Četrdeset sedma glava
O čudnom načinu kako je začaran don Quijote od Manche, s drugim
slavnim zgodama.
Kad je don Quijote vidio da su ga tako strpali u kavez i natovarili na kola, reče:
— Mnoge sam slavne istorije o skitnicima vitezovima čitao, no nikada još nisam ni čitao, ni vidieo, ni čuo da ovako vode začarane vitezove, i još ovako polagano, kako već znaju ići ove trome i spore životinje. Svagda je običaj da začarani vitezovi budu u silnoj brzini nošeni po zraku, ovijeni kakvim mutnim i mračnim
oblakom ili na kakvim ognjenim kolima, ili na kakvu hipogrifu ili drugoj takvoj životinji. Ali kako me evo sada vode na volovskim kolima, to me bogme buni! No možda mora viteštvo i čaranje ovih naših današnjih vremena drugim putovima udarati nego što je udaralo nekoć. Moglo bi i to biti, kako sam ja nov vitez na svetu i prvi koji sam iskusio zaboravljeno već skitničko vitezovanje, da su se sada opet pronašla drugačija čaranja i drugi načini kako se vode začarani vitezovi. Što sudiš ti o tome, sinko Sancho?
— Ne znam ja šta bih sudio — odgovori Sancho — jer ja se nisam toliko viteških knjiga načitao koliko vi, ali bih ipak rekao i zakleo bih se da ove prikaze što se evo tuda vrzu nisu sasvim blagočastive.
— Blagočastive? Bože mili! — klikne don Quijote. — Kako bi i bile blagočastive kad su ovo sami besi, koji su se uobličili u ovakve neobične prikaze zato da me gurnu u ovakvo stanje. A želiš li se uveriti da je istina što ti velim, dirni ih i pipni, pa ćeš razabrati da su im tela samo od vazduha , te su jedino priviđenja.
— Tako mi Boga, gospodaru — odvrati Sancho — ja sam ih već dirnuo: ovaj bes što se oko nas uzmuhao, jedar je i zadrigao, a ima još jedno svojstvo, koje besovi nemaju, kako sam ja čuo. Veli se da svi oni zaudaraju na sumpor i na druge gadne smradove, a ovaj miriše do pol milje po ambri.
To je Sancho rekao o don Fernandu, koji je kao velik gospodin valjda tako i mirisao.
— Nemoj se tome čuditi, prijatelju Sancho — objasni don Quijote — nego shvati da đavoli znaju mnogo, pa iako vonjaju, oni sami ne zaudaraju ni po čemu, jer su dusi, a ako na što mirišu, ne mogu mirisati ni na što ugodno, nego samo na gad i na smrad. To je zato što oni, gde bili da bili, uvek sa sobom nose pakao i nikakve
im olakšice ne može biti u mukama, a kako je ugodni miris na slast i na veselje, nemoguće je da bi oni mirisali na išta dobro. Ako se pak tebi čini da taj bes što si ga spomenuo miriše po ambri, onda se ti ili varaš, ili on želi tebe zavarati da ga ne smatraš za besa.
Takve su razgovore razvodili gospodar i sluga. Poboje se zato don Fernando i Cardenio da im ne bi Sancho sasvim dokučio naum, kad ga je već prilično napipao, te odluče ubrzati odlazak. Zovnu krčmara ustranu i narede mu da osedla Rocinanta i osamari Sanchova magarca, i on to brže-bolje uradi. Dotle je sveštenik uglavio već s vojnicima da ga otprate do njegova sela, a on će im platiti za svaki dan. Cardenio obesi Rocinantu na sedleni obluk s jedne strane
štit, a s druge strane pliticu, mahne Sanchu i zapovedi mu da uzjaše magarca i prihvati Rocinantove vođice, a onda namesti ona dva vojnika s puškama s obadviju strana uz kola. Ali pre nego krenuše, dođu još krčmarica, njena kći i Maritornes da se oproste s don Quijotom, te se uzmu pretvarati kao da plaču od boli zbog njegove nesreće, a don Quijote im reče:
— Ne plačite, dobre gospođe, jer sve ove nevolje zapadaju ljudima od viteškoga reda, od kojega sam ja; i da se meni ovakve nezgode ne događaju, ne bih ja sebe smatrao za slavna skitnika viteza; vitezovima od slaba imena i glasa nikada se ne događaju takve zgode, jer oni nisu nikomu ni na pameti. No junacima se
događaju, jer njihovoj su hrabrosti i junaštvu zavidni mnogi knezovi i mnogi drugi vitezovi, te nastoje da nevaljalštinama satru čestite junake. Ali vrlina je ipak tako moćna te sama po sebi, uza sva čaranja koliko god ih je znao prvi izumitelj njihov Zoroaster, pobeđuje u svakoj nevolji i sja na svetu onako sjajna kao što sja sunce na nebu. Oprostite mi, krasne dame, ako sam vam, po nepažnji svojoj, išta nažao učinio (s voljom i sa znanjem nisam to učinio nikada nikomu), i molite se Bogu da me izbavi iz ovoga zatvora u koji me strpao neki zlobni čarobnjak; a dok se ja oslobodim odavde, neću smetnuti s pameti dobrotu koju ste mi iskazale na ovome dvoru, nego ću vam zahvaliti, odslužiti i uzvratiti
vam je kako je vredna.
Dok se to zbivalo među damama iz dvora i don Quijotom, oproste se sveštenik i brijač s don Fernandom i njegovim drugovima, s kapetanom i njegovim bratom i sa svim onim veselim gospođicama, posebno s Dorotejom i Luscindom. Svi se izgrle i zareknu da će se javljati kako im je. Don Fernando rekne svešteniku kamo da mu piše kad mu bude javljao o don Quijotu i zajamči kako mu je to najmiliji glas koji želi čuti, a on će mu sam javljati sve što god misli da bi mu bilo drago: i svoju ženidbu, i krštenje Zoraidino, i zgode don
Luisove, i Luscindin povratak kući. Ovaj obeća da će sve dokraja učiniti što mu naređuje. I opet se izgrle i opet se stanu nadmetati prijateljskim ponudama.
Uto pristupi svešteniku krčmar, dade mu neke papire i reče da ih je našao u podstavi one torbe u kojoj je našao i Pripovest o nerazboritom znatiželjniku, pa kad se gospodar tih stvari nije više vratio, neka uzme on sve, jer njemu, krčmaru, ne treba kad ne zna čitati. Sveštenik mu zahvali, rasklopi odmah i vidi da na prvome od tih listova piše: Novela o Rinconetu i Cortadillu. Po tome razabere da je to pripovest, a kako je ona o Nerazboritom znatiželjniku bila dobra, pomisli da će valjati i ova, jer možda su obadve od istoga pisca. Spremi je dakle i odluči pročitati dok bude zgode.
