Džojs je košmar koji pokušavamo savladati

Žan Pari, Džojs


Potkraj 19. veka u Književnom pozorištu u Dablinu pojavio se čovek neobičan, čudnovato odeven – uopšte ekscentrik. Nije imao karte, ali je jednom munjevitom rečenicom preuzeo kontrolu. „Ja sam Joyce.“ Tada mladić, Joyce se je smatrao za genija, i šepurio se, ponosan na svoje delo, – iako se ono sastojalo od tek nekoliko eseja, članaka i pesama. „Nikada nisam naišao na toliko pretencioznosti, a da ima tako malo toga da je opravda“, govorio je Yeats o njemu. Ali tokom sledećih decenija James Joyce ostvariće delo koje će ga svrstati među najznačajnije autore 20. veka.


O tom je delu napisano i pisaće se mnogo, uprkos njegovoj kompleksnosti – ili upravo zbog nje. Vrednom prikaza i preporuke čini se knjiga Džojs Jeana Parisa, koja je prikaz Joyceovog dela i života. U ovoj knjizi Paris daje Joyceovu biografiju, ali se ne zanosi time da ona bude konačna, iscrpna i celovita; nego on prosto označava najbitnije detalje iz Joyceovog života i sagledava načine na koji su se oni odrazili na njegovo literarno delo. Paris daje sopstvene kritičke sudove o Joyceovom delu, analizira ga i interpretira, pružajući nam uvod i smernice za čitanje i razumevanje njegove kompleksnosti.

Svoj portret Joycea, Paris počinje poglavljem o Irskoj. U njemu Paris Irsku prikazuje kao mističnu i herojsku zemlju, ali je već u sledećem poglavlju prepoznaje kao jedan od glavnih razloga Joyceovog skepticizma. Kao prvotni uzrok Joyceovog podozrenja prema domovini, nameće se politički skandal iz 1889., koji je optuživao C. S. Parnella za preljubništvo. To je bio ogroman udar za porodicu Joyce, koji su bili parnelisti, a osobito za mladog Jamesa. Tri njegove dominanantne teme, antinacionalizam, antifeminizam i antiklerikalizam, začete su u toj tragediji-farsi. Ali taj događaj ima i veće, univerzalnije razmere i značenja, jer je u njemu koren Joyceove ozlojeđenosti.


 „U njegovim očima, Parnelov pad postao je zločin koji je osporavao veru u čovečanstvo.“ (34)


Ništa u Joyceovom delu neće upućivati na bilo kakav idealizam; on je isuviše pronicljiv da bi se zanosio takvim obmanama. Sve će upućivati na haos osrednjosti i gluposti, na klevetu, potkazivanje, prostakluk, razmetljivost, trivijalnost, izdaju, itd, itsl.


„Ovde nećemo naći plemenite duše, niti primernu etiku, jer će ljudi otkriti upravo ono što jesu: komedijanti, ‘sumporno žuti lažljivci’“. (21)


Za njega su svet i njegova pojavnost samo tašta krinka, niz sladunjavih laži, pretvaranja i iluzija, a uloga je pisca da bude naučno objektivan, i prokaže takav svet, „da najtačnije moguće naslika čovečanstvo, ali i da se istovremeno uzdrži od osuđivanja i pohvala“. (22)


 Joyce će svet videti onakav kakav jeste, i biće potresen onim što vidi. „Džojs nas uviđavno obaveštava da je njegova umetnost potekla iz bola, ali će se, kao Svift, i on potruditi da ga prikrije irskom koketnošću. Čak i bolje, da ga savlada.“ (63) Pokadšto će osloboditi svoju setu, ali će češće biti svirepo ironičan i sarkastičan, jer on, kao pravi Irac poznaje „okrepljujuću moć sarkazma“. (11) Njegovi su likovi banalni, bez dostojanstva, i robuju gluposti, kao kakvoj boginji; on je, dakako, razočaran time, ali se istoj gluposti, i njezinim robovima, zlurado i zajedljivo podsmejava. On ismeva, banalizira banalnost, buni se i kleveće; nije selektivan u osudi, u odmazdi, ironiji; svaka stvar ili pojava, makar i najsvetija, kod njega također podrazumeva svoju parodiju. „Prosto, za Džojsa je Istorija, kao i za svakog Irca, hronika jednog pakla od koga su skeptičnost, mudrost i humor najbolja odbrana.“ (73)

Potreba za tačnošću i objektivnošću jedna je od najuočljivijih odlika Joyceovog stila. Sve što je pisao rezultat je pomnog opserviranja i analiziranja, rezultat privilegije da se svet može sagledati u njegovoj realnosti. Naučna strogost je stilska novina koju je uveo. Njegova toliko značajna tehnička revolucija u romanu predstavljena je, ukratko, u intenciji da se svet i čovečanstvo prikažu, u svojem totalitetu, onakvi kakvi zaista jesu, sa svim proturečjima, i da s, što tačnije, u celosti naslika čovekova uzaludnost, izgubljenost, utamničenost u svetu. Njegova je, zatim, namera da se oslobodi vremena, da ga poništi ili pobedi, „kako bi ustoličio svoje delo van domašaja vremena“. (63) U tim ogromnim ambicijama počiva pogubna monumentalnost njegovog dela.

Ceo grad sažeti u jednu knjigu, deset godina odisejskih putovanja prikazati u jednom danu L. Blooma – to su, između ostalih, nastojanja kojih se poduhvatio u Uliksu.

„Borio se protiv neuhvatljivog, nepobedivog neprijatelja: protiv vremena. Njegov san? Prevazići čoveka koji pripada Istoriji, tako što će istoriju nadvladati, naći neko univerzalno uređenje kojem je i ona podređena. T. S. Eliot je morao prvi primetiti to demijurško nastojanje u Uliksu. Otuda ta sličnost, koju će mnogi kritičari naglasiti, između džojsovske misli i Božanstvene komedije, srednjovekovne teologije, okultnih nauka ili elizabetanskog pozorišta, uostalom sličnost sa svim oblicima kulture koji mikrokosmos izjednačavaju sa makrokosmosom, to jest izjednačavaju ‘ono što je dole’ sa ‘onim što je gore’. Džojsa treba posmatrati kroz tu perspektivu, kroz tu eshatološku struju koja sebi u zadatak stavlja poricanje vremena, a čija deviza može biti: ‘Istorija je košmar iz kojeg pokušavam da se probudim.’“ (83) U Finneganovom bdenju bio je, međutim, još smeliji i neskromniji: hteo je kroz san, grotesknom mešavinom mnoštva svetskih jezika, alegorijski ispripovedati univerzalnu istoriju čovečanstva, napisati knjigu za budućnost i pomoću nje definitivno prevazići vreme. „Ova najambicioznija knjiga svih vremena sadrži u sebi gotovo nemoguće nastojanje da u snu prikaže planetu i čitavu njenu istoriju, da na silu ispredaje njene nejasnoće, koje u svakom prolasku kroz delo pomalo otkrivaju istinu koja je u isto vreme ohrabrujuća i beznadežna: u svakom času se ta priča (ponovo) rađa, (ponovo) umire i (ponovo) počinje.“ (209—210)

Međutim je Joyce, bežeći od košmara istorije i suprotstavljajući se tiraniji osrednjosti, stvorio delo monstruozno, nesvakidašnje po obimu, koje sâmo izgleda jednako haotično i košmarno. Mogli bismo reći da je Joyce košmar kojega pokušavamo savladati, prihvatiti. U njemu je doista teško snaći se, i stoga nam je neretko potrebna pomoć. Paris u svojoj knjizi nastoji dati neke od ključeva za shvatanje njegovoga dela.

Neke od osnovnih značajki Joyceova dela on otkriva već u početnim poglavljima, dok nas sa drugima upoznaje postupno, prateći razvoj i mijene Joyceovih misli i stila. Jedno će nam, tako, poglavlje prikazivati određeni period Joyceovog života, govoriti o jednoj knjizi, ali će neumitno biti nerazlučivo od te knjige Paris pronalazi i osvetljava u drugim knjigama također, čime ukazuje na koherentnost i konzistentnost Joyceovog dela.

„Džojsova genijalnost ogleda se u potpunoj hronologiji.“ (85)

Paris je vrlo dobro shvatio prirodu Joyceovog dela: ono je svojevrsna evolucija, koja traje od Dablinaca do Portreta umetnika u mladosti, manično buja od Uliksa do Finneganovog bdenja, „čudovišta koje sve nadilazi“ (189), i u toj evoluciji svaka je knjiga neizostavna etapa; sve se u njoj nastavlja, nadograđuje, nadopunjuje. Sve je u tom delu promišljeno i svrhovito, i ništa nije suvišno, nijedno poglavlje, niti jedna reč. Ta Joyceova evolucija podseća na slike koncentričnih krugova na površini vode: „svako delo stvoreno iz prethodnog, razrešava se u sledećem, još opširnijem, upotrebljava ciklus reči, tema, simbola koji se stalno šire, kao da se pružaju ka beskonačnom, kao da se sjedinjuju sa kosmosom“. (86)

Da bismo razumeli Joycea, Paris nas također upućuje na iznimno važnu „dvojnost stvarnosti i simbola“, (115) koja je u njegovom delu izražena do krajnosti. Ono obiluje simbolima, metaforama, alegorijama, aluzijama, referencama, itd, koje nas teraju na aktivno promišljanje pročitanog. Već u Portretu umetnika u mladosti počinje ta igra simbola, a u Uliksu i Finneganovom bdenju ona će prerasti u stvaralačku filosofiju, i imati ogromne, ludačke razmere. „Nijedan pisac, u našoj epohi“, smatra Paris, „nije u toj umetnosti analogije otišao dalje od Džojsa.“ (140) Na mnoge od tih analogija i višeznačja Paris precizno ukazuje, iznoseći pritom različita tumačenja, što je jedan od prvih kvaliteta njegove knjige.

Premda je stara više od pola veka, a neka od tumačenja koja nudi raširena, dobro poznata, čak uobičajena, ova knjiga ipak nije izgubila na vrednosti, na svežini, na neposrednosti koja nam približava Joyceovu osobenost i osobenost njegovog dela. Kao autor ogromne erudicije i gorkog životnog iskustva, Joyce je stvorio zapanjujuće, bizarno delo, bremenito očajem i ništavilom, ali delo u kojemu se, ipak, nazire neka tanana, setna, ironična nada. Kao zagonetka, ono neprestano poziva čitatelje u igru odgonetanja. Knjiga Jeana Parisa nije konačna odgonetka, ali je sasvim dovoljna pomoć čitatelju u toj zavodljivoj, mada teškoj igri. To je knjiga koju ne treba zanemariti pri bilo kojem ozbiljnom čitanju Joycea.

 Nacija i poststrukturalizam.

Alternativna književna tumačenja

(Sic!, Sarajevo, 2013.)

Gustave Flaubert pisma Ernestu Ševalijeu

ERNESTU ŠEVALIJEU





Ruan, nedelja ujutro,




24. februara 1839




    Kako je prijatan i veseo taj tvoj život! Živeti od jednog dana do drugog, ne misleći na sutrašnjicu, bez ikakvih briga zbog budućnosti, bez sumnja, bez strahovanja, bez nada, bez snova; živeti životom punim đavolaste ljubavi i čašica trešnjevače, životom raspusnim, ćudljivim, umetničkim životom koji se kreće, poigrava, skače, životom koji sam sebe puši i opija, sa igrankama pod maskama, restoranima, šampanjcem, čašicama ljute, javnim ženama, velikim oblacima dima od duvana! U tome se ti krećeš, riješ i trošiš svoj život. Utoliko bolje, dovraga! vetar te nosi, ćud te vodi, neka žena prođe i ti ideš za njom, čuješ muziku i počinješ da skačeš... Pa onda orgija! razbarušena orgija koja urla, muče, riče! Tako ćeš živeti tri godine, i to će biti bez sumnje najlepše tvoje godine, one za kojima čovek žali čak i kad postane umeren i star, kad stanuje na prvom spratu, kad plaća porez i kad stigne do toga da veruje u vrlinu kakve zakonite žene i dospe u udruženja trezvenjaka. Nego, šta ćeš da počneš? Šta misliš da postaneš? U čemu je budućnost? Pitaš li se to ponekad? Ne pitaš se, šta te se tiče? I pravo imaš. Budućnost je ono što je najgore u sadašnjosti. Pitanje: šta ćeš biti? bačeno pred čoveka, to je ponor otvoren pred njim i koji se stalno primiče, ukoliko on ide napred. Osim metafizičke budućnosti ( za koju se slabo brinem, jer ja ne verujem da naše telo od blata..., čije su sklonosti niže nego kod svinje, sadrži nešto čisto i nematerijalno, kad je sve što ga okružuje tako nečisto i odvratno ), osim te budućnosti postoji i budućnost u životu. Ne misli, međutim, da sam ja neodlučan u pogledu izbora nekog zanata. Ja sam potpuno odlučio da se ne bavim nikakvim, jer isuviše prezirem ljude da bih im činio dobra ili zla. U svakom slučaju, učiću prava, položiću za advokata, čak i za doktora, da godinu dana više besposličim. Vrlo verovatno je da nikad neću braniti pred sudom, sem ako ne treba braniti kakvog zločinca na glasu, sem ako to ne bude u nekom strahovitom procesu. A što se tiče pisanja? Kladio bih se da zacelo nikad neću dati da me štampaju ili predstavljaju. Ne strah da ne propadnem, nego svađe sa izdavačem i pozorištem oduzele bi mi volju; međutim, ako ikad uzmem aktivnog udela u svetu, to ću uraditi kao mislilac i onaj koji ubija hrabrost. Samo ću reći istinu, ali će ona biti užasna, svirepa i otvorena. Ali, bože moj, otkud znam! jer ja sam od onih kojima se uvek sutrašnji dan gadi, kojima se budućnost stalno prikazuje, koji sanjaju ili bolje reći sanjare, zlovoljni i okuženi, ne znajući šta hoće, sami sebi i drugima dosadni... Manije me ždere, istorija me gnjavi; a duvan? od njega mi je grlo ispečeno... Nekada sam mislio, razmišljao, pisao, izlivao na hartiju kako - tako žestinu koju sam nosio u duši; sada više ne mislim, ne razmišljam, pišem još manje. Poezija se možda iz dosade povukla, i napustila me. Jadni anđele, zar se nećeš više vratiti! A ipak osećam, samo nejasno, da se nešto u meni kreće; sad sam u nekom prelaznom dobu i ljubopitljiv sam da vidim šta će biti ishod toga, kakav ću odatle izići. Ja menjam dlaku ( u intelektualnom smislu ); hoću li biti olinjao ili veličansteven? To ne znam. Videćemo. Misli su mi zbrkane, ne mogu da radim ništa maštom, sve što proizvedem šturo je, mučno, napregnuto, iščupano s bolom. Počeo sam jedan misterij, ima dobra dva meseca; što sam od njega napravio besmisleno je, bez i najmanje ideje. Možda ću tu i stati! Svejedno, tako sam bar za trenutak sagledao veličanstveni horizont, ali su naišli oblaci i opet me zagnjurili u tamu prostote. Moj život, o kom sam mislio da bude tako lep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću posle otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mestu u unutrašnjosti kao što su Ivto ili Dep, sa zvanjem pomoćnika kraljevskog pravobranioca. Jadna luda koja je sanjala o slavi, ljubavi, lovorikama, putovanjima, Istoku, i šta još znam! Sve što svet najlepše ima, onako skromno, dao sam unapred sebi. Ali ću imati, kao i drugi, samo nezgoda u životu i jedan grob posle smrti, a trulež kao večnost...

