SREĆNA NOVA GODINA

Doris Lesing 1919-2013

Nezaboravan prizor: gomila novinara 2007. godine čeka u zasedi Doris Lesing, koja dolazi taksijem kući, da je spopadnu sa vešću da je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Bakica od 88 godina se sa mukom iskobeljava iz londonskog taksija, iz kojeg ni kraljica ne izlazi dostojanstveno, i u gomilu mikrofona izjavljuje: “O, Kriste! Baš me briga!” (I could not care less!). Kada sam prvi put gledala tu vest, mogla bih se zakleti da je rekla i jedno “Oh, shit!”, ali verujem istorijskom iskazu. Docnije seda na svoje stepenište, i novinarsku bandu prinuđava da s njima razgovara u uslovima koje ona diktira – nekonvencionalno, oštro, nepredvidljivo. Jer Doris Lesing je do kraja svog stoleća bila politički aktivista, provokatorka, autorka koja izaziva i nikada ne gladi niz dlaku – sem svoje mačke.

Margaret Etvud i Pol Krugman su među prvima u Gardianu i Njujork tajmsu objavili svoje misli o Doris Lesing. Etvudova, između ostalog, da joj je samonegirajući feminizam Lesingove bio bliži od intelektualno teško probojnog feminizma Simon de Bovoar, Krugman, između ostalog, da nije mnogo voleo njene naučno-fantastične romane, ali da je imao mačku sa imenom autorke…

Za približno moju generaciju, Doris Lesing je pre svega bila autorka Zlatne beležnice, ingeniozno konstruisanog romana o nekoliko (pretežno ženskih) generacija koje beleži junakinja, književnica: beležnice raznih boja, tematski obeležene, pritiču u onu boje zlata. To je velika istorija žena, kolonijalizma, britanske političke misli prošloga veka, inicijacija kroz komunizam i antifašizam, zrela osvešćenja, otkrivanje drugoga i drugih kultura, bespoštedna ironija prema jadnome “sebi”, uhvaćenom u sve zamke i zablude određenog doba – ne bez ljubavi za njih. I ono što je napisala pre, i ono što je napisala posle je uvek duboko politički obojeno: politička akcija, terorizam, kolonijalizam, rasizam potiču pre svega iz njene suverene istorijske i životne prespektive: rođena na rubu carstva, živela u koloniji koja je morala propasti, zatekla se u britanskom carstvu da doživi i razglasi njegovu smrt. Između ostalog, nije prihvatila titulu dame, objašnjavajući da nema onoga čega bi “dama” trebalo da bude – carstva. I to izvesno nije bila žalosna izjava.

Njeno glavno delo ostaje pet romana koji izvesno ne pripagaju “naučnoj” fantastici, kao što Krugman misli, već precizno određenoj varijanti žanra koji je sama Lesingova odredila kao – space fiction, prostorna više nego “svemirska” fantastika. U tih pet romana se zamišljene prošle i realno mogućne prošle, kao i sadašnje kulture Zemlje stavljaju u odnose sa drugim kulturama, koje na različite načine, pre svega svojim razlikama, reflektuju kulture Zemlje. U tim romanima uistinu nema nekih naročitih tehničkih detalja: mašta ne leti pričvršćena šrafovima, pravim ili virtualnim. Oni nisu projekcija budućnosti ili tumačenje prošlosti, nego niz debatnih mogućnosti, mogućnih rešenja. Njeni romani me najviše podsećaju na prakse antičkih retorskih škola, izmišljanje slučajeva koje polaznici onda svojom retoričkom veštinom rešavaju. Zapleti iz retorskih škola se prepoznaju u drugim književnim žanrovima, recimo antičkom pustolovno-ljubavnom romanu, mlađoj komediji, i drugima. U osnovi svih tih postupaka je vođenje priče, pripovedanje, koje izbegava sve mogućne zamke, naročito nelogičnosti i neuverljivosti. Ah, kada bi mnogi danas prodajno uspešni pisci prvo čitali Doris Lesing, pre nego što se uvale u zaplet koji mogu rešiti samo čudom, magijom ili zaverom!

