John Green, Gradovi na papiru (9,10)

9.


      U 7-Elevenu na autopiuti kupili smo kuhinjske krpe i najbolje što smo mogli obrisali s odeće i kože smrdljivi mulj iz kanala. Onda sam napunio rezervoar do istog nivoa na kom je bio pre naše vožnje po periferiji Orlanda. Chryslerova sedišta biće još malo vlažna kad mama krene na posao, ali nadao sam se da ništa neće primetiti jer je oduvek bila pomalo smušena. Moji su roditelji inače verovali da sam ja najsavršenije prilagođeno dete na svetu, koje nikad ne bi, na primer, provalilo u SeaWorld, i moju su psihičku stabilnost držali potvrdom svoje profesionalne sposobnosti.

      Nastojao sam produžiti svoj povratak kući izbegavajući autoput vozeći okolnim putevima. Margo i ja slušali smo radio i pokušavali prokljuviti koja je stanica bila pustila “Stars Fell on Alabama”, ali ga je Margo u jednom trenutku isključila i rekla: “Sve u svemu, mislim da je večer bila uspešna.”

     “Apsolutno”, složio sam se, iako sam se već pitao kako će izgledati sutrašnji dan. Hoće li se pojaviti pred dvoranom za probe da se malo podružimo. Hoće li ručati sa mnom i Benom? “Pitam se hoće li sutrašnji dan biti potpuno drukčiji”, rekao sam.

      “Da”, rekla je, “i ja.” Njezine su reči ostale da vise u  vazduhu , pa je dodala: “Hej, kad već govorimo o sutrašnjem danu, htela bih ti kao znak zahvalnosti za trud i posvećenost koje si pokazao ove jedinstvene noći, pokloniti mali dar.” Trenutak je tražila nešto pod nogama, a onda izvukla digitalni fotoaparat. “Uzmi ga”, rekla je. “I koristi se mudro moćima ove čarobne kutijice.”

     Nasmešio sam se i gurnuo fotoaparat u džep. “Skinuću fotku kad dođem kući i vratiću ti ga u školi, može?” pitao sam. Želeo sam čuti: Da, u školi, gde će odsad stvari biti drukčije, gde ću ti javno biti prijateljica i gde više neću imati dečka, ali umesto toga samo je rekla: “Može, ili kad god.”

    Bilo je 5:42 kad sam ušao u Jefferson Park. Vozili smo se niz Jefferson Drive do Jefferson Courta, a onda sam skrenuo u našu ulicu, Jefferson Way. Ugasio sam farove i pustio auto da se u mraku dokotrlja pred kuću. Nisam znao što bih rekao, a i Margo je ćutala. Napunili smo vrećicu iz 7-Elevena smećem, nastojeći da auto izgleda kao da se proteklih šest sati nije ništa događalo. U drugu vrećicu Margo je stavila ostatke vazelina, boje u spreju i preostalu bocu Mountain Dewa. Moj se mozak borio s malaksalošću.

 S po jednom vrećicom u svakoj ruci na trenutak sam se zaustavio ispred kombija i zapiljio se u nju. “Pa, bila je ovo jebeno luda noć”, rekao sam konačno.

“Dođi ovamo”, rekla je i ja sam zakoračio napred. Zagrlila me, a ja joj nisam mogao uzvratiti zagrljaj zbog vrećica, koje nisam hteo da  ispustim da nekoga ne probudim. Osetio sam kako se podigla na prste, usta su joj se našla tik do moga uha i čuo sam kako je jasno i razgovetno rekla: “Nedostajaće mi. Druškanje. S tobom.”

 “Ne mora ti nedostajati”, rekao sam glasno. Pokušao sam sakriti svoje razočaranje. “Ako ti se više ne sviđaju tvoji prijatelji,” rekao sam, “druškaj se sa mnom. Moji su prijatelji, ono, zapravo simpa.”

Usne su joj bile tako blizu moga lica da sam mogao osetiti kako se smeši. “Bojim se da je to nemoguće”, šapnula je. Onda me pustila i pošla, ali ne skidajući pogled s mene, udaljavala se korak po korak idući natraške. Na koncu je podigla obrve i nasmešila mi se, a ja sam verovao tom osmehu. Gledao sam je dok se penjala na drvo i prelazila na krov pokraj prozora svoje spavaće sobe na drugom spratu. Oprezno je otvorila prozor i ušuljala se unutra.

U svoju sam kuću ušao kroz otključana glavna vrata i na prstima prošao kroz kuhinju na putu do svoje spavaće sobe. Skinuo sam lepljive traperice i bacio ih u ugao ormara bližeg prozoru, onda sam skinuo Jaseovu sliku i uvukao se u krevet, dok su mi se u glavi rojile reči koje sam joj planirao reći sutra u školi.



10.


      Spavao sam svega pola sata kada se u 6:32 oglasio moj sat  . Nisam ni primijetio da zvonjava budilice traje već 17 minuta, sve dok nisam osjetio ruke na ramenima i začuo udaljeni glas svoje majke koja govori: “Dobro jutro, pospanko.”

“Uhh”, odgovorio sam. Osetio sam se znatno umornijim nego u 5:55, i verovatno bih propustio nastavu da nisam imao stopostotnu dolaznost, pa iako sam znao da nijedan izostanak nije baš impresivna i divljenja vredna stvar, nisam hteo pokvariti savršeni rezultat. A osim toga, hteo sam videti kako će se Margo ponašati prema meni.

     Kada sam ušao u kuhinju, tata je nešto prepričavao mami dok su doručkovali za stolom. Kada me ugledao, zaćutao je i upitao: “Kako si spavao?”

 “Spavao sam odlično”, odgovorio sam, što je zapravo bilo istina. Kratko, ali odlično.

Nasmešio se. “Baš sam pričao tvojoj mami kako mi se stalno ponavlja jedan te isti anksiozni san”, rekao je. “Dakle, na faksu sam. Slušam hebrejski, samo što profesor ne govori hebrejski nil i mi ispiti na hebrejskom – već na nekakvom frfljanskom. Ali svi se prave da taj izmišljeni jezik zajedno sa svojom izmišljenom abecedom stvarno jest hebrejski. I tako ja polažem ispit i trebam pisati na jeziku koji ne razumem, služeći se abecedom koju ne mogu dešifrirati.”

“Zanimljivo”, rekao sam, iako zapravo uopšte nije bilo. Ništa nije tako dosadno kao tuđi snovi.

“To je metafora za mladost”, naglasila je majka. “Pisanje na jeziku koji ne razumeš – zrelo doba – koristeći se abecedom koju ne prepoznaješ – zrele društvene interakcije.” Moja je majka radila s poludelim tinejdžerima u centrima za maloletne delinkvente i zatvorima. Mislim da se zato nikada nije previše brinula za mene – dokle god nisam obredno obezglavljivao glodavce ili mokrio na vlastito lice, smatrala me uspehom.
      Normalna bi majka vjerojatno rekla: “Hej, primetila sam da izgledaš kao da se skidaš s metamfetamina, a i pomalo bazdiš na alge. Da nisi kojim slučajem pre nekoliko sati divljao uokolo s Margo Roth Spiegelman koju je ugrizla zmija?” Ali ne. Snovi su im bili draži.
      Istuširao sam se i obukao majicu i traperice. Kasnio sam, ali opet, kad to nisam kasnio?
      “Kasniš”, rekla je mama kada sam se vratio u kuhinju. Pokušao sam istresti maglu iz mozga, onoliko koliko je bilo potrebno da se prisetim kako zavezati tenisice.
     “Znam” odgovorio sam mamurno. Mama me odvezla u školu. Sedeo sam na Margoinu mestu. Mama je uglavnom vozila ćuteći, što je bilo dobro jer sam čitavo vreme spavao naslonjen glavom na prozorsko staklo.

     Kad se mama zaustavila ispred škole, opazio sam da je Margoino uobičajeno parkirno mesto prazno. Stvarno je nisam mogao kriviti što kasni. Njezini se prijatelji nisu sastajali ovako rano kao moji.
     Dok sam hodao prema klincima iz orkestra, Ben je viknuo: “Jacobsene, jesam li to sanjao ili smo…” Dao sam mu jedva primetan znak glavom i on je u poslednji čas prekinuo rečenicu i preusmerio je u drugom pravcu, “...ti i ja sinoć doživeli ludu avanturu putujući Francuskom Polinezijom na jedrilici od banana?”
      “Bila je to jedna slasna jedrilica”, odgovorio sam. Radar je podigao pogled prema meni i zatim ležerno odšetao u hlad stabla. Sledio sam ga. “Pitao sam Angelu bi li bila Benova pratilja na maturalnoj. Ni u ludilu.” Pogledao sam Bena koji je nešto žustro objašnjavao, a plastična mu je kašika za kafu poskakivala u ustima dok je govorio.
    “Koje sranje”, rekao sam. “Doduše, nije sve tako crno. Nas ćemo se dvojica druškati i prirediti maratonsko igranje Uskrsnuća, ili nešto slično.”

    Ben je došao do nas i rekao: “Je l’ to najsuptilnije što možete? Znam da pričate o tragediji moga života, to jest o odlasku na maturalnu bez kokice.” Okrenuo se i zaputio unutra. Radar i ja pratili smo ga razgovarajući dok smo prolazili pored dvorane za probe, gde su prvaši i drugaši sedeli i čavrljali među hrpom kutija za instrumente.
     “Zašto uopćšte toliko želiš ići?” upitao sam ga.
     “Buraz, to je maturalna. To je moja poslednja šansa da budem nekoj kokici najmilija srednjoškolska uspomena.” Zakolutao sam očima.
     Oglasilo se prvo zvono, što je značilo da do početka nastave ima još pet minuta, i đaci su se poput Pavlovljevih pasa na zvuk zvona pokrenuli i ispunili hodnike. Ben, Radar i ja stajali smo pokraj Rada rova ormarića. “No, zašto si me zvao u tri ujutro da ti kažem adresu Chucka Parsona?”
       Razmišljao sam kako na to pitanje dati što bolji odgovor, kada sam ugledao Chucka Parsona kako ide prema nama. Trknuo sam Bena laktom u rebra i usmerio pogled prema Chucku. Usput budi rečeno, Chuck je odlučio kako je najbolje rešenje da obrije i levu obrvu. “Jebote”, rekao je Ben.
      Nedugo zatim, Chuck mi se uneo u lice svojim savršeno bezdlakim čelom, a ja sam se sav stisnuo uz ormarić. “U što blejite, šupci?”
      “Ni u šta”, odgovorio je Radar. “Svakako ne gledamo tvoje obrve.” Chuck mu je pokazao srednji prst, tresnuo dlanom ormarić pokraj mene i otišao.
     “Ti si to napravio?” upitao je Ben u neverici.
      “Ne smete ovo nikad nikome reći”, rekao sam obojici. A zatim tiho nadodao: “Bio sam s Margo Roth Spiegelman.” Benov glas se naglo povisio od uzbuđenosti. “Bio si s Margo Roth Spiegelman? U TRI UJUTRO?” Kimnuo sam. “O, moj Bože, ako si se spetljao s njom, moraš mi ispričati apsolutno svaki detalj. Moraš mi napisati seminarski rad o sisama Margo Roth Spiegelman i o tome kakve su na dodir. Trideset stranica, najmanje!”
    “A ja želim fotorealistični crtež olovkom”, nadovezao se Radar.
    “Prihvatam i skulpturu”, dodao je Ben.
      Radar je napola podignuo ruku. Poslušno sam ga prozvao. “Da, pitao sam se je l’ bi mogao opevati grudi Margo Roth Spiegelman u šestini? Šest reči koje bi mogao iskoristiti su: ružičaste, oble, čvrste, sočne, mekane i jastučaste.”   
     “Lično  mislim”, nadovezao se Ben, “kako barem jedna od tih reči treba biti brrhbrrhbrrhbrrh.”
      “Mislim da mi takva reč nije poznata”, rekao sam.
     “To je zvuk koji proizvode moja usta kada nekoj kokici priuštim patentirani Gliser Bena Starlinga.” U tom je trenutku počeo pokazivati šta bi napravio u malo verovatnoj situaciji, kada bi se njegovo lice susrelo s nečijim sisama.
       “Upravo sada”, rekao sam, “iako ni same ne znaju zašto, hiljade devojaka širom  Amerike prošli su trnci straha i gađenja. I samo da znaš, nisam se spetljao s njom, perverznjače.”
      “Klasika”, odgovorio je Ben. “Ja sam jedini frajer na svetu koji ima muda pružiti kokici ono što želi, i jedini koji za to nema priliku.”
      “Kakve li fascinantne slučajnosti”, rekao sam. Bio je to opet onaj stari život – samo kao u nekoj magli. Nadao sam se da će mi prošla noć promeniti život, ali nije – barem ne još.
      Oglasilo se i drugo zvono. Požurili smo na sat.



