25.03.2019.

Miquel de Cervantes, Don Kihot, ( 23,24,25 glava)




Dvadeset treća glava

Kako se u Sierra Moreni dogodila slavnomu don Quijotu jedna od najneobičnijih pustolovina što se u ovoj istinskoj istoriji pričaju. 

      Kad don Quijote vide kako je nastradao, reče svojemu perjaniku:

— Odavna sam, Sancho, slušao reč: pomozi sirotu na svoju sramotu. Da sam poverovao što si ti rekao, bio bih izmaknuo ovom jadu. Ali što bî, bî. Otrpećemo, a odsada ćemo paziti.

 — Pazićete vi, gospodaru, baš onako kao što sam ja Turčin — odgovori Sancho. — No kad sami velite da biste izmakli toj nevolji da ste meni poverovali, verujte mi sada, pa ćete izmaknuti još goroj nevolji, jer znajte: Sveto bratstvo ne haje za viteštvo i ne bi dalo ni pišljive pare za sve skitnice vitezove koliko god ih ima; i znajte, meni se čini da mi Sveto bratstvo već strelama zuji oko ušiju.

 — Ti si, Sancho, rođena kukavica — reče don Quijote; — ali da ne kažeš kako sam tvrdoglav te nikada ne činim što mi savetuješ, poslušaću evo tvoj savet i ukloniti se nevolji koje se ti toliko bojiš. No to će biti uz jednu pogodbu: da nisi smeo nikada, ni za života ni za smrti, ni živoj duši reći da sam ja uzmaknuo ili se uklonio iz ove pogibelji od straha, nego jedino zato da udovoljim tvojoj molbi; ako pak drugačije budeš govorio, lagaćeš, i ja tebe odsad donde i odonda dovde teram u laž i velim da lažeš i da ćeš lagati svaki put kad god budeš to mislio ili govorio. I nemoj mi ništa uzvraćati, jer ako ti išta misliš da se ja uklanjam i uzmičem iz kakve opasnosti, posebno iz ove, gde ipak ima neka sena straha, voljan sam ovde ostati sâm i dočekati ne samo Sveto bratstvo, koje ti spominješ i bojiš ga se, nego i braću od dvanaest plemena izraelskih, i sedam Makabejaca, i Kastora i Poluksa, i još svu braću i bratstva koliko god ih ima na svetu.

— Gospodaru — odgovori Sancho — uzmak nije bežanje, a dočekivanje nije razbor, kad je opasnost gora nego što si se nadao. Pametne se glave čuvaju danas za sutrašnji dan, i ne srljaju na sve u jedan mah. Ja sam doduše prostak i seljak, ali znajte da je i mene zapalo nešto od onoga što zovu sol u glavi. Nemojte se dakle kajati što ste poslušali moj savjet, nego uzjašite Rocinanta, ako možete, a ako ne možete, ja ću vam pomoći, pa hajte za mnom, jer meni se sve čini da su nama sada potrebnije noge nego ruke.