Doris Lesing je bila izvrsna pripovedačica u mnogim žanrovima, isto tako precizna i uzbudljiva u kratkim pričama i udarnim esejima kao i u velikim romanima. Kroz njenu ličnu istoriju ideja prelamaju se velike škole misli i velike političke zamisli. Kasni deo njenoga života bio je obeležen filosofijom sufizma. Njen zadnji roman, Alfred i Emili (2008), postavlja izazovnu hipotezu: kakav bi bio mukotrpan i uglavnom nesrećan život njenih roditelja, da nije bilo I svetskog rata? Obe linije zapleta, sećanje i fikcija, su ispripovedane u romanu…

No jedna mala tema do koje je držala i vraćala joj se u tri knjige, i konačno u skupljenom izdanju svih priča i knjiga jesu – mačke. Njihovi životi su kapsule ljudskih, ali se umesto ideoloških sudara lome oko bolesti: isprepletane sa ljudskim sudbinama, priče o mačkama, jedinoj životinjskoj vrsti koja dobrovoljno, bez prinude i dresure živi sa čovekom i voli ljudsko telo, čine važan deo književnog opusa Doris Lesing. Skupna knjiga, O mačkama, izašla je 2002.

Vratimo se staroj provokatorki, koja je do kraja ostala neprijateljica kapitalizma i kolonijalizma, dok je koliko-toliko uspešno raskrstila sa komunizmom i izmerila svoju distancu do nekih oblika savremenog feminizma: za dobijanje Nobelove nagrade napisala je govor “O nedobijanju Nobelove nagrade”, u kojem je jasno, jednostavno i surovo precizno objasnila svoj stav u svetu u kojem neuporedivo veća većina živi u neljudskim uslovima. Nagradu je inače preuzeo njen izdavač. Jednom prilikom ranije je izjavila da se položaj – bar žena – izmenio za nešto belih žena. Sve ostalo je tema njenog pravog zanimanja. Završetak njenog teksta dovoljno jasno označava gde su tačke traume danas, i zvuči još ubedljivije nego pre šest godina. Njen stav o učenju, obrazovanju i knjigama prepoznajemo u rečima devojčice koja ju je čitala, i zato tako dobro govori, Malale. Ona potiče iz onog sveta koji je Doris Lesing do kraja izazivao na mišljenje i delovanje. Doris Lesing kaže:

Imamo riznicu literature, koja seže nazad do Egipćana, Grka, Rimljana. Sve je tamo, to bogatstvo literature, da ga ponovo otkriva svako ko je dovoljno srećan da na njega naleti. Riznica. Zamislite da nije postojala. Kako bismo bili siromašni i prazni.

Imamo u posedu ostavštinu jezika, pesama, istorija, koje nikada neće biti iscrpljeno. Tu je, zauvek.

Imamo zaveštanje priča, povesti koje su ispričali stari pripovedači, čija imena poznajemo, a neka i ne. Pripovedači potiču iz davnina, sa proplanka u šumi gde gori velika vatra, i stari šamani plešu i pevaju, jer naše nasledstvo u pričama je započelo u vatri, magiji, svetu duhova. I tamo se čuva, još i danas.

Pitajte bilo kojeg savremenog pripovedača i reći će vam da je uvek postojao trenutak kada ih je takla vatra, ono što volimo da zovemo inspiracijom, i to se vraća počecima naše rase, velikim vetrovima koji su oblikovali nas i naš svet.

Pripovedač je duboko u svakome od nas. Pripovedač je uvek sa nama. Zamislimo da naš svet uništava rat čije grozote svi možemo lako zamisliti. Zamislimo da poplave otplavljuju naše gradove, da se mora dižu. Pripovedač će biti tamo, jer je mašta ta koja nas uobličuje, čuva nas, stvara nas – za dobro i za zlo. Naše priče će nas nanovo stvoriti kad budemo izmučeni, povređeni, čak i uništeni. Pripovedač, sanotvorac, mitotvorac, to je naš feniks koji nas predstavlja u najboljem svetlu i najkreativnije.

Ona sirota devojka koja tumara po prašini, sanjajući obrazovanje za svoju decu – da li mislimo da smo bolji od nje, mi koji smo siti, sa ormanima punim odeće, gušeći se u svojim površnostima?

Mislim da će nas ta devojka, i one žene koje su razgovarale o knjigama i obrazovanju premda nisu ništa jele puna tri dana – one će nas tek odrediti.


 Svetlana Slapšak  
   Peščanik


 

