09.02.2020.

Crichton Michael, Andromein soj ( 15. Glavna kontrolna soba 16. Autopsija )




15. Glavna kontrolna soba




   Stoun je sedeo s Livitom u glavnoj kontrolnoj sobi i gledao u unutrašnju prostoriju s kapsulom. Iako tesna, glavna kontrolna soba bila je veoma složena i skupa: koštala je 2.000.000 dolara –najskuplja pojedinaĉna prostorija u objektu »Grĉka vatra«. Ali bila je od vitalnog znaĉaja za funkcionisanje ĉitave laboratorije.

Glavna kontrolna soba služila je kao prvi korak u nauĉnom istraživanju kapsule. Njena osnovna funkcija bila je detekcija: soba je bila opremljena da otkriva i izoluje mikroorganizme. Prema Protokolu za analizu života, postojala su tri glavna koraka u programu »Grĉka vatra«: otkrivanje, karakterizacija i kontrola. Prvo je trebalo naći organizam. Onda ga je trebalo prouĉavati i razumeti. Tek tada bilo je moguće tražiti naĉin da se stavi pod kontrolu.

Glavna kontrolna soba bila je uređena tako da nađe organizam.

Livit i Stoun sedeli su jedan kraj drugog ispred nizova komandi i brojĉanika. Stoun je upravljao mehaniĉkim rukama, dok je Livit manipulisao mikroskopom. Naravno, bilo je nemoguće ući u prostoriju s kapsulom i direktno je ispitivati. Umesto njih, to je trebalo da obavi automatski sistem za upravljanje mikroskopima spojen s ekranima u kontrolnoj sobi.

Pitanje koje se postavljalo još u poĉetku bilo je da li koristiti televiziju, ili neku vrstu direktne vizuelne veze. Televizija je bila jeftinijai lakša za uvođenje; televizijske video-pojaĉavaĉke cevi već su primenjivane kod elektronskih mikroskopa, rendgenskih aparata i drugih uređaja. Međutim, grupa »Grĉka vatra« na kraju je zakljuĉila da je TV ekran suviše neprecizan za njene potrebe; ĉak i kamera s dvostrukim skaniranjem, koja je prenosila dvaput više linija od obiĉne TV i imala veću moć razlaganja slike, ne bi bila dovoljna. Grupa se zato opredelila za sistem s optiĉkim vlaknima, u kojem se svetlost slike prenosila neposredno kroz zmijoliki sveţanj staklenih vlakana i onda prikazivala posmatraĉima. To je davalo jasnu, oštru sliku.

     Stoun je namestio kapsulu i pritisnuo odgovarajuće komande. Jedna crna kutija spustila se s tavanice i poĉela da vizuelno pretražuje površinu kapsule. Dva ĉoveka posmatrala su ekrane uređaja za pretraţivanje.

–Poĉnimo sa snagom pet –reĉe Stoun. Livit pritisnu komande. Gledali su kako se uređaj za pretraţivanje automatski okreće oko kapsule, usredsređujući se na površinu metala. Posmatrali su jedan potpuni postupak pretraţivanja, a onda prešli na dvadesetostruko uvećanje. Ovaj pregled trajao je mnogo duže, jer je vidno polje bilo manje. Još uvek na površini nisu uoĉili ništa: ni proboj, ni ulubljenje–niti izboĉinu bilo kakve vrste.

–Hajdemo na stotinu –reĉe Stoun. Livit podesi komande i sede. Otpoĉeli su nešto za šta su znali da će biti dugo i jednoliĉno traganje. Verovatno neće naći ništa. Uskoro će ispitati i unutrašnjost kapsule; tamo će možda nešto naći. Ili neće. U svakom sluĉaju, uzeće uzorke za analizu, profiltrirati strugotine i ostatak staviti u hranljivi rastvor.

Livit odvoji pogled od ekrana i prenese ga na sobu. Uređaj za pretraživanje, okaĉen o složeni splet šipki i provodnika na tavanici, automatski i sporo pravio je krugove oko kapsule. On se ponovo zagleda u ekrane.

