24.02.2020.

Miquel Cervantes de Saavedra, Don Kihot 50,51, 52 glava





http://www.mirgo2.co.uk/josiptabak/pdf/DonQuijoteI.pdf


Pedeseta glava


     O umnom rečkanju don Quijotovu i kanonikovu, s drugim zgodama.


Divota! — odgovori don Quijote. — Knjige koje su štampane s kraljevskim dopuštenjem i s odobrenjem onih kojima je to posao, a čitaju ih uslast i slave veliki i mali, bogataši i siromasi, učeni i neuki, narod i vitezovi, uopšte ljudi svakoga staleža i stanja, zar su takve knjige laž? Ta u njima se jasno razabire istina, jer one nam pripovedaju o ocu, o materi, o domovini, o rođacima, o dobi, o boravištu i o junačkim delima, jedno po jedno i dan po dan, šta god je taj vitez učinio ili što god su vitezovi učinili. Ćutite vi, gospodine, i ne hulite onako, nego verujte da vam savetujem ono što kao pametan čovek treba da činite; ako pak nećete, čitajte te knjige i videćete kako ćete uživati.
     Ta recite mi: ima li veće slasti nego da sada pukne pred našim očima veliko jezero od smole, koje vri i ključa, a po njemu plivaju i vrve nebrojene zmije, ljutice i gušteri, i svakakve druge divlje i zastrašujuće životinje, a ispred toga jezera ori se prežalostan glas i veli: »Oj ti viteže, bio ko bio, koji promatraš ovo
grozovito jezero, ako hoćeš da se domogneš blaga što se krije na dnu ovih crnih voda, pregni junačkim srcem i strmoglavi se u tu crnu, plamenu žičinu, jer ako to ne učiniš, nećeš biti dostojan gledati divna čudesa što su zatvorena i skrivena u sedam dvorova pod ovom crnom vodurinom, a u njima stoluje sedam vila.« A čim je vitez začuo taj zaplašeni glas, ne skanjuje se on niti promišlja iole o
opasnosti u koju srće, pa i ne skida sa sebe teško svoje oružje junačko, nego se preporučuje Bogu i svojoj odabranici te se strmoglavljuje usred ključaloga jezera. I za tili tren, dok bi dlanom o dlan, stiže on na cvetne poljane, s kojima se ni izdaleka ne mogu takmičiti Elizejske. Ovde mu se i nebo čini vedrije, i sunce mu sija jasnijom svetlošću.
   Pred očima mu se otvara gaj od zelena, lisnata drveća, da se veseliš gledajući to zelenilo i uživaš slušajući slatku pesmu sitnih, nebrojenih, šarenih ptičica što skakuću po isprepletenim granama. Tu je potočić, a hladna mu voda kao tekući kristal teče preko sitnoga peska i beloga šljunka, koji nalikuje na suvo zlato i
sjajni biser. Tu je i vodoskok od šarena jaspisa i glatka mramora, onde opet drugi, neisklesan, gde su poredane sitne školjčice klapavice i zavojite spužoline, bele i žućkaste, a među njima su razasuti blistavi kristali i kamenje nalik na smaragde, pa to šarenilo, oponašajući prirodu, gotovo da ju i natkriljuje. Onde se iznenada ukazuje tvrdalj grad ili sjajan zamak, kojemu su zidovi od suva zlata, kruništa od alema, vrata od jacinta. Ali kud je divno sagrađen od samoga alema, mrkoga i sjajnoga rubina, bisera, zlata i smaragda, još mu je skupocenija gradnja.
I kad si to video, možeš li još išta lepše videti nego kad iz zamka povrvi na vrata jato devojačko u takvim sjajnim i naočitim haljinama, te da ih sada uzmem opisivati kako nam ih istorije opisuju, nikada ne bih završio. A onda ona koja se čini da je među devojkama prva, hvata za ruku neustrašivog viteza što se
strmoglavio u ključalo jezero i vodi ga bez ijedne reči u bogati zamak ili dvor, te se on svlači i bude gol golcat, kako ga je mati rodila, a devojka ga okupa u mlakoj vodi, pomaže ga svega mirisnim uljima i balzamima, odene mu košulju od najtanje svile, svu mirisavu i mirisima natopljenu. Pritrči sada druga devojka i
zaogrne mu ramena plaštem, koji u najmanju ruku vredi, kako se veli, careva grada i još više! Divota je onda što nam pričaju kako ga nakon svega toga vode u dvoranu, gde već zatiče prostrt i priređen sto, da se samo čudi i divi. Divota je kako mu polevaju ruke vodom što miriše po ambri, a prekapom je dobivena od mirisava cveća!
       Pa kad ga posade na stolicu od belokosti! Kad ga uzmu služiti sve te devojke, ali nijedna ni da bi reč progovorila! Kad mu iznesu tolika raznolika jela i tako tečno priređena da mu zazubice rastu i ne zna što bi izabrao! Kad začuje muziku, koja mu romoni dok blaguje, ne zna ko peva ni odakle zvuci. A kad je odručao i sto je pospremljen, te se vitez naslonio na stolici i možda čačka zube, kako je običaj, ulazi iznenada na vrata u dvoranu druga devojka, krasnija nego ikoja od onih pre, seda do viteza i počinje mu pripoedati čiji je taj zamak i kako je ona tu začarana, i još druge zgode kojima će se čuditi vitez i diviti se čitatelji koji budu čitali njegove doživljaje.
    Neću dalje raspredati, jer se već iz ovoga može razabrati da se svako mesto u kojoj god kronici kojega god skitnika viteza čita na slast i na divljenje svakom čitaocu. Verujte mi dakle, gospodine, i kako sam vam već rekao: čitajte te knjige, pa ćete videti kako one razbijaju tugu koja vas muči i vedre vam volju ako vam se možda natmurila. O sebi pak evo velim: otkad sam skitnik vitez, otad sam
hrabrar, čedan, darežljiv, velikodušan, uljudan, neustrašiv, blag, strpljiv, te podnosim muke, zatvor, začaranost; i premda su me, nema dugo, zatvorili kao luđaka, nadam se ipak da će mi zbog hrabrosti moje ruke nebo biti milostivo i sreća mi neće biti huda, te ću se za koji dan zakraljiti u kakvoj kraljevini, gde ću moći pokazati koliko je zahvalnosti i darežljivosti u mojem srcu: jer tako mi vere, gospodine, siromah nije podoban ikomu iskazivati vrlinu darežljivosti ma koliko je imao; a zahvalnost koja se sastoji jedino od želje mrtva je, kao što je mrtva vera bez dela. Zato želim da bi mi sreća naskoro pribavila priliku gde bih se zacario, da pokažem kakva sam srca i da iskažem dobro svojim prijateljima, posebno ovome siromašku Sanchu Panzi, mojemu perjaniku, koji je najbolji
čovek na svetu. Želim mu dati kakvu grofiju, koju sam mu već odavno obećao; samo se bojim da neće on biti vešt upravljati svojom državom. —
       Čim je Sancho čuo te poslednje reči gospodarove, upadne mu u reč:
— Pobrinite se vi, gospodaru don Quijote, da mi date grofiju koju ste mi obećali i ja joj se nadam; velim vam, neću biti nevešt upravljati njome; pa sve da i jesam nevešt, ja sam slušao kako vele da ima na svetu ljudi koji uzimaju od gospodara zemlju u zakup i njemu plaćaju godišnju zakupninu, pa oni vode brigu i upravljaju, a gospodar planduje, uživa dohodak koji mu daju i ni rad čega ne tare
glavu; tako ću i ja učiniti i neću se skanjivati ni cenkati, nego ću odmah sve otresti sa sebe i uživati svoj dohodak, kao da sam herceg, a drugi neka sviraju!
— Istina je, brate Sancho — reći će kanonik — što se tiče uživanja dohotka, ali za sudovanje mora se brinuti gospodar države, a tu treba veštine i bistre pameti, i osobito dobre volje da pogodiš, jer ako nema toga iz početka, svagda će biti pogrešna i sredina i konac; zato Bog pomaže dobru volju bezazlenih i odmaže zloj nakani umnih.
— Ne znam ja te mudrolije — odgovori Sancho Panza — nego jedino znam: čim steknem grofiju, znaću i vladati njome, jer i ja imam dušu kao i svaki, i telo kao i drugi, pa bih i ja bio isto onakav kralj u mojoj državi kao i svaki u svojoj; a da sam kralj, radio bih šta hoću; a da radim šta hoću, bilo bi mi po volji; a da mi je po volji, bio bih zadovoljan; a da sam zadovoljan, ne bih ništa više želeo; a da
ništa više ne želim, gotovo je; dajte mi dakle tu državu, pa s Bogom, dok se vidimo, kako ono reče slepac drugomu slepcu.
— Nije loša mudrolija, kako ti, Sancho, veliš, ali bi se ipak moglo još mnogo govoriti o tim grofijama.
       Na to će priklopiti don Quijote:
— Ne znam što bi se moglo još reći; ali ja se povodim samo za primerom velikoga Amadisa od Galije, koji je svojega perjanika imenovao za grofa od Tvrdoga Otoka; mogu dakle i ja, bez grižnje savesti, imenovati Sancha Panzu za grofa, jer on je jedan od najboljih perjanika što je ikada bio u skitnika viteza.
          Začudi se kanonik kako je don Quijote nanizao te ludosti, kako je ocrtao pustolovinu Viteza od Jezera i kako su ga svega zaokupile izmišljotine i laži koje je čitao u onim knjigama, a na kraju se začudi budalaštini Sanchovoj, gde se on toliko upeo te želi zadobiti grofoviju koju mu je obećao gospodar. Uto se već vratiše kanonikove sluge što bijahu otišle u krčmu po tovarnoga magarca sa
živežom.
      Prostru umesto stolnjaka sag na zelenu travu na livadi, posedaju u hladovinu pod drveće i tu ručaju, da volar ne promaši priliku za pašu, kako rekosmo.
Dok su još jeli, začuju najedanput klepet klepke, koja je zaklepetala do njih iz nekoga trnjaka i susedne guštare. U isti mah ugledaju kako je iz toga žbunja ispala lepa koza šarka, sva crna, bela i siva. Za njom ide kozar, doziva je, govori joj i miti je neka stane ili neka se vrati stadu. Begunica, strašljiva i zaplašena, priđe društvu, kao da mu se uteče, i stane. Stigne i kozar, uhvati je za rogove i uzme joj govoriti, kao da mu ona razume reči:
— Oh ti skitačice, skitačice, šaruljo, šaruljo, kamo si mi sada othramala! Zar te strah vukova, dete? Što ne govoriš, lepojko? Nije, nego ti si ženka i ne možeš mirovati! Do besa i tvoj hir i svi za kojima se povodiš! Vrati se, vrati, mila! Ako baš nisi zadovoljna, a ono si barem sigurna u svojem toru, sa svojim drugama. Ta ako ti, koja bi morala njih čuvati i voditi, ovako švrljaš i lunjaš, što će tek
one.
       Kozarovim se rečima pozabave slušaoci, posebnokanonik, te će mu reći:
— Tako ti života, brate, smiri se malo i nemoj se žuriti da tako brzo vratiš kozu u tor, jer kad je ona ženka, kako veliš, mora za svojim prirodnim nagonom, koliko god se ti upinjao da je sprečiš. Evo, prigrizi zalogaj i gutni gutljaj, pa će ti se ublažiti ljutost, a dotle će se koza odmoriti.
        Tako reče, te nabode nožem rebro od hladna kunića i ponudi kozaru.
          Prihvati kozar i zahvali, onda pijucnu, umiri se, te reče:
— Nemojte vi, gospodo, misliti da sam ja lud što sam onako koješta govorio toj živinici. Ima zaista neka tajna u tim rečima što sam joj rekao. Ja sam seljak, ali nisam toliko neuk da ne znam kako treba postupati s ljudima i sa životinjama.
— To ti verujem i još kako — reče sveštenik— jer znam po iskustvu da planine rađaju učenjake, a u pastirskim kolibama prebivaju filozofi.
— Ako išta, gospodine — odvrati kozar — a ono barem žive u njima ljudi koje je nevolja umudrila. A da poverujete tu istinu i da je sasvim dokučite, ja ću vama i nezamoljen i nezapitan, samo ako vam nije na dosadu i ako me hoćete časkom pozorno poslušati, pripovediti nešto i dokazati vam da je istina ono što je kazao ovaj gospodin (on pokaže na  sveštenika) i ono što ja velim.
           Na to odgovori don Quijote:
— Vidim da je ova zgoda nešto nalik na vitešku pustolovinu; ja ću te dakle, brate, vrlo rado slušati, a slušaće te i sva ova gospoda, jer su jako razumni ljudi i vole zanimljive novosti, koje iznenađuju, razveseljuju i zabavljaju: kako će sigurno biti i tvoja pripovest. Pričaj dakle, prijatelju, a mi ćemo te svi slušati.
— Bez mene— priklopi Sancho — jer ja ću s ovom pitom na potok, pa ću se onde najesti za tri dana. Čuo sam od mojega gospodara don Quijota da perjanik skitnika viteza treba da se naboka koliko god može kad uhvati, jer mu se zna dogoditi da slučajno zabasa u kakvu besputnu šumu i šest dana ne može pogoditi iz nje. Ako se onda nisi najeo ili se nisi pobrinuo za punu torbu, možeš se
osušiti kao trta, kako često i biva.
— Pravo veliš, Sancho — potvrdi don Quijote; — idi ti kamo te volja i jedi koliko god možeš, a ja sam sit i jedino bih još dušu okrepio, pa ću je i okrepiti slušajući pripovest ovoga dobrog čoveka.
— I svi ćemo okrepiti dušu — dometne kanonik i odmah zamoli kozara da započne priču.
         Kozar kozu, koju je držao za rogove, pljesnu dvaput dlanom po leđima te joj reče:
— Lezi, mala, do mene; imamo kada vratiti se toru.
        Koza kao da ga je razumela, jer čim je seo gospodar, pruži se ona sasvim mirno pokraj njega i zagleda mu se u lice, kao da mu kazuje kako pozorno sluša što će on pričati. A kozar uzme pripovedati ovako:


Pedeset prva glava

               u kojoj kozar pripoveda svoju priču onima što vode don Quijota.


      Tri milje od ove doline ima selo, koje je doduše malo ali je od najbogatijih sela u ovome kraju. U tom je selu živeo vrlo ugledan seljanin, a premda uz bogatstvo obično ide i ugled, ipak je on bio ugledniji po čestitosti kojom se odlikovao negoli po bogatstvu što ga je imao. No najveća mu je, govorio je i sam, sreća bila što je imao kćer takve izvanredne krasote i takve retke pameti, miline i čestitosti da se svako koji god je zna i gleda divio kolikim ju je
neobičnim darovima obdarilo nebo i priroda. Bila je lepa još za maloće; što je rasla, sve se lepšala, a najkrasnija bijaše u dobi od šesnaest godina. Glas o njenoj krasoti uzeo se širiti po svim okolnim selima, a što ja velim: po okolnim selima, kad se pronio i po dalekim gradovima, pa dopro i na kraljevske dvore i dočuo se kod ljudi svakoga roda, te joj stadoše oda sviju strana dolaziti kao kakvu
čudu ili čudotvornoj slici da je vide.
         Čuvao ju otac, a čuvala se ona i sama, jer nema lokota, straže ni brave koja devojku bolje čuva nego vlastita joj čestitost. Bogatstvo očevo i krasota kćerina navratiše mnoge, iz sela i s drugih strana, da je zaprose. Ali otac, koji će to dragoceno blago pokloniti, u veliku je brigu zapao i nije se mogao odlučiti komu bi je dao od tih nebrojenih što ga saleću.
        Među drugima koji su se zanosili tom slatkom željom bio sam i ja, a mnogo sam se i silno nadao dobru uspehu, jer sam znao da me otac njen poznaje ko sam: iz istoga sam sela, čiste hrišćanske krvi, mladih godina, bogata stanja, a nisam ni loše pameti. S isto takvim željama obletao nju još jedan meštanin, pa joj se zbog toga otac skanjivao i kolebao, jer je sudio da bi mu se kći dobro udomila sa svakim od nas. Da se dakle izbavi iz neprilike, odluči da sve rekne Leandri (jer tako se zove ta bogatašica što me u bedu strovalila) i da joj objavi kako smo mi obojica jednaki, te je od volje njoj, ljubljenoj kćeri, da odabere koga hoće: dostojan primer za kojim bi trebalo da se povedu svi očevi koji žene ili udaju
decu. Ne velim ja da bi puštali neka biraju zlo ili nevaljalo, nego da im nude ono što je dobro, a između dobroga neka im deca biraju po volji.
        Ne znam šta je njoj bilo po volji, ali otac se izgovarao nama obadvojici da mu je kći još premlada, sve onakvim opštim rečima koje niti obećavaju niti odbijaju. Moj se suparnik zove Anselmo, a ja se zovem Eugenio, da znate imena proscima u ovoj žalostivoj zgodi, koja se doduše još nije završila, ali se jasno razabire da će joj svršetak biti nesretan.
       U to vreme dođe u naše selo neki Vicente de la Roca, sin siromašna seljaka iz toga istog sela. Taj se Vicente vratio iz Italije i drugih zemalja po kojima je vojnikovao. Njega je još kao dečaka od dvanaest godina odveo iz sela neki kapetan, koji je sa svojom kompanijom prolazio slučajno onuda, a sada se nekadanji dečak vratio nakon dvanaest godina, kao mlad čovek, u vojničkoj odori, sav šaren u hiljadu boja, a po njemu vise same kristalne titreike i sitni
čelični lančići.Danas se odeva u jednu svečanu odoru, sutra u drugu, ali sve mu je ništavo, šareno, neukusno i male vrednosti.
       Seoski je svet ionako zloban, a kad je besposlen, onda je tek zgoljna zloba, pa su ljudi pazili na njega, brojili mu redom svu odeću i nakit te dokučili da ima tri preobuke različitih boja, s podvezama i čarapama što idu uz odeću. Ali je on stao odeću tako udešavati i svačemu se domišljati, pa da nisu brojili, zakleo bi se
kogod da on ima više od deset odora i više od dvadeset perjanica. A nemojte misliti da ovo ne treba i da je suvišno što vam pričam o njegovu odevanju, jer to je važno u mojoj pripovesti. Sedne on tako na našem trgu, na kamenoj klupi pod velikom topolom, a mi zinemo i ne možemo ga se naslušati kako nam priča svoja junaštva. Nema te zemlje na svem svetu koju on nije video, ni te bitke u kojoj njega nije bilo: više je on Maurâ pobio nego što ih ima u Maroku i Tunisu, a održao je više megdana, kako veli, nego Gante i Luna, Diego Garcia od Paredesa i još hiljadu drugih što ih je spominjao; a odasvud je izlazio kao pobednik i nije prolio ni kap krvi. Drugi je put opet pokazivao brazgotine, koje se nisu doduše
zapažale, ali on nam je govorio da su od puščanih metaka koji su ga pogodili u raznim okršajima i bitkama.Na kraju bio je tako bahat da je govorio ti ne samo onima koji su mu jednjaci i koji ga znaju nego i starijima, pa je kazivao da mu je ruka otac, dela mati, a on, čim je vojnik, nije gori ni od kralja. Uz tu je bahatost bio ponešto  muzikalan i drndao u gitaru, pa se nekima činilo da iz nje izvija glasove kao da je živa. Ali ni to još nije bio konac njegovoj darovitosti: imao je on i pesničke žice, te bi o svakoj detinjariji koja se zgodi u selu spevao romancu od poldrug milje.
      Toga dakle vojnika što sam ga opisao, toga Vicenta de la Roca, toga razmetljivca, toga gizdelina, toga muzičara, toga pesnika, opazila je i često promatrala Leandra s prozora na svojoj kući, koji je gledao na trg. Zaljubila se ona u klobòdan na njegovoj sjajnoj odori; očaravale ju njegove romance, koje je svagda u dvadeset prepisa razdavao; dočula za junačka dela koja je o samom sebi
