16. 2. 2020.

Mark Twain, Doživljaji Toma Sojera ( IX,X poglavlje)


Deveto poglavlje

      Te večeri, kao i obično, Tom i Sid pođoše u postelju u pola deset. Pomoliše se i Sid ubrzo zaspa. Tom je pak ležao budan, u nemirnu i nestrpljivu iščekivanju. Kada mu se činilo da je već blizu zora, ču kako sat tek izbija deset! Bio je očajan. Nije se smieo prevrtati ni vrpoljiti, kao što su mu živci zahtevali, jer se bojao da bi mogao probuditi Sida pa je zato mirno ležao i zurio u mrak. Vladala je zlokobna tišina. Malo-pomalo iz te se tišine počeše izdvajati tihani, jedva čujni zvuci. Začulo se kuckanje sata. Stare su grede počinjale tajanstveno pucketati. Stepenice su prigušeno škripale. Duhova je očito bilo posvuda. Iz sobe tetke Polly dopiralo je odmereno, prigušeno hrkanje. Zatim poče i jednolično zrikavčevo zrikanje, no odakle je dolazilo, to nikakva ljudska domišljatost ne bi bila mogla odrediti. Nakon toga Toma ispuni jezom sablasno kuckanje kuckara u zidu iznad njegova uzglavlja – to je kuckanje značilo da su nekome odbrojani dani. Onda se iz daljine kroz noćni zrak pronese pseće zavijanje, a kao odgovor na to, slabije zavijanje iz još veće daljine. Tom je umirao od straha. Na kraju mu se pričini da je vreme stalo i prešlo u večnost, pa i protiv volje zadrema: sat odbi jedanaest, ali ga on nije čuo. Tada mu se u polusan umeša veoma setno mačje mijaukanje, a iz sna ga prenu podizanje nekoga prozora u susedstvu. Povik: »Crkni, đavole!« i tresak prazne boce o stražnji zid tetkine drvarnice posve ga razbudiše pa se on u tren oka obuče, provuče se kroz prozor i četveronoške otpuza po krovu »krila« zgrade. Usput oprezno dvaput-triput »odmijauknu«, a onda skoči na krov drvarnice pa na zemlju. Onde ga je čekao Huckleberry Finn držeći za rep crknutu mačku. Dečaci smesta nestadoše u tamu. Za pola sata gazili su kroz visoku travu na groblju.

     Groblje beše starinsko, kakva već jesu groblja na Zapadu. Nalazilo se na brežuljku, oko milju i po udaljeno od sela. Bilo je ograđeno trošnom drvenom ogradom koja se na nekim mestima naginjala prema unutra, a na nekima prema van, no nigde nije stajala uspravno. Trava i korov bujali su po celom groblju. Svi su stari grobovi bili uleknuti, nigde ni jednoga nadgrobnog kamena, a drvene crvotočne ploče, zaobljene na vrhu, klimale se nad grobovima tražeći, no ne nalazeći uporište. Nekad je na njima bojom bilo ispisano »Posvećeno uspomeni« na toga i toga, ali se sada na njima većinom ništa ne bi moglo pročitati, čak ni kada bi bio dan.
         Povetarac zajeca kroz drveće pa se Tom uplaši da se to duhovi pokojnika žale zbog toga što ih njih dvojica uznemiruju. Dečaci su malo razgovarali, i to sasvim tiho, jer su im vreme, mesto i sveopšta svečana tišina tištali dušu. Nađoše sveži humak koji su tražili, pa se zakloniše iza tri velika bresta što su zajedno rasla nekoliko stopa od groba.
