Martin Heidegger, Stvaralački krajolik

Na strmovitoj padini široke gorske doline južnoga Schwarzwalda, na visini oko 1150 metara, stoji jedna mala skijaška brvnara. U tlocrtu meri ona 6 na prema 7 metara. Oniži krov pokriva tri prostorije: kuhinju, uređenu za prebivanje, spavaonicu i jedan studijski sobičak. Razbacana po uskom dnu doline i jednako tako strmovitoj suprotnoj padini leže široko položena seljačka imanja s velikim natkriljujućim krovom. Povrh svega zjapi jasno sunčano nebo, u sjajnoj prostranosti kojega se dva jastreba uzvrću u širokim krugovima.

To je moj radni svet - viđen promatračkim očima gosta i turista na letovanju. Ja sam zapravo nikada ne promatram krajolik. Iskušavam njegovu časovitu, dnevno-noćnu promenu u velikim ciklusima godišnjih doba. Težina i čvrstoća njihova prastara stenja, polagani rast jela, svetleći a ipak skromni raskoš cvatućih ledina, žuborenje gorskog potoka u dubokoj jesenjoj noći, stroga jednostavnost duboko zametenih površina, sve se to tamo gore pomiče, navire i promiče kroz svakodnevni opstanak.

A opet ne u hotimičnim trenucima nekakva uživajućeg utonuća i veštačkog oživljavanja, nego samo kada vlastiti opstanak stoji u svom radu. Rad tek otvara prostor za ovu gorsku zbiljnost. Hod rada ostaje uronjen u zbivanje krajolika.

Kada u dubokoj zimskoj noći divlja mećava svojim udarima besni oko brvnare i sve zastire i prekriva, tada je pravo vreme za filozofiju. Njena pitanja tada moraju biti jednostavna i bitna. Razrada svake misli ne može a ne biti tvrda i oštra. Muka jezičnog iskivanja nalikuje otporu jela zahvaćenih naletom oluje.

A filozofski se rad ne odvija kao nastrano zanimanje nekog čudaka. On spada u sred srede rada seljana. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogove saonice a potom ih pretovarene bukovim trupcima opasnim nagibom spušta prema svom dvorištu, kada pastir lagano- zamišljenim korakom svoju stoku tera uz padinu, kada seljanin u svojoj izbi vešto iseca nebrojene daščice za svoj krov, tada je moj rad od iste te vrste. U tomu se i koreni neposredna su-pripadnost sa seljanima. Stanovnik grada misli da ide "među narod" čim se s nekim seljaninom upusti u duži razgovor. Kada odmarajući se od naporna rada uvečer sednem sa seljanima na banak uz peć ili za stol u kutku s nabožnim predmetima i svetačkim slikama, tada mi najčešće uopšte ne razgovaramo. Šuteći pušimo naše lule. Tu i tamo možda padne pokoja reč, da su drvarski poslovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u kokošinjak, da će se sutra jedna krava verovatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se vreme ubrzo "okrenuti". Unutarnja pripadnost vlastitog rada Schwarzwaldu i njegovim ljudima proističe iz stoljetne, ničim zamenljive alemansko-švapske priraslosti tlu.

Stanovnik grada biva "potaknut" takozvanim boravkom na selu najviše jednom. Moj je celokupan rad, međutim, nošen i vođen svetom ovih gora i njegovih seljana. Rad u brvnari se povremeno prekida na duže vreme zbog diskusija, putovanja na predavanja, razgovora i nastavne delatnosti ovdje dole. No, čim se ponovno uspnem na padinu, već u prvim urama boravka u brvnari navraća mi već čitav onaj svet ranijih pitanja i to upravo u onom obliku u kojemu sam ih pre silaska ostavio. Naprosto bivam prenesen u vlastiti zamah rada i više u osnovi ne vladam njegovim skrivenim zakonom. Stanovnici se grada često čude dugoj jednoličnoj osami seljana među gorama. No to nije osama nego samovanje. U velikim gradovima može čovek doduše s lakoćom biti toliko osamljen kao jedva gde drugde. Ali on tamo nikada ne može biti sam. Jer samovanje ima iskonsku moć da ono ne odeljuje nego da čitav opstanak izbacuje u široku blizinu biti svih stvari.

Tamo vani čovek u mahu može preko novina i časopisa postati "znamenit". To je još uvek najsigurniji put na kojemu se najvlastitije htenje ruši u pogrešno tumačenje i temeljito i brzo tone u zaborav.

