03.02.2020.

Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje (3)




Manekeni

     To ptičje preduzeće moga oca bila je poslednja eksplozija šarenila, poslednji sjajni kontramarš fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj mačevalac mašte poveo na šančeve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno junaštvo s kojim je on sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je mučila grad. Lišen svake pomoći, bez priznanja s naše strane, taj čudni čovek branio je stvar poezije. Bio je čudesan mlin u čije mučnjake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim žlebovima procvetaju svim bojama i mirisima istočnog korenja. Ali, navikli na sjajno mađioničarstvo tog metafizičkog magičara, bili smo skloni da se upoznajemo sa vrednošdću njegove suverene magije, koja nas je spasavala od letarga praznih dana i nodi. Adeli niko ništa nije prebacio za njen besmisleni i tupi vandalizam. Naprotiv, osećali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju što je ukroćeno ovo preobilje u kome smo lakomo uživali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A možda je u toj izdaji bilo i tajnog poklona upućenog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i posledništvo sile višeg reda. Izdat od svih, otac se bez borbe povukao sa mesta svoje nekadašnje slave. Ne ukrstivši špade, predao je u neprijateljske ruke domen svog nekadašnjeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se povukao u praznu sobu na kraju trema i ušančio u samoću.
       Zaboravili smo na njega.
     Ponovo nas je sa svih strana opkolilo tužno sivilo grada, procvetavajući u prozorima tamnim lišajem osvita, parazitskom gljivom sumraka, koji su prerastali u meko krzno dugih zimskih noći. Sobne tapete, lako olabavljene za vreme onih dana i otvorene za šarene letove one krilate gomile, ponovo su se zatvorile u same sebe, zgusnule upličući se u monotoniju gorkih monologa.
       Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i drač. Sada su visile otupele i svadljive, tiho zveckajući kristalićima stakla kad bi neko pipajući prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je Adela u sve krakove tih lampi postavila šarene sveće, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih iluminacija, kojim su još nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo pupljenje, to žurno i fantastično zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz čarobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijajući vazduh na talije magičnih karata, rasipajući ih u šaren pljesak, prepun gustih krljušti lazura, paunovog, papagajskog zelenila, metalnih odsjaja, izvlačeći u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i kruženja, razvijajući šarene lepeze zamahnutih krila koji su se održavali još dugo posle preleta u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Još i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogućnosti šarenih blesaka, ali niko nije flautom bušio, svrdlom uznemiravao pomućene slojeve vazduha.

      Te nedelje su proticale u znaku čudne sanjivosti.