     Stadoše potom ćutke čekati, a vreme im se silno otegnu. Huk sove u daljini bio je jedini zvuk koji je narušavao mrtvu tišinu. Toma su tištale teskobne misli pa je naprosto morao nešto izustiti. On prošapta:
»Hucky, izgleda li tebi da se mrtvima sviđa što smo mi ovde?«
Huckleberry šaptom odgovori:
»I ja bih to hteo znati. Je li da je ovo grozno stravično?«
»Još pitaš.«
Usledi znatna pauza, a za to je vreme svaki od dvojice dečaka u sebi pretresao ovo pitanje. Onda Tom prošapta:
»Čuj, Hucky, šta misliš – čuje li Hoss Williams naš razgovor?«
»Naravska stvar. Bar nas čuje njegov duh.«
Tom će nakon pauze:
»Da sam bar rekao gospodin Williams. Ali zbilja nisam ništa loše mislio. Svi ga zovu Hoss.«
»Tome, ne možeš nikada biti dosta oprezan kad govoriš o ovim ovdie mrcinama«
Ovo je bio prekor pa razgovor opet zamre. Uskoro Tom zgrabi druga za mišicu i reče:
»Pst!«
»Šta je to, Tome?« Dva se dečaka priljubiše jedan uz drugoga, a srca im divlje udarala.
»Pst! Evo ga opet! Zar ti nisi ništa čuo?«
»Ja…«
»Evo! Sad čuješ.«
»Gospode, Tome, oni dolaze! Sigurno dolaze. Šta ćemo sad?«
»Ne znam. Misliš da će nas videti?«
»Jooj, Tome, pa oni vide po mraku isto kao i mačke. Da bar nisam ovde dolazio.«
»Ma, ne boj se. Ja ne verujem da će nas dirati. Nismo učinili ništa loše. Ako ostanemo sasvim mirni, možda nas neće ni primetiti.«
»Probaću, Tome, al’… Gospode, sav se tresen.«
»Slušaj!«
Dečaci istovremeno sagnuše glave ne usuđujući se ni dahnuti. Prigušeni zvuk glasova dopirao je s drugog kraja groblja.
»Pazi! Gledaj tamo!« šapnu Tom. »Šta je ono?«
»To je đavolja  vatra. O, Tome, ovo je strahota jedna.«
Neki su se nejasni likovi približavali kroz tamu mašući starinskom limenom svetiljkom čije je svetlo po tlu prosipalo bezbrojne zvezdice. Huckleberry s jezom prošapta:
»To su zaista đavoli. I to trojica! Bogo mili, Tome, mi smo nadrapali. Znaš li se moliti?«
»Pokušaću, ali ne boj se. Neće nam oni ništa. Anđele čuvaru mili, svojom snagom me…«
»Pst!«
»Šta je, Huck?«
»To su ljudi! Jedan od njih bome sigurno. Glas mu je kao u starog Muffa Pottera.«
»Nije valjda? Siguran si?«
»Ma, sigurno, znam ga ja. Nigde ne idi, nemoj se micati. Nema ti on dosta dobar nos da nas primeti. Izgleda mi pijan kao i obično… prokleti stari bekrija!«
»Dobro, biću miran. Gle, nešto su zapeli. Ne mogu ga naći. Evo, opet dolaze. Sad je toplo. Pa hladno. Vruće. Gori! Sad su pogodili gde treba ići. Čuj, Huck, sad sam prepoznao i drugi glas: to je Crvenokožac Joe.«
»Vala, jeste – onaj mišanac i ubica! Rađe bi mi bilo srest đavola nego njega! Po šta su došli ovamo?«
           Šapat sada potpuno zamre jer su ona trojica bila stigla do groba i sada su stajala na samo nekoliko stopa od Tomova i Huckova skrovišta.
       »To je tu«, reče treći glas, a vlasnik tog glasa podiže svetiljku i u njezinu se svetlu ukaza lice mladog doktora Robinsona.
         Potter i Crvenokožac Joe nosili su nosila i na njima uže i dve lopate. Spustivši taj teret na zemlju, počeše raskopavati grob. Lekar stavi svetiljku vrh groba, priđe brestovima i sede na zemlju naslonivši se leđima na jedan od njih. Bio je toliko blizu dečacima da su ga mogli dodirnuti.