Uzjaše on, a tako i prijatelj njegov brijač, s krinkama na licu, da ih odmah ne prepozna don Quijote, i krenu za kolima. A poredali se ovako: prvo kola, koja vodi njihov vlasnik; s obadve su strana, kako rekosmo, vojnici s puškama; onda jaše Sancho na magarcu i vodi Rocinanta za vođice; a iza sviju jašu na naočitim mulama sveštenik i brijač, zakrinkana lica, kako je već spomenuto, ozbiljna i
dostojanstvena vladanja, pa putuju polagano, kakav je već spori korak volovski. Don Quijote sedi među rešetkama, svezanih ruku, ispruženih nogu, naslonjen na letve, tako tih i strpljiv kao da i nije čovek od mesa, nego kameni kip. I tako oni polagano i tiho prevale do dvije milje, te stignu u neku dolinu, koja se volaru učini zgodnim mjestom za odmor i volovima za pašu. Rekne on to svešteniku , ali brijač rasudi da je bolje još malo dalje otići, jer on zna da za ovim
pristrankom što se vidi u blizini ima dolina s bujnom travom i mnogo boljom nego što je ova. Brijačevo mišljenje bude prihvaćeno i oni tako nastave put.
Uto se sveštenik obazre i opazi da im iza leđa dolazi nekih šest sedam ljudi na konjima, u dobroj odeći i opremi. Ti ih ljudi brzo stignu, jer nisu putovali sporo i tromo poput volova, nego onako kako jašu na kanoničkim mulama kad žele stići u podne u krčmu, koja je odatle bila udaljena manje od milje. Brzi stignu polagane i pozdrave se uljudno, a jedan od tih pridošlica, ukratko kanonik iz Toleda i gospodar onima drugim što ga prate, kad ugleda ovu povorku u kojoj se nižu kola, vojnici , Sancho, Rocinante, sveštenik i brijač, i još don Quijote zatvoren u kavez, morade zapitati zašto tako vode toga čoveka, premda je već po znakovima razabrao da je to sigurno neki zlikovac, ili razbojnik, ili kakav drugi zločinac koga će Sveto bratstvo kazniti. Jedan od vojnika , koga je zapitao, odgovori mu:
— Zašto ovaj vitez ovako putuje, neka vam, gospodine, odgovori on sam, jer mi ne znamo.
Začuje don Quijote taj razgovor, te progovori:
— Jeste li vi možda, gospodo vitezovi, vešti i upućeni u poslovima skitničkoga viteštva? Ako jeste, pripovediću vam svoje jade, a ako niste, čemu i da se mučim pričati ih.
Dotle su već bili prišli sveštenik i brijač. Vide oni da su putnici u razgovoru s don Quijotom od Manche, pa bi im hteli odgovoriti tako da putnici ne otkriju njihove smicalice.
Kanonik, komu je don Quijote ono rekao, odgovori:
— Zaista, brate, bolje ja znam viteške knjige nego dijalektiku Villalpandovu. Ako je dakle samo to, možete mi pripovediti šta želite.
— U ime Božje dakle! — prihvati don Quijote. — Kad je tako, gospodine viteže, znajte da sam ja začaran u ovoj krletki od zavisti i prevare zlobnih čarobnjaka, jer vrlinu više proganjaju zli, nego što je ljube valjani. Ja sam skitnik vitez, ali nisam od onih kojima božica slave nije zapamtila ni ovekovečila ime, nego od onih koji će usprkos i uprkos zavisti, te svima, koliko god ih ima, magovima u
Perziji, brahmanima u Indiji i gimnosofistima u Etiopiji, prodičiti svoje ime u hramu besmrtnosti, da bude za ugled i primer budućim vekovima, te da skitnici vitezovi vide stope po kojima treba da stupaju ako žele dopreti do vrška i visa junačke slave.
— Istinu veli gospodin don Quijote od Manche — progovori sada sveštenik — jer on se na tim kolima začaran ne vozi po svojoj krivici i zbog svojih greha, nego od zlobe onih kojima je vrlina nemila i hrabrost mrska. Ovo je, gospodine, Vitez Tužnog Lika, ako ste mu već čuli ime; njegovo će junaštvo i velika dela biti zapisana u krutu rudu i večni mramor, koliko god se mučila zavist da ih
pomrači i zloba da ih skrije.
Kad je kanonik čuo i onoga zatvorenoga i ovoga na slobodi kakav su razgovor raspleli, gotovo se prekrstio od čuda i nije znao šta je po sredi, a isto se tako začude i svi koji su s njim. Dotle se približio Sancho Panza, koji im je čuo razgovor, pa će i on istresti što zna:
— Sada, gospodo, ili vi meni zamerili ili ne zamerili što se utičem u reč; evo što je: gospodar moj don Quijote začaran je isto onako kao što je začarana i moja mati; sasvim je on pri pameti, jede, pije i obavlja nuždu kao i svi drugi, pa ju je i jučer obavio, pre nego što je strpan u kavez. Kad je eto ovako, ko će meni osoliti
pamet da je on začaran? Ja sam slušao kako sav svet govori da začarani ljudi niti jedu, niti spavaju, niti govore, a moj će vam gospodar, ako ga ne sprečite, govoriti više nego trideset advokata.
Okrene se on, pogleda sveštenika i nastavi:
— Ah, gospodine , gospodine ! Zar ste vi mislili da vas ja ne poznajem i zar ćete vi misliti da ja ne dokučujem i ne pogađam kamo te nove čarolije šibaju? Znajte da ja vas poznajem, koliko god vi sakrivali lice, i znajte da ja vas razumem, kako god vi tajili svoje smicalice. Napokon, gde zavist vlada, ne može živeti vrlina, a gde je škrtost, nema darežljivosti. Da vas nije bilo, časni gospodine, sada bi moj gospodar već bio venčan s princezom Micomiconom, a ja bih bio u najmanju ruku grof, jer ničemu se drugomu ne bih mogao nadati ni od dobrote mojega gospodara Tužnog Lika ni od velikih mojih zasluga! Ali vidim da je istina što kazuju da se kolo sreće okreće brže od vodeničkoga kola, te ko je bio jučer na visini, danas je na zemlji. Žao mi je dece moje i žene moje; mesto da oni ugledaju oca, kako bi mogli i kako bi trebali, gde im ulazi na vrata kao namesnik ili potkralj kakva otoka ili kraljevine, ugledaće oni njega gde im ulazi kao konjušar. Sve ovo što sam rekao, gospodine svešteniče, ne velim ni rad čega nego da vi, časni gospodine, po duši i po savesti promislite kako to postupate s mojim gospodarom, pa da pazite neće li vas Bog na drugom svetu potegnuti zbog toga što ste zatvorili mojega gospodara i neće li vam u greh upisati što je moj gospodar don Quijote za ovo vreme dok je zatvoren promašio tolike prilike
gde bi bio pomogao i dobra dela učinio.