Ne odvrati don Quijote ni rieči više, nego uzjaše, Sancho krene na magarcu pred njim, i oni udare u Sierra Morenu, koja im bijaše nadomak. Namerio Sancho prevaliti celu planinu i stići u Viso, ili u Almodóvar del Campo, te se na nekoliko dana sakriti u toj divljini, da ih ne pronađe Sveto bratstvo, ako ih bude tražilo. U tome se još ohrabri kad je video da je iz kavge s galijašima spašen živež što je bio na magarcu, a to on uze smatrati za čudo, kad su ih galijaši onako pretražili i opljačkali. Te noći stignu usred Sierra Morene. Sanchu se učini zgodnim da onde provedu noć, pa i još nekoliko dana, barem donde dok im bude potrajao živež što ga imaju. Tako oni prenoće između dve stene, pod plutovim drvećem, kojega je tu mnogo bilo. Ali zla sudbina, o kojoj ljudi neprosvetljeni istinskom verom sude da ona sve po svojoj volji vodi, udešava i uređuje, odredi sada da se Ginés od Pasamonta, čuvena varalica i razbojnik, junaštvom i ludošću don Quijotovom izbavljen s lanca, takođe skloni u tu planinu, gonjen strahom od Svetoga bratstva, kojega se s pravom bojao, i navede njega sudbina i strah baš onamo kamo je dovela don Quijota i Sancha Panzu. Stigne on i prepozna ih, pa pričeka dok nisu zaspali. I kako su zli ljudi svagda nezahvalni, a nevolja je prigoda da se latiš onoga što ne valja, te je bolja današnja pomoć od sutrašnje, smisli Ginés, koji nije ni zahvalan ni čestit čovek, da Sanchu Panzi ukrade magarca. Za Rocinanta nije ni mario, jer mu se učini prelošim plenom i za zalog i za prodaju. Dok je Sancho Panza spavao, ukrade on magarca i nestade netragom dok se još nije ni razjutrilo.
     Svanu zora i obradova zemlju, ali ražalosti Sancha Panzu, jer mu je nestalo sivca. Kad on vide da ga nema, poče naricati najžalosniju i najbolniju naricaljku što je može biti na svetu. Razbudi se od tolike kuknjave don Quijote, te ga začuje kako jadikuje:
— Oj sinko rođeni moj, koji si se u mojoj kući rodio, ti radosti moje dece, veselje moje žene, zavisti mojih suseda, olakšico mojih muka, i naposletku hranitelju moj napolak, jer ti si zarađivao dvadeset i šest maravedija na dan, a to je polovina mojega troška!
      Kad je don Quijote čuo kako on kuka i doznao uzrok, uzme ga tešiti što god je lepšim rečima znao, i moliti ga neka se strpi, a on mu obećava dati obaveznicu s kojom će dobiti tri magarca od pet magaraca što su u njegovoj kući ostali. Uteši se time Sancho, obriše suze, suspregne jecanje i zahvali don Quijotu na dobru koje mu čini. A don Quijote se, čim je ušao u planinu, razveseli, jer taj mu se kraj čini zgodnim za pustolovine koje on traži. Iskrsnule mu na pameti neobične zgode koje su se po takvim zabitima i divljinama događale skitnicima vitezovima, te se zamislio u to, zadubao se i zanieo da se ničega drugoga i ne seća. A Sancho, otkad mu se čini da je na sigurnu putu, ni o čem ne vodi brigu nego da namiri želudac preostacima popovskoga plena. Ide on dakle za gospodarom, optrpan svim onim što sivac mora nositi, pa vadi iz vreće i trpa u sebe. I dok mu je tako, ne bi on ni prebijene pare dao ni za koju pustolovinu. Uto on digne oči te opazi da mu je gospodar zastao i šiljkom svoje žažalice hoće da zahvati neki svežnjić što leži na zemlji. Pritrči on brže da mu pomogne, ako ustreba, a baš u onaj mah kad on stiže, odiže don Quijote vrškom svojega koplja sedleni jastuk i torbu, svezanu za nj, a sve je natrulo, gotovo istrulo, iskvareno. Ali je bilo teško, te Sancho morade sjahati da odigne. Zapovedi mu gospodar neka pogleda šta je u torbi, i Sancho odmah posluša. Na torbi je doduše bio lanac i lokot, ali kako je bila kvarna i trula, razabra on ipak što je u njoj: četiri košulje od finoga holandskog platna, i još druge rubenine, lepe i čiste, a u rupčiću nađe zamotanu priličnu hrpicu zlatnih škuda. Kad ih opazi, klikne on: — Hvala nebesima, kad nam namaknuše i pustolovinu koja je od koristi! Potraži dalje i nađe beležnicu, bogato iskićenu. Zaiska mu don Quijote beležnicu, a novce neka zadrži i neka mu budu. Sancho mu za zahvalu izljubi ruke, pa povadi rubeninu iz torbe i potrpa u onu vreću gde je živež. Kad to vide don Quijote, reče:
     — Čini mi se, Sancho, a drugačije ne može ni biti, da je neki putnik zalutao u toj planini, pa su ga razbojnici napali, ubili, te ga na ovo zabitno mesto doneli i pokopali.
— Nije tako — odvrati Sancho — jer da su bili razbojnici, ne bi oni ovde ostavili novce.
— Pravo veliš — pristane i don Quijote; — ne znam i ne mogu dokučiti štoa je bilo. Ali čekaj, da pogledam ne piše li štogod u ovoj beležnici, pa da odatle dosegnemo i doznamo što želimo.
     Rasklopi on beležnicu i odmah naiđe na lepo napisan nacrt soneta. A da čuje i Sancho, pročita ga naglas:
Il Amor neće da za mene znade,
Il hoće ljućom mukom da me mori,
Il meni kani usud ponajgori
Dosuditi još neviđene jade.
Je l'Amor bog, na svetu njemu nije
Skriveno ništa. Pamet sama veli:
Bog nije krut. Ko onda ipak želi
Da nevolja strahovita me bije?
Da velim: ti si, slagao bih, djevo;
Da dobra jesi, zar da budeš zla?
Na kraju, ni ti ne grdiš me, Bože.
Znam da ću brzo umreti evo.
Jad kom se uzrok ne može da zna,
Lečiti se samo čudom može.