        »Žurite se, ljudi!« reče tihim glasom. »Mesec bi mogao svaki čas izaći.«
          Oni nešto progunđaše u odgovor i nastaviše kopati. Neko se vreme nije čulo ništa osim struganja lopata koje su izbacivale zemlju i šljunak. Sve je zvučalo vrlo jednolično. Napokon lopata uz mukao drveni odek udari o les te ga ona dvojica za časak-dva izvukoše iz zemlje. Lopatama obiše poklopac, izvukoše telo i grubo ga baciše na tlo. Mesec se bio pomolio iza oblaka i obasjao bledo pokojnikovo lice. Primakoše nosila i položiše na njih mrtvo telo, pokriše ga pokrivačem i pričvrstiše užetom. Potter izvadi veliki sklopivi nož, odreza višak užeta koji se klatio i reče:
       »Evo, prokleti leš je vani, kostolomče, pa ćeš sad izvaditi drugog petaka ili ovaj ostaje ovde.«
       »Pravo kažeš!« reče Crvenokožac Joe.
       »Vidi sad, štoa to znači?« reče lekar. »Tražili ste isplatu unapred i ja sam vam platio.«
          »Bome si ti učinio i više od toga«, reče Crvenokožac Joe približavajući se lekaru koji je u međuvremenu bio ustao. »Pre pet godina oterao si me iz očeve kuhinje kad sam jedne večeri došao izmoliti nešto za jelo i rekao mi da sigurno ne dolazim s dobrim namerama, a kad sam se zakleo da ćeš mi to platiti, pa makar i za sto godina, dao me tvoj otac zatvoriti kao skitnicu. Mislio si da ću to zaboraviti? Nemam ja u sebi zabadava indijanske krvi. Sada te imam pa ćeš mi sve to platiti, da znaš!«
       Sad je već pretio lekaru mašući mu stisnutom šakom ispred nosa. Lekar iznenada zamahnu i obori lupeža na tlo. Potter odbaci nož i viknu:
            »Hej, ti, ne tuci mi ortaka!« i u idućem se trenu već bio uhvatio s lekarom u koštac pa se obojica stadoše hrvati iz sve snage, gazeći travu i ukopavajući se petama u zemlju. Crvenokožac Joe skoči na noge, a oči mu se žarile od besa: zgrabi Potterov nož pa se, zgrbivši se poput mačke, stade šuljati oko boraca vrebajući povoljnu priliku. Najednom se lekar istrže, zgrabi tešku drvenu ploču s Williamsova groba te njome obori Pottera na zemlju – u istom času polutan uluči priliku i zari mladiću nož do drška u prsa. Lekar zatetura i delomice pade preko Pottera oblivši ga vlastitom krvlju: u istom trenu oblaci sakriše taj strahoviti prizor, a dva prestrašena dečaka odjuriše u mrak.
       Uskoro se mesec ponovno pojavi: Crvenokožac Joe stajao je iznad dva lika na tlu i posmatrao ih. Lekar još nešto nerazgovetno promrmlja, jedanput-dvaput pokuša uhvatiti zraka pa se umiri. Polutan promrsi:
        »Onaj dug si mi platio – proklet bio.«
          Zatim opljačka leš, a nakon toga stavi Potteru smrtonosni nož u raširenu desnu šaku i sede na otvoreni les. Prođe tri… četiri… pet minuta, a onda se Potter pomače i zastenja. Ruka mu se stisnu oko noža: on podiže oružje, pogleda ga i s grozom ga ispusti. Potom sede odgurnuvši od sebe leš, zagleda se u nj i smućeno se ogleda unaokolo. Oči mu se sretoše s Joeovima.
       »Gospode, šta je ovo, Joe?« upita.
        »Gadna stvar«, odgovori Joe ne maknuvši se. »Zašto si to napravio?«
       »Ja?! Nipošto!«
      »Čuj! Nećeš se izvući s tom pričom.«
       Potter zadrhta i problede.