                                                                             
_______________________________






ERNESTU ŠEVALIJEU

Ruan, 15.aprila 1839


Ti me žališ, dragi Erneste, a međutim da li sam za žaljenje, imam li kakav povod da proklinjem boga? Kad se, naprotiv, obazrem oko sebe u prošlosti, u sadašnjosti, u svojoj porodici, među svojim prijateljima, svojim ljubavima, bezmalo bi trebalo da ga blagosiljam. Prilike koje me okružavaju pre su povoljne nego štetne. I pored svega toga nisam zadovoljan; mi jadikujemo bez prestanka, stvaramo sebi izmišljena zla ( nažalost to su najgora !); gradimo sebi iluzije koje posle vidimo da odlete; sami sipamo trnje po svom putu, pa posle dani prolaze, stvarna zla nailaze, pa posle umiremo, a nismo dobili u duši ni jedan jedini čist sunčani zrak, ni jedan jedini mirni dan, nijedno nebo bez oblaka. Ne, ja sam srećan. I zašto ne bih bio? Šta me žalosti? Da li će budućnost biti možda sumorna. Pijmo pre oluje; svejedno ako nas bura slomi, more je sada mirno.

     Pa i ti! A mislio sam da imaš više zdravog razuma nego ja, prijatelju dragi. I ti si zinuo, pa kukaš! Pa , pobogu, šta ti je ? Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup? nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i po volji okiva sebi srce... Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći: sit sam sveta! Sit sveta! Žalosno zaista; sit sveta u osamnaestoj godini! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u Umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, nek se lula nabija, neka se drolja svlači, sto mu muka! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sav gad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da radim.
Drugi jedan savet; piši mi često, ti prokleti, dobri derane bez vaspitanja, bez ponašanja. Pričaj mi šta sve i svuda radiš, moralno i fizički... Juče sam završio jedan misterij za koji treba jedan čas da se pročita. Jedino mu je predmet za poštovanje. Majke će dopustiti ćerkama da ga čitaju.

Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin

Siniša Nikolić

Ovaj roman donedavno potpuno nepoznatog savremenog ruskog pisca opsednutog Dostojevskim pravo je remek-delo, ne samo u žanru biografskog romana, nego je i jedan od najzanimljivijih romana 20. veka.

Verovatno je svaki ljubitelj književnosti barem jednom, imajući sigurno omiljene pisce, fasciniran životom i delom svoga favorita poželeo da zaviri u njegovu ili njezinu delikatnu svakodnevnu životnu intimu i stvori neku svoju celovitu viziju o životu svoga ljubimca. Svi se pitamo kako su živeli naši literarni uzori, što im se događalo dok su pisali svoja remek-dela i je li njihov vlastiti život i u kojoj meri uticao na njihovu književnost. Ako smo doista duboko fascinirani svojim književnim miljenicima, poduzećemo opsežna i dugoročna istraživanja, čitaćemo njihova pisma ili dnevnike, zapise njihovih savremenika o njima, intenzivno razmišljajući o onom magičnom paralelizmu svetova literature i života u čijem se napetom paralel-slalomu nalazi svaka dobra književnost. Čineći to, možda i ne znamo da nesvesno literariziramo predmete svoga obožavanja, pretvarajući ih u glavne likove našeg ličnog, unutarnjeg imaginarnoga pregnuća. Ako smo pri tom još i literarno talentovani i dovoljno marljivi, onda je moguće da ćemo napisati kakvu, manje ili više uspelu romansiranu biografiju, prilog mnogim drugim sličnim pokušajima.

Ponekad, međutim, neki od takvih, mahom problematičnih tekstova, mogu biti sasvim uspela književna dela, približavajući se po genijalnosti, svojim uzorima. Da bi to bio slučaj, mora vam predmetom fascinacije biti neki bizaran ali genijalan književni kapitalac poput Dostojevskoga npr.; morate biti ruski Židov, a što drugo nego lekar, i morate živeti sredinom sedamdesetih godina 20. veka u bivšem Sovjetskome Savezu, u Moskvi, s celokupnom socijalnom i političkom menažerijom koja tom istorijskom trenutku pripada. Morate, pri tom biti talentovan, ali nikada etabliran književnik, koji je oduvek pisao iz čistoga zadovoljstva, za sebe i ladicu, jer vam drugi, svakodnevni posao I porodične prilike nisu dopuštale samostalnu književnu karijeru.


Prepletanje vremena i narativnih linija


Sve se to poklopilo u slučaju Leonida Cipkina, sve donedavno malo ili nimalo poznatog ruskog književnika. Cipkin se rodio 1926. u danas beloruskom glavnom gradu Minsku, u tradicionalnoj rusko-židovskoj lekarskoj porodici. Prošavši s njom sve one teškoće koje su ruski Židovi prolazili sredinom prošloga veka, od nacističkih do staljinističkih pogroma, s užom se porodicom i uglednom lekarskomom karijerom skrasio u Moskvi. Tu je, usprkos političkoj nepodobnosti napredovao u struci ali i, početkom šezdesetih, počeo pisati, što je s povremenim prekidima činio sve do svoje prerane smrti 1982. u 56. godini. Iako je celoga života bio strastveni ljubitelj književnosti, pa je čak pomišljao i na književnu karijeru, ali se zbog ekonomskih, političkih i porodičnih  razloga ipak odlučio za posao lekaraa, jedva da je doživeo objavljivanje svoga najznačajnijeg dela, biografskog romana Leto u Baden-Badenu. Nekoliko dana pre iznenadne smrti, njegov je roman objavljen u Americi, u ruskom emigrantskom časopisu Ljiterarnaja gazeta, ali kritičarsku recepciju i zasluženi status pisca nikada nije doživeo. Tako je bilo sve do početka devedesetih godina prošloga veka, kada je njegov roman u engleskom prevodu, zabačen među starim knjigama u knjižari u Londonu sasvim slučajno pronašla Susan Sontag. Ona se odmah oduševila Cipkinom i otada postala njegovim revnim, odanim i iskrenim promotorom i zagovornikom. Ona, naime, ovaj njegov roman svrstava među “najlepša, najuzvišenija i najoriginalnija ostvarenja u poslednjih stotinu godina”. Je li ta ugledna estetičarka, između ostaloga i književna kritičarka, u pravu ili u neobičnom sentimentalnom zanosu – preteruje?

Narativno tkivo ovog nevelikog romana neobično je razgranato i bogato. Osnovni pripovedački okvir predstavlja autorovo putovanje vlakom iz Moskve u tadašnji Lenjingrad (koji Cipkin naziva po starome – Sankt Peterburg), početkom sedamdesetih godina 20. veka. Reč je o svojevrsnom literarnom hodočašću po mestima na kojima je u tom gradu boravio Dostojevski, s krajnjim ciljem posete stanu u kući u kojoj je Dostojevski živeo zadnjih nekoliko godina i gde je na kraju umro, a koji je i u Cipkinovo vreme bio muzej posvećen tom velikom piscu. Neposrednu simboličku motivaciju, međutim, čini redak primerak Dnevnika Ane Grigorjevne Dostojevski koji je ona precizno vodila tokom početka njihova braka, a posebno za vreme zajedničkog četverogodišnjeg boravka u inostranstvu: od 1867. do 1881.


Tokom putovanja vozom iz Moskve u sovjetski Lenjingrad, pripovedač Cipkin čita Anine dnevničke zapise, što snažno stimuliše njegovu maštu, te se pred našim očima počinje vrteti silovit nadrealistički film: u isto vreme precizna činjenična rekonstrukcija khaotičnog boravka bračnog para Dostojevski u Baden-Badenu, duboka psihologijska, gotovo arhetipska analiza njihova međusobnog odnosa, protkana reminiscencijama na različite delove poznatih romana Dostojevskoga ili ranijih trenutaka iz njegova života, ali i nenadani skokovi u Cipkinovu stvarnost, koju asocijativno povezuje s dobom ili romanima Dostojevskog. Ti se pripovedni lanci neprestano međusobno prepliću i prožimaju u skokovitoj asocijativnoj i ekskurzivnoj montaži. To znači da rečenica koja je započela s Cipkinom u vlaku za Sankt Petersburg, dotakne par Dostojevskih u vlaku za Dresden, odluta u neki od Dostojevskijevih romana, Besove npr., i privremeno završi u nekom drugom trenutku života Dostojevskog ili samog Cipkina. Asocijativno načelo montaže rečenice, sekvence, pa i teksta, stvara naizgled halucinantnu Cipkinovu rečenicu i nepredvidivo pripovedno tkivo romana, koje, međutim, ima za cilj prezentaciju života i dela Fjodora Mihailoviča Dostojevskog na neponovljiv način.


Plivanje kroz haos


Taj dojam halucinantnosti i “organizirane haotičnosti” potpuno je primeren građi kojom se Cipkin bavi. Da bismo to razumeli moramo, zajedno s Cipkinom, iznimno dobro poznavati tadašnju situaciju bračnog para Dostojevski, kao i sve tajne književnog i publicističkog rada samog Fjodora Mihajloviča, kojega po uzoru na suprugu Anu i Cipkin prisno zove Feđa ili čak Feđka. Godine 1967., na početku njihova četverogodišnjeg boravka u inostranstvu, Dostojevski su tek nedavno spareni bračni par. Upoznali su se tek godinu pre i veoma brzo venčali. Njihov je odnos, međutim, bremenit brojnim problemima i nedoumicama, koji svako malo izbijaju na površinu. Reč je pre svega o velikoj razlici u godinama, koja u njihov emocionalni odnos neprestano unosi razdor. Kad su se upoznali, Ana je imala tek 20 godina i bila je fascinirana čak 25 godina starijim poznatim književnikom. Ne razmišljajući puno, oni su se u romantičnom zanosu venčali. Ali ubrzo su usledili problemi – od brojnih financijskih, preko intimnih i emocionalnih do zdravstvenih. Dostojevski su iz Rusije gotovo pobegli pritisnuti dugovima i oskudicom, da bi na samom početku puta, upravo tokom boravka u Baden-Badenu, Dostojevski postao opsednut demonima kocke, neumereno trošeći zadnji novac koji su imali u obližnjim kockarnicama. Neprestano su se zaduživali, zalažući zadnje komade odeće ili nakita, i ponižavali kod poznatih Rusa, Gončarova ili Turgenjeva, posuđujući novac. Ni demoni ljubomore nisu zaobilazili Dostojevskog, a pri svakom većem stresu napadaji padavice začinili bi emocionalno eksplozivne situacije. Nije zbog svega toga neobično što je Cipkin bio oduševljen čitajući o tim potresnim danima bračnog para Dostojevskih iz tačke gledanja mlade žene koja se nepripremljena i neiskusna iznenada našla u izrazito kompleksnoj, gotovo nerazrešivoj situaciji, koja je njezinu neupitnu početnu ljubav prema mužu stavila na tešku probu, dovodeći je do krajnjih granica izdržljivosti.


Da bi apsurd bio veći, Dostojevski je upravo godinu pre dovršio roman Kockar (a pre toga Zločin i kaznu) u kojima je, posebno u Kockaru, detaljno prikazao demone kocke, upravo one koji su ga tako ustrajno i uspešno proganjali u Baden-Badenu. Njegovi prijašnji romani, Zločin i kazna posebno, na razne načine tematiziraju problematiku odnosa starijeg muškarca i mlade žene, ali ni to nije pomoglo da barem na početku harmonizira njihov bračni odnos. A taj se odnos stalno haotično odvijao u iznenadnoj izmeni napada ljubomore ili različitih oblika optužbi i psihičkih iživljavanja povređene taštine velikog pisca, i emocionalnih izliva kajanja prema mladoj ženi, koju je u teatralnim ispadima grizodušja, padajući na kolena, molio za oprost i razumevanje. Nakon pomirenja, oni bi “zaplivali” u ljubavnom zanosu, kako seksualni čin poetično opisuje Cipkin, i kroz metaforu plivanja razvija njihov erotski odnos.