— Iz te se pesme — dočeka Sancho — ne može ništa dokučiti, nego jedino ostaje da uhvatimo onaj konac i da tako odmotamo celo klupko.
— Kakav konac? — zapita don Quijote.
— Ja bih rekao — Sancho će — da ste vi tu spomenuli nekakav konac devojčin.
— Nije to onakav konac, nego kraj— odvrati don Quijote — a devojka je ona dama na koju se tuži pisac ovoga soneta, i tako mi vere, dobar je on pesnik, ili ja ne razumem ništa o toj umetnosti.
— Ta zar se vi, gospodaru — zapita Sancho — i u pesme razumete?
— Više nego što i sanjaš — odgovori don Quijote. — Videćeš to, dok te budem poslao vladarici svojoj Dulcineji od Tobosa s pismom, napisanim u stihovima ozgo do dole. Jer da znaš, Sancho: svi ili gotovo svi skitnici vitezovi prošlih vremena bejahu veliki pesnici i veliki svirači. Te su veštine, ili da bolje kažem: darovi od Boga, već prirođeni zaljubljenim skitnicima vitezovima. Samo je
istina da u pesmama nekadanjih vitezova ima više duha nego umeća
 — Čitajte, gospodaru, dalje — reći će Sancho. — Možda će biti i štogod da nam bude po volji.
Don Quijote prevrnu list i reče:
— Ovo je proza, a čini se da je pismo.
— Kakvo pismo, gospodaru? — zapita Sancho.
— Po početku se čini da je ljubavno — odgovori don Quijote.
— Onda, gospodaru, čitajte naglas — reče Sancho — jer ja te ljubavne priče jako volim.
— Rado — pristane don Quijote.
     Uzme on glasno čitati, kako ga je Sancho zamolio, a piše ovako:

»Tvoje lažno obećanje i moja sigurna nesreća gone mene onamo odakle će pre dopreti do tebe vest o mojoj smrti nego glas moje tužbe. Prezrela si me, neharnice, za volju onomu koji je bogatiji, ali nije vredniji od mene; no kad bi vrlina bila bogaština koju cene, ne bih ja zavidio tuđoj sreći, niti bih oplakivao svoju nesreću. Što je tvoja krasota sagradila, tvoja su dela porušila: po krasoti sam sudio da si anđeo, a po delima spoznajem da si žena. Ostaj s mirom, ti koja si skrivila moju nevolju, i dao Bog da se nikada ne raskrije kako si prevarila svojega zaručnika, da ne bi morala okajavati što si učinila, i da se ja ne bih svetio, kako ne želim.«
Kad je pročitao pismo, reći će don Quijote:
— Po ovom se pismu, a još više po stihovima, može dokučiti da ih je napisao neki prezreni zaljubljenik.
     Prolista on gotovo svu beležnicu, te nađe još i drugih pesama i pisama. Neke je mogao pročitati, a neke nije. No u svima bijaše samo jadanje, kukanje, ljubomora, želja i zlovolja, ljubav koja se slavi, i prezir koji se oplakuje.
      Dok je don Quijote listao beležnicu, listao je i Sancho po torbi, te nije u svoj torbi i u sedlenom jastuku bilo mesta da ga nije pretražio, pretresao i pronjuškao, niti šava koji nije rasporio, niti čuperka vune koji nije raščupao, samo da ne bi štogod promašio u brzini i nepažnji. Toliku su pomamu uzbudile u njemu one zlatne škude što ih je našao, a bilo ih je više od stotine. I premda ništa više nije našao, prežalio je on sada sasvim i što su se loptali njime, i što se izrigao od onoga napitka, i što su ga krstili ćulama, i što ga je mazgar izgruhao, i što su mu bisage ukradene a ogrnjač otet, i što je gladovao, žeđao i mučio muke u službi svojega čestitog gospodara, jer sudi da je plaćen i preplaćen tom milošću što mu je poklonjen nalazak.
       Silno se zaželio Vitez Tužnog Lika da dozna ko je vlasnik te torbe, jer po sonetu i pismu, po zlatnim novcima i po valjanim košuljama nagađa on da to pripada nekome odličnom zaljubljeniku, koga je prezir i krutost njegove odabranice navela na očajnu odluku. No kako u tome nenastanjenom, divljem kraju nema ni žive duše koju bi mogao zapitati, žurio  je samo dalje, udarajući onim putem što ga je odabrao Rocinante, a Rocinante voli onuda kuda može proći. Vitez se pak zaneo u misao da u ovoj guštari mora svakako naići na kakvu neobičnu pustolovinu.
       Jaše on tako i premišlja, a uto na vrhu brdeljka što mu se pred očima ispeo opazi nekoga čoveka kako žustro skakuće sa stene na stenu te od grma do grma. Učini mu se da je onaj golišav, obrastao crnom bradom i gustom, čupavom kosom, bosonog i golokrak: na bedrima mu hlače, kako se čini, od sinjava baršuna, ali tako razderane da mu odasvud izviruje gola koža. I gologlav je. Skakuće on hitro, kako je već rečeno, ali mu je ipak sve te sitnice vitez opazio i primetio. Htede ga stići, no nije mogao, jer ove strmine nisu za mlitavost Rocinantovu, pogotovo za njegov sitni, tromi korak. Odmah pomisli don Quijote da će ono biti vlasnik sedlenoga jastuka i torbe, te odluči potražiti ga, sve ako bude morao godinu dana obilaziti po toj planini dok ga ne nađe. Naredi dakle Sanchu neka krene prekim putem u planinu, a on će drugim, pa će valjda, ako ovako uznastoje, naići na toga čoveka što je tako hitro projurio ispred njih.
— Ne mogu — odgovori Sancho — jer čim se ja odmaknem od vas, gospodaru, odmah će me spopasti strah i zaokupiće me svakojakim strahotama i prikazama. Zapamtite što velim, pa me odsad ne odmičite od sebe ni pedlja.
— Neka ti bude! — odgovori Vitez Tužnog Lika. — Pravo se ti sklanjaš  mojoj hrabrosti, jer pre će tvoja duša izneveriti telo nego moja hrabrost tebe. Kreni ti sada polagano za mnom, kako već budeš mogao, te valjano otvori oči. Prokrstarićemo ovu planinicu, pa ćemo možda pronaći toga čoveka što smo ga videli, jer on nije jamačno niko drugi nego vlasnik našega nalaska.
Na te reči odgovori Sancho:
— Bilo bi mnogo bolje ne tražiti ga, jer ako ga nađemo i on je možda vlasnik tih novaca, jasno je onda da mu ih moram vratiti. Bolje bi zato bilo da se ne mučimo uludo i da ja u dobroj veri zadržim novce dok se kakogod drugačije, ali ne ovako navlaš i svom silom, ne pronađe pravi gospodar; donde bih ja možda i potrošio novce, a gola čoveka niko ne orobi.
— Varaš se ti, Sancho — odgovori don Quijote — jer čim smo mi naslutili vlasnika i gotovo naišli na njega, dužnost nam je potražiti ga i vratiti mu njegovo. A ako ga ne potražimo, onda smo ovom jakom slutnjom da je on možda vlasnik već zgrešili isto toliko kao da i zbilja jesmo. Nemoj zato, prijane Sancho, žaliti da ga potražiš, jer meni će odlanuti ako ga nađem.
        Obode on dakle Rocinanta, a Sancho krene za njim, natovaren i pešice, po krivici Ginesilla od Pasamonta.Prođu oni planinom i naiđu na uginulu mazgu, gde leži u potoku, osedlana i zauzdana, poizgrizana od pasa i iskljuvana od gavranova. Sve im to još utvrdi slutnju da je onaj što beži zaista gospodar mazgi i sedlenom jastuku.
       Dok su gledali mazgu, začuju zvižduk kao od pastira koji čuva stado, i toga im se trena s leve strane pojavi poveliko stado koza, a za kozama, na vrhu brda, kozar koji ih čuva, vremešan čovek.
       Zovne ga don Quijote i zamoli neka siđe k njima. On im odvikne i zapita ko ih je navratio u ovaj kraj, kuda jedva i kozje noge gaze, a obilaze samo vuci i druge zveri.
       Odgovori mu Sancho neka siđe, a oni će mu sve lepo ispripovediti.
Siđe kozar, a kad je stigao don Quijotu, reče:
— Okladio bih se da vi gledate ovu mazgu najmljenicu što leži uginula u toj nizi. Tako mi vere, već šest meseci leži onde. Recite mi, niste li ovuda naišli na njena gospodara?
— Nismo naišli ni na koga — odgovori don Quijote — nego smo našli samo sedleni jastuk i torbu nedaleko odavde.
— I ja sam ih našao — reći će kozar — ali nisam im se nikada hteo približiti niti ih podići, u strahu da me ne bi stigla kakva nesreća, ili da me ne okrive za krađu. Prepreden je đavo i zna ti baciti klip pred noge, pa se spotakneš i padneš kako nisi ni sanjao.
— Tako velim i ja — priklopi Sancho — jer i ja sam našao sve to, ali nisam hteo ni na kamenomet primirisati, nego sam sve ostavio tamo, i tamo leži kako je i bilo. Ne diram ja u ono za čim se đavo krije. Reci ti meni, prijaško — zapitaće don Quijote — znaš li ti čije su one stvari?
— Ja vam znam reći jedino to — odgovori kozar — da ima šest meseci otprilike, nešto ovamo ili onamo, kako je k jednom toru i pastirima, nekako tri milje odavde, stigao mladić stasit i naočit. Jahao je mazgu, što tu leži uginula, a imao je uza se onaj sedleni jastuk i torbu što rekoste da ste našli i niste dirnuli. Zapitao nas na koju je stranu planina najstrmenija i najzabitnija, a mi mu odgovorismo da je ovde gde smo sada, kako zbilja i jest, jer ako uđete još pol milje u planinu, nećete možda ni pogoditi iz nje. Čudim vam se kako ste i stigli dovde, jer nema ni puta ni staze ovamo. Kad je mladić shvatio naš odgovor, okrene on konja i udari onamo kamo mu rekosmo, a mi se uzmemo diviti njegovoj lepoti i čuditi se što on to pita i kamo je onako žurno krenuo i zamaknuo u planinu.
         Odonda ga nismo više videli dokle god nije onomad presreo jednoga od naših pastira, te ga bez ijedne reči okupio, izgruhao ga pesnicama, iscakao nogama, onda poletio k magarici na kojoj je živež, i pograbio što god je bilo na njoj kruha i sira. Kad je to uradio, opet se brže-bolje sklonio u planinu. Čim smo to dočuli, krene nas nekoliko pastira u poteru za njim. Tražili smo ga gotovo
dva dana po najgušćoj guštari u planini, dok ga na kraju ne nađemo gde se skrio u duplju debela i golema plutova stabla. Izađe nam u susret jošte kako prijazno. Odeća mu je bila već izderana, a lice izobličeno i posve osmaglo od sunca, tako da smo ga jedva prepoznali, ali smo mu zapamtili odeću, pa iako mu je sada razderana, poznali smo po njoj da je onaj koga tražimo. Pozdravi nas uljudno i kaže  nam u nekoliko eči, no sasvim razborito, neka se ne čudimo što ga vidimo onakva, jer tako njemu prilikuje da izvrši pokoru i okaje grehe.
