25.02.2020.

Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo,Prvi deo (XIII,XIV deo )







XIII STODNEVNA VLADAVINA



           Gospodin Noartije bio je dobar prorok i događaji su se ređali brzo kao što je on bio rekao. Svakome je poznat onaj povratak sa ostrva Elbe, povratak čudan, dostojan divljenja, koji će, besprimeran u prošlosti, ostati verovatno besprimeran i u budućnosti.
      Luj VIII pokuša samo slabo da odbije taj tako grub udar, jer njegovo nedovoljno poverenje u ljude oduzimalo mu je poverenje u događaje. Kraljevstvo, ili bolje reći monarhija, koju on tek što beše obnovio, zaljulja se na svo joj još nepouzdanoj osnovi, i jedan pokret carev sruši čitavu tu zgradu, tu bezobličnu mešavinu starih predrasuda i novih ideja. Vilfor beše, dakle, dobio od svoga kralja jedino zahvalnost, ne samo nekorisnu za taj trenutak, nego čak i opasnu, i onaj krst Legije časti, koji on iz opreznosti nije nikome pokazivao, mada se gospodin od Blakasa, kao što mu je kralj preporučio, bio pobrinuo da mu se pošalje potvrda o odlikovanju.
       Napoleon bi jamačno smenio sa položaja Vilfora da se nije za njega zauzeo Noartije, koji je sad postao svemoćan na dvoru stodnevne vladavine i zbog opasnosti kojima se izlagao i zbog usluge koje je učinio. I tako je, kao što je bio i obećao, žirondinac iz 1793. i senator iz 1806. godine zaštitio onoga koji je njega zaštitio uoči toga događaja.
     Sva moć Vilforova ograničila se, dakle, za vreme ove ponovne pojave carstva, čiji je ponovan pad bilo, uostalom, lako predvideti, na to da se uguši tajna koju Dantes umalo što nije razglasio.
      Jedino je državni tužilac bio smenjen, jer je bio osumnjičen da je mlak u pogledu bonapartizma.
      Međutim, tek što je carska vlast bila ponovo uspostavljena, to će reći tek što se car uselio u one Tiljerije koje Luj XVIII beše nedavno napustio, i tek što beše počeo da razašilje na sve strane svoja mnogobrojna neskladna naređenja iz onoga malog kabineta u koji smo zajedno sa Vilforom uveli naše čitaoce i na čijem je orahovom stolu on našao još otvorenu i upola punu burmuticu Luja XVIII, a već je Marselj, i pored držanja njegovih sudija, počeo da oseća kako se u njemu ponovo raspaljuju one žeravice građanskog rata koje uvek tinjaju u južnoj Francuskoj; malo je trebalo tada pa da odmazde prevaziđu ono nekoliko bučnih demonstracija kojima su bili opsednuti rojalisti zatvoreni u svojim domovima, i one javne uvrede kojima su progonjeni oni što su se usuđivali da iziđu na ulicu.             Jednim sasvim prirodnim preokretom, časni brodovlasnik, koga smo označili kao pristalicu narodne stranke, nađe se takođe u ovom trenutku nećemo da kažemo svemoćan, jer je gospodin Morel bio oprezan i pomalo bojažljiv čovek, kao i svi oni koji su se polako i naporno obogatili u trgovačkim poslovima, ali je on sad bio u mogućnosti, ma koliko da su ga pretekli revnosni bonapartisti, koji su ga smatrali za umerenog, bio je u mogućnosti, kažem, da podigne glas kako bi se čuo neki zahtev; ovaj zahtev, kao što je lako pogoditi, ticao se Dantesa.
      Vilfor je ostao na svome položaju i pored pada njegovoga pretpostavljenog starešine, a njegovo venčanje, mada i dalje odlučeno, bilo je ipak odloženo za srećnija vremena. Ako bi car zadržao presto, onda bi Žeraru bio potreban neki drugi brak, a njegov otac poduhvatio bi se da mu ga nađe; ako bi pak ponovo vraćanje na presto opet dovelo Luja XVIII u Francusku, uticaj gospodina od Sen‑Merana bi se udvostručio, kao i njegov, i tada bi taj brak ponovo postao zgodniji nego ikad.
       Zamenik državnog tužioca bio je, dakle, u to vreme vrhovni sudija u Marselju, kad se jednoga jutra njegova vrata otvoriše i njemu prijaviše gospodina Morela
         Neko drugi bi se požurio da pođe u susret brodovlasniku i tom žurbom pokazao bi svoju slabost; ali je Vilfor bio čovek višega reda i imao je ako ne iskustvo a ono bar instinkt za sve. On ostavi Morela da čeka u predsoblju, kao što bi činio i za vreme Restauracije, iako nije imao nikoga u poseti, već iz prostog razloga što je uobičajeno da jedan zamenik državnog tužioca ostavlja ljude da čekaju; zatim, posle četvrt časa koje on upotrebi da pročita dva ili tri dnevna lista različitih pravaca, on naredi da uvedu brodovlasnika.
       Gospodin Morel je očekivao da zatekne Vilfora utučena: on ga zateče istog kao što ga je video pre šest nedelja, a to će reći mirnog, odlučnog i punog one hladne učtivosti, te najneprelaznije prepreke koja odvaja višeg čoveka od običnoga.
      On je ušao u Vilforovu sobu za rad ubeđen da će sudija uzdrhtati kad ga ugleda, a baš naprotiv, on je sam bio sav prestravljen i uzbuđen pred tom ispitivačkom ličnošću koja ga je očekivala nalakćena na svoj pisaći sto.
      On zastade na vratima. Vilfor ga pogleda kao da mu nije lako da ga se seti. Najzad, posle nekoliko sekunda ispitivanja i ćutanja, za koje je vreme časni brodovlasnik okretao tamo i ovamo svoj šešir u rukama, Vilfor reče:
— Gospodin Morel, mislim?
— Da, gospodine, ja lično — odgovori brodovlasnik.
— Priđite bliže — nastavi sudija mahnuvši rukom po kroviteljski — i recite mi kakvoj prilici imam da zahvalim što ste me počastvovali svojom posetom.
 — Zar vi to ne naslućujete, gospodine? — zapita Morel.
— Ne, ni najmanje; no to ne smeta da budem raspoložen da vam učinim kakvu prijatnost, ako je to u mojoj vlasti.
 — Ta stvar zavisi potpuno od vas, gospodine, — reče Morel.
— Onda se izjasnite.