Nakon burnih nekoliko meseci provedenih u Baden-Badenu, oni će na kraju uspeti otputovati dalje, prvo u Švajcarsku, a zatim Pariz i drugde po Evropi, gde će njihov odnos ući u mirnije vode. Dostojevski će svoje lične demone pretočiti u vrhunsku književnost, romane Besovi, Mladić itd., nadvladati svoju strast prema kocki i stabilizovati financijske prilike. Ovde Cipkin napušta Anin Dnevnik i opisuje svoj boravak u socijalističkom Lenjingradu, opisujući osobe iz vlastita okruženja, uvodeći nas u problematiku sudbine Židova u Sovjetskom Savezu, ali i prikazujući istorijski trenutak tog vremena na jednoj dubljoj, poetskoj razini. Dnevniku i Dostojevskijima se vraćamo za vreme Cipkinova boravka u Muzeju Dostojevskoga, zapravo stanu u kojemu je pri kraju života porodica Dostojevskih živela i gde je na kraju 1881. Fjodor Mihajlovič razmerno iznenadno i umro, u 60. godini. Ti zadnji trenuci i smrt Dostojevskoga prema Aninom Dnevniku, povratak Cipkina u dom porodične prijateljice Gilje, kod koje je u Lenjingradu odseo, završne su stranice ovog fascinantnog romana.


“Cipkinova rečenica”


Nesumnjivo je: Cipkin je napisao remek-delo, ne samo biografskog romana, koji žanr uvelike nadilazi, nego i jedno od najzanimljivijih romana 20. veka; mogli bismo se, dakle, u tom delu složiti sa Susan Sontag. Nije, međutim, izvesno da će se njegova halucinantna, asocijativna proza svideti svakom ljubitelju modernog romana, dok će mnogi ljubitelji Dostojevskoga imati problema pri doživljaju svog idola kao jednog od likova njegove vlastite proze. “Cipkinov diskurs” ili “Cipkinova rečenica” jednoga će dana, zbog svoje kompleksnosti i dužine, sigurno ući u naratološke pojmove, zajedno s onom Saramaga ili Thomasa Bernharda, kako to opravdano misli Susan Sontag; nije međutim izvesno da će ta rečenica “leći” svima i pripomoći razumevanju i tako kompleksne i razigrane Cipkinove književne zbilje. Ali, bez napora nema užitka, a Cipkinov roman svakako zaslužuje da se oko njega potrudimo, jer je estetska i literarna dobit veća od mentalnog napora koji u čitanje ovoga genijalnog romana uložimo.

Franc List Karolini Sen-Vitgenštajn

Visok je i izrazito suv, uskog i bledog lica, ima visoko i lepo čelo; dugu sasvim pravu kosu koja mu pada do ramena, izgleda dosta neobično, jer, čim se uzbudi i pokrene glavu, kosa mu pada preko lica, ni nos se ne vidi. Neuredno se oblači, kaput kao da je samo nabačen, umesto kravate nosi uski beli okovratnik. Čudno stvorenje u neprekidnom pokretu; čas udara nogom, čas maše rukama, čas ovo, čas ono.


Dovoljno je bilo da samo kroči na scenu pa da se sve glave prisutnih žena okrenu prema njemu. On im je i uzvraćao svojom naklonošću, a cela Evropa je radoznalo iščekivala vesti o njegovim ljubavnim aferama. Manje-više hronološkim redom možemo navesti njegove ljubavi:

Karolina de Sent-Krik,
grofica Adela Laprinared,
Marija d'Agu,
Marija Diplesis (tj. Dama s kamelijama, Margerita Gotje, koju je ovekovečio Dima, a posredstvom njegovim i Verdi u "Travijati" ),
Lola Montez,
Marija Plejel,
Marija Pavlovna (velika vojvotkinja od Saksonije),
...ali čemu dalje ređati?
I poslednja stalna ljubavna veza bila je s Poljakinjom, koja je pušila cigare, princezom Karolinom Sen-Vitgenštajn. Srela je Lista u Kijevu, napustila muža i trideset hiljada kmetova, i otišla sa njim.

Harold Šonberg, "Veliki pijanisti"
(Nolit, 1983)

_____________________________


Mnogo je žena prošlo kroz njegov život - on ih je voleo, a one su njega obožavale. Ali, dve su ostavile poseban trag. Prva je bila groficu D'Аgu, koja je napustila muža i decu, da bi sa Listom bila u „slobodnoj" vezi. Bilo je to 1834. godine. Od njihovo troje dece, muzički leksikoni posebno spominju kćer Kozimu - bila je, najpre, supruga poznatog pijaniste fon Bilova, a potom kompozitora Riharda Vagnera. Posle nekoliko godina List i grofica su se razišli, zbog „suštinskih razlika naših dveju priroda", kako je List rekao. U duhu onoga vremena, grofica se svetila svome bivšem ljubavniku: napisala je roman (danas, naravno, sasvim zaboravljen), u kojem ga je ocrnila.

Druga „fatalna" ljubav dogodila se tokom Listove turneje po Rusiji, 1847. godine, kada je upoznao princezu Karolinu Sajn-Vitgenštajn. Otišla je sa Listom u Vajmar, gde su se, sledeće godine i nastanili i gde je List preuzeo potpuno novu ulogu - dirigenta kapele i borca za „novu" muziku (prvenstveno Riharda Vagnera).

Princeza Sajn-Vitgenštajn je Lista „preobratila". Od te 1848. godine List prekida svoje koncertne turneje, povlači se sa scene i posvećuje isključivo komponovanju. U Vajmaru su nastale njegove simfonijske poeme. Princeza je uticala i da se List okrene veri i misticizmu. Čekali su List i njegova princeza dugih sedamnaest godina na njen razvod braka (koji je bio moguć, po kanonskom pravu), a kada im je, najzad, odgovoreno - odrečno, List je stupio u red minorita!

Harold Šonberg, "Veliki pijanisti"
(Nolit, 1983)

___________________________________


Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn

1849. godine

Da li osećaš svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osećaš li tu čarobnu snagu koja nas okružuje, zbog koje svašta novo pronalazimo. Dođi uđi, sedi i uživaj u karuselu slika. Pokazaće ti se snovi, nade, želje i hiljadu misli, koje kao cveće, šareno i nežno crtano leti i teče kroz i oko tvog sveta snova. Poklanjam ti najlepše cveće, svaku reč koja se može ravnati sa najlepšom ružom. Odgovaraš, progovaraš lepe reči, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo. Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cveće moje duše da bi stiglo do tebe.

Sudbina nas je vodila, spojila da se nađemo, zauvek i još večnost duže! Moje srce je tebi doletelo i tu će ostati jer je samo tebi obećano. Zahvalan sam za ruže iz duše tvoje koje mi poklanjaš svaki dan bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirišem to polje prepuno lepote. Svaki cvet je kao osetljivi i nežni poljubac što moje srce dodiruje.

Čuvaćemo i pazićemo, svaki dan nanovo naš mali vrt, pun sreće, ljubavi i raznovrsnog šarenog cveća osećaja. Večno tu u našem malom vrtu želim da osećam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun pažnje i poštovanja ...


____________________________

Princeza Karolina Žan-Elisabet fon Zajn Vitgenstajn Francu Listu:

Ljubim tvoje ruke i na kolena se pred tobom spuštam... Da budeš siguran da sve misli moje, sav moj duh, celo srce postoje samo da bih te volela. Volim te... tako krasnog, tako savršenog, tako stvorenog da budeš obasipan ljubavlju i voljen, voljen do smrti i ludila…

__________________

Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn

1849. godine



Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime stotinu puta, hiljadu puta; jer evo već tri dana ono živi sa mnom, muči me, sažiže me.

Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, čujem te... Večnost u tvome naručju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa čak i više od svega...

Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.

Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osećajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?

Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zaključuj, spasavaj me...

Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...

 

_________________________

 

 

O Kafki

Za života je Franc Kafka ostao poznat samo užem krugu čitalaca. Istina, krugu kome su pripadali Tomas Man i Herman Hese, Alfred Deblin i Rajner Marija Rilke, Robert Muzil i Kurt Tuholski.Odmah po završetku Drugog svetskog rata Kafkina dela su se preko Amerike vratila u Nemačku, gde su prihvaćena kao ravnopravna sa delima Tomasa Mana i Bertolda Brehta. Kafkina popularnost u tim godinama veoma je velika.

O njegovom delu čula su se tokom vremena različita mišljenja koja nemaju, naravno, istu težinu. Presudni uticaj na recepciju Kafkinih dela imao je Maks Brod, Kafkin intimni prijatelj.Autoritet njegovih radova, pre svega obimne bio­grafije, zasnivao se na dobrom poznavanju Kafkinog života i okolnosti pod kojima su dela nastajala.Tako je započeo pravac tumačenja koji se temelji na biografskim podacima. Iako je i sam bio u svoje vreme priznat autor, Brodu je za posao kog se latio nedostajala koliko distanca, toliko i neophodna filolo­ška sprema.U njegovim tumačenjima Kafkini komplikovani tekstovi dobili su naivan karakter. Podaci iz života su bez dvo­umljenja izjednačavani sa sadržinom dela, Kafka i ličnosti iz njegove okoline bili su identifikovani sa likovima fikcionalnog teksta.Teže posledice od pojednostavljenog prilaska Kafki­nom tekstu imala je Brodova tvrdnja da je Kafka bio duboko religiozan pisac. Mogla bi se napraviti duga lista autora koji su nastavili i razradili Brodovo tumačenje i kojima su literarni tekstovi poslužili kao dokument iz kojih se stilizovao Kafka kao katolik ili protestant, kalvinista ili cionista.


Jedno pismo Hermana Hesea iz 1956.godine govori sa mnogo jeda o dotadašnjoj literaturi o Kafki: „Kafkine priče nisu rasprave o religioznim, metafizičkim ili moralnim pro­blemima, već su književna dela. Ko je sposoban da stvarno čita jednog književnika, naime bez pitanja, ne očekujući intelektualne ili moralne rezultate, jednostavno spreman da primi ono što književnik daje, tome će ta dela svojim jezikom dati svaki odgovor koji samo poželeti može. Kafka nema šta da nam kaže ni kao teolog ni kao filozof, već jedino kao književnik. Što su njegova vanredna književna dela danas postala moda, što ih čitaju ljudi koji nisu obdareni i voljni da prime književnost, tome on nije kriv.“
Radikalno okretanje od interpretacija koje su bile u modi, i o kojima govori Hese, označili su čisto filološki radovi koji su došli sa Univerziteta u Tibingenu. Fridrih Bajsner, proslavljeni izdavač Helderlinovih dela, počeo je svoje predavanje o Francu Kafki često citiranom rečenicom: „O pripovedaču Francu Kafki želim da vam govorim, i govoriću kao filolog.“ Bajsnerove fundamentalne postavke, koje je razradio i dopu­nio njegov učenik Martin Valzer, sadržale su niz zakonito­sti Kafkine pripovedačke tehnike. Sve ono što se danas zna o aspektu pripovedanja, glavnom liku i njegovom odnosu prema sporednim likovima, o iterativnoj šemi prema kojoj Kafka gradi svoje romane, dalje o osobenostima jezika, sve je to obezbeđeno filološkim pristupom tekstu. Prostor kojim su se kretali interpretatori ove škole bio je, međutim, ograničen. Dogmatičan prilaz delu kao autonomnoj celini odsekao je delo od njegovog prirodnog istorijskog zaleđa i prenebregao činjenicu da nema dela koje na bilo koji način ne implicira društvenu stvarnost svoga vremena.


Obimna monografija Vilhelma Emriha, koja je delovala u neku ruku umirujuće u prvom trenutku, jer je estetske probleme stavila u centar pažnje, pokazuje danas izvesne slabosti. Polazeći od premise da Kafkino delo ima za temu univerzalnu ljudsku egzistenciju, Emrih je sebi neretko zatvo­rio put prema specifičnostima Kafkinog dela. Kafkini samo­svojni tekstovi ne uklapaju se bez daljeg napora u Emrihovu moćnu misaonu građevinu, odnosno, kako je primećeno, autor u njima nalazi ne ono što stvarno stoji, već ono što želi da nađe. Ipak, knjiga je ocenjena kao suma „svih dotadašnjih studija o Kafki“ i još uvek je izazov svim tumačenjima.


Teškoće identifikovanja Kafkinog sveta nalaze se u samim tekstovima, iz kojih je rigorozno uklonjena svaka veza sa isto­rijskim trenutkom. Naravno, postoje i rečenice kao što je ona iz Kafkinog pisma izdavaču povodom pripovetke U kažnje­ničkoj koloniji: „Radi objašnjenja uz ovu poslednju pripovet­ku dodajem da nije samo ona mučna, već da je naše opšte i moje posebno vreme isto tako bilo i ostalo vrlo mučno…“; takva rečenica budi nade da bi neki tananiji metodološki aparat mogao da otkrije nešto od vremena koje je delo apsor­bovalo na neki način. A to, reklo bi se, jedino preko likova. Jer Kafkino delo ne samo što se prema istorijskoj stvarnosti ne odnosi ni afirmativno ni kritički, nego je redukuje na ličnu problematiku. Istorijska realnost, višestruko prelomljena i integrisana u komplikovanu ličnu problematiku, izmiče svakoj metodi koja polaže isključivo pravo na relevantnost. Samo pristup u kome će doći do razmene argumenata ima izgleda da doprinese istini o delu. Zasad radovi rukovođeni tim principom važe kao retkost.


Zahtev za istinom i smisao egzistencije


Kriza duha koja se osetila krajem XIX i početkom XX veka, kao rezultat novih saznanja u prirodnim naukama, filozofiji i psihologiji, uzdrmala je poverenje pojedinca u njegovu autonomiju, kao i njegovu veru u mogućnost sagledavanja sveta kao jedinstvene celine. Prevazilaženje nesklada između subjektivne svesti i novonastale izmenjene situacije uvek je nov izazov umetnosti, koji ona rešava adekvatnim stilskim sredstvima.