       Kreveti po ceo dan nezastrti, pretrpani posteljinom izgužvanom i uvaljanom od teških snova, stajali su kao duboke lađe spremne da otplove u mokre i složene lavirinte neke crne Venecije bez zvezda. U gluvo jutro Adela nam je donosila kafu. Lenjo smo se odevali u hladnim sobama, pri svetlu sveće koja se mnogokratno ogledala u crnim oknima prozora. Ta jutra su bila puna smušenog kretanja, dugog traženja po raznim fiokama i ormanima. Po celom stanu se čulo šljapkanje Adelinih papučica. Kalfe su palile fenjere, uzimale iz majčinih ruku ključeve od radnje i izlazile u gust, uzvitlani mrak. Majka nije mogla da izađe na kraj s toaletom. Sveće su dogorevale u svećnjaku. Adela bi se zamajala negde u dalekim sobama ili na tavanu, gde je prostirala rublje. Nemoguće je bilo dozvati je. Još mlada, mutna i prljava vatra u peći lizala je hladne, sjajne izrasline čađi u grlu dimnjaka. Sveća se gasila, soba je tonula u mrak. S glavama na stolnjaku, između ostataka doručka padali smo poluodeveni u san. Ležeći licima na krznenom trbuhu mraka, otplivali bismo na njegovom talasavom dahu u bezzvezdano ništavilo. Budilo nas je šumno Adelino spremanje. Majka nije mogla da izađe nakraj sa toaletom. Pre no što bi završila sa češljanjem, pomočnici su se vraćali na ručak. Mrak na trgu je dobijao boju zlaćanog dima. U jednom trenutku iz tog dimnog meda, iz tih mutnih čilibara, mogle su se razviti boje najlepšeg popodneva. Ali srećni trenutak je prolazio, amalgam osvita je precvetavao, narasli ferment dana, skoro već završen, ponovo je padao u nemodno sivilo. Sedali smo za sto, pomočnici su trljali ruke crvene od hladnoće i, iznenada, proza njihovih razgovora donosila je odjednom puni dan, sivi i prazni utorak, dan bez tradicije i bez lika. Ali kada se na stolu javljala činija sa ribom u staklastim pihtijama, dve velike ribe koje su ležale jedna pored druge, glavama prema repovima kao figura zodijaka, raspoznavali smo u njima grb toga dana, kalendarski amblem bezimenog utorka, i žurno smo ga delili između sebe, puni olakšanja, što je dan u njemu našao svoj lik.
       Pomočnici su ga jeli pobožno, s dostojanstvom kalendarske ceremonije. Miris bibera se širio po sobi. A kad bismo hlebom pokupili ostatak pihtija sa svojih tanjira, u mislima pretresajući heraldiku sledećih dana u nedelji, a u činiji bi ostale samo glave sa iskuvanim očima –svi bismo osećali da je dan savladan zajedničkim snagama i da se sa ostatkom više nije računalo.
      Ustvari sa tim ostatkom koji joj je bio predat na milost i nemilost, Adela se nije mnogo cifrala. Uz lupu lonaca i pljuskove hladne vode energično je likvidirala tih nekoliko sati do sumraka, koje bi majka prespavala na otomanu. Za to vreme je u trpezariji vedć pripreman dekor večeri. Polda i Paulina, švalje, širile bi se u njoj sa rekvizitima svoga faha. Uneta na njihovim ramenima, ulazila bi u sobu ćutljiva, nepokretna gospođa od dlaka i krpa s drvenom kuglom mesto glave. Ali postavljena u ugao, između vrata i peći, ta tiha dama postajala je gospodar situacije. Iz svoga ugla, stojeći mirno, čutke je nadzirala rad devojaka. Puna kriticizma i nemilosti primala je njihovo obigravanje i umiljavanja, s
kojim su se spuštali pred njom na kolena, mereći delove haljine, obeležene belim fircom. Pažljivo i strpljivo su služile čutljivi idol, koga ništa nije moglo zadovoljiti. Taj moloh je bio neumoljiv, kako samo mogu biti ženski molosi, i stalno ihje ponova slao na posao, a one, vretenaste i vitke, nalik na drvene kaleme sa kojih se odvija konac, i tako pokretljive kao oni, baratale su veštim rukama iznad te gomile svile i sukna, šuškale mašinom, pritiskajući pedal lakiranom, jeftinom kožicom, a oko njih je rasla gomila otpadaka, raznobojnih ostataka i krpica, kao ispljuvane ljuske i pleva oko dva prefinjena i rasipna papagaja. Krive čeljusti makaza otvarale su se sa škripom, kao kljunovi tih šarenih ptica.