— Gospodine, — nastavi brodovlasnik, kome se samo pouzdanje vraćalo ukoliko je više govorio, a ojačan, uostalom, pravednošću svoje stvari i svojim nedvosmislenim položajem — vi se sećate da sam ja na nekoliko dana pre nego što se saznalo za iskrcavanje Njegovog veličanstva cara bio došao da tražim da budete blagi prema jednom nesrećnom mladiću, jednom pomorcu, potkapetanu moga broda. On je bio optužen, ako se sećate, zbog veza sa ostrvom Elbom; te veze, koje su u ono vreme bile smatrane kao zločin, danas daju pravo na
povlastice. Vi ste tada služili Luja XVIII i niste ga štedeli; to je bila vaša dužnost. Sad služite Napoleona i vi treba da ga štitite; i to je opet vaša dužnost. Došao sam, dakle, da vas pitam šta je s njim.
      Vilfor učini jedan jak napor da se savlada.
— Ime toga čoveka? — zapita on. — Budite tako dobri da mi kažete njegovo ime.
— Edmond Dantes.
     Zacelo da bi Vilfor isto toliko voleo da pri nekom dvoboju izdrži pucanj svoga protivnika sa dvadeset i pet koraka, koliko i da čuje kako se izgovara to ime iz neposredne blizine; međutim, on ne trepnu. „Ovako”, reče u sebi Vilfor, „neće me moći optuživati da sam od hapšenja toga mladića načinio jedno čisto lično pitanje”.
— Dantes? — ponovi on. — Edmond Dantes, kažete?
— Da, gospodine.
     Vilfor otvori tada jedan veliki registar koji je stajao u jednoj obližnjoj pregradi, potraži i u jednom stolu, od stola pređe na svežnjeve akata, pa, okrećući se brodovlasniku, reče mu sa najprirodnijim izrazom:
— Da li ste sasvim sigurni da se niste prevarili, gos podine?
       Da je Morel bio oštroumniji ili bolje upućen u tu stvar, njemu bi se učinilo čudno što ga zamenik državnog tužioca udostojava časti da mu odgovara povodom tog pitanja potpuno stranog njegovom delokrugu rada; i on bi se zapitao zašto ga Vilfor nije poslao u odeljenje apseničkog spiska, ili upravnicima tamnica, ili okružnom načelniku. Ali Morel, očekujući uzalud da vidi Vilfora u strahu, video je sad, pošto je izgledalo da nema ni traga od nekog straha, samo blagonaklonost. Vilfor je ciljao pravilno.
— Ne, gospodine, — reče Morel — ja se ne varam; uostalom, ja poznajem toga jadnog mladića već deset godina, i on je u mojoj službi od pre četiri godine. Ja sam bio došao — sećate li se? — pre šest nedelja da vas molim da budete milostivi, kao što dolazim danas da vas zamolim da budete pravični prema tome jadnom mladiću. Vi ste me tada dočekali čak dosta rđavo i odgovarali ste mi kao nezadovoljan čovek. Ah, u to vreme rojalisti su bili grubi prema bona partistima!
— Gospodine, — odgovori Vilfor odbijajući udarac svojom uobičajenom hitrinom i hladnokrvnošću — ja sam bio rojalist onda kad sam smatrao Burbone ne samo za zakonite naslednike prestola već i za izabranike naroda; ali mi je ovaj čudesan povratak; čiji smo svedoci nedavno bili, dokazao da sam bio u zabludi. Napoleonov genije je pobedio: zakoniti vladar je onaj koga narod voli.
— Hvala bogu! — uzviknu Morel u svojoj velikoj iskrenosti — raduje me što govorite tako, i ja iz toga predviđam sreću za Edmondovu sudbinu.
 — Čekajte, — nastavi Vilfor prelistavajući drugi jedan registar — setio sam se: to je jedan pomorac, zar ne, koji se ženio jednom Katalonkom? Da, da; oh! Sad se sećam; stvar je bila veoma ozbiljna.
— Kako to?
— Vi znate da je po izlasku od mene bio odveden u sudski zatvor.
— Da, pa šta?
— Pa, eto! Ja sam poslao svoj izveštaj u Pariz, zajedno sa hartijama koje su nađene kod njega. To mi je bila dužnost, šta ćete… i osam dana posle njegovog hapšenja za tvorenik je bio odveden.
— Odveden! — uzviknu Morel. — Ali šta li su mogli učiniti sa tim jadnim mladićem?
— O, umirite se. Verovatno je bio prevezen u Fenestrel, u Pinjerol ili na ostrva svete Margarite, što se u administraciji naziva preseljen; i jednog lepog jutra videćete ga kako se vraća da preuzme komandu nad svojim brodom.
 — Neka dođe kad hoće, njegovo mesto biće mu sačuvano. Ali kako to da se još nije vratio. Meni se čini da je prva briga bonapartističkog pravosuđa trebalo da bude da se puste oni koje su rojalistički sudovi poslali u tamnicu.
 — Nemojte optuživati nepromišljeno, dragi gospodine Morele, — odgovori Vilfor — treba u svemu postupati zakonski. Naređenje za stavljanje u tamnicu došlo je odozgo, pa je potrebno da i naređenje za puštanje na slobodu dođe odozgo. Međutim, Napoleon se vratio tek pre petnaestak dana; zbog toga i rešenja o opraštanju kazni mora biti da su tek sad isposlana.
 — Ali — zapita Morel — zar nema načina da se ubrzaju formalnosti, sada kad smo mi pobedili? Ja imam prilično prijatelja i izvestan uticaj; ja mogu postići da se donese poništenje rešenja o hapšenju.
— Nije bilo naređenja za hapšenje. — Onda rešenje o stavljanju u tamnicu
— U političkim stvarima ne postoji registar hapšenja, jer ponekad vlade imaju interesa da uklone nekoga čoveka a da o tome ne ostane nikakvoga traga, pošto bi zabeleške o stavljanju u tamnicu mogle pokazati put prilikom traganja za njim. — Možda je tako bilo za vreme Burbona, ali sad…
— Tako je to bilo u svim vremenima, dragi gospodine Morele; vlade se ređaju jedna za drugom i slične su međusobno; tamnička mašina ustrojena za vlade Luja XIV radi još i danas, izuzev Bastilje. Car je uvek bio stroži u pogledu uređenja njegovih tamnica nego što je bio i sam veliki kralj; broj zatvorenika o kojima registri ne čuvaju nikakva traga neizmeran je. Tolika blagonaklonost obmanula bi čak i onoga koji je tačno upućen u neku stvar, a Morel čak nije gajio ni sumnju. — Ali, najzad gospodine od Vilfora, — reče on — kakav biste mi savet dali koji bi ubrzao povratak jadnoga Dantesa?