Značio je to kraj jednog realizma koji je, kako je pisao Adorno, samo reprodukovao fasadu. Tako misli i Kafka koji u jednom razgovoru brani Pikasa od prigovora da samovoljno deformiše stvarnost. Ono što Pikaso radi, smatra Kafka, samo je registrovanje deformacija koje već postoje i koje samo još nisu prodrle u svest ljudi. Umetnost je, prema tome, jedna vrsta ogledala koje „žuri“ kao sat.
Kafkina umetnost ima isti cilj: da ukaže na ono što je već deformisano. Zahtev za sveobuhvatnom istinom, uz to isti­nom koja nije fiksirana u nekom koordinatnom sistemu već je uvek u kretanju, u osnovi je Kafkine rigorozne i ambiciozne koncepcije koja svoje korene ima u klasičnoj idealističkoj filozofiji. To potvrđuje i mesto iz Dnevnika kome je litera­tura o Kafki posvetila posebnu pažnju: „Sreću ću moći da osetim jedino ako uspem da svet uzdignem u oblast čistog, istinitog, nepromenljivog.“ Struktura sveta, prema ovom, postaje vidljiva kada se oslobodi onoga što je u njoj slučajno i promenljivo.


Smisao svoje egzistencije Kafka je video u bavljenju lite­raturom. U više navrata je rečeno da bi se teško mogao naći još jedan pisac u dvadesetom veku koji je svoj život tako rigorozno podredio delu: „Mrzim sve što se ne odnosi na književnost, dosadno mi je da vodim razgovore (čak i kad se odnose na književnost), dosadno mi je da idem u posete, patnje i radosti mojih rođaka dosadne su mi do dna duše. Svemu o čemu razmišljam razgovori oduzimaju važnost, ozbiljnost, istinu.“ Ozbiljne intimne veze koje su ga mogle odvesti prema braku i porodici osećao je kao nepodnošljivu smetnju, dekoncentraciju, kao ugrožavanje poziva. Distanci­ranost od zajednice, prihvaćena kao preduslov za stvaralač­ki rad i potreba za komunikacijom i solidarnošću okoline, nezbunjene problematikom duha, javljaju se u Kafkinom životu kao stalan problem. Početak svakog rada, piše Kafka, dovodi ga u položaj čoveka „koji mora da napusti zavičaj“, da se uputi u „pustinju“, odakle kao „inostranac“ gleda „prema obećanoj zemlji“.


Kafkin negativan odnos prema životu dobrim delom je rezultat i njegovog dubokog i trajnog konflikta sa ocem, čiju je vitalnu premoć osećao kao stalan prekor. Ono što je bilo svojstveno ocu, „kafkinska životna, poslovna, osvajač­ka volja“, sinu je nedostajalo u potpunosti.U poređenju sa ocem video je sebe kao „ništavilo“, obuzeto sumnjom i bez jasne životne orijentacije. Ali ne samo kao ličnost nego i kao autor stoji Kafka u senci očevog autoriteta: „Moje pisanje je govorilo o tebi, ja sam se u njemu samo jadao zbog onoga o čemu na tvojim grudima nisam mogao da se izjadam.“ Ove rečenice iz Pisma ocu, dokumenta koliko literarne toliko i autobiografske vrednosti, pokazuju u kojoj su meri teme i način pripovedanja u tekstovima fikcionalne proze uslo­vljeni Kafkinom ličnošću. U pripoveci Presuda, napisanoj u periodu teške krize ali i konačnog nalaženja sopstvenog stila, autobiografska komponenta se gotovo ne može prevideti. Predimenzionirana i groteskno uobličena figura oca repre­zentant je jednog sveta koji nemilosrdno unižava i sudi. I u pripoveci Preobražaj, nastaloj dva meseca kasnije, otac ubija sina degradiranog u odvratnog insekta.Sukob sa porodicom ostavio je tragove i u drugim delima. Pokušaj Karla Rosmana da se dokaže u stranom svetu tumači se i kao njegov napor da se opravda u očima svojih roditelja. Najizdašnije takve veze, međutim mogu se uočiti u delima u kojima se, kao u Procesu, figura oca kao instance neprikosnovenog autoriteta može povezati sa motivima krivice i suda.


Kafka i inače spada među pisce kod kojih je u velikoj meri izbrisana granica između života i dela. U nemačkoj književnosti sigurno nema nijednog značajnijeg autora koji je u svoje tekstove uneo toliko lako uočljivih i metaforički neuvijenih detalja kao što je to slučaj sa Kafkom. Iako je, isti­na, odbijao pomisao da se Gregor Samsa može poistovetiti sa njime Kafka je sam okvalifikovao Preobražaj kao indiskreciju.


Književni postupak


Ne treba posebno naglašavati da pisac kao što je Kafka zadaje nevolje istoričarima književnosti. Njegovo delo se ne uklapa u pokrete i pravce vremena, a ni u odnosu na tradiciju stvari nisu jednostavnije. Kafkin umetnički postupak opisivan je više puta. Upotreba određene perspektive iz koje se pripoveda i koja daje obeležje njegovoj celokupnoj prozi uočena je već na početku interesovanja za Kafkino delo. Pokazalo se da su, uz neznatna i teško uočljiva odstupanja, likovi, kontakti među njima, vreme i prostor u kojima se kreću vezani za perspektivu glavnog lika. Kafkin tekst ne nudi gotovo ništa što se prostire izvan domašaja čula glavnog lika. Sa njegove tačke gledišta predočava se jedan konsekventno reducirani svet kao sveukupna realnost. Autoru je neophodan lik kroz čiji se pogled i interes konstituiše svet. Radnja neminovno počinje odmah i razvija se bez prekida; svaki događaj proizlazi iz prethodnog i čini neophodnu vezu prema potonjem. Ono što je od interesa za protagonistu radnje, bez obzira na stvarnu relevantnost, opisuje se krajnje minuciozno, sve ostalo ostaje nedodirnuto. Otuda i činjenica da Kafkina dela ne počinju opisima sredine ili nekog sporednog lika. Cen­tralna figura Kafkine proze, Gregor Samsa, Jozef K., Karl Rosman i geometar K., uvode se prvom rečenicom. Na taj način ostvaruje se i specifičan odnos prema čitaocu. Prisiljen već prvom rečenicom da svet vidi očima glavnog lika, čitalac postaje svedok koji, međutim, nema mogućnosti da stvori objektivnu sliku o svetu u koji je uveden. Perspektiva glavnog lika postaje i ostaje i njegova, budući da se ni informacije kojima raspolaže ne razlikuju. Preobražaj čoveka u bubu čitalac prihvata kao neminovnost već u prvoj rečenici, u istom trenutku kad Gregor Samsa postaje svestan svog novog stanja. Sve ostalo, do smrti degradiranog čoveka, predstavlja hermetički obezbeđenu celinu u kojoj nema mesta razmi­šljanju da je reč o apsurdnom događaju.
Ipak, on je neizbežno pozvan da u svakom trenutku, konfrontiran sa stvarnošću relativiranih vrednosti, donosi odluke od kojih zavisi njegova dalja egzistencija. Kafkini likovi nisu dorasli tom zadatku. Njihova subjektivna svest i stvarnost se međusobno radikalno isključuju. Naivna shva­tanja kojim žele da se približe svetu, zasnovana na šabloni­ma i konvenciji, nisu ništa drugo do predrasude preuzete iz prividno objektivne stvarnosti, a one opet neminovno vode novim promašajima u sudovima. Trenutak spoznaje istini­tog stanja stvari predstavlja gubljenje iluzija o sigurnosti, a problematičnost položaja ostaje kao jedina obezbeđena izvesnost.


Svojim neobičnim svetom Kafka zbunjuje čitaoca. Priča o Gregoru Samsi, trgovačkom putniku, koji se „jednog jutra prenuo iz nemirnih snova“ i video „sebe pretvorenog u ogro­mnu bubu“, mada, verovatno, najkarakterističnija za Kafkin svet, nije i jedina u kojoj se dešavaju neobične stvari. U pripo­veci Presuda, koju je Kafka neobično cenio, senilan otac izriče sinu smrtnu presudu, koju ovaj bez pogovora prihvata.I sudbina bankarskog činovnika Jozefa K., optuženog za nede­lo kojeg nije svestan i protiv koga se vodi neobičan proces pred neobičnim sudijama, ostaje nerazumljiva. U paraboli Pred zakonom neki čovek uzaludno nastoji da dobije dozvolu za ulazak u zakon ispred koga stoji čuvar. Na samrti čovek saznaje da je ulaz pred kojim je čekao bio njemu namenjen. Ni Kafkin poslednji roman Zamak ne razlikuje se u tom pogledu od prethodnih dela: svi pokušaji jednog geometra da dospe u zamak i dobije posao koji mu je obećan ostaju, opet iz nekih nevidljivih razloga, bezuspešni.


Ovo što se događa u Kafkinom svetu i što u potpunosti odudara od empirijske stvarnosti učinilo je da se o Kafki govori kao o piscu apsurdnih i grotesknih dela. Pogledaju li se ovi tekstovi pažljivije, vidi se da ovaj svet iako neobičan, nije, u uobičajenom smislu reči, i apsurdan. Kafka svoje teme nije tražio u oblasti fantastičnog i čudovišnog, on je živeo u svetu koji je teme nudio.U njegovom delu nema fiktivne jeze i užasa, nema nastranog i ekscentričnog. Ono što se deša­va rezultat je tačno registrovanih pojava u svakodnevnom životu. Uveličan svet, viđen prvi put, bez predrasuda i ne po navici, dobija neobičan izgled. Ono što izgleda apsurdno njegov je sastavni deo. Da se čitalac kreće u običnom svetu potvrđuju i Kafkini likovi, neizdiferencirani usamljeni poje­dinci. Čak ni tradicionalan naziv junak ili ličnost njima ne pristaje. Politički, nacionalno, religiozno neopredeljeni, bez duhovnih potreba, bez određenog pogleda na život, oči demonstriraju jedan otuđen svet, u kome pojedinac vodi beznadežnu borbu za opstanak. U toj neravnopravnoj borbi oni su usamljeni.


Samo prividno se pred čitaocem odvija apsurdni život Gregora Samse, Jozefa K.i drugih likova. Oni tek u trenutku kad ih čitalac upoznaje bivaju suočeni sa nesporazumom koji je zasnovan u činjenici da njihova svest o svetu i svet ne idu naporedo. Pečat Kafkinom delu daje tragična beznadežnost napora njegovih likova. Bez obzira na uloženu proniclji­vost, opreznost i energiju oni ne samo da ne uspevaju u svojim poduhvatima nego ih na kraju njihovog puta oče­kuje i nemilosrdna kazna. Mogućnost drugačijeg rešenja je isključena, jer ih čitalac upoznaje kao poražene. Gregor Samsa će završiti svoj život kao buba. Ne postavlja se, dakle, pitanje kakav će biti rasplet sukoba u kome zatičemo prota­goniste, nego samo kada će on biti okončan. To utoliko pre što likovi i ne znaju za razvoj. Iskustva koja stiču ne vode ih ka novim, obuhvatnijim saznanjima. Oni nijednog trenutka nisu u stanju da objektivno sagledaju svoje mesto u svetu; oni reaguju mehanički, doživljavaju neuspehe, posrću i na kraju ih sustiže smrt.


Ovako konstruisani, oni su, na prvi pogled, žrtve neura­čunljive sudbine. Tok radnje, međutim, pokazuje da kazna koja sledi stoji u kauzalnom odnosu prema krivici. U Pro­cesu se kaže da se vlast, pre nego što izda nalog za hapšenje, „dobro obavesti o razlozima hapšenja i o ličnosti uhapše­nog…Tu nema greške.Naša vlast…ne traži krivicu među stanovništvom, već je, kako zakon kaže…krivica privlači.“ Još jasnije se govori o krivici u pripoveci U kažnjeničkoj koloniji. Načelo po kome se sudi ljudima „jednostavno“ je i važi za sve: „krivica je uvek nesumnjiva“. Ovim je označen i jedan od osnovnih problema Kafkinog dela. Koliko god da je „nesumnjiva“, krivica je i neuočljiva. Kafkini likovi su, doduše, osim, donekle, Karla Rosmana, nesimpatični i nije teško nabrojati im prestupe i ogrešenja, ali ostaje činjeni­ca da je kazna koja im se određuje, sa stanovišta čitaoca, ipak previsoka. Nesrazmera između neupadljivog sivila i prosečnosti glavnog lika i strašnog kraja daje Kafkinom delu apsurdan karakter. Čitalac koji prati pripovedanje iz perspektive protagoniste radnje podleže sugestiji da je reč o nepravdi i duboko saoseća sa njim. Ipak, Kafkini likovi prihvataju kaznu bez revolta.Gregor Samsa kao i Georg Bendeman očigledno smatraju da su adekvatno kažnjeni. Jozef K.je pripremljen za kraj i očekuje nenajavljene sudije.Kraj ne nameće odluka instanci koje sude već uvid u sop­stvenu krivicu. Propusti i previdi, svesni i nesvesni, koje potiskuje ili samo površno prihvata nedovoljna i ograničena ljudska priroda ne opstaju, u trenutku istine, pred sopstve­nom savešću. Primer Georga Bendemana je karakterističan, On, koji je „znao samo za sebe“, bio je u zabludi o svojoj stvarnoj vrednosti, jer za razliku od istinskog izgleda, on je „još istinskije…paklen čovek“. U Kafkinim delima se sudi prema rigoroznim moralnim kriterijumima bespoštedne ljudske savesti.


Kafkino mesto u istoriji književnosti


Iako jezik, teme i literarne forme stoje pod uticajem vreme­na, Kafkino mesto u istoriji književnosti nije određeno. Sa pokretom ekspresionizma podudaraju se najplodnije godine Kafkinog stvaralaštva samo vremenski. Čak iako pokazuje delimično razumevanje za ekspresionizam, Kafka se u celini od njega ograđuje. U zbirkama pesama svojih savremenika otkriva nepotrebnu buku. Ona za njega, kao atribut mladosti i životne snage ima svoje opravdanje, ali „sa umetnošću nema ničeg zajedničkog“. Ona samo ometa izraz. Aktivna i anga­žovana umetnost ekspresionizma stoji na krajnje suprotnim pozicijama od Kafkine umetnosti, distancirane od života i njegovih zahteva i saopštene trezvenim i tihim izrazom.