     Devojke su nemarno gazile po šarenim parčićima, gacajuči besvesno kao po smetlištu nekog mogućeg karnevala, u staretinarnici neke neostvarene maskarade. Otresale su krpice sa sebe smejući se nervozno, očima su golicale ogledala. Njihove duše, brzo čarobnjaštvo njihovih ruku nije bilo u dosadnim haljinama, koje su ostajale na stolu, nego u tim stotinama odsečenih komadića, u tom lakomislenom i plašljivom iverju, kojim su mogli zasuti ceo grad, kao šarenom fantastičnom mećavom. Iznenada bi im postalo vručina pa su otvarale prozor, da bi u nestrpljivosti svoje samoće, u gladi stranih lica, videle makar i bezimeno lice pritisnuto uz prozor. Hladile su zažarene obraze pred zimskom noći koja je nadolazila iza zavesa –otkrivale su vrela dekoltea, pune uzajamne mržnje i rivalstva, spremne da se bore za pjeroa kog bi im tamni dah nodi bacio na prozor. Ah! kako su malo one tražile od stvarnosti. Sve su imale u sebi, imale su i previše svega u sebi. Ah! bio bi im dovoljan pjero ispunjen piljevinom, jedno dve reči, na koje su odavna čekale, da bi mogle da uđu usvoju davno pripremljenu ulogu, onu koja se odavno gurala na usta, punu slatke i strašne gorčine, koja ih je divlje uzbuđivala, kao stranice romana gutane po noći zajedno sa suzama ronjenim niz crvene pečate na licu.
      Za vreme jednog od svojih večernjih lutanja po stanu, preduzetih za vreme Adelina odsustva, moj otac je nabasao na tu tihu večernju seansu. Trenutak je stajao u tamnim vratima susedne sobe, s lampom u rukama, opčaran scenom punom groznice i crvenih pečata na licu, tom idilom od pudera, šarene hartije i propina, kojoj je kao pozadina puna značenja bila postavljena zimska nod što je disala između dignutih prozorskih zavesa. Stavljajudi naočare, približio se na nekoliko koraka i obišao oko devojaka, osvetljavajući ih lampom podignutom u ruci. Promaja iz otvorenih vrata podigla je zavese na prozoru, devojke su dozvoljavale da ih razgleda, njihajući se u bedrima, svetlucajući emaljem očiju, lakom škripavih papučica, kopčama podvezica pod haljinom podignutom od vetra; krpice počeše bežati po podu, prema otvorenim vratima tamne sobe, kao pacovi, a moj otac je pažljivo posmatrao ta stvorenja što su bežala, šapučući poluglasno: „Genus avium ... ako se ne varam scansores ili pistacci... u najvećoj meri dostojne pažnje.”
       Taj slučajan susret bio je početak cele serije seansi, za vreme kojih je moj otac brzo uspeo da opčara obe devojke lepotom svoje prečudne ličnosti. Plaćajući mu za punu galanteriju i duhovitu konverzaciju kojom im je ispunjavao praznine večeri –devojke su dozvoljavale strasnom istraživaču da studira strukturu njihovih vitkih –jednostavnih, malih tela. To se dešavalo u toku konverzacije, s dostojanstvom i elegancijom, koja je najrazličitijim tačkama tih ispitivanja oduzimala njihovu dvosmislenost. Smičući čarapu sa Paulininog kolena i zaljubljenim očima proučavajudi sažetu i plemenitu konstrukciju pregiba, moj otac bi govorio: „Kako je puna lepote i kako srećna forma života koju su gospođice izabrale. Kako je lepa i prosta teza koja vam je data da je izrazite svojim životom. Ali zato s kakvim majstorstvom, s kakvom delikatnošću vi izvršavate taj zadatak. Kad bih, odbacujući poštovanje pred Stvoriteljem, hteo da se malo zabavim kritikom stvorenja, vikao bih –manje sadržaja, više forme! Ah, kako bi svetu bilo lakše od tog gubitka sadržaja. Više skromnosti u namerama, više uzdržljivosti u pretenzijama –gospodo Demijurzi –i svet bi bio savršeniji!” vikao je moj otac baš u trenutku kad je njegov dlan izvlačio beo Paulinin list iz čarape. Tog trenutka u otvorenim vratima trpezarije pojavila se Adela noseći poslužavnik sa užinom. Bio je to prvi susret te dve neprijateljske sile posle velikog obračuna. Svi mi koji smo prisustvovali tom susretu, preživeli smo trenutak velikog straha. Bilo nam je neiskazivo neprijatno što ćemo biti svedoci novog poniženja  već teško pogođenog čoveka. Moj otac se digao sa kolena veoma zbunjen, njegovo lice je pokrivao talas sve tamnije navale stida. Ali se Adela neočekivano pokazala na visini situacije. Osmehnuta je prišla ocu i kvrcnula ga u nos. Na taj znak Polda i Paulina su radosno zatapšale, zalupale nogama i obesivši se s obe strane o očeve ruke, obigrale unaokolo sto sa njim. Na taj način, zahvaljujući dobrom srcu devojaka u opštoj veselosti, razvejan je začetnik neprijatnog konflikta.
       To je bio početak veoma interesantnih i čudnih predavanja, koja je moj otac, nadahnut čarom tog malog i nevinog auditorija, držao sledećih nedelja ove rane zime.
       Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vradale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi. Naš herezijarh je išao kroz stvari kao magnetizer, zaražujući ih i zavodeći svojim opasnim čarom. Treba li da i Paulinu nazovem njegovom žrtvom? Tih dana ona je postala njegova učenica, adept njegovih teorija, model njegovih eksperimenata.
       Ovde ću se postarati da sa potrebnom opreznošću, i izbegavajući sablazni, izložim tu preterano jeretičku doktrinu, koja je u to vreme na duge mesece opčarala moga oca i zagospodarila svim onim što je preduzimao.