— Jedan jedini, gospodine; napišite molbu ministru pravde.
— Oh, gospodine, znamo mi šta to znači napisati molbu: ministar ih dobiva dve stotine na dan, a ne pročita ih ni četiri.
— Jeste, — prihvati Vilfor — ali on će pročitati molbu koju mu ja pošaljem, koju ja preporučim i uputim lično.
— I vi biste se primili da dostavite tu molbu, gospodine?
— Sa najvećim zadovoljstvom. Dantes je onda možda i bio kriv; ali on je danas nevin, i moja je dužnost da se za uzmem da se vrati sloboda onome koga sam po dužnosti morao poslati u tamnicu.
      Vilfor je na taj način otklanjao unapred opasnost od istrage, malo verovatne, ali ipak mogućne istrage, koja bi ga nepovratno upropastila.
 — Ali, kako treba pisati ministru? — Sednite ovde, gospodine Morele, — reče Vilfor ustu pajući svoje mesto brodovlasniku — ja ću vam diktirati.
— Zar ćete biti tako dobri?
— Razume se. Ne gubimo vreme; i inače smo ga već isuviše izgubili.
— Da, gospodine, pomislimo da taj jadni mladić očekuje, pati i možda očajava.
      Vilfor uzdrhta pri pomisli na tog sužnja koji ga proklinje u tišini i tami; ali on je bio odveć daleko zašao da bi sad mogao ustuknuti: Dantes je morao da bude smrvljen točkovima njegove ambicije.
— Ja očekujem, gospodine, — reče brodovlasnik sedeći u Vilforovoj naslonjači i sa perom u ruci.
      Vilfor tada izdiktira jednu molbu u kojoj, u nesumnjivo odličnom cilju, beše preterano istaknuto Dantesovo rodoljublje i usluge koje je on učinio bonapartističkoj stvari. U toj molbi Dantes je postao jedan od najaktivnijih prega laca za povratak Napoleonov; bilo je očevidno da ministar, kad bude video takvu molbu, mora da zadovolji pravdu još istoga trenutka, ako ona nije već zadovoljena. Kad molba bi završena, Vilfor je pročitao glasno.
— Tako je dobro, — reče — a sad se oslonite na mene.
— I ta molba će uskoro biti otposlata, gospodine?
— Još danas.
— I vi ćete na njoj napisati svoju preporuku?
— Najbolju preporuku koju ja mogu dati, gospodine, i potvrdiću da je istina sve što ste vi naveli u toj molbi.
     I sad Vilfor sede, pa dodade svoju potvrdu na jednom kraju molbe.
— A sad, gospodine, šta treba dalje činiti? — zapita Morel.
— Čekati — odgovori Vilfor. — Ja odgovaram za sve.
      To uveravanje povrati nadu Morelu, te on napusti zamenika državnog tužioca očaran njim i otide da javi Dantesovom ocu da će uskoro opet videti svog sina.
       A Vilfor, umesto da je pošalje u Pariz, sačuva pažljivo kod sebe tu molbu, koja, da bi spasla Dantesa u sadašnjosti, mogla ga je užasno okriviti u budućnosti, pretpostavljajući da se dogodi nešto što su stanje u Evropi i tok događaja već omogućavali da se pretpostavi, a to je ponovno vraćanje kralja na presto.
      Dantes dakle ostade i dalje sužanj; u dubini svoje ćelije nije ni čuo strahoviti tresak sa kojim je pao presto Luja XVIII i onaj još užasniji tresak rušenja carstva. 
      Ali Vilfor je sve pratio budnim okom i sve osluškivao pažljivim uvom. Dvaput je za ono kratko vreme uskrsnuća carevog, koje je nazvano stodnevna vladavina, Morel ponavljao svoje traženje, zahtevajući uvek da se Dantes pusti na slobodu, i oba puta ga je Vilfor umirio obećanjem i nadom. Najzad dogodi se i poraz kod Vaterloa.  Morel se više ne pojavi kod Vilfora, jer on beše učinio za svog mladog pri jatelja sve što jedan čovek može učiniti; pokušati još nešto sad pod ovom drugom Restauracijom, značilo bi izlagati se opasnosti beskorisno.
         Luj XVIII ponovo se pope na presto, Vilfor, za koga Marselj beše pun uspomena koje su za njega postale griža savesti, zatraži i dobi upražnjeno mesto državnog tužioca u Tuluzi, a petnaest dana posle smeštaja u svoje novo mesta opredeljenja, on se oženi gospođicom Rene od Sen‑Merana, čiji je otac tada bio na dvoru viđen bolje nego ikada.
      Eto kako Dantes za vreme stodnevne vladavine i posle Vaterloa ostade iza katanca, zaboravljen ako ne od ljudi, a ono bar od boga.
     Danglar uvide svu težinu udara što ga beše zadao Dantesu, videći da se Napoleon vratio u Francusku; njegova dostava je pogodila tačno u cilj, i kao svi ljudi sa izvesnom sklonošću za zločin i osrednjom inteligencijom za običan život, on nazva ovaj čudni sticaj prilika odlukom proviđenja.
      Ali kad se Napoleon vrati u Pariz i kad njegov glas ponovo odjeknu zapovednički i moćno, Danglar oseti strah; svakog trenutka očekivao je da vidi kako se Dantes ponovo pojavljuje, Dantes koji je sve znao, Dantes koji preti i koji je sposoban za svakojake osvete; tada on saopšti gospodinu Morelu želju da napusti pomorsku službu i zamoli ga da ga preporuči jednom španskom trgovcu, kod koga stupi u službu kao činovnik krajem marta, a to će reći na deset ili dvanaest dana posle povratka Napoleona u Tiljerije. On, dakle, otputova u Madrid, i o njemu se više ništa nije čulo.