Mesto koje se Kafkinom delu daje prema njegovoj estetskoj vrednosti interesuje svakog čitaoca. Ono, međutim, na osno­vu onoga što je do danas napisano o Kafki, još nije ni pribli­žno određeno. Pregledi kritičkih stavova pokazuju, zapravo, da se mišljenja o Kafkinom delu uzajamno isključuju, da pravi dijalog o njemu nije ni počeo. Ono što nedostaje jeste izdiferenciran sud o pojedinim delima, kao i o delu u celini.


Uticajni glasovi na Kafkinoj strani ne mogu, međutim, nikako u potpunosti prevagnuti nad onim ozbiljnim kritika­ma koje njegovo delo ne prihvataju. Kafkin ugled ne bi bio manji ako bi se prihvatila činjenica da među njegovim delima ima i slabih. Prema mišljenju samog Kafke, sigurno prestro­gog arbitra, ali arbitra koji je znao svoj posao, broj njegovih uspelih dela nije veliki. Može se ići dalje: činjenica da nijedan od tri velika romana, kao i jedan deo kraćih tekstova, nije završen, govori o tome da umetnik Kafka nije uspeo do kraja.


Ni doista previsoke ciljeve, koje je sebi postavio, Kafka nije dosegao. Njegova fanatična želja da svet uzdigne u „oblast čistog, istinitog, nepromenljivog“, da izrazi „stanje duše i sveta“ nije ostvarena, nije mogla biti ostvarena. Ali ono što je u Kafki­nom delu ostalo neprikazano, ono pozitivno u svetu i u čoveku nije ništa manje i beznačajnije od onoga što je tako briljantno uspeo da artikuliše. Čitaoci druge polovine dvadesetog veka, i sami suočeni sa neshvatljivim događajima u stvarnosti koja ih okružuje, nedostižnim instancama i otuđenim centrima moći, prihvatili su Kafku kao svog autora. Time se Kafka legitimisao kao genijalan pisac, istina jednog određenog trenutka istorije.
Kafkina vrednost mogla bi se, najzad, meriti i njegovim uticajem. Kafka stoji među nevelikim brojem pisaca čije je stvaralaštvo dalo pečat modernom pripovedanju. Zahtevi koje je postulirao svojim delom shvataju se kao tendenci­je književnosti u dvadesetom veku.Knjige, pisao je Kafka jednom svome prijatelju početkom 1904.godine, nisu tu da nas čine srećnim. Ljudima su potrebne knjige koje bude kao udarac pesnicom po glavi, „knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“. Književnost za Kafku nije neobave­zan ukras života. Ona ima zadatak: da čoveka učini svesnim sveta oko njega, da mu estetskim činom ukaže da neminovno postaje neminovno tek kada se kao takvo prihvati.


U Kafkinom delu nije se lako snaći. Kroz zagonetne tekstove nisu sigurni vodiči ni obimne studije dobrih poznavala­ca. Jedan od njih, Hajnc Policer, napisao je da posle četrdeset godina bavljenja Kafkom veruje da su njegove parabole prin­cipijelno nedostupne tumačenjima.
Pitanje je koliko je ovo i uteha čitaocu. Neka, ipak, jeste. Već decenijama Kafkino delo fascinira i izaziva da mu se priđe iznova.Sigurno ne samo zato što je to moda.
Reč je o piscu koji je doista na svoj način rekao nešto bitno o čoveku našeg vremena.


Mirko Krivokapić
Predgovor knjizi sabranih pripovedaka Franca Kafke koje je objavila beogradska izdavačka kuća Laguna

Johan Volfgang fon Gete, Godine učenja Vilhelma Majstera

U beleškama koje je dodao svojoj autobiografiji, Analima, Gete obrazlaže poreklo
svoje ideje o Vilhelmu Majsteru, koja leži u

„...predosećanju jedne velike istine: da čovek često pokušava nešto za šta mu je priroda uskratila dar, da želi da uradi nešto za šta ne može da stekne potrebnu veštinu; nekakvo unutrašnje osećanje
upozorava ga da se kloni toga, ali on ne uspeva da izađe na čistac sa sobom, i pogrešnim
putem ide ka pogrešnom cilju... Mnogi tako protraće najlepši deo svog života, i konačno zapadaju u nekakvu čudnovatu turobnost. No, ipak je moguće i da svi ti pogrešni koraci dovedu do nečeg neprocenjivo dobrog“.

Godine učenja Vilhelma Majstera

."....da sebe lično, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mutna želja još od rane mladosti. Ta težnja je i danas ista, samo što su mi sredstva koja će mi to omogućiti sad nešto jasnija.“

" Svaka urođena sklonost je važna i mora se razviti... U svakoj urođenoj dispoziciji leži moć da se
usavrši; to razume samo mali broj ljudi, a oni ipak hoće da uče druge i da delaju.“

„Pomogla mu je njegova velika uvežbanost, jer vežba i navika moraju u svakoj umetnosti popunjavati praznine koje genije i raspoloženje vrlo često ostavljaju.“

„... onome na kome ima mnogo da se radi kasnije se otvaraju oči i za sebe sama i za svet ... Treba se čuvati... talenta koji nema izgleda da se u potpunosti izrazi. Ma koliko se u tom pravcu daleko stiglo,
ipak će se na kraju, kad nam jednom postane jasno šta znači pravi umetnik, bolno zažaliti zbog gubitka vremena i snage utrošenih na takav diletantizam.“

„... bez ozbiljnosti u svetu ništa nije mogućno, a među onima koje nazivamo obrazovanim ljudima ozbiljnosti se, u stvari, može naći vrlo malo; oni, rekao bih, prilaze radu i poslovima, umetnosti, pa i razonodi, samo u nekoj vrsti samoodbrane; žive kao što čovek čita gomilu novina, tek da ih se otarasi; pri tom mi pada na um onaj Englez u Rimu koji je uveče sa zadovoljstvom u društvu
pričao kako je toga dana skinuo sa spiska šest crkava i dve galerije. Ljudi hoće mnogo da znaju i upoznaju, i to upravo ono što ih se najmanje tiče, a ne primećuju da se nikakva glad ne utoljuje ako se hvata samo vazduh“

 „Nije svim ljudima baš stalo do sopstvenog obrazovanja, mnogi ga žele samo kao pomoćno sredstvo za udobnost, kao recept za bogatstvo i svaku drugu vrstu sreće“.

„Ja ne znam kako je u drugim zemljama, ali u Nemačkoj je samo plemiću omogućeno
izvesno opšte, ako smem reći, lično obrazovanje. Građanin može da stekne neku zaslugu i da koliko-toliko obrazuje svoj duh, ali njegova ličnost se gubi, postavio se on kako god hoće...“ .

„Postoji u tom mestu velika fabrika koja ishranjuje mnogo ljudi. Vlasnik, koji živi tako reći udaljen od svakog ljudskog društva, ne zna bolji način da zimi zabavi svoje radnike nego što ih navodi
da igraju komediju.“

„Tada je Filina došla na divnu ideju da sve knjige poređamo na jedan ogroman sto otvorene, da sednemo jedno prema drugome i da naizmenično čitamo bez ikakva reda čas iz jedne, čas iz druge knjige, i to samo po nekoliko rečenica... Time smo se zabavljali redovno, svaki dan, i malo-pomalo postali smo tako učeni da smo se sami sebi divili.“


„Kako je trebalo provesti na okupu nekoliko dana, dovitljivi i razboriti domaćin se pobrinuo za najrazličitiju razonodu društva... Angažovao je dva ili tri maršala, ako ih tako smem zvati. Jedan je imao da se brine za razonodu mladog sveta. Ples, šetnje i male društvene igre on je smislio I njima upravljao... Lov i karte, kratke šetnje, mesta u prikrajku za poverljive razgovore starijih – sve je bilo predviđeno... Kao što nam je prijatno pogledati skladnu ljudsku figuru, isto tako je prijatno videti i dobro uređen i raspoređen skup ljudi u kome se oseća prisustvo jednog razumnog, inteligentnog bića. Zadovoljstvo je ući u čistu kuću iako inače nije naročito ukusno građena i ukrašena, jer svedoči da
su prisutni bar s jedne strane obrazovani ljudi“


„Nas dve zajednički vaspitavamo izvestan broj dece; ja spremam okretne i vešte domaćice, a ona preuzima one kod kojih se primećuje neki mirniji i finiji talent“ .

„Otmeno držanje teško se može oponašati, jer je ono u stvari negativno i pretpostavlja dugo, uporno vežbanje. Naime, od otmenog čoveka se ne traži da nešto predstavlja, da pokazuje dostojanstvo, jer tako bi se lako palo u krute manire i nadmenost; naprotiv, treba samo izbegavati sve što je nedostojno, što je prostačko; on se nikad ne sme zaboraviti, mora uvek paziti i na sebe i na druge, ništa sebi ne praštati, drugima ne činiti preko određene mere, ali ne ni premalo, ne padati ni zbog čega u ganutost, ni zbog čega se ne uzbuđivati, nikad se ne zatrčavati, u svakom momentu umeti vladati sobom i tako zadržati spoljnu ravnotežu ma koliko u duši besnela bura. Plemenit čovek može na momente biti i nemaran, otmen nikada. Ovaj je kao čisto odeven i brižljivo obučen čovek: on
se nigde neće nasloniti i svaki će paziti da se ne očeše o njega; odlikuje se od drugih, a ipak nikad ne sme ostati usamljen; jer kao u svakoj veštini, tako i u ovoj: ono što je najteže treba da se izvodi s lakoćom; tako otmen čovek, uprkos svojoj izdvojenosti, mora uvek izgledati povezan s drugima, nigde krut, svuda hitar I okretan, uvek se mora pojavljivati kao prvi, ali se kao takav nikad ne nametati“


„U romanu kao i u drami imamo pred sobom ljudsku prirodu i delanje ljudi. Razlika između ova dva književna roda ne leži samo u spoljnoj formi, ne u tome što lica u jednom govore a u drugom se o njima obično priča. Nažalost, mnoge drame su samo dijalogizirani romani, a ne bi bilo nemogućno i napisati dramu u obliku pisama. U romanu treba da budu predstavljeni prvenstveno događaji i raspoloženja, u drami karakteri i dela. Roman treba da teče sporo, a raspoloženja glavnog lica moraju, nije važno na koji način, usporavati težnju celine ka raspletu. Drama mora hitati, a karakter glavnog lica mora svom silinom nadirati kraju i samo povremeno biti ometan. Junak romana mora da pati, da trpi, u najmanju ruku ne može biti u visokoj meri aktivan; od dramskog junaka se traže delanje i čin. Grandison, Klarisa, Pamela, vekfildski sveštenik, Tom Džons – svi su oni, ako ne lica koja trpe, ipak takva koja usporavaju radnju, i svi se događaji uobličavaju prema njihovim naravima. U drami junak ništa ne uobličava prema sebi...“

„Prisustvo ove dvojice ljudi bilo je na probama vrlo korisno. Oni su ubedili naše glumce da se na probi držanje i pokreti, kako ih na predstavi treba pokazati, moraju uvek povezivati s govorom i da se sve navikom mora i mehanički ujedinjavati. Na probama tragedije treba se naročito čuvati uobičajenih pokreta ruku... I tako su ona dva čoveka uložila vrlo mnogo truda u obrazovanje ove pozorišne trupe, koja se tako srećno bila okupila... Nije se ni znalo koliko se zahvalnosti njima duguje, posebno za to što su glumcima često skretali pažnju na najvažniju stvar, naime da je njihova dužnost da govore glasno i razgovetno“

„Povodom nečije napomene da su izvrsna umetnička dela u novije vreme retka, markiz je rekao: ’Ne dase lako zamisliti i sagledati šta okolnosti moraju učiniti za umetnika, a zatim i kod najvećeg genija, kod najizrazitijeg talenta još ima beskrajnih zahteva koje on mora sam sebi postaviti, neopisiv trud je potreban za njegovo obrazovanje... Međutim, dovoljno je samo kratko vreme provesti u nekoj galeriji i posmatrati koja umetnička dela privlače gomilu, koja se cene a koja zanemaruju, pa da čovek izgubi
volju za savremenost i nadu u budućnost.’ “

Hermanu Heseu za rođendan od Tomasa Mana

Šezdesetogodišnjem Hermanu Heseu
          /objavljeno u 'Neue Zuriche Zeitung' , petak , 2. juli 1937. / 

     Danas, 2. jula, Herman Hese puni šezdest godina života. Jedan lep, drag, veliki dan ! Svesrdno će biti proslavljen  u nemačkim zemljama u srcima hiljada ljudi , - utoliko svesrdnije i odlučnije, rekao bih, što će mračnija biti ravnodušnost i nezainteresovanost onih koji danas vladaju u Nemačkoj. U takvoj osećanjima i prkosom prožetoj slobodnoj ljubavi ljudi će danas tamo spasavati svoju dušu.  A i mi ćemo na neki način da spašavamo našu, radosno proslavljajući ovaj dan, - od duhovne ekspatrijacije, naime, i otuđenja od otadžbine : Opet možemo jednom svim srcem ovom prilikom da budemo Nemci, da kažemo Da nemstvu i da se u duboko zatomljenom i komplikovanom ponosu osećamo kao Nemci.  Jer nema ničeg nemačkijeg od ovog pesnika i njegovog životnog dela, - ničeg što bi bilo više nemačko u starom, veselom, slobodnom i duhovnom smislu, a kome nemačko ime zahvaljuje svoju slavu i simpatije čovečanstva.