Tome nasuprot, seljačko spominjanje ima svoju jednostavnu, sigurnu i nepopustljivu vernost. Nedavno je tamo gore došla jedna stara seljanka umreti. Ona je sa mnom često i rado razgovarala i raspredala stare seoske priče. U svom jako slikovitom jeziku ona je još sačuvala puno starih reči i svakojakih poučnih izreka, koje su današnjoj seoskoj mladeži već nerazumljive i stoga nestaju iz živoga govornog jezika. Još tokom prošle godine, dok sam nedeljama živeo u brvnari, ova se seljanka sa svoje 83 godine počešće uspinjala kosinom k meni. Htela je, kako je govorila, videti jesam li još tu ili me je "Neko" nepažnjom možda ukrao. Noć u kojoj je umrla provela je u razgovoru sa svojim rođacima. Još sat i pol pre kraja naložila je da se prenese pozdrav "gospodinu profesoru". - Takvo spominjanje vredi neusporedivo više od najuspešnije "reportaže" nekoga svetskog lista o mojoj navodnoj filozofiji.

Gradski je svet u opasnosti da podlegne jednom razarajućem pogrešnom uverenju. Čini se, naime, da se oko sveta seljana i njihova opstanka često brine jedna vrlo glasna i vrlo poduzetna i vrlo dopadljiva nametljivost. Ali upravo se tako i neče ono što je sada jedino neophodno: održati razmak prema seljačkom opstanku, prepustiti ga više nego ikada ranije njegovom vlastitom zakonu; ruke sebi - da se ne bi izobličio u neiskrenom brbljanju literata o onom narodnosnom i o ukorenjenosti u tlo. Seljanin ne treba i uopšte neće tu gradsku susretljivost. Ono što on treba i hoće, jest plaho ophođenje prema svojoj vlastitoj biti i njezinoj samostojnosti. No, mnogi od gradskih potomaka i izraštaja - ne najposle skijaši - ponašaju se na selu ili na seoskom imanju tako kao da se "zabavljaju" u svojim velegradskim palačama zabave. Takvo ponašanje na jednoj večeri razara više nego što decenijama dugo naučno podučavanje o narodnosnom i izučavanju naroda ikada može potaknuti.

Ostavimo se svakog milostivog gnjavljenja i lažnog narodničarenja - naučimo se da tamo gore ozbiljno uzmemo onaj jednostavni, tvrdi opstanak. Tek će nam tada on ponovno govoriti.

Nedavno sam dobio drugi poziv za prelaz na Berlinski univerzitet. U takvoj se prilici povlačim iz grada u brvnaru. Slušam što mi kazuju gore, šume i seoska imanja. Pritom svratim do mog starog prijatelja, sedamdesetpetogodišnjeg seljanina. On je u novinama čitao o pozivu za Berlin. Što će reći? Polako upire siguran pogled svojih bistrih očiju u moj, te strogo zatvorenih usta na moje rame polaže svoju verno-opreznu ruku i - jedva primetno - klima odrečno glavom. To znači: neumoljivo ne!

(1934)

Konstanin Kavafis

 

Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam obučenog u nešto skromno i braonkasto), polazi na put sa nevelikom pratnjom i sedam konjanika koji će mu u narednim godinama služiti kao veza sa glavnim gradom, ocem, prijateljima i porodicom.
Nakon osam godina, šest meseci i petnaest dana, izgubljen negde u nepreglednoj, nenastanjenoj divljini, njegovoj divljini i divljini njegovog oca, još uvek daleko od krajnjih granica kraljevstva, ovaj princ zapisuje svoju priču; taj zapis dolazi u ruke pomenutog italijanskog pisca, i ja ga ovde ukratko prenosim.
Uveren u početku da će do ivice kraljevstva stići za svega nekoliko nedelja, ne razmišljajući, izgleda, da možda neće umeti ni da prepozna granicu, kada do nje dođe, mladom se princu učinilo da je sedam glasnika i previše; ako svaki dan bude slao po jednog, za nekoliko nedelja oni će kraljevstvo uzduž i popreko proputovati ne više od dva puta, noseći pisma u glavni grad i pregršt odgovora iz njega.
Uputivši se, međutim, ka jugu, princ je iznova i iznova sretao nove ljude, nova sela, nove gradove - za neke je, čak, slutio da su veći od glavnog grada, a neki su sigurno bili i lepši - i u svim gradovima koje je sretao i u svim selima, čuo je jedan jedini jezik, jezik koji je odlično razumeo i koji mu je govorio da se još uvek nalazi na svojoj zemlji, u svome kraljevstvu. Neretko su ga putnici namernici i putujući trgovci uveravali da je njegov otac njihov gospodar.
Dešavalo se da je u večerima kada je njegova pratnja sedela oko logorske vatre i pripovedala priče o kiklopima i Lestrigoncima, sada već nešto stariji princ gledao u zvezde i trudio se da u sećanje prizove one od juče i od prošle nedelje i od prošle godine, misleći, valjda, da je njegov kartograf poludeo, da su njegove karte najobičnija prevara i da je ovo nebo već video, da su ovuda već prošli, da se vrte u krug i da zbog toga još nisu stigli do kraja kraljevstva, jer mu je bilo sasvim neshvatljivo da kraljevstvo njegovog oca može biti toliko nepregledno i toliko veliko.
Vremenom je prestao da krivi kartografe i konjanike i nebo i oca i sebe i ceo svet, a počeo je da strepi da je kraljevstvo njegovog oca zapravo čitav svet i da je taj svet beskrajan, te da je ovo putovanje započeo prekasno i da su njegovi prijatelji bili u pravu kada su njegovu znatiželju nazvali rasipanjem vremena i uzaludnim lutanjem. Verovatno je mogao i zaplakati jedne večeri, ali jedne večeri kada ga niko ne bi mogao videti, kada je njegova pratnja već odavno od pijanstva i iscrpljenosti zaspala, jer u strahu da ga ne napuste, pred njima nije mogao pokazivati znake kolebanja i sumnje; kolebanje i sumnja ne priliče nekome ko će, nakon očeve smrti, vladati zemljom koja je možda toliko velika da je beskrajna.
Njihovih imena se više ne sećam, bilo ih je, kao što rekoh, sedmorica glasnika i jedan se sigurno zvao Alesandro, jedan drugi Federiko, za ostale mogu reći samo to da su svakako imali imena i da ih je autor nabrojao po abecednom redu. Ako su nekome od značaja, ova imena lako može naći. Ne mogu da ih zamislim kao osobito pametne ljude, ali mogu da kažem da su sasvim izvesno bili beskrajno odani svom princu, i baš zbog te i takve odanosti možda i oklevam da ih zamišljam kao pametne ljude. Već od prve nedelje putovanja, svako veče, sedam večeri za redom, princ je slao glasnike natrag u glavni grad, kako bi razneli pisma koja je napisao, pisma prepuna opisa predela kroz koje je prolazio i ljudi koje je upoznavao, pisma prijateljima o neverovatnim pričama koje je usput čuo, o čudovištima i herojima i pošastima i ratovima, pisma o lepim ženama koje je sretao, pisma ocu o tome koliko je omiljen među podanicima čak i u ovim delovima kraljevstva u koje nikada neće doći. Još je važnije bilo da podanici sa sobom ponesu odgovore na ova pisma, jer koliko god da je daleko otišao, ostao je željan tog grada, glavnog grada, i tih ljudi koji nisu sa njim želeli da pođu iz straha i skepse. Voleo je i pohvale i zavist i prekore, jer ljudske mane imaju tu osobinu da postaju simpatične kada se posmatraju sa dovoljno velike razdraljine.
I već su se prvih nedelja pokazale manjkavosti male pratnje. Događalo se da su prolazili dani bez odgovora iz glavnog grada, jer bi princ otposlao i poslednjeg glasnika, a da se onaj prvi još nije vratio. Tako su se gomilala pisma, a vesti koje su stizale, postajale su sve nebitnije, sve zastarelije. Komunikacija ne postoji na preskoke. Posle dva meseca putovanja, interval od pet dana između dolazaka i odlaza glasnika povećao se na dvadeset pet dana i glasovi iz glavnog grada postajali su srazmerno tiši i nerazumljiviji, a vesti koje su stizale bile su sažetije i komplikovanije i postojale su sada čitave rupe u životima njemu dragih ljudi koje nije mogao da popuni pismima, pa su i njemu dragi ljudi postajali njemu drage slike njemu dragih ljudi.
