš tako", kaže Fred, rastrzan između želje da kaže istinu i želje da ne ispadne nepravedan. "Ne tako kako ste vi to predstavili. Ebi mi liči na siledžiju, a druga dvojica su možda malo... usporeni? Nadam se... ili sam se nadao... da će Taj shvatiti da može da nađe drugove koji će biti više na... znate..."

"Više na njegovom nivou."

"Tako je. Problem je u tome što je moj sin pomalo sitan za svoj uzrast, a Ebi Veksler je... ovaj..."

"Krupan za svoj uzrast", kaže Džek. "Savršena situacija za siledžiju."

"Hoćete da kažete da znate Ebija Vekslera?"

"Ne, ali sam ga video jutros. Bio je sa vašim sinom i još dva dečaka."

Dejl se uspravlja na svojoj stolici, a Fred Maršal ispušta nevidljivu palicu. "Kada je to bilo?" pita Dejl. Fred Maršal istovremeno pita: "Gde?"

"U ulici Čejs, desetak minuta posle osam. Išao sam po Henrija Lejdena, da ga odvezem kući. Kada smo se vraćali iz grada, dečaci su isterali bicikle na ulicu tačno ispred nas. Dobro sam osmotrio vašeg sina, gospodine Maršal. Učinio mi se kao sjajan klinac."

Razrogačene oči Freda Maršala pokazuju da nekakva nada, nekakvo obećanje, zadobija oblik pred njim; Dejl se konačno opušta. "To se uglavnom poklapa sa njihovom pričom. Bilo bi to malo pre nego što ih je Taj napustio. Ako su rekli istinu."

"Ili su oni ostavili njega ", kaže Tajev otac. "Brži su na biciklima od Taja, i ponekad umeju da, znate... da ga zadirkuju."

"Tako što odjure napred i ostave ga samog", kaže Džek. Maršalovo sumorno klimanje glave govori o dečačkim poniženjima, poverenim saosećajnom ocu. Džek se priseća zacrvenjenog, neprijateljskog lica i podignutog srednjaka Ebija Vekslera i pita se da li i kako je mali uspevao da se odbrani od njega. Dejl je rekao da je osetio neiskrenost u priči koju su mu dečaci ispričali, ali zašto bi lagali? Koji god da je razlog postojao za to, gotovo je sigurno vezan za Ebija Vekslera. Ostala dvojica slušaju naređenja.

Odloživši na trenutak treću misao u stranu, Džek kaže: "Hteo bih da porazgovaram sa dečacima pre nego što ih pošaljete kući. Gde su?

"U sobi za ispitivanje, na vrhu stepenica." Dejl upire prstom u tavanicu. "Tom će te odvesti."

Sa zidovima sivim kao na ratnom brodu, sivim metalnim stolom i prozorom uskim poput puškarnice na zidu tvđave, soba na vrhu stepenica čini se projektovana da izmami priznanja pomoću dosade i beznađa, i Džeku se čini, pošto ga je Tom Lund uveo, da su četvorica prisutnih već postali žrtve njene olovne atmosfere. Bobi Dilak okreće glavu, prestaje da kucka olovkom po stolu, i progovara: "Živeo nam Holivud. Dejl nam je rekao da dolazite." Čak i Bobi kao da je pomalo zgasnuo u ovoj polusvetlosti. "Jeste li hteli da ispitate ove prestupnike, poručniče?"

"Za minut ili dva, možda." Dvojica od trojice prestupnika sa one strane stola prate pogledom Džeka kako prolazi iza Bobija Dilaka kao da se plaše da će ih baciti u ćeliju. Reči 'ispitate' i 'poručniče' imale su efekat ledenog vetra iz Kanade. Ebi Veksler stisnutih očiju gleda u Džeka, nastojeći da izgleda tvrdo, a dečak pored njega, Roni Mecger, vrpolji se na stolici, očiju naraslih kao tacne. Treći dečak, T.Dž. Reniker, spustio je glavu na prekrštene ruke i čini se da spava.

"Probudite ga", kaže Džek. "Imam nešto da kažem, i hoću da svi čujete." U stvari, nema šta da kaže, ali želi da ovi dečaci obrate pažnju na njega. Već zna da je Dejl bio u pravu. Ako ne lažu, onda bar nešto prećutkuju. Zato ih je njegovo iznenadno pojavljivanje u ovoj dremljivoj atmosferi uplašilo. Da je Džeku bilo dato da ih ispita, razdvojio bi ih i ispitao pojedinačno, ali sada mora da ispravi grešku koju je Bobi Dilak napravio. Mora da ih obradi sve zajedno, za početak, a za to je potrebno da pojača njihov strah. Ne želi da zlostavlja dečake, već samo da učini da im srce brže zakuca; posle toga će moći da ih razdvoji. Najslabija karika se već pokazala. Džek ne oseća nikakvu prepreku da lažima dođe do informacija.

Roni Mecger drma Ti-džeja za rame, i kaže: "Probudi se, dubalo... budalo."

Zaspali dečak ječi, diže glavu sa stola i počinje da proteže ruke. Pogled mu pada na Džeka, i trepćući i gutajući knedle žuri da ispravi leđa.

Dobrodošao", kaže Džek. "Hoću da vam se predstavim i objasnim zašto sam ovde. Zovem se Džek Sojer, i poručnik sam u odseku za ubistva u losanđeleskoj policiji. Veoma sam uspešan, i imam punu sobu pohvala i odlikovanja. Kada pojurim nekog zlikovca, obično ga i uhapsim. Pre tri godine došao sam ovamo iz Los Anđelesa da rešim jedan slučaj. Dve nedelje kasnije, čovek po imenu Tornberg Kinderling u lancima je otpremljen u L.A. Pošto poznajem ovaj kraj i pošto sam već radio sa ovdašnjim predstavnicima zakona, LAPD me je zamolio da im pomognem u istrazi ubistava koja je počinio Ribar." Baca pogled da vidi da li se Bobi Dilak ceri na ovu besmislicu, ali Bobi samo zuri, ledenog lica, preko stola. "Vaš drugar Tajler Maršal bio je sa vama pre nego što je jutros nestao. Da li ga je Ribar oteo? Žao mi je što moram to da kažem, ali mislim da jeste. Možda možemo da pronađemo Tajlera, možda ne, ali da bih zaustavio Ribara, potrebno je da mi tačno ispričate šta se dogodilo, do najmanje pojedinosti. Morate da budete potpuno iskreni prema meni, jer ako budete lagali ili bilo šta prećutite, bićete krivi za ometanje istrage. Ometanje istrage je veoma ozbiljan zločin. Pozorniče Dilak, koja je najmanja kazna u državi Viskonsin za taj zločin?"

"Pet godina, prilično sam siguran", kaže Bobi Dilak.

Ebi Veksler se ujeda za unutrašnjost obraza; Roni Mecger skreće pogled i mršti se u sto; T.Dž.Reniker tupo zuri u uski prozor.

Džek seda pored Bobija Dilaka. "Ja sam, slučajno, bio onaj momak u pikapu kome si jutros pokazao srednjaka. Ne mogu reći da sam oduševljen što se ponovo vidimo."

Dve glave okreću se prema Ebiju, koji grčevito čkilji, nastojeći da reši ovaj novi problem. "Nisam", kaže, odlučivši se za uporno poricanje. "Možda je izgledalo k'o da jesam, al' nisam."

Ebi se podrugljivo osmehuje. "Ne pokazujem srednjaka nepoznatim ljudima."

"Ustani", kaže Džek.

Ebi gleda levo i desno, ali njegovi drugovi izbegavaju da sretnu njegov pogled. Gura stolicu unazad i kolebljivo ustaje.

"Pozorniče Dilak", kaže Džek, "izvedite ovog dečaka iz sobe i pričuvajte ga."

Bobi Dilak savršeno igra svoju ulogu. Gipko ustaje sa stolice i fiksira pogledom Ebija dok klizi prema njemu. Podseća na pantera koji se približava dobrom zalogaju. Ebi Veksler odskače unazad i pokušava da zaustavi Bobija podignutim dlanom. "Nemojte - povlačim reč - uradio sam to, u redu?"

"Prekasno", kaže Džek. Sedi i gleda kako Bobi hvata dečaka za lakat i vuče ga prema vratima. Zajapuren i znojeći se, Ebi se ukopava u pod, i potisak ga presavija preko isturenog trbuha. Počinje da tetura napred, jaučući i rasipajući suze. Bobi Dilak otvara vrata i vuče ga u bezlični hodnik na spratu. Vrata se sa treskom zatvaraju i presecaju njegovo preplašeno zavijanje.

Preostala dva dečaka beli su u licu kao mleko i, čini se, potpuno skamenjeni. "Ne brinite za njega", kaže Džek. "Biće dobro. Za petnaest, dvadeset minuta, bićete slobodni da idete kući. Smatrao sam da nema smisla razgovarati sa nekim ko laže pre nego što smo i počeli. Zapamtite: čak i najnesposobniji policajac zna kada ga lažu, a ja sam najbolji policajac. Zato ćemo da uradimo ovako. Popričaćemo o onome sto se jutros dogodilo, o onome što je Tajler radio, kako ste se razdvojili, gde ste bili, šta ste posle radili, koga ste sve videli, i takve stvari." Zavaljuje se unazad i spušta dlanove na sto. "Hajde sad, ispričajte mi šta se dogodilo."

Roni i Ti-džej se zgledaju. Ti-džej gura desni kažiprst u usta i počinje sekutićima da glođe nokat. "Ebi vam je pokaz'o srednjaka", kaže Roni.

"Ma šta mi reče. Posle toga."

"Uh, Taj je rek'o da mora negde d' ide."

"Mor'o je nekud da ide", ubacuje se Ti-džej kao odjek.

"Gde ste se u tom trenutku nalazili?"

"Uh... Ispred Olsorts Pomorijuma."

"Emporijuma", kaže Ti-džej. "Nije pomorijum, tikvane, nego em-po-ri-jum."

"I?"

"I onda je Taj rek'o...", Roni baca pogled prema Ti-džeju. "Taj je rek'o da mora negde d' ide."

"U kom pravcu je otišao, na istok ili na zapad?"

Dečaci na ovo pitanje reaguju kao da je postavljeno na stranom jeziku, nemo se premišljajući.

"Prema reci, ili od nje?"

Ponovo se zgledaju. Pitanje je bilo na engleskom, ali odgovor izostaje. Onda Roni konačno kaže: "Ne znam."

"A ti, Ti-džej? Znaš li ti?"

Ti-džej odmahuje glavom.

"Dobro. To je pošteno. Ne znate jer ga niste ni videli kako odlazi, zar ne? I nije vam rekao da mora negde da ode, zar ne? Kladim se da je to Ebi izmislio."

Ti-džej se vrpolji, a Roni sa strahopoštovanjem zija u Džeka. Upravo se ispostavilo da je zapravo Šerlok Holms.

"Sećate se kada sam prošao pored vas u kamionetu?" Klimaju glavom. "Tajler je bio sa vama." Ponovo klimaju. "Već ste bili sišli sa pločnika ispred Olsorts Emporijuma, i vozili ste se Čejsom prema istoku - udaljavali ste se od reke. Video sam vas u retrovizoru. Ebi je vozio veoma brzo. Vas dvojica ste nekako uspevali da ga pratite. Tajler je sitniji od vas, pa je zaostao. Eto kako znam da se nikud nije odvezao. Nije mogao da vas stigne."

Roni Mecger počinje da pišti: "Jeste, zaost'o je, mnogo je zaost'o, a onda se pojavio Birar i zgrabio ga." I počinje da plače.

Džek se naginje napred. "Jeste li videli da se to dogodilo? Bilo ko od vas?"

"Neeeaa", cvili Roni. Ti-džej polako odmahuje glavom.

"Niste videli nekoga da razgovara sa Tajem, ili neka kola da su se zaustavila, da je ušao u neku prodavnicu, ili tako nešto?"

Dečaci se oglašavaju nerazgovetnim brbljanjem kojim hoće da kažu da nisu ništa videli.

"Kada ste primetili da ga nema?"

Ti -džej otvara usta, i ponovo ih zatvara. Roni kaže: "Kada smo uzeli 'slurpije'." Lice mu se grči od napetosti. Ti-džej potvrdno klima glavom.

Dva sledeća pitanja otkrivaju da su u 'slurpijima' uživali u 7-Jedanaest, gde su takođe kupili i Magične kartice, i da im verovatno nije trebalo više od minut-dva da primete Tajlerov nestanak. "Ebi je rek'o da će nam Tajler kupiti još kartica", dodaje uslužni Roni.

Stigli su do trenutka koji je Džek čekao. Kakva god bila njihova tajna, dogodila se ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest i shvatili da im se Tajler još nije pridružio. A tajna je isključivo Ti-džejeva muka. Dečak praktično znoji krv, dok je njegovog prijatelja prilično smirilo prisećanje na 'slurpije' i Magične kartice. Ostalo je još samo jedno pitanje koje želi da im postavi. "Ebi je, dakle, hteo da nađe Tajlera. Jeste li svi seli na bicikle i tražili okolo, ili je Ebi poslao samo jednog od vas?"

"A?" kaže Roni. Ti-džej spušta bradu i ukršta ruke ispred glave kao da se brani od udaraca. "Tajler je nekud otiš'o", kaže Roni. "Nismo ga tražili, nego smo otišli u park. Da se menjamo za Magične kartice."

"Shvatam", kaže Džek. "Hvala ti, Roni. Mnogo si mi pomogao. Hoću sad da izađeš i ostaneš sa Ebijem i pozornikom Dilakom, a ja ću malo da popričam sa Ti- džejem. Neće trajati više od pet minuta, ako bude i toliko."

"Mogu d' idem?" Na Džekovo klimanje glavom, Roni se bojažljivo diže od stola. U trenutku kada je stigao do vrata, Ti-džej zajeca. Onda Roni izlazi, a Ti-džej se grči u stolici i trudi se da bude što manji dok zuri u Džeka očima koje su postale sjajne, pljosnate i savršeno okrugle.

"Ti-džej", kaže Džek, "uveravam te da nemaš šta da brineš." Sada kada je ostao sam sa dečakom koji je priznao krivicu tako što je zaspao u sobi za ispitivanje, Džek Sojer pre svega želi da ga oslobodi te krivice. Zna Ti-džejevu tajnu, da zapravo nema tajne; beskorisna je. "Bez obzira šta mi budeš rekao, neću te uhapsiti. To je takođe obećanje. Nisi ni u kakvoj nevolji, sine. U stvari, drago mi je što ste ti i tvoji drugari mogli da dođete i pomognete nam da razjasnimo stvar." Još dva ili tri minuta nastavlja da govori u ovom smislu, i T.Dž. Reniker, prethodno osuđen na smrt streljanjem, postepeno počinje da shvata da je pomilovanje ipak stiglo i da je pošteđen od onoga što njegov drugar Ebi naziva obranim bostanom. Vraća se u prvobitnu veličinu, a oči mu više nemaju prestravljen izraz.

"Reci mi šta je Ebi uradio", kaže Džek. "Ostaće među nama. Nikome neću reći. Časna reč. Neću te otkucati."