     Tokom prvog sata matematike osetio sam da sam neobično umoran. Mislim, bio sam umoran otkako sam se probudio, ali kombinacija posustalosti i aritmetike bila je kap koja je prelila čašu. Kako ne bih zaspao, črčkao sam poruku za Margo – nije to bilo ništa što bih joj zapravo poslao, nego više sažetak najdražih trenutaka prošle noći – ali čak me ni to nije uspelo održati budnim. U jednom trenutku olovka se jednostavno prestala kretati, vidno mi se polje sve više i više sužavalo, a ja sam se pokušavao setiti je li gubitak perifernog vida simptom umora. Zaključio sam da mora biti, jer je samo jedna stvar bila ispred mene, a to je bio gospodin Jiminez za pločom, i to je bila jedina informacija koju je moj mozak mogao preraditi pa, kada je gospodin Jiminez rekao: “Quentine?” bio sam i više nego zbunjen jer u mom univerzumu događalo se jedino to da gospodin Jiminez piše po ploči i nikako nisam mogao shvatiti kako je sad odjednom prisutan i na auditivnoj i na vizualnoj razini.
“Da?” upitao sam.
“Jesi čuo pitanje?”
 “Da?” upitao sam ponovo. “
      I dignuo si ruku kako bi odgovorio?” Podignuo sam pogled i uverio se da je ruka stvarno u vazduhu , ali nisam znao kako je do toga došlo ni kako da to poništim. Nakon nemale borbe sa samim sobom moj je mozak uspeo poručiti ruci da se spusti i ona je u tome uspela, a ja sam konačno progovorio: “Samo sam hteo pitati smem li na WC?”
     On je odgovorio: “Samo idi”, nakon čega je neko drugi podigao ruku i ujedno odgovorio na već postavljeno pitanje o diferencijalnoj jednadžbi. Otišao sam do WC-a, vodom ispljuskao lice, nagnuo se nad umivaonik i pogledao se u ogledalu. Probao sam trljanjem oterati crvenilo zakrvavljenih očiju, ali nisam uspeo. A onda mi je sinula sjajna ideja.
      Otišao sam u kabinu, spustio dasku, seo i, naslonivši se na zid, zaspao. San je trajao otprilike šesnaest milisekundi pre nego što se oglasilo zvono za drugi sat. Ustao sam, otišao na latinski, a zatim na fiziku, a onda sam konačno dočekao četvrti sat i našao Bena u kantini i rekao: “Stvarno trebam odspavati malo ili nešto.”
     “Ajmo ručati u LGLP-u”, odgovorio je.

         LGLP je bio petnaest godina star Buick, koji je bez ijedne jedine kazne vozilo sve troje Benove starije braće, a kada je došao red na Bena, auto je uglavnom bio sastavljen od samolepljive trake i glet-mase. Puno ime mu je bilo Ludo Gažen Loše Pažen, ali skraćeno smo ga zvali LGLP. Nije vozio na benzin, već na nepresušno gorivo ljudske nade. Sedneš na užareno sedalo od veštačke  kože te se nadaš da će upaliti, zatim Ben okrene ključ i motor zakašlje nekoliko puta, jednako slabašno kao i riba koja se koprca na suhome. A onda se ponadaš najviše što možeš i motor još nekoliko puta zakašlje. Ponadaš se još mrvicu i on napokon upali.

     Ben je upalio LGLP i uključio klimu na najjače. Tri se od četiri prozora uopšt e nisu mogla otvoriti, ali je zato klima radila fantastično, iako je prvih nekoliko minuta samo ispuštala vrući vazduh koji se mešao s vrućim ustajalim vazduhom auta. Spustio sam naslon suvozačeva sedala što sam više mogao, tako da sam praktički ležao, i sve mu ispričao: o Margo na mome prozoru, Wal-Martu, osveti, neboderu SunTrusta, o provaljivanju u krivu kuću, SeaWorldu, o tome kako je rekla da će joj nedostajati druškanje sa mnom.
       Nijednom me nije prekinuo – Ben je bio odličan prijatelj u tom slušalačkom i neprekidalačkom smislu – ali kada sam završio, poput topa ispalio je ono što ga je najviše mučilo.
      “Čekaj, što se tiče Jasea Worthingtona, kada kažeš mali, koliko tačno je to mali?” “Pa, verojatno je tu i skupljanje odigralo ulogu, s obzirom na to da je bio dobrano teskoban, ali jesi li ikada video olovku?”, upitao sam ga, a on je kimnuo glavom. “Dobro, a jesi li ikada video onu gumicu na samome vrhu olovke?” Ben je opet kimnuo glavom. “Dobro, a jesi li ikada video one male ostružine gumice koje ostanu na papiru nakon brisanja?” Još kimanja glavom.
      “Pa, rekao bih da mu je veličine tri ostružine u dužinu i jedna u širinu”, rekao sam. Ben je pretrpio svakojaka sranja od tipova poput Jasona Worthingtona i Chucka Parsona pa sam zaključio da je zaslužio malo uživati. Ali on se nije ni malčice nasmejao. Samo je sav zapanjen usporeno odmahivao glavom kao u transu.
   “Isuse, ona je takva kraljica.”
     “Znam.”
     “Ona je onaj tip osobe koji će ili tragično umreti u svojoj dvadeset i sedmoj, poput Jimija Hendrixa i Janis Joplin, ili stasati u pobednika, ono, osvajača Nobelove nagrade iz kraljevanja.”
       “Aha”, rekao sam. Retko kada bih se umorio od pričanja o Margo, ali opet, retko kada sam bio ovako umoran. Naslonio sam se na istrošeni naslon za glavu i iste sekunde zaspao. Kada sam se probudio, u krilu mi se nalazio hamburger s porukom: Buraz, morao sam na sat. Vidimo se posle probe.

      Kasnije sam, nakon poslednjeg sata, naslonivši se na betonski zid ispred dvorane za probu, prevodio Ovidija, pokušavajući ignorisati zavijajuću kakofoniju koja je dopirala iznutra. Uvek sam visio u školi sat vremena duže no što bih trebao i čekao da orkestar završi s probom, jer otići doma pre Bena i Radara značilo je pretrpeti ogromno poniženje – voziti se busom potpuno sam.
            Nakon što su izišli, Ben je odbacio Radara do kuće koja se nalazila odmah do “opštinskog centra” Jefferson Parka, nedaleko od Lacey. A onda je i mene odvezao kući. Primetio sam da nema Margoina auta. To znači da nije markirala kako bi se naspavala. Markirala je zbog neke nove avanture – bezquentinovske avanture. Verovatno je provela dan razmazujući kremu za depiliranje po jastucima svojih ostalih neprijatelja ili štoa god već. Osetio sam se malo izostavljenim kad sam ušao u kuću, ali naravno da je znala kako joj se ionako ne bih pridružio – previše sam mario za školu. A i ko uopšte zna bi li to za Margo bio samo jedan dan. Možda je opet otišla na trodnevni izlet u Mississippi, ili se pak privremeno pridružila cirkuskoj družini. Ali nije bilo ništa od toga, naravno. Bilo je to nešto meni nezamislivo, nešto što nikada ne bih mogao zamisliti jer ja ipak nisam bio Margo.
      Zanimalo me s kakvim će se pričama ovaj put vratiti. I zanimalo me hoće li mi ih ikada ispričati, sedeći preko puta mene za ručkom. Možda je, pomislio sam, na ovo mislila kada je rekla da će joj nedostajati druženje sa mnom. Znala je da će se uputiti nekamo na još jedan od njenih kratkih odmora orlandovske papirnatosti. Ali kada se vrati, ko zna? Nije mogla provesti poslednje školske dane sa svojim dosadašnjim prijateljima, pa će ih možda provesti sa mnom.

        Njezina odsutnost nije trebala trajati dugo da bi potaknula razne glasine. Ben me nazvao tu veče posle večere. “Čuo sam da se ne javlja na mobitel. Neko je na fejsu napisao da mu je rekla kako će se preseliti u nekakvo tajno skladište u Tomorrowlandu u Disneylandu.”

    “To je idiotarija”, rekao sam.

      “Ma znam. Mislim, Tomorrowland je bez konkurencije najjadniji deo Disneylanda. Također se priča da je upoznala nekoga preko interneta.”
     
        “Smešno”, rekao sam.

     “Dobro, okej, ali što onda? Gde je?”

       “Negde je sama sa sobom i zabavlja se onako kako mi uopšte ne možemo ni zamisliti”, odgovorio sam.

Ben se zahihotao. “Želiš li to reći da se igra sama sa sobom?”


       Uzdahnuo sam. “Daj hajde, Bene. Hteo sam reći da je negde i da radi te svoje margoovske stvari. Stvara legende. Hara svetom.”

Te sam noći, ležeći na boku, zurio kroz prozor u nevidljivi svet izvan njega. Pokušavao sam zaspati, ali oči bi mi se otvorile same od sebe, tek toliko da provere. Nisam se mogao ne nadati kako će se Margo Roth Spiegelman ponovo pojaviti na mome prozoru i odvući moje umorno dupe u još jednu nezaboravnu noć

John Green, Gradovi na papiru 

( nastavak vidi: romani u nastavcima ) 

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera ( XVII,XVIII )

Sedamnaesto poglavlje


       Toga istog mirnog subotnjeg poslepodneva u njihovu mestancetu, međutim, nije bilo veselo. Harperovi i porodica tetke Polly bili su se zavili u crninu uz veliku žalost i mnogo suza. Neobična se tišina bila nadvila nad selo, iako je, ruku na srce, onde i inače bilo dovoljno tiho. Meštani su rastreseno išli za svojim poslovima, malo su govorili i često uzdisali. Subotnji dan, inače predviđen za odmor, deci je bio samo na teret. Nisu imala volje za uobičajene zabave pa su uskoro i odustala od njih.
      Becky Thatcher, ophrvana setom, vukla se poslepodne pustim školskim dvorištem, ne nalazeći onde nikakve utehe. Pritom je razgovarala sama sa sobom:
      »Oh, da bar sad imam onu njegovu medenu kuglu! Nemam ništa što bi me sećalo na njega«, i suspregnu tihi jecaj.
    Uskoro stade i reče u sebi:
»To je tačno ovde bilo. O, da se to može ponoviti, ne bih mu više ono rekla, ne bih –ni za šta na svetu. Ali njega sad nema i ja ga više nikad, nikad, nikad neću videti.«
      Ta je pomisao slomi i ona odluta dalje, a suze joj se same kotrljale niz obraze. Onda naiđe poprilična skupina dečaka i devojčica, sve Tomovi i Joeovi drugovi u igri: zaustaviše se gledajući preko ograde od kolja i smernim glasom razgovarajući o tome kako je Tom svojevremeno napravio ovo ili ono, kada su ga zadnji put videli te kako je Joe rekao ovu i onu nevažnu sitnicu (u kojoj se već onda krilo jezivo proročanstvo, kako se to sada jasno vidi!), a svaki je govornik pokazivao tačno mesto na kom je tada stajao koji od dvojice nestalih dečaka pa onda dodavao nešto poput: »A ja sam stajao baš ovako – kao što sad stojim, a ti kao da si on – bio sam mu ovako blizu – a on se nasmejao, baš ovako – a onda, nekako, kao da me jeza prošla – nešto grozno, znaš – i uopćšte nisam shvatao što to znači, naravno, ali sad mi je sve jasno!«
       Onda nastade prepirka o tome ko je pokojne dečake poslednji video žive pa su mnogi svojatali tu žalosnu čast i nudili dokaze popraćene više ili manje iskrivljenim svedočanstvima. Kada je konačno zaključeno ko je zaista poslednji video pokojnike i s njima poslednji razmenio nekoliko reči, ti sretnici zadobiše nekakvu svetu važnost, a svi su ostali blenuli u njih i zavideli im. Neki jadničak koji nije našao ništa drugo čime bi se mogao pohvaliti, reče, prilično se očevidno ponoseći tom uspomenom:
      »E, pa, mene je Tom Sawyer jednom izmlatio.«
       No, to i nije bila neka naročita ponuda. Većina je dečaka mogla spomenuti to isto pa se time ovoj časti snižavala cena. Družba se otklati dalje, glasom punim strahopoštovanja oživljavajući sećanja na nestale junake.
      Kada sutradan prepodne završi nastava u nedeljnoj školi, zvono, umesto da zvoni na uobičajen način, poče zvoniti za mrtve. Bila je to veoma tiha nedelja, a žalosni se zvuk dobro slagao sa setnim mukom što se bio nadvio nad prirodu. Meštani su se počinjali okupljati, zastajkujući časkom u predvorju da se šaptom malo porazgovore o tužnom događaju. No, u crkvi niko nije šaptao i tišinu je prekidalo samo sumorno šuštanje kakve haljine kada bi koja žena zauzimala svoje mesto u klupi. Niko se nije sećao da je crkvica ikada ranije bila tako puna. Napokon nastade pauza puna napetosti, ćutnja puna iščekivanja, a onda uđe tetka Polly u Sidovoj i Marynoj pratnji, te za njima porodica Harper, svi u dubokoj crnini, pa svi ljudi, a s njima i stari sveštenik, s puno poštovanja ustadoše i ostadoše na nogama, sve dok žalobnici ne posedaše u prvu klupu. Tada opet usledi sveopšta tišina, na mahove prekidana prigušenim jecajima, a potom sveštenik raširi ruke i poče moliti. Bi otpevana ganutljiva crkvena pesma i usledi propoved nadahnuta biblijskom rečenicom: »Ja sam uskrsnuće i život.«
      U nastavku bogosluženja sveštenik iznese tako slikovit opis kreposti, umiljatog ponašanja i retke darovitosti nestalih dečaka te se svaka duša, misleći da ih prepoznaje u tom prikazu, žacnula sećajući se kako je pre uvek bila ustrajno slepa prema njima i kako je u jadnim dečacima ustrajno viđala samo pogreške i mane. Sveštenik isto tako ispriča mnoge dirljive zgode iz života malih pokojnika koje osvetliše njihovu umilnu i velikodušnu narav, pa svi stadoše uviđati koliko su ti događaji bili uzvišeni i lepi te se s dubokom žalošću setiše da su se njima, u vreme kada su se zbivali, činili kao pravi pravcati nitkovluci koji zaslužuju da budu kažnjeni bičem od sirove goveđe kože. Što se dirljiva priča više nastavljala, ljude  je obuzimalo sve jače i jače ganuće, dok na kraju celi skup ne zarida i u zboru se bolnih jecaja ne pridruži ucviljenim žalobnicima, a i sam sveštenik dade maha osećajima i zaplaka na propovedaonici.
           Na galeriji se ču neki šušanj koji niko ne primeti, a trenutak kasnije zaškripaše crkvena vrata. Sveštenik podiže suzne oči iznad maramice i zastade kao okamenjen! Najpre jedan, pa onda drugi par očiju krenu za sveštenikovim pogledom, a onda, svi ljudi ustadoše kao jedan i zagledaše se u trojicu mrtvih dečaka koji su koračali prolazom između klupa. Tom na čelu, za njim Joe, a na kraju se stidljivo vukao Huck, poput kakve hrpe ovešenih dronjaka. Njih su se trojica krila na napuštenoj galeriji slušajući vlastito posmrtno slovo.
       Tetka Polly, Mary i Harperovi baciše se oko vrata uskrslim dečacima, obasuše ih poljupcima upućujući ujedno Svevišnjemu izlive zahvalnosti, dok je jadni Huck stajao zbunjen i u neprilici, ne znajući tačno šta da napravi ili kamo da se sakrije pred tolikim neprijaznim očima. Pokoleba se i već htede šmugnuti kadli ga Tom uhvati za ruku i reče:
      »Tetko Polly, ovo nije u redu. Ljudi bi se trebali radovati i tome što vide Hucka.«
      »I biće tako. Ja se radujem što ga vidim, to jadno siroče bez majke!« Jedino je pažnja puna ljubavi kojom ga je obasula, mogla u Hucku izazvati još veću nelagodu od one koju je do tada osećao.
      Nenadano sveštenik povika iz sveg glasa: »Hval’te Boga od kog je blagoslov svaki – PEVAJTE! – i to iz punog srca!
        I zapevaše. Slavodobitno se zaori napev Stari Stoti, a dok su se od njega tresle krovne grede, gusar Tom Sawyer gledao je na zavidnu mladež, u dnu srca priznajući samome sebi da mu je ovo najsretniji trenutak u životu.
      Hrleći iz crkve, »nasamareni« su ljudi govorili kako bi gotovo pristali da ih neko opet ovako izvrgne ruglu samo da još jednom mogu čuti gde se ovako peva Stari Stoti.
         Toga je dana Tom izvukao više udaraca i poljubaca – zavisno o promeni raspoloženja tetke Polly – no što bi ih ranije zaslužio u godini dana, a da pritom ni sam nije zapravo znao što od toga dvoga u većoj meri izražava zahvalnost prema Bogu i ljubav prema njemu samome.