       Fernando, međutim, nije ništa razumeo. Dantes je bio daleko, i to je sve što je njemu trebalo. Šta se s njim dogodilo? On nije pokušavao da to sazna. Samo, za vreme čitavog primirja što mu ga je pružalo njegovo odsustvo, on se upinjao delom da obmane Mercedes odnosno uzroka toga odsustva, a delom da smišlja planove za iseljavanje i otmicu; s vremena na vreme takođe — i to su bili mračni časovi njegova života — on bi seo na kraj rta Faro, na ono mesto odakle se vidi u isti mah i Marselj i selo Katalan, pa je gledao tužno i nepomično kao kakva ptica grabljivica da li neće ugledati kako jednim od ta dva puta dolazi natrag lepi mladić slobodna koraka i uzdignute glave, koji je i za njega bio postao glasnik teške osvete. Tada je Fernando do neo svoju odluku: on će razmrskati glavu Dantesu jednim puščanim metkom, pa će posle toga i sebe ubiti — govorio je on u sebi — da bi ulepšao to svoje mučko ubistvo. Ali Fernando je sam sebe obmanjivao: takav čovek kao on ne bi se nikad ubio, jer se on još uvek nadao.
       U to vreme i među tolikim bolnim promenama, carstvo pozva još jednu i poslednju klasu vojnika, te svi ljudi koji su mogli nositi oružje odjuriše izvan Francuske na gromki glas carev. Fernando otide kao i ostali, napuštajući svoju kolibu i Mercedes, mučen mračnom i užasnom mišlju da će se posle njega možda njegov suparnik vratiti i oženiti onom koju je on voleo.
      Ako je ikad trebalo da se Fernando ubije, on bi to uči nio onda kada je napuštao Mercedes.
      Njegova pažnja prema Mercedes, sažaljenje koje je iz gledalo da on pokazuje prema njenoj nesreći i staranje da ispuni njenu i najmanju želju, sve to beše proizvelo ono dej stvo što ga na plemenita srca proizvode uvek znaci odanosti: Mercedes je oduvek volela Fernanda kao prijatelja; njeno prijateljstvo prema njemu poveća se jednim novim oseća njem, zahvalnosću.
— Brate, — reče ona privezujući vojnički ranac na leđa Kataloncu — brate moj, moj jedini prijatelju, pazite se da ne poginete, ne ostavljajte me samu na ovome svetu, gde ja plačem i gde ću biti potpuno sama čim vi na njemu ne bu dete više.

        Ove reči, iskazane u trenutku polaska, povratiše malo nade Fernandu. Ako se Dantes ne bi vratio, Mercedes bi, dakle, mogla jednoga dana biti njegova.   
       Mercedes ostade sama na toj goloj zemlji, koja joj se još nikada nije činila tako pusta, i sa beskrajnim morem kao vidikom. Sva u suzama, kao ona luda žena čija se povest prepričava, videlo se kako neprestano luta oko malog sela Katalana: čas se zaustavljala pod žarkim južnim suncem, stojeći nepomična i nema kao kip gledajući put Marselja, a čas je sedela na samoj obali i slušala ječanje mora, večno kao i njena tuga, i pitala se neprestano da li ne bi bilo bolje da se nagne unapred i pusti da je povuče njena sopstvena težina, da otvori provaliju i u njoj nestane, nego da podnosi tako sve svirepe mene beznadnog čekanja.
        Nije Mercedes nedostajala hrabrost da izvrši tu nameru, već joj vera priteče u pomoć i spase je samoubistva.
       Kadrus je bio pozvan pod zastavu kao i Fernando; samo; pošto je on bio oženjen, njega uzeše u treći poziv i poslaše ga na obalsku službu.
      Stari Dantes, koga je sada još jedino nada održavala, izgubi nadu kad car pade.
      Tačno pet meseci pošto je bio rastavljen od svoga sina, i skoro u isti čas kad je ovaj bio uhapšen, on ispusti dušu na Mercedesinim rukama.
       Gospodin Morel podnese sve troškove njegova pogreba i isplati jadne male dugove koje starac beše načinio za vreme svoje bolesti.
       Čineći to on je pokazao nešto više od dobročinstva, po kazao je hrabrost. Južna Francuska bila je u plamenu, i pomagati, čak i na samrtničkoj postelji, oca jednoga bona partiste tako opasnog kao Dantes, smatralo se za zločin.



XIV MAHNITI SUŽANJ I LUDI SUŽANJ


         Godinu dana otprilike posle povratka Luja XVIII, gos podin generalni inspektor tamnica vršio je posetu kaznenih zavoda.
        Dantes je čuo iz dubine svoje ćelije tutanj i škripu svih tih priprema koje su gore stvarale mnogo larme, ali su dole šumovi bili neprimetni za svako drugo uvo izuzev za uvo sužnja, naviknutog da u noćnoj tišini sluša kako pauk snuje svoju mrežu i povremen pad vodene kapljice, kojoj je potre ban jedan sat da se skupi na tavanici njegove ćelije.
       On nasluti da se kod živih ljudi događa nešto nesva kidašnje: jer on je stanovao već tako odavno u grobnici, da je mogao sebe zaista smatrati mrtvim.
       I zaista, inspektor je obilazio jedno za drugim sobe, će lije i samice. Nekoliko sužnja bilo je ispitivano; to su bili oni koji su zbog svoje blagosti ili gluposti uživali blagonak lonost uprave; inspektor ih zapita kako se hrane i imaju li kakve želje.
        Oni odgovoriše jednodušno da je hrana bedna i da traže svoju slobodu.
         Inspektor ih zapita tada da li nemaju što drugo da mu kažu.
        Oni zavrteše glavom. Kakvo drugo blago osim slobode mogu da traže sužnji?
       Inspektor se okrete osmehujući se i reče upravniku:
— Ja ne znam zašto nas šalju na ove beskorisne posete. Videti jednog zatvorenika isto je kao da ih je čovek video stotinu; čuti jednog od njih isto je što i čuti hiljadu drugih; to je uvek isto: rđavo hranjeni i nevini. Imate li kakvih drugih?
   — Da, imamo opasne ili lude zatvorenike, koje čuvamo u samicama.
     — Hajde — reče inspektor sa izrazom duboke klonu losti — da izvršimo svoj posao do kraja. Siđimo u ćelije.
    — Pričekajte — reče upravnik — da otidu da pozovu bar dva stražara, jer zatvorenici ponekad izvrše, makar samo zbog toga što im je život dosadio i da bi bili osuđeni na smrt, očajnička i nekorisna dela: vi biste mogli biti žrtva jednoga od takvih dela.
       — Onda preduzmite što je potrebno — reče inspektor.
        I zaista, poslaše da se pozovu dva vojnika, pa počeše da silaze niz jedne stepenice tako smrdljive, tako kužne i mem ljive, da je i sam prolazak kroz takvo mesto vređao i vid, i miris i disanje.