Postojala su tri ekrana u glavnoj kontrolnoj sobi i svi su prikazivali sliku iz istog vidnog ugla. Teorijski, Stoun i Livit mogli su da koriste tri razne projekcije na tri ekrana i pregledaju kapsuluza triput kraće vreme. Ali nisu hteli da to uĉine –bar ne zasad. Obojica su znala da će njihovo interesovanje i pažnja popuštati što dan više odmiĉe. Bez obzira koliko se trude, nisu mogli da budu na oprezu sve vreme. Ali ako dva ĉoveka posmatraju istu sliku, manja je verovatnoća da će nešto propustiti.

Površina kapsule konusnog oblika, duga trideset i sedam inĉa, ĉija je osnova imala preĉnik od jedne stope, iznosila je oko 650 kvadratnih inĉa. Tri osmatranja uz petostruko, dvadesetostruko i stostruko uvećanje odnela su im nešto preko dva ĉasa. Pri kraju trećeg osmatranja Stoun oklevajući reĉe: –Znam da bi sada pretraživanje trebalo da nastavimo s uvećanjem od 440 puta ...

   - Ali?

     –U iskušenju sam da pređem direktno na osmatranje unutrašnjosti. Ako ne nađemo ništa, možemo se vratiti na površinu i nastaviti s ĉetiri stotine ĉetrdeset.

   –Slažem se.

   –U redu –reĉe Stoun. –Poĉnite s pet. Unutra.

    Livit je pomerao komande. Ovog puta to nije moglo biti izvedeno automatski; uređaj za pretraživanje bio je programiran da se upravlja prema konturama svakog objekta pravilnog oblika kao što su kocka, lopta, ili stožac. Ali nije mogao da bez upravljanja ispituje unutrašnjost kapsule.  Livit je soĉiva podesio na pet preĉnika i uređaj za pretraživanje prebacio na ruĉno upravljanje. Onda ga je usmerio dole, u otvor kapsule nalik na lopaticu.

      Posmatrajući ekran, Stoun zatraži:

    –Više svetlosti.

     Livit je izvršio popravku. Još pet svetiljki s daljinskim upravljanjem spustilo se s tavanice i upalilo, osvetljavajući otvor.

    –Bolje?

     –Odliĉno.

     Gledajući svoj ekran, Livit je poĉeo da pomera daljinski uređaj za pretraživanje. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je nauĉio da to obavlja ravnomerno; bilo je teško sve uskladiti, gotovo kao kad biste pisali gledajući se u ogledalu. Ali uskoro je pretraživanje vršio ravnomerno.

     Pretraživanje uz petostruko uvećanje odnelo je oko dvadeset minuta. Nisu našli ništa osim majušnog ulubljenja, velikog kao taĉka naĉinjena olovkom. Na Stounov predlog, kada su poĉeli pretraţivanje uz dvadesetostruko uvećanje, pošli su od tog ulubljenja.

    Ugledali su ga istog ĉasa: majušnu crnu mrlju izreckanog materijala, ne većeg od zrnca peska. Izgledalo je da je materijal crn i prošaran delićima zelenog.

     Nijedan od njih nije reagovao, mada se Livit kasnije sećao da je bio »uzdrhtao od uzbuđenja. Stalno sam mislio, ako je ovo to što tražimo, ako je to stvarno nešto novo, neki potpuno novi oblik ţivota...«.

     Mežutim, Livit je samo promrmljao: –Zanimljivo.

      Biće bolje da završimo osmatranje uz dvadesetostruko uvećanje–uzvratio je Stoun. Trudio se da mu glas ostane miran, ali je bilo jasno da je i on uzbuđen.

     Livit je želeo da mrlju odmah pregleda uz jaĉe uvećanje, ali je razumeo šta je Stoun kazao. Nisu smeli sebi dozvoliti da prebrzo donose zakljuĉke –bilo kakve zakljuĉke. Njihova jedina nada bila je da rade pipavo i beskrajno temeljito. Morali su da nastave metodiĉno, i uvere se da nisu prevideli ni najmanju sitnicu.

   Inaĉe, moglo se dogoditi da satima ili danima istražuju u jednom pravcu –i najzad otkriju da taj trag ne vodi nikuda, da su pogrešno protumaĉili dokazni materijal i straćili vreme.