Osamnaesto poglavlje


      To je bila ona Tomova velika tajna – naum da se zajedno sa svojom gusarskom sabraćom vrati kući i prisustvuje vlastitim zadušnicama. U subotnje su predvečerje na nekoj kladi doveslali do misurijske obale i iskrcali se pet ili šest milja nizvodno od sela, u šumi na rubu mesta spavali gotovo do svitanja, a onda se sporednim prolazima i uličicama odšuljali do crkve i onde na galeriji još malo odspavali usred nabacane hrpe polomljenih klupa.
      U ponedeljak ujutro, za doručkom, tetka Polly i Mary bile su vrlo nežne prema Tomu i ispunjavale mu svaku želju, a svi su govorili više no inače. U toku razgovora reče tetka Polly:
      »Dobro, Tome, ne kažem da nije bila krasna šala držati sve nas gotovo nedelju  dana na mukama tako da se vas trojica zabavite, ali nisi morao biti baš tako tvrdog srca pa i mene pustiti da tako patim. Ako si mogao preploviti ovamo na kladi da stigneš na vlastite zadušnice, mogao si i pre preći reku i nekako mi dati do znanja da nisi mrtav, nego si samo pobegao.«
     »Da, Tome, mogao si to učiniti«, reče Mary, »i verujem da bi ti to i napravio samo da si se toga setio.«
      »Napravio bi to, Tome?« upita tetka Polly, a lice joj čeznutljivo zasja. »Reci, da si se toga setio, bi li zaista tako napravio?«
     »Ja… ovaj… ne znam. To bi sve pokvarilo.«
      »Tome, nadala sam se da me bar toliko voliš«, reče tetka Polly potištenim glasom koji dečaka silno uznemiri. »Da ti je bilo dovoljno stalo da misliš o tome, već bi i to bilo nešto, čak da to i nisi napravio.«
      »Hajde, tetice, nije to nikakvo zlo«, zauze se za njega Mary, »to je samo Tomova smušenost – uvek je u takvoj žurbi da se nikad ničega ne seti.«
     »Tim žalosnije. Sid bi se setio. Sid bi to i napravio. Tome, jednog dana, kad bude prekasno, setićeš se ovoga i zažaliti šta ti je bilo premalo stalo do mene, a to bi te tako malo stajalo.«
    »Ali, tetice, pa ti znaš da mi je stalo do tebe«, reče Tom.
     »Otkud da ja to znam kad mi to nikad ne pokazuješ!«
     »Sad mi je žao što se nisam setio«, Tom će pokajničkim glasom, »ali sam te zato sanjao. Pa i to je nešto, je li?«
      »Nije mnogo – i mačke sanjaju – ali bolje išta nego ništa. Šta si sanjao?«
       »Eto, u sredu naveče sam sanjao da ti sediš ovde kraj kreveta, Sid je sedeo pored drvene škrinje, a Mary kraj njega.«
»Pa, tako je i bilo. Uvek tako sedimo. Raduje me što su se bar tvoji snovi toliko pomučili oko nas.«
»A sanjao sam i da je ovde bila majka Joea Harpera.«
»Pa i bila je ovde! Jesi li još nešto sanjao?«
»O, mnogo toga, ali mi je sad sve tako nejasno.«
»Dobro, hajde, bar se pokušaj setiti!«
»Nekako mi se čini kao da je vetar… da je vetar duvao u…u…«
»Potrudi se, Tome! Vetar je zaista duvao u nešto. Hajde dalje!«
         Tom je prstima pritiskao čelo naprežući se celu minutu, a onda rekao:
»Imam ga! Sad ga imam! Dunuo je u sveću!«
»Bože, smiluj nam se! Nastavi, Tome, nastavi!«
»Čini mi se da si rekla: ‘Gle, biće da su se vrata…’«
»Nastavi, Tome!«
»Samo trenutak, pusti me da razmislim… samo trenutak. Oh, da… rekla si kako ti se čini da su se vrata otvorila.«
»Dabogda ne sedela ovde ako to nisam i rekla! Sećaš se, Mary? Nastavi!«
»A onda… a onda… pa, nisam baš sasvim siguran, ali mi se čini kao da si rekla Sidu da… da…«
»No? No? Šta sam mu rekla da napravi, Tome? Šta sam mu rekla?«
»Rekla si mu… rekla si mu… Oh, rekla si mu da ih zatvori.«
»Ma, za ime svega! Nikad u životu nisam čula ovako nešto! Meni neka više niko ne priča da u snovima nema ničega. Iz ovih stopa idem to ispričati Sereny Harper. Volela bih videti kako će joj u ovom pomoći ono njezino mudrovanje o praznoverju. Nastavi, Tome!«
»Oh, sad mi već sve postaje jasno kao dan. Onda si rekla da nisam zločest, nego samo nestašan i lakomislen te da nisam ništa poslušniji od… od… Mislim da si rekla ‘od ždrebeta’ ili nešto slično.«
»Tako je i bilo! Za Boga miloga! Nastavi, Tome!«
»A onda si počela plakati.«
»I jesam. Jesam. I to mi nije bilo prvi put, nije. A onda…«
»Onda je i gospođa Harper počela plakati i rekla da je i Joe isto takav i požalila je što ga je izmlatila zato što je dirao vrhnje koje je zapravo ona sama bacila…«
»Tome! To je Duh Sveti bio sišao na tebe! Postao si vidovit – eto, to se desilo! Tako ti Boga, nastavi Tome!«
»Onda je Sid rekao… rekao je…«
»Mislim da ja ništa nisam rekao«, reče Sid.
»Jesi, Side, rekao si », reče Mary.
»Začepite vas dvoje i pustite Toma da nastavi! Šta je Sid rekao, Tome?«
»Rekao je… mislim da je rekao kako se nada da je meni dobro tamo gde sam otišao, ali da sam bio samo malo bolji…«
»Gle, čujete li vi ovo? To su tačno njegove reči!«
»A ti si mu rekla da zaćuti.«
»Bome, jesam! Mora da je tu bio neki anđeo. Tu je negde bio anđeo!«
»Onda je gospođa Harper pričala o tome kako je nju Joe preplašio praskavom žabicom, a ti si govorila o Peteru i Ubibolu...«
»Živa istina, baš kao što ja ovde stojim!«
»I još ste nadugo i naširoko pričali o tome kako ste zbog nas pretraživali dno reke i da će u nedelju biti zadušnice, a onda ste se ti i gospođa Harper zagrlile i plakale i ona je otišla.«
»Baš tako! Baš tako, dabogda ne sedela na ovom mestu ako nije baš tako bilo. Tome, ne bi to tačnije mogao ispričati ni da si nas video! A šta je onda bilo? Nastavi, Tome!«
»Onda, mislim da si se molila za mene – video sam te i čuo svaku tvoju reč. Legla si u krevet, a meni je bilo tako žao zbog tebe da sam uzeo komad platanine kore i na njemu napisao: ‘Nismo mrtvi – samo smo otišli u gusare’, stavio sam ga na sto kraj sveće, a tada… izgledala si tako draga, dok si tu ležala i spavala, da mislim da sam ti prišao, sagnuo se i poljubio te u usta.«
»Zbilja, Tome, zbilja? Zbog ovoga ti sve opraštam!« Pa steže dečaka u tako čvrst zagrljaj da se Tom sam sebi učini kao najgora ništarija.
»Bilo je to jako lepo od tebe, premda je bilo samo – u snu«, razmišljao je Sid na sav glas.
»Ćuti, Side! Čovek i u snu radi isto što bi radio i na javi. Evo ti velika jabuka milamka koju sam čuvala za tebe, Tome, ako se ikada vratiš… A sad – hajde u školu. Zahvaljujem Bogu dragome i našem nebeskom Ocu što mi te vratio, njemu koji je tako strpljiv i milosrdan prema onima koji veruju u njega i drže njegovu reč, iako samo nebo zna da ja to nisam zaslužila. Ali kad bi on samo zaslužnima davao svoj blagoslov i pružao ruku da ih provede kroz tegobe, malo bi se njih smešilo na ovome svetu ili bi ikada našli svoj mir u Gospodu kada nastupi večna noć. Hajde, Side, Mary i Tome, idite, već ste me dovoljno zadržali.«
         Deca pođoše u školu, a stara gospođa u posetu gospođi Harper da njezinu trezvenom gledanju suprotstavi Tomov čudesni san. Sid je bio toliko pametan da glasno ne izrazi misao koja mu je pri izlasku iz kuće bila na pameti, a glasila je ovako: »Prilično prozirno – tako dugačak san, a bez ijedne greške!«
            Kakav li je Tom tek sada postao junak! Nije skakutao i đipao, nego je koračao dostojanstveno se kočopereći, kako i dolikuje gusaru koji je svjestan toga da se sve oči u njega upiru. A zaista je tako i bilo. Nastojao se pretvarati da ne vidi poglede i da ne čuje primedbe kojima je bio popraćen njegov prolazak, ali se njima zapravo hranio i opijao. Dečaci manji od njega trčkarali su mu za petama, isto toliko ponosni što se mogu pokazati uz njega i što ih on trpi uza se kao da je Tom bubnjar na čelu kakve povorke ili slon koji putujući zverinjak predvodi pri ulasku u kakvo mjesto. Njegovi su se pak vršnjaci pričinjali kao da i ne znaju da je bio otišao od kuće, ali su se svejedno izjedali od zavisti. Bili bi sve dali za njegovu tamnu, od sunca preplanulu kožu i blistavu glasovitost, a Tom se ne bi bio rastao ni od jednoga ni od drugoga, čak ni za celi cirkus.
          U školi su se deca toliko zanosila njime i Joeom, a njihove ih oči obasipale tako rečitim divljenjem, da su oba naša junaka doskora nepodnošljivo visoko »digla nos«. Željnim su slušateljima pripovedali o svojim pustolovinama – no, samo bi započeli jer, uz maštu koja je neprestano iznalazila novu građu, nije bilo verovatno da bi u svojem pripovedanju ikada mogli doći do kraja. A kada su konačno izvadili i lule pa se ushodali bezbrižno odbijajući dimove, njihova je slava dosegla vrhunac.
           Tom zaključi da će sada moći izdržati i bez Becky Thatcher. Slava je dostatna. Živeće za slavu.
         Sada, kada se istaknuo, možda će ona poželeti da se »pomire«. Pa, neka pokuša – videće ona da i on može biti isto toliko ravnodušan kao i neki drugi ljudi. Uskoro se Becky pojavila, a Tom se pretvarao da je ne vidi. Udaljio se i prišao skupini dečaka i devojčica pa počeo s njima razgovarati. Ubrzo opazi da ona veselo skakuće amo-tamo, zažarena lica i nemirnih očiju, pretvarajući se da je zaokupljena samo igrom lovice sa školskim drugaricama i vrišteći od smeha kad koju od njih uhvati, ali je primetio i da ih uvek lovi u njegovoj blizini te da u takvoj prilici baca stidljive poglede prema njemu. To je pak samo godilo opakoj taštini u njemu pa je Becky, umesto da ga pridobije, postigla tek to da njemu još jače »poraste perje«, šta više, da još revnije izbegava pokazati kako zna da je ona negde u njegovoj blizini. Uskoro je prestala zbijati vragolije i stala se neodlučno vrzmati naokolo, jednom ili dvaput uzdahnuvši te potajice i čeznutljivo bacajući letimične poglede prema Tomu. Tada opazi da Tom sada više razgovara s Amy Lawrence nego s bilo kim drugim. Oseti oštru bol te se odmah smete i zbuni. Pokuša se udaljiti, ali je umesto toga vlastite izdajničke noge odvedoše do one skupine. S hinjenom se živahnošću obrati devojčici koja je stajala gotovo kraj Tomova lakta:
»Hej, Mary Austin! Sram te bilo, zašto nisi bila u nedeljnoj školi?«
»Bila sam. Nisi me videla?«
»Pa, ne. Bila si? Gde si sedela?«
»Bila sam u razredu gospođice Peters, tamo gde uvek sedim. Ja sam tebe videla.«
»Ma, je li? Zbilja je čudno što te nisam videla. Htela sam ti reći za izlet.«
»O, izvrsno. ko će ga prirediti?«
»Moja mama će ga prirediti za mene.«
»Oh, baš krasno. Nadam se da će i mene pozvati.«
»Naravno da hoće. Taj izlet priređuje radi mene. Pozvaće sve koje joj ja kažem da pozove, a ja ću joj reći za tebe.«
»Vrlo liepo od tebe. Kada će to biti?«
»Uskoro. Možda za vreme školskog raspusta.«
»O, ala će to biti zabavno. Hoćeš li pozvati sve cure i dečke?«
»Da, sve svoje prijatelje… ili one koji to žele biti«, i ona opet kriomice baci pogled na Toma, no on je i dalje razgovarao s Amy Lawrence pričajući joj o strašnoj oluji na otoku i o tome kako je munja rascepila veliko platanino stablo »pretvorivši ga u triešće«, dok je on »stajao na svega tri stope od njega«.
»Oh, mogu li i ja doći?« upita Gracie Miller.
»Možeš.«
»A ja?« reče Sally Rogers.
»Možeš.«
»I ja?« pitala je Susy Harper. »I Joe?«
»Možete.«
         I tako redom, plješćući rukama od veselja, sve dok svi iz skupine, osim Toma i Amy, nisu izmolili poziv. Onda se Tom hladnokrvno udalji i povede Amy sa sobom, nastavljajući s njome razgovor. Becky zadrhtaše usne i suze joj navriješe na oči, ali ona te znakove slabosti prikri usiljenom veselošću i nastavi brbljati, samo što joj sada više ništa nije značio ni izlet ni ma što drugo. Čim joj se pružila prilika, udalji se i sakri te se, kako to kažu pripadnice njezina spola, »dobro isplaka«. Nakon toga je, zlovoljna i povrijeđena u svojem ponosu, sjedila u školskoj klupi sve do zvona, a onda ustade s osvetoljubivim blijeskom u očima i zabacivši dugačke pletenice, reče sama sebi da zna što će učiniti.
         Za vreme odmora Tom, samozadovoljno likujući, nastavi očijukati s Amy. Neprestano se motao uokolo ne bi li našao Becky i mučio je tom svojom predstavom. Konačno je ugleda, ali mu tu sva živahnost najednom splasnu. Becky se bila udobno smestila na klupici iza školske zgrade i razgledavala neku slikovnicu u društvu Alfreda Templea – bili su se toliko zadubili u knjigu, a glave im, onako nadvijene nad njom, bile tako blizu jedna drugoj te se činilo kako ništa drugo na ovome svetu i ne vide. Užarena ljubomora poteče Tomovim žilama. Poče mrziti sam sebe što je odbacio priliku za izmirenje koju mu je bila pružila Becky. Nazva sam sebe budalom i svim pogrdnim imenima kojih se mogao setiti. Dođe mu da zaplače od besa. Amy je, šećući uz njega, i dalje sretno čavrljala jer joj je srce pevalo, no Tomu se bio svezao jezik. Nije slušao što mu ona govori pa je, kad god bi zastala očekujući njegov odgovor, mogao samo nespretno izmucati da se s njom slaže, što bi isto toliko često izrekao u pravom koliko i u krivom trenutku. Svejednako ga je nešto neprestano teralo iza školske zgrade da vlastite oči muči mrskim prizorom koji se tamo odigravao. Nije mogao tome odoleti. I dovodilo ga je do besa što vidi, kao što mu se činilo, kako Becky Thatcher uopšte i ne primećuje da on postoji među živima. No, ona ga je bila itekako opazila i shvatila da dobiva bitku pa joj je bilo drago da sada i on malo pati kao što je i ona ranije patila.
       Amyno je sretno klepetanje postajalo nesnosno. Tom je spominjao poslove koji ga čekaju, stvari koje mora napraviti, a vreme leti. No, uzalud – devojčica je i dalje cvrkutala. Tom pomisli: »O, đavo je odneo, zar je se nikad neću rešiti?« Konačno se zaista morao pobrinuti za spomenute poslove – a ona je bezazleno rekla da će biti »tu negde« kada nastava završi. On na to naglo ode mrzeći je zbog toga što je rekla.
»Bilo ko drugi!« mislio je Tom škrgućući zubima. »Bilo koji dečaka iz našeg mesta, samo ne taj pametnjaković iz Saint Louisa koji misli da se jako otmeno oblači i da je od posebnog roda. O, u redu stvar, gospodine, izmlatio sam te prvog dana kad si ugledao ovo mesto, a izmlatiću te i opet. Samo čekaj dok te dohvatim. Ma, ja ću te…«
       I on stade izvoditi nekakve kretnje kao da mlati dečaka kojeg je zamišljao pred sobom – bubetao je šakama zrak, udarao nogama i kopao protivniku oči. »’Oćeš još, a? Dosta ti je, je l’da? To će ti biti dobra škola!« I tako se tobožnja tučnjava završi na njegovo zadovoljstvo.
      Tom u podne pobeže kući. Niti mu je savest više mogla podnositi Amynu zahvalnu sreću niti ljubomora podnositi onaj drugi jad. Becky je nastavila razgledanje slikovnice u Alfredovu društvu, no minute su se odužile, a nigde nije bilo Toma da zbog toga pati, pa joj se radost zbog pobjede poče mutiti i ona izgubi zanimanje za daljnju igru. Ovome se priključiše ozbiljnost i rastresenost, a zatim i potištenost. Dva-tri puta naćulila je uho čuvši nečiji korak, ali je to bila lažna nada: Toma nije bilo. Na kraju se potpuno sneveseli i požali što je u svemu tome tako daleko otišla. Kada je jadni Alfred, i ne znajući kako se to događa, video da ona na nj više ne obraća pažnju pa uzeo neprestano uzvikivati: »Oh, kako je ova slika krasna! A pogledaj ovu!«, konačno je izgubila strpljenje i rekla: »Ma, ne gnjavi me! Baš me briga za slike!«, briznula u plač, ustala i otišla.
           Alfred pristade za njom s namerom da je pokuša utešiti, no ona mu reče: »Slušaj, odlazi i ostavi me na miru. Mrzim te!«
       Dečak zastade pitajući se što joj je skrivio – jer je bila rekla da će tokom celoga podnevnog odmora s njim razgledavati slike, a ona ode plačući. I dalje razmišljajući o tome, Alfred uđe u praznu školsku zgradu. Bio je ponižen i ljut. Lako je pogodio istinu – devojčica ga je bila jednostavno iskoristila da bi na taj način prkosila Tomu Sawyeru. Kada mu ta misao pade na pamet, zamrzi Toma još više nego ranije. Požele mu nekako napakostiti, a da sam pritom ne stavi mnogo na kocku. Pogled mu pade na Tomovu čitanku. To je bila povoljna prilika. S velikim zadovoljstvom otvori knjigu na stranici s vežbom predviđenom za to poslepodne i po njoj proli tintu.
          U tom je trenutku iza njegovih leđa kroz prozor provirila Becky, videla šta je Alfred napravio i otišla dalje ne odavši svoju prisutnost. Zatim je pošla kući s namerom da pronađe Toma i sve mu ispriča: Tom će joj biti zahvalan i razmirice će se među njima rešiti. Međutim, pre no što je prešla pola puta do kuće, predomisli se. Seti se Tomova postupka prema njoj u času kada je govorila o izletu, pa je to ponovno zapeče i ispuni stidom. Odluči dopustiti da ga kazne šibom zbog umrljane čitanke, a ona će ga, povrh svega, još i zauvek mrziti.