— A gle toga besa! — klikne brijač. — Zar si i ti, Sancho, od istoga kova od kojega je tvoj gospodar? Tako mi Boga, i tebe ću ja još videti u društvu s njim u kavezu, pa ćeš biti začaran kao i on, kad se i tebe prima njegova ludost i njegovo viteštvo. U zao te mah obremenio svojim obećanjima, u zao ti je čas ubio u tikvu to ostrvo, kojega si se toliko zaželio.
— Nisam ja ni od koga bremenit — odgovori Sancho — i neće mene niko obremeniti, sve da je sam kralj; ako sam siromah, ja sam hrišćanin od starine i nikomu ne dugujem ništa; ako ja želim ostrva, drugi žele drugo i više; što ko čini, na obraz mu pada; čim sam čovek, mogu postati i papa, a kamoli ne bih mogao postati namesnik kojega ostrva, pogotovu gde moj gospodar može osvojiti
toliko njih da neće ni znati komu bi ih porazdavao. Pripazite, gospodine brijaču, što vi govorite, jer to vam nije onakav posao kao kad brijete komu bradu i nije zjati isto što i znati. Ja to velim, jer mi se svi poznajemo, pa vi meni nećete prodati rog za sveću. A što se tiče začaranosti mojega gospodara, Bog bi znao što je istina; neka dakle bude kako jesta, jer je još gore dirati u to.
Brijač ne htede Sanchu odgovarati, da on ne bi svoji budalaštinama otkrio što brijač i sveštenik svom silom nastoje sakriti.
Od toga istoga straha reče sveštenik kanoniku da bi malko odmakli
napred, pa će mu pripoediti tajnu o čoveku u kavezu i još mnogo toga što će mu biti na zabavu. Kanonik učini tako, krene napred sa svojim slugama i s njime te pozorno sasluša sve što mu je ovaj pričao o don Quijotovu stanju, živovanju, ludosti i navadama.
Ispripovedio mu ukratko početak i uzrok njegova ludovanja i sve redom zgode njegove, dokle god nije strpan u taj kavez da bude odveden u zavičaj, pa da mu onde izleče ludost, ako se može izlečiti kakogod. Začude se opet sluge i kanonik, slušajući neobičan život don Quijotov, a kad su ga dokraja čuli, reći će
kanonik:
— Zaista, gospodine svešteniče , ja sudim da su štetne u državi te takozvane viteške knjige. Ja sam doduše od dosade i od nevaljala ukusa gotovo svim tim knjigama, koliko god ih je štampano , pročitao početak, ali nikada se nisam mogao nakaniti da ikoju pročitam od početka do svršetka, jer mi se čini da je u svima manje-više jedno te isto, pa što je tu, to je i tamo, a što je ovde, to je i onde. Takve su knjige i sastavci po mojem sudu još lošiji od Miletskih priča,
a to su nesklapne pripovesti, kojima je jedini naum zabavljati, a nije i poučavati; drugačije su pak poučne priče, koje zabavljaju i poučavaju u isti mah. No sve ako je takvim knjigama prva svrha zabavljati, ne znam kako će one to postići kad su pune i prepune ludorija; jer slast koju u duši osećaš treba da ti nastaje od krasote i sklada što ih vidiš i motriš u onom što ti se javlja pred očima ili u mašti; ali ono u čemu ima rugobe i nesklada ne može nam biti ni na kakvu radost. Kakve lepote ili kakva sklada delova s celinom i celine s delovima može biti u knjizi ili u priči u kojoj mladić od šesnaest godina navaljuje na gorostasa golema kao gora, te ga mačem prepolovljuje kao kakav kolačić? A kad hoće da nam opišu bitku, onda kazuju da na neprijateljskoj strani ima milion boraca, no čim udari na njih junak te knjige, moramo verovati, hteli ili ne hteli, da taj vitez zadobiva pobedu samom snagom junačke svoje ruke. A što da reknemo o onoj lakoći s kojom kraljevska ili carska naslednica srće u zagrljaj skitniku vitezu koga nije ni znala? Čijoj bi pameti, ako nije sasvim barbarska i neuljuđena, moglo goditi kad čita kako kula puna vitezova plovi po moru kao brod na povoljnom vetru, pa je danas omrkla u Lombardiji, a sutradan osvanula u zemlji popa Ivana od Indije ili u drugoj zemlji, koju nije otkrio ni Ptolomej ni video Marco Polo? A ako mi se na to odgovori
da pisci tih knjiga pišu njih kao izmišljotine, te ne moraju dakle paziti da budu savesni i istiniti, onda ja velim da je izmišljotina to bolja što se istinitijom čini i to zanimljivija što je podobnija da bi se mogla dogoditi. Izmišljene priče treba da ugode čitateljevu razboru time što su napisane tako da mu olakšavaju ono što ne može biti, uravnjuju ono što je golemo, uznose duh, zadivljuju ga, zapanjuju,
uzbunjuju i zabavljaju, tako da naporedo ide čuđenje i veselje. A svega toga ne može imati ko se uklanja verovatnosti i oponašanju, u kojima i jest savršenost onoga što se piše. Nisam još nikada vidieo vitešku knjigu koja bi prikazivala potpunu celinu priče sa svim udovima, tako da se sredina slaže s početkom, a svršetak s početkom i sa sredinom; nego oni sastavljaju takvu knjigu od tolikih česti te bih rekao da im je nakana stvoriti sablast i neman, a ne skladnu sliku. Osim toga, stil im je opor, dogodovštine neuverljive, ljubavne zgode razuzdane, uljuđenost nikakva, bitke preopširne, razgovori tupi, putovi glupi, sve u sve bez ikakve razumne veštine, te su zato takvi pisci zavredili da budu kao beskorisna čeljad isterani iz hrišćanske države.
Slušao ga sveštenik s velikom pozornošću; učini mu se da je to čovek bistre pameti, koji o svemu pravo sudi što god veli. Odgovori mu dakle da i sam misli tako i mrzi viteške knjige, pa je spalio sve viteške knjige don Quijotove, kojih je bila sva sila. Pripovedi mu kako im je sudio, te koje osudio da budu spaljene, a koje ostavio na životu.