     Zato je Livit obavio potpuno osmatranje unutrašnjosti dvadesetostrukim povećanjem. Prekinuo je jednom ili dvaput, kada su pomislili da vide druge zelene pege, i obeležio koordinate da bi kasnije pod jaĉim uvećanjem lakše našao te zone. Prošlo je pola ĉasa pre nego što je Stoun izjavio da je zadovoljan pretraživanjem sa snagom dvadeset.

    Napravili su odmor za kofein i s vodom progutali po dve pilule. Ekipa se ranije izjasnila da se amfetamini koriste jedino u vanrednim sluĉajevima, kada je situacija ozbiljna; u apoteci na Horizontu V postojala je zaliha amfetamina, ali je za obavljanje svakodnevnog posla prednost davana kofeinu.

    U ustima im je još bio gorak ukus pilula kofeina kada je Livit ukljuĉio soĉiva za stostruko povećanje i otpoĉeo treće pretraživanje. Kao i ranije, startovao je od udubljenja, male crne mrlje koju su primetili u prethodnom postupku.

     Bio je to razoĉaranje: pri jaĉem uvećanju mrlja nije izgledala drugaĉije nego pre toga, osim što je bila veća. Ali mogli su videti da je to jedan nepravilni komadić materijala, dug, nalik na stenu. Sada su jasno razaznavali zelene šare utkane u reckavu površinu materijala.

    –Šta mislite o ovome? –upita Stoun.
    –Ako je to predmet s kojim se kapsula sudarila –odgovori Livit –mora da se kretao velikom brzinom, ili je veoma težak. Jer sam po sebi nije dovoljno veliki da...

-     izbaci satelit iz orbite. Slažem se. Pa ipak, nije napravio duboko ulubljenje.

     –I to navodi na misao?

      –To navodi na misao da ili taj predmet nije odgovoran za promenu orbite, ili ima neka elastiĉna svojstva kakva još ne poznajemo.

      –Šta mislite o zelenim pegama?

     Stoun se nasmeja.–Ne dam se na tanak led. Radoznao sam... to je sve.

      Livit se tiho nasmeja i nastavi vizuelno pretraživanje. Obojica su sada likovali, duboko uvereni da su nešto otkrili. Ispitali su druge zone gde su uoĉili zelenu boju, i pri jaĉem uvećanju stekli su potvrdu o prisustvu pega.

      Ali te pege izgledale su drugaĉije od zelenila na komadiću stene: bile su veće i delovale nekako sjajnije; osim toga, ĉinilo se da su ivice pega sasvim pravilne i zaobljene.

      –Kao majušne kapljice boje poprskane po unutrašnjosti kapsule –reĉe Stoun.

   –Nadam se da nije to.

     –Možemo izvršiti probu –predloži Stoun.

     –Da prvo primenimo povećanje 440.

      Stoun se složi. Pretraživali su kapsulu već gotovo ĉetiri ĉasa, a nijedan od njih nije osećao umor. Pažljivo su posmatrali ekrane kada su se zamutili prilikom promene soĉiva za 440. Pošto se slika na ekranima opet izoštrila, ugledali su ulubljenje i crnu mrlju sa zelenim zonama. Pri ovom uvećanju su nepravilnosti površine stene bile upadljive; liĉila je na minijaturnu planetu sa šiljatim vrhovima i oštro oiviĉenim dolinama. Livitu se uĉini da je to upravo ono što su tražili: sićušna celovita planeta s netaknutim oblicima života. Ali on odmahnu glavom, odagnavši tu nemoguću misao.

   –Ako je to meteorit –reĉe Stoun –vraški ĉudno izgleda.

    –Šta vam smeta?

     –Levi rub tamo gore. –Stoun pokaza na ekran. –Površina kamena –ako je to kamen –rapava je svuda osim na tom levom rubu, gde je glatka i priliĉno ravna.–

     - Kao veštaĉka površina?

        Stoun uzdahnu. –Ako nastavim da je gledam, još ću to i pomisliti. Da pogledamo one druge zelene pege.