                                     Mark Twen,  Doživljaji Toma Sojera
                                      ( nastavak : romani u nastavcima)
                                   

Lav Nikolajevič Tolstoj, Uskrsnuće ( I deo- od I do VIII poglavlja )

»Tada pristupi k njemu Petar i reče: Gospode!
koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim?
Do sedam puta?

»Reče njemu Isus: Ne velim ti do sedam puta,
nego do sedam puta sedamdeset.«
(Mat., gl. XVIII, 21-22)

»A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna
u oku svojemu ne osećaš?«
(Mat., gl. VII, 3)

»Koji je među vama bez grieha, neka najprie
kamen baci na nju.«
(Iv., gl. VIII, 7)

»Nema učenika nad učitelja svojega,
nego i sasvijem kad se izuči,
biće svaki kao i učitelj njegov.«
(Luk., gl. VI, 40)


PRVI DEO

I

         Ma koliko nastojali ljudi, kad ih se nekoliko stotina hiljada skupi na jednom, nevelikom mestu, da iznakaze tu zemlju na kojoj se stišću; ma kako sabijali kamenje u zemlju da ne bi ništa raslo na njoj; ma kako plevili svaku travku što probije; ma kako dimili kamenim ugljenom i petrolejem; ma kako obrezivali drveće i ma kako isterivali sve životinje i ptice - proleće je bilo proleće čak i u gradu. Sunce je grejalo, trava oživljavala i rasla i zelenela se svuda gde je god nisu sastrugali, ne samo na tratinama po ulicama nego i između kamenih ploča, a breze, topole, krkavine, širile su svoje lepljivo i mirisavo lišće, lipe napinjale pupoljke da pucaju; čavke, vrapci i golubovi na proletni su način gradili već gnezda, a uza zidove zujale muve ogrejane suncem. Vesele su bile i biljke, i ptice, i kukci, i deca. Ali ljudi - veliki, odrasli ljudi - nisu prestajali da varaju i muče sami sebe i jedan drugoga. Ljudi su držali da nije sveto i važno to proletno jutro, ni ta krasota sveta božjega stvorena za dobro svim bićima - krasota koja pozivlje za mir, slogu i ljubav - nego je sveto i važno ono što su izmislili oni sami da bi vladali jedan nad drugim.