      — Oh, — reče inspektor zaustavljajući se na polovini stepenica — ko, vraga, može da stanuje ovde?
      — Jedan od najopasnijih zaverenika, koji nam je bio naročito označen kao čovek sposoban za sve.
— Sam je?
— Pa razume se.
— Od pre koliko vremena je tu?
— Od pre godinu dana otprilike.
— Je li stavljen u ovu ćeliju odmah po svome dolasku?
— Ne, gospodine, već pošto je hteo da ubije ključara koji mu je donosio hranu. — Hteo da ubije ključara?
— Da, gospodine, upravo ovoga što nam osvetljava put. Zar nije istina Antoane? — zapita upravnik.
— Ipak me je hteo ubiti — odgovori ključar.
 — A, tako, dakle! Pa taj čovek je lud?
— Još gore od toga, — reče ključar — to je pravi đavo.
— Hoćete li da podnesem žalbu protiv njega? — zapita inspektor upravnika.
— Nije potrebno, gospodine, on je već dovoljno kažnjen i ovako; uostalom, on je sad već skoro blizu da sasvim po ludi, i prema iskustvu koje nam pružaju naša zapažanja, on će za godinu dana biti sasvim lud.
   — Bogme, utoliko bolje za njega — reče inspektor. — Kad jednom bude sasvim lud, manje će patiti.

      Taj inspektor, kao što se vidi, bio je čovek pun sami losti prema bližnjima i sasvim dostojan čovekoljubivog za datka koji mu je bio poveren.
       — U pravu ste, gospodine, — reče upravnik — i vaše reči dokazuju da ste duboko proučili ovo pitanje. Tako, na primer, imamo u jednoj samici koja je udaljena od ove samo dvadeset stopa i u koju se silazi drugim jednim ste penicama, jednog starog sveštenika, nekadašnjeg vođu partije u Italiji, koji je ovde od 1811. godine i koji je poremetio pameću krajem 1813, te ga od tog vremena me može čovek da pozna: on je plakao i smejao se; mršaveo i debljao; Ho ćete radije da vidite njega, a ne ovoga; njegovo ludilo je zabavno i neće vas ožalostiti.
      — Posetiću i jednog i drugog — odgovori inspektor. — Treba vršiti svoju dužnost savesno.
       Inspektor je bio na svom prvom službenom putovanju i hteo je da stvori o sebi dobro mišljenje kod pretpostavljenih.
— Uđimo najpre kod ovoga — dodade on.
— Vrlo rado — odgovori upravnik. I on dade znak ključaru, koji otvori vrata.
       Na škripu teških brava i zarđalih šarki Dantes koji je čučao u jednom uglu svoje ćelije, gde je sa neiskazanim zadovoljstvom uživao u jednom tankom zračku svetlosti što je prodirao kroz uzan i rešetkast prozorčić pod tavanicom, podiže glavu. Ugledavši nepoznatog čoveka, kome su osvet ljavala put dva tamničara držeći buktinje, kome je uprav nik tamnice govorio sa skinutim šeširom i koga su pratila dva vojnika, Dantes pogodi u čemu je stvar, pa videći da se najzad ukazala prilika da zamoli jednu višu vlast, skoči unapred sklopljenih ruku.
         Vojnici odmah ukrstiše bajonete, jer pomisliše da je sužanj jurnuo ka inspektoru sa rđavim namerama.
        I sam inspektor ustuknu korak unazad.
        Dantes uvide da su ga predstavili kao čoveka koga se treba bojati
       Tada on sjedini u svome pogledu svu blagost i skrušenost koju čovečije srce može da sadrži, pa izražavajući se sa izvesnom pobožnom rečitošću, koja začudi prisutne, pokuša da dirne u dušu svog posetioca.
       Inspektor sasluša Dantesov govor do kraja. Zatim, okre rauvši se upravniku, reče poluglasno:
      — On će skrenuti na put pobožnosti; već je pristupačan blažim osećanjima. Eto, strah je izvršio svoj uticaj na njega; on je ustuknuo pred, bajonetima; međutim, ludak nikad ne odstupa ni pred čim, ja sam o tome stekao veoma intere santne opaske u Šarantonu.
        Zatim, okrenuvši se sužnju reče:
     — Ukratko, šta vi tražite?
     — Ja pitam kakav sam zločin učinio. Ja tražim da mi se odrede sudije; ja tražim da iziđem pred sud; ja tražim, najzad, da me streljaju ako sam kriv, ali isto tako da me puste na slobodu ako sam nevin.
     — Da li vam je dobra hrana? — zapita inspektor.
       — Jeste, mislim, ne znam. Ali to nema važnosti; ono što treba da je važno ne samo za mene, nesrećnog sužnja, već i za sve činovnike koji dele pravdu, a još više za kralja koji vlada nad nama, to je da jedan nevin čovek ne bude žrtva podle dostave i ne umre u tamnici proklinjući svoje dželate.
     — Vi ste danas veoma skrušeni, — reče upravnik — ali niste uvek bili takvi. Vi ste sasvim drukčije govorili, dragi prijatelju, onoga dana kada ste hteli da ubijete svog tam ničara.
       — Istina je, gospodine, — reče Dantes — i ja molim ponizno za oproštaj ovog čoveka koji je uvek bio dobar prema meni… Ali, šta ćete? Ja sam tada bio lud, bio sam pomahnitao.
     — A sad više niste?
       — Ne, gospodine, jer me je život u tamnici skrušio, skrhao, uništio… Ima već toliko vremena otkako sam ovde!
     — Već toliko vremena?… A kad ste bili uhapšeni? — zapita inspektor.
      — Na dan 28. februara 1815. godine, u dva sata posle podne.
          Inspektor poče da računa.
       — Danas je 30. jul 1816; pa šta vi to govorite? Tek je prošlo sedamnaest meseci otkako ste u zatvoru.