      Livit je postavio koordinate i fokusirao uređaj za pretraživanje. Na ekranima se pojavila nova slika. Ovog puta bio je to krupni plan jedne od onih zelenih pega. Pod jakim uvećanjem jasno su se mogli videti rubovi. Nisu bili glatki nego lako izreckani: gotovo da su liĉili na neki zupĉanik iz unutrašnjosti ĉasovnika.

     –Neka me đavo nosi –promrsi Livit.

   –To nije boja. Zarezi su suviše pravilni.

     Dok su gledali, desilo se: zelena pega preobrazi se u purpurnu u deliću sekunde, kraćem od treptaja oka. Onda opet postade zelena.

      –Jeste li to videli?

      –Video sam. Niste menjali osvetljenje?

        –Ne. Nisam ga ni takao.Trenutak kasnije desi se ponovo: zeleno, purpurni blesak, ponovo zeleno.

     –Zanimljivo.

      –Ovo je možda ...

      A onda, dok su je gledali, pega dobi purpurnu boju –i ostade purpurna. Recke su nestale; taĉka se lako uvećavala ispunjavajući useke u obliku slova V. Sada je to bio potpuni krug. Još jednom je pozeleneo.

      –To raste –reĉe Stoun.

      Radili su brzo. Bile su spuštene filmske kamere i snimale su iz pet uglova devedeset i šest slika u sekundi.Još jedna kamera za usporeno snimanje škljocala je u razmacima od pola sekunde. Livit je takođe spustio dve kamere s daljinskim upravljanjem i postavio ih pod razliĉitim uglovima u odnosu na originalnu kameru.

     U glavnoj kontrolnoj sobi svaki od tri ekrana prikazivao je izgled zelene pege iz drugaĉijeg ugla.

    –Možemo li dobiti veću snagu? Jaĉe uvećanje? –upita Stoun.

     –Ne. Sećate se da smo zakljuĉili da je 440 vrhunac?

    Stoun opsova. Da postignu jaĉe uvećanje moraće da pređu u odvojenu sobu ili da upotrebe elektronski mikroskop. U svakom sluĉaju, to će biti gubljenje vremena.

    –Hoćemo li poĉeti kultivisanje i izolovanje? –upita Livit.

     –Da, možemo.

     Livit vrati uređaj za pretraživanje natrag, na snagu 20. Sada su mogli videti da postoje ĉetiri znaĉajne zone:tri izolovane zelene pege i komadić stene s ulubljenjem. Na komandnoj tabli pritisnuo je dugme s naznakom HRANLJIVA PODLOGA, i s ivice sobe ka sredini skliznuo je jedan poslužavnik noseći nizove okruglih Petrijevih posuda prekrivenih plastikom. U svakoj posudi nalazio se tanki sloj hranljive podloge.

      Projekt »Grĉka vatra« raspolagao je gotovo svim poznatim hranljivim podlogama. Te podloge bile su želatinozna jedinjenja s raznim hranljivim sastojcima koje su bakterije mogle da konzumiraju i razmnožavaju se. Uz uobiĉajena laboratorijska pomagala –konjski i ovĉiji krvni agar, ĉokoladni agar, simpleks, Saburadovu podlogu –tu je bilo još trideset dijagnostiĉkih podloga koje su sadržavale razliĉite šećere i minerale. Zatim, tu su bile još ĉetrdeset i tri specijalizovane hranljive podloge, ukljuĉujući one za razvijanje neobiĉnih gljivica i bacila tuberkuloze, kao i izvanredne eksperimentalne podloge oznaĉene brojevima ME-997, ME-423, ME-A12 i druge.

    Na poslužavniku s podlogama bila je gomila sterilnih tampona. Koristeći mehaniĉke ruke, Stoun je podizao jedan po jedan tampon i njime doticao površinu kapsule, a potom podloge pogodne za razvoj. Livit je bušenjem trake unosio podatke u kompjuter, kako bi kasnije znali s kojih mesta su tamponi uzeti. Na taj naĉin tamponirali su spoljnu površinu cele kapsule i prešli na unutrašnjost. Veoma pažljivo, koristeći jako uvećanje, Stoun je izgrebao uzorke sa zelenih pega i preneo ih na razliĉite podloge.