pričao, te se na kraju, jer tako je valjda odredio đavo, zaljubila u njega, dok njemu nije bilo još ni nakraj pameti da je uzme obletati. I kako se u ljubavnim poslima ništa ne završava lakše od onoga uza što stoji ženska volja, slože se lako Leandra i Vicente, te dok još nijedan od mnogih njenih prosaca nije ni sanjao što je namerila, bila je ona već izvršila nameru, odbegla iz kuće miloga i ljubljenoga
oca, jer matere nije imala, i nestala iz sela s vojnikom, koji je veću pobedu postigao u tome poslu nego u svima onima kojima se hvalisao.
       Začudi se toj zgodi celo selo i svi koji je doznadoše, ja se zapanjim, Anselmo se zaprepasti, otac se ražalosti, rođaci se zastide, oblasti se uzbune, oružnici se užurbaju; udare cestama, pretraže šume na sve strane, te nakon tri dana nađu pomamnicu Leandru u pećini u planini, golu u košulji, bez onih silnih novaca i skupocenih dragulja što ih je od kuće ponela. Vrate je rastuženomu ocu;
zapitaju je za nesreću njenu i ona im bez sile prizna da ju je Vicente de la Roca prevario, veru joj dao da će je uzeti i nagovorio ju da odbegne iz očinske kuće, pa će je on odvesti u najbogatiji i najsjajniji grad što postoji na svem svetu, to jest u Napulj. A onamu, po lošoj pameti i još goroj varci, poverovala; okrala dakle oca te one iste noći kad je nestala krenula s Vicentom, a on ju odveo u
divlju planinu i zatvorio je u tu pećinu, gde je i nađoše. Pripovedi ona još kako joj je vojnik oteo sve što je imala, ali joj u čast nije dirao, nego ju je ostavio u onoj pećini i odmaglio. Toj se zgodi i opet začude svi. Teško je bilo, gospodaru, verovati da se mladić suspregao, ali ona se klela i preklinjala, te se neutješivi otac uteši. Nije on mario za dragocenosti koje su mu ukradene, samo kad je
njegovoj kćeri ostalo ono blago kojemu nema nade da će se ikada steći čim bude izgubljeno.
     Još toga istoga dana kad nađoše Leandru, otac je ukloni ispred naših očiju. Odvede je i zatvori u samostan u obližnjem gradu, nadajući se da će vreme zbrisati zao glas što je kći navalila na sebe. Mlade godine Leandrine ispričavale su greh njen u mnogih, barem u onih kojima nije stalo bilo rad čega, je li ona zla ih dobra; ali oni koji su joj znali razboritost i valjanu pamet nisu njen greh
pripisivali neznanju, nego lakomislenosti i prirođenoj ženskoj ćudi, koja je ponajvećma nepromišljena i nagla.
       Kad je Leandra bila zatvorena u samostan, Anselmo kao da je obnevideo; ničega nema što bi sa zadovoljstvom pogledao. A meni se smrklo pred očima: nema svetlosti da u išta uprem oči s ljubavlju. Nestalo Leandre, a naša tuga sve teža i naše se strpljenje prevršilo. Kleli smo gizdavost vojnikovu i proklinjali neopreznost Leandrina oca. Na kraju  se Anselmo i ja dogovorimo da krenemo
iz sela i odemo u ovu dolinu, gde on pase silno stado svojih ovaca, a ja pasem veliko stado koza, isto tako mojih.
        Tako mi provodimo život pod drvećem, raspredamo o našoj ljubavi, zajedno pevamo hvalu ili pokudu krasnoj Leandri ili nasamo uzdišemo i u samoći jadamo Bogu svoje jade. Za nama se poveli i drugi prosci Leandrini, došli u ovu vrletnu planinu i živuju ovde kao i mi. Ima ih toliko te bi rekao da se ovo mesto preobratilo u pastirsku Arkadiju: toliki su ovde pastiri i torovi, a sa sviju strana
slušaš ime krasotice Leandre. Ovaj je kune i krsti je pomamnom, nestalnom i beščasnom; onaj je krivi da je lakomislena i vetrenjasta; jedan je ispričava i prašta joj, drugi je osuđuje i kudi; jedan joj slavi krasotu, drugi joj poriče značaj; a na kraju, svi je pogrđuju i svi je obožavaju. I sve ih zaokupila tolika ludost da se gdekoji tuži što ga je prezrela, a nije nikada ni govorio s njom, a drugi jadikuje i gine od ljute boli ljubomore, koju ona i nije mogla potaknuti jer se, kako rekoh, pre doznao njezin greh, nego njezina ljubav. Nema jaruge u hridi, ni obale uz potok, ni hladovine pod drvetom da je nije zauzeo kakav pastir koji priča nebu svoju nevolju. Gde god jeka može odjeknuti, odjekuje ime Leandrino: Leandrom odjekuju gore, Leandrom žubore potoci, Leandra nas sve očarala i opčinila, te se
nadamo bez nade i bojimo se, ne znajući čega se bojimo. Od tih bena najmanjom se pameću iskazuje moj suparnik Anselmo. Mogao bi jadikovati zbog koječega drugoga, a on jadikuje samo zato što je ona daleko, te uz gusle, koje jako dobro svira, peva tužaljke po kojima mu se razabire valjana glava. Ja udaram drugim i
lakšim putem, koji je po mojem sudu pouzdaniji: kudim lakomislenost žensku, nestalnost, dvoličnost, lažnu reč, neveru, uopšte nerazboritost u žena, kako ne znaju kamo bi trebalo da navraćaju svoje misli i ljubav. To je, gospodo, bio povod mojemu razgovoru i rečima koje sam izrekao ovoj kozi kad sam ovamo
došao, jer kako je ona ženka, slabo je cenim, iako je najbolja u mojem toru. To vam je pripovest koju sam vam obećao pripovediti. Ako sam otegnuo pripovedajući je, neću zatezati da vas poslužim: blizu mi je tor, a onde ima sveža mleka, kusna sira i svakojaka zrela voća, lepa za oko i tečna za nepce.