"'Teo je da Taj kupi još Magičnih kartica", kaže Ti-džej, napipavajući put kroz nepoznatu teritoriju. "Da je Taj bio tamo, mor'o bi. Ebi nekad ume da bude stvarno gadan. Rek'o mi je spusti se niz ulicu i dovedi sporaća, il' ću ti napravim indijansku vatru."

"I ti si seo na bicikl i spustio se niz ulicu Čejs."

"Aha. Gled'o sam, al' nigde nisam vid'o Taja. A bio sam siguran da 'oću, znate? Jer 'de je drugo mog'o da bude?"

"Ali...?" Džek izvlači odgovor za koji zna da sledi tako što kruži šakom po vazduhu.

Al' ga ipak nisam vid'o. Stig'o sam do ulice Kvin, tamo 'de je starački dom, sa visokom živicom ispred. I onda sam ugled'o njegov bajs. Na pločniku ispred živice. I njegovu patiku. I lišće sa živice."

Evo konačno i nje, beskorisne tajne. Možda ne potpuno beskorisne: dala je prilično tačno vreme dečakovog nestanka: 8:15, otprilike, ili 8:20. Bicikl je ležao na pločniku pored patike otprilike četiri sata pre nego što ih je Deni Čeda pronašao. Makstonov dom zauzima gotovo celokupno zemljište u tom delu ulice Kvin, a gosti nisu počeli da se pristižu na Festival jagoda pre podneva.

Ti-džej opisuje kako se uplašio - ako je Ribar uvukao Taja u živicu, mogao je da se vrati po još! U odgovor na Džekovo poslednje pitanje, dečak kaže: "Ebi nam je rek'o da kažemo da se Taj odvez'o dok smo stajali ispred Olsortsa, da nas, kao, ne bi okrivili zbog toga. Ako ispadne da je ubijen. Taj nije ubijen, je l' da? Decu k'o Taj ne ubijaju."

"Nadam se da nije", kaže Džek.

"I ja." Ti-džej šmrče i briše nos nadlakticom.

"Hajde, vreme je da se vratite kući", kaže Džek, i diže se sa stolice. Ti-džej ustaje i polazi duž stola. "Oh! Sad sam se setio!"

"Šta?"

"Na pločniku je bilo i perja."

Pod ispod Džekovih nogu počinje da se ziba, levo pa desno, kao da je na palubi broda. Pridržava se za naslon stolice. "Stvarno?" Čini napor da se sredi pre nego što će se okrenuti dečaku. "Kako to misliš da je bilo perja?"

"Crna pera. Velika. K'o od vrane. Jedno je bilo pored bajsa, a drugo u patiki."

"Čudno", kaže Džek, kupujući vreme da se oporavi od neočekivanog pojavljivanja perja u njegovom razgovoru sa T.Dž. Renikerom. Apsurdno je da je uopšte reagovao na tako nešto, a to što je na trenutak osetio da će se onesvestiti već je groteskno. Ti-džejevo perje bilo je pravo perje prave vrane na pločniku. Njegovo perje bilo je iz sna, perje nepostojećih crvendaća, nestvarnih kao i sve drugo u snu. Džek podseća sebe na više ovakvih korisnih stvari, i uskoro se ponovo oseća normalno, ali bi trebalo da imamo na umu da će ostatak noći i veći deo sledećeg dana reč perje ostati da lebdi, okružena aurom naelektrisanom kao olujni oblak, iza i između njegovih misli, povremeno izranjajući sa sažižućim praštanjem munje.

"Uvrnuto", kaže Ti-džej. "Mislim, kako je pero dospelo u patiku?"

"Možda ga je doneo vetar", kaže Džek, spremno prenebregavši činjenicu da je dan bio bez vetra. Ohrabren mirovanjem poda, pokazuje Ti-džeju da izađe u hodnik, i polazi za njim.

Ebi Veksler se otiskuje od zida i zaustavlja se pored Bobija Dilaka. I dalje igrajući ulogu, Bobi kao da je isklesan od mermera. Roni Mecger se strateški odmiče. "Ove momke sada možete da pustite kući", kaže Džek. "Izvršili su svoju dužnost."

"Ti-džej, šta si rekao?" pita Ebi, pretećim glasom.

"Potvrdio je da ne znate ništa o nestanku vašeg drugara", kaže Džek.

Ebi se opušta, mada ne bez mrkih pogleda svima oko njega. Poslednji i najopakiji pogled upućen je Džeku, koji podiže obrve. "Nisam plak'o", kaže Ebi. "Uplašio sam se, al' nisam plak'o."

"Da si se plašio, jesi", kaže Džek. "Sledeći put nemoj da mi lažeš. Imao si priliku da pomogneš istrazi, i uprskao si je."

Ebi se muči da shvati ovu poruku i uspeva, bar delimično, da je svari. "U redu, al' nisam vama pokaz'o srednjaka. Bilo je to zbog one glupave muzike."

"Ni meni se nije svidela. Moj saputnik je insistirao da je čujem. Znate ko je to bio?"

U lice Ebijevom sumnjičavom durenju, Džek kaže: "Džordž Redban."

To je isto kao da je rekao Supermen ili Arnold Švarceneger; Ebijeva podozrivost isparava, i lice mu se preobražava. Njegove sitne, blizu smeštene oči ispunjavaju se nevinom zadivljenošću. "Poznajete Džordža Redbana?"

"On je jedan od mojih najboljih prijatelja", kaže Džek, prećutavši da se većina drugih drugih najboljih prijatelja takođe svodi na Džordža Redbana.

"Strava", kaže Ebi.

Ti-džej i Roni ponavljaju kao hor: "Strava."

"Džordž jeste strava tip", kaže Džek. Preneću mu šta ste rekli. Hajdemo dole, do vaših bicikala."

Još opijeni čašću što su videli velikog, veličanstvenog Džordža Redbana, dečaci uzjahuju bicikle, spuštaju se niz ulicu Samner i skreću u Drugu. Bobi Dilak progovara: "Dobro vam je bio taj trik sa Džordžom Redbanom. Poslali ste ih srećne kući."

"Nije bio trik."

Toliko iznenađen da se progurao u stanicu zajedno sa Džekom, Bobi kaže: "Džordž Redban vam je stvarno prijatelj?"

"Aha", kaže Džek. "I mogu ti reći da ponekad ume da bude pravi davež."

Dejl i Fred Maršal dižu pogled na Džekov ulazak u kancelariju, Dejl sa opreznim iščekivanjem, a Fred Maršal sa nečim što Džek sa žaljenjem prepoznaje kao nadu.

"Pa?" kaže Dejl.

( perje)

"Bio si u pravu, nešto su krili, ali ne bog zna šta."

Fred Maršal se svaljuje na naslon stolice, puštajući da nada iscuri iz njega kao vazduh iz probušene gume.

"Ubrzo pošto su izašli iz 7-Jedanaest, Vekslerov mali je poslao Ti-džeja niz ulicu da potraži vašeg sina", kaže Džek. "Kada je Ti-džej stigao u ulicu Kvin, video je bicikl i patiku kako leže na pločniku. Naravno, svi su pomislili na Ribara. Ebiju Veksleru je palo na pamet da mi mogli da ih okrive za to što su ga ostavili samog, pa je smislio priču koju ste čuli - da je Tajler otišao od njih, a ne obratno."

"Ako ste videli svu četvoricu zajedno oko osam i deset, to znači da je Tajler nestao samo nekoliko minuta posle toga. Šta radi taj tip, vreba u živicama?"

Možda baš to", kaže Džek. "Jesi li poslao ljude da pretraže živicu?"

( perje)

"Oni iz državne su je pretražili uzduž i popreko. Sve što su našli bilo je lišće i zemlja."

Fred Maršal udara pesnicom o sto kao da ukucava klin. "Moj sin je nestao četiri sata pre nego što je neko primetio njegov bicikl. Sada je već sedam i trideset! Nema ga ceo dan! Trebalo bi da vozim okolo i tražim ga, a ja sedim ovde s vama!"

"Svi traže tvog sina, Frede", kaže Dejl. "Moji ljudi, državna policija, čak i FBI."

"Nemam poverenja u njih", kaže Fred. "Nisu pronašli ni Irmu Freno, zar ne? Zašto bi sad našli mog sina? Koliko ja vidim, ostala mi je samo jedna nada." Emocije su mu pretvorile oči u svetiljke uperene u Džeka. "Ta nada ste vi, poručniče. Hoćete li mi pomoći?"

Džekova treća i najproblematičnija misao, koja pripada isključivo iskusnom policajcu i do sada je bila potiskivana, tera ga da kaže: "Hteo bih da razgovaram sa vašom ženom. Ako planirate da je sutra posetite, da li bi vam smetalo da pođem sa vama?"

Dejl trepće, pa kaže: "Možda bi trebalo da popričamo o tome."

"Mislite da bi bilo neke koristi od toga?"

"Moglo bi da bude", kaže Džek.

"U svakom slučaju, možda bi se ona umirila kada bi vas videla", kaže Fred. "Živite u Norveškoj dolini, zar ne? To je na putu za Arden. Mogu da vas pokupim oko devet."

"Džek", kaže Dejl.

"Onda se vidimo u devet", kaže Džek, praveći se da ne primećuje znake pomešanog nespokojstva i ljutnje koje mu šalje prijatelj, ni glasić koji šapuće (perje).

"Sjajno", kaže Henri Lejden. "Ne znam da li da ti zahvaljujem ili čestitam. Oboje, pretpostavljam. Prekasno je da budeš 'strava' kao ja, ali mislim da imaš šanse za 'krvav'."

"Ne loži se. Jedini razlog što sam otišao tamo bio je da sprečim dečakovog oca da dođe kod mene."

"To nije bio jedini razlog."

"U pravu si. Osećao sam nekakvu teskobu, pa sam pomislio da bi mi prijalo da izađem malo na vazduh, da promenim ambijent."

"Možda, ali je postojao i treći razlog."

"Ako tako misliš, Henri, zajebao si se. Hoćeš da kažem da sam postupio u skladu sa građanskom svesti, ili iz časti, solidarnosti, altruizma ili šta ti ga ja znam čega. E, nisam. Ne volim što ovo moram da kažem, ali znaj da sam manje dobrodušan i odgovoran nego što misliš da jesam."

"Zajebao sam se? Čoveče, tu si apsolutno u pravu. Skoro ceo život mi je ne zajeban, nego sjeban do koske."

"Pohvalno je što priznaješ."

Međutim, pogrešno si me shvatio. U pravu si, zaista mislim da si dobar i pošten čovek. Ne mislim, već znam. Skroman si, saosećajan, častan i odgovoran - bez obzira šta u ovom trenutku misliš o sebi. Ali nisam govorio o tome."

"Nego o čemu?"

"Drugi razlog zbog koga si odlučio da odeš do policijske stanice ima neke veze sa tim problemom, brigom, ili šta je već to što te muči u poslednji par nedelja. Kao da imaš nekakvu senku nad glavom."

"Eh?" kaže Džek.

"Taj problem, ta tvoja tajna, zaokuplja ti dobar deo pažnje, tako da si samo napola prisutan; ostatak je negde drugde. Dušo, zar misliš da ne mogu da osetim kada si zabrinut i odsutan? Možda sam slep, ali to ne znači da ne vidim."

"U redu. Recimo da mi u poslednje vreme nešto zaokuplja misli. Kakve to ima veze sa odlaskom u policijsku stanicu?"

"Postoje dve mogućnosti. Ili si išao da se suočiš, ili da pobegneš od toga."

Džek ćuti.

"Što ukazuje da taj problem ima veze sa tvojom karijerom policajca. Možda se neki stari slučaj povampirio da te proganja. Možda je neki opičeni siledžija koga si poslao u zatvor izašao pa ti preti da će te ubiti. Ili sam se ponovo zajebao, a ti si saznao da imaš rak jetre, i prognozu da ti je ostalo najviše tri meseca života."

"Koliko mi je poznato nemam rak, niti nekakav bivši robijaš želi da me ubije. Svi moji stari slučajevi, bar većina njih, bezbedno počivaju u arhivi LAPD. S druge strane, nešto me u poslednje vreme jeste proganjalo, i trebalo je da očekujem da ćeš da osetiš to. Ali to je zato što nisam hteo, šta ja znam, da te opterećujem time dok sam ne dokučim o čemu se radi."

"Reci mi jednu stvar, hoćeš? Jesi li išao da se suočiš, ili si bežao?"

"Na to pitanje nema odgovora."

"Videćemo. Kad će ta hrana? Bukvalno sam izgladneo. Previše sporo kuvaš. Ja bih još pre deset minuta bio gotov."

"Strpi se", kaže Džek. "Sad će. Problem je ta tvoja blesava kuhinja."

"To je najpraktičnija kuhinja u Americi. Možda čak na svetu."

Pošto je napustio policijsku stanicu, dovoljno žurno da izbegne beskorisnu raspravu sa Dejlom, Džek je podlegao slabosti i pozvao Henrija sa ponudom da pripremi večeru za obojicu. Par dobrih stejkova, boca kvalitetnog vina, pržene pečurke i brdo salate. Pokupio bi sve što im treba usput, u Frenč Lendingu. Džek je već u tri ili četiri prilike pripremao hranu za Henrija, a Henri je priredio jednu potpuno uvrnutu večeru za Džeka. (Kućna pomoćnica je skinula sve začine i trave sa police da je očisti, i posle ih vratila na pogrešna mesta.) Zašto ide u Frenč Lending? Objasniće kada stigne. U pola devet je stao ispred Henrijeve prostrane bele kuće, pozdravio se sa Henrijem i uneo namirnice i primerak Sivog doma u kuhinju. Bacio je knjigu na kraj stola, otvorio vino, nasuo domaćinu i sebi po čašu, i počeo da priprema hranu. Potrošio je nekoliko minuta da se ponovo upozna sa neobičnostima Henrijeve kuhinje, u kojoj predmeti nisu bili poređani po vrsti - tiganji sa tiganjima, noževi sa noževima, lonci sa loncima - već prema tome kakvo se jelo sprema. Kada Henri poželeo da isprži pastrmku i mlad krompir, trebalo je samo da otvori odgovarajući kredenac i da pronađe sav potreban pribor. Sve je bilo poređano u četiri osnovne grupe (meso, riba, perad i povrće), sa brojnim podgrupama i podgrupama podgrupa za svaku od kategorija. Ovakav sistem je potpuno zbunjivao Džeka, koji je često morao da zaviri u nekoliko odvojenih kraljevstava da bi pronašao špatulu koju želi. Dok je Džek seckao, tragao po policama i kuvao, Henri je postavio trpezu, a zatim seo da ispita zabrinutog prijatelja.

Sada su stejkovi, lako pečeni, prebačeni na tanjire, pečurke poređane oko njih, a ogromna drvena činija za salatu izneta na sredinu stola. Henri objavljuje da je večera izvrsna, otpija gutljaj vina, i kaže: "Ako i dalje ne želiš da razgovaraš o svojem problemu, ispričaj mi bar šta se dogodilo u stanici. Pretpostavljam da je ostalo vrlo malo sumnje da je oteto još jedno dete."

"Gotovo nimalo, žalim što moram da kažem. Radi se o dečaku po imenu Tajler Maršal. Otac mu se zove Fred Maršal, i radi kod Golca. Poznaješ li ga?"

"Ima dosta vremena otkako sam kupio poslednji kombajn", kaže Henri.