    Najzad, posluţžio se finom pincetom da izvadi komadić stene i neoštećenog ga premesti u ĉistu staklenu posudu.

    Ĉitav taj postupak trajao je preko dva ĉasa. Zatim je Livit izdao naređenje kompjuteru da sprovede program MAKSKULT. Ovaj program automatski je nalagao mašini da preuzme brigu o stotinama Petrijevih posuda koje su prikupili. Neke će biti uskladištene na sobnoj temperaturi i pritisku, u normalnoj zemaljskoj atmosferi. Druge će biti izložene vrućini i hladnoći, visokom pritisku i vakuumu, sredini s malo kiseonika i s mnogo kiseonika, svetlosti i tami. Razvrstavanje posuda ukomore za razne podloge bio je posao koji bi jednom ĉoveku oduzeo više dana. Kompjuter je to mogao da obavi za nekoliko sekundi.

      Kada je program poĉeo da se ostvaruje, Stoun je nizove Petrijevih posuda premestio na pokretnu traku. Posmatrali su kako posude odlaze u komore za podloge.

    Sada ovde nisu imali šta da rade osim da ĉekaju dvadeset i ĉetiri ili ĉetrdeset i osam ĉasova da bi videli šta se razvilo.

   –U međuvremenu –preloži Stoun –moţžemo poĉeti da analiziramo onaj komadić stene, ako je stvarno stena. Kako stoji stvar s elektronskim mikroskopom?

     –Rđavo –odgovori Livit. Nije koristio elektronski mikroskop gotovo godinu dana.

–Onda ću ja pripremiti uzorak. Takođe, trebaće da se obavi masena spektrometrija. To je sve kompjuterizovano. Ali pre nego štoto uradimo, treba da pokušamo s još većom snagom. Koliko je najjaĉe svetlosno uvećanje koje možemo da dobijemo u sobi za morfologiju?

    –Hiljadu preĉnika.–Onda, uĉinimo to prvo. Pošaljite komadić stene preko, u »Morfologiju«.

    Livit spusti pogled na komandnu tablu i pritisnu dugme MORFOLOGIJA. Stounove mehaniĉke ruke staviše staklenu posudu s komadićem stene na pokretnu traku.

     Zatim obojica pogledaše na zidni sat iznad svojih glava. Pokazivao je 11.00; radili su punih jedanaest ĉasova.

      –Zasad nije loše –reĉe Stoun.

      Livit se nasmeja i ukrsti prste.