        »Mislio sam da ću se otrezniti. Nisam noćas trebao piti. U glavi mi se još jače muti nego kad smo krenuli ovamo. Sav sam zbrkan. Jedva da se ičega sećam. Reci mi, Joe… pošteno, čuj, stari druže… jesam li ja to napravio? Nisam ga namerno… tako mi svega na svetu, nisam ga namerno, Joe. Reci mi kako se to desilo, Joe. O, to je strašno… bio je tako mlad i tako je puno obećavao.«
        »Pa, vas dvojica ste se natezali i on te raspalio tom nadgrobnom daskom, a ti si pao koliko si dug i širok. Onda si se ti digao, a sve si teturao i posrtao, zgrabio nož i zabio ga u njega, baš kad te on drugi put gadno tresnuo… pa si sve dosad ležao kao klada.«
         »O, uopšte nisam znao što radim. Dabogda odmah umro ako jesam. To je sve zbog viskija, a izgleda mi – i zato što sam se uzrujao. Nikad u životu nisam upotrebio oružje, Joe. Jesam se tukao, ali nikad oružjem. To će svi posvedočiti, Joe, nemoj me izdati! Kaži da nikom nećeš reći, Joe… budi drug. Uvek sam te voleo, Joe, čak sam jednom stao na tvoju stranu. Sećaš se? Nećeš me odati, je li, Joe?« I jadnik pade na koljena pred bešćutnog ubicu i molećivo sklopi ruke.
      »Ne, ti si uvek bio otvoren i pošten prema meni, Muffe Potteru, i ja te neću izneveriti. Eto, što može biti poštenije od toga?«
        »O, Joe, ti si anđeo. Biću ti zahvalan celog života.« I Potter udari u plač.
       »Daj dosta s tim. Nije sad vreme za cmizdrenje. Ti idi onim putem, a ja ću ovim. Hajde, kreni i pazi da za sobom ne ostaviš nekakav trag.«
        Potter krenu brzim hodom, ali ubrzo pređe u trk. Polutan je stajao gledajući za njim i mrmljao:
      »Ako je zaista toliko omamljen od udarca i pijan od ruma, kako izgleda, neće se ni setiti noža sve dok ne ode tako daleko da se neće usuditi sam vratiti po njega na ovakvo mesto. Plašljivi zec!«
      Dve-tri minute kasnije još je samo mesec motrio na ubijena čoveka, pokriveni leš, les bez poklopca i otkriveni grob. Ponovno je vladala potpuna tišina.

Deseto poglavlje

      Dva su dečaka, obojica nijemi od užasa, bežala sve dalje prema selu. Povremeno su se prestrašeno ogledavali preko ramena, kao da se boje da ih neko sledi. Svaki panj na koji bi putem naišli, pričinjao im se kao čovek i neprijatelj te bi prestali disati; a dok su jurili pokraj nekih osamljenih koliba što su ležale u blizini sela, lajanje probuđenih pasa čuvara kao da im nogama dade krila.
      »Samo da uspemo stići do kožare pre nego se srušimo!« prošapta Tom u kratkim razmacima između dva udisaja i izdisaja. »Ne mogu više.«
        Huckleberryjevo teško dahtanje bilo mu je jedini odgovor. Dečaci upraviše pogled na žuđeni cilj i upeše se iz petnih žila da do njega stignu. Ustrajno su napredovali te konačno, rame uz rame, projurili kroz otvorena vrata štavionice i uleteli, presretni i iscrpljeni, u mračno utočište. Naskoro im se bilo umiri pa će Tom šaptom:
»Huckleberry, šta tebi izgleda da će ispasti iz onoga?«
»Ako doktor Robinson umre, izgleda mi da će ispasti vešanje.«
»Misliš?«
»Ne da mislin, nego znam.«
Tom malo razmisli i reče:
»A ko će prijaviti šta se dogodilo? Mi?«
»Ma šta pričaš? Uzmi na primer primera da se nešto desi pa Crvenokošca Joea ne obese? On će nas pre ili posle ubiti, to ti je isto tako sigurno kao što mi sada ovde ležimo.«
»To sam upravo i ja pomislio, Huck.«
»Ako će ko prijaviti, neka to napravi Muff Potter – ako bude dostia lud za to. Obično je dosta pijan.«
          Tom ništa ne reće, nego nastavi razmišljati. Uskoro šapnu:
»Huck, Muff Potter ništa ne zna. Kako bi uopšte nešto mogao prijaviti?«
»Kako misliš da on ništo ne znade?«
»Zato što je dobio onaj udarac po glavi baš onda kad je Crvenokožac Joe ubo doktora. Kako misliš da je nešto mogao videti? Ili da nešto zna?«
»Sunce mu žarko, vala je tako, Tome!«
»A osim toga, gledaj, možda ga je onaj udarac dokrajčio!«
»To ne, Tome. Bio je nacvrcan, to se videlo, a i inače je uvek pijan. Čuj, kad ti se moj tata naloče, možeš ga tresniuti i crkvom po glavi pa mu ništa neće biti. On to i sam kaže. Naravski, isto ti je i s Muffom Potterom. Ali ako je čovek mrtav trezan, ne zna, izgleda mi da bi ga takav udarac mogao i dokrajčiti.«
       Tom je opet malo ćutao, razmišljajući, a onda reče:
          »Hucky, siguran si da ćeš moći držati jezik za zubima?«
          »Tome, mi moramo držati jezik za zubima. To znaš. Oniaj crveni đavo bi nas utopio kao dve mačke da nešta zucnemo o tom, a njega ne obese. Gledaj ovamo, Tome, hajmo se sad zakleti  jedan drugom, moramo to učiniti – zakleti se jedan drugom da ćemo držat’i jezik za zubima.«
     »Slažem se, to je najbolje. Primićemo se za ruke i zakleti se da…«
       »O, ne, za ovo ti to neće biti dosta. To ti je dosta dobro za male, sitne obične stvarce, posebno s curama, jer te one tako i tako izdaju i izlanu se čim se nešta naljute, ali u ovako velikoj stvari kao što je ova, to se mora napisati. I krvlju zapečatit’.«
        Tom oduševljena srca dočeka ovu zamisao. Bila je tajanstvena, mračna i jezovita, a noćni sat, prilike i okolina potpuno su joj odgovarali. Dohvati čistu borovu krovnu daščicu koja je ležala na mesečini, izvadi iz džepa komadić »crvene krede«, namesti se tako da mu daščica bude na mesečevu svetlu pa s mukom, naglašavajući svaki potez nadole tako što bi jezik stisnuo zubima, a popuštajući stisak zuba pri svakom potezu prema gore, naškraba ovih nekoliko redaka:
       »Huck Finn i Tom Sawyer se zaklinju da će jezik držiti za zubima i neka na mestu umru ako ikad nešta kažu i neka istrunu.«
          Huckleberryja zadivi kako Tom lako piše i kako se tankoćutno izražava. Odmah izvadi pribadaču iz suvratka i već se htede ubosti u prst, kadli Tom reče:
      »Stani! Ne radi to. Pribadača je od medi. Možda na njoj ima zelene patine.«
»A šta mu to dođe zelena patina?«
        »Otrov, eto šta je to. Pokušaj jednom malo progutati, pa ćeš videti.«
Onda Tom odmota konac s jedne od one svoje dve igle pa se svaki dečak ubode u jagodicu na palcu i istisnu odande po kap krvi. S vremenom i nakon mnogo istiskivanja, Tom se uspe potpisati početnim slovima svoga imena i prezimena, služeći se jagodicom maloga prsta kao perom. Zatim Huckleberryju pokaza kako će napisati H i F te se time zakletva dovrši. Pločicu zakopaše pored zida, uz neke mračne obrede i bajanja pa su držali kako je brava što im zatvara usta, sada zaključana, a ključ bačen.
      Uto se neka prilika kradomice provuče kroz otvor na drugom kraju ruševne zgrade, no njih je dvojica ne primetiše.
»Tome«, prošapta Huckleberry, »hoće li nas ovo sprečiti da ikad nešta kažemo – i to uvek?«
»Naravno. Šta god se dogodilo, moramo držati jezik za zubima. Inače ćemo na mestu umreti. Zar ti to ne znaš?«
»Jeste, i meni to tako izgleda.«
       Još su se neko vreme došaptavali. Najednom neki pas navali dugo i tužno zavijati, i to odmah pokraj štavionice – ni deset stopa od njih. Dečaci se u smrtnom strahu naglo pribiše jedan uz drugoga.