Nasmeja se kanonik od srca i reče da je doduše pokudio te knjige, ali se ipak nađe u njima nešto dobro, jer u njima je bistroj pameti zgodna prilika da se prodiči: tu je široko i daleko polje po kojem može pero leteti bez smetnje, crtati brodolome, svim svojstvima što ih mora imati, to jest biti oprezan i znati presretati neprijateljske lukavštine, biti rečit govornik, koji zna i potaknuti i
zauzdati svoje vojnike, zreo u odluci, brz na delu, hrabar u obrani i navali; tu pero može opisivati čas koju tužnu i tragičnu zgodu, čas koji veseli i nenadani događaj; sad prekrasnu damu, čestitu, razboritu i valjanu; sad kojega hrišćanina viteza, uljudna i hrabra; čas kojega silovitoga prostaka razmetljivca; čas dobra, junačna i mudra vladara; može prikazivati dobrotu i vernost podaničku, uzvišenost i milost njihovih gospodara. Može se pisac pokazati čas kao astrolog,
čas kao slavan kozmograf, sad kao muzičar, sad kao veštak u državnim poslovima; ako ga je volja, biće mu možda prilike da se pokaže i kao čarobnjak. Može on prikazivati lukavost Uliksovu, pobožnost Enejinu, hrabrost Ahilovu, nesreću Hektorovu, izdaju Sinonovu, prijateljstvo Eurijalovo, darežljivost Aleksandrovu, veličinu Cezarovu, blagost i istinitost Trajanovu, vernost
Zopirovu, mudrost Katonovu, uopšte sva ona svojstva koja usavršavaju i diče čoveka, pa može čas jednoga kititi svima njima, čas ih deliti mnogima. A ako to čini tečnim stilom i s duhovitom invencijom, koja je nalik na istinu koliko god može biti, satkaće tkivo od svakojakih krasnih žica, pa kad ga bude otkao, tako će biti savršeno i krasno te će doseći vrhunac lepote koja se traži od knjiga, to jest, koja u isti mah i poučava i zabavlja, kao što sam već rekao. A ako se te knjige slobodno pišu, ima autor prilike pokazati se i kao epski i kao lirski pisac, kao traged i kao komik, sa svim onim čega god ima u prelepoj i umiljatoj veštini pesništva i rečitosti, jer epsko se delo može napisati i u prozi i u stihovima.
Četrdeset osma glava
u kojoj kanonik nastavlja razglabati o viteškim knjigama, s drugim pojedinostima dostojnim njegova uma.
-Tako je kako vi velite, prečasni gospodine kanoniče — reče sveštenik— i zato zaslužuju to veću pokudu oni koji još i danas pišu takve knjige, a ne paze ni najmanje na zdravu pamet, ni na umetnost i pravila za kojima bi se morali povoditi, pa da se proslave u prozi onako kao što su se u stihovima proslavila ona dva prvaka grčkoga i latinskoga pesništva.
— I mene je — odvrati kanonik — bila preuzela neka napast da napišem vitešku knjigu, pa sam se hteo u njoj držati svih pravila što sam ih spomenuo; a da istinu priznam, napisao sam više od sto listova. Da se onda uverim slaže li se ono što sam napisao s mojim načelima, priopštio sam to ljudima koji poznaju i vole takvo štivo, učenim i razumnim ljudima, pa i neznalicama, kojima je jedina želja
slušati gluposti, i svi su mi oni prijazno odobravali. Ali nastavio ipak nisam, jer sam sudio da to ne dolikuje mojemu staležu, a i video sam da više ima glupana nego razumnih ljudi, te premda je bolje biti hvaljen od retkih razumnika nego ismievan od mnogih tupana, ipak nisam htieo izvrgavati se smušenom sudu tašte svetine, koja najviše i čita takve knjige. No jedan me argument naveo da sam se
okanio toga posla, pa i same misli da ga dovršim, a taj sam argumenat iscrpeo iz komedija koje se i danas prikazuju, i predočio ga sebi: »Glume koje se danas prikazuju, i izmišljene i pistorijske , sve su redom ili gotovo sve puka glupost bez glave i repa, a ipak ih svetina zadovoljno sluša, smatra ih valjanima i odobrava im, mada nisu ni izdaleka vredne. Ali pisci koji te glume pišu, i glumci koji
ih glume, vele da onakve moraju biti, jer baš onakve traži svetina i nikakve drugačije. Oni pak koji osnivaju i grade fabulu po zakonima umetnosti, pišu samo za nekoliko umnih ljudi, koji ih razumeju, a svi drugi neće ni da znaju za njihovo umeće. Zato je piscima bolje sticati hleba od mnoštva, nego slavu od ovih retkih. Ja ću dakle razbijati glavu i mučiti se da napišem knjigu, a kad je budem napisao, sva će mi muka biti u tutanj. Nekoliko sam puta nastojao
uveriti glumce da im ne valja što tako sude, jer bi više sveta privukli i veću slavu stekli kad bi prikazivali i davali pravu umetnost, nego one nesklapnosti, ali su oni tako jogunasti i tvrdokorni u svojem mišljenju da ih ne možeš odvratiti nikakvim
rečima ni jasnim dokazima.« Sećam se da sam jedanput rekao jednom od tih tvrdoglavaca: »Zar se vi ne sećate da su se pre nekoliko godina prikazivale u Španiji tri tragedije, koje je napisao slavan pesnik iz kraljevine,a te su tragedije bile takve da su im se čudili, veselili i divili svi koji su ih čuli, i neuki i umni, i
svetina i odabrani ljudi, pa su glumci s te tri tragedije zaradili više novaca nego s trideset najboljih tragedija koje su otad napisane?« — »Nema sumnje — odgovori onaj umetnik — vi, gospodine, mislite na tragedije: La Isabela, La Filis i La Alejandra.« — »Te ja i mislim— odgovorim; — pa eto, zar u njima nisu pazili na zakone umetnosti, zar nisu te tragedije cenjene po vrednosti i zar nisu
ugodile svima? Nije dakle kriva svetina, koja traži gluposti, nego su krivi oni koji nemaju ništa drugo prikazati. Nije zaista nesklapnost bila Osvećena nezahvalnost niti ima nesklapnosti u Numanciji, a nema je ni u Trgovcu ljubavniku, pa ni u Prijaznoj neprijateljici, ni u drugim dramama što su ih napisali pametni pisci, pa stekli slavu i čast, a glumcima privredili novac.« I još koješta sam mu rekao, te
sam ga, mislim, malko smeo, ali ga nisam zadovoljio, ni uverio, ni odvratio od pogrešnih zaključaka.
— Vi ste sada, prečasni gospodine — reći će sveštenik— dirnuli u pitanje koje u meni razbuđuje stari bes na te glume što se danas prikazuju. Taj je bes jednak onomu besu na viteške knjige. Pozorište treba biti, po Ciceronovim rečima, ogledalo života, ugled ćudorednosti i slika istine, ali ove predstave što se danas daju ogledalo su gluposti, ugled neznanja i slika razuzdanosti. Može li u ovom o čemu raspravljamo biti veće ludosti nego kad se u prvom prizoru prvog čina pojavljuje dete u povojima, a u drugom već je bradat čovek? I ima li veće ludosti nego kad nam prikazuju starca junaka, mladića kukavicu, lakaja govornika, paža savetnika, kralja prostaka i princezu sudoperu? A što da tek reknem o tome kako ne paze na vreme u kojem se mogu ili bi se mogle dogoditi zgode što se prikazuju, kad se prvi čin započinje u Evropi, drugi u Aziji, treći se završava u Africi, a da su četiri čina, četvrti bi se završio u Americi, te bi se gluma događala tako na sve četiri strane sveta! A ako je oponašanje glavno načelo kojega treba da se gluma drži, kako može i srednjoj pameti biti po volji kad se prikazuje radnja koja se zbiva u vreme kralja Pipina i Karla Velikoga, a glavno je lice u drami car Heraklije, koji s krstom ulazi u Jeruzalem i osvaja grob Spasiteljev,
kao Godefroy od Bouillona, premda su oni i vremenski razdaleko. Ili kad se gluma osniva na izmišljotini, ali joj se pridodaju istorijske činjenice s primesom drugih zgoda, koje su se događale raznim osobama i u razno vreme, a to se ne ocrtava tako da bude nalik na istinu, nego s očitim pogreškama, koje se nikako ne mogu opravdati. Zlo je pak što ima takvih neznalica koje govore da je to savršeno da ne treba nad hlebom tražiti pogače.