       — Samo sedamnaest meseci — prihvati Dantes. — Ah, gospodine, vi ne znate šta znači sedamnaest meseci u tamnici: to su sedamnaest godina, sedamnaest vekova! Naročito za čoveka koji je kao ja bio na pragu sreće; za čoveka koji je kao ja trebalo da se venča sa voljenom devojkom; za čoveka koji je gledao kako se pred njim otvara karijera puna časti, a koga sve to izneveri odjednom; koji iz najlepšeg dana padne u najdublju noć; koji vidi svoju karijeru upropašćenu; koji ne zna da li ona koju on voli još uvek njega voli; koji ne zna da li je njegov otac živ ili mrtav. Sedamnaest meseci tamnovanja za čoveka naviknutog na morski vazduh, na mornarsku nezavisnost, na široki prostor, na bezmernost, na beskrajnost! Gospodine, sedamnaest meseci tamnovanja to je više nego što zaslužuju svi zločini koje ljudski govor označava najodvratnijim nazivima. Zato se sažalite na mene, gospodine, i tražite za mene ne blagost, već strogost; nemilost, već suđenje; suđenje gospodine, ja samo tražim suđenje; ne može se odbiti jednom optuženiku da iziđe pred sud.
       — Dobro, reče inspektor — videćemo.
        Zatim se okrete upravniku pa reče:
      — Zbilja, žao mi je ovog jadnika. Kad se vratimo gore, pokazaćete mi rešenje o njegovom stavljanju u tamnicu.
      — Razume se, — reče upravnik — ali mislim da ćete naći protiv njega užasne napomene.
     — Gospodine, — nastavi Dantes — ja znam da me vi ne možete pustiti iz tamnice svojom sopstvenom odlukom; ali vi možete dostaviti moju molbu vlastima, vi možete po krenuti istragu, vi me možete, najzad, izvesti pred sud: ja jedino i tražim da mi se sudi, da bih znao kakav sam to zločin učinio i na kakvu sam kaznu osuđen; jer, vidite, ne izvesnost je gora od svih mučenja.
     — Osvetlite mi put — reče inspektor.
      —Gospodine, — uzviknu Dantes — ja osećam po zvuku vašeg glasa da ste uzbuđeni. Gospodine, recite mi da se mogu nadati.
       — Ja vam ne mogu to reći — odgovori inspektor. — Ja vam mogu samo obećati da ću pregledati akta koja se odnose na vas.
      — Oh, gospodine onda ću biti slobodan, spasen.
      — Ko je naredio da vas uhapse? — zapita inspektor.
      — Gospodin od Vilfora — odgovori Dantes. — Nađite se s njim i sporazumejte se.
       — Gospodin od Vilfora nije više u Marselju već godinu dana, nego u Tuluzi.
      — Ah, onda se više ničem ne čudim — promrmlja Dantes. — Moj jedini zaštitnik je udaljen.
      — Da li je gospodin od Vilfora imao kakvog razloga da vas mrzi? — zapita inspektor.
      — Nikakvog, gospodine; on je čak bio blagonaklon pre ma meni.
     — Onda znači da mogu poverovati napomenama koje je stavio o vama ili koje će mi naknadno dati?
      — Potpuno, gospodine.
      — Dobro, onda čekajte.
      Dantes pade na kolena, podiže ruke k nebu i poče šaptati jednu molitvu u kojoj je preporučivao bogu tog čoveka što je sišao u njegovu tamnicu poput spasitelja koji dolazi da oslobodi duše iz pakla.
      Vrata se ponovo zatvoriše; ali nada koja je ušla zajedno sa inspektorom ostala je zatvorena u ćeliji sa Dantesom.
      — Hoćete li da vidite rešenje o stavljanju u tamnicu sad odmah, — zapita upravnik — ili da pređete u ćeliju sveštenikovu?
      — Da svršimo odmah sa ćelijama — odgovori inspek or. — Ako bih ponovo izišao na svetlost dana, možda ne bih imao hrabrosti da nastavim vršenje svoje tužne dužnosti.
    — A ovaj drugi nije kao onaj, i njegovo ludilo rastu žuje manje nego razum njegovoga suseda.
     — A kakvo je njegovo ludilo? — O, to je čudnovato ludilo: on veruje da ima nebrojeno blago. Prve godine svoga tamnovanja nudio je vladi jedan milion ako bi vlada pristala da ga pusti na slobodu; druge godine dva miliona; treće tri miliona, i tako sve više. On je već pet godina u tamnici: tražiće od vas da govori sa vama nasamo i ponudiće vam pet miliona.
     — Gle, gle, to je zaista zanimljivo — reče inspektor. — A kako se zove taj milioner.
     — Opat Farija.
      — Broj 27! — reče inspektor.
      — To je ovde. Otvorite, Antoane.
       Ključar izvrši naređenje, i radoznali pogled inspektorov prodre u ćeliju „ludog opata”. Tako su svi znali tog sužnja. U sredini sobe, u jednom krugu obeleženom na podu komadom maltera skinutog sa zida, ležao je jedan čovek skoro nag, toliko je njegovo odelo bilo odrpano. On je crtao u tome krugu veoma jasne geometrijske linije i izgledao je toliko isto zanesen rešavanjem svoga zadatka koliko je bio i Arhimed kad ga je ubio jedan Marcelusov vojnik. Zato se on ne pokrete čak ni na škripu ćelijskih vrata kada se otvo riše, i činilo se da se budi tek kada svetlost buktinja osvetli nesvakidašnjim sjajem vlažni pod na kome je on radio. Tada se okrete i ugleda, čudeći se, mnogobrojnu grupu ljudi koja beše sišla u njegovu ćeliju.
      On se brzo diže, uze jedan pokrivač prebačen preko table njegove bedne postelje i uvi se u njega žurno, da bi izgledao malo pristojnije u očima tih stranaca.
      — Šta vi tražite? — zapita inspektor ne menjajući svoje uobičajeno pitanje.              — Ja gospodine? — reče opat začuđena lica. — Ja ne tražim ništa.
        — Vi me ne razumete — nastavi inspektor. — Ja sam izaslanik vlade i imam zadatak da posetim tamnice i da saslušam zahteve zatvorenika.
        — A, onda, gospodine, to je drugo nešto — uzviknu živo opat — i ja se nadam da ćemo se sporazumeti.
      — Eto vidite, — reče šapatom upravnik — zar to ne počinje kao što sam vam kazao?
       — Gospodine, — nastavi sužanj — ja sam opat Farija, rođen u Rimu; bio sam dvadeset godina sekretar kardinala Rospiljozija; uhapšen sam ne znam ni sam zašto početkom 1811. godine; od tog trenutka ja tražim svoju slobodu od italijanskih i francuskih vlasti.
       — Zašto od francuskih vlasti? — zapita upravnik. — Zato što sam bio uhapšen u Pjombinu i što mislim da je — kao Milano i Firenca — i Pjombino postao glavni grad nekog francuskog okruga.
       Inspektor i upravnik pogledaše se smejući se.