Traktat o manekenima

ili
Druga knjiga Postanja


         Demijurg –govorio je moj otac –nema monopol stvaranja –stvaranje je privilegija svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva životna snaga iskušenja koja nas mami da nečemu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se napetosti, zgušnjavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogućnosti koje kroz nju prolaze lakim drhtajima. Čekajući na životvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez kraja, kuša hiljadama slatkih okruglina i mekoća, koje u slepim maštanjima rađa iz sebe.
        Lišena sopstvene inicijative, čulno podatna, ženski plastična, popustljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste šarlatanstva i diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurških manipulacija. Materija je najpasivnije i najnezaštićenije biće u kosmosu. Svako je može mesiti, formirati, svakom je poslušna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji života na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je često puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama života, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i važnog eksperimenta ono čak može pretpostavljati zaslugu. To je polazna tačka za novu apologiju sadizma.
         Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako čudnog elementa, kakav je materija. Nema mrtve materije –učio je on –mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate forme života. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je posedovao važne i interesantne stvaralačke recepte. Zahvaljujući njima, stvorio je mnoštvo vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li de ti recepti ikada biti rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se čak te klasične metode kreacije pokazale jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jeretičkih i prestupničkih metoda.
     Ukoliko se otac od tih opštih principa kosmogonije više približavao terenu svojih užih interesovanja, utoliko mu se glas spuštao do prodornog šapata, izlaganje mu je postojalo sve teže i zamršenije, a zaključci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i rizičnijim regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoteričnu svečanost. Zatvarao bi jedno oko, stavljao dva prsta načelo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom lukavošću se uvlačio u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije, najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem skloništu, pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironičnim prstom, dok ne bi izgolicao blesak razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati.

       Devojke su sedele nepomično, lampa je dimila, sukno je ispod igle mašine davno bilo skliznulo, a mašina je caktala prazno, prošivajudći crno bezzvezdano sukno, što se odvijalo iz crne bale noći iza prozora.