Homoseksualni brakovi u istoriji Italije

Autor: Giuseppe Marcocci

Krenuti tragom pobune ne u antičkom nego u novijem Rimu, naročito nakon frakture, koju je izazvala Protureformacije, najčešće znači uhvatiti se u koštac s problemom religije. Ponašanja i misli onih koji su prelazili granice dopuštenog i prihvatljivog, u gradu papa, kao uostalom i u ostalim delovima Italije, vlast je čitala kroz naočare pravoverja i katoličkog morala. Kategorija “heretika” bila je ujedno teološka i sudska kategorija. Pripadala je mišljenju cenzora i sudaca, još pre definicije onih, koji su svojevoljno prekrišili ustanovljeni poredak.Ovde ispričana priča govori o ljudima, koje bi verovatno Inkvizicija klasificirala u heretike, iako je njihova sudbina bila drugačija i još tragičnija.
To je priča koja je potisnuta, izbrisana, kao i toliki drugi događaji, vezani za rimske i talijanske heretike, o kojima su do nas doprli iz procesnih dokumenata o njihovoj sudbini samo fragmenti. To se dogodilo i sa homoseksualnim brakovima, koji su bili sklapani u crkvi u kasnom XVI veku, a što je opisao Montaigne u svom dnevniku, pišući o putovanju kroz Italiju 1580 i 1581, prilikom kojeg je dugo boravio u Rimu. Monteigne opisuje izvestan neobičan događaj (Sledi prevod profesora Vojmira Vinje)..”.u crkvi Ivana na Porta Latina[...]su pred nekoliko godina neki Portugalci osnovali čudnovatu bratovštinu. Na misu su venčavali muško i muško, uz iste one ceremonije, kakve mi provodimo kod naših ženidaba: tako se oni zajedno pričešćuju, čita im se isto mesto iz Evanđalja, kad se venčavaju, a oni zatim idu zajedno spavati i zajedno živeti. Rimski poznavaoci takvih slučajeva ističu da u vezi muškarca i žene samo venčanje čini tu vezu zakonitom pa su ti pametnjakovići mislili, da će venčanjem i njihova veza postati pravom, ako je potvrde kroz obrede i otajstva Crkve. Tada je spaljeno na lomači osam ili devet Portugalaca iz te krasne sekte”.

Priča je začuđujuća, ali se dugo vremena smatrala lažnom, zahvaljujući delu potiskivanja znamenitog katoličkog istoričara Ludwiga von Pastora, koji je uspeo podvaliti l(objavljenu) listu sa imenima osam osuđenih na smrt dana 13 augusta 1578, vezanih za slučaj San Giovanni di Porta Latina, kao spisak Židovskih vernika, koje je spalila Inkvizicija. Al nije bilo tako. Smrtna kazna je dokrajčila stanje, koje je jako zabrinulo vlast, jer se ticalo uvođenja u tajnu seksualnu sferu, čija je praksa bila zabranjena, cerkvenog sakramenta, koji je uređivao uobičajeni društveni život; to se odvijalo u staroj bazilici, sakrivenoj u jednom od najlepših kutova Rima još dan danas, unutar Aurelijevih zidina, Egerijevog parka i ulice Latina: venčavali su se muškarci, u obredima zaštićenim ćutnjom jedne “bratovštine”.

Potresen tim događajem Montaigne je kao putnik prolaznik opisao događaj, koji izgleda da dokazuje postojanje izvesnog pravog pravcatog paralelnog društva, buntovničkog u odnosu na postojeći poredak, kako se to učinilo sucima Krivičnog Suda Guvernera – svetovnog suda – koji je vodio parnicu protiv jedanaest uhapšenih muškaraca 20 jula 1578. Sad o tome svedoče tri prilično krupna fragmenta, koja su do nas došla, tog procesa, kojeg je vodio Paolo Bruno, a pronađeni su septembra 2008 u Državnom Arhivu grada Rima. Budući da postoje lakune, ti propusti navode na mišljenje da su delovi procesa namerno izbačeni, a verovatno su to bili najvrućji delovi iskaza, iznuđeni teškim mučenjima, kojima su okrivljeni bili podvrgnuti. Za vreme te torture objašnjavali su što su činili, pa je tako izašao na videlo najdublji smisao tih brakova.

Pojava žbira u San Giovanniju di Porta Latina u nedelju posle podne 20 jula 1570 prekinula je veselu klimu gošćenja i zajednički provedenog dana skupine odraslih i mladića, svih muškog roda. Bilo ih je najviše sa Iberskog poluotoka, koji su se u toj bazilici, izgleda uz pomoć nekih članova visokog klera, sastajali i to mesto je postalo neka vrsta kluba za ljude svih dobi, klerika i laika, najčešće stranaca skromnog socijalnog porekla. Sastajalište je ostalo kozmopolitsko, uprkos Kontrareformaciji. A taj čin mogao je predstvljati pobunu i postati pozorištem buntovničkog ponašanja, kao na primer njihove pretenzije, da simulirajući brak pred oltarom i vezujući ljubavlju dve osobe istog spola, taj čin postaje legitiman, bar u očima Boga.