"Prvi utisak koji sam stekao o Fredu Maršalu bio je da se radi o jako finom momku", kaže Džek, i počinje da prepričava, potanko i ništa ne izostavljajući, šta se događalo i do kakvih saznanja se došlo u toku večeri, sve izuzev jedne stvari, a to je ona njegova treća, neizgovorena misao.

"Stvarno si zatražio da posetiš Maršalovu ženu? U krilu za duševne bolesnike luteranske bolnice?"

"Jesam, tražio sam", kaže Džek. "Sutra idemo tamo."

"Ne kapiram." Henri jede tako što lovi hranu nožem, nabada je viljuškom i odmerava, pre nego što je odseče, usku traku stejka. "Zašto bi želeo da vidiš majku?"

"Zato što mislim da je, na ovaj ili onaj način, povezana sa tim", kaže Džek.

"Nemoj, molim te. Dečakova rođena majka?"

"Ne kažem da je ona Ribar, pošto naravno nije. Prema priči njenog muža, ponašanje Džudi Maršal počelo je da se menja pre nego što je nestala Ejmi Sen Pjer. Njeno stanje se pogoršavalo uporedo sa ubistvima, i kada joj je nestao sin, potpuno je pukla. Muž je morao da je smesti u bolnicu."

"Zar ne misliš da je imala više nego dobar razlog za slom?"

"Otkačila je pre nego što joj je iko rekao za sina. Njen muž misli da je vidovita! Rekao je da je unapred videla ubistva, i da je znala da Ribar dolazi. Znala je da joj je sin nestao pre nego što su našli bicikl - kada je Fred Maršal stigao kući, zatekao ju je kako grebe po zidovima i govori besmislice. Bila je potpuno izvan kontrole."

"Poznati su brojni slučajevi da majka oseti da njenom detetu preti opasnost ili je povređeno. Psihička veza. Zvuči kao praznoverje, ali verujem da je moguće."

"Ne verujem da je u pitanju vidovitost, ili vremenska podudarnost."

"Šta onda misliš da je?"

"Džudi Maršal nešto zna, a to što zna je prava bomba. Fred to ne vidi - preblizu je - niti Dejl. Trebalo je da ga čuješ kako priča o njoj."

"Šta je to što bi ona trebalo da zna?"

Mislim da zna ko to radi. Mislim da je neko blizak njoj. Ko god da je, zna mu ime, i to je izluđuje."

Henri mršti čelo, i primenjuje svoju tehniku prečešljavanja da ulovi još jedan zalogaj stejka. "I zato ideš u bolnicu da je navedeš da se otvori", konačno zaključuje.

"Da. Otprilike."

Izjavu prati tajanstvena tišina. Henri nemo peca mesa, žvaće ono što je upecao, i zaliva to kaberneom.

"Kako je prošla tvoja tezga? Dobro?"

"Lepota Božja. Trebalo je da vidiš one slatke stare svingere kako luduju na podijumu, čak i oni u kolicima. Mada me je jedan čilac malo iznervirao. Bio je neučtiv prema ženi po imenu Alisa, i tražio je da pustim 'Košmar ledi Megoen' iako takva pesma ne postoji, kao što verovatno znaš..."

"Zove 'se San ledi Megoen'. Stvar Vudija Hermana."

"Dobar si, mali. Ali tip je, pored toga, imao i stvarno jeziv glas. Zvučao je kao nešto iz pakla! Bilo kako bilo, nisam imao ploču Vudija Hermana, pa je zatražio 'Nikako da krenem' od Banija Berigana. Što je, slučajno, bila Rodina omiljena pesma. S obzirom na one moje uvrnute zvučne halucinacije, to me je prilično uzdrmalo. Ne znam zašto, ali jeste."

Sledećih nekoliko minuta usredsređeni su na hranu.

Onda Džek kaže: "O čemu razmišljaš, Henri?"

Henri naginje glavu, kao da osluškuje neki unutrašnji glas. Iskrivivši lice, odlaže viljušku na tanjir. Unutrašnji glas nastavlja da zahteva njegovu pažnju. Namešta naočare, i okreće se Džeku. "Uprkos svemu što tvrdiš, i dalje razmišljaš kao policajac."

Džeka spopada sumnja da mu Henri zapravo nije dao kompliment. "Šta time hoćeš da kažeš?"

"Policajci drugačije posmatraju stvari nego oni koji to nisu. Kada policajac pogleda drugog čoveka, prvo se pita šta je ovaj skrivio. Pritom mu uopšte ne padne na pamet da je taj drugi verovatno nedužan. Za dugogodišnjeg policajca, sa više od deset godina u službi, svi osim policajaca su krivci, samo što još nisu uhvaćeni."

Henri je opisao umno ustrojstvo više desetina ljudi sa kojima je Džek nekada radio. "Henri, otkud ti to znaš?"

"Vidim im u očima", kaže Henri. "Takav im je pogled na svet. A ti si policajac."

Džeku izleće: "Ja sam kopicajac." Obliva ga rumenilo. "Izvini, ta glupa fraza mi se stalno mota po glavi, i sada mi naprosto izletela."

"Kako bi bilo da raščistimo sto i počnemo sa Sivim domom?"

Pošto su naslagali ono malo sudova pored sudopere, Džek uzima knjigu sa drugog kraja stola i polazi za Henrijem u dnevnu sobu, zastavši u prolazu, kao što uvek čini, da osmotri prijateljev studio. Zastakljena vrata otvaraju se u malu, zvučno izolovanu sobu, pretrpanu elektronskom opremom: mikrofon i gramofon, vraćeni iz Makstonovog doma i ponovo postavljeni ispred Henrijeve debelo tapacirane, pokretne stolice; uređaj za menjanje ploča i odgovarajući digitalno-analogni konvertor postavljeni su nadomak ruke, pored miksete i teškog magnetofona u blizini drugog, većeg prozora, koji gleda u kuhinju. U vreme kada je Henri planirao studio, Roda je tražila prozore, jer je htela, kako je rekla, da joj on bude na vidiku dok radi. Nigde se ne vidi nijedan kabl. Studio odlikuje disciplinovana urednost kapetanove kabine na brodu.

"Reklo bi se da ćeš večeras raditi", kaže Džek.

"Hteo bih da pripremim dva nova Henrija Šejka za slanje, a radim i na nečemu u čast datuma rođenja Lestera Janga i Čarlija Parkera."

"Rođeni su istog dana?"

"Zamalo. Dvadeset sedmog i dvadeset devetog avgusta. Znaš, nisam siguran da li će ti trebati svetlo ili ne."

"Hajde da ga uključimo", kaže Džek.

I Henri Lejden uključuje dve svetiljke pored prozora, a Džek Sojer odlazi do ogromne, meke fotelje nedaleko od kamina i uključuje jedan od zaobljenih krakova podne svetiljke i posmatra Henrija kako odlazi pravo do prekidača pored vrata sobe i ukrasnog gnezda sijalica pored svojeg omiljenog mesta za odmor, sofe u misionarskom stilu, uključuje prvo jednu a zatim i drugu, pa se spušta na sofu, ispruživši jednu nogu duž sedišta. Dugačku prostoriju obasjava prigušena, ujednačena svetlost koja se pojačava u okolini Džekove fotelje.

"Sivi dom, od Čarlsa Dikensa", kaže on. Pročišćava grlo. "U redu, Henri, zaplovljavamo."

"London. Mihajlov-dan tek što je prošao", čita, i ulazi u svet od čađi i blata. Blatnjavi psi, blatnjavi konji, blatnjavi ljudi, dan bez svetlosti. Uskoro stiže do drugog pasusa: "Svuda magla. Magla uz reku, tamo gde teče između zelenih ostrvaca i livada; magla niz reku, gde se valja, zaprljana, između pristanišnih dokova i nečistih izlučevina velikog (i neopranog) grada. Magla u eseškim močvarama, magla među kentskim visovima. Uvlači se u kuhinje ugljarskih škuna, leži na dvorištima, lebdi među jarboljem velikih lađa; preliva se preko razme barži i čamaca."

Glas mu se ustaljuje, i um mu privremeno napušta stvarnost. Ono što čita bolno ga podseća na Frenč Lending, ulicu Samner i ulicu Čejs, svetla iza prozora gostionice 'Kod hrasta', Gromovitu Petorku u Gvožđarskom Sokačetu i sivi uspon pored reke, ulicu Kvin i živice oko Makstonovog doma, kućice razastrte na mreži, sve zagušeno nevidljivom maglom - koja briše izubijani znak ZABRANJEN PROLAZ na autoputu i guta Send Bar i klizi, gladno i pretražujući, dolinama.

"Izvini", kaže. "Razmišljao sam - "

"I ja", kaže Henri. "Nastavi, molim te."

Džek Sojer, koji i pored te kratke vizije starog znaka ZABRANJEN PROLAZ ostaje potpuno nesvestan postojanja crne kuće u koju će jednog dana morati da uđe, ponovo se usredsređuje na stranicu i nastavlja da čita Sivi dom. Prozori se polako zamračuju, a svetiljke gore sve toplijim sjajem. Slučaj Džerndajsa i Džerndajsa povlači se po sudovima, potpomognut i otežavan uplivom advokata Čizla, Mizla i Drizla; ledi Dedlok ostavlja ser Lestera Dedloka samog na velikom imanju sa ruševnom kapelom, lenjom vodom reke i 'Stazom duhova'; Ester Samerson počinje da cvrkuće u prvom licu. Naši prijatelji zaključuju da Esterino pojavljivanje zahteva malu 'pričest' ako će na duže da se prepuste cvrkutanju. Henri se diže sa sofe, otklizava u kuhinju i vraća se sa dve niske, široke čaše do trećina napunjene Balveni Dablvud singl-malt viskijem i čašom obične vode za čitača. Nekoliko gutljajčića, odobravajuće mrmljanje, i Džek nastavlja da čita. Ester, Ester, Ester, ali iza vodenog mučenja njene nepopustljive vedrine priča dobija na brzini i nosi čitača i slušaoca u svojem vagonu.

Stigavši do pogodnog odmorišta, Džek sklapa knjigu i zeva. Henri ustaje i proteže se. Odlaze do vrata, i Henri izlazi za Džekom pod nesagledno noćno nebo, raskošno osvetljeno zvezdama. "Reci mi jednu stvar", kaže Henri.

"Pitaj."

"Dok ste bili u stanici, jesi li se osećao kao policajac? Ili kao da se pretvaraš da jesi?"

"Pa, u stvari, bilo je iznenađujuće", kaže Džek. "Ubrzo sam se osećao kao da sam ponovo policajac."

"To je dobro."

"Zašto je to dobro?"

"Zato što znači da si išao prema toj tvojoj vajnoj tajni, a ne bežao od nje."

Vrteći glavom i smešeći se, namerno uskraćujući Henriju odgovor, Džek se penje u svoje vozilo i oprašta od domaćina sa neznatno ali očigledno uzdignutog vozačevog sedišta. Motor kašlje i počinje da brekće, farovi progledavaju, i Džek je sledećeg trenutka na putu kući.

                                                     

nastavci : Romani u nastavcima 

 

Klark Artur, Susret sa Ramom 6 ( 38- 46-kraj)

38. GENERALNA SKUPŠTINA 

 Prema udžbenicima istorije - mada u to niko nije mogao stvarno da poveruje -postojalo je vreme kada su stare Ujedinjene nacije imale 172 članice. Ujedinjene planete imaju samo sedam, a ponekad je i to dovoljno teško. To su, po redu udaljenosti od Sunca: Merkur, Zemlja, Mesec, Mars, Ganimed, Titan i Triton.

Ovaj spisak podrazumeva brojna izostavljanja i dvosmislenosti, koje će, po svoj prilici, ispraviti budućnost. Kritičari su neumorno ukazivali da većina Ujedinjenih planeta uopšte nisu planete, već sateliti. A kako je tek smešno što nisu uključena četiri džina: Jupiter, Saturn, Uran i Neptun.

Međutim, na gasovitim džinovima niko ne živi i vrlo je verovatno da nikad neće ni živeti. Isto bi moglo važiti za drugog odsutnog velikana Veneru. Čak i najzaneseniji planetarni inženjeri slagali su se da će biti potrebna stoleća da se ukroti Venera, a u međuvremenu na nju motre Hermijanci i, nema sumnje, smišljaju dugoročne planove.

Posebni predstavnici Zemlje i Meseca takođe su bili predmet spora. Ostale članice su tvrdile da to usredsređuje preveliku moć u jedan kut Sunčevog sistema. Ali na Mesecu ima više stanovnika no na svim drugim svetovima zajedno, ako se izuzme sama Zemlja, i on jeste stecište Ujedinjenih planeta. Sem toga, Zemlja i Mesec su se retko slagali po ma kojem pitanju, te nije verovatno da bi mogli obrazovati opasan blok.

Mars je imao protektorat nad asteroidima, izuzimajući ikarijansku skupinu (pod nadzorom Merkura) i šačicu asteroida čiji su periheli s onu stranu Saturna, te ih pritežava Titan. Veći asteroidi kao što su Palada, Vesta, Junona i Cerera biće jednog dana dovoljno važni da imaju vlastite ambasadore, a članstvo UP će tako dosegnuti dvocifren broj. Ganimed nije zastupao samo Jupiter - te otud veću masu no ostatak Sunčevog sistema zajedno - već i preostalih pedesetak Jupiterovih satelita, ukoliko se računaju privremeni zarobljenici iz asteroidnog pojasa - mada pravnici još uvek razmatraju to pitanje. Na isti način Titan je pokrivao Saturn, njegove prstenove i ostalih trideset i više satelita.

U pogledu Tritona situacija je još složenija. Veliki Neptunov mesec je najudaljenije stalno nastanjeno telo u Sunčevom sistemu, a posledica je da njegov ambasador vrši priličan broj dužnosti. On zastupa Uran i njegovih osam meseca (od kojih još nijedan nije zaposednut), Neptun i tri njegova satelita, Pluton i njegov mesec i usamljenu, meseca lišenu Persefonu. Da s onu stranu Persefone ima planeta i one bi spadale u nadležnost Titana. A, kao da to nije dovoljno, moglo se čuti kako ambasador najudaljenije tmine, kako je ponekad nazivan, žalostivo pita: "A šta je sa kometama?" Opšti osećaj je bio da se rešavanje ovog problema može prepustiti budućnosti.

No, u jednom veoma realnom značenju, ta budućnost je već nastupila. Po izvesnim definicijama, Rama je kometa. Komete su bile jedini drugi posetioci iz međuzvezdanih dubina, a mnoge su putovale hiperboličnim orbitama koje su čak bliže Suncu no što je Ramina. Svaki kosmički advokat mogao bi od toga napraviti dobro zasnovan spor - a hermijanski ambasador je spadao u najbolje advokate.

"Reč ima njegova ekselencija ambasador Merkura."

Pošto su delegati bili raspoređeni prema udaljenosti od Sunca, a suprotno smeru kretanja kazaljki, Hermijanac se nalazio sasvim udesno od predsednika. Sve do poslednjeg trenutka posmatrao je svoj računar; sad je skinuo sinhronizujuće naočare koje su svima ostalima onemogućavale da pročitaju poruku na ekranu. Uzeo je svežanj beležaka i čilo ustao.