      Suviše dugo smo živeli pod terorom nedostižnog savršenstva Demijurga –govorio je moj otac –suviše dugo je savršenstvo njegovog dela paralisalo naše sopstveno stvaralaštvo. Ne želimo da mu konkurišemo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Hoćemo da budemo tvorci u sopstvenoj nižoj sferi, želimo za sebe stvaralaštvo, želimo stvaralačko blaženstvo, želimo –jednom rečju –demijurgiju. –Ne znam u čije je ime moj otac proklamovao te postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarnošdu je davala patos njegovim rečima. Što se nas tiče mi smo bili daleko od svakih demijurških pretenzija.
       Međutim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladajudoj eposi. Nije nam stalo –govorio je –do dela dugog daha, do bića na daleku metu. Naše kreature nede biti junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge de biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri –bez daljih planova. Često radi jednog gesta, radi jedne reči latićemo se truda da bismo im dali život na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: težište nećemo bacati na trajnost i solidnost izrade, naša dela de biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, daćemo im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja će im u njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitničarenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru. Od natrag mogu prosto biti zašivene platnom ili okrečene. Naša ambicija biće sadržana u sledećoj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku reč, svaki čin daćemo život drugom čoveku. Takav je naš ukus, to će biti svet po našoj volji. Demijurg je uživao u prefinjenim, savršenim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo lošem kvalitetu. Prosto nosi nas, oduševljava jeftinoća, ništavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema šarenoj hartiji, prema papier mâché, prema farbi od laka, prema kučinama i piljevini? To je –govorio je s bolnim osmehom –naša ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj mekoći i poroznosti, prema njenoj jedinoj, mističnoj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, čini je nevidljivom, naređuje joj da se izgubi pod igrom života. Mi, naprotiv, volimo njen škrgut, njenu otpornost, njenu lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen teški napor, njenu nemodć, njenu slatku nezgrapnost.
      Devojke su sedele nepokretne, staklenih očiju. Njihova lica su bila izdužena i otupela od slušanja, obrazi pokriveni crvenim pečatima, teško je bilo toga trenutka oceniti da li spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja. Jednom rečju –zaključivao je moj otac –hoćemo da drugi put stvorimo čoveka, po obrazu i podobiju manekena.
       Tu, radi vernosti izveštača, moramo opisati jedan sitan i beznačajan incident koji se desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu važnost. Taj incident, sasvim nerazumljiv i besmislen u datom nizu događaja, može se možda objasniti kao neka vrsta rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti objekta prenete u psihičku oblast. Savetujemo čitaocu da ga isto tako lakomisleno ignoriše, kao što činimo i mi. Evo njegovog toka:
     U trenutku kad je moj otac izgovarao reč „maneken”, Adela je pogledala na ručni sat, posle čega se sa Poldom sporazumela očima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispružila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispružila ga kao zmijsku glavu.
      Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukrućeno, velikih očiju koje su treptale, još dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su raširenih očiju gledale moga oca. Moj otac se nakašlja, ućuta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom trenutku crte njegova lica, maločas tako razbarušene i pune vibracije, složiše se u pokorne linije.
       On –nadahnuti herezijarh, jedva pušten iz vihora zanosa –naglo se zgrčio u sebi, pao i sklupčao se. A možda su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo ukočeno, veoma crven, spuštenih očiju. Gospođica Polda je prišla i sagnula se nad njim. Tapšući ga lako po plećima, govorila je tonom blagog hrabrenja: „Jakub će biti pametan, Jakub de poslušati, Jakub neće biti tvrdoglav. No, molim... Jakube, Jakube... ”
     Ispružena Adelina papučica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jezičak. Moj otac se digao lagano i spuštenih očiju, pošao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena. Lampa je šištala u tišini, u gustišu tapeta su tamo-amo leteli značajni pogledi, šapati otrovnih jezika, misli u cik-cak linijama.


Traktat o manekenima

Nastavak

      Slededće večeri otac je s obnovljenom živošću nastavio svoju tamnu i zamršenu temu. Mreža njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavošću. Ali ponekad je inspiracija širila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom grozom, odlazedi u dutljivim volutama u dubinu zimske noći. Figure panoptikuma, moje gospođice –počeo je –kalvarijske parodije manekena, ali čak i u tom obliku čuvajte se, lako je tretirati. Materija ne zna za šalu. Ona je uvek puna tragičnog dostojanstva. Ko se usuđuje da misli da se može igrati sa materijom, da se ona može formirati šale radi, da šala ne urasta u nju, ne uvlači se odmah kao sudbina, kao predodređenje? Da li predosećate bol, potmulu patnju te marionete, koja ne zna zašto je to, zašto mora da traje u toj silom nameštenoj formi, koja je parodija? Shvatate li mod izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on baca na bespomoćnu kladu i savlađuje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa duša? Dajte nekoj glavi od kučina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim grčem, sa tom napetošću jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke.
     Gomila se smeje toj parodiji. Plačite, moje gospođice, nad sopstvenom sudbinom, videći bedu zarobljene materije, koja ne zna šta je i zašto postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat.Gomila se smeje. Shvatate li strašan sadizam, opojnu, demijuršku okrutnost tog smeha? Jer plakati nam, moje gospođice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu materije, silovane materije, nad kojom je izvršeno strašno bespravlje. Odatle počinje, moje gospođice, strašna snaga svih ludačkih golema, svih marioneta, tragično zamišljenih nad svojom smešnom grimasom.
     Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesrćne kraljice Srbije, eno genijalnog mladića, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesredni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana1