16.Autopsija



       Barton je radio u sobi za autopsije. Bio je nervozan i napregnut, jer su ga još muĉile uspomene iz Pidmonta. Sedmicama kasnije, osvrćući se na svoj rad i razmišljanja na Horizontu V, žalio je što nije bio sposoban da se koncentriše.
        Naime, Barton je u poĉetnoj seriji eksperimenata naĉinio nekoliko grešaka.
       Prema Protokolu, bio je određen da vrši autopsiju na uginulim životinjama, ali takođe i da rukovodi preliminarnim vektorskim eksperimentima.Ruku na srce, Barton nije bio ĉovek za taj posao; Livit bi se u njemu bolje snašao. Međutim, ostali su osećali da će biti korisnije ako Livit radi na preliminarnoj izolaciji i identifikaciji.
       Tako su vektorski eksperimenti pripali Bartonu.
      Oni su bili umereno jednostavni i pravolinijski, zamišljeni da odgovore na pitanje kako se bolest prenosi. Barton je poĉeo s nizom kaveza svrstanih u jedan red. Svaki je imao zaseban dovod vazduha, koji se mogao kombinovati na mnogo naĉina.
       Barton je hermetiĉki zatvoren kavez s uginulim norveškim pacovom stavio kraj drugog kaveza, u kojem je bio ţiv pacov. Zatim je pritisnuo dugmad; vazduh je sada mogao da nesmetano prelazi iz jednog kaveza u drugi.
      Ţivi pacov se prevrnu i uginu.
      Zanimljivo, pomisli Barton. Prenosi se kroz vazduh.
     Zatim je zakaĉio drugi kavez sa ţivim pacovom, ali je između njega i kaveza s uginulim pacovom ubacio izvanredno efikasan »milipor« filter od stirilena. Filter je imao otvore preĉnika 100 angstrema –veliĉine malog virusa.
     Otvorio je prolaz između dva kaveza. Pacov je ostao živ.
     Gledao je nekoliko trenutaka, dok ga rezultat nije zadovoljio. Što god da je prenosilo bolest, bilo je veće od virusa. Uklonio je filter zamenivši ga većim, a onda jednim još većim. Nastavio je tako sve dok pacov nije uginuo.
      Poslednji filter omogućio je agensu prolazak. Barton je ispitao filter: otvori su imali preĉnik od dva mikrona, što u grubim crtama odgovara veliĉini male ćelije. U sebi je pomislio da je upravo saznao nešto odista dragoceno: veliĉinu infektivnog agensa.
    To je bilo važno, jer je jednim jedinim ogledom iskljuĉio mogućnost da je uzroĉnik protein ili ma koji hemijski molekul. U Pidmontu su on i Stoun pomišljali na gas, moţda gas kojeg neki živi organizam ispušta kao otpadni produkt.
   Oĉigledno, nije posredibio nikakav gas. Bolest je prenosilo nešto veliko kao ćelija, što je bilo mnogo veće od molekula ili kapljice gasa.Sledeći korak bio je isto tako jednostavan: da odredi jesu li uginule ţivotinje potencijalno zarazne.
   Uzeo je jednog uginulog pacova i ispumpao vazduh iz njegovog kaveza. Ĉekao je dok vazduh nije bio potpuno izvuĉen. Pošto je pritisak pao, pacov je popucao i rasprsnuo se. Barton na to nije obraćao pažnju.
     Kada je bio siguran da je sav vazduh uklonjen, zamenio ga je svežim, ĉistim, filtriranim. Onda je taj kavez povezao s kavezom žive životinje.
    Ništa se nije dogodilo.
     Zanimljivo, pomisli on. Pomoću skalpela s daljinskim upravljanjem još više je isekao uginulu životinju da bi se osigurao da će organizmi u strvini biti zaista pušteni u vazduh.
     Ništa se nije desilo. Živi pacov srećno je trĉkarao po svom kavezu.
     Rezultati su bili potpuno jasni: uginule životinje nisu zarazne. Zato su, pomisli on, lešinari mogli da prždiru ţrtve u Pidmontu i ne uginu. Leševi nisu prenosili bolest; to su mogle uĉiniti samo klice nošene vazduhom.
     Klice u vazduhu bile su smrtonosne.
      Klice u lešu bile su bezopasne.
      Na neki naĉin, to se moglo predvideti. To je imalo veze s teorijamao navikavanju i prilagođavanju između bakterija i ĉoveka. Barton se odavno interesovao zataj problem i o njemu drđao predavanja na Medicinskom fakultetu Bejlor.
     Većina ljudi kad misli o bakterijama –misli na bolest. Pa ipak, ĉinjenica je da svega tri odsto bakterija izaziva oboljenja kod ljudi; ostatak su ili bezazlene ili korisne. U utrobi ĉoveka, na primer, postoji niz bakterija koje podstiĉu proces varenja. One su ĉoveku potrebnei on od njih zavisi.
     U stvari, ĉovek živi u moru bakterija. One su svuda: na koţi, u ušima i ustima, u plućima, u ţelucu. Sve što poseduje, sve što dodiruje, svaki udisaj vazduha vrvi od bakterija. Bakterije su svuda prisutne. Većinu vremena ĉovek toga nije ni svestan.
      A za to postoji razlog. I ĉoveki bakterija navikli su jedno na drugo, razvili su neki vrstu uzajamnog imuniteta. I prilagodili se jedno drugom.
      I za to, opet, postoji dobar razlog. Jedan princip biologije kaže da evolucija teĉe u pravcu povećanja potencijala reprodukcije, ĉovek kojeg bakterije lako ubiju slabo je prilagođen: on ne živi dovoljno da bi se reprodukovao.
      Bakterija koja ubije svog domaćina takođe je slabo prilagođena. Jer svaki parazit koji ubije svog domaćina ĉini grešku: on mora da ugine kad domaćin umre. Uspešni paraziti su oni koji mogu da ţive od svog domaćina a da ga ne ubiju.
     A najuspešniji domaćini su oni koji mogu da tolerišu parazite ili ih ĉak okrenu u svoju korist –nateraju ih da rade za njih.