"Gospodine predsedniče, uvažene kolege delegati, želeo bih da započnem kratkim pregledom situacije s kojom smo sada suočeni."

Fraza 'kratak pregled' bi, da su je izustili izvesni delegati, svim slušaocima izmamila neme vapaje; no svi su znali da Hermijanci misle tačno ono što kažu.

"Džinovski svemirski brod, ili veštački asteroid, nazvan Rama, uočen je pre više od godinu dana u predelu s onu stranu Jupitera. Isprva se verovalo da je to prirodno telo koje se kreće po hiperboličoj orbiti što će ga odvesti oko Sunca i dalje ka zvezdama. Kad je otkrivena njegova prava priroda, brodu Nastojanje, iz sastava Osmatračke službe Sunčevog sistema, naređeno je da se sastane sa Ramom. Siguran sam da svi želimo da čestitamo zapovedniku Nortonu i njegovoj posadi na efikasnom načinu na koji su izvršili svoj jedinstven zadatak.

Najpre se verovalo da je Rama mrtav - da je zamrznut već toliko stotina hiljada godina da nema mogućnosti oživljavanje. To je, možda, još tačno, u strogo biološkom smislu. Izgleda da se svi, koji su tu stvar proučili, slažu da nijedan iole složeniji živi organizam ne može preživeti više od nekoliko stoleća obustavljanja života. Čak i na apsolutnoj nuli, zaostali kvantni efekti na kraju izbrišu suviše ćelijskih informacija da bi oživljavanje bilo moguće. Stoga se činilo da Rama, iako ima ogroman arheološki značaj, ne postavlja nikakve krupnije astropolitičke probleme.

Sada je očigledno da je to bio vrlo naivan stav, mada je od samog početka bilo nekih koji su ukazivali da je Rama odveć tačno usmeren na Sunce da bi mogla biti u pitanju čista slučajnost.

No, čak i pored toga, moglo se zastupati mišljenje - i bilo je zastupano - da je tu posredi eksperiment koji nije uspeo. Rama je stigao do željenog cilja, ali kontrolna inteligencija nije preživela. Ovo gledište takođe deluje veoma prostodušno; ono izvesno potcenjuje entitete s kojima imamo posla.

Ono što smo propustili da uzmemo u obzir jeste mogućnost nebiološkog održanja. Ukoliko prihvatimo vrlo verovatnu teoriju doktora Perere, koja nepobitno odgovara svim činjenicama, stvorovi primećeni u Rami sve doskora nisu postojali. Njihovi obrasci, ili šabloni, bili su uskladišteni u nekom središnjem fondu informacija, a kad je trenutak sazreo, proizvedeni su od dostupnih sirovina - po svoj prilici, od organskometalnog rastvora Cilindričnog mora. Takav podvig unekoliko još premaša naše moći, ali ne postavlja nikakav teorijski problem. Mi znamo da čvrsta kola, za razliku od žive materije, mogu držati zalihe informacija bez gubitaka, tokom neograničenih perioda.

Tako je Rama sada u stanju potpunog funkcionisanja, služi svrsi svojih graditelja - ma ko oni bili. Sa našeg stanovišta nije važno jesu li sami Ramanci mrtvi već milion godina ili će se i oni nanovo sazdati, da se svakog časa pridruže svojim slugama. Sa njima, ili bez njih, njihova se volja ostvaruje i dalje će se ostvarivati.

Rama je sad pružio dokaz da njegov propulsivni sistem još funkcioniše. Kroz nekoliko dana biće u perihelu gde će, logično, obaviti izvesnu krupnu promenu orbite. Tako ćemo uskoro možda imati novu planetu - koja se kreće Sunčevim prostorom u jurisdikciji moje vlade. Ili, naravno, Rama može izvršiti dopunske promene i zauzeti konačnu orbitu na ma kojoj razdaljini od Sunca. Čak može postati satelit neke velike planete kao što je Zemlja.

Stoga smo, kolege delegati, suočeni sa čitavom jednom lepezom mogućnosti, od kojih su neke odista veoma zabrinjavajuće. Budalasto je zamišljati da ovi stvorovu moraju biti dobronamerni i da se ni na koji način neće umešati u naše stvari. A ako su došli u Sunčev sistem, znači da im je nešto u njemu potrebo. Čak i ako je to samo naučno znanje - pomislite kako se to znanje može upotebiti.

Sada smo suočeni sa tehnologijom koja je stotine, a možda i hiljade godina isred naše, i sa kulturom koja možda nema nikakvih dodirnih tačaka sa našom. Mi smo proučavali ponašanje bioloških robota - biota - u Rami, pokazano u filmovima koje je zapovednik Norton prosledio, i došli smo do izvesnih zaključaka koje želimo da vam prenesemo.

Možda je nesreća nas na Merkuru što nema domaćih oblika života za posmatranje. Ali, razume se, mi raspolažemo kompletnom građom o zemaljskoj zoologiji i u njoj nalazimo jednu upadljivu paralelu sa Ramom.

To je kolonija termita. Poput Rame, ona je veštački svet sa kontrolisanom sredinom. Poput Rame, njeno funkcionisanje zavisi od niza specijalizovanih bioloških mašina: radnika, graditelja, farmera i - ratnika. I mada ne znamo da li Rama ima maticu, ja iznosim hipotezu da ostrvo poznato pod imenom Njujork vrši sličnu funkciju.

Naravno, bilo bi besmisleno predaleko razvijati ovu analogiju; ona se prekida na mnogo tačaka. Ali vam je predočavam iz sledećeg razloga: kolika bi mera saradnje, ili razumevanja, bila moguća između ljudskih bića i termita? Kad nema sukoba interesa, mi se uzajamno trpimo. Ali kad ma kojoj strani zatrebaju teritorija ili prirodna blaga druge, milosti nema.

Blagodareći našoj tehnologiji i inteligenciji, mi uvek možemo pobediti - ako smo dovoljno odlučni. Ali ponekad to nije lako, a neki smatraju da će termiti možda odneti konačnu pobedu.

Imajući to na umu, sad razmotrite zastrašujuću opasnost koju Rama može - ne kažem: mora - prdstavljati za ljudsku civilizaciju. Kakve smo korake preduzeli da joj se suprotstavimo ako dođe do najgoreg? Baš nikakve. Samo smo pričali i spekulisali i pisali učene teze.

Ali, kolege delegati, Merkur je učinio nešto više. Postupajući u skladu sa odredbama člana 34. Svemirskog pakta iz 2057. godine, koje nam daju pravo da preduzmemo sve mere nužne za zaštitu integriteta našeg Sunčevog prostora, mi smo uputili visokoenergetski nuklearni uređaj ka Rami. Bićemo odista srećni ako nikad ne budemo morali da ga upotrebimo. Ali sad bar nismo bespomoćni - kao što smo ranije bili. Može se tvrditi da smo postupili jednostrano, bez prethodnih konsultacija. Mi to priznajemo. Ali, da li ovde iko zamišlja - uz sve dužno poštovanje, gospodine predsedniče - da smo mogli obezbediti takvu saglasnost u vremenu koje nam je stajalo na raspolaganju? Mi smatramo da ne delamo samo u svom interesu, već i u interesu celog ljudskog roda. Možda će nam jednog dana svi budući naraštaji zahvaljivati zbog naše dalekovidosti.

Svesni smo da bi predstavljalo tragediju - čak zločin - uništiti čudesnu tvorevinu kao što je Rama. Ako postoji ma kakav način da se to izbegne, bez opasnosti po ljudski rod, bićemo veoma srećni da za njega saznamo. Mi takav način nismo našli, a vreme ističe.

Tokom narednih nekoliko dana, pre no što Rama dođe do perihela, moraće se doneti odluka. Mi ćemo, naravno, dati sva upozorenja Nastojanju, ali bismo savetovali zapovedniku Nortonu da stalno bude spreman za polazak u roku od jednog sata. Moguće je da Rama svakog časa prođe kroz nove dramatične preobražaje.

Gospodine predsedniče, kolege delegati - to je sve. Zahvaljujem vam na pažnji i očekujem vašu saradnju."

39. ODLUKA NA VRHU

"Pa, Borise, kako se Hermijanci uklapaju u tvoju teologiju?"

"Isuviše dobro, zapovedniče", odgovori poručnik Rodrigo, osmehnuvši se bez imalo humora. "To je iskonski sukob između sila dobra i zla. Ali dođu trenuci kad se ljudi moraju opredeliti u takvom sukobu."

Znao sam da će biti tako nešto, pomisli Norton. Ova situacija je morala predstavljati udarac za Borisa, ali se on ne bi pomirio sa pasivnim pristajanjem. Kosmohrišćani su energični, sposobni ljudi. Zapravo, u nekim stvarima su veoma slični Hermijancima.

"Pretpostavljam, Borise, da imaš neki plan?"

"Da, zapovedniče. U stvari, sasvim je jednostavan. Treba samo da onesposobimo bombu."

"Oh. I kako nameravaš da to učiniš?"

"Malim kleštima."

Da je u pitanju bio neko drugi, Norton bi pomislio da se šali. Ali ne i Boris Rodrigo.

"Samo trenutak! Bomba je načičkana kamerama. Pretpostavljaš li da će Hermijanci samo sedeti i gledati šta radiš?"

"Naravno: to je sve što mogu da učine. Kad signal stigne do njih, biće prekasno. Posao mogu lako obaviti za deset minuta."

"Shvatam. Sigurno će biti besni. Ali pretpostavi da je bomba minirana tako da je dodir sa strane detonira?"

"To izgleda veoma neverovatno. Kakva bi bila svrha? Ova bomba je sagrađena za određen zadatak u dubokom kosmosu i biće opremljena svim vrstama sigurnosnih uređaja koji sprečavaju eksploziju sem kad se izda nedvosmislena komanda. No to je rizik koji sam spreman da preuzmem - a posao se može obaviti bez dovođenja broda u opasnost. Sve sam razradio."

"Siguran sam da jesi", reče Norton. Zamisao je bila očaravajuća, gotovo zadovodljiva u svojoj privlačnosti; naročito mu je godila pomisao na osujećene Hermijance i mnogo bi dao da vidi njihove reakcije kad shvate, suviše kasno, šta se događa sa njihovom smrtonosnom igračkom.

Međutim, postojale su druge komplikacije i one kao da su se umnožavale dok je Norton razmatrao problem. Suočen je sa daleko najtežom i najpresudnijom odlukom u svojoj karijeri.

A to je smešno ublažavanje. Suočen je sa najtežom odlukom koju je ijedan zapovednik ikad morao da donese. Od nje lako može zavisiti budućnost celog ljudskog roda. Jer, pretpostavimo samo da su Hermijanci u pravu?

Kad je Rodrigo otišao, Norton je uključio znak NE UZNEMIRAVATI. Nije se mogao setiti kad ga je poslednji put koristio i malko se iznenadio što još radi. Sad je, u srcu svog pretrpanog, zaposlenog broda, bio potpuno sam - izuzimajući portret kapetana Džemsa Kuka, koji ga gleda niz hodnike vremena.

Bilo je nemoguće posavetovati se sa Zemljom; već su ga upozorili na mogućnost da se poruke prisluškuju, možda pomoću relejnih uređaja na samoj bombi. To je celokupnu odgovornost ostavljalo u njegovim rukama.

Postoji jedna anegdota, koju je negde čuo, o predsedniku Sjedinjenih Država - beše li to Truman ili Peres? - koji je na pisaćem stolu držao tablicu sa natpisom: "Ovde prestaje prebacivanje odgovornosti". Norton nije bio sasvim siguran šta znači 'prebacivanje odgovornosti', ali je znao da prestaje kod njegovog stola.

Mogao se opredeliti da ništa ne preduzima i čeka da mu Hermijanci jave da krene. Kako bi to izgledalo u budućim istorijama? Mada Norton nije bio naročito zaokupljen posmrtnom slavom ili sramotom, ne bi voleo da ga zauvek upamte kao saučesnika u kosmičkom zločinu koji je mogao sprečiti.

A plan je bez greške. Kao što bi očekivao, Rodrigo je razradio svaku pojedinost, predvideo svaku mogućnost, čak i onu daleku opasnost, da bomba može opaliti ako se po njoj čačka. Ukoliko se to desi, Nastojanje će ipak biti bezbedno, sklonjeno iza štita Rame. Što se tiče samog Rodriga, on je, izgleda, sa potpunom ravnodušnošću gledao na mogućnost trenutne apoteoze.

No čak i ako se bomba uspešno onesposobi, to ni izdaleka neće biti kraj priče. Hermijanci mogu opet pokušati, ukoliko se ne nađe neki način da se spreče. Ali će bar biti otkupljeno nekoliko nedelja vremena; Rama će odavno preći perihel pre no što bi drugi projektil mogao stići do njega. Dotle će najgore zebnje paničara možda biti opovrgnute. Ili obratno?...

Delati ili ne delati - to je pitanje! Nikad ranije Norton nije osećao tako blisku srodnost sa danskim kraljevićem. Što god učini, izgledi na dobro ili zlo izgledali su savršeno uravnoteženi. Suočen je sa moralno najtežom odlukom. Ako se pogrešno opredeli, ubrzo će to znati. Ali ako je u pravu, možda nikad neće uspeti da to dokaže. Više ne vredi oslanjati se na logičke argumente i beskrajno kartografisanje alternativnih budućnosti. Čovek tako može doveka da ide u krug. Došao je trenutak da oslušne svoje unutarnje glasove.

Uzvratio je Kukov spokojan, miran pogled preko ambisa vekova.

"Slažem se s vama, kapetane", prošaputao je. "Ljudski rod mora živeti sa svojom savešću. Ma šta tvrdili Hermijanci, opstanak nije sve."

Pritisnuo je pozitivno dugme veze sa komandnim mostom i polako rekao:

"Poručniče Rodrigo, želeo bih da vas vidim".

Onda je sklopio oči, zatakao palčeve u remene koji ga drže u stolici i spremio se da uživa u nekoliko trenutaka potpune opuštenosti. Može se desiti da prođe dosta vremena pre no što je ponovo iskusi.

40. SABOTER

Sa skutera je skinuta sva nepotrebna oprema; sad je to samo otvoren okvir što drži propulsivni sistem i sisteme za usmeravanje i održanje života. Čak je uklonjeno i sedište za drugog pilota, jer se svaki kilogram dodatne težine morao platiti skraćenjem vremena za izvršavanje zadatka.

To je bio jedan od razloga, mada ne i najvažniji, što je Rodrigo uporno zahtevao da pođe sam. Posao je tako jednostavan da ne iziskuje još par ruku, a masa jednog putnika bi oduzela nekoliko minuta leta. Ogoljeni skuter je sad mogao postići brzinu od preko trećine teže; putovanje od Nastojanja do bombe može obaviti za četiri minuta. Tako ostaje još šest minuta. To bi trebalo da bude dovoljno.

Otkako je napustio brod, Rodrigo se samo jednom osvrnuo. Video je da se brod, kao što je planirao, podigao sa centralne ose i da se blago otiskuje preko obrtnog koluta severne površine. Dok Rodrigo stigne do bombe, brod će između njega i sebe postaviti debeo štit Rame.