      Da li u toj marioneti zaista ima nešto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bića? Ta sličnost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo, ko je sam po sebi taj nesrećni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospođice, neko anoniman, neko strašan, neko nesredan, neko, ko u svom gluvom životu nikad ništa nije čuo o životu kraljice Drage...
       Jeste li čuli nodu strašno zavijanje tih voštanih marioneta, zatvorenih u vašarske šatore, žalosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica?
       Na licu moga oca, uzbuđenog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir bora, levak koji je rastao u dubinu, na čijem dnu je gorelo strašno proročko oko. Njegova brada se čudno naježila, čuperci i četkice kose, koji su šikljali iz bradavica, iz mladeža, iz nozdrva, naježili su se na svojim korenovima. Tako je stajao ukočen, užarenih očiju, drščući od unutrašnjeg uzbuđenja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj tački.
       Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da zažmurimo na ono što će se za trenutak dogoditi. Zatim je prišla ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlučnosti, zatražila veoma jasno...


_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _


   Gospođice su sedele ukočeno, spuštenih očiju, u nekoj čudnoj zaprepaščenosti...

Traktat o manekenima

Završetak

                   Jedne od sledećih večeri moj otac je ovim rečima nastavio dalje predavanje:

     –Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim važnim parodijama, moje gospođice, plodovima prostačke i vulgarne neuzdržljivosti –hteo da govorim objavljujudi svoje predavanje o manekenima. Nešto drugo sam imao na umu.

     Tu je moj otac pred našim očima počeo da gradi sliku te njegove u snu viđene generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bića, neke pseudovegetacije i pseudofaune, rezultata fantastične fermentacije materije.
       Bila su to stvorenja naizgled slična živim bićima, kičmenjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bića, bez unutrašnje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamćenjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podleže materija, uopšte uzevši ograničena je i izvesna količina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima života.
       Ta bića –pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog života –mogla su se dobiti stavljajući izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podsećala na niže forme faune.
     Kod bića tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali hemijska analiza nije u njima otkrivala čak ni traga belančevinastih jedinjenja niti ikakvih jedinjenja ugljenika.

      Ipak te primitivne forme nisu bile ništa u poređenju sa bogatstvom oblika i veličanstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo određenim sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasićeni emanacijama mnogih života i događaja –istrošene atmosfere, bogate specifičnim dodacima ljudskih maštanja –ruševine, bogate humusom uspomena, čežnji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i kratkotrajno, živela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele.
      Tapete u takvim stanovima moraju biti već vrlo istrošene i umorne od neprestanog putovanja po svim kadencama ritmova; ništa čudno što onda silaze na stranputice dalekih, rizičnih maštanja. Rđa nameštaja, njihova supstanca mora već biti razlabavljena, degenerisana i podložna grešnim iskušenjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu procvetava, kao lepa ospa, fantastična skrama, šarena, bujna plesan.

     –Gospođice znaju –govorio je moj otac –da u starim stanovima ima soba na koje se zaboravlja. Neposedćivane mesecima, venu napuštene među starim zidinama i dešava se da se uvlače u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom za svagda izgubljene za naše pamćenje, lagano gube i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmorišta sporednih stepenica mogu biti tako dugo neprimećena od domadćih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u fantastičnom crtežu pukotina i linija.