Ako sada pređemo na duhovna prikazivanja, kolika lažna čudesa izmišljaju u njima, kolike apokrifne, izvrnute zgode, pa se i svecima prišivaju čudesa drugih svetaca. Ne zaziru ni od toga da i u svetskim dramama prikazuju čudesa, bez ikakva poštovanja i obzira, samo zato što im se čini da bi tu bilo zgodno takvo čudo ili pojava, kako oni to krste, da se neuki svet divi i dolazi u glumište. Sve je
to na štetu istini i na škodu istoriji, a i na sramotu španskom duhu, jer stranci, koji u tančine paze na dramske zakone, smatraju nas barbarima i neznalicama kad vide kakve besmislice i nesklapnosti pišemo. Nije dovoljna isprika reći da valjano uređene države zato dopuštaju javna prikazivanja jer im je glavna namera da se opštinstvo zabavi čestitom zabavom i gdekada odvrati od loših navada što ih rađa dokolica; a kako se to postiže svakom glumom, bila ona dobra ili loša, čemu da se postavljaju zakoni i čemu da oni koji pišu drame ili ih prikazuju budu siljeni da to čine kako valja činiti, kad se, kako rekoh, svakom dramom, kakva god bila, postiže ono za čim se teži.
Na to bih ja odgovorio da se ta svrha mnogo bolje, i bez ikakve prispodobe, postiže dobrim dramama negoli onima koje ne valjaju, jer slušalac koji čuje umetnički sastavljenu i vešto građenu dramu razveseljuje se šalama, poučava se istinom, divi se zgodama, umudruje se razboritim rečima, upozorava se lukavštinama, urazumljuje se primerima, rasrđuje se na opačinu i zaljubljuje se u
vrlinu. Sve te osećaje dobra drama treba da budi u slušaocevom duhu, kako god priprost i trom bio. I ne može biti da drama koja sva ta svojstva ima ne bi veselila i zabavljala, udovoljavala kudikamo više nego drama koja tih svojstava nema, kao što ih ponajviše i nemaju drame što se danas obično prikazuju. A nisu tomu krivi pisci koji ih pišu, jer ima među njima takvih koji jako dobro razabiru u
čemu greše, te znaju u tančine što bi trebali učiniti; ali drame su postale kupovna roba, pa pisci vele, a istinu vele, da im glumci ne bi ni kupovali drame kad ne bi bile od toga kova.
Pisac se dakle nastoji prilagoditi onomu što od njega želi glumac koji mu plaća delo. Da je to istina, vidi se po mnogim i premnogim dramama koje je napisao jedan presretan duh u našoj kraljevini,s tolikim sjajem, s tolikom milinom, u takvim kitnjastim stihovima, s takvim lepim rečima i ozbiljnim mislima, i na kraju u takvu bujnu i uzvišenu stilu da mu se po celom svetu zaorila slava; ali se prilagodio glumačkoj volji, te mu nisu sve drame dosegle, kao što nekoje jesu, ono savršenstvo za kojim one teže. Drugi opet pišu drame i ne pazeći što pišu, pa kad budu prikazane, moraju glumci bežati i uklanjati se od straha da ne budu kažnjeni, kao što je često bivalo, jer su prikazivali ovo ili ono što vređa kojega vladara ili je pak na sramotu kojoj porodici. Sve bi te neprilike prestale, i još mnoge druge, kojih i ne spominjem, kad bi u prestolnici bila koja inteligentna i razborita osoba koja bi pregledala sve drame pre nego što bi se prikazivale, ne samo one koje se daju u prestolnici nego uopšte sve koje će se
prikazivati u Španiji. Bez toga odobrenja, pečata i potpisa ne bi smela ni jedna oblast dopustiti prikazivanje ikoje drame. Tako bi se glumci brinuli da šalju drame u prestolnicu, te bi ih mogli bez straha prikazivati, a pisci bi brižnije i pomnije pazili što pišu, jer će im djela podvrgnuti strogom ispitu čovek koji taj posao razumije. Tako bi se pisale dobre drame i sretno bi se postizalo ono za čime se u njima teži: narodu zabave, umnim glavama u Španiji zadovoljstvo, glumcima interes i sigurnost, te bi im se skinula s vrata briga neće li biti kažnjeni.
A kad bi se komu drugom, ili tomuistom, poverio posao da ispituje nove viteške knjige koje se pišu, mogle bi jamačno izići nekoje onako savršene kao što vi rekoste, te bi obogatile naš jezik dragocenim blagom rečitosti i prouzrokovale
bi da stare knjige potamne od svetlosti novih, koje bi se izdavale za pristojnu zabavu ne samo dokonim ljudima nego i najzaposlenijima, jer kao što lík ne može svagda biti napet, tako ni slaba priroda ljudska ne može biti bez koje dopuštene zabavne okrepe. —
Kad su kanonik i sveštenik dotle dospeli u razgovoru, približi se brijač, priđe im i reče svešteniku:
— Evo to je, gospodine licencijate, ono mesto gde bismo ugodno proboravili podne, a volovima ima bujne zelene paše.
— I meni se tako čini — odgovori ovaj.
Reče on kanoniku šta je namerio, pa se i kanonik odluči ostati s njima. Namamila ga krasna dolina koja im je sada pukla pred očima, pa da se nauživa nje i razgovara sa sveštenikom , koji mu je već omilio, a da dozna u tančine junačka dela don Quijotova, zapovedi on nekima od svojih slugu neka odu u krčmu, koja nije daleko odatle, i neka odande donesu što ima jela, da bude svima, jer tu je nakan proboraviti podne i posle podne. Na to mu odgovori jedan
sluga da je tovarni magarac sigurno eć stigao u krčmu, a na njemu ima dosta živeža, te ne moraju iz krčme uzimati ništa osim ječma.
— Kad je tako — reče kanonik — odvedite onamo sve konje, a vratite ovamo tovarnoga magarca s jelom.