Leteći nad polarnom ravnicom nije žurio. Tu nema potrebe da hita, jer ga kamere sa bombe još ne vide, te može da štedi gorivo. Potom je odlebdeo preko zakrivljenog ruba sveta - i ukazao se projektil, blistajući na Suncu još žešćim sjajem i od onog što obasjava planetu njegovog nastanka.

Rodrigo je već bio ubacio orijentacioni program. Sada je uljkučio niz i skuter poče da se obrće na svojim žiroima i za nekoliko sekundi je postigao punu brzinu. Isprva je osećaj težine izgledao zgromljavajuć, a onda se Rodrigo prilagodio. Na kraju krajeva, sasvim je ugodno izdržao dvaput toliko u Rami, a rodio se u trostruko jačoj teži na Zemlji.

Ogroman, zaobljen spoljašnji zid pedesetkilometarskog valjka polako je ostajao za njim dok se skuter usmerio pravo na bombu. Još je bilo nemoguće proceniti veličinu Rame, pošto je savršeno gladak i lišen ikakvih uočljivih belega, tako da je teško zapaziti da se okreće.

U stotoj sekundi od početka misije bližio se polovini puta. Bomba je još suviše daleko da bi se videle ikakve pojedinosti, ali je mnogo blistavija spram potpuno crnog neba. Beše čudno što se uopšte ne vide zvezde - čak ni sjajna Zemlja ili zasenjujuća Venera. To su onemogućavali tamni filteri što štite Rodrigove oči od smrtonosnog bleska. Nagađao je da upravo obara rekord; verovatno se nijedan čovek nije bavio vanbrodskom aktivnošću tako blizu Sunca. Sreća njegova što je Sunčeva aktivnost mala.

U dva minuta i deset sekundi signalno svetlo je počelo da trepće, potisna snaga je pala na nulu, a skuter se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Trenutak kasnije pun potisak je vaspostavljen, ali je Rodrigo sad usporavao istom ludom brzinom od tri metra u sekundi - zapravo i većom, jer je izgubio gotovo polovinu težine pogonskog goriva. Bomba je udaljena dvadeset pet kilometara. Biće tamo za dva minuta. Postigao je najveću brzinu od hiljadu petsto kilometara na sat - što je za vasionski skuter čista ludost i, verovatno, još jedan rekord. No ovo se teško može smatrati rutinskom VBA, a on tačno zna šta radi.

Bomba je rasla i sad vidi glavnu antenu, stalno usmerenu ka nevidljivoj zvezdi Merkur. Već tri minuta tim zrakom brzinom svetlosti putuje slika njegovog skutera koji se približava. Treba joj još dva minuta da stigne do Merkura.

Šta će učiniti Hermijanci kad ga ugledaju? Naravno, nastaće preneraženost. Odmah će shvatiti da se spojio sa bombom, nekoliko minuta pre no što su oni uopšte znali da je krenuo. Verovatno će neki dežurni osmatrač pozvati više vlasti; to će uzeti još neko vreme. Ali čak i u najgorem slučaju - čak i ako dežurni oficir ima ovlašćenje da detonira bombu i ako smesta pritisne dugme - potrajaće još pet minuta dok taj signal stigne.

Mada Rodrigo nije igrao na tu mogućnost - kosmohrišćani se nikad ne kockaju - bio je sasvim siguran da do takve trenutne reakcije neće doći. Hermijanci će oklevati da unište izviđačku letelicu sa Nastojanja, čak i ako sumnjaju u njene namere. Sigurno će pokušati da na neki način stupe u vezu - a to podrazumeva dalje odlaganje.

A postoji još bolji razlog: oni ne bi protraćili gigatonsku bombu na puki skuter. Jer, bila bi protraćena ako eksplodira dvadeset kilometara od svog cilja. Morali bi je najpre premestiti. Oh, ima on puno vremena... Ali će nastaviti da pretpostavlja najgore.

Postupaće kao da će impuls za okidanje stići za najkraće moguće vreme - za svega pet minuta.

Dok je skuter prelazio poslednjih nekoliko stotina metara, Rodrigo je na brzinu upoređivao pojedinosti koje sad vidi sa onima što ih je proučavao na fotografijama snimljenim sa velike udaljenosti. Ono što je bilo puka zbirka slika sad je postalo tvrd metal i glatka plastika - više nije apstrakcija već smrtonosna stvarnost.

Bomba je valjak dug oko deset metara, sa prečnikom od tri metra - čudnom podudarnošću ima gotovo iste razmere kao Rama. Pričvršćena je za konstrukciju letelicenosača otvorenim sklopom kratkih metalnih gredica. Iz nekog razloga, verovatno povezanog sa smeštajem težišta, postavljena je pod pravim uglovima u odnosu na osu nosača, te ostavlja prikladno zlokoban utisak čekića. To je odista čekić, dovoljno moćan da razbije ceo jedan svet.

Sa oba kraja bombe snop upletenih kablova pružao se valjkastom stranom i kroz rešetku nestajao u nutrašnjosti letelice. Tu prolaze sve komunikacije i kontrolni signali; na samoj bombi nema nikakve antene. Rodrigo treba samo da preseče te dve grupe kablova i ostaće samo nezlobiv inertni metal.

Mada je upravo to očekivao, izgledalo je malo odveć lako. Pogledao je na sat: proći će još trideset sekundi pre no što Hermijanci, čak i ako su posmatrali kad je obišao rub Rame, saznaju za njegovo postojanje. Ima potpuno sigurnih pet minuta za rad bez prekidanja i devedeset devet odsto verovatnoće da će imati i još mnogo više vremena. Čim se skuter potpuno zaustavio, Rodrigo ga pričvrsti za konstrukciju projektila tako da zajedno čine čvrstu strukturu. Za to mu je bilo potrebno svega nekoliko sekundi. Već je bio odabrao alatke i smesta je napustio pilotsko sedište, pri čemu mu je krutost njegovog visokoizolacionog odela samo malo smetala.

Prva stvar koja je privukla njegov pogled bila je metalna pločica sa ovim natpisom:

MINISTARSTVO ENERGOTEHNOLOGIJE
Odeljenje D
Bulevar sumraka 47
17464 Vulkanopolis

Za obavštenja se obratiti Henriju K. Džonsu.

Rodrigo je slutio da će kroz svega nekoliko minuta g.Džons biti prilično zauzet. Teška klešta su brzo svršila kabel. Dok su prve žice popuštale, Rodrigo jedva da je i pomislio na ognjeve Pakla, nagomilane na svega nekoliko centimetara od njega. Ako ih njegovi postupci oslobode, on to neće ni znati.

Ponovo je pogledao na sat; ovo je trajalo manje od minuta, što znači da se sve odvija prema programu. Sad još rezervni kabel i onda može da krene kući, naočigled besnih i osujećenih Hermijanaca.

Upravo je počinjao da radi na drugom kablovskom sklopu, kad je osetio slabašan drhtaj u metalu koji je dodirivao. Zapanjen pogledao je unatrag, duž tela projektila. Karakterističan plavoljubičasti sjaj plazma-potiskivača u radu lebdeo je oko jednog od mlaznih motora za kontrolu položaja. Bomba se spremala da krene.

Poruka sa Merkura bila je kratka i porazna. Stigla je dva minuta pošto je Rodrigo nestao iza ruba Rame.

ZAPOVEDNIKU NASTOJANJA OD MERKUROVSKE SVEMIRSKE
KONTROLE, ZAPADNI INFERNO. IMATE SAT VREMENA OD PRIJEMA OVE
PORUKE DA NAPUSTITE OKOLINU RAME. SAVETUJEMO DA NAJVEĆOM
BRZINOM KRNETE DUŽ OSE OBRTANJA. POTVRDITE PRIJEM. KRAJ PORUKE.

Norton je poruku pročitao s krajnjom nevericom, kojoj je usledio gnev. Osetio je detinjast poriv da im radiom odgovori kako se celokupna njegova posada nalazi u Rami i da su potrebni sati da svi izađu. Ali time se ništa ne bi postiglo - sem možda da se iskuša rešenost Hermijanaca.

A zašto su odlučili da delaju nekoliko dana pre perihela? Pitao se da li je rastući pritisak javnog mnenja postajao prevelik, te su odlučili da ostatak ljudskog roda stave pred fait accompli. To je izgledalo kao neverovatno objašnjenje, jer bi takva osetljivost bila nekarakteristična.

Nema načina da opozove Rodriga, jer je skuter sad u radio-senci Rame i biće van domašaja sve dok se ponovo ne nađu na liniji vida. To će se desiti tek kada zadatak bude izvršen - ili pošto ne uspe.

Moraće da čeka. Ima još dosta vremena, punih pedeset minuta. U međuvremenu je dokonao šta će predstavljati najefikasniji odgovor Merkuru.

Potpuno će zanemariti poruku, pa će videti šta će biti sledeći potez Hermijanaca. Kad je bomba počela da se kreće, Rodrigovo prvo osećanje nije bio fizički strah; bilo je to nešto mnogo razornije. On je verovao da svemir funkcioniše u skladu sa strogim zakonima, kojima čak ni bog ne može da se ne povinuje - a Hermijanci još manje.

Nijedna poruka ne može putovati brže od svetlosti; on je pet minuta ispred svega što Merkur može preduzeti.

Ovo može da bude jedino slučajna podudarnost - fantastična i možda smrtonosna, ali ništa više. Pukim slučajem, kontrolni signal je morao biti upućen bombi otprilike u trenutku kad je on napuštao Nastojanje. Dok je on prešao pedeset kilometara, signal je prevalio osamdeset miliona kilometara.

Ili je ovo možda samo automatska promena položaja radi otklanjanja pregrejavanja u nekom delu letelice? Ima mesta gde se površinska temperatura približava visini od hiljadu petsto stepeni i on je veoma pazio da što je moguće više bude u senci. Drugi potiskivač poče da pali, suprotstavljajući se obrtanju koje je prouzrokovao prvi. Ne, ovo nije samo termičko prilagođavanje. Bomba menja orijentaciju kako bi se usmerila na Ramu.

Beskorisno je pitati se zašto se ovo događa baš u ovom trenutku. Jedna stvar mu ide u prilog. Projektil ima malo ubrzanje; desetina zemaljske teže najviše je što može da postigne. Rodrigo može da se drži.

Proverio je hvataljke što vezuju skuter za držač bombe i ponovo proverio sigurnosni kabel svog odela. U Rodrigu je rastao hladan gnev, ojačavajući rešenost. Da li ovaj manevar znači da će Hermijanci detonirati bombu bez upozorenja, ne dajući Nastojanju mogućnost da se skloni? To je izgledalo neverovatno; ne samo čin brutalnosti već i ludosti, sračunat da ostatak Sunčevog sistema okrene protiv Hermijanaca. A šta ih je moglo navesti da prenebregnu svečano obećanje svog vlastitog ambasadora? Kakav god bio njihov plan, neće im proći.

Druga poruka sa Merkura bila je istovetna s prvom, a stigla je deset minuta kasnije. Znači, produžili su rok. Nortonu je ostajao još jedan sat. I očito su sačekali koliko je potrebno da stigne odgovor Nastojanja pre no što su ga ponovo pozvali. Sad je prisutan drugi činilac. Dosad su morali videti Rodriga i imali su nekoliko minuta da nešto preduzmu. Njihove instrukcije su možda već na putu. Mogu stići svakog časa.

Trebalo bi da se sprema za odlazak. Svakog časa grdosija Rame što ispunjava nebo može postati usijana po rubovima, bukteći prolaznim sjajem koji će daleko nadmašiti Sunce.

Kad je počeo glavni potisak, Rodrigo je bio bezbedno lengerisan. Samo dvadeset sekundi kasnije - potisak je prestao. Rodrigo je u glavi obavio brza sračunavanja: brzina ne može biti veća od petnaest kilometara na sat. Bombi će biti potrebno preko sat da stigne do Rame; možda mu se samo približava kako bi postigla bržu reakciju. Ako je tako, to je mudra predostrožnost. Međutim, Hermijanci su odlagali sve dok nije bilo prekasno.

Pogledao je na sat, mada je sad gotovo svestan vremena bez potrebe da proverava. Na Merkuru ga sad vide kako se s ciljem približava bombi i udaljen je od nje nepuna dva kilometra. Ne mogu sumnjati u njegove namere i pitaće se da li ih je već ostvario. Drugi snop kablova je sređen lako kao i prvi. Kao svaki valjan radnik, Rodrigo je dobro odabrao svoje alatke. Bomba je demontirana, ili, tačnije, više se ne može detonirati daljinskom komandom.

Preostaje, međutim, još jedna mogućnost i on sebi nije mogao dozvoliti da je prenebregne. Ne postoje spoljašnji kontaktni upaljači, ali možda ima unutarnjih koji detoniraju na udar. Hermijanci još kontrolišu kretanje svoje letelice, te mogu izazvati sudar sa Ramom kad god zažele. Rodrigov posao još nije završen.

Kroz pet minuta, u onoj prostoriji kontrole, negde na Merkuru, videće ga kako puzi natrag, duž projektila, noseći klešta skromne veličine koja su neutralisala najmoćnije oružje koje je čovek ikad sagradio. Dolazio je gotovo u iskušenje da mahne put kamere, ali je dokonao da bi to izgledalo nedostojanstveno. Na kraju krajeva, on stvara istoriju i tokom narednih godina milioni će gledati ovaj prizor - sem, razume se, ako Hermijanci u nastupu jeda ne unište snimak. To bi im teško mogao zameriti.

Stigao je do postolja dalekometne antene i pridržavajući se rukama odlebdeo do njenog velikog tanjira. Verna klešta su po kratkom postupku sredila multipleksni sistem za napajanje, glođući podjednako kablove i provodnike laserskih talasa. Kad je obavio poslednji zasek, antena poče da se polako okreće. Neočekivan pokret je iznenadio Rodriga, dok nije shvatio da je uništio automatski usmerivač antene ka Merkuru. Kroz svega pet minuta Hermijanci će izgubiti svaku vezu sa svojim slugom. Ne samo što je nemoćan - sada je slep i gluv.

Rodrigo se polako popeo na skuter, oslobodio hvataljke i okrenuo ga tako da se prednji štitnici oslone o projektil, što je moguće bliže težištu. Uključio je potisak na najjače i držao ga dvadeset sekundi.

Gurajući masu što mnogo puta prevazilazi njegovu vlastitu, skuter je vrlo sporo reagovao. Kad je Rodrigo vratio potisak na nulu, brižljivo je izmerio novi vektor brzine bombe.

Znatno će promašiti Ramu - a u svakom budućem trenutku njen položaj se može tačno odrediti. Na kraju krajeva, to je skupocen komad opreme.

Rodrigo je bio gotovo bolesno pošten čovek. Ne bi voleo da ga Hermijanci optuže da je izgubio njihovu imovinu.

41. HEROJ

"Mila", poče Norton, "ova besmislica nas je stajala više od dan vremena, ali mi je bar pružila priliku da s tobom porazgovaram.

Još sam na brodu koji se vraća na položaj na polarnoj osi. Pre jedan sat pokupili smo Rodriga; izgledao je kao da upravo dolazi sa mirnog dežurstva. Pretpostavljam da nijedan od nas više neće moći da poseti Merkur, a pitam se da li će se prema nama, kad se vratimo na Zemlju, ponašati kao prema herojima ili kao prema zločincima. Ali moja savest je čista: siguran sam da smo ispravno postupili. Pitam se jedino hoće li nam Ramanci ikad reći hvala?