Posle jedne, dve, tri, četiri godine putovanja na jug, stranu sveta nisu više određivali astronomi i kartografi, već je jug bio uvek ispred i išlo se tamo kuda putevi vode, a putevi su polako postajali blatnjavi i mokri, a vazduh teži i vlažniji, sunce nemilosrdnije. Lutalice koje su sretali bi tvrdile da je kraj blizu, da su granice tu, odmah iza ove planine, tamo preko puta one reke, u onoj dolini tamo, vidite je, tamo iza onih stena i iza šume. I kako su vesti iz glavnog grada pristizale sa tolikim zakašnjenjem, one su gubile na važnosti, pa je smrt prijatelja ili ljubavnice postajala tek informacija, samo jedan podatak, poput onog da je podne i vreme ručku. Događalo se da se glasnici pojave sa pismom, a da imena u pismima princ više ne može da prepozna, a osećanja opisana u njima više ne shvata. Nakon što je jedne večeri došao poslednji, onaj sedmi glasnik čijeg se imena ne sećam i koga ni princ nije video skoro sedam godina, pa se vrlo verovatno i on morao podsetiti njegovog imena, ako ga je uopšte prepoznao dok se približavao kampu gde je sada princ bio sam i usamljen. Tokom tih sedam godina glasnik je svaki dan jurio na jednom konju, a zatim i na drugom i trećem, jer su konji od starosti i iscrpljenosti umirali i bivali zamenjeni. Princ ga je možda pitao o nekim ulicama u glavnom gradu koje više ne postoje, jer su promenile imena nekoliko puta, o nekim zgradama koje su srušene i zamenjene većim i veličanstvenijim, o nekim krčmama u unutrašnjosti u kojima su odsedali tokom godina i godina putovanja, o crkvama i možda o nekim devojkama koje verovatno odavno više nisu devojke, a koje su sretali usput i koje su govorile da su granice kraljevstva iza njihovog sela ili iza planine podno koje se selo nalazi.
Sedmi glasnik će naredno jutro poslednji put krenuti ka glavnom gradu, noseći ono što je u međuvremenu zapisao princ. Ako bi se glasnik ipak jednom vratio, princ verovatno više ne bi bio živ ili bi bio star i slep i pisma koja bi doneo značila bi mu još manje nego što mu znače sada, a ni ova što ih je sada dobio nije nameravao da pročita. Sada je bio ubeđen da su to detalji iz života ljudi koji ne postoje i za koje on više ne postoji.
Od silnog putovanja, princ se osećao umorno i činilo mu se da će smrt pre sresti nego još jednog od svojih glasnika. Tolike je godine princ verovao da je njegova sudbina da stigne na svoje odredište, da pronađe granice kraljevstva, ali mu se polako počelo pričinjavati, možda od umora i starosti, a možda i zbog mudrosti i iskustva, da te granice uopšte ne postoje, ne poput nekog zida koje odvaja dva kraljevstva, dva sveta, ne u vidu nekakve tvrđave ili mora ili planine koja se ne može prepešačiti. Umreće i granice neće pronaći, ali će hodati i tražiti ih sve dok bude mogao da hoda. Zamišljam da je pomislio, prateći poslednjeg glasnika i gledajući ga kako nestaje u daljini, kakvo je divno to putovanje bilo, pomislio je, kako čudesno, kako zanimljivo i kako kratko, uprkos svim onim danima kada mu se s početka činilo da putuje ne jedan, već dva ljudska života. I ako je uopšte nekada i žalio što je napustio glavni grad, grad u kom je rođen, grad koji je poznavao toliko dobro da se u njemu nikada ne bi mogao izgubiti, više nije žalio, jer je taj grad i dalje sa sobom nosio; koliko li je puta samo zatvorio oči i hodao svojim omiljenim ulicama i u sećanje prizvao svoju majku i svog oca, netaknute vremenom i bolestima i problemima.
Neka se priča završi tu, kada princ ispraća poslednjeg glasnika. Neka je i sada princ obučen skromno, ali s ukusom, s tom razlikom što sada nosi i jednu narukvicu koju je dobio na poklon od nekog probisveta par godina ranije i neka ima bradu i neka mu je koža na dlanovima zadebljala i nažuljana, a lice izborano od znoja, vrućine i sunca. Neka se priča završi sa glasnikom koji odlazi, u mojoj glavi to je slika neke ravnice, jer su samo ravnice toliko beskrajne koliko je beskrajno to putovanje koje čekai glasnika i princa. Glasnik na konju postaje sve manji i manji i manji i na kraju nestane negde tamo, daleko, u zemljama u kojima je princ već bio i u koje nema želju da se vrati. Jer on ide napred. Jedna starica koju je sreo juče, kazala mu je da je granica tu blizu, iza šume koju već vidi ispred sebe.

*

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

_______________________________________