      Ovo čedno i smelo, sneno i pri tome visoko intelektualno delo puno je tradicije, čvrstih spona, sećanja, zavičajne prisnosti, a da pri tom nije ni najmanje epigonsko. To delo upravo ono prisno uzdiže na jedan nov, duhovni, štaviše revolucionarni stupanj – revolucionarni ne u nekom direktnom političkom ili socijalnom nego duhovnom, pesničkom smislu; ono je na autentičan i iskreni način okrenuto budućnosti, ono je otvoreno prema budućnosti. Ne bih znao kako bi drugačije označio tu osobenu, dvojaku a jedinstvenu draž kojom ono deluje na mene. Ono poseduje osobeno romantički tembr, onaj neobični i hipohondrični humor nemačko – duševne vrste; ono je organski – lično povezano sa elementima sasvim drugačije, mnogo manje duševne vrste, naime sa evropsko – kritičkom  psihoanalitičkom sferom. Odnos ovog švapskog liričara i idličara prema bečkoj erotološkoj 'dubinskoj psihologiji', onako kako se, na primer, predočava  u 'Narcisu i Zlatoustom', jednoj u svojoj čistoti i interesantnosti apsolutno jedinstvenoj romanesknoj potskoj tvorevini, jeste duhovni paradoks najprivlačnije vrste. On nije manje neobičan i karakterističan od njegove naklonosti ka praško – jevrejskom geniju Francu Kafki, kojeg je rano nazvao 'potajnim kraljem nemačke proze', iskazujući mu u svakoj prilici svoje divljenje kao ni jednom drugom savremenom pesničkom duhu. Da li je moguće da ga izvesno literastvo smatra običnim, svakodnevnim ? O ne, on to nipošto nije. Nezaboravan je onaj uzbudljivi, visoko senzacionalni utisak koji je pre dvadeset godina izazvao 'Demijan' izvesnog Sinklera, jedno pesničko delo koje je sa neobjašnjivom tačnošću pogodilo nerv vremena i celog jednog mladog naraštaja, koji je smatrao da se iz njegove sredine izdigao jedan glasnik i vesnik njegovog najdubljeg osećanja života, pa ga je otuda i prihvatio sa ushićenjem i zahvalnošću  I zar je potrebno reći da je 'Stepski vuk'  romaneskno ostvarenje koje svojom esperimentalnom smelošću ne zaostaje iza  'Uliksa', 'Kovača lažnog novca' ?

                     Duboko osećam da ovo životno delo, ukotvljeno u zavičajno – nemačkoj – romantičnoj sferi, pored sve svoje ponekad osobenjačke samosvojnosti, svoje čas humorističko – nezadovoljne, čas mističko- čežnjive izdvojenosti iz sklopa vremena i epohe, spada u najviše i najčistije duhovne poduhvate i stremljenja naše epohe, a da bih se lišio časti i radosti da našem maestru na ovaj praznični dan i javno iskažem moje najsrdačnije i divljenjem ispunjene čestitke i želje. U književnoj generaciji koja je zajedno samnom nastupila u književnom životu ja sam veoma rano izabrao njega kao meni najbližeg i najdražeg  pa sam njegov razvoj pratio sa simpatijom koja je bila pothranjivana kako razlikama tako i sličnostima. Ove su me uistinu ponekad naprosto začudile. Postoje kod njega stvari – zašto to da ne kažem ? – kao na primer, 'Banjski gost', pa čak i u Fišerovom časopisu objavljena Predigra za njegovo misteriozno pozno delo 'Igra staklenih perli', koje čitam i doživljavam kao da su od mene.

                  Ja volim čoveka i ličnost Hermana Hesea, njegovu vedro – smotrenu, dobrostivo – vragolastu prirodu, duboki, lep pogled njegovih, na žalost, bolesnih očiju, koje svojim plavetnilom njegovom mršavom i oštro oblikovanom licu daju izgled dobrostivog švapskog seljaka. Lično sam se sa njime zbližio tek u protekle četiri godine, kada sam, pod prvim šokom usled gubitka zavičaja, kuće i domaćeg ognjišta, često bivao kod njega u njegovoj lepoj tesinskoj kući i divnom vrtu. Kako sam mu samo tada zavideo! – ne samo na tom njegovom bezbednom životu nego pre svega na onom što je pre mene posedovao – na rano stečenoj duševnoj slobodi, na njegovoj apsolutno filozofskoj distanciranosti od svekolike nemačke politike... Nije u onim suludim danima bilo ničeg blagotvornijeg, lekovitijeg od razgovora sa njim. I zato još jednom : od srca hvala i najiskrenije čestitke! Sa željom : da produhovljavanju njegovih viših godina ostanu sačuvane plastične snage, da ga one ne iznevere jer su mu potrebne za ostvarenje jednog tako smelo – spiritualnog projekta kao što je delo 'Igra staklenih perli' , ali za to jemči, rekao bih, njegov humor, njegova jezička razigranost koja je već u upravo objavljenim odlomcima tog dela došla do punog izražaja. Želimo mu, dakle, da uspešno dovrši to delo. Takođe želimo – pri čemu svesno prenebregavamo ćinjenicu da je lišen svakog častoljublja – da njegov ugled što je moguće više dopre u svet, da se raširi u njemu, te da mu donese priznanje i počast koju je već odavno zaslužio, kada bi upravo danas predstavljala jedan značajni duhovni čin : u vidu krunisanja švedskom i svetskom nagradom za književnost .

                        

Hermanu Heseu za sedamdeseti rođendan
                       Iz 'Neue Rondschau' i 'Neue Zuriche Zeitung, 2. juli 1947.

        

         Zar tome ima već deset godina kako sam našem Hermanu Heseu čestitao na njegovom šezdesetom rođendanu ? O da , zacelo je to moguće , a moguće je da je otada prošlo i više vremena – s obzirom na to da se u međuvremenu toliko toga zbilo; naime, toliko se toga dogodilo u ovom istorijskom svetu, u ovom svekolikom metežu i silnim potresima, a sve to mimo volje i uticaja naše radine ruke. Spoljašnje događaje, neizbežno propadanje jedne Nemačke pogotovo, to smo zajedno predvideli i doživeli – na velikom prostornom rastojanju jedan od drugog, doduše, koje je povremeno onemogućavalo svaku vrstu kontakta, ali uvek zajedno i u uzajamnom sećanju. Naši su putevi bili jasno razdvojeni  kretali smo se u odmerenom odstojanju jedan od drugog kroz prostore duha, a opet nekako zajedno – nekako smo uvek bili saputnici ili braća – ili confreres, kako bi trebalo zapravo da kažem; jer ja naš odnos rado vidim u slici i prizoru susreta njegovog Jozefa Knehta sa benediktinskim paterom Jakobusom u Igri staklenih perli , u kojima je neizbežna 'uljudna i strpljiva igra beskrajnih uzajamnih klanjanja kao pri susretu između dvojice svetitelja ili dva crkvena kneza ' – jedan napola ironičan ceremonijal kineske vrste, koji Kneht veoma voli, i za koji kaže da je i Magister ludi Tomas sa Trave njime majsorski vladao .

        Otuda je sasvim u redu da nas dvojicu ponekada navode zajedno, a ako se to čini i na najneobičniji način, nama to može da bude pravo. Jedan znameniti stari kompozitor u Minhenu nedavno je u jednom pismu upućenom u Ameriku na odano nemački i gorko opak način, nas dvojicu, Hesea i mene, označio kao 'bednike', koji, eto, ne misle i ne prihvataju da smo mi Nemci najviši  i najplemenitiji među narodima, da smo 'kanarinci sa sve samim vrapcima '. Slika kao takva posve je promašena i stupidna, o njenoj neukosti, o nepopravljivoj umišljenosti koja u njoj dolazi do izražaja, a koja je donela dovoljno jada našem nesrećnom narodu, uopšte da ne govorimo. No, taj čovek je celog svog života govorio i izgovorio mnogo neverovatnih besmislica, pa i ovu treba prenebregnuti i odbaciti kao i ostale. Što se mene tiče, nemam ništa protiv tog suda 'nemačke duše ' o meni. Ja sam kod kuće stvarno bio samo jedan sivi vrabac razuma među sve samim zatočenicima duševnosti, pa su oni onda 1933. bili srećni što su me se otarasili, a danas su  tobože duboko povređeni zbog toga što neću da se vratim. A Hese ? Kakva li je samo ignoracija, kakva je samo, da to onako nemački iskažem, neobrazovanost potrebna da se taj slavuj (jer građanski kanarinac u svakom slučaju nije) protera iz njegove nemačke šume; da se odbaci taj liričar, koga bi Merike bratski zagrlio, koji je iz našeg jezika crpio snagu i ostvario dela najvišeg oblika, pesme i izreke od najfinije umetničke materije, takvog pesnika  naružiti i nazvati 'bednikom' koji je izdao svoje nemstvo, samo zato što razlučuje ideju od pojave kaja tako često ume da unižava, samo zato što je narodu svog jezika govorio istinu, do koje i pored najstrašnijih iskustava još nije došao, samo zato što poseduje osećaj odgovornosti i savest za zlodela koja je taj narod u svojoj suludoj samoponesenosti natovario na sebe !

         Ako danas, kada je nacionalni individualizam na umoru, kada se samo sa stanovišta nacionalnog ne može rešiti ni jedan problem, kada je uskogrudo otadžbinsko postalo nešto kao zagušljivi provincijalni vazduh, pa više ne može da bude delotvoran duh koji ne reprezentuje evropsku tradiciju kao celinu, - ako danas nacionalna 'autentičnost', ono narodski karakteristično uopšte još predstavlja neku vrednost – a jedna slikovita vrednost još može da ostane – onda pri svemu tome suština nije, kao što je to oduvek i bilo, u mišljenju i galami nego u postojanju i delanju. U Nemačkoj su naročito oni koji su bili nezadovoljni nemstvom uvek bili i najviše nemački. A ko ne bi video da već samo obrazovno delo literate Hesea  - da za sada ostavimo po strani pesnika – onaj dražesni univerzalizam njegove priređivačke i uređivačke delatnosti ne sadrži u sebi nešto specifično nemačko ? Pojam 'Svetska  Književnost', koji je Gete uobličio, za njega je nešto  najprirodnije što postoji . Jedan njegov spis, koji se čak pojavio i u Americi, 'published in the public interest by authority of the Alien Property Costudian 1945' upravo ima sledeći naslov : 'Biblioteka svetska književnosti', taj spis je primer ogromne i predane načitanosti, odomaćenosti u hramovima istočnjačke mudrosti, visoko humoristične upućenosti u 'najstarija i najsvetija svedošanstva ljudskog duha'. Izvanredne studije su eseji o Franji Asiškom i Bokaču iz 1904. godine i tri članka o Dostojevskom pod naslovom 'Pogled u haos'. Izdanje priča iz srednjeg veka, novela i šala staroitalijanski pripoveača  istočnjačkih bajki, 'Pesme nemačkih pesnika ', nova izdanja Žana Paula, Novalisa i dr. nemačkih romantičara – sva ta izdanja potpisana su njegovim imenom. To je jedan odgovoran posao u službi odabiranja, revidiranja, priređivanja i znalačkog pisanja predgovora, - posao koji bi mogao da ispuni sav život jednog književnika. A ovde je to samo višak ljubavi (i radne energije!), ljubavlju ispunjena delatnost koja se ostvaruje uporedo sa ličnim delom, sa čijom slojevitošću i obiljem problema u čijem središtu se nalaze Ja i svet gotovo da ne može da se uporedi ili ponese nijedno savremeno delo .

          Uostalom, on voli ulogu priređivača i arhivara, on voli da se poigrava i skriva iza maske nekoga ko 'na videlo' iznosi papire drugih ljudi, ali i kao pesnik. Tako je, na primer, izdao 'Spise i pisma iz zaostavštine Hermana Laušera. Na sličan način se krije iza pseudoniuma 'Sinkler' u slučaju dela 'Demijan-povest jedne mladosti' (1919). A posve veliki primer predstavlja sublimno delo starosti o 'Igri staklenim perlama' sa podnaslovom 'Pokusaj životopisa Magistera ludi Jozefa Knehta zajedno sa Knehtovim spisima iz njegove zaostavštine, priredio i izdao Herman Hese', zasnovano na gotovo svim izvorima kulture čovečanstva, i istočnim i zapadnim. Dok sam čitao ovo delo snažno sam osetio (i to sam mu i napisao ) u kolikoj meri su parodijski elemenat, fikcija i persiflaža jedne biografije koja barata sa učenim konjekturama, sa jezičkim humorom dakle, od velike pomoći da takvo pozno delo opasno uznapredovale produhovljenosti učini mogućim, ostvarljivim i da mu čuvaju sposobnost za igru .

          Punu deceniju i više zalagao sam se da se njegovo delo kruniše švedskom nagradom za književnost. Ona ne bi bila preuranjena da mu je dodeljena za njegov 60. rođendan, a izbor naturalizovanog  švajcarca predstavljao bi duhovit signal u trenutku kada je Hitler (zbog Osjeckog) svim Nemcima zanavek zabranio da prihvate tu nagradu. Ali i sada, kada je sedamesetogodišnjak sam krunisao svoje delo jednim velikim vaspitnim romanom, ovo priznanje ima u sebi nečeg pravovremenog. Zahvaljujući toj nagradi,  punim sjajem je zablistalo ime ovog pesnika, čije delo čuva tradiciju , ali je ujedno otvoreno prema budućnosti; time je ovenčan jedan duh koji ovom vremenu bremenitom prelaznim mukama i nedaćama može da pruži i ponudi mnogo dobrote i slobode .


izvor

Tomas Man - Herman Hese, prepiska

Dva autora koji definitivno spadaju u najveće pisce XX veka, nobelovci Tomas Man i Herman Hese, aktivno su se dopisivali skoro pola veka. Iako su dolazili iz različitih delova Nemačke i vodili u potpunosti drugačije živote, Hese kao predstavnik tihe kontemplacije, a Man kao javni intelektualac sa aktivnim društvenim životom – obojica su se pobunili protiv svoje buržujske provenijencije prekidanjem školovanja i nalaženjem poslova tipičnih za radničku klasu: Hese je radio u prodavnici polovnih knjiga, a Man kao agent osiguranja – pre nego što su postali poznati pisci. Ovojica su imali majke koje su donele dašak egzotičnosti u njihovo inače tipično nemačko odrastanje – Manova je bila rođena u Brazilu, a Heseova u Indiji.