       — Vraga, dragi moj, — reče inspektor — vaše vesti o Italiji nisu sveže.
         — One potiču od onoga dana kada sam bio uhapšen, gospodine, — reče opat Farija. — A pošto je Njegovo veli čanstvo car bio stvorio Rimsku kraljevinu za sina koga mu nebo tada beše poslalo, ja mislim da je on, nastavljajući tok svojih osvajanja, ostvario san Makijavelija i Cezara Bordžije, koji je bio u tome da se od cele Italije načini jedna jedina kraljevina.
     — Gospodine, — reče inspektor — proviđenje je srećom donekle izmenilo taj džinovski plan, čiji ste, kako mi se čini, vi veoma odan pristalica.
      — To je jedini način da se od Italije stvori jedna jaka država, nezavisna i srećna — odgovori opat.
      — Moguće je, — odgovori inspektor — ali ja nisam do šao ovamo da sa vama raspravljam o ultramontanskoj poli tici, već da vas zapitam, kao što sam to već i učinio, da li imate da se požalite na hranu i stan.
      — Hrana je onakva kakva je u svim tamnicama, — od govori opat — a to će reći veoma rđava; što se pak tiče stana, vi to i sami vidite, on je vlažan i nezdrav, ali ipak pri lično dobar za ćeliju. Ali sada to nije važno, već otkriće od najveće važnosti i najvećeg interesa koje ja imam da učinim vladi.
      — Tu smo! — reče tiho upravnik inspektoru.
       — Eto zašto sam srećan što vas vidim, — nastavi opat — mada ste me uznemirili u jednom veoma važnom prora čunu, koji će, ako uspe, možda izmeniti Njutnov sistem. Možete li mi učiniti čast da razgovarate sa mnom nasamo.
       — A! Šta sam kazao? — reče upravnik inspektoru.
        — Vi poznajete svoje ljude — odgovori ovaj sa osmehom.
         Zatim se okrete opatu Fariji i reče:
      — Gospodine, to što vi od mene tražite nemoguće je.
        — Međutim, gospodine, — nastavi opat — ako bi bilo u pitanju da vlada dobije jednu ogromnu sumu, jednu sumu od pet miliona, na primer?
        — Bogme — reče inspektor okrećući se sad on upravniku — vi ste predskazali čak i tačnu cifru.
        — Molim vas, — nastavi opat videvši da je inspektor pošao da iziđe — nije potrebno da budemo sasvim sami; gospodin upravnik može da prisustvuje našem razgovoru.
        — Dragi gospodine, — reče upravnik — na žalost, mi znamo unapred i napamet šta ćete vi reći. Tiče se vašeg za kopanog blaga, zar ne?
          Farija pogleda tog podrugljivog čoveka takvim očima u kojima bi jedan nezainteresovan posmatrač zacelo video od sjaj razuma i istine.
          — Pa razume se, — reče on. — O čemu biste hteli da govorimo, ako ne o tome?
           — Gospodine inspektore, — nastavi upravnik — ja vam mogu ispričati tu priču isto tako dobro kao i opat, jer mi od nje već četiri ili pet godina bruje uši.
          — To dokazuje, gospodine upravniče, — reče opat — da ste vi kao oni ljudi o kojima govori sveto pismo, koji imaju oči a ne vide, koji imaju uši a ne čuju.
           — Dragi gospodine, — reče inspektor — vlada je dovolj no bogata, te, hvala bogu, njoj nije potreban vaš novac. Sa čuvajte ga, dakle, za onaj dan kad budete izišli iz tamnice.

        Oči opatove raširiše se; on zgrabi ruku inspektorovu pa reče:
       — Ali ako ja ne iziđem iz tamnice; ako me, nasuprot svakoj pravičnosti, drže i dalje u ovoj ćeliji; ako umrem ne saopštivši nikome svoju tajnu, onda, znači, treba to blago da propadne? Zar nije bolje da se vlada njim koristi, a i ja takođe? Povisiću na šest miliona, gospodine; jeste, daću šest miliona, a ja ću se zadovoljiti ostatkom, ako pristanu da mi vrate slobodu.
        — Tako mi časti, — reče inspektor poluglasno — kad se ne bi znalo da je ovaj čovek lud, on govori tako ubedljivim glasom, da bi se poverovalo da govori istinu.
        — Ja nisam lud, gospodine, i zaista govorim istinu — nastavi opat Farija, koji sa onom osetljivošću sluha svoj stvenom zatvorenicama ne beše prečuo ni jednu jedinu in spektorovu reč. — To blago o kome ja govorim postoji zaista, i ja nudim da potpišem sa vama jedan ugovor pa osnovu koga ćete me odvesti na mesto koje ja budem označio; ko paće se zemlja pred našim očima, pa ako ja lažem, ako se ne nađe ništa, ako sam ludak, kao što vi kažete, e, pa lepo, vratite me u ovu istu ćeliju, gde ću ostati do kraja života, i gde ću umreti ne tražeći više ništa ni od vas ni od ikoga.
         Upravnik se poče smejati.
       — Je li daleko odavde to vaše blago? — zapita on.
        — Otprilike na sto milja odavde — reče Farija.
        — To nije rđavo smišljeno — reče upravnik. — Kad bi svima zatvorenicima palo na pamet da ze zabavljaju time što bi vodili svoje čuvare na stotinu milja, i kad bi čuvari pristali da idu u takvu šetnju, to bi bila odlična mogućnost koju bi zatvorenici sebi priuštili da pobegnu čim se za to ukaže prilika, a za vreme takvog putovanja prilika bi im se zacelo ukazala.
       — To je već poznat način, — reče inspektor — i ovaj gospodin nema čak ni tu zaslugu da ga je izmislio.
       Zatim se okrete opatu i reče:
      — Ja sam vas pitao da li vam je dobra hrana.
        — Gospodine, — odgovori Farija — zakunite mi se ,u Hrista da ćete me osloboditi ako sam rekao istinu, pa ću vam označiti mesto gde je blago zakopano. 
           — Da li vam je dobra hrana? — ponovi inspektor.
           — Gospodine, na ovaj način vi se ne izlažete nikakvoj opasnosti, a vi vidite dobro da ja to ne činim da bih sebi stvorio priliku da pobegnem, pošto ću ostati u tamnici sve dok se ne bude svršilo to putovanje.
         — Vi ne odgovarate na moje pitanje — nastavi in spektor nestrpljivo.