»Na kojog od nas misli?« dahnu Huckleberry.
»Ne znam, proviri kroz pukotinu. Brzo!«
»Ne, daj ti, Tome!«
»Ne mogu… ne mogu ja to, Huck!«
»Molin te, Tome. Evo ga opet!«
»O, mili Bogo, hvala ti!« šapnu Tom. »Taj glas poznajem. To je Bull Harbison.«*
»Onda dobro. Bome, Tome, baš sam se smrtno prepao. Bio bih se okladio u šta hoćeš da je to pas lutalica.«
        Pas ponovno uze zavijati, a dječacima srce još jednom klonu.
»Ojoj! Nije to ovo Bull Harbison!« prošapta Huckleberry. »Virni, Tome!«
            Premda dršćući od straha, Tom popusti i prisloni oko na pukotinu. Glas mu se jedva čuo kad je prošaptao:
        »O, Huck, TO JEST PAS LUTALICA!«
»Brzo, Tome, brzo! Na kojog od nas misli?«
»Huck, mora da misli na obojicu… tu smo jedan kraj drugoga.«
»O, Tome, izgleda mi da je gotovo s nama. Nema zabune, izgleda mi, gde ću ja. Oduvek sam bio zločest.«
»Bog te maz’o! To mi je zato što uvek markiram i radim sve ono što mi kažu da ne smem. Mogao sam biti dobar kao Sid, da sam se malo potrudio – ali, ma kakvi, nije mi se dalo. Ali ako se sada izvučem, obećavam da ću svojski zapeti u nedeljnoj školi!«
I Tom malko šmrcnu.
»Ti zločesti!« poče šmrcati i Huckleberry. » Tome Sawyere, ti si pravo zlato prema tome kakiav sam ja. O, Bogo, Bogo moj mili, kad bih ja bio bar upola tako dobar kao ti!«
         Tom prestade šmrcati i šapnu:
»Gle, Hucky, gle! Okrenuo se od nas!«
          Huck pogleda s veseljem u srcu.
»Zaista se okrenuo! Je li već i pre tako stajao?«
»Jest, ali se ja, k’ao prava budala, nisam setio. Znaš, ovo je sjajno. Ko zna na koga sada misli?«
       Zavijanje prestade. Tom naćuli uši.
»Pst! Šta je to?« prošapta.
»Zvuči kao... kao kad prasci rokću. Ne... to neko hrče, Tome.«
»Hrče? Ma, gde hrče, Huck?«
»Izgleda mi tamo dole, na drugom kraju. Bar tako zvuči. Tata je ponekad onde spavao, sa prascima, ali Bog te očuvao – kad on hrče, sve se trese. Osim toga, izgleda mi da se on više nikad neće vratiti u ovo mesto.«
         U duši im se još jednom probudi pustolovni duh.
»Hucky, ako ja prvi pođem, hoćeš li za mnom?«
»Baš mi se to jako i ne sviđa. Zamisli, Tome, ako je to Crvenokožac Joe?«
         Tom zadrhta. No, uskoro iskušenje nadjača sve ostalo pa dečaci odlučiše da će poviriti onamo, ali se i složiše da će, ako hrkanje prestane, podbrusiti pete. Tako se počeše oprezno i na prstima spuštati jedan iza drugog. Kad su bili još samo pet koraka od čoveka koji je hrkao, Tom nagazi na nekakvu grančicu i ona s oštrim praskom puče. Čovek zastenja, malo se zgrči i okrenu pa mu se na mesečini ukaza lice. Bio je to Muff Potter. Kada se čovek pomaknuo, dečacima je bilo zastalo srce i ostavila ih je svaka nada, no straha sada nestade. Išuljaše se na prstima, provukoše kroz rupu u vanjskoj daščanoj oplati pa se malo dalje zaustaviše da se oproste. Noćnim se zrakom opet pronese ono dugo, žalostivo zavijanje! Okrenuše se i ugledaše istoga nepoznatog psa kako stoji na par stopa od mesta gde je ležao Muff Potter, i to okrenut prema njemu, a njušku uperivši prema nebu.