     –Najbolje adaptirane bakterije –imao je Barton obiĉaj da kaže–jesu one koje izazivaju samo lakša oboljenja, ili nikakva. Vi u svom telu možete nositi jednu te istu ćeliju Streptococcus viridians šezdeset ili sedamdeset godina. Za to vreme rastete i srećno se razmnožavate; streptokoke takođe. Možete u sebi nositi Staphylococcus aureusa da to platite samo s nekoliko akni i bubuljica.  Tuberkulozu možete nositi više decenija; sifilis možete nositi kroz ceo život. Ove dve poslednje bolesti nisu lake, ali su mnogo manje ozbiljne nego što su nekad bile, jer su se i ĉovek i mikroorganizam prilagodili.
      Na primer, znalo se da je pre ĉetiri stotine godina, sifilis bio virulentna bolest, koja je stvarala velike gnojave rane po celom telu i ĉesto ubijala u oku od nekoliko nedelja. Ali tokom vekova ĉovek i spiroheta nauĉili su da podnose jedno drugo.
     Ovakva razmatranja nisu bila tako apstraktna i akademska kao što se na prvi pogled ĉinilo. U prvim organizacionim planovima za »Grĉku vatru« Stoun je napomenuo da je ĉetrdeset odsto svih ljudskih bolesti izazvano mikroorganizmima. Barton mu se suprotstavio primedbom da samo tri odsto mikroorganizama izaziva bolest. Oĉigledno, iako su bakterije snosile krivicu za veliki deo ljudske bede, izgledi da će jedna određena bakterija biti opasna po ĉoveka bili su veoma mali. Razlog za ovo bio je što je proces adaptacije –prilagođavanja ĉoveka bakteriji –bio složen.

     –Većina bakterija –primetio je Barton –jednostavno ne može da živi u ĉoveku dovoljno dugo da mu naudi. Uslovi su ovako ili onako nepovoljni. Telo je suviše toplo ili suviše hladno, suviše kiselo ili suviše alkalno, ima suviše kiseonika ili ga nema dovoljno. Telo ĉoveka je za većinu bakterija negostoljubivo kao Antarktik.
     Znaĉi, izgledi da neki organizam iz svemira može da naškodi ĉoveku veoma su mršavi. To su svi uviĊali, ali su osećali da u svakom sluĉaju »Grĉka vatra« mora biti uspostavljena. Barton se složio, ali na neki neobiĉan naĉin slutio je da će se njegovo proroĉanstvo obistiniti. Oĉevidno, klica koju su našli mogla je da ubija ljude. Međutim, nije bila zaista prilagođena ĉoveku, jer je ubijala i umirala zajedno s organizmom. Nije mogla da pređe iz tela u telo. Postojala je sekundu-dve u svom domaćinu, a onda umirala s njim.
         Intelektualno zadovoljavajuće, pomisli Barton.
       Ali, praktiĉno govoreći, i dalje su morali nastojati da je izoluju, razumeju i nađu lek.