Dok se to zbivalo, razabere Sancho da bi se sada, gde nisu neprestano uz njega sveštenik i brijač, koji su mu sumnjivi, mogao razgovoriti s gospodarom, te priđe kavezu u kojem mu se vozio gospodar i reče:
— Gospodaru, da mi odlane na savesti, hoću da vam reknem što je i kako je s vašom začaranošću. Ova dvojica što su s vama, a zakrili su lice, to su sveštenik iz našega sela i brijač. A meni se čini da su oni i smislili kako će vas ovako odvesti, od puke zavisti što ste njih, gospodaru, pretekli u slavnim delima. Ovo je dakle istina, jer vi niste začarani, nego vas oni zaluđuju i titraju se vama. Da vam to dokažem, hteo bih vas nešto zapitati, pa ako vi meni odgovorite onako kako ja mislim da ćete odgovoriti, dokučićete i sami tu varku i videćete da niste začarani, nego vam se pomutila pamet.
— Pitaj što želiš, sinko Sancho — dočeka don Quijote — a ja ću ti udovoljiti i odgovoriti po svoj volji tvojoj. A što ti veliš da su ovo s nama sveštenik i brijač, naši meštani i znanci, možda se tebi zaista čini da su oni; ali da su to zbilja oni, nemoj nipošto verovati. Ako se pak oni tebi čine onima što veliš, znaj i pamti da su se prometnuli u taj lik i u tu sličnost uobličili oni koji su mene začarali, jer čarobnjacima je lako preobličiti se u svaku spodobu u koju žele, pa su se valjda uobličili u obličje tih naših prijatelja da tebi bude prilika misliti tako kako sada misliš, te da zabludiš u ovome nedohodu tlapnja i ne možeš pogoditi iz njega sve da ti je konac Tezejev. Možda su i zato učinili da se ja uskolebam u svojem
mišljenju i ne mognem dokučiti otkud me bije ta nevolja; ti meni evo veliš da me prati brijač i sveštenik iz našega sela, a ja opet vidim da sam zatvoren i znam da me ljudska sila ne bi bila podobna zatvoriti, nego jedino vrhunaravna, pa što bi ti onda da ja velim ili mislim, nego jedino da ovaj način kako sam ja začaran nadilazi sve druge načine što sam ih čitao u svim kronikama koje pričaju o
začaranim skitnicima vitezovima? Okani se dakle misli da su to oni koje veliš, jer ako su to oni, onda sam ja Turčin. Što se pak tiče onoga što me želiš pitati, govori, a ja ću ti odgovarati, sve ako me budeš ispitivao do sutra.
— Sveta Bogorodice! — zavikne Sancho na sav glas. — Ta valjda vi niste, gospodaru, tako tvrde glave i plitke pameti te ne vidite da je cela istina što ja velim i da je ovomu vašemu zatvoru i nevolji krivlja zloba nego čarolija? Ali kad je tako, ja ću vama jasno dokazati da vi niste začarani. Recite mi dakle, tako vas Bog izbavio iz te nevolje i tako vas u zagrljaj primila gospodarica Dulcinea kad
se ne budete ni nadali...
— Nemoj me zaklinjati — odvrati don Quijote — nego pitaj što želiš, a ja sam ti rekao da ću ti potanko odgovoriti:
— To ja i tražim — odvrati Sancho; — hteo bih znati, i da mi reknete, ali ništa da ne domećete i ne krnjite, nego da pravu istinu govorite, kao što je moraju govoriti i govore svi oni koji se bave oružjem, kao što se bavite vi, gospodaru, pod imenom skitnika viteza...
— Velim ti da neću ništa lagati — odgovori don Quijote. — Izreci napokon pitanje, jer si mi zaista već dodijao tim ispričavanjem, moljakanjem i okolišanjem, Sancho.
— Ja se dakle uzdam u dobrotu i istinitost mojega gospodara, pa neću da ševrdam, nego pitam, ali samo u časti, nije li vas, gospodaru, otkad ste strpani u kavez, ili začarani, kako vi mislite, snašla možda želja ili volja da obavite veći ili manji posao, kako se običava govoriti.
— Ne razumem, kakav posao, Sancho; izreci jasnije, ako hoćeš da ti iskreno odgovorim.
— Kako vi, gospodaru, ne biste znali što je mali ili veliki posao? Pa to tuve u glavu deci u školi. Dakle, ja bih hteo znati nije li vas snašla želja da krenete onamo kamo i car pešači.
— Razumem te, Sancho, sada te već razumem! I koliko puta snašla! I sada opet! Izbavi me iz te nevolje dok sam još suh!
Četrdeset deveta glava
u kojoj se pripoveda umni razgovor što ga je Sancho Panza raspreo sa svojim gospodarom don Quijotom.
- Hej! — zavikne Sancho. — Jesam li vas uvrebao: to sam i želeo znati; tako mi duše i života. Zar nije istina, gospodaru, da se obično veli kad se ko pokunji: »Ne znam što mu je: niti jede, niti pije, niti spava, nit odgovara ako ga zapitaš; po svoj je prilici začaran!« Odatle se razabire da su začarani oni koji ne jedu, ne piju, ne spavaju i ne obavljaju prirodnu potrebu o kojoj govorim, a nisu začarani oni koje snalazi onakva potreba kao što sada vas, gospodaru, pa koji pije, kad mu dadu, i jede, kad ima, i odgovara na sve što ga pitaju.
— Istinu veliš, Sancho — odgovori don Quijote — ali sam ti već rekao da ima mnogo načina začaranosti. Možda se s vremenom preobratio taj način u drukčiji, pa je danas začaranima običaj činiti sve ono što ja činim, premda nekada nisu toga činili. Prema tomu, ne sme se prigovarati navadama današnjega vremena i ne sme se ništa dokazivati time. Ja znam i sudim da sam začaran, i to je meni
dovoljno da mi savest bude mirna, a pekla bi me jako kad bih mislio da nisam začaran, nego da lenčarim kao kukavica u ovom kavezu, te tako ne dajem onu pomoć što bih je mogao davati mnogim potrebnicima i jadnicima kojima je moja pomoć i zaštita u ovaj čas možda baš prijeko potrebna i nužna.
— No ipak ja velim — odvrati Sancho — da bi nam bilo na veću korist i zadovoljstvo kad biste vi, gospodaru, nastojali izmaknuti iz toga zatvora. Ja vam obećavam da ću se iza sve sile upeti da vam to olakšam i da vas izbavim, a onda vi opet zajašite čestitoga Rocinanta, koji se također čini kao začaran, tako je turoban i žalostan. A kad zajašete, pokušaćemo opet sreću i krenuti za pustolovinama. Ako nam se pak ne posreći, imamo uvek vremena vratiti se u kavez, a ja vas, kao dobar i veran perjanik, uveravam, gospodaru, da ću i ja s vama u taj zatvor ako vi možda budete tako nesretni, ili ja tako budalast, da nam ne pođe za rukom što velim.