Pedeset druga glava


         O kavgi koju je don Quijote zametnuo s kozarom i o neobičnoj
pustolovini s bogomoljcima, koju je vitez završio sretno, ali se naznojio.

       Kozarova se pripovest svide svima koji su je slušali, posebno kanoniku, koji se zadivio načinu kako on pripoveda, te mu se učinilo da taj i nije nalik na priprosta kozara, nego gotovo na uglađena dvoranina. Primeti dakle da je pravo spomenuo sveštenik  kako planine rađaju umne ljude.
         Svi ponude Eugeniju svoje usluge, ali se najširim pokaza don Quijote, koji mu reče:
— Zaista, brate kozaru, kad bih se ja smeo i mogao latiti ikakve pustolovine, ovoga bih trena krenuo te bih tebi iz samostana, gde sigurno  na silu drže Leandru, izbavio nju uskos opaticama i svima koji bi me hteli sprečiti, i predao bih je tebi u ruke da od nje činiš što te volja i želja, sasvim po viteškim zakonima, koji naređuju da se ni jednoj devici ne sme činiti krivica. Ali se uzdam u Boga da ni u jednoga zlobnog čarobnjaka nema te snage koju ne bi nadjačala
snaga drugoga, ljubaznijeg čarobnjaka, i za onda ti obećavam milost svoju i pomoć, kako sam dužan po svome zvanju, koje i jest u tome da pomažem bespomoćnima, potrebnima i potrebitima.
        Pogleda ga kozar, a kad vide neobičnu opremu i lice don Quijotovo, začudi se i zapita brijača, koji bijaše do njega:
— Gospodine, ko je taj čovek što je takve spodobe i tako govori?
— Ko bi i bio — odgovori brijač — nego glasoviti don Quijote od Manche, osvetnik nepravdi, ispravljač krivica, zaštitnik devicama, strah i trepet gorostasima i pobednik u bitkama!
— To je meni nalik na ono — odvrati kozar — što se čita u knjigama o skitnicima vitezovima, koji su sve to činili što mi vi velite o tome čoveku. No meni se čini da se vi šalite ili je u toga čoveka šuplja glava.
— Ti si najgora šupljača i hulja — zavikne sada don Quijote — ti si prazna tikva i zukva, a ja sam puniji nego što je ikada bila ženturina koja te rodila!
         Tako reče, te zgrabi hleb koji je do njega bio i lupi ga kozaru usred lica s tolikom žestinom da mu je sploštio nos. Ali kozar nije znao za šalu, te kad vide da ovaj njega zbiljski zlostavlja, ne uzmari ni za sag ni za stolnjak, ni za sve redom sustolnike, nego salete don Quijota, ščepa ga obadvema rukama za vrat i sigurno bi ga zadavio da nije u taj mah doletio Sancho Panza, uhvatio ga za ramena i bacio na sto, te porazbijao tanjire, smrskao čaše, rasuo i razbio sve što
god je na stolu bilo. Don Quijote, koji se oslobodio, nasrne opet na kozara, komu je lice bilo okrvavljeno, Sancho ga cakao nogama, a on puzao i pipao po stolu za nožem da se krvavo osveti. Ali ga kanonik i sveštenik  spreče. Brijač pak pripomogne da je kozar smotao don Quijota poda se i sada zapljušte po njemu toliki bubotci da je jadniku vitezu udarila krv na lice kao što i kozaru. Kanonik i
sveštenik  pucali od smeha, oružnici skakali od veselja i dražili jednoga i drugoga, kao da pujkaju pse kad se zahvate. Jedini je Sancho Panza očajavao, jer se nije mogao iščupati jednomu od kanonikovih sluga, koji ga je zadržavao da ne pomogne gospodaru. Dok su se dakle svi tako veselili i zabavljali, osim one dvojice hrvača što se tezmaju, začuje se truba tako žalostiva zvuka da se svi
okrenuše onamo odakle im se čini da dolazi trubljenje. A najviše se, kad je čuo trubu, uzbuni don Quijote: premda je na veliki jad svoj ležao pod kozarom, koji ga je svojski mlatio, zavikne on ipak:
— Brate vraže, jer niko drugi ne možeš ni biti, kad si imao hrabrosti i snage da nadvladaš moju hrabrost i snagu, molim te da nakratko sklopimo primirje, jer meni se čini da bolni glas ove trube što je čujemo zove mene na novu pustolovinu.
       Kozar se već umorio koliko je mlatio i bio mlaćen, te ga odmah pusti, a don Quijote ustane, okrene se također onamo odakle se čuje trubljenje i opazi iznenada kako niz obronak silazi sva sila ljudi, odevenih u belinu, poput pokajnikâ. Bilo je tako da su te godine oblaci uskratili zemlji vlagu i zato
krenuše po svim selima u tome kraju molitvene i pokorničke procesije, moleći Boga da otvori milostive ruke i spusti kišu. Poradi toga je i narod iz sela tu u blizini pošao u procesiji k nekomu bogomoljnom pustinjačkom domu na pristranku te kotline. Don Quijotu, kad je video neobičnu odeću tih pokornika, ne pade na pamet da ih je već često viđao, nego pomisli da je to neka pustolovina, te je njemu kao skitniku vitezu jedino dužnost da se u tu pustolovinu upusti. Ta mu se tlapnja još utvrdi kad je pomislio da je taj kip u žalobnoj odeći što ga oni nose neka odlična gospođa koju silom vode zakovci i razbojnici. Čim mu je to munulo u glavu, otrči brže-bolje k Rocinantu, koji je pasao, skine mu sa sedlenoga
obluka uzde i štit, zauzda ga začas, zaište od Sancha svoj mač, uzjaše Rocinanta, nadene na levicu štit i zavikne u sav glas svima koji su tu:
— Sada junačka družino, videćete vi kolik je probitak što na svetu ima vitezova koji pripadaju staležu skitničkoga viteštva; sada, velim, dok oslobodim ovu čestitu gospođu, koju vode zarobljenu, videćete treba li da budu štovani skitnici vitezovi.
         Tako reče, a kako nije imao ostruga, stisnu Rocinantu slabine i pojuri pokornicima u susret kasom, jer da je Rocinante ikada pojurio trkom, to se ne čita u svoj ovoj istinskoj povesti. Htedoše ga zadržati  sveštenik,  kanonik i brijač, ali im uzalud muka, a nije ga mogao zadržati ni Sancho Panza, koji se uzvikao za njim:
— Kamo ćete, gospodaru don Quijote? Koji vas je bes spopao i vitla vas da udarite na našu veru katoličku? Zar ne vidite, u zao čas, da je to pokornička procesija, a ta gospođa što je nose na podnožju, to je blagosloveni kip prečiste Bogorodice. Pazite, gospodaru, što radite, jer sada je zbilja istina da ne znate!
        Uzalud se upeo Sancho: gospodar mu je poleteo k onima zakukuljenima da oslobodi žalosnu gospođu, te nije ni reč čuo; a da je i čuo, ne bi se vratio sve da mu sam kralj zapoveda. Stigao on dakle procesiji, pa sustavi Rocinanta, koji se već zaželeo da malo otpočine, i zavikne uzbuđenim, hrapavim glasom:
— Ej vi, što krijete lica jer valjda ne mislite o dobru, pričekajte i poslušajte što sam vam nakan reći!
         Prvi stanu oni koji su nosili kip, a jedan od četvorice sveštenika što su pevali litanije odgovori, kad je video čudni lik don Quijotov i mlitavoga Rocinanta, pa primetio i zapazio i druge smešne znake na don Quijotu:
— Gospodine brate, ako nam želite što reći, govorite brzo, jer ova braća muče svoje telo, te ne možemo i nije ni pravo da se zadržavamo i slušamo išta, ako nije tako kratko da se može izreći u dve reči.
— Izreći ću u jednoj reči — odvrati don Quijote — evo: da ste ovoga trena oslobodili tu krasnu gospođu, kojoj suze i tužno lice jasno dokazuju da je vodite preko volje njene i da ste joj učinili neku očitu nepravicu. A ja, koji sam se rodio na svet da ispravljam takve krivice, ne dopuštam ni korak da koraknete napred dok nju ne oslobodite kako joj dolikuje.
       Po tim rečima razaberu svi koji su ih čuli da je don Quijote lud čovek i udare u sladak smeh. Ali taj smeh potpali još jače don Quijotovu srdžbu, te on bez ijedne reči zgrabi mač i navali na nosila. Jedan od nosača prepusti drugovima breme, digne rašlje kojima je podupirao nosila kad bi se umorio i poleti don
Quijotu u susret. Dočeka rašljama silovit udar koji mu je don Quijote odalamio, rašlje prsnu, odlete dva komada, ali onim trećim što mu je ostao u ruci odvali on don Quijota po ramenu, s one strane s koje mu je mač, te se nije mogao štitom zaštititi od njegove sirove snage, i jadnik se don Quijote skljusi na zemlju.
        Sancho Panza, koji se zadihao vitlajući za don Quijotom, kad vide da mu se gospodar svalio, zgranu se u sav glas na onoga što ga je mlatio, neka ga ne bije više, jer to je začaran vitez, koji još nikomu nije ništa nažao učinio otkad živi. Ali seljanin ne zastade od vike Sanchove nego zato što je opazio da don Quijote ne miče ni nogom ni rukom. Pomisli dakle da ga je ubio, te zadiže halju do
pojasa i polete niz polje kao jelen.
      U to stignu onamo i svi od don Quijotova društva; ali oni od procesije, kad videše gde dotrkuju, a s njima i oružnici s puškama, poboje se da ne bude zla, te se svi sjate oko kipa, navuku kukuljice, zgrabe svoje bičeve, a sveštenici svećnjake, te dočekaju navalu, voljni da se brane, a ako mognu, i da udare na napadače. Ali bolja im sreća posluži nego što su se nadali, jer Sancho poleti samo k telu gospodarovu, misleći da je poginuo, te razvede nad njim
najžalosniju i najganutljiviju tužaljku što se čula na svetu. Sveštenika prepozna drugi  sveštenik , koji je došao s procesijom, i to poznanstvo umiri obadve čete koje se bijahu usplahirile. Onaj prvi  pripovedi drugomu u nekoliko reči ko je don Quijote. Onda i on i cela družba bogomoljska priđe da vidi je li mrtav jadni vitez, te začuju Sancha Panzu kako jadikuje i suze roni:
— Oj cvete viteštva, kojemu je toljaga dokončala slavno provedene godine! Oj ponose roda svojega, diko i slavo cele Manche i još svega sveta, jer kad tebe ne bude, povrveće po njemu zlikovci i neće se bojati da će biti kažnjeni za zla dela svoja! Oj ti, koji si darežljiviji od sviju Aleksandara, pa si za samih osam
meseci službe poklonio meni najbolje ostrvo što ga more okružuje i zapljuskuje! Oj ti ponizni među ponosnima i bahati među poniznima,ti napadaču na svakojake opasnosti, zlopatniče, zaljubljeniče bez razloga, revnitelju za dobrima, biču nevaljalcima... najveći skitniče viteže, jer to je sve što se može reći!
         Od vike i jaukanja Sanchova prene se don Quijote i prvo što je progovorio bijaše:
— Onaj koji živuje daleko od tebe, preslatka Dulcinea, još veće jade mora podnositi nego što su ovi. Pomozi mi, prijatelju Sancho, da se popnem na začarana kola: nisam pri snazi držati se Rocinantu na sedlu, jer mi je celo ovo rame razmrskano.
— Hoću, gospodaru — odgovori Sancho — pa hajdemo u naše selo s ovom gospodom, koja vam žele svako dobro, a doma ćemo već urediti da opet krenemo, ali da nam bude na veću korist i slavu.
— Pravo veliš, Sancho — odvrati don Quijote — a sada nam je najpametnije sačekati da prođe kobna vlast ovih zvezda što sada teče.
           Kanonik,  sveštenik  i brijač potvrde mu da je najbolje ako to učini.
Tako svi, pošto su se dosita nauživali budalaština Sancha Panze, natovare don Quijota na kola na kojima je i došao. Povorka se opet poreda i nastavi svoj put. Kozar se oprosti sa svima. Vojvnicine htedoše dalje, te im  saveštenik plati što im duguje, Kanonik zamoli neka mu jave kako je s don Quijotom, ozdravlja li od ludosti ili mu ludost još traje, te se i on pozdravi i krene svojim putem.