     –Ušao sam jednom –govorio je moj otac –rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepašćen izgledom tih soba. Iz svih pukotina u podu, iz svih opšivnica i niša rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh treperavom čipkom filigranskog lišda, mrežastu gustoću neke tople bašte, pune šapata, svetlucavog njihanja, nekog lažnog i blagog proleda. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo krakova, duž ormana njihali su se bokori finog drveda, na vrhovima se rasprskavali u sjajne krošnje, u vodoskoke čipkastog lišća, koje je prašinastim hlorofilom dopiralo čak do ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom lišću je klijalo ogromno, belo i ružičasto cveće, pupilo pred očima, bujno raslo iz sredine ružičastom mekotom i prelivalo se preko ivica, gubeći latice i raspadajući se u brzom precvetavanju.

     –Bio sam srećan –govorio je moj otac –od tog neočekivanog cvetanja, koje je ispunilo vazduh trepetavim šuštanjem, blagim šumom, koji se kao šarene konfete prosipao kroz tanke šibljičice grančica.
   Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i materijalizuje to žurno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantastičnih oleandera, koji su ispunili sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cveća.

   –Pre no što je palo veče –završio je otac –nije bilo više ni traga od tog divnog cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, slučaj čudne simulacije materije, koja na sebe uzima izgled života.

    Moj otac je bio čudno živahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironičan pogled, bio je prepun živosti i veselosti. Zatim, uozbiljivši se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga granične forme, sumnjive i problematične, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, kataleptična emanacija mozga, koja je u izvesnim trenucima iz spavačevih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu sobu, kao lepršava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha.

     –Ko zna –govorio je –koliko je onih što pate, unakaženih, fragmentarnih oblika života, kao veštački skucan, ekserima na brzu ruku slupan život ormana i stolova, raspetog drveda, tihih mučenika okrutne ljudske dosetljivosti. Strašne transplantacije stranog i jedno drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesrednu ličnost.
Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, žilama i šarama naših starih, poverljivih ormana. Ko de u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede uglačane da se ne mogu prepoznati.
     Očevo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zamišljenu mrežu bora, postalo nalik na čvorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da de otac pasti u stanje ukočenosti, koje ga je ponekad posećivalo, ali se on naglo trgnuo, došao k sebi i ovako dalje nastavio:

–Davna, mistična plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su bila umetnuta, ugrađena tela, lica, u salonu je stajao otac –ispunjen, uštavljena pokojnica žena je bila dilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je imala ogromne jelenske rogove.

     Ta glava, razapeta među granama rogova pod tavanicom, u tišini kajite lagano je dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuvačke, koja je pucala od tihog šapata. Meduze, kornjače i ogromni rakovi, obešeni na gredama tavanice kao kandelabri i pauci, bez kraja i konca su u toj tišini prebirali nogama, išli i išli na mestu...
      Lice moga oca je odjednom dobilo brižan izraz, jer su mu misli putevima ko zna kakvih asocijacija prešle na nove primere:

    –Treba li da prećutim –govorio je prigušenim glasom –da se moj brat usled duge i neizlečive bolesti lagano promenio u klupče gumenih creva, da ga je moja sirota rođaka danju i nodću nosila u jastucima, pevušeći nesrednom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih noći? Može li biti išta žalosnije od čoveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razočaranje za roditelje, kakva dezorijentacija za njihova osćanja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih za mladića koji je mnogo obedavao! Pa ipak, verna ljubav jedne rođake pratila ga je u toj promeni.

     –Ah ne mogu više, ne mogu da slušam to! –jauknu Polda savijajući se na stolici. –Ućutkaj ga, Adela...

    Devojke su ustale, Adela je prišla ocu i ispruženim prstom napravila pokret koji je označavao golicanje. Otac se zbunio, zaćutao i počeo, pun straha, da se povlači unazad pred Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno išla za njim, preteći mu otvoreno prstom, i korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula protežući se. Ona i Polda, naslonjene jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogledaše u oči.




Нема коментара:

Постави коментар