        Tako se u kancelariji gubernijskog zatvora držalo da nije sveto i važno što je svim životinjama i ljudima dana miloća i radost proletna, nego se držalo svetim i važnim što je jučerašnjeg dana bio stigao pod brojem, s pečatom i natpisom, spis o tom da bi se danas, 28. aprila, u devet sati ujutro, dovela tri uznika što se nalaze u istražnom zatvoru - dve žene i jedan muškarac. Jedna od tih žena, kao najvažnija prestupnica, imala se dovesti odvojeno. Na osnovu, dakle, te odredbe ušao je 28. aprila, u osam sati ujutro, nadstražar u mračni, smradni hodnik ženskog odela. Za njim je ušla u hodnik žena izmučena lica, kuštrave sede kose, u jakni, s gajtanima na rukavima i potpasana pasom s modrim rubom. To je bila stražarica.
        - Vi biste Maslovu? - zapita ona prilazeći s dnevnim stražarom jednim vratima od ćelije, koja se otvaraju na hodnik.
        Stražar zveckajući gvožđem otključa bravu, otvori vrata ćelije iz koje provali još smradniji smrad nego što je u hodniku i viknu:
       - Maslova, pred sud! - i opet pritvori vrata očekujući. Čak i u zatvorskom je dvorištu bio svež vazduh koji oživljava, vetar ga je doneo u grad. A u hodniku je bio kužni smrad koji te tišti, prožet zadahom izmetina, katrana i gnjileži što odmah navodi na setu i tugu svakog čoveka koji tek dolazi. To je iskusila i stražarica, koja je došla iz dvorišta, premda je bila navikla na loš vazduh. Kad je ulazila u hodnik, obuze je odjednom umornost i pospanost.
         U ćeliji se čulo komešanje: ženski glasovi i koraci bosih nogu.
         - Ded brže, miči se tamo, Maslova, velim ti! - zavikne nadstražar kroz vrata ćelije.
     Za koja dva časa izađe na vrata čvrstim korakom, brzo se okrene i stane uz nadstražara nevisoka i vrlo prsata mlada žena u sivoj haljini navučenoj na belu jaknu i belu suknju. Na nogama su ženi bile platnene čarape, povrh čarapa uznička obuća, a glava povezana belim rupcem ispod kojega su, očito namerno, bile ispuštene vitice kuštrave crne kose. Na svem joj je licu bila ona osobita bledilo kakvo je na licu ljudima koji su proveli dugo vremena u zatvoru, a podseća na krompir kad proklija u podrumu. Takve su joj iste bile i male široke ruke i beli puni vrat koji je virio iz velike ogrlice na haljini. Na tom su licu iznenađivale, osobito na zagasitoj bledoći toga lica, vrlo crne, sjajne, ponešto podbuhle ali vrlo žive oči, od kojih je jedno oko pomalo škiljilo. Držala se veoma uspravno, isprsivši pune grudi. Kad je izašla u hodnik, malo zabaci glavu, pogleda nadstražaru ravno u oči i stade, pripravna da izvrši sve što zaištu od nje. Nadstražar htede već da zaključa vrata, ali se uto promoli odande bledo, oštro, namreškano lice gologlave sede starice. Starica poče da govori nešto Maslovoj; ali nadstražar tresne vrata starici o glavu, i glava nestade. U ćeliji zakikota ženski glas. Maslova se nasmeši također i okrene se prozorčiću s rešetkama na vratima. Starica se s one strane pritisla uz prozorčić i progovorila promuklim glasom:
- Najviše pazi da ne iskazuješ ništa izlišno, ostaj pri jednome, i gotovo!
- Ta svejedno je, gore neće biti - reče Maslova i strese glavom.
- Zna se da je svejedno, a nisu dva - reći će nadstražar sa starešinskim uverenjem o svojoj oštroumnosti. - Za mnom, marš!
         Nestade staričina oka što se videlo u prozorčiću, a Maslova iziđe nasred hodnika i brzim koracima pođe za nadstražarom. Siđoše niz kamene stepenice, prođoše pored muških ćelija, smradnijih i još bučnijih nego što su ženske, iz kojih su ih svuda pratile oči u prozorčićima na vratima, i uđoše u kancelariju gde su već stajala dva stražara s puškama. Pisar, koji je onde sedeo, dade jednom vojniku spis prožet duvanskim dimom, pokaže zatvorenicu i reče: »Primi!« Vojnik, nižnjenovgorodski seljak, crvena, rohava lica, turi spis za zavratak na kabanici i smeškajući se podmigne drugaru, Čuvašu širokih jagodica, na zatvorenicu. Vojnici siđu sa zatvorenicom niza stepenice i pođu ka glavnom izlazu.
               Na vratima glavnog izlaza otvore se vratašca, vojnici i zatvorenica prekorače preko praga u vratašcima, izađu izvan zidina i pođu gradom po sredini popločanih ulica. Kočijaši, trgovci, kuvarice, radnici, činovnici postajkivali su i radoznalo promatrali zatvorenicu; neki su mahali glavom i mislili: »Evo dokle dovodi loše vladanje koje nije kao naše.« Deca su u stravi gledala razbojnicu, mirilo ih je tek to što za njom idu vojnici, i ona sad ne može ništa više da uradi. Neki seljanin, koji je prodavao ugalj i napio se u gostionici čaja, pristupi joj, prekrsti se i dade joj kopejku. Zatvorenica se zacrvenji, sagne glavu i izgovori nešto.
           Osećajući uperene poglede, ona je neopazice, i ne okrećući glave, virkala ispod oka na one što je gledaju, i nju je veselila ta pažnja koju je svraćala na se. Veselio ju je i čisti, kad se uporedi s uzama, proletni uzduh, ali su je bolele noge kad je stupala, jer su bile odvikle od hodanja i bile obuvene u nezgrapne uzničke cokule, te je gledala pod noge i nastojala da stupa što god može lakše. Kad je prolazila kraj brašnare, pred kojom su gegajući se hodali golubovi i niko ih nije dirao, zatvorenica se nogom gotovo okrznula o jednoga goluba; golub uzleti i trepćući krilima proleti zatvorenici tik uz uho da ju je prekrio vetar. Ona se nasmeši i zatim teško uzdahne kad se setila svoga položaja.

II

        Život uznice Maslove bio je vrlo običan život. Maslova je bila kći neudate kmetice koja je živela kod svoje matere, kravarice, na imanju dve gospođice sestara. Ta je neudata žena rađala svake godine, i kako se to obično radi po selima, decu su krstili, a zatim mati nije dojila tu decu koja su se neželjeno javljala, koja nisu potrebna i smetaju poslu, i deca su brzo umirala od gladi.
          Tako je pomrlo petero dece. Sve su ih krstili, onda ih nisu hranili, pa su umirala. Šesto dete, koje je stekla od prolaznika Ciganina, bila je devojčica, i udes bi joj bio onakav isti, ali se dogodilo da je jedna od dve stare gospođice svratila u obor da izgrdi kravarice što skorup zaudara na kravu. U oboru je ležala dojilja s krasnim, zdravim novorođenčetom. Stara gospođica izgrdi sve zbog skorupa i zato što su rodilju pustili u obor i htede već da ode, ali uto spazi detešce, ražali se i ponudi se da mu kumuje. Krstila je, dakle, devojčicu, a zatim je, žaleći svoje kumče, davala materi mleka i novaca, i devojčica ostade na životu. Stare su je gospođice i zvale »spašenom«.
         Devojčici su bile tri godine kad joj se mati razbolela i umrla. Baki kravarici bila je unučica na teret, a onda stare gospođice uzeše devojčicu k sebi. Crnooka je devojčica odrasla neobično živa i mila, i stare su gospođice uživale u njoj.
          Stare su gospođice bile dve: mlađa, koja je bila dobrodušnija. Sofja Ivanovna, a ona je i krstila devojčicu, i starija, stroža, Marja Ivanovna. Sofja Ivanovna je gizdala devojčicu, učila je čitati i htela da je obrazuje, Marja Ivanovna je govorila da od devojčice treba načiniti sluškinju, dobru sobaricu, i zato je mnogo iziskivala, kažnjavala je, a kad bi se ozlovoljila, čak je i tukla devojčicu. Tako su ta dva uticaja stvorila od devojčice, kad je odrasla, napola sobaricu, napola odgojenu devojku. Tako su je i zvali srednjim imenom -
ni Katja, ni Katjenjka, nego Katjuša. Šila je, spremala sobe, čistila kredom ikone, pekla, mlela, donosila kafu, radila sitnu rubeninu, a ponekad sedela s gospođicama i čitala im.
         Prosili su je, ali nije ni za koga htela da pođe, osećajući da će joj život s tim ljudima, radnicima, što je prose, biti težak, jer je bila razmažena slastima gospodskoga života.
        Tako je živela do šesnaeste godine. Kad je navršila šesnaestu godinu, doputovao gospođicama njihov nećak, student, bogataš i knez, i Katjuša se, ne smejući da to prizna ni njemu, a čak ni sebi, zaljubila u njega. Zatim se nakon dve godina taj isti nećak svratio k tetkama na putu u rat, proboravio kod njih četiri dana i uoči svog odlaska zaveo Katjušu, tutnuo joj poslednji dan u ruku novčanicu od sto rubalja i otputovao. Pet meseci nakon njegova odlaska razabrala je pouzdano da je trudna.
         Otad joj je omrzlo sve i samo je mislila o tom kako bi se izbavila iz one sramote što je očekuje i počela ne samo da preko volje i loše služi gospođicama nego odjednom prasnula, a i sama nije znala kako se to dogodilo; nagovorila gospođicama prostaštva za koja se kasnije kajala i sama i zaiskala da je otpuste.
        I gospođice, nezadovoljne s njom, otpustiše je. Od njih je otišla za sobaricu k policijskomu pristavu, ali tamo je mogla da proživi samo tri meseca, jer je policijski pristav, starac od pedeset godina, stao da navaljuje na nju, a kad je jednom počeo osobito da prianja, buknula ona, okrstila ga glupanom i starim đavolom i tako ga gurnula u prsa da je pao. Oterali je zbog prostaštva. Nije joj pristajalo da stupi u službu, brzo će roditi, i ona se nastani kod seoske udovice, babice, koja je trgovala pićem. Porod je bio lak. Ali babica, koja je babičila bolesnoj ženi u selu, zarazi Katjušu babinjom groznicom, pa dete, dečaka, otpraviše u nahodište gde je odmah umrlo nakon dolaska, kako je pripovedala starica koja ga je odvezla.
         Kad se Katjuša nastanila kod babice, imala je u svemu 127 rubalja; 27 zarađenih rubalja i 100 rubalja što joj je dao njen zavodnik. A kad je odlazila od nje, bilo joj je ostalo svega šest rubalja. Nije znala čuvati novce, trošila je i za sebe, i davala svima ko god zamoli. Babica joj je naplatila za življenje - za hranu i za čaj - za dva meseca 40 rubalja, 25 rubalja je otišlo da se otpravi dete. 40 rubalja izmolila je babica da kupi kravu, dvadesetak se rubalja rasulo tako -za haljine, za darove, tako da Katjuša, kad je ozdravila, nije imala novaca, te je valjalo tražiti mesto. Mesto je našla kod šumara. Šumar je bio oženjen čovek, ali je isto onako, kao i policijski pristav, već od prvog dana počeo da navaljuje na Katjušu. Bio joj je mrzak i nastojala je da ga se kloni. Ali on je bio iskusniji i lukaviji nego ona, a što je glavno, bio je gospodar koji ju je mogao slati kamo hoće, pa je uvrebao časak i dočepao je se. Žena mu to doznala, pa kad je jednom zatekla muža sama u sobi s Katjušom, poletela da je tuče. Katjuša se nije dala, te se zapodela tučnjava zbog koje su je isterali iz kuće, a nisu joj platili što je zaradila. Onda Katjuša ode u grad i nastani se onde kod tetke. Tetak je bio knjigovođa i nekad je živeo dobro, ali je sad bio izgubio mušterije, pijančevao je i zapijao sve što mu dopadne ruku.
           A tetka je držala malu praonicu, time hranila sebe i decu i uzdržavala propalicu muža.
           Ona ponudi Maslovoj neka se u nje zaposli kao pralja. Ali gledajući teški život kod tetke, skanjivala se Maslova i tražila po služinskim zavodima mesto sluškinje. I mesto je našla kod gospođe uz koju su živela dva sina gimnazijalca. Nedelju dana pošto je bila stupila u službu, stariji brkati gimnazijalac šestog razreda prestade da uči i nije ostavljao Maslovu na miru, navaljivao je na nju. Mati okrivi za sve Maslovu i otpusti je. Novog mesta nije dobila, ali se dogodilo da je Maslova, kad je došla u služinski zavod, srela onde gospođu s prstenjem i s narukvicama na gojnim golim rukama. Kad je ta gospođa doznala prilike Maslove i da traži mesto, dade joj svoju adresu i pozva je k sebi. Maslova ode k njoj. Gospođa je dočeka ljubazno, pogosti je kolačima i slatkim vinom i pošalje nekud svoju sobaricu s pisamcem. Naveče uđe u sobu visok čovek duge prosjede kose i sede brade; taj starac sedne odmah uz Maslovu i uzme da je promatra i da se šali s njom, blistavih očiju, i da se smeška. Domaćica ga pozove u drugu sobu i Maslova je čula kako je govorila: »Sasvim je sveža, sa sela.« Onda pozove domaćica Maslovu i reče joj da je to pisac koji ima vrlo mnogo novaca i neće ništa požaliti ako mu se bude svidela. Svidela mu se, i pisac joj dao 25 rubalja i obećao da će se često sastajati s njom. Novci se vrlo brzo potrošili kad su se nanizali troškovi izdržavanja kod tetke, pa nova haljina, šešir i vrpce. Za nekoliko je dana pisac po drugi put poslao po nju. Otišla je. Dao joj je 25 rubalja i predložio da se preseli u zaseban stan.
          Živeći u tom stanu, što joj je najmio pisac, zaljubi se Maslova u zgodnog trgovačkog pomoćnika koji je stanovao u istom dvorištu. Sama to reče piscu i preseli se u zaseban mali stan. A pomoćnik, koji joj je obećao da će je uzeti, ne kazujući ništa otputova u Nižnji Novgorod, očito ju je ostavio, i Maslova ostala sama. Htela je u prvi mah da sama živi u stanu, ali joj nisu dopustili. I policijski joj komesar reče da može stanovati tako samo ako dobije žutu cedulju i podvrgne se pregledima. Onda ona ode opet k tetki. Kad je tetka videla na njoj modnu haljinu, ogrtač i šešir, dočeka je s poštovanjem i nije se više usuđivala da joj nudi neka stupi u pralje, jer je držala da je ona sad stala na višu stepenicu u životu. Za Maslovu nije sad ni bilo više pitanja o tom bi li ili ne bi li u pralje. Sa žaljenjem je gledala sada taj robijaški život što ga u prvim sobama provode blede pralje mršavih ruku, od kojih su neke već sušičave, kako peru i glačaju u sapunskoj pari od trideset stupnjeva, kraj prozora otvorenih i leti i zimi - i strepila je od pomisli da je i ona gotovo bila stupila na tu robiju. I baš u to vreme, nadasve jadno za Maslovu, jer nije imala nikakva pokrovitelja, Maslovu je pronašla podvodačica koja je javnim kućama dobavljala devojke.
        Maslova je pušila već odavno, ali u poslednje vreme, za svog odnosa s pomoćnikom i onda pošto ju je ostavio, sve se više i više priučavala da pije. Vino ju je privlačilo ne samo zato što joj se činilo tečnim, nego ju je najviše privlačilo i zato što joj je omogućavalo da zaboravi sve one nevolje što je proživela te joj davalo neusiljenost i uverenost o svojoj vriednosti, koje nije imala bez vina. Bez vina je vazda bila pokunjena i sramežljiva. Podvodačica pogosti tetku, a kad je napila Maslovu, ponudi joj da stupi u najbolji, najepši zavod u gradu, a isticala joj sve probitke i prednosti toga položaja. Maslovoj je bilo da bira: ili poniženje da bude sluškinja, a onda će zacelo biti muških napastovanja i tajnih časovitih preljuba, ili siguran, miran, uzakonjen položaj i javni, zakonom dopušteni i dobro plaćeni postojani preljub, i ona je odabrala ovo posednje. Osim toga mislila je time da se osveti i svome zavodniku, i pomoćniku, i svim ljudima koji su joj učinili nažao. Pri tom ju je zamamljivao također i bio jedan od razloga konačnoj njenoj odluci to što joj je podvodačica rekla da haljine može naručivati kakve bude želela - baršunaste, fajene, svilene, plesne s golim ramenima i rukama. A kad je Maslova zamislila sebe u svetložutoj svilenoj haljini, iskićenoj crnim baršunom - dekolteu, nije mogla da odoli nego predala putnicu. I te iste večeri najmi podvodačica izvoščika i odveze je u čuvenu javnu kuću Kitajeve.
             Otada je za Maslovu počeo onaj život kroničnog kršenja božjih i čovečanskih zapovedi, što ga provode hiljade i hiljade  žena ne samo po dopuštenju nego i pod pokroviteljstvom državne vlasti, koja je zabrinuta za dobro svojih građana, i za devet se od deset žena svršava bolnim bolestima, preranom iznemoglošću i smrću.
       Ujutro i danju težak san posle noćne orgije. U tri, u četiri sata umorno ustajanje s prljave postelje, selterska voda za mamurluk, leno švrljanje po sobama u jutarnjim haljinama, bluzama, spavaćim haljinama, virkanje iza zavesa na prozore, malko rečkanje, zatim umivanje, mazanje, namirisivanje tela, kose, ogledavanje haljina, svađe zbog haljina s gazdaricom, ogledavanje u ogledalu, mazanje lica, obrva, slatka masna hrana, zatim oblačenje u jarku haljinu koja ogoljuje telo, zatim izlazak u iskićenu, sjajno rasvetljenu dvoranu - dolazak gostiju; muzika, igranje, slatkiši, vino, pušenje i preljubi s mladima, srednjima, gotovo decom i starcima koji propadaju, s neženjama, oženjenima, trgovcima, pomoćnicima, Armenima, Židovima, Tatarima, bogatima, siromašnima, zdravima, bolesnima, pijanima, treznima, surovima, nežnima, vojnicima, civilistima, studentima, gimnazijalcima - s ljudima svih staleža, godina i vrsta. I krikovi, i šale, i tučnjave, i muzika, i duvan i vino, vino i duvan, i muzika od večeri sve do svanuća. I tek ujutro oslobođenje i težak san. I tako svaki dan, celu sedmicu. A potkraj nedelje vožnja u državni institut - na policiju, gde državni službenici, činovnici, doktori, muškarci, nekad ozbiljno i strogo, a nekad s nestašnim veseljem, ništeći stid što ga je za obranu od zlodela dala priroda ne samo ljudima nego i životinjama - pregledavaju te žene i izdaju im patent za
nastavljanje tih istih zlodela što su ih one sa svojim saučesnicima izvršivale u toku sedmice. I opet takva ista sedmica dana. I tako svaki dan - i leti, i zimi, i na radne dane, i na blagdane.
       Tako je Maslova proživela sedam godina. Za to je vreme promenila dve kuće i bila jedan put u bolnici. Sedme godine njena boravka u javnoj kući, a osme godine posle prvog pada, kad joj je bilo 26 godina, dogodilo joj se ono zbog čega su je strpali u zatvor i sada je dovodili pred sud nakon šest meseci proboravljenih u zatvoru s ubicama i kradljivcima.