Ovde možemo ostati samo još dva dana. Za razliku od Rame, mi nemamo kilometar debelu kožu da nas zaštiti od Sunca. Omotač je mestimice već opasno vreo, te smo morali postaviti nekoliko lokalnih paravana. Izvini - nisam hteo da te gnjavim svojim problemima.

I tako nam preostaje vremena samo za još jedan put u Ramu, te nameravam da ga što bolje iskoristim. Ali, ne brini, neću rizikovati."

Zaustavio je magnetoskop. Ovo je, najblaže rečeno, natezanje istine. Svaki trenutak u Rami nosi opasnost i neizvesnost; tamo se niko ne može stvarno osećati kao kod kuće, u prisustvu sila što prevazilaze čovekovo poimanje. A na ovom poslednjem pohodu, sad kad zna da se nikad neće vratiti i da nikakve buduće operacije neće biti ugrožene, nameravao je da još malčice iskuša svoju sreću.

"Dakle, kroz četrdeset osam sati završićemo ovu misiju. Ostaje neizvesno šta će se posle toga desiti; kao što znaš, potrošili smo praktično celokupno gorivo ulazeći u ovu orbitu. Još čekam obaveštenja da li će neki tanker uspeti da se sastane s nama na vreme da se vratimo na Zemlju ili ćemo morati da padnemo na Mars. U svakom slučaju, trebalo bi da do Božića budem kod kuće. Reci malom da mi je žao što ne mogu da donesem biotovu bebu; takva životinja ne postoji.

Svi smo dobro, ali smo veoma umorni. Nakon svega ovog zaslužio sam dugo odsustvo, te ćemo nadoknaditi izgubljeno vreme. Ma šta o meni govorili, možeš tvrditi da si udata za heroja. Koliko žena ima muža koji je spasao ceo jedan svet?"

Kao uvek, pažljivo je preslušao traku pre no što će je kopirati, kako bi se uverio da je primenljiva na obe njegove porodice. Čudno je pomisliti da ne zna koju će prvo videti. Njegov program obično je bio utvrđen najmanje godinu dana unapred, neumitnim kretanjem samih planeta.

No, to je bilo u danima pre Rame. Sad više ništa neće biti isto.

42. STAKLENI HRAM

"Ako to pokušamo" reče Karl Merser, "mislite li da će nas bioti sprečiti?" "Možda. To je jedna od stvari koje želim da utvrdim. Zašto me tako gledaš?"

Merser mu se osmehnu onim svojim sporim, zagonetnim osmehom, koji je svakog trena mogla izazvati neka njegova privatna dosetka, koju će možda podeliti sa svojim brodskim drugovima, a možda i neće.

"Pitao sam se, kapetane, da li mislite da posedujete Ramu. Dosad ste stavljali veto na svaki pokušaj probijanja u zgrade. Otkud promena? Da vam nisu Hermijanci dali ideju?"

Norton se nasmejao, a onda naglo ućuta. Bilo je to oštroumno pitanje i nije siguran da su očigledni odgovori oni pravi.

"Možda sam bio prekomerno oprezan - pokušavao sam da izbegnem neprilike. Ali ovo nam je poslednja prilika. Budemo li prisiljeni na povlačenje, nećemo mnogo izgubiti."

"Pod pretpostavkom da se povučemo u redu."

"Naravno. Međutim, bioti nikad nisu ispoljili neprijateljstvo. A, izuzimajući pauke, ne verujem da ovde ima ičeg što nas može uhvatiti ako budemo morali da se spasavamo trkom."

"Vi možete da trčite, kapetane, ali ja nameravam da odem dostojanstveno. I,uzgred rečeno, doznao sam zašto su bioti tako učtivi prema nama."

"Malo je kasno za još jednu novu teoriju."

"Svejedno, evo je. Oni misle da smo mi Ramanci. Ne mogu da razlikuju jednog žderača kiseonika od drugog."

"Ne verujem da su toliko glupi."

"Nije u pitanju glupost. Oni su programirani za određene poslove i mi se jednostavno ne uklapamo."

"Možda si u pravu. Možda ćemo utvrditi kako stvari stoje - čim počnemo da obrađujemo London."

Džo Kalvert je uvek uživao u onim starim filmovima o pljačkama banaka, ali nije očekivao da će i sam biti umešan u jednu od njih. Ipak, u suštini, to je ono što sad čini. Puste ulice Londona izgledale su pune pretnje, mada je znao da je to samo plod njegove nečiste savesti. On nije stvarno verovao da su hermetički zatvorene i prozora lišene građevine, raspoređene svud oko njih, pune budnih žitelja što čekaju da u gnevnim hordama izađu napolje čim zavojevači stave ruku na njihovu imovinu. Zapravo, bio je sasvim siguran da je ceo ovaj kompleks, poput svih ostalih gradova, samo neka vrsta skladišnog područja.

Međutim, drugi strah, takođe utemeljen na nebrojenim drevnim kriminalnim filmovima, mogao je biti zasnovaniji. Mada možda neće biti cangrljavih alarmnih zvona i urlanja sirena, razumno je pretpostaviti da Ramanci imaju neku vrstu sistema za upozoravanje. Kako bi inače bioti znali kada su i gde potrebne njihove usluge? "Vi bez naočara, okrenite leđa", naredio je Vilard Majron. Osećao se smrad azotovih oksida, jer je sam vazduh počinjao da gori u snopu laserske baklje, a čulo se ustaljeno cvrčanje dok je plameni nož prosecao put ka tajnama skrivenim još od nastanka čoveka.

Ništa materijalno nije se moglo odupreti ovoj koncentraciji energije i prosecanje se glatko nastavljalo, brzinom od nekoliko metara u minutu. Za izvanredno kratko vreme isečen je komad zida, dovoljno veliki da prođe čovek.

Pošto isečeni deo nije ispoljavao nikakav znak kretanja, Majron ga blago čuknu - zatim jače - a potom ga tresnu svom snagom. Pao je unutra, uz šupalj tresak.

Još jednom, kao što mu se desilo pri onom prvom ulasku u Ramu, Norton se seti arheologa koji je otvorio drevnu egipatsku grobnicu. Nije očekivao da ugleda blesak zlata: zapravo, nije imao nikakvih već gotovih predstava dok se provlačio kroz otvor, držeći ispred sebe baterijsku lampu.

Grčki hram načinjen od stakla - to je bio njegov prvi utisak. Građevinu su ispunjavali redovi i redovi vertikalnih kristalnih stubova, širokih oko metar, koji su išli od poda do tavanice. Bilo ih je na stotine, gubili su se u tami, van domašaja njegove lampe. Otišao je do najbližeg stuba i upravio mlaz u njegovu unutrašnjost. Prelomivši se, kao kroz cilindrično sočivo, svetlost se lepezasto širila na suprotnoj strani da se onda skupi u žižu i ponovo raspe, slabeći sa svakim ponavljanjem u sklopu stubova s onu stranu. Osećao je da se nalazi usred neke zamršene demonstracije iz optike. "Veoma lepo", reče praktični Merser, "ali šta to znači? Kome je potrebna šuma staklenih stubova?"

Norton blago kucnu stub. Zvučao je čvrsto, mada pre kao metal no kao kristal. Bio je potpuno pometen, te je postupio po korisnom savetu koji je nekad davno čuo: "Kad si u nedoumici, ništa ne govori i idi dalje."

Došavši do sledećeg stuba, koji je u svemu izgledao istovetan s prvim, začu Merserov iznenađen uzvik.

"Mogao sam se zakleti da je ovaj stub prazan. Sad unutra nešto ima."

Norton se hitro osvrnuo. "Gde?" reče. "Ništa ne vidim."

Sledio je smer koji mu je pokazivao Merserov prst. Bio je upravljen u ništa: stub je potpuno providan.

"Zar ne vidite?" reče Merser sa nevericom. "Pređite s ove strane. Do đavola - sad sam ga izgubio!"

"Šta se ovde događa?" upita Kalvert. Prošlo je nekoliko minuta pre no što je dobio nešto makar približno odgovoru.

Stubovi nisu bili providni iz svakog ugla ili pod svakim osvetljenjem. Dok je čovek obilazio oko njih, predmeti bi se odjednom pojavili, reklo bi se usađeni u dubine stubova, poput muva u ćilibaru, pa bi opet iščezavali. Bilo ih je na desetine, svi su bili različiti. Izgledali su potpuno stvarni i solidni, a ipak se činilo da mnogi zauzimaju isti prostor.

"Hologrami", reče Kalvert. "Kao muzej na Zemlji."

To je bilo očigledno objašnjenje i Norton ga je zato posmatrao sa podozrenjem.

Njegove sumnje su rasle dok je razgledao druge stubove i dočaravao slike smeštene u njihovoj unutrašnjosti.

Ručne alatke (mada za ogromne i neobične ruke), posude, male mašine sa klavijaturama koje su, izgleda, načinjene za više od pet prstiju, naučni instrumenti, zapanjujuće tradicionalne kućne potrepštine, uključujući noževe i tanjire, koje, sem svojom veličinom, ne bi privukle dodatni pogled da se nalaze na ma kojem zemaljskom stolu; sve je tu, sa stotinama drugih, manje prepoznatljivih predmeta, često natrpano u isti stub. Muzej bi izvesno imao neki logičan raspored, neko grupisanje povezanih predmeta. Ovo izgleda kao sasvim nasumična zbirka gvožđurije.

Behu fotografisali neuhvatljive slike u dvadesetak kristalnih stubova, kad je puka raznolikost predmeta dala Nortonu ključ odgonetke. Možda ovo nije zbirka, već katalog, sređen prema nekom proizvoljnom, ali potpuno logičnom sistemu. Pomislio je na suluda suprotstavljanja što ih pruža svaki rečnik ili abecedni spisak i isprobao je tu ideju na svojim drugovima.

"Shvatam šta hoćete da kažete", reče Merser. "Ramanci bi se mogli podjednako iznenaditi kad bi utvrdili da mi stavljamo... ah... kamile uz kamere."

"Ili boginju uz boginjavost", dodao je Kalvert nakon nekoliko sekundi napornog razmišljanja. Ta igra bi se mogla igrati satima, dokonao je, a stepen neprikladnosti raste.

"To sam mislio", odgovori Norton. "Možda je ovo registarski katalog trodimenzionalnih slika - šablona - plastičnih planova, ako hoćete da ih tako nazovete."

"Šta mu je svrha?"

"Pa, poznata vam je ona teorija o biotima - ideja da oni ne postoje dok nisu potrebni, a da se tada stvaraju - sintetizuju - prema obrascima koji su negde uskladišteni?"

"Tako", reče Merser, pa nastavi, polako i zamišljeno: "Znači, kad je Ramancu potrebna izvesna alatka, on otkuca odgovarajuću brojčanu šifru i kopija se napravi prema obrascu koji je ovde unutra."

"Tako nešto. Ali, molim te, ne postavljaj mi pitanja o praktičnim pojedinostima."

Stubovi sred kojih su se kretali postajali su sve veći i sad su imali preko dva metra u prečniku. Slike su bile veće u odgovarajućoj razmeri. Beše očito da su se Ramanci, iz nesumnjivo izvrsnih razloga, držali razmera jedan prema jedan. Norton se pitao kako su smeštali odista velike predmete, ukoliko je stvarno tako.

Kako bi pokrili veći prostor, četiri istraživača su se sad raštrkala sred kristalnih stubova i snimala su, brzinom kojom su mogla da užiže kamere na iščezavajuće slike. Ovo je zapanjujuća sreća, reče sebi Norton, mada je osećao da je zaslužuje; nisu mogli izabrati ništa bolje od ovog ilustrovanog kataloga ramanskih proizvoda. A opet, s druge strane, teško da je moglo biti većma osujećujuće. Ovde nema ničeg stvarnog, osim neopipljivih sklopova svetlosti i tame. Ti prividno materijalni predmeti zapravo ne postoje.

Mada je to znao, Norton je ne jednom osetio gotovo neodoljiv poriv da sebi laserom probije put u jedan od tih stubova kako bi imao nešto materijalno da ponese natrag na Zemlju. To je isti onaj poriv, pomislio je zajedljivo, što bi majmuna naveo da se maši odraza banane u ogledalu.

Upravo je fotografisao nešto što je izgledalo kao neka vrsta optičke sprave, kad ga Kalvertov povik natera da pojuri između stubova.

"Kapetane - Karl - Vile - pogledajte ovo!"

Kalvert je bio podložan naglim oduševljenjima, ali ovo što je sad našao beše dovoljno da opravda ma koju meru uzbuđenja.

U jednom od dvometarskih stubova nalazio se komplikovan am, ili uniforma, očigledno načinjen za stvorenje koje stoji uspravno i mnogo je više od čoveka. Vrlo uzan središnji metalni obruč je, po svemu sudeći, opasivao struk, grudni koš ili neki deo nepoznat zemaljskoj zoologiji. Sa njega su se dizala tri vitka stuba, sužavajući se ka spoljašnjoj strani i završavajući se savršeno kružnim pojasom, sa upečatljivim prečnikom od jednog metra. Petlje, u podjednakim razmacima raspoređene duž njega, mogle su biti namenjene jedino tome da idu oko gornjih udova ili ruku - tri ruke.

Postojali su brojni džepovi, kopče, fišeklije sa kojih su štrčale alatke (ili oružje?), cevi i električni provodnici, čak male crne kutije koje bi izgledale sasvim na svome mestu u nekoj elektronskoj laboratoriji na Zemlji. Ceo sklop je bio složen gotovo koliko svemirsko odelo, mada je očito samo delimično pokrivao stvora koji ga nosi.

A da li je taj stvor Ramanac - upita se Norton. Verovatno nećemo nikad saznati, ali je morao biti inteligentan, jar obična životinja ne bi mogla izaći na kraj sa svom tom usavršenom opremom.

"Oko dva i po metra visok", zamišljeno reče Merser, "ne računajući glavu - ma kako da je izgledala."

"Ima tri ruke - i, po svoj prilici, i tri noge. Isti plan kao kod pauka, samo u mnogo većoj razmeri. Mislite li da je to slučajna podudarnost?"

"Verovatno nije. I mi gradimo robote u svom liku; mogli bismo očekivati da Ramanci isto čine."

Neuobičajeno tih, Majron je posmatrao eksponat s nečim nalik strahopoštovanju.

"Mislite li da oni znaju da smo ovde?" upola je prošaputao.

"Sumnjam", reče Merser. "Mi uopšte nismo doprli do njihovog praga svesti - mada su Hermijanci, nema zbora, svesrdno pokušali."

Stajali su tu, nesposobni da se odvoje, kad je Ruso pozvao sa glavčine, glasom punim užurbane brige.

"Kapetane, biće bolje da izađete."

"Šta je - jesu li bioti krenuli ovamo?"

"Ne. Mnogo je ozbiljnije. Svetla se gase."

43. POVLAČENJE

Kad je žurno izašao kroz rupu koju su probušili laserom, Nortonu se učinilo da šest sunaca Rame blistaju kao obično. Ruso je sigurno pogrešio, pomisli, mada to uopšte ne liči na njega.

No Ruso je predvideo upravo takvu reakciju.