- Ja sam voljan učiniti što ti kažeš, brate Sancho — odvrati don Quijote.
— Ako ulučiš priliku da me oslobodiš, ja ću te poslušati u svemu i svačemu. Ali ti ćeš, Sancho, videti kako se varaš i kako n poznaješ moju nevolju.
Takvim su se razgovorom zabavljali vitez skitnik i perjanik jadobitnik dok ne stigoše onamo gde su sveštenik , kanonik i brijač već sjahali, te ih očekuju. Volar izjarmi volove i pusti ih širom po zelenom, lepom, bujnom pašnjaku, koji mami na uživanje svakoga ko nije začaran kao don Quijote, nego je pametan i razuman kao njegov perjanik. Zamoli dakle Sancho sveštenika neka dopusti da mu gospodar iziađe časom iz kaveza, jer ako ga ne puste, nastradaće čistoća u zatvoru, kako ne dolikuje vitezu kao što je njegov gospodar. Sveštenik ga je razumieo i rekao da bi drage volje učinio što mu ište, ali se boji neće li njegov gospodar, dok oseti da je na slobodi, udariti u svoje ludorije i odmagliti bez traga i glasa.
— Ja garantujem da neće pobeći — odgovori Sancho.
— Garantujem i ja — priklopi kanonik — pogotovu ako mi založi vitešku reč da neće nikud od nas dokle god se mi ne privolimo.
— Evo moja reč — uzvrati don Quijote, koji je sve to slušao— kad ionako onaj koji je začaran, kao što sam ja, nije slobodan činiti od sebe što sam voli, jer onaj koji ga je začarao može njega ukočiti da se tri stotine godina ne miče s mesta, a ako pobegne, dognaće ga letimice.
Kad je dakle tako, mogli bi ga pustiti, pogotovo gde je to svima na korist; ne budu li ga pak pustili, neka znaju da će im se nosovi nemilo namirisati ako se ne uklone odande.
Kanonik se porukuje s njim, premda su vitezu ruke bile svezane, te ga na veru i na časnu reč puste. Obradova se don Quijote silno i neiskazano kad se oslobodio, pa najpre proteže celo telo, a onda se odmah uputi k Rocinantu, pljesnu ga dvaput dlanom po sapima i reče.
— Još se ja uzdam u Boga i u blagoslovljenu majku njegovu, oj ti cvete i uglede među konjima, da ćemo nas dvojica naskoro stići onamo kamo želimo: ti s gospodarom na leđima, a ja jašući na tebi i vršeći dužnost za koju me Bog na svet stvorio.
Tako reče don Quijote i skloni se sa Sanchom u stranu. Odande se vrati olakšan i još željniji da izvrši što mu perjanik savetuje.
Gleda ga kanonik i divi se tolikomu čudu velike budalaštine njegove, kako mu se po svemu što god govori i odgovara vidi najbistrija pamet, ali čim progovori o viteškim poslovima, odmah se rastaje s pameću, kako je već rečeno. Ražali se kanoniku, te kad su svi posedali i uzeli čekati jelo, reče on:
— Zar vas je zbilja, plemeniti gospodine, pusto i besposleno čitanje viteških knjiga toliko zaokupilo i tako vam pomutilo pamet te vi sada mislite da ste začarani i sve tako koješta što nije ni izdaleka istinito, kao što ne može laž biti istina? Kako i može biti ljudske pameti koja bi sebi utvorila da su zbilja na svetu bili oni bezbrojni Amadisi i sva ta rulja slavnih vitezova, toliki carevi od
Trebizonde, toliki Felixmarti od Hirkanije, toliki atovi, tolike device-skitnice, tolike zmije, zmajevi, gorostasi, tolike nečuvene pustolovine, tolike svakojake čarolije, tolike bitke i ljuti okršaji, tolike sjajne haljine, tolike zaljubljene princeze, toliki perjanici grofovi, toliki umiljati patuljci, tolika pisma i laske, tolike junačke žene i na kraju tolike i tolike budalaste zgode kako se pričaju u
viteškim knjigama? Kad ih uzmem čitati, te smetnem s pameti da je sve to laž i puka izmišljotina, nekako uživam. Ali čim shvatim što su te knjige, lupiću i najboljom od njih o zid, a bacio bih je i u vatru ako bi mi se našla u blizini, jer zaista i zaslužuju takvu kaznu, zato što su lažljivice i varalice, što su bez trunka prirodne istine, što izmišljaju nove sekte i nov način života, te što neuki puk misli i sudi da su istinite sve one budalaštine u njima. I još su toliko drzovite da
se usuđuju buniti pamet razumnim i odličnim plemićima, kao što se vidi po ovom što su počinile od vas. Dotle su doterale da smo vas morali zatvoriti u kavez i odvesti vas na volovskim kolima, kao što voze ili vode kakva lava ili tigra od sela do sela, te ga za novce pokazuju svetu. Dete, gospodine don Quijote, ražalite se na samoga sebe i opametite se. Bog je bio milostiv i dao vam dobru pamet, pa se okoristite njome i skrenite bogodani dar svojega uma
na štivo koje će biti vašoj savesti na probitak a vašoj časti za veću korist. Ako pak po naravi svojoj ginete za tim da čitate knjige o junaštvima i viteštvima, onda čitajte u Svetom pismu Knjigu o sucima: onde ćete naći veličanstvenih istina i istinitih junačkih dela. Luzitanija je imala svojega Virijata, Rim Cezara, Kartaga Hanibala, Grčka Aleksandra, Kastilja grofa Fernána Gonzálesa,
Valencija Cida, Andaluzija Gonzala Fernándeza, Extremadura Diega Garciju od Paredesa, Jérez Garci Péreza od Vargasa, Toledo Garcilasa, Sevilja don Manuela od Leóna, pa će se i najviši duhovi zabaviti, poučiti, nasladiti i nadiviti čitajući njihova junačka dela.
Takvo je štivo zaista dostojno vaše bistre pameti, gospodine don Quijote, jer ćete se njime uputiti u istoriju , zavoleti vrlinu, naučiti se dobroti, uznapredovati u čestitosti, pa ćete biti junačni bez nasrtljivosti, smioni bez kukavštine, a sve to za slavu Božju a svoju korist i na diku Manchi, odakle je, kako čujem, vaša loza i koleno.
Don Quijote je najpozornije saslušao kanonikove reči, a kad je video da je završio, zagleda se u njega neko vreme, te onda reče:
— Čini mi se, plemeniti gospodine, vašim je rečima nakana obavestiti me da na svetu nije bivalo skitnika vitezova i da su sve viteške knjige lažne, varave, štetne i beskorisne državi, a ja sam zlo činio što sam ih čitao, još gore što sam im poverovao, najgore pak što sam se poveo za njima i smislio da se latim preteškoga posla skitnika viteza, kako ga one knjige uče, pa vi sada meni poričete da je ikada na svetu bilo Amadisâ, i od Galije i od Grčke, i svih onih
drugih vitezova kojima te knjige obiluju.