III

      Baš kad je Maslova, izmorena dugih hodom, došla sa svojom pratnjom k zgradi Okružnog suda, onaj je isti nećak njenih odgojiteljica, knez Dmitrij Ivanovič Nehljudov, koji ju je zaveo, ležao još na svojoj visokoj, mekoj postelji, na perima i s perinom, raskopčao ovratnik na holandskoj čistoj noćnoj košulji s uglačanim naborima na prsima i pušio cigaretu. Netremice gledao preda se i mislio što mu valja danas uraditi i šta je bilo juče.
        Sećajući se sinoćne večeri provedene kod Korčaginih, bogatog i odličnog sveta, čiju će kćer, kako svi misle, uzeti, on uzdahne, baci ispušenu cigaretu, htede da iz srebrnog cigarnika izvadi drugu, ali se predomisli pa spusti s kreveta glatke bele noge, nađe njima papuče, ogrne na puna ramena svilenu domaću haljinu te brzo i teško koračajući ode u sobu za odevanje do spavaće sobe, svu prožetu umetnim zadahom eliksira, kolonjske vodice, fiksatoara, parfema. Onde on osobitim praškom očisti zube plombirane na mnogim mestima, isplahne ih mirisavom vodicom, onda se stade od glave do pete prati i trljati različitim peškirima . Pošto je mirisavim sapunom oprao ruke, pomno očistio četkicama duge nokte, a u velikom mramornom umivaoniku umio lice i debeli vrat, ode još u treću sobu kraj spavaonice gde je bio pripravljen tuš. Kad je tako hladnom vodom oprao mišićavo belo telo, obloženo salom, i otro se dlakavim otiračem, navuče čisto uglačano rublje, obuje cipele sjajne kao zrcalo i sedne pred toaletno ogledalo da dvema četkama raščešlja kratku, crnu kovrčavu bradu i kuštravu kosu, koja mu se proredila na prednjem delu glave.
         Sve stvari koje je upotrebljavao - toaletni pribor, rublje, odeća, obuća, ovratnici, pribadače, kopče - bile su najbolje i najskuplje vrste, nenapadne, priproste, valjane i skupocene.
        Pošto je od desetak okovratnika i pribadača odabrao one koji su mu prvi dospeli pod ruku- nekad mu je to bilo novo i zanimljivo, sad mu je bilo baš svejedno - Nehljudov obuče odelo očišćeno i pripravljeno na stolici i izađe, ako i nije bio potpuno svež, a ono čist i mirisav, u dugu sobu u kojoj su juče tri momka olaštila parket, a u njoj stoji golem hrastov bife i isto tako velik rasklopni stol, koji se čini nekako svečan sa svojim široko raskrečenim izrezbarenim nožicama nalik na lavlje šape. Na tom stolu, koji je bio pokriven finim naškrobijenim stolnjakom s velikim monogramima, stajali su: srebrn kafeni sud s mirisavom kavom, isto takva šećernica, skorupnik s ukuhanim skorupom i košarica sa svežim pecivom, kolačićima i biskvitom. Uz pribor su ležala prispela pisma, novine i novi svezak »Revue des deux Mondes«. Nehljudov htede baš da se prihvati pisama, ali uto doplovi na vrata što vode u hodnik puna vremešna žena u crnini, s poculicom od čipaka, koja joj pokriva nešto poširu stazicu razdeljka na glavi. To je bila sobarica pokojne matere Nehljudovljeve, koja je nedavno umrla u tom istom stanu, Agrafena Petrovna; ona je sad ostala kod sina kao gazdarica.
         Agrafena Petrovna je u različito veme provela desetak godina s Nehljudovljevom majkom u inostranstvu te je naoko i po manirama bila gospođa. Živela je u kući Nehljudovih od detinjstva i znala je Dmitrija Ivanoviča dok je još bio Mitjenjka.
- Dobro jutro, Dmitrije Ivanoviču.
- Zdravo, Agrafena Petrovna. Šta je novo? - zapita Nehljudov šaleći se.
- Pismo, ili od kneginje, ili obično od kneginjice. Odavno ga je donela sobarica, čeka kod mene - odgovori Agrafena Petrovna dajući pismo i značajno se smeškajući.
- Dobro, odmah - reče Nehljudov, uzme pismo, a kad je opazio smešak Agrafene Petrovne, namršti se.
       Smešak Agrafene Petrovne značio je da je pismo od kneginjice Korčagine koju Nehljudov, po mišljenju Agrafene Petrovne, kani da uzme. I ta misao, iskazana smeškom Agrafene Petrovne, bila je neugodna Nehljudovu.
- Reći ću joj, dakle, neka pričeka. - I Agrafena Petrovna prihvati četkicu kojom se opahuje stol, a jer nije ležala na svom mestu, premetne je na pravo mesto i otplovi iz sobe. Nehljudov otvori mirisavo pismo što mu je dala Agrafena Petrovna i stade ga čitati:


»Vršeći dužnost koju sam preuzela da budem Vaše pamćenje« - bilo je napisano jasnim, ali širokim rukopisom na listu sivog debelog papira, s hrapavim rubovima - »podsećam Vas da Vi danas, 28. aprila, morate da budete u porotnom sudu i zato se ne možete nikako s nama i s Kolosovim odvesti da gledate slike kako ste Vi, po prirođenoj Vam lakoumnosti, obećali juče; ( à moins que vous ne soyez disposé à payer à la cour d'assises les 300 roubles d'amende que vous refuses pour votre cheval- Ako, međutim, niste spremni da platite porotnom sudu trista rubalja globe, koje vam je žao dati za konja... ) -  zato što niste stigli na vreme.
Setila sam se toga juče tek što ste bili otišli. Nemojte, dakle, zaboraviti.
                                                                              Kn. M. Korčagina«

Na drugoj strani je bio dodatak:


»Maman vous fait dire que votre couvert vous attendra jusq'à la nuit. Venez absolument a quelle heure que cela soit.« ( Mama vam poručuje da će vas prostrt sto čekati do noći. Dođite svakako ma u koje vreme.)
                                                                                M. K.«
        Nehljudov se namršti. Pisamce je bilo nastavak one veštačke rabote što je već dva meseca izvodi s njim kneginjica Korčagina, a sastojalo se u tom da ga je nezametnim koncima sve više i više vezivala uza se. A, međutim, osim one obične neodlučnosti za ženidbu, kakva je u ljudi koji nisu u prvoj mladosti i nisu strasno zaljubljeni, bio je u Nehljudova još važan razlog zašto je ne bi mogao odmah zaprositi, sve da se i odluči na to. Nije tome bio razlog što je pre deset godina zaveo Katjušu i ostavio je - to je bio sasvim zaboravio i nije držao zapreku svojoj ženibi; razlog je bio što je baš bio u odnosu s udatom ženom,
pa ako je s njegove strane bio sad i raskinut taj odnos, ona još nije priznala da je raskinut. Nehljudov je bio vrlo bojažljiv sa ženama, ali baš je ta bojažljivost izazvala u one udate žene želju da ga pokori. Bila je to žena predstavnika plemstva u onom kotaru kamo je na izbore putovao Nehljudov. I ta mu je žena nametnula odnos koji se Nehljudovu činio svaki dan sve zamamnijim, a u isti mah i sve odvratnijim. Isprva nije Nehljudov mogao da odoli napasti, zatim, jer je osećao da joj je skrivio, nije mogao da raskine taj odnos bez njena pristanka. To je, dakle, bio razlog što je Nehljudov držao da nema prava, sve kad bi i hteo, da zaprosi Korčaginu.
      Na stolu je baš ležalo pismo od muža te žene. Kad je Nehljudov ugledao taj rukopis i žig, pocrveni i odmah oseti da mu je porasla snaga, što je uvek osećao kad mu se približavala opasnost. Ali se uludo uzrujavao: muž, predstavnik plemstva u onom istom kotaru gde su bila glavna imanja Nehljudovljeva, javljao je Nehljudovu da je za kraj aprila  sazvana izvanredna zemska skupština, i on moli Nehljudova neka svakako dođe, donner un coup d'épaule ( da bude oslonac )  narednim važnim pitanjima na zemskoj skupštini o školama i prilaznim putevima, jer da se očekuje jako protivljenje reakcionarne stranke.
        Predstavnik je bio liberalan čovek i on se zajedno s nekim istomišljenicima borio protiv reakcije, koja je nastala za Aleksandra III, te ga je svega zaokupila ta borba i ništa nije znao o svom nesretnom porodičnom  životu.
         Nehljudov se seti svih bolnih časova koje je proživeo s tim čovekom: seti se kako je jednom mislio da je muž saznao i pripravljao se na dvoboj s njim, u kojem je kanio pucati u vazduh ; seti se onog strašnog prizora s njom kad je istrčala u park do ribnjaka da se utopi, a on trčao i tražio je. »Ne mogu sada da putujem i ne mogu ništa da preduzimam dok mi ona ne odgovori« - pomisli Nehljudov. Ima sedmica dana kako joj je napisao odlučno pismo u kojem je priznavao da je kriv i pripravan je da na koji mu drago način iskupi svoju krivicu, ali je ipak držao, za njeno vlastito dobro, da je njihovim odnosima zauvek kraj. Na taj je list očekivao, dakle, odgovor i nije ga dobijao. To što nije bilo odgovora, donekle je bio dobar znak. Da ona ne pristaje na raskid, odavno bi bila napisala, ili bi čak i sama doputovala kako je to radila pre. Nehljudov je čuo da je onde bio sad neki oficir koji joj se udvarao, i to ga je morilo ljubomorom, a u isti ga mah radovalo nadom da će se osloboditi laži koja ga muči.
        Drugo je pismo bilo od vlasteoskog upravitelja. Upravitelj piše kako bi svakako trebalo da dođe sam on, Nehljudov, da utvrdi svoje nasledno pravo, a osim toga da odluči kako bi se nastavilo gospodarenje: onako kako se vodilo za pokojnice, ili, opet, kao što je on predlagao pokojnoj kneginji i sada predlaže mladomu knezu - da se poveća inventar i da sami obrađuju svu zemlju koja se deli seljacima. Upravitelj piše da će takvo iskorišćavanje biti kudikamo probitačnije. Uz to se upravitelj ispričava što je ponešto zakasnio da prvog u mesecu pošalje 3.000 rubalja, kako je morao po rasporedu. Te će novce poslati narednom poštom. A zakasnio je da pošalje zato što nikako nije mogao da skupi od seljaka, koji su u svojoj nesavesnosti doterali dotle da se morao obratiti vlasti da ih prisili. To je pismo bilo Nehljudovu i ugodno i neugodno. Ugodno mu je bilo što ima vlast nad velikom svojinom, a neugodno je bilo to što je za prve svoje mladosti bio oduševljen sledbenik Herberta Spencera, i posebno  je njega, velikog posednika, potresla zasada u »Social Statics« da pravednost ne dopušta privatnu svojinu zemlje. Iskreno i odrešito, kako to mladost ume, ne samo da je govorio tada da zemlja ne može biti predmet lične svojine nego je i na univerzitetu pisao delo o tom, pa je zaista i predao u to vreme seljacima mali deo svoje zemlje (koja nije pripadala njegovoj majci, nego njemu lično, po očinskoj baštini), jer nije želeo da u opreci sa svojim uverenjem poseduje zemlju. Sada, kad je po nasledstvu postao veliki posednik, morao je da uradi jedno od ovoga: ili da se odrekne svojine kao što je učinio pre deset godina sa dvesta desetina očinske zemlje, ili da ćutljivim sporazumom prizna da su mu sve prijašnje misli bile pogrešne i lažne.
     Prvo nije mogao da uradi jer osim zemlje nije imao nikakvih sredstava za opstanak. Nije, međutim, hteo da služi već je bio prihvatio raskošne navike u životu, od kojih je mislio da ne može više odustati. A i čemu kad u njega nije više bilo ni onog snažnog uverenja, ni one odlučnosti, ni onog častoljublja i želje da bi zadivio, što su bili u njega za mladosti.
     A drugo - da se odrekne onih jasnih i neoborivih dokaza o nezakonitosti posedovanja zemlje, što ih je tada crpio iz »Socijalne statike« Spencerove, a sjajnu im je potvrdu našao kasnije, posle mnogo godina, u delima Henryja Georgea - nije nikako mogao. I zato mu je bilo neugodno upraviteljevo pismo.