          — Ni vi na moje traženje! — uzviknu opat. — Budite onda prokleti kao i ostali bezumnici koji nisu hteli da mi veruju! Vi nećete moje zlato, i ja ću ga zadržati za sebe; vi odbijate da mi date slobodu, ali će mi nju bog poslati. Eto, ja nemam ništa više da kažem.
         I opat, odbacivši svoj pokrivač, uze ponovo svoje parče maltera i sede ponovo usred svoga kruga, gde nastavi svoje linije i račune.
        — Šta on to tamo radi? — zapita inspektor izlazeći.
       — Prebrojava svoje blago — odgovori upravnik.
        Farija odgovori na to ruganje jednim pogledom punim najdubljeg prezira. Oni iziđoše. Tamničar zakijuča vrata iza njih.
        — Možda je on zaista i imao nekakvo blago — reče inspektor penjući se uz stepenice.
          — Ili je možda sanjao da ga ima, — odgovori upravnik — i sutradan se možda probudio kao lud.
          — Zbilja, — reče inspektor sa naivnošću podmitljiva čoveka — da je on zaista bio bogat, on ne bi bio u tamnici.
         Tako se završi taj događaj za opata Fariju. On ostade u tamnici, i posle te posete njegova reputacija zabavnog ludaka uveća se još više.
        Kaligula ili Neron, ti veliki istraživači zakopanog blaga, ti ljudi koji su žudeli za nemogućim, poklonili bi pažnju rečima toga jadnog čoveka i dali bi mu vazduh za kojim je žudeo, prostor koji je on cenio toliko i slobodu koju je nudio da plati tako skupo. Ali današnji kraljevi, ostajući uvek u granicama onoga što je verovatno, nemaju više smelosti i vo lje; oni se plaše uva koje sluša naređenja koja oni izdaju, oka koje motri na njihova dela; oni više ne osećaju nad moćnost svog božanskog porekla; oni su samo krunisani ljudi. Nekada, u stara vremena, oni su verovali, ili su bar za sebe tvrdili, da su sinovi Jupiterovi i zadržavali su po nešto od ponašanja njihovoga božanskog oca, jer nije lako proveravati ono što se događa iznad oblaka; a danas kraljevi dopuštaju da se lako do njih dođe. Međutim, kao god što je oduvek despotskoj vladavini bilo neprijatno da iznese na svetlost dana posledice tamnovanja ili mučenja; kao god što ima primera da je neka žrtva inkvizicije mogla da se ponovo pojavi u svetu sa svojim polomljenim kostima i krvavim ranama, isto tako i ludilo, ta živa rana začeta u blatu podzemnih ćelija kao posledica moralnih mučenja, skriva se skoro uvek brižljivo na onome mestu gde se i za čela, ili ako otuda i iziđe, ona odlazi da se sahrani u nekoj mračnoj bolnici, gde lekari ne raspoznaju ni čoveka ni misao u bezobličnom ostatku što im ga predaje umorni tamničar.
        Opat Farija, pošto je poludeo u tamnici, bio je osuđen samim svojim ludilom na doživotnu robiju.
         Što se tiče Dantesa, inspektor je održao reč. Kad se vratio u upravnikovu kancelariju, zatražio je da mu pokažu rešenje o upućivanju u tamnicu. Napomena koja se ticala zatvorenika bila je ovako sastavljena:

EDMOND DANTES

Oduševljen pristalica Bonaparte; uzeo aktivnog učešća u povratku sa ostrva Elbe. Treba ga držati u najvećoj tajnosti i pod najbudnijom prismotrom.

       Ova napomena bila je napisana rukopisom i drukčijim mastilom nego ostatak rešenja, što je bilo dokaz da je dodata posle zatvaranja Dantesa u tamnicu.
       Ta optužba bila je odveć teška da bi se moglo pokušati da se obesnaži. Zato inspektor napisa ispod napomene:
    Nema pomoći
     Ta poseta je tako reći, oživela Dantesa. Otkako je ušao u tamnicu, on je zaboravio da broji dane; ali mu je inspektor kazao nov datum i Dantes ga nije zaboravio. Čim ovaj iziđe, on napisa na zidu — komadom maltera koji beše pao sa tavanice — 30. jul 1816, i od toga trenutka beležio je svakoga dana po jednu crtu da mu se mera vremena ne bi opet izmakla.
      Proticali su dani, zatim nedelje, pa meseci, a Dantes je neprestano očekivao; najpre, je bio odredio za svoje oslobođenje rok od petnaest dana. I da je inspektor uložio u rešavanje njegovoga pitanja makar i polovinu onog inte resovanja koje je izgledalo da je osećao, njemu bi zacelo bilo dovoljno za taj posao petnaest dana. Kad protekoše tih petnaest dana, Dantes pomisli da je glupo da veruje da će se inspektor zauzeti za njega pre svog povratka u Pariz; međutim, on se u Pariz neće moći vratiti pre nego što se završi njegovo obilaženje tamnica, a to obilaženje moglo je da potraje jedan ili dva meseca; zato on sebi odredi rok od tri meseca umesto petnaest dana. Kad i ta tri meseca protekoše, drugi razlozi dođoše mu u pomoć, te on sebi odredi šest meseci; ali kad i tih šest meseci prođoše, sa birajući dane jedno za drugim iziđe da je očekivao deset i po meseci. Za tih deset meseci ništa se nije izmenilo u načinu njegova tamničkog života; nikakva utešna vest nije mu stigla; tamničar koga je pitao bio je nem kao i uvek. Tada Dantes poče da sumnja u svoja čula, da veruje kako ono što je on smatrao za jednu uspomenu svoga pamćenja nije bilo ništa drugo do jedno snoviđenje njegovoga mozga i da je onaj anđeo utešitelj koji se pojavio u njegovoj tam nici bio sišao tu na krilima jednoga sna.
        Posle godinu dana upravnik bi smenjen, jer beše po stavljen za upravnika tvrđave Ham. On povede sa sobom nekolicinu svojih potčinjenih, a među njima i Dantesovog tamničara. Stiže nov upravnik, kome je bilo odveć zamorno da pamti imena svojih zatvorenika, te naredi da mu se po kažu samo njihovi brojevi. Taj užasni hotel sastojao se od pedeset osoba; njihovi stanovnici bili su nazivani prema broju sobe u kojoj su stanovali, te i nesrećni mladić pre stade da se zove svojim imenom Edmond ili prezimenom Dantes, već se sad zvao broj 34.



Нема коментара:

Постави коментар