Iako iz dokumenata procesa proizlazi kako su se okrivljeni prepuštali slobodno telesnom uživanju, postoje i tragovi zaista sklopljenih brakova; unutar zidova koji su im izgledali sigurni u jednoj periferijskoj crkvici, s retkim posetiocima. Čuvari organizacije, koje i sudac Paolo Bruno naziva „scola“ ili „societa“ – a to su izrazi koji su se u to doba koristili za heretike – u kojoj se događalo se nedopustivo. Ti brakovi predviđali su i preoblačenje, kako nam to potvđuje jedan izvor iz 1600: “Idite u Rim u San Giovanni ante Portam, gde ćete videti, da je pre nekoliko godina, kao što sam i ja video,naslikana istoriju tih Španjolaca, koji su, pošto su sobom doveli neke mladiće njihove nacije, kako ovi ne bi bili prepoznati, njih obukli kao gospojice i u svetoj crkvi oženiše se kao da su to zaista bile žene.”

Brak je bio vrlo važan za tu grupu ljudi. Fragmenti koje posedujemo ne dopuštaju nam da rekonstruiramo celi mozaik, ali prepustimo se hipotezama. Verovatno je u godinama nakon Tridentskog koncila, koji je snažno naglasio vrednost i obavezu bračnog sakramenta, privlačnost tog rita postala važna i za one muškarce, koji su vodili ljubav na zabranjen način i to ih je nateralo da se okuraže i da se izlože velikom riziku, htijući potvrditi homoseksualnu vezu, koristeći na zabranjen način sakrament bračne zajednice pred crkvenim oltarom. Bila je to neispunjiva želja za društvo, opsednuto sumnjim, i ono je u njima videlo heretike i buntovnike.

Da će Krivični Sud Guvernera voditi proces protiv jedanaest uhapšenih 20 jula 1578 nije se samo po sebi podrazumevalo, kao ni to da će ih se procesuirati za sodomiju, a ne za herezu. Kako bi nedopustivost zlodela izvršenih u crkvi bila shvaćena u potpunosti, u gradu u kojem je vest o hapšenjima vrlo brzo procurila, trebalo je postupiti brzo i strogo. Osuda je trebala biti jasna i egzemplarna. Odluka da te ljude osudi Krivični Sud bila je prihvaćena od svih vrsta vlasti u Rimu, pa i od same Inkvizicije.

Proces je vođen zbog sodomije, ali je ispoljio velik interes za svetogrdnu ceremoniju vezanu za te homoseksualne ljubavi. Sudac nije produbljivao pitanje na doktrinalnom planu. Više su ga zanimali aspekti vezani za rekonstrukciju liturgije, osim što je želeo doznati, koja je to funkcija odgovarala obredu venčanja u zajednicama, koje su se obrazovale u San Giovanniju. Pred okrutnošću procesa, kojim su bili obuhvaćeni, okrivljenici su se našli sami i svesni svoje nesposobnosti da se brane, a uz to im je tortura jako teško izranjavila tela. Ne zna se kad je sudac Bruno završio sudski proces. Ni da li su u kasnijim sudskim suočenjima izišli na videlo drugi detalji o elementima zajednice i brakova te čudne “bratovštine”. Ispovesti iskamčene silom i zatim ukrštene, na kraju su slomile te ljude u dvorani Krivičnog Suda rimskog Guvernera i tako je razbijena veza, o kojoj su ti ljudi gajili iluzije, da su je potvrdili u bazilici , koju su pronašli kao sigurno pribežište vlastitih ljubavi. Njihove međusobne veze i sklopljeni brakovi više nisu značili ništa. Ali revnosna saradnja sa sudom, koju su neki od njih prihvatili, spasila im je život. I jedan jedini sveštenik, koji je bio uhapšen 20 jula izbegao je smrtnoj kazni. Možda kako bi ime klera ostalo čisto.

Noću između 12 i 13 avgusta 1578 petnaest ohrabrivača bratstva arčikonfranternije San Giovannije došlo je na Sud Savella i preuzelo osmoricu osuđenih na smrt: albanskog lađara Battista, Katalonca Antonia de Valza, Francisca Herrera iz Toleda, Bernardina di Paz iz Toleda i Gaspara Martina iz Vitorie. Išli su u korak s njima da ih otprate u kršćansku smrt.

“Zatim je održana misa i svi su se strasno pričestili”. Sklad između božje i ljudske pravde ponovo je uspostavljen. Zatim su izašli na ulicu i povorka se zaustavila kod mosta San Angelo: “gde je svih osam obešeno”.Na kraju ohrabrivači preuzeše po nalogu “njihova mrtva tela i prenesoše ih u San Giovanni di Porta Latina, gde su sva tela spaljena.”