IV

       Kad je ispio kafu, Nehljudov ode u kabinet da iz pozivnice dozna u koliko sati treba da bude u sudu i da napiše kneginjici odgovor. Da dođe do kabineta morao je proći kroz radionicu. U radionici je stajao stalak s izvrnutom započetom slikom i bile porazvešane studije. Pogled na tu sliku kojom se mučio dve godine, i na studije, i na celu radionicu- podsećali su ga na ono što ga je posebno snažno zaokupilo u poslednje vreme - kako je nemoćan da dalje napreduje u slikarstvu. Tumačio je taj osećaj svojim tanano razvijenim estetskim osećanjem, ali mu je ipak vrlo neugodno bilo to saznanje.
         Pre sedam godina je istupio iz službe jer je bio odlučio da je njegov poziv slikarstvo te je s visine umetničkog rada ponešto prezirno gledao svaki drugi rad. Sada se pokazalo da nije imao pravo. I zato mu je bio neugodan svaki spomen o tome. Teškim je osećanjem pogledao sve te raskošne uređaje u radionici i neraspoložen ušao u kabinet. Kabinet mu je bio vrlo velika, visoka soba sa svakojakim ukrasima, uređajima i udobnostima.
         U ladici, u golemom stolu, u odeljenju za ručne stvari našao je Nehljudov odmah pozivnicu na kojoj je bilo napisano da u sudu mora biti u jedanaest sati te seo i počeo kneginjici pisati da joj zahvaljuje na pozivu i da će nastojati da dođe na ručak. Ali kad je napisao jedno pismo, razdere ga: bilo je odviše intimno; napisao je drugo - bilo je hladno, gotovo uvredljivo. Opet ga razdere i pritisne na puce na zidu. Na vrata uđe vremešan lakaj, mrka lika, obrijan, sa zaliscima, sa sivom pregačom od katuna.
- Molim pošaljite po izvoščika.
- Na zapovest.
- I recite - onde očekuje ona od Korčaginih - da zahvaljujem, nastojaću da dođem.
- Na zapovest.
       »Neuljudno je, ali ne mogu da pišem. Svakako ću se danas sastati s njom« - pomisli Nehljudov i ode da se obuče.
         Kad se obukao i izišao na vanjske stepenice, već ga je čekala poznata kočija s gumenim točkovima.
     - A juče, tek što ste se bili odvezli od kneza Korčagina - reći će izvoščik napola okrećući svoj krepki, opaljeni vrat u beloj ogrlici na košulji - i ja došao, vratar veli: Baš su otišli.«
       »I kočijaši znaju za moje odnose s Korčaginima« - pomisli Nehljudov i nerešeno pitanje koje ga je neprestano zaokupljalo poslednje vreme: treba li ili ne treba da uzme Korčaginu - pojavi se pred njim i on, kao i u većini pitanja koja su u to vreme iskrsavala pred njim, nije nikako mogao da ga reši ni ovako, ni onako.
        U prilog ženidbi bilo je, prvo što ženidba, osim ugodnosti domaćeg ognjišta i uklanjanja neurednosti polnoga života, daje priliku za moralan život, kako je nazivao takav porodični  život; drugo, i glavno, bilo je to što se Nehljudov nadao da će žena i deca dati smisao njegovuom životu, koji je sada bez sadržaja. A protiv ženidbe je bio, prvo, općšti strah da ne izgubi slobodu, kao u svih neženja koji nisu mladi, a drugo, nesvesni strah od tajanstvenog ženskoga bića.
        A zasebno, u prilog ženidbi s Missi (Korčagina se zvala Marija i njoj su dali nadimak kao u svim porodicama određenoga sloja) - bilo je, prvo, što je od dobra roda te se u svemu, od odeće do načina kako govori, hoda, smeje se, odvajala od prostih ljudi; a nije se odvajala bilo čime isključivim, nego »pristojnošću« - nije znao drugog izraza za to svojstvo i vrlo je visoko cenio to svojstvo; drugo, još i to što je ona više od svih drugih cenila njega, dakle ga je, po njegovu poimanju, razumevala. I to, što ga je razumevala, to jest priznavala njegove visoke vrednosti, dokazivalo je Nehljudovu da je umna i da valjano sudi. A protiv ženidbe s Missom bilo je osobito, prvo što bi se, po svoj prilici, mogla naći
devojka koja bi imala još kudikamo više lepih svojstava nego Missi, i zato bila dostojnija njega, a drugo što je njoj 27 godina i zato je u nje bilo zacelo već i prijašnjih ljubavi - i ta je misao morila Nehljudova. Ponos mu se nije mirio s tim da nije ona, čak i u prošlosti, mogla da ne ljubi njega. Nije ona, dabome, mogla znati da će se sastati s njim, ali ga je veđala i puka misao da je ona pre mogla nekoga ljubiti.
         Razloga je, dakle, bilo isto toliko »za« koliko i »protiv«, ti su razlozi, barem po svojoj snazi, bili jednaki, te se Nehljudov smejao sam sebi i nazivao sebe Buridanovim magarcem. A ipak je ostajao Buridanov magarac i nije znao kojoj bi se baglji sena okrenuo.
        »Uostalom, dok ne dobijem odgovora od Marje Vasiljevne (žene predstavnika plemstva), dok to ne dokončam potpuno, ne mogu ništa preduzeti« - reče sebi. I ta misao da može i mora da zateže s odlukom bila mu je ugodna.
»Uostalom, o svemu tome ću razmisliti kasnije« - reče sebi kad mu se laka kočija bez ikakva štropota dovezla do asfaltirana ulaza u sud.
      »Sad treba da savesno izvršim društvenu dužnost, kako ja uvek radim i držim da mora biti. Osim toga je često i zanimljivo« - reče u sebi i uđe pokraj vratara u sudski hodnik.

V

          Po sudskim je hodnicima bila već jača vreva kad je Nehljudov ušao u sud.
Stražari su brzo hodali, čas i trkom trčali amo-tamo s nalozima i spisima ne dižući noge od poda nego stružući njima, zadihani. Istražitelji, advokati, suci, prolazili su amo-tamo, molitelji ili optuženici koji nisu zatvoreni nujno su švrljali pored zidova ili sjedili i čekali.
- Gde je Kotarski sud? - zapita Nehljudov jednog stražara.
- Koji vam treba? Ima građanski odeljak, ima i krivični sud.
- Ja sam porotnik.
- Krivični . Tako ste i morali kazati. Ovamo desno, zatim nalevo, i druga vrata
Nehljudov pođe prema uputi.
        Pred tim vratima stajala su dva čoveka i čekala; jedan je bio visok, debeo trgovac, dobrodušan čovek koji se očito napio i najeo i bio dobre volje; drugi je bio trgovački nameštenik, židovskog porekla. Razgovarali su o ceni vune kad im je pristupio Nehljudov i zapitao da li je tu porotnička soba.
- Tu je, gospodine, tu je. I vi ste naš čovek, porotnik? - veselo namigujući zapita dobrodušno trgovac.
- No, pa da, zajedno ćemo poraditi - nastavi on kad mu je Nehljudov odgovorio da jest.
- Trgovac drugoga ceha Baklašov - reče pružajući meku, široku ruku koja se nije mogla stisnuti - treba da poradimo. S kim mi je čast?
Nehljudov s predstavi i ode u porotničku sobu.
         U nevelikoj porotničkoj sobi bilo je desetak ljudi različitog soja. Svi su tek bili došli, i neki su sedeli, drugi hodali, promatrali jedan drugog i upoznavali se. Bio je jedan penzioner u uniformi, drugi u kaputima, u jakama, samo jedan u prsluku.
      Na svima je bio - uza sve to što su mnogi bili otrgnuti od posla i što su govorili da im je to na teret - na svima je bio izražaj nekog zadovoljstva izazvanoga svešću da vrše važan društveni posao.
         Porotnici, pošto su se neki upoznali, a neki tek nagađali ko je ko, razgovarali su se o vremenu, o ranom proleću, o narednim poslovima. Oni koji nisu bili poznati, brže se upoznali s Nehljudovom držeći to očito za posebnu čast. A Nehljudov je, kao i uvek među nepoznatim ljudima, primao to kao dužnost. Da je zapitan zašto drži sebe za višeg od većine ljudi, ne bi znao odgovoriti, jer sav njegov život nije pokazivao nikakvih posebnih odlika. A što je dobro izgovarao engleski, francuski i nemački, što je na njemu bilo rublja, odeća, okovratnik i kopče od prvih dobavljača te robe, nije moglo razumevao je i sam, nikako biti razlog da mu se prizna prednost. A ipak je on, bez sumnje, verovao u tu prednost svoju i primao znakove poštovanja, što su mu iskazivali kao nešto što mu pripada, a vređao se kad toga nije bilo. Baš u porotničkoj mu se sobi dogodilo da je osetio svu neugodnost osećaja kad mu se ne iskazuje poštovanje. Među porotnicima se našao i Nehljudovljev znanac. To je bio Petar Gerasimovič (Nehljudov nije nikada znao i čak se ponešto hvalio time što mu ne zna prezime), bivši učitelj deci njegove sestre. Taj je Petar Gerasimovič bio sad gimnazijski učitelj. Nehljudov ga nije podnosio zbog familijarnosti, samosvesnog kikotanja, uopšte zbog neotesanosti, kako je govorila Nehljudovljeva sestra.
- A, zapali ste i vi - gromkim kikotom dočeka Petar Gerasimovič Nehljudova. - Niste se izvukli?
- Nisam ni mislio da se izvlačim - oštro i potišteno odgovori Nehljudov.
- No, to je građanska odvažnost. Počekajte, kad ogladnite i kad vas ne budu puštali da spavate, onda ćete drugačije zapevati - još glasnije kikoćući izgovori Petar Gerasimovič.
»Taj protin sin odmah će mi početi govoriti - 'ti'« - pomisli Nehljudov, te izrazi na licu toliku tugu kakva bi bila prirodna tek onda kad bi ovog časa doznao za smrt svih srodnika; odstupi od njega i približi se grupi okupljenoj oko obrijanog, visokog, dostojanstvenog gospodina koji je živo pripovedao nešto. Taj je gospodin govorio o parnici koja se sad vodi u građanskom odelu, kao o stvari koju on dobro zna, spominjao suce i znamenite advokate po imenu i očinskom imenu. Pripovijedao je o onom začudnom preokretu, na koji je znao da navrati parnicu znameniti advokat, tako da će jedna stranka, stara gospođa, uza sve to što ima potpuno pravo morati ni za što da plati protivnoj stranci silne novce.
- Genijalan advokat! - govorio je on.
      Slušali su ga s poštovanjem i neki su nastojali da umetnu svoje napomene, ali ih je on prekidao sve, kao da jedino on može da zna sve istinski. Uza sve to što je Nehljudov došao kasno, morao je dugo čekati. Rasprava nije mogla početi zbog jednog od članova suda koji još nije bio stigao.