      Barton je već znao nešto o prenošenju i nešto o mehanizmu smrti –zgrušavanju krvi. Ostajalo je pitanje: kako organizam dospeva u telo?
       S obzirom da je prenošenje vršeno kroz vazduh, kontakt s koţom i plućima izgledao je verovatan. Moguće je da se organizam probije pravo kroz koţu. Ili se udiše s vazduhom. Ili i jedno i drugo.
      Kako to odrediti
     Pomišljao je da oko eksperimentalne životinje obavije zaštitno odelo koje bi pokrilo sve osim usta. To je bilo mogućno, ali bi oduzelo mnogo vremena. Sedeo je i mozgao o problemu jedan sat.
     Onda je došao na mnogo bolju ideju.
     Znao je da organizam ubija zgrušavajući krv. Veoma verovatno, zgrušavanje je poĉinjalo na taĉki ulaska u telo. Ako je to koţa, zgrušavanje će poĉeti blizu površine. Ako su pluća, poĉeće u grudima i širiti se ka periferiji.
      To je bilo nešto što je mogao da proveri. Koristeći radioaktivno obeleţene proteine iz krvi a onda osmatrajući životinje pomoću scintilometra, mogao je da odredi gde se u telu krv prvo zgrušava. Pripremio je pogodnu životinju: izabrao je jednog rezus majmuna, jer je njegova anatomija bila bliţa ljudskoj nego kod pacova. Ubrizgao mu je radioaktivno obeleženu supstancu, izotop magnezijuma, i kalibrirao skaner. Saĉekavši da se uravnoteži, vezao je majmuna i namestio skaner iznad njegove glave.
      Sada je bio spreman da poĉne.
      Skaner će rezultate štampati u nizu ljudskih kontura. Barton je programirao kompjuter i izložio rezusa vazduhu koji je sadrţžavao smrtonosni mikroorganizam. Istog ĉasa kompjuter je poĉeo da štampa:




       Sve se završilo za tri sekunde. Grafiĉko štampanje kazalo mu je ono što je hteo da sazna: da zgrušavanje poĉinje u plućima i širi se periferno kroz ostatak tela.
       Ali time je bila dobijena i jedna dopunska informacija. Barton je kasnije rekao: –Interesovalo me je da li se smrt i zgrušavanje možda ne podudaraju... ili se bar ne podudaraju potpuno. Izgledalo mi je nemoguće da smrt nastupi za tri sekunde, ali ĉinilo mi se još neverovatnije da se ĉitava zapremina krvi u telu –šest litara –može stvrdnuti u tako kratkom periodu. Golicalo me je da saznam da li se možda obrazuje samo jedan kritiĉni ugrušak (u mozgu, na primer) a ostatak krvi zgrušava sporijim tempom.
      Barton je pomišljao na mozak ĉak i u ovom ranom stadijumu istraživanja. Gledajući unazad, za žaljenje je što taj tok istraživanja nije sproveo do njegovih logiĉkih konsekvenci. Da to uĉini spreĉili su ga rezultati osmatranja koji su mu rekli da zgrušavanje poĉinje u plućima i napreduje uz vratne arterije, da bi sekund ili dva kasnije stiglo do mozga.

       Tako je Barton promašio da se odmah zainteresuje za mozak. A ta greška bila je pojaĉana njegovim sledećim eksperimentom.



      Bio je to jednostavan test, ne kao deo redovnog Protokola »Grĉka vatra«. Barton je znao da se smrt podudara sa zgrušavanjem krvi. Ako bi zgrušavanje bilo spreĉeno, da li bi se time mogla izbeći smrt?
       Uzeo je nekoliko pacova i ubrizgao im heparin –jedan antikoagulans–sredstvo koje spreĉava pojavu zgrušavanja. Heparin je lek s brzim dejstvom, koji se široko primenjuje u medicini; njegovo delovanje je dobro prouĉeno. Barton je lek ubrizgao intravenozno, u razliĉitim koliĉinama, poĉev od niţe normalne doze do ekstremno visoke.
       Onda je izložio pacove vazduhu koji 'je sadržavao smrtonosni organizam.
        Pacov koji je dobio malu dozu uginuo je za pet sekundi. Drugi su ga sledili u roku od jednog minuta. Jedini pacov s ekstremno visokom dozomheparina živeo je blizu tri minuta, ali i on je na kraju podlegao.
       Bartona su rezultati obeshrabrili. Mada je smrt odložena –nije bila spreĉena. Metod leĉenja simptoma nije uspeo.
       Uklonio je uginule pacove, a onda naĉinio presudnu grešku.
      Barton nije izvršio autopsiju pacova kojima je dao antikoagulans.
       Umesto toga, usmerio je paţnju na prvobitne primerke namenjene autopsiji: prvog crnog norveškog pacova i prvog rezus majmuna koji su bili izloženi organizmu iz kapsule. Na ovim ţivotinjama obavio je potpunu autopsiju, ali je životinje s antikoagulansom odbacio.
       Proći će ĉetrdeset i osam ĉasova pre nego što uvidi grešku.



Нема коментара:

Постави коментар