Na kraju se rastanu i raziđu svi, pa ostanu samo  sveštenik i brijač, don Quijote i Sancho, sivac i dobri Rocinante, koji je sve što je video strpljivo podnosio kaošto i njegov gospodar.
             Volar ujarmi volove, namesti don Quijota na homutu sena i polako kao svagda udari putem koji mu je naredio sveštenik. Tako oni stignu za šest dana don Quijotovu selu, u koje uđu u podne. Bila je baš nedelja i mnogo se sveta okupilo na trgu, kojim posred srede udariše kola don Quijotova. Pritrče svi da vide ko se na kolima vozi; kad prepoznaju svojega meštanina, zapanje se, a jedan dečak odjuri i javi gospodarici i sinovici njegovoj da im stric i gospodar dolazi nemoćan i jadan, izvaljen na baglji sena i na volovskim kolima. Žalost je bila slušati lelek u koji udariše te valjane žene, pa kako stadoše same sebe pljuskati i opet proklinjati one đavolske viteške knjige. A sve se to ponovi kad videše da don Quijote ulazi na svoja vrata.
        Čim je pukao glas da je stigao don Quijote, dolete žena Sancha Panze. Kad ona spazi muža, prvo ga zapita kako je magarcu. A Sancho joj odgovori da mu je bolje nego gospodaru njegovu.
— Bogu hvala — dočeka ona — što mi je tako milostiv. Ali ded mi kazuj, prijatelju, što si zaradio konjušarskim poslom? Kakvu mi haljinu donosiš? Kakve cipele deci svojoj?
— Ne donosim ja ništa od toga, ženo moja — reče Sancho — nego ti donosim drugo, važnije i vrednije.
— Drago mi je — prihvati žena; — ali mi pokaži to što kažeš da je vrednije i važnije, prijatelju moj, jer bih da vidim, pa da mi se obraduje ovo srce što je tugovalo i žalilo dok tebe nije bilo.
— Kod kuće ću ti pokazati, ženo — reče Sancho — a sada budi zadovoljna, jer ako Bog dade te mi opet krenemo za pustolovinama, videćeš me nabrzo kao grofa ili kao namesnika kojega ostrva, ali ne ma kakva , nego najboljega što može biti.
— Dao Bog, mužu moj, jer nam bogme i treba. Ali reci mi što je to s ostrvima jer ne razumem.
— Nije sve za svakoga! — odgovori Sancho. — Kad bude vreme, videćeš, ženo, pa ćeš se diviti dok te tvoji podložnici budu krstili milostivom gospođom.
— Šta to, Sancho, govoriš o gospodstvu, o ostrvima i podložnicima? — odvrati Juana Panza, jer tako se zvala Sanchova žena, premda oni nisu bili rođaci, nego je u Manchi običaj da žene uzimaju muževo prezime.
— Ne navaljuj, Juana, da sve odmah doznaš. Ja tebi istinu kazujem, to je dosta, pa jezik za ogradu! Velim ti samo, onako usput, da ništa na svetu nije ugodnije nego biti čestit konjušar u skitnika viteza koji ide za pustolovinama. Istina je doduše da ti pustolovine na koje nailaziš ponajviše ne prolaze onako kako si rad,
jer od stotine što ih biva, devedeset i devet će se omaknuti, te bude sve naopako. Znam ja to po iskustvu, jer u nekima sam bio loptan, a u drugima mlaćen. Ali uza sve to ugodno je ići za pustolovinama, krstariti po planinama, tragati po šumama, penjati se po hridinama, pohađati dvorove, navraćati se u krčme po miloj volji i ne plaćati ni đavolje novce troška.
      Takav razgovor razvedoše Sancho Panza i njegova žena Juana Panza, a dotle su don Quijota primile gospodarica i sinovica njegova, te ga razodele i položile u njegovu starinsku postelju. A on ih gledao zamagljenim očima i nije mogao dokučiti gde je. Sveštenik  naredi sinovici neka brižno njeguje strica i neka dobro pripaze da ne izmakne opet, pa ispripovedi kolika je muka bila dok ga je doveo
kući. Sada njih dve iznova zakukaju do neba, opet uzmu proklinjati viteške knjige i moliti Boga da na dno pakla strovali pisce tolikih laži i ludorija. I sasvim se zbune i zapadnu u strah neće li im opet otići gospodar i stric, čim iole prizdravi. A tako i bude, kako su one slutile.
      Ali pisac ove istorije, premda je radoznalo tragao i marno tražio dela don Quijota na trećem pohodu njegovu, nije im mogao naići na trag, barem u pouzdanim spisima. Jedino se uščuvao glas i spomen ostao Manchi da je don Quijote, kad je i treći put krenuo od kuće, udario u Zaragozu i učestvovao na nekom slavnom turniru koji se onde priredio, pa su se tu zgodile zgode koje su dostojne njegove hrabrosti i valjane pameti. Ni o njegovoj smrti nije mogao ništa
doznati, i ne bi ni doznao da ga dobra sreća nije namerila na nekoga starca lekara, u koga bijaše olovni kovčežić, nađen, kako on reče, u raskopanom temelju staroga pustinjačkoga doma koji se obnavljao. U tom se kovčežiću našlo nekoliko pergamenata, ispisanih gotskim slovima, ali u kastiljskim stihovima, u kojima se pričaju mnoga junačka dela, don Quijotova, spominje se krasota
Dulcineje od Tobosa, strpljivost Rocinantova, vernost Sancha Panze i pokop samoga don Quijota, s različitim nadgrobnicima i hvalama njegovu životu i ponašanju. Od stihova se može pročitati i jasno razabrati evo ovo što ovde iznosi verodostojni pisac ove nove i nikada viđene kronike. A za nagradu silnom radu kojega se naradio izviđajući i tražeći po svim manchanskim arhivima dok nije izneo na svetlost tu istoriju, ne zahteva pisac od čitaoca ništa nego da mu
veruju isto onoliko koliko umni ljudi veruju viteškim knjigama, kojima je tolik ugled u svetu. Time će on biti dovoljno nagrađen i zadovoljan, te će se osokoliti da traži i druge istorije, pa ako one i ne budu ovoliko istinite, biće barem isto tako domišljate i zabavne.