Ali ono što ih je iznad svega zbližilo su bila njihova ubeđenja. Delili su istu posvećenost humanizmu i nepokolebljivu veru u integritet individue, podržavali su jedan drugog, i privatno i javno, i tokom rata i tokom egzila, tokom jakih kritika, čak i tokom njihovih jakih filozofskih neslaganja.
U januaru 1928, godinu dana pre nego što će primiti Nobelovu nagradu za književnost, Man piše Heseu nakon što je dobio limited-edition zbirku od 45 Heseovih pesama:

Dragi Herr Hesse,
Hvala vam – držim da je to počast – na slanju ovih pesama, čija se atmosfera neće dopasti svima. Bili ste u pravu kada ste pretpostavili da će odgovarati mom unutrašnjem shvatanju.

Kasnije, u istom tom pismu, Man daje Heseu predivan kompliment povodom Stepskog vuka, koji se pojavio par meseci pre toga, i koji je bio prvo veliko Heseovo delo, kojim će on krenuti ka nominaciji za Nobelovu nagradu za književnost, dobijenu dve decenije kasnije, a u velikoj meri zahvaljujući istrajnim i velikodušnim Manovim nominacijama:

Sve više i više postajem mrzovoljan i težak kada je u pitanju čitanje; većina onogo što pročitam ostavlja me ravnodušnim.
Stepski vuk mi je još jednom pokazao, prvi put posle mnogo vremena, šta čitanje može da bude.

Divljenje je bilo obostrano. U pismu iz marta 1932, Hese piše Manu nakon čitanja njegovog predavanja o Geteu i Tolstoju, pretočenom u esej:

Još jednom sam ostao zadivljen… hrabrošću i energijom kojom, suprotno svim nemačkim običajima, vi težite, ne da ublažite, pojednostavite i zataškate, nego da precizno naglasite i produbite tragične probleme.
                                        { .......}
Ukratko, želim da vam se zahvalim na velikom zadovoljstvu koje mi je vaša knjiga pružila.

Thomas Mann i Hermann Hesse u Chantarella, Švajcarska

Krajem 1933, pošto je Man pisao Heseu povodom još jedne njegove pesme, “prepune mudrosti i blagosti”, Hese odgovara podjednako velikodušno u pohvalama Manovog prvog romana iz tetralogije “Josif i njegova braća”:

Hteo bih makar da vam se zahvalim na velikom užitku koji mi je vaša knjiga pružila… Suprotno prevladavajućoj koncepciji istorije i istoriografije, svideo mi se svaki delić blago melanholične ironije kroz koju u vašoj poslednjoj analizi sagledavate probleme istorije i naracije, iako ni na trenutak ne posustajete u vašem nastojanju da učinite ono za šta mislite da je nemoguće, a to je da pišete istoriju. Za mene, koji se od vas razlikujem po mnogim aspektima i koji sam oblikovan drugačijim poreklom, ovo je duboko kongenijalno, jer ja veoma dobro znam kako je pokušati nešto nemoguće, znajući pritom da je to nemoguće, i kako je preuzeti tragediju na sebe. Pored toga, ova tiha knjiga je stigla kao božji dar u vreme pretrpano glupim aktuelnostima.


Manov roman je naišao na oštru kritiku, što je bio povod za Heseovo osnažavajuće pismo, ne bi li njime ohrabrio autora – u pismu koje mu je poslao nekoliko dana kasnije, Man govori o snazi ljubaznosti usred svog tog kriticizma, koju svi koji su podneli takve javne napade veoma cene kad postoje, a bolno žude za njima kada izostanu:

Možete zamisliti sa kojim su bezobrazlukom i glupošću kritičari, skoro bez izuzetka, reagovali na knjigu. Podjednako je jadno i šokantno posmatrati takvu – do sada nesvesnu – intelektualnu potčinjenost i kastriranost u ljudima koje ste nekada poznavali. Ljubaznost i hitrost sa kojom ste vi reagovali… duboko me je ganula i iz dubine duše vam se zahvaljujem na rečima utehe.


U istom pismu, Man dodaje jedan sentiment, tačan u vezi sa umetnošću zahvalnosti, koliko i sa umetnošću samom:


Na kraju krajeva, lepo postoji samo u takvim tragovima snolikosti koje umetnička dela nose sa sobom iz svojih duhovnih domova.

U maju 1934, Man je uzvratio na isti način kada je pročitao Heseov roman Kišotvorac, koji će  kasnije biti inkorporiran u Igru staklenih perli, objavljenu 1943, nakon decenije odbijanja zbog Heseovih anti-nacističkih ubeđenja:


Kakav je sjajan primer veštine vaš roman – više nema ničega takvog u Nemačkoj. I kako humano tretira primitivnu eru, bez podilaženja, kako je to uobičajeno da se danas radi. “Mnogo veća celina” koje je ovo deo će biti veličanstveno delo!

U avgustu iste te godine, pošto je Hese poslao Manu na dar mali izbor iz svoje poezije, Man – koji je u tom trenutku teško utučen i obeshrabren dolaskom nacista na vlast – odgovara sa velikom zahvalnošću:

Kakva riznica melodičnosti! Čista umetnost! Prava uteha posustaloj duši. Ove reči zvuče uopšteno, ali ja iza njih stojim i lično, neumiren izvinjenjem zbog ovog škrtog izraza zahvalnosti. U sred sam teške krize, i u životu, i u radu. Toliko su me izmrcvarila ova dešavanja po Nemačkoj, toliko su izmučila moj moral i moju kritičku savest, da mi se čini da nisam u stanju da nastavim sa svojim trenutnim književnim radom.

Pa ipak je nastavio, uz Heseova ohrabrenja. Nekoliko meseci kasnije, Man šalje svom prijatelju i saborcu konačno pismo zahvalnosti na uvažavanju, govoreći o ovom ogromnom, revitalizirajućem ciklusu obostranog poštovanja i divljenja, raspoloživo svima onima koji izaberu da pozdrave i slave međusobnu duhovnu srodnost:

Moja radost je bila velika i još jednom mi je dokazala koliko su mi duboko prijemčivi dobrota i razumevanje. Kako da me ne učini ponosnim dobro mišljenje čoveka čiju umetnost i razmišljanje podržavam celim svojim srcem?

(Ova pisma autorka je preuzela iz knjige Korespodencija Tomasa Mana i Hermana Hesea 1910-1955, prim. prev.)

Maria Popova
prevod: Danilo Luč

 

Hajnrih Bel

Adolf Mencl, Radni dan u Parizu

 
    Iz knjige Rim na prvi pogled 

 Pariz se ne prostire jedino između Monmartra i Trga Pigal, on se prostire između Emila Zole i Marsela Prusta, on leži kraj Sene, između Sartra i Klodela, leži između Renoara i Pikasa, između Abe Pjera i nekog milionera čiji doručak odnosi toliko novca koliko bi Abe Pjeru bilo dovoljno da za mesec dana dve porodice sačuva od gladi. Pariz je poput mozaika za koji se ne zna ko ga je sklopio i načinio sliku koja se baš tako zove.

    Ovaj se grad prostire između dečjih kolica; to ne znači da neka dečja kolica, kraj kojih stoji mlada odnegovana dama, moraju biti početak jednog života koji se završava kraj drugih dečjih kolica, za kojima, na rubu pločnika, stoji izvesna starija žena i čeka na otpatke iz pijačnih hala; život ne započinje uvek kao Renoarova slika i ne završava se poput Zolinog romana; on može početi kao Zola i okončati kao Renoar, može početi i završiti kao Prust. Život retko piše one “istinite priče“ a onda se može dogoditi da budu okarakterisane kao loše. Odredišta se i te kako razlikuju jedna od drugih, kao i kamenčići mozaika koji čine sliku nazvanu Pariz, a i redosled kojim valja izučiti ta odredišta neizvestan je. Slika koja predstavlja Pariz kreće se i menja, kamenčići se mogu izvlačiti, drugi se mogu umetnuti. Svake godine u grad hrle bujice ljudi koji su čvrsto odlučili da toj slici dodaju novi kamičak: slavoljubivi i vernici, sveci i genijalci, kakvi su nam već znani iz Balzakovih romana. Malom broju pođe za rukom da ostvari svoju zamisao, većina ne uspe, jer Pariz je mek kao pesak i tvrđi od granita od koga je podignut Aberdin.

       Više od stotinu svetova leži između para dečjih kolica, svetova u koje stranac samo provali kada se odluči da sledi linije upisane u turističkom vodiču: svet izdavača gde su još neizmenjene drvene stepenice uz koje je hitao mladi Balzak da bi se u plesnivoj kancelariji borio za avans. Svet crkava: grob Svetog Vinsenta de Pola u Ulici Sevr i, nekoliko koraka odatle, grobnica Svete Katarine Labure u Ulici Bak, gde preovladavaju leptirske kape Vinsenterićanski, snežnobela krila iznad crnih i čokoladnomrkih lica mladih kaluđerica. Mlade dame koje jašu ujutru u Bulonjskoj šumi, i prosjaci koji ujutru izlaze ispod lukova mostova i brzo sa pločnika podižu nekoliko opušaka od kojih se može zaviti cigareta. Frivolnost koja se iz pećina poroka izliva na ulice - pored nežne liturgije ranih misa. Čitave četvrti u kojima nikada nije bučno, u kojima se nikad ne budi život, gde stanuju ljudi koji kao da su uvek na putu - i oni drugi kvartovi u kojima se život malo stišava samo tokom dva kratka sata, negde oko ponoći. Svet obojenih, Crnaca i Berbera, mladih bračnih parova iz Vijetnama što izgledaju kao dvanaestogodišnjaci, i koji, dok se šetaju, između sebe nose decu u lakim bambusovim nosiljkama nalik na velike cvetove; drečavo odevene Crnkinje koje kleče u senovitim bočnim kapelama velikih crkava. Divlji, bizarni kič iz devedesetih godina prošlog veka i smeli hromirano-srebrni automobili nalik na putujuće mašine za espreso.

    Gde se prostire ovaj grad? Prostire se između jednih i drugih dečjih kolica, on leži između Sartra i Klodela i kraj Sene. Miriše na nadu i pije očajanje, on stalno cveta i postojano vene; mnoge su ulice nalik na spavaće sobe kojima se čovek nikad ne koristi, dok su druge poput kuhinje u kojima se stalno ćaska, pegla, kuva kafa i pije vino.

    Postoje i četvrti za zabavu, one su nalik na šeširiće koji se stavljaju za karneval, kada se ide sa igranke na igranku, ne da bi se čovek zabavljao, već da bi prodavao cigarete ili bombice sa konfetama...


______________________________

 

Trg Sena

 Fjodor M. Dostojevski i Petrograd

 1969


     To nije bio njegov grad, on ga zapravo nije ni imao, nije posedovao čak ni prebivalište, selio se iz stana u stan, putovao od mesta do mesta, deset godina života proveo u izgnanstvu. Sv. Petrograd, u kome je uglavnom živeo, postao je građa za nekoliko njegovih romana i pripovedaka. Ovaj je izveštaj pokušaj približavanja stranosti stvarnog, pokušaj da se nađe i pokaže ono što bi se opet moglo naći od te stranosti stvarnog, osamdeset i sedam godina posle smrti Dostojevskog, u Lenjingradu iz 1968. godine.

     Citat: Odjednom sam osetio, bilo mi je svejedno da li je svet i dalje prisutan i da li uopšte ima nečeg. Čitavim svojim bićem stao sam da osećam i opažam da u ovo moje vreme ničeg više nema. U početku mi je, doduše, još uvek izgledalo kao da je, nasuprot ovom sada, nekad mnogo toga postojalo; kasnije sam ipak shvatio da ni onda nije bilo ničeg, da mi se samo pričinilo. Polako sam u isti mah dolazio do uverenja da ništa nikad neće ni postojati. Uz to sam iznenada prestao da osećam srdžbu prema ljudima, i čak došao dotle da ih uopšte nisam ni opažao. To se ispoljavalo i u najneznatnijim sitnicama: na primer, idem ulicom, nalećem na ljude - i to ne zato što sam se zamislio; o čemu bih uopšte razmišljao? Tad sam čak sasvim prestao i da mislim. Bio sam ravnodušan prema svemu.



Iz knjige Rim na prvi pogled


Komentar: Ima pedeset i četiri godine kako se ovaj grad ne zove Sv. Petrograd; deset godina je nosio naziv Petrograd, a već se četrdeset i četiri godine zove Lenjingrad. Njega od Petrograda iz XIX veka dele dve revolucije i dva svetska rata. On je stvaran - i stran, ne u geografskom, već u poetskom i metaforičnom smislu. On je bio stran i pesniku Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom.

Razmišljanje jednog klovna

"Idem rado na te filmove za šestogodišnjake, jer u njima nema ničega od kiča odraslih s brakolomstvom i razvodom braka. U brakolomnim i brakorazvodnim filmovima uvek nečija sreća igra veoma veliku ulogu. "Usreći me, mili", ili "Zar hoćeš da staneš na put mojoj sreći?" Pod srećom koja traje duže od jedne sekunde, možda dve, tri sekunde, ne mogu ništa da zamislim.