»Oh, sveca mu, pa on misli njega!« uskliknuše obojica u isti čas.
»Znaš, Tome, pripoveda se da je neki nepoznat džukac oko ponoća, otprilike pre dve nedelje, lajao oko kuće Johnnyja Millera. A na ogradu od stepenica još iste večeri sletila im je i pomrakuša pa je onako ječala, a još niko u njihovoj kući nije umro.«
»Da, znam. Uzmimo da nije. Ali zar nije Gracie Miller iduće subote pala na ognjište i strašno se opekla?«
»Jeste, ali nije umrla. Šta više, već joj je bolje.«
»Dobro, samo čekaj pa ćeš videti. Ona ti je gotova, baš kao što je potpuno sigurno da je i Muff Potter gotov. Tako kažu crnci, a oni ti sve znaju o tim stvarima, Huck.«
         Potom se raziđoše, duboko zamišljeni. Kada se Tom popeo kroz prozor svoje spavaće sobe, noć je već bila gotovo na izmaku. Svukao se krajnje oprezno i zaspao sretan i presretan što niko ne zna za njegov beg. Nije znao da je Sid, koji je potiho hrkao, već čitav sat budan.
        Kada se Tom probudio, Sid se već bio obukao i otišao. Po svetlu se videlo da je kasno, a takav je osećaj lebdeo i u zraku. Uznemirio se. Zašto ga niko nije probudio, dodijavao mu sve dok ne bi ustao, kao i obično? Ta ga misao ispuni zlim slutnjama. Za pet se minuta obukao i sišao, zlovoljan i pospan. Svi su još sedeli za stolom, ali su bili završili s doručkom. Niko mu ne uputi ni jedne prekorne reči, ali su se sve oči odvraćale od njega. Vladali su takav muk i svečano raspoloženje da je krivca zazeblo oko srca. Seo je i pokušao izgledati veseo, ali mu je to bio uzaludan trud. Ne uspe izazvati ničijeg osmeha ni odgovora, pa utonu u ćutnju i srce mu sasvim klonu.
        Nakon doručka tetka ga povede u stranu, a Tom se gotovo razvedri u nadi da će dobiti batina, no to se ne desi. Tetka se rasplaka nad njim i zapita ga kako joj može tako kidati staro srce, te mu na kraju reče još i to da samo tako nastavi, pa će sebe uništiti, a njezina će seda glava od tuge leći u grob, jer ona više ne vidi svrhe u tome da s njime bilo što pokušava. To je bilo gore nego da je hiljadu puta dobio batine i Toma je srce bolelo gore no što bi ga bolelo telo. Plakao je, molio tetku da mu oprosti, obećavao i obećavao da će se popraviti, no kada je od nje i dobio otpust, osećao je da mu nije potpuno oprostila i da mu baš mnogo ne veruje.
       Otišao je od nje previše nesretan pa se čak nije poželeo ni osvetiti Sidu te se stoga Sidov nagli uzmak kroz stražnja vrata pokazao nepotrebnim. Snužden i žalostan, Tom se odvuče do škole, onde, zajedno s Joeom Harperom, dobi batine zbog jučerašnjeg izostanka, držeći se pri tome kao neko kome na srcu leže teže brige i kome je srce neosetljivo na sitnice. Onda se uputi na svoje mesto, nalakti se na klupu, bradu nasloni na ruke i zagleda se u zid kao čovek čija je patnja dosegla vrhunac i ne može biti veća. Pod laktom je osećao nešto tvrdo. Nakon dužeg vremena polako i tužno promeni položaj i s uzdahom dohvati predmet zamotan u papir. Razmota ga. Ote mu se dug, polagan, pregolem uzdah i srce mu se slomi: bila je to medena ručka sa stalka za cepanice!
Od ove se kapi na kraju prepuni njegova čaša.


Нема коментара:

Постави коментар