"To se odvijalo tako sporo", objasnio je, izvinjavajući se, "da je prošlo dosta vremena pre no što sam zapazio ikakvu razliku. Ali nema sumnje - obavio sam merenja. Jačina svetlosti je opala za četrdeset odsto."

Sad, kad su mu se oči ponovo prilagodile nakon tame staklenog hrama, Norton je mogao da mu poveruje. Ramin dugi dan bliži se kraju.

Bilo je toplo kao ranije, ali je Norton utvrdio da drhti. Upoznao je taj osećaj jednom ranije, lepog letnjeg dana na Zemlji. Nastupilo je neobjašnjivo slabljenje svetlosti, kao da pada mrak, ili da je Sunce izgubilo snagu, mada na nebu ne beše ni oblačka. Onda se setio da je počelo delimično pomračenje.

"Gotovo je", reče turobno. "Idemo kući. Ostavite svu opremu - više nam neće biti potrebna."

Sada će, nadao se, jedan planerski potez pokazati svoju vrednost. Za ovaj pohod je izabrao London, jer nijedan drugi grad nije tako blizu stepeništa. Podnožje Bete udaljeno je svega četiri kilometra.

Krenuli su ujednačenim, dugim trčećim koracima koji su najugodniji način putovanja pri prepolovljenoj teži. Norton je uspostavio tempo kojim će po njegovoj proceni stići do ruba ravnice ne iznurivši se, a za najkraće vreme. Bio je bolno svestan onih osam kilometara, koliko će još imati da se penju kad stignu do stepeništa Beta, ali će se osećati mnogo bezbednije kad stvarno započnu uspon.

Prvi potres je nastupio kad su već gotovo bili stigli do stepeništa. Bio je vrlo slab i Norton se nagonski okrenuo ka jugu, očekujući da opet ugleda vatromet oko rogova. Ali Rama se, izgleda, nikad tačno ne ponavlja. Ukoliko nad tim kao igla zašiljenim planinama ima ikakvih električnih pražnjenja, suviše su slaba da bi se videla.

"Most", pozvao je, "jeste li ovo primetili?"

"Jesmo, kapetane - veoma slab udar. Možda opet promena položaja. Posmatramo žiro brzine. Još ništa... Samo trenutak! Pozitivno merenje! Jedva je primetno - manje od mikroradijana u sekundi, ali ustaljeno."

Znači, Rama počinje da se okreće, mada gotovo neprimetno sporo. Oni raniji potresi mogli su biti lažna uzbuna, ali ovo je sigurno prava.

"Brzina raste. Pet mikrorada. Halo, jeste li osetili ovaj udar?"

"I te kako. Stavite sve brodske sisteme u pripravnost. Možda ćemo morati da odemo na brzinu."

"Zar već očekujete promenu orbite? Još smo daleko od perihela."

"Ne verujem da se Rama ravna prema našim udžbenicima. Gotovo smo stigli do Bete. Tamo ćemo se odmoriti pet minuta."

Pet minuta je bilo sasvim nedovoljno, ali su delovali kao večnost, jer sad nema sumnje da svetlost trne, i to brzo.

Mada su svi opremljeni baterijskim lampama, pomisao na tamu sad je bila nepodnošljiva. Toliko su se psihološki privikli na beskrajan dan da je bilo teško setiti se uslova pod kojima su isprva istraživali ovaj svet. Osećali su neodoljiv poriv da pobegnu - da izađu na svetlost Sunca, kilometar odavde, s onu stranu ovih cilindričnih zidova.

"Kontrola na glavčini", pozvao je Norton, "da li reflektor radi? Možda će nam ubrzo biti potreban."

"Da, kapetane. Evo ga."

Ohrabrujuća iskra svetlosti poče da sija osam kilometara iznad njihovih glava. Čak i u zamirućem danu Rama izgledala je iznenađujuće slaba, no poslužila im je ranije i opet će ih voditi ako ustreba.

Ovo će biti najduže i za živce najpogubnije penjanje, beše turobno svestan Norton. Ma šta se desilo, biće nemoguće žuriti; ako se suviše premore, naprosto će se skljokati negde na toj vrtoglavoj padini i moraće da čekaju dok im pobunjeni mišići ne dozvole da produže. Dosad su sigurno postali jedna od fizički najsposobnijih posada koja je ikad izvršila neki zadatak u svemiru, ali ima granica onome što živ čovek može da postigne.

Nakon jednog sata ujednačenog tabananja stigli su do četvrte deonice stepeništa, oko tri kilometra iznad ravnice. Dalje će biti mnogo lakše: teža je već opala gotovo na trećinu zemaljske vrednosti. Mada je s vremena na vreme dolazilo do manjih udara, nisu se ispoljile druge neuobičajene pojave i još ima dovoljno svetlosti. Počeše da se osećaju optimističkije, pa su se čak pitali da nisu prerano otišli. Međutim, jedna stvar je izvesna: povratka nema. Svi su poslednji put prošli Centralnom ravnicom Rame.

Za vreme odmora od deset minuta na četvrtoj platformi Kalvert uzviknu:

"Kapetane, kakav je ovo šum?"

"Šum? Ništa ne čujem."

"Visok pisak sa silaznom frekvencijom. Nemoguće da ga ne čujete?"

"Tvoje uši su mlađe. Oh, sad čujem."

Činilo se da pisak dopire sa svih strana. Uskoro je bio glasan, čak prodoran, pa brzo poče da gubi visinu. Onda je naglo prestao.

Nekoliko sekundi potom opet se začuo, ponavljajući isti redosled. Imao je svu onu setnu ubedljivost sirene svetionika što šalje svoja upozorenja u maglom zakriljenu noć. Bila je to poruka, i to hitna. Nije bila namenjena njihovim ušima, ali su je razumeli. Zatim, kao za svaku sigurnost, poruku su potkrepila i sama svetla.

Pritulila su se, gotovo do gašenja, a onda počeše da trepere. Blistave kuglice, nalik loptastim munjama, jurile su niz šest uskih dolina što su svojevremeno osvetljavale ovaj svet. Išle su od polova ka moru, u sinhronizovanom, hipnotičnom ritmu koji je mogao imati samo jedno značenje. "Ka moru!" pozivala su svetla. "Ka moru!" A bilo je teško odupreti se pozivu; ne beše čoveka koji nije osetio poriv da se vrati i potraži zaborav u vodama Rame.

"Kontrola na glavčini!" prešno je pozvao Norton. "Da li vidite šta se događa?" Vratio se Rusoov glas. Zvučao je kao da je ispunjen strahopoštovanjem i nemalo uplašen.

"Da, kapetane. Gledam Južnu hemisferu. Tamo su desetine biota - uključujući i neke velike. Dizalice, buldožeri... mnoštvo čistača. I svi jure natrag ka moru, brže no što sam ikad video da se kreću. Evo, ode dizalica - pravo preko ivice! Baš kao Džimi, ali mnogo brže pada... Kad je pala, razbila se u komade... A sad dolaze ajkule; komadaju je... Uh, to nije prijatan prizor...

Sad gledam ravnicu. Tamo je jedan buldožer koji se, izgleda, pokvario... Neprestano vozi u krug. Sad se na njega okomljuje nekoliko rakova, raskomadavaju ga... Kapetane, mislim da je bolje da se odmah vratite."

"Veruj mi", reče Norton sa dubokim osećanjem, "dolazimo što brže možemo."

Rama zatvara kapke, kao brod koji se priprema za buru. To je bio Nortonov neodoljiv utisak, mada nije mogao da mu da logičku osnovu. Više se nije osećao sasvim racionalno. U njegovom duhu borile su se dve prinude: potreba da pobegne i želja da posluša te munje što sevaju nebom, naređujući mu da se pridruži biotima u njihovom maršu ka moru.

Još jedna deonica stepeništa. Još jedan zastanak od deset minuta kako bi otrovi zamora mogli da se odliju iz njegovih mišića. Onda opet dalje. Još dva kilometra, no bolje je o tome ne misliti...

Zaluđujući niz sve nižih piskova naglo je prestao. U istom trenutku ognjene lopte što jure niz useke pravih dolina prestadoše sa svojim stroboskopskim sevanjima u pravcu mora. Šest linearnih sunaca Rame opet oblikuje neprekinute trake svetlosti.

Ali su brzo slabile, a ponekad su treperile kao da se ogromni udari energije odlivaju iz oslabelih izvora. Povremeno su dolazili slabi podzemni potresi. Komandni most je izvestio da se Rama još neprimetno sporo njiše, kao igla kompasa što reaguje na slabo magnetsko polje. To je možda ohrabrujuće; kad Rama obustavi njihanje, Norton će početi ozbiljno da brine.

Svi bioti su nestali, tako je izveštavao Ruso. U celoj unutrašnjosti Rame jedino se kreću ljudska bića, s mučnom sporošću mileći uz krivinu severne kupole.

Norton je odavno savladao vrtoglavicu koju je osetio prilikom onog prvog uspona, ali je sad u njegov duh počinjao da se uvlači jedan novi strah. Oni su tako izloženi, ovde, na ovom beskrajnom usponu od ravnice do glavčine. Pretpostavimo da Rama, kad završi promenu položaja, počne da ubrzava?

Potisak će verovatno ići duž ose. Ako bude išao na sever, to neće predstavljati nikakav problem, samo će ih malo čvršće pritisnuti uz padinu kojom se penju. Ali ako bude usmeren ka jugu, može ih baciti u prazninu da konačno padnu duboko dole u ravnicu.

Pokušao je da sebe ohrabri mišlju da će ubrzanje biti vrlo malo. Izračunavanja doktora Perere bila su krajnje ubedljiva. Rama ne može postići ubrzanje veće od pedesetine teže, inače bi se Cilindrično more prelilo preko južne litice i poplavilo ceo kontinent. Ali Perera se nalazi u udobnoj radnoj sobi, tamo na Zemlji, a nad njegovom glavom se ne nadnose kilometri metala koji samo što se ne stropoštaju. A možda je Rama konstruisan da ima periodične poplave.

Ne, to je smešno. Besmisleno je zamišljati da bi svi ovi trilioni tona odjednom mogli početi da se kreću sa ubrzanjem dovoljnim da ga odbaci. Ipak, tokom preostalog dela uspona Norton nikad sebi nije dozvolio da se udalji od sigurnosti što je pruža šipka ograde.

Čitave ljudske vekove kasnije stepenište se završilo. Ostajalo je svega nekoliko stotina metara vertikalnih, usečenih lestvi. Više nije bilo potrebno verati se uz tu deonicu, jer je u teži koja je brzo opadala jedan čovek sa glavčine, vukući kabel, lako mogao da izvuče drugog. Čak i u podnožju lestvi čovek je težio manje od pet kilograma, a na vrhu - praktično ništa.

I tako se Norton opustio u ljuljašci, povremeno se hvatajući za prečage kako bi se suprotstavio slaboj Koriolisovoj sili koja je pokušavala da ga odgurne sa lestvi. Gotovo je zaboravio svoje učvorene mišiće, poslednji put gledajući Ramu.

Sad je osvetljen otprilike kao pri svetlosti punog meseca na Zemlji. Ukupan prizor je savršeno jasan, ali Norton više ne razaznaje sitnije pojedinosti. Sjajna magla delimično zaklanja Južni pol; iz nje viri jedino vrh Velikog roga - crna tačkica, neposredno preko puta.

Brižljivo kartografisani, ali i dalje nepoznati kontinent s onu stranu mora čini istu onu naizgled nasumičnu šaru kvadratnih polja kakva je uvek bio. Suviše je deformisan i pun složenih pojedinosti da bi se vizuelno ispitivanje isplatilo, te je Norton samo preleteo pogledom po njemu.

Krenuo je pogledom duž kružnog pojasa mora i prvi put uočio pravilnu šaru uzburkane vode, kao da se talasi lome o grebene postavljene na geometrijski pravilnim razmacima. Ramino manevrisanje ima izvestan učinak, ali slab. Siguran je da bi narednik Rabi Barns blaženo isplovila pod ovim uslovima kad bi od nje zatražio da prebrodi more svojom izgubljenom Odlučnošću.

Njujork, London, Pariz, Moskva, Rim... Oprostio se sa svim gradovima Severne hemisfere i nadao se da će mu Ramanci oprostiti oštećenja koja je prouzrokovao. Možda će razumeti da je sve to učinjeno u interesu nauke.

Onda se, najzad, našao na glavčini, a željne ruke su se pružale da ga prihvate i žurno sprovedu kroz vazdušne komore. Prevelikom naporu izložene noge i ruke su mu tako nekontrolisano drhtale da gotovo nije mogao da sebi pomogne i beše zadovoljan što njime barataju kao sa poluparalizovanim bolesnikom.

Dok je silazio u središnji krater glavčine, nad njim se sužavalo nebo Rame. Kad su vrata unutrašnje vazdušne komore zauvek zaklonila taj prizor, upravo je pomislio: Kako je čudno što noć pada baš sada kad je Rama najbliže Suncu!

44. KOSMIČKI POGON

Sto kilometara je dovoljno obezbeđenje, dokonao je Norton. Rama je sad ogroman crni pravougaonik, postavljen tačno na širu stranicu, koji pomračuje Sunce. Norton je iskoristio ovu priliku da Nastojanjem odleti u potpunu senku, tako da se olakša brodskim sistemima za hlađenje i obave neki odavno dospeli poslovi oko održavanja. Ramina zaštitnička kupa tame može iščeznuti svakog trena, te je nameravao da je što bolje iskoristi.

Rama se još okreće. Sad se pomerio gotovo za petnaest stepeni, te je bilo nemoguće ne verovati da predstoji neka krupna promena orbite. Na Ujedinjenim planetama uzbuđenje je doseglo vrhunac histerije, ali je do Nastojanja dopirao samo slab odjek. Fizički i emocionalno, posada je bila iscrpljena; nakon poletanja sa baze na Severnom polu svi, sem najnužnijih dežurnih, spavali su dvanaest sati. Sam Norton je po nalogu lekara uzeo elektrosedativ. I pored toga, sanjao je kako se penje beskrajnim stepeništem.

Drugug dana po povratku na brod gotovo sve se vratilo u normalno stanje, a istraživanje Rame je već izgledalo kao deo nekog drugog života. Norton je počeo da otaljava nagomilani kancelarijski posao i da pravi planove za budućnost; međutim, odbijao je zahteve da daje intervjue, koji su nekako uspeli da se provuku u radio-veze Osmatračke službe, pa čak i Svemirske zaštite. Nije bilo poruka sa Merkura, a Generalna skupština UP prekinula je zasedanje, mada je spremna da se, ako zatreba, ponovo sastane u roku od jednog sata.

Trideset sati nakon napuštanja Rame, Norton je prvi put čestito spavao, kad je grubim drmusanjem vraćen svesti. Bunovno je psovao, otvorio je mutno oko da ugleda Karla Mersera, a onda je, kao svaki dobar zapovednik, namah bio potpuno budan. "Prestao je da se okreće?"

"Da. Stoji kao stena."

"Hajdemo na most."

Ceo brod je bio budan. Čak su i šimpe znale da se nešto događa i puštale su brižne, cvileće glasove sve dok ih Mek Endrus nije umirio brzim signalima ruku. Dok je sedao u svoju stolicu i pričvršćivao remene oko pojasa, Norton se pitao da li je ovo možda još jedna lažna uzbuna.