— Sve je to baš doslovce tako kako vi, gospodine, velite — reći će kanonik.
Na to mu odgovori don Quijote:
— Dometnuli ste još i rekli da su meni jako naudile te knjige, jer su mi pomutile pamet i skrivile da sam strpan među rešetke, pa bi, kažete, bilo bolje da se ja popravim i promenim štivo, te da čitam istinitije knjige, od kojih je bolja pouka i zadovoljstvo.
— Tako je — potvrdi kanonik.
— Onda ja od sebe sudim — odvrati don Quijote — da ste bez pameti i začarani vi kad ste se usudili tolike hule izreći na ono što svet priznaje i smatra istinom, tako da onaj koji to negira, kao što negirate vi, zaslužuje onakvu istu kaznu kakvu vi velite da dosuđujete knjigama kad ih čitate i one vam dodijavaju. Ako vi ikoga želite uveriti da Amadis nije živeo na svetu, a ni svi oni drugi vitezovi pustolovi kojima obiluju te priče, to vam je isto tako kao kad biste dokazivali da sunce ne sija, zima nije hladna, a mi ne obitavamo na zemlji. Zar ima na svijetu takve mudre glave koja bi ikoga mogla uveriti da nije istina ono što se pripoveda o princezi Floripesi i Guyu od Burgundije, i o Fierabrásu kod mosta od Mantible, kako se dogodilo za vreme Karla Velikoga, a ja se kunem da je sveta istina, baš kao što je sada dan. A ako je to laž, onda je laž valjda i ono da je bio Hektor, i Ahil, i rat trojanski, i Dvanaest banova od Francije, i kralj Artus od Anglije, koji je do dana današnjega preobražen u gavrana i neprestano ga očekuju u njegovoj kraljevini. I još bi se valjda ko usudio reći da je lažna istorija o Guarinu
Kukavcu i potraga za svetim Gralom, i da je apokrifna ljubavna zgoda don Tristana i kraljice Isolde, i ljubavna zgoda Ginebre i Lanzarota, a onamo ima sveta koji gotovo pamti da je video službenicu Quintañonu, a ta je najbolja vinotočica što je od pamtiveka bila u Velikoj Britaniji. Tako je to, pa se i ja sam sećam kako mi je znala govoriti baka po ocu, kad vidi koju službenicu s časnom koprenom: »Ova mi je, unuče, nalik na službenicu Quintañonu.« Po tome sudim da ju je sigurno poznavala ili barem videla gdegod njenu sliku.
A onda, ko sme ustvrditi da nije istinita istorija o Pierresu i lepoj Magaloni, kad još i danas možeš u kraljevskoj oružnici videti klin kojim je junački Pierres upravljao svojega drvenoga konja kad je na njem jahao po zraku, a taj je klin nešto veći od rude na kolima? A do klina je sedlo Babiekino, a u Roncesvallesu rog Roldánov, tolikaran kolika je greda: iz toga sledi da je bilo Dvanaest banova, da su bili Pierresi, Cidi i drugi takvi vitezovi o kojima svet pripoveda da su kretali na pustolovine. Ako nije tako, recite mi još nije li istina da je skitnik vitez bi junački Luzitanac Juan od Merla, koji se zaputio u Burgundiju te se u gradu Arrasu pobio sa slavnim vitezom Charnijem, prozvanim gospodin. Pierres, onda u gradu Baselu s gospodinom Henrijem od Romestana, te u oba dvoboja pobedio, proslavio se i prodičio; i nisu li istinite pustolovine, bitke i pobede što su ih u Burgundiji izvojevali junački Španci Pedro Barba i Gutierre Quijada, od
čijega koljena potičem ja ravno po muškoj lozi, a on je nadvladao sinove grofa od Saint- Paula.
Neka mi se porekne još i to da je za pustolovinama krenuo u Nemačku don Fernando od Guevare i tamo se pobio s gospodinom Georgom, vitezom iz doma vojvode austrijskoga; neka reknu i to da su bile šale bitke Suera od Quinonesa, onog od Megdana, napadi gospodina Luisa od Falcesa na don Gonzala od Guzmana, viteza kastiljskoga, i još mnoga druga junačka dela koja su izvršili
vitezovi iz ove kraljevine i tuđine, a tako su pouzdana i istinita te opet velim da u onoga ko to poriče nema ni trunka mozga ni zdrave pameti.
Zadivi se kanonik kad je čuo don Quijota kako mućka istinu i laž i kad je video kako on u tančine zna sve što god se tiče i što god pripada skitničkom viteštvu. Odgovori mu dakle:
— Ne mogu ja poreći, gospodine don Quijote, da u tome što ste vi rekli ima nešto istine, pogotovo što se tiče španskih skitnika vitezova; priznajem također da je bilo Dvanaest banova od Francije, ali nikako ne verujem da su učinili sve ono što nadbiskup Turpin piše o njima; nego je istina da su to bili vitezovi koje su odabrali francuski kraljevi, a prozvani su tako zbog toga što su svi jednaki
bili po hrabrosti, plemenitu rodu i čestitosti, ili ako nisu bili, trebali su barem biti. Bio je to neki red, kao što su danas redovi od Svetog Jakova ili Calatrave, pa se od onih koji tomu redu pripadaju traži d su hrabri, čestiti vitezovi plemenita roda. I kao što danas vele: Vitez od San Juana ili od Alcántare, tako su u ono doba govorili: Vitez od Dvanaest banova, jer su bila jednaka ta dvanaestorica što su
odabrana u taj ratnički red. Da je živio Cid, pa i Bernardo od Carpija, o tom nema sumnje, ali mislim da je pod velikom sumnjom jesu li počinili ona junačka dela što se pripovedaju.Što se pak tiče onoga klina grofa Pierresa, što ste ga vi spomenuli, a leži u kraljevskoj oružnici do Babiekina sedla, priznajem greh da sam tolika neznalica, ili tako kratkovid, te sam video doduše sedlo, ali nisam zapazio klin, premda je onako golem, kako rekoste.
— Onde je on, o tom nema nikakve sumnje — odvrati don Quijote — a da znate još, spremljen je, vele, u kožnu kesu, da ne istrune.
— Sve to može biti — odgovori kanonik — ali tako mi reda koji sam primio, ja se ne sećam da sam ga video. No sve ako i jest tamo klin, ipak ja ne moram verovati u životopise tolikih Amadisa, ni onolike rulje vitezova kojima nam nabijaju uši, a ni vama, gospodine, takvu čestitu i valjanu čovjeku, u koga je bistra pamet, ne dolikuje verovati da su istinite one nebrojene i neobične
budalaštine što su ispisane u nesklapnim viteškim knjigama.
Нема коментара:
Постави коментар