Prve riječi napisane na pergamentu što se našao u olovnom
kovčežiću bile su ove:

AKADEMICI U ARGAMASILLI,
MESTU U MANCHI,
ŽIVOTU I SMRTI JUNAČKOGA DON QUIJOTA


OD MANCHE
Hoc scripserunt.
MAJMUNKO, AKADEMIK ARGAMASILJSKI,
GROBU DON QUIJOTOVU
EPITAF

Ta pusta glava koja Manchu kiti
Još većom slavom nego Jason Kretu,
Taj um što beše preoštar na svetu,
Kad beše bolje malo tuplji biti,
Ta ruka koja od Cataya seže
Silinom svojom onamo Gaeti,
Ta muza koja prva po pameti
U krutu ploču slavna dela reže,
Taj junak koji nadbi Amadise
I nadmaši daleko Galaore
Kom junaštvo i ljubav beše slava,
Poušutko je sve Belianise
I s Rocinantom prošo ravni, gore,
A sada pod tom hladnom pločom spava.


MEZIMKO, AKADEMIK ARGAMASILJSKI,
IN LAUDEM DULCINEAE DEL TOBOSO
SONET

Tâ s obrazima gojne pretiline,
Visokih grudi i prkosna nosa,
Jest Dulcinea, kraljica Tobosa,
Za kojom slavni don Quijote gine.
On lutao je zbog nje preko gorâ,
Po Sierra Negri, po poljani slavnoj
Montielskoj, i čak po ravnici travnoj
Aranjueškoj, peške, do umora,
Po Rocinanta krivnji. Oh grozote!
I viteza i gospođicu s njime
Za cvetnih leta sudbina obara:
Nju baca u grob, ne žali krasote,
A njemu piše u mramoru ime,
Al ljubavlju ga i žesti i vara.

NESTAŠKO,
NAJUMNIJI AKADEMIK ARGAMASILJSKI,
U SLAVU ROCINANTA,
KONJA DON QUIJOTA OD MANCHE
SONET

Nad ponositim alemovim tronom,
Na koji sâm Mars stopâ krvavijeh
Uzilazi, Manchanac mahnit vije
Svoj bojni steg rukom presmionom,
On veša ljuto oružje kojim
Prepolavlja, seče, život gasi,
Jer umeština bojna svagda krasi
Junaka novog novim znanjem svojim.
Nek Amadisom Galija se kiti
I hrabrom decom njegovom Helada,
Domaja nova, koju proslaviše,
Belona danas venac će viti
Quijotu, jer on Manchu slavnu sada
Od Galije i Grčke diči više,
I neće mu se glas zaboraviti,
Jer Rocinante čak je, treba reći,
Od Brilladora i Bayarda veći.


VRAGOLANKO,
AKADEMIK ARGAMASILJSKI,
SANCHU PANZI
SONET

U telu je Sancho Panza malen,
No velik junak, čuda neviđena!
Konjušar benast, srca bezazlena,
Na svetu jedin, krivonog al stamen.
I zamalo se nije zagrofio,
Al protiv njega sve se zaveriše
Bezobraštine, zloća, a štoviše,
I magarcu je svet zloban bio.
Blag perjanik taj jahao (oprosti!)
Na magarcu za preblagim konjicem,
Za Rocinantom i za gospodarom.
Oh tašte nade ljudske oholosti!

Iščezavate s varavijem licem
I nestajete sjenom, snom i parom.


NAKAZ, AKADEMIK ARGAMASILISKI,
GROBU DON QUIJOTOVU
EPITAF


Ovde vitez sanak traje,
Jadni skitnik, mlaćen ljuto,
Što je belim svetom luto
S Rocinantom na sve kraje.
Zatucani pokraj njega
Sancho Panza sanak sniva.
Od njeg nema i ne biva
Perjanika vernijega.


KUCKALO, AKADEMIK ARGAMASILJSKI,
GROBU DULCINEJE OD TOBOSA
EPITAF


Dulcinea spava tu;
Iako je tusta bila,
Rasu strašna smrt nemila
U pepeo i prah nju.
Čestita je bila sojem,
Gospa časna i velika,
Don Quijotu slavnom dika,
Večna slava selu svojem.


Ti su se stihovi mogli pročitati; u drugim su stihovima slova izmoljčana,  oštećena, te su predani nekom akademiku da ih objasni konjekturama. Javlja se da je to njemu uz mnogo bdenja i mnogu muku pošlo za rukom, te ih je nakan obelodaniti, u nadi da će i na treći pohod krenuti don Quijote.
Forse altri canterà con miglior plettro.


Kraj




Нема коментара:

Постави коментар