     S druge strane, prave filmove s kurvama gledam veoma rado, ali njih ima tako malo. Većina ih je tako pretenciozna da se i ne zapaža da su zapravo filmovi s kurvama. Ima još jedna kategorija žena koje nisu ni kurve ni bračne žene, naime milosrdne žene, ali one su u filmovima zanemarene. U filmovima koji su dozvoljeni šestogodišnjacima većinom kipti od kurvi. Nikad nisam shvatio šta odbori koji klasifikuju filmove misle kada takve filmove dozvoljavaju deci. Žene u tim filmovima ili su po prirodi kurve, ili su to samo u sociološkom smislu; milosrdne nisu gotovo nikad. Tu u nekom tangltangl-vesternu plavuše igraju kankan, surovi kauboji, kopači zlata ili lovci na divljač, koji su dve duge godine u samoći gonili skunksove, gledaju kako zgodne mlade plavuše igraju kankan, ali kad ti kauboji, kopači zlata, lovci divljači pođu za tim devojkama želeći da s njima odu u njihovu sobu, obično im se pred nosom zalupe vrata, ili ih neka brutalna svinja nemilosrdno obori boksom. Mislim da time treba da se izrazi nešto kao vrlina. Nemilosrdnost gde bi milosrđe bilo ono jedino ljudsko. Nikakvo čudo što bedni đavoli onda počnu da se tuku, da pucaju - to je kao fudbal u internatu, samo što su oni odrasli ljudi, nemilosrdniji. Nije mi jasan američki moral. Mislim da bi tamo milosrdna žena bila spaljena kao veštica, žena koja to ne čini za novac niti iz strasti prema čoveku, nego samo iz milosrđa prema muškoj prirodi."

"Telefon je i dalje zvonio, snažno, muški, živo, umalo nisam na njega bacio jastuče sa sofe - ali sam prebacio ogrtač za kupanje, pošao u dnevnu sobu i zaustavio se pred telefonom koji je zvonio. Menadžeri imaju živce i izdržljivost, reči kao što su "senzibilitet umetničke duše" za njih su reči kao "Dortmundsko akcionarsko pivo", i svaki pokušaj da se s njima ozbiljno razgovara o umetnosti i umetnicima bilo bi naprosto rasipanje daha.

       Oni takođe dobro znaju da čak i nesavestan umetnik ima hiljadu puta više savesti nego savestan menadžer, i oni poseduju jedno oružje protiv koga im niko ništa ne može: goli uvid u činjenicu da umetnik ne može drukčije nego da radi ono što radi: da slika slike, putuje po zemljama kao klovn, da peva pesme i iz kamena ili granita vaja "trajne stvari". Umetnik je kao žena koja ne može drukčije nego da voli, i koja naseda svakom belosvetskom muškom magarcu. Za eksploataciju su najpodesniji umetnici i žene, i svaki menadžer ima jedan do dvadeset i devet procenata osobina podvodača. Zvonjenje je bilo najobičnije podvodačko zvonjenje. On je, naravno, od Kosterta doznao da sam otputovao iz Bohuma, i dobro je znao da sam kod kuće. Zavezao sam ogrtač i podigao slušalicu. Njegov dah koji je mirisao na pivo smesta mi udari u lice."

      “Svaki vid odmora posmatram s fanatičnom revnošću: kako radnik stavlja koverat s platom i penje se na svoj motor, kako berzanski špekulant ispušta slušalicu iz ruke, kako beležnicu stavlja u fioku, ovu zaključava, ili kako prodavačica životnih namirnica skida kecelju, pere ruke i pred ogledalom ulepšava kosu i usne, uzima tašnu i iščezava. Sve je tako ljudski da sebi često izgledam kao nečovek, jer odmor mogu da predstavim samo kao tačku”.

     “Spavati mogu kao životinja, većinom bez sna, često samo nekoliko minuta, a ipak imam osećanje kao da sam čitavu večnost bio odsutan, kao da sam glavu preturio kroz neki zid iza koga leži mračna beskrajnost, zaborav i večiti odmor...”

 “Ja je mnogo volim, i njene izvidničke reči: ’Moram da idem putem kojim moram da idem’, trebalo je možda shvatiti kao oproštajnu lozinku prahrišćanke koja dopušta da je bace pred divlje zveri”.


"Polako, polako, začudićeš se: najčudniji doživljaj našeg detinjstva bilo je saznanje da kod kuće nikada nismo žderali kako treba (...) nikada nismo bili tako siti, bar kod kuće ne". (...) Meni bi bilo milije da znam da li se to dešavalo iz škrtosti - ali znaš li ti zapravo šta oseća dete koje je celo poslepodne vozilo biciklu, igralo fudbal, plivalo u Rajni?" (...) Dođavola, znali smo kao deca uvek samo da smo bogati, vrlo bogati, ali od tog novca nismo imali ništa - čak ni dovoljno da jedemo (...) Znaš li čega sam kao dete uvek bio željan. Krompira."
_____________________________

 

Smejač

 
Kad me upitaju za moje zanimanje, nađem se u neprilici: pocrvenim, mucam, ja, koji sam inače poznat kao jedan siguran čovek. Zavidim ljudima koji mogu reći: ja sam zidar. Knjigovođama, frizerima i piscima zavidim na jednostavnosti njihova priznanja, jer se svi ti pozivi razumeju sami po sebi i ne iziskuju nikakvo drugo obrazlaganje. Ali ja sam prisiljen na takva pitanja odgovarati: ja sam smejač. Takvo priznanje zahtieva dodatno, pa ja na drugo pitanje „Živim od toga?“ po istini moram odgovoriti s „Da“. Ja stvarno živim od svog smeha, i živim dobro, jer moj smeh je – komercijalno rečeno – tražen. Ja sam jedan dobar, obrazovan smejač, niko se drugi ne smeje kao ja, niko ne vlada tako nijansama moje umetnosti. Dugo sam se vremena – da izmaknem dosadnim objašnjenjima – predstavljao kao glumac, ali su ipak moje mimičke i govorne sposobnosti tako neznatne, da mi se takvo predstavljanje nije činilo primereno istini: ja volim istinu, a istina je: ja sam smejač. Ja nisam ni klaun ni komičar, ja ljude ne razveseljavam, nego predstavljam vedrinu: ja se smejem kao rimski imperator, ili kao osećajni abiturient, smeh 17. stoljeća mi je tako poznat kao i onaj iz 19. stoljeća, a kad se mora, smejem se kroza sva stoleća, kroz sve društvene klase, kroz sve dobne uzraste: ja sam to jednostavno naučio kao što čovjek uči podoniti cipele. Smeh Amerike počiva u mojim grudima, smeh Afrike, beli, crveni, žuti smeh – i za odgovarajući honorar pustim ga onako kako režija nalaže.

 
Postao sam nužan, smejem se na gramofonskim pločama, na vrpcama, a režiseri radio-drama pažljivo sa mnom postupaju. Smejem se setno, umereno, histerično, smejem se kao kondukter tramvaja, ili kao šegrt iz branše živežnih namirnica; jutarnji smeh, večernji smeh, noćno smejanje i smejanje iz doba svitanja, jednom reči: gde god i kad god se treba smejati: ja to činim.

 
Može mi se , da je jedno takvo zanimanje naporno, pogotovo što ja – to mi je specijalitet – vladam zaraznim smehom; tako sam postao retko potreban komičar trećeg i četvrtog ranga, koji s pravom drhte zbog svojih dosetki, a ja gotovo svaku veče sedim uokolo po varijeteima kao suptilni art claqueur, da bih se na slabim mestima u programu zarazno smejao. To mora biti po meri: moj snažni, divlji smeh ne sme doći ni prerano ni prekasno, on mora doći u pravom trenutku – onda ja programirano eksplodiram, čitavo slušateljstvo zaurla sa mnom i dosetka je spašena.

 
A ja se onda istrošen prikradem garderobi, navučem svoj mantil sretan da sam konačno prestao s radom. Kod kuće me najčešće čeka telegram: „Trebamo hitno vaš smeh. Snimanje u utorak“ i već malo potom ja sam u pregrijanom vozu i oplakujem svoju sudbinu.

 
Svako će shvatiti da nakon prestanka rada ili na odmoru osjećam malo sklonosti prema smehu: muzar je zadovoljan kad može zaboraviti kravu, zidar je sretan kad žbuku zaboravi, a stolari kod kuće imaju najviše vrata koja ne funkcionišu, ili ormara s ladicama, koje se samo s velikom mukom mogu otvoriti. Poslastičari vole samo kisele krastavce, mesari marcipane, pekar više voli kobasicu od hleba; borci s bikovima vole se družiti s golubovima, bokseri poblede kad im djeci zakrvavi nos: sve to ja razumem, jer nakon prestanka rada ja se nikad ne smejem. Ja sam jedan neveseo čovek i ljudi me smatraju – verovatno s pravom – pesimistom.

 
U prvim godina našeg braka često mi je supruga govorila: “Nasmej se“, ali joj je u međuvremenu postalo jasno da joj tu želju ne mogu ispuniti. Ja sam sretan kad napregnute mišiće svoga lica, kad svoju umornu dušu, mogu opustiti dubokom ozbiljnošću. Da, smeh drugih me, također, nervira, jer me previše podseća na moj poziv. Tako živimo tihi, spokojni brak, jer se i moja žena također odučila od smeha: katkad je uhvatim nasmešenu, pa se i ja nasmešim. Jedno s drugim govorimo tiho, jer ja mrzim buku varijetea, mrzim larmu koja vlada u prostorima za snimanje.

 
Ljudi koji me ne poznaju drže me zatvorenim. Možda to i jesam, jer prečesto kod smejanja moram otvarati usta.

 
S ukočenim izrazom lica idem kroz vlastiti život, dopustim sebi samo pokatkad blagi smešak i često razmišljam o tome jesam li se ikad zdravo nasmejao. Mislim – ne. Moja braća i sestre znaju kazati da sam uvek bio ozbiljan. . I tako, smejem se na mnogo raznih načina, ali svoj vlastit smeh ne poznam.

izvor       
______________________________ 

 Upozorenje na Gospodina X

 
Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj, koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira da li se radi o devojačkoj odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe, želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni principi mogli biti najbliži; to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja, po njemu, spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti sa danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši, jasno prepoznatljivi protivnici, izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

__________________________________






Iz intervjua, sećanja...

U razgovoru koji je samo nekoliko dana pre smrti, vođen na državnom radiju NDR

        “Nije samo beda koja zabrinjava Nemce, pa i čovečanstvo. Ne sme se zaboraviti da su Nemci preživeli dva rata, dve potpune inflacije. Zato se meni čini da je razumljivo što je većina Nemaca na temelju tih istorijskih iskustava čvrsto vezana za ono čime raspolažu. Trebalo bi im, međutim, objasniti da im to niko ne želi da oduzme, nego da svi zajedno, ponavljam, svi, od vrha do dole, moraju štedeti. Ali, ne na nezaposlenima, na onima kojima je potrebna pomoć, ne na penzionerima. Jedina šansa koju vidim za ovo društvo je nova podela rada, naravno posle opšte preraspodele posla. I za mlade ljude, to bi bila jedina nada.”

"Sećanja"

 
"Rođen sam u Kelnu, gde se Rajna, zasićena svojom srednjorajskom ljupkošću, širi, uliva u potpunu ravnicu, ka magli Severnog mora: gde svetovna vlast nikada nije ozbiljno shvatana, duhovna još manje nego što se misli u nemačkim pokrajinama: gde su Hitlera zasipali saksijama, Geringa otvoreno ismejavali, tog krvožednog kicoša, koji je uspevao da se u toku jednog časa predstavi u tri različite uniforme".

iz  "Pisma sinovima", upućenom Vicentu i Reneu


 "Jedinica kojoj sam pripadao - napisao je Bel - vukla se kroz Breltal, čas uzbrdo, čas nizbrdo, čas napred, čas natrag. Odjednom smo se našli na ivici sela, viorile su se bele zastave. Ni sam ne znam kako, moja kolona se raspala, a ja sam požurio kući. Ali me nasred ulice presreo poručnik s pištoljem uperenim u grudi i prisilio da se pridružim njegovoj jedinici besmislenog imena. Učinilo mi se da je bolje da se ne protivim ovom bezumlju. I tu sam posle nekoliko dana dopao američkog zarobljeništva."

“Umetnik je kao žena, koja ne može drukčije nego da voli i koja naseda svakom belosvetskom muškom magarcu. Za eksploataciju su najpodesniji umetnici i žene, i svaki menadžer ima jedan od 29 procenata osobina podvodača


političke poruke 

  Ne verujmo miru: mašinerija za proizvodnju mišljenja je tu – nudi za sada bezazlene stvari, formira predrasude, koje se, doduše, iscrpljuju u komercijalnom, a ipak već natapa naš mozak. Potrebna je čudovišna snaga, da bi se, prkoseći toj mašineriji, sačuvalo razmišljanje i sposobnost sećanja. Moglo bi doći vreme u kojem više ne bi bilo politički oportuno zločin iz prošlosti nazvati imenom koje mu pripada; tek tada ćemo pokazati koliko nam je vredna sloboda; to što se desilo Jevrejima može se ponoviti bilo kojoj proizvoljno klasifikovanoj grupi ljudi. Znamo šta je čovek u stanju da učini, ne verujemo miru.

Mi nismo vredni pomirenja ako na taj način odobravamo ubistva iz prošlosti. Protivrečite, vi mlađi, vašim očevima, vašim učiteljima, protivite se u tramvaju i na školskom dvorištu, u radionici i kancelariji. Protivrečite svugde gde se zlo negira ili tamo gde vam - poput bilansiranja u industrijskom pogonu - za izravnavanje računa ponude druge, nevino stradale. Za bezbrojne ubijene u logorima, bezbrojni drugi: mrtvi u ratu, oteti, nestali, deca i žene koji su umrli po seoskim drumovima. Mrtve uzeti kao predmet nacionalnog tekućeg računa jeste novi neljudski čin, koji odobrava buduće zločine...

“Umetnik je kao žena, koja ne može drukčije nego da voli i koja naseda svakom belosvetskom muškom magarcu. Za eksploataciju su najpodesniji umetnici i žene, i svaki menadžer ima jedan od 29 procenata osobina podvodača.