Rama je sad perspektivom deformisan u zdepast valjak, a žežući rub Sunca viri iznad jedne ivice. Norton je blagim manevrisanjem vratio Nastojanje u senku veštačkog pomračenja i ugledao kako se biserni sjaj korone ponovo ukazuje spram pozadine svetlijih zvezda. Jedna ogromna izbočina, vioka najmanje pola miliona kilometara, popela se tako daleko od Sunca da njene gornje grane izgledaju kao stablo skrletnog ognja.

Znači, sad moramo da čekamo, reče u sebi Norton. Bitno je ne podleći dosadi, biti spreman za reagovanje u trenutku, postarati se da su instrumenti spremni i da registruju, bez obzira na to koliko trajalo čekanje.

Ovo je čudno! Zvezdano polje se pomera, gotovo kao da je aktivirao kružne potiskivače. Međutim, nije ni dirnuo komande, a da ima stvarnog kretanja, odmah bi ga osetio.

"Kapetane!" prešno reče Kalvert sa mesta navigatora. "Okrćemo se - pogledajte zvezde! Ali instrumenti ništa ne pokazuju!" "Da li funkcionišu žiroskopi brzine?" "Savršeno normalno. Vidim nulti signal. A mi se okrećemo nekoliko stepeni u sekundi!"

"To je nemoguće!"

"Naravno - ali pogledajte sami."

Kad bi sve drugo otkazalo, čovek mora da se osloni na instrument oka. Norton nije mogao sumnjati u to da se zvezdano polje stvarno sporo okreće. Evo, duž ruba okna prođe Sirijus. Ili je svemir, vrativši se prekopernikovskoj kosmologiji, odjednom je odlučio da se okreće oko Nastojanja, ili zvezde stoje, a brod se okreće.

Drugo objašnjenje je izgledalo znatno verovatnije, ali je podrazumevalo naizgled nerešive paradokse. Da se brod zaista okreće ovom brzinom, on bi to osetio - doslovno stražnjicom, po onoj staroj izreci. A nisu mogli otkazati svi žiroskopi, istovremeno i nezavisno.

Preostajao je samo jedan odgovor. Mora biti da je svaki atom Nastojanja u vlasti neke sile - a ovaj učinak je moglo proizvesti jedino moćno polje teže. Ili bar nijedno drugo poznato polje ne bi moglo.

Odjednom, zvezde iščezoše. Iza štita Rame pojavio se plameni kolut Sunca i njegov blesak ih je odagnao s neba.

"Možeš li mi dati radarsko merenje? Koliki je dopler?"

Norton je bio sasvim spreman da sazna da ni ovaj uređaj ne radi, ali se prevario. Rama je najzad krenuo, ubrzava skromnom brzinom od 0,015 zemaljske teže. Dr Perera će biti zadovoljan, pomisli Norton; on je predvideo najviše 0,02. I Nastojanje je nakako povučeno, kao komad plavine što se kovitla ukrug iza broda koji brzo odmiče. Iz sata u sat ubrzanje je ostajalo ustaljeno. Rama se sve većom brzinom udaljavao od Nastojanja. Kako se razdaljina povećavala, nenormalno ponašanje broda je polako prestajalo; opet su počeli da dejstvuju normalni zakoni inercije. Mogli su samo da nagađaju prirodu energija, čiji ih je povratni talas bio nakratko zahvatio, a Norton beše zahvalan što je Nastojanje postavio na bezbedno odstojanje pre no što je Rama uključio svoj pogon.

Što se tiče prirode tog pogona, jedna stvar je sada izvesna, čak i ako je sve ostalo zagonetka. Nema nikakvih mlazeva gasa ni snopova jona ili plazme koji potiskuju Ramu u njegovu novu orbitu. Niko to nije bolje izrazio od narednika, profesora Majrona, kad je, sa preneraženom nevericom, rekao: "Ode Njutnov treći zakon".

Međutim, sutradan je Nastojanje moralo da se osloni na Njutnov treći zakon kad je upotrebilo poslednje rezerve goriva da skrene svoju orbitu od Sunca. Promena je bila mala, ali će povećati udaljenost broda od perihela za deset miliona kilometara. To čini razliku između korišćenja brodskog sistema za hlađenje sa devedeset pet odsto kapaciteta i sigurne smrti u ognju.

Kad su dovršili svoj manevar, Rama se nalazio na udaljenosti od dvesta hiljada kilometara i bio je jedva vidljiv spram bleska Sunca. Međutim, mogli su da dobiju tačna radarska merenja njegove orbite. I što su više posmatrali, bili su u sve većoj nedoumici.

Nekoliko puta su proveravali brojke, dok se neverovatni zaključak nije pokazao kao neizbežan. Izgledalo je da su sve zebnje Hermijanaca, Rodrigov heroizam i retorika Generalne skupštine bili sasvim nepotrebni.

Kakva kosmička ironija, pomislio je Norton, gledajući svoje konačne cifre, ako su nakon milion godina pouzdanog vođenja Ramini računari napravili neznatnu grešku - možda promenili znak jedne jednačine iz plus u minus.

Svi su bili tako sigurni da će Rama gubiti brzinu, te će ga zahvatiti Sunčeva teža i da će tako postati nova planeta Sunčevog sistema. Rama postupa upravo suprotno. Povećava brzinu - i to u najgorem mogućem pravcu. Rama sve brže pada ka Suncu.

45. FENIKS

Kako su se pojedinosti nove orbite sve jasnije uobličavale, beše teško sagledati kako bi Rama mogao izbeći katastrofu. Samo je šačica kometa prošla tako blizu Sunca; na perihelu Rama će se naći na nepunih pola miliona kilometara iznad tog pakla vodonika u spajanju. Nijedan čvrst materijal ne može izdržati temperaturu na toj blizini. Otporna legura od koje je načinjen omotač Rame počeće da se topi na deset puta većem rastojanju. Na opšte olakšanje, Nastojanje je sad prošlo svoj perihel i polako povećava rastojanje od Sunca. Rama je daleko napred, na svojoj bližoj, bržoj orbiti, i čini se da je već prilično zašao u najdalje rubove korone. Brod će imati izvanredan pogled na završnu fazu drame.

A tada, na pet miliona kilometara od Sunca, i dalje ubrzavajući, Rama poče da ispreda svoju čauru. Dotle je, uz najveće uvećanje teleskopa Nastojanja, bio vidljiv kao majušna blistava šipčica; odjednom je počeo da treperi, kao zvezda sagledana kroz magle na obzorju. Izgledalo je gotovo kao da se raspada. Kad je ugledao kako se slika rasplinjava, Norton je osetio bolnu tugu zbog gubitka tolikih čudesa. Onda je shvatio da je Rama još tamo, ali okružen svetlucavom izmaglicom.

A onda je nestao. Na njegovom mestu nalazi se blistav, zvezdi podoban objekt, koji ne pokazuje vidljiv kolut - kao da se Rama skupio u majušnu lopticu. Tek posle izvesnog vremena pronikli su šta se desilo. Rama je odista nestao. Sad je okružen savršeno refleksnom kuglom, prečnika od oko sto kilometara. Sve što sad mogu da vide jeste odraz samog Sunca na zakrivljenom delu koji im je najbliži. Iza tog zaštitnog mehura Rama je verovatno bezbedan od Sunčevog pakla.

Kako su sati prolazili, mehur je menjao oblik. Odraz Sunca se izdužio, izobličio. Lopta se pretvarala u elipsoid, čija dugačka osa ide u smeru leta Rame. Tada su počeli da stižu prvi nenormalni izveštaji iz robotskih opservatorija, što već skoro dvesta godina neprestano motre na Sunce.

Nešto se događa sa Sunčevim magnetskim poljem u predelu oko Rame. Milion kilometara duge silnice što prolaze kroz koronu i guraju pramenove strahovito jonizovanog gasa brzinama koje ponekad premašuju čak i razornu težu Sunca uobličavaju se oko tog blistavog elipsoida. Još ništa nije vidljivo, ali instrumenti iz orbite javljaju svaku promenu magnetskog toka i ultraljubičastog zračenja.

A uskoro je čak i oko moglo zapaziti promene u koroni. Slabašno svetlucava cev - ili tunel - duga sto hiljada kilometara pojavila se visoko u spoljašnjem sloju Sunčeve atmosfere. Ovlaš je zakrivljena, povija se duž orbite koju Rama opisuje, a sam Rama - ili zaštitna čaura oko njega - primećuje se kao blistava đinđuva što sve brže juri kroz koronu, niz tu sablasnu cev.

Jer brzina i dalje raste. Rama se sad kreće brzinom od preko dve hiljade kilometara u sekundi i uopšte ne dolazi u obzir da ostane zarobljenik Sunca. Sada je, napokon, očigledna strategija Ramanaca. Oni su prišli tako blizu Suncu samo da na izvoru uzmu njegovu energiju i još brže pohitaju ka svom konačnom, nepoznatom cilju. Uskoro je izgledalo da ne uzimaju samo energiju. Niko nije mogao biti siguran, jer su najbliži osmatrački instrumenti udaljeni trideset miliona kilometara, ali su postojali sasvim određeni znaci da materija teče iz Sunca u Ramu, kao da nadoknađuje ono što je iscurilo i izgubljeno tokom deset hiljada vekova provedenih u svemiru.

Rama sve brže i brže obilazi Sunce, krećući se brže od ma kojeg objekta što je ikad putovao kroz Sunčev sistem. Za manje od dva sata smer njegovog kretanja pomerio se za preko devedeset stepeni i pružio je konačan, gotovo prezriv dokaz o potpunom odsustvu zanimanja za sve one svetove čiji je duševni mir tako grubo narušio. Rama je padao iz ekliptike u južno nebo, daleko ispod ravni u kojoj se kreću sve planete. Mada to sigurno nije mogao biti njegov konačni cilj, usmerio se pravo na Veliki Magelanov oblak i samotne ambise s onu stranu Mlečnog puta.

46. MEĐUIGRA

"Slobodno", rasejano reče zapovednik Norton, začuvši tiho kucanje na svojim vratima.

"Vesti za tebe, Bile. Htela sam da ih prvo tebi saopštim, pre no što se umeša posada. To i onako spada u moje područje."

Norton je još izgledao kao da je negde daleko. Ležao je, ruku sklopljenih ispod temena, poluzatvorenih očiju, prigušivši svetlo u kabini - nije stvarno dremao, već se bio izgubio u nekoj sanjariji ili privatnom snu.

Trepnuo je jednom ili dvaput i naprečac se vratio u svoje telo.

"Izvini, Lora, ne razumem. O čemu je reč?"

"Nemoj mi reći da si zaboravio."

"Prestani da me začikavaš, ti, bedna ženo. Tu, nedavno, imao sam da brinem o ponečem."

Brodska lekarka Ernst je povukla pričvršćenu stolicu po šinama i sela pored Nortona.

"Mada interplanetarne krize dolaze i prolaze, zupčanici marsovske birokratije melju bez zastanka. Ali pretpostavljam da je Rama pomogao. Dobro je što nisi morao da pribaviš dozvolu i od Hermijanaca."

Poče da mu sviće. "Oh - Port Louel je izdao dozvolu!"

"Još bolje. Po njoj se već postupa." Lora je bacila pogled na listić hartije u svojoj ruci. "Bez odlaganja", pročitala je. "Tvoj sin se verovatno upravo začinje. Čestitam." "Hvala. Nadam se da se nije naljutio zbog čekanja."

Kao svaki astronaut, Norton je sterilizovan kad je stupio u službu. Za muškarca koji će provesti godine u svemiru mutacija prouzrokovana radijacijom nije bila rizik, već izvesnost. Spermatozoid što je upravo isporučio svoj tovar gena, dvesta miliona kilometara odvade, na Marsu, bio je zaleđen trideset godina, čekajući svoj sudbinski trenutak.

Norton se pitao da li će stići kući na vreme za porođaj. Zaslužio je odmor,rekreaciju i ono normalnog porodičnog života što kao astronaut može da ima. Sad, kad je zadatak u suštini izvršen, počinjao je da se opušta i opet razmišlja o svojoj budućnosti i budućnosti obeju svojih porodica. Da, biće dobro proboraviti malo kod kuće i nadoknaditi izgubljeno vreme - na mnoge načine.

"Ova poseta je bila u čisto profesionalnom svojstvu", pobunila se Lora, prilično neuverljivo.

"Nakon toliko godina", odgovori Norton, "i suviše se dobro poznajemo.

Uostalom, sad i onako nisi na dužnosti." Ova situacija, znao je, nesumnjivo se ponavlja širom broda. Mada su još nedeljama od kuće, "orbitalna orgija" u čast završetka misije u punom je jeku.

"Šta sad misliš?" upita Lora mnogo kasnije. "Nadam se da ne postaješ sentimentalan."

"Ne što se nas tiče. U pogledu Rame. Počinje da mi nedostaje."

"Velika hvala na komplimentu."

Norton je čvršće zagrli. Jedna od najlepših stvari u vezi sa bestežinskim stanjem, pomišljao je često, jeste to što možeš celu noć nekog odistinski da držiš, a da ne prekineš cirkulaciju. Bilo je ljudi koji su tvrdili da je ljubav u zemaljskoj teži tako nezgrapna da u njoj više ne mogu da uživaju.

"Lora, dobro je poznata činjenica da muškarci, za razliku od žena, imaju um sa dva koloseka. Ali, govoreći ozbiljno - pa, dobro, ozbiljnije - stvarno imam osećaj gubitka."

"To shvatam."

"Ne budi toliko klinička; nije to jedini razlog. Oh, nema veze." Odustao je. To nije lako objasniti, čak ni samom sebi.

Na ovom zadatku postigao je uspeh preko svih razumnih očekivanja. Ono što su njegovi ljudi otkrili u Rami decenijama će zapošljavati naučnike. A, iznad svega, to je postigao bez jedne jedine žrtve.

Ali je i omašio. Može se spekulisati bez kraja i konca, međutim, priroda i svrha Ramanaca i dalje su potpuno nepoznate. Oni su upotrebili Sunčev sistem kao stanicu za obnavljanje pogonske energije, stanicu za odbacivanje - nazovite to kako hoćete - i onda su ga potpuno prezreli, idući po važnijem poslu. Verovatno nikad neće saznati da ljudski rod uopšte postoji. Takva monumentalna ravnodušnost je gora od svake namerne uvrede. Kad je Norton poslednji put nazreo Ramu, sićušnu zvezdu što juri u beskraj s onu stranu Venere, znao je da je deo njegovog života prošao. Ima tek pedeset pet godina, a oseća da je svoju mladost ostavio tamo dole, u zakrivljenoj Centralnoj ravnici, među tajnama i čudesima što sad neumitno odlaze van čovekovog domašaja. Kakve god mu počasti i postignuća donela budućnost, tokom ostatka života opsedaće ga osećaj antiklimaksa i spoznaja propuštenih prilika.

Tako je govorio sebi, ali je, čak i tada, trebalo da bolje zna.

A na udaljenoj Zemlji dr Karlajl Perera još nikom nije kazao kako se iz nemirnog sna probudio sa porukom iz podsvesti koja je odzvanjala njegovim mozgom: Ramanci sve rade triput.

                                     

svi nastavci : Romani u nastavcima