VI

         Predsednik je došao u sud rano. Bio je to visok, pun čovek velikih zalisaka, koji su mu sedeli. Bio je oženjen, ali je provodio vrlo razuzdan život isto kao i njegova žena. Nisu smetali jedno drugomu. Jutros je od Švajcarkinje, guvernante koja je letos živela u njihovoj kući, a sada s juga prolazi u Petrograd, dobio list da će ga između tri i šest sati čekati u gradu, u gostionici »Italija«. I zato je želeo da započne i ranije završi današnju raspravu, pa da do šest sati stigne i poseti tu riđastu Klaru Vasiljevnu s kojom je lanjskog leta na letovanju zapodeo roman.
      Kad je ušao u kabinet, zatvori vrata, izvadi iz ormara u kojemu su spisi, s donje police, dva utega i izvede dvadeset kretnji gore, napred, na stranu i dole, a pri tom čučne malo tri puta, držeći utege nad glavom.
   »Ništa te ne održava toliko koliko polevanje vodom i gimnastika« - pomisli on opipavajući levom rukom sa zlatnim prstenom na prstenjaku napeti biceps na desnici ruci. Preostajalo mu je još da razmahne oko sebe (te je dve kretnje izvodio uvek pre nego što će dugo sedeti na raspravi), ali uto se stresla vrata. Netko je hteo da ih otvori. Predsednik brže položi utege na mesto i otvori vrata.
- Oprostite! - reče.
        U sobu uđe jedan od članova suda, sa zlatnim naočarima, nevisok, uzdignutih ramena i namrštena lica.
- Opet nema Matveja Nikitiča - reče većnik zlovoljno.
- Nema ga još - odgovori predsednik oblačeći mundir. - Vazda kasni.
- Začudo kako ga nije stid - reče većnik i srdit sedne vadeći cigarete.
       Taj je većnik, vrlo uredan čovek, imao jutros neugodan sukob sa ženom zato što je žena pre vremena potrošila novce koje joj je dao za mesec dana. Molila je da joj da unapred, ali joj on reče da ne odustaje od svoga. Nastao skandal. Žena će reći: ako je tako, onda neće biti ni ručka - neka se i ne nada ručku kod kuće. Tako je i otišao u strahu da će ona izvršiti svoju pretnju, jer se od nje moglo sve očekivati. - »Eto, živi dakle lepim, moralnim životom« - mislio je gledajući sjajnog, zdravog, veselog i dobrodušnog predsednika koji je, široko razmaknutih laktova, lepim belim rukama zaglađivao guste i duge prosede zaliske s obe strane vezene ogrlice - »on je uvek zadovoljan i veseo, a ja se mučim.«
        Uđe sekretar i donese nešto.
- Vrlo vam zahvaljujem - reče predsednik i zadimi cigaretu. - A koju bi parnicu da uzmemo prvo?
- Pa, ja mislim trovanje - kao nekako ravnodušno odgovori sekretar.
- Pa, dobro, neka bude trovanje - reče predsednik, pošto je smislio da je to takva parnica koja bi se mogla dovršiti do četiri sata, pa da onda ode.
- A Matveja Nikitiča nema?
- Još ga nema.
- A je li tu Breve?
- Tu je - odgovori sekretar.
- Kažite mu, dakle, ako ga budete videli, da ćemo otpočeti s trovanjem.
       Breve je bio onaj zamenik državnog tužioca koji je trebao da zastupa optužbu u toj raspravi.
      Kad je sekretar izišao u hodnik, sastade se s Breveom. Visoko uzdignutih ramena, u raskopčanom mundiru, s mapom pod pazuhom, koračao je brzo hodnikom, gotovo trkom, lupkajući petama i mašući slobodnom rukom tako da mu je dlan stajao okomito na pravac njegova hoda.
- Mihail Petrovič moli da zapitam jeste li gotovi? - zapita sekretar.
- Razume se, ja sam uvek gotov - odgovori tužiočev zamenik. - Koja je parnica prva?
- Trovanje.
- Pa krasno - odgovori tužiočev zamenik, ali to mu se nije nipošto činilo krasnim; nije bio spavao cele noći. Ispraćali su druga, mnogo su pili i kartali se do dva sata, a zatim otišli ženama u onu istu javnu kuću u kojoj je još pre šest meseci bila Maslova, tako da nije dospeo da pročita baš parnicu o trovanju te je sad hteo da je preleti. A sekretar je namerno, jer je znao da on nije čitao parnicu o trovanju, posavetovao predsednika neka to provede najpre. Sekretar je bio čovjek liberalnog, i čak radikalnog mišljenja. A Breve je bio konzervativan, i čak posebno  odan pravoslavlju, kao i svi Nemci koji služe u Rusiji, pa ga sekretar nije voleo i zavideo mu je na mestu.
- No, a kako ćemo sa škopcima? - upita sekretar.
- Rekao sam da ne mogu - odgovori zamenik tužiočev -jer nema svedoka, tako ću i izjaviti sudu.
- Ta svejedno...
- Ne mogu - odgovori zamenik tužiočev i isto onako mašući rukom otrči u svoj kabinet.
        Parnicu protiv škopaca odgađao je zbog odsutnosti svedoka koji nije nikako bio važan i potreban za parnicu, jedino zato, jer ako se ta parnica bude raspravljala pred sudom, gde je porota sastavljena od inteligentnih ljudi, mogla je da završi oslobođenjem okrivljenika. A po dogovoru s predsednikom trebalo je da se parnica prenese u sesiju u kotarskom gradu, gde će biti većinom seljaci i zato ima više nade optužbi.
         Sve je življe bilo kretanje u hodniku. Najviše je sveta bilo pred dvoranom građanskog odela gde se je vodila ona parnica u kojoj je porotnicima govorio dostojanstveni gospodin, ljubitelj sudskih parnica. Kad se prekinula rasprava, iziđe iz te dvorane baš ona starica što joj je genijalni advokat znao da preotme sav imetak u korist poslovnom čoveku koji nije imao nikakva prava na taj imetak; to su znali i suci, a pogotovo tužitelj i njegov advokat; ali postupak što je on smislio bio je takav da su morali da oduzmu imetak starici i dadu ga poslovnom čoveku. Starica je bila debela žena u iskićenoj haljini i s mnogo
cveća na šeširu. Kad je izašla na vrata, zastade u hodniku i lamajući debelim kratkim rukama neprestano je ponavljala obraćajući se svomu advokatu: »Ta šta će to biti? Molim vas. Ta šta je to?« Advokat je gledao u cveće na njenu šeširu i nije je slušao nego nešto smišljao.
         Na vrata dvorane građanskog odela iziđe brzo za staricom sijajući plastronom široko otvorenog prsluka i samozadovoljnim licem, onaj isti znameniti advokat koji je izradio da je starica sa cvećem ostala bez ičega, a poslovni čovek koji mu je dao deset hiljada rubalja dobio više od sto hiljada rubalja. Sve se oči uperile u advokata, a on je to osećao i svom vanjštinom svojom kao da je govorio: »Ne treba nikakvih iskaza odanosti«, i brzo
je prošao pored sviju.

VII

     Na kraju došao i Matvej Nikitič, te u porotničku sobu uđe sudski pristav, mršav, dugovrat čovek nakriva hoda a i iskrivljene donje usne. Sudski pristav bio je čestit čovek univerzitetskog obrazovanja, ali nije mogao da se održi ni
na kom mestu jer je mnogo pio. Pre tri meseca pribavila mu je to mesto neka grofica, zaštitnica njegove žene, i on se dosad držao na njemu i radovao se tomu.
- Dakle, gospodo, jeste li se svi okupili? - zapita on natičući na nos pince-nez i gledajući kroza nj.
- Čini se, svi - odgovori veseli trgovac.
- Proverićemo, dakle - reče sudski pristav te izvadi iz džepa listinu i uzme prozivati gledajući prozivane čas preko pince-neza, čas kroz njega.
- Državni savetnik I. M. Nikiforov.
- Ja sam - odgovori dostojanstveni gospodin koji zna sve sudske parnice.
- Pukovnik u penziji Ivan Semjonovič Ivanov.
- Tu je - oglasi se mršavi čovek u penzionerskom mundiru.
- Trgovac drugog ceha Petar Baklašov.
- Evo ga - odgovori dobrodušni trgovac smešeći se celim ustima. - Gotovi smo!
- Gardijski poručnik, knez Dmitrij Nehljudov.
- Ja sam - odgovori Nehljudov.
         Sudski se pristav pokloni posebno uljudno i prijazno gledajući preko pince-neza kao da tim izdvaja njega između drugih.
- Kapetan Jurij Dmitrijevič Dančenko, trgovac Grigorij Jefimovič Kulešov, itd., itd.
         Svi su, osim dvojice, bili na okupu.
- Izvolite sad, gospodo, u sudnicu - reče sudski pristav uljudnom kretnjom pokazujući na vrata.
Svi krenuše i propuštajući jedan drugoga na vratima, iziđoše u hodnik a iz hodnika u sudnicu.
     Sudnica je bila velika, duga soba. Jedan joj je kraj zapremao podij na koji su vodile tri stepenice. Na podiju je u sredini stajao sto pokriven zelenim suknom s tamnijim zelenim resama. Iza stola su stajala tri naslanjača s jako visokim hrastovim izrezbarenim naslonima, a iza naslanjača visio je u zlatnu okviru portret u jarkim bojama, general (car) u sav rast, u uniformi i s lentom, a iskoraknuo nogom i uhvatio se za sablju. U desnom je uglu visio ćivot  s likom Kristovim pod trnovim vencem i stajao analoj,a s desne je strane stajao i pult tužiočev. S leve strane, prema pultu, bio je u pozadini sekretarov stolić, a bliže publici izrezana hrastova rešetka i za njom još prazna optuženička klupa. S
desne su strane na podiju stajale u dva reda stolice, također s visokim naslonima, za porotnike, dole stolovi za advokate. Sve je to bilo u prednjem delu dvorane koju je rešetka polovila. A stražnji je deo bio sav zapremljen klupama koje su se penjale sve jedna više druge i redale se do stražnjega zida. U stražnjem delu sudnice, u prednjim klupama, sedele su četiri žene, verojatno neke tvorničke radnice ili sobarice, i dva muškarca, takođe radnici, očito zapanjeni veličanstvenim uređenjem sudnice, pa su zato plašljivo šaputali.
           Odmah iza porotnika iziđe na sredinu svojim hodom u stranu sudski pristav i zavikne gromkim glasom kao da je njime hteo da zaplaši prisutne:
- Dolazi sud!
          Svi ustadoše, a na podij u sudnici uđoše suci: predsednik onako jakih mišica i krasnih zalisaka, zatim mrki većnik sa zlatnim naočarima, koji se sad još jače namrštio jer je baš pred raspravom bio sa ženinim bratom, sudskim kandidatom, i taj mu je saopštio da je bio kod sestre, a sestra mu kazala da neće biti ručka.
- Moraćemo, dakle, otići u krčmu - rekao on smejući se.
- Nije ništa smešno - odgovori mrki sudski većnik i namršti se još jače.
         I, na kraju, treći sudac, onaj isti Matvej Nikitič koji vazda kasni - taj je sudac bio bradat čovek, krupnih, otomboljenih, dobrih očiju. Taj je sudac bolovao od želučanog katara te je po doktorovu savetu otpočeo od današnjeg jutra novu dijetu, i ta ga je nova dijeta zadržala danas kod kuće još duže nego obično. Sada, kad je uzlazio na podij, bio je ozbiljna izraza, jer mu je bila navada da svim mogućim sredstvima odgoneta zagonetke koje je zadavao sam sebi. Sada je zagonetnuo: ako se broj koraka od vrata iz kabine do naslanjača bude delio sa tri bez ostatka, to će ga nova dijeta izlečiti od katara, a ako se ne bude delio, neće. Koraka je bilo 26, ali on zakorači još mali koračić i upravo s 27 korakom pristupi naslonjaču.
        Likovi predsednika i sudaca, koji su na podij izišli u uniformama, s ogrlicama izvezenima zlatom, bili su vrlo dostojanstveni. Osećali su to i sami, i sva trojica, kao da su zbunjeni od svoje veličanstvenosti, žurno i skromno oboriše oči i sedoše na svoje izrezbarene naslanjače za sto pokriven zelenim suknom, na kojem su se isticali: trostrana prizma s orlom, staklene vaze u kojima se u trgovinama drže slatkiši, stajala je tintarnica i ležala pera, čist papir i tek zašiljene olovke različitih veličina. Zajedno sa sucima ušao je i tužiočev zamenik. I on je isto onako žurno, s mapom pod pazuhom, i isto onako mašući rukom otišao na svoje mesto kod prozora i odmah se zadubio u čitanje i pregledavanje spisa iskorištavajući svaki trenutak da bi se pripravio za parnicu. Taj je tužilac optuživao tek četvrti put. Bio je vrlo častoljubiv i čvrsto je odlučio da stvori sebi karijeru, pa je zato smatrao za potrebno da okrivljenici budu osuđeni u svim parnicama u kojim on nastupa kao tužilac. Suštinu parnice o trovanju znao je u opštim crtama i sastavio je već plan za svoj govor, ali mu je još trebalo nekih podataka i njih je on sad žurno ispisivao iz spisa.
      Sekretar je sedeo na suprotnom  kraju na podiju, spremio sve one spise koji bi mogli ustrebati da budu pročitani te pregledavao zaplenjeni članak koji je nabavio i čitao juče. Hteo je da o tom članku razgovara s bradatim sucem, koji je bio njegova mišljenja, i pre razgovora je hteo da se upozna s člankom.

s ruskog preveo
Iso Velikanović

Lav Nikolajevič Tolstoj,  Uskrsnuće 

nastavak: Romani u nastavcima