        Mi ga zamolimo da nam kaže ko je on, ali ga nismo mogli navratiti. Zamolismo ga još, kad ustreba živeža, bez kojega ionako ne može biti, neka nam kaže gde ćemo ga naći, i mi ćemo mu drage volje i sigurno doneti; ako mu pak ni to nije po volji, neka dolazi i ište, a neka ne otima pastirima. On nam zahvali na ponudi, zamoli nas da mu oprostimo napad i obeća da će odsad moliti da mu Boga radi udelimo, a neće nikomu dodijavati. Što se pak tiče toga gde on prebiva, reče da prebiva onde gde  stigne i gde ga zatekne noć. A reči svoje završi takvim ganutljivim plačem da bismo mi, koji smo ga slušali, od kamena bili kad ne bismo zaplakali s njim, pogotovo gde smo mislili kakav je bio kad smo ga videli prvi put, a kakav je sada. Jer on je, kako rekoh, bio vrlo pristao i lep mladić, a po uljudnim mu se i razboritim rečima razabiralo da je od dobra i plemenita roda. Mi smo doduše seljani, ali smo ipak razabrali kakav je on fin čovek. No usred govora zastao bi smušen i zanemeo; upiljio oči u zemlju, te sveđer pilji, a mi se svi stišali i zapanjili, gledamo mu zanesenost, žalimo ga i čekamo kako će završiti. On pak svejednako pilji u zemlju i ni da trene, onda opet sklopi oči, pa stište usne i namršti obrve, i tako razabrasmo da ga je spopalo neko ludilo.
        I odmah se mi po njemu samom uverismo da je istina što smo mislili. Skočio on sav besan sa zemlje, kamo se bio svalio, napao na prvoga do sebe sa silnom žestinom, i bio bi ga ubio pesnicama da mu ga nismo oteli; a uz to je neprestance vikao: »Oj ti nevero Fernando! Tu ćeš, tu ćeš ti okajati nepravicu, koji si meni skrivio: ovim ću ti rukama iščupati srce gde se gnezde i okupljaju sve zloće, prevare i laži!« Govorio je još i druge reči, kojima je samo ružio onoga Fernanda te ga krstio izdajicom i neverom. S priličnom mu mukom otmemo pastira, a on više ni reči, nego nam izmakne i odjuri trkom u grmlje i guštaru, te ga ne mogosmo stići. Po tome smo dokučili da ga ludilo spopada na mahove, i da mu je neki čovek koji se zove Fernando učinio nešto nažao, ali jako ljuto dok
je u toliko zlo zapao. Sve se to odonda počesto i dokazalo kad se sretao s pastirima, te ih jedanput moli da mu dadu što imaju jela, a drugi put im otima silom. Kad ga spopadne ludilo, ne prima on što mu pastiri od svoje volje nude, nego im otima pesnicama. Ali kad je pri sebi, moli on Boga radi, uljudno i smerno, zahvaljuje da i ne može lepše, i suze roni.
— A da znate, gospodo — nastavi kozar — jučer smo odlučili ja i četiri momka, dvojica sluga i dva prijatelja moja, tražiti ga dokle ga ne nađemo, a kad ga nađemo, mi ćemo ga, milom ili silom, odvesti u mesto Almodóvar, osam milja odavde, da ga onde izlečimo, ako njegovoj bolesti ima leka, ili da saznamo, kad bude pri sebi, ko je on i ima li svojte, da joj javimo njegovu nesreću. Eto  to vam, gospodo, znam o onom što ste me zapitali. A znajte da one stvari što ste našli pripadaju tomu istomu koga ste videli kako je žustro projurio gotovo gol — jer don Quijote mu beše već rekao da je video onoga čoveka kako skakuće po planini.
      Začudi se don Quijote tomu što je čuo od kozara, i još više zaželi da dozna ko je taj nesretni mahnitac. Odluči dakle ono što je već bio smislio: da ga potraži po svoj planini, da zaviri u svaki zakutak i u svaku spilju, dokle god ga ne nađe. No bolja mu sreća posluži nego što je i mislio i očekivao, jer baš u taj čas iz planinske gudure, koja se ovamo k njima otvara, pojavi se mladić koga su tražili. Ide on i govori nešto sam sa sobom, što se ne bi razabralo ni iz blizine, a kamoli iz daljine. Odeća mu je kako je već opisana, ali kad se približio, zapazi don Quijote da je na njem razderan kaput od kože što bijaše namirisana ambrom,te se sada sasvim uveri da čovek u takvoj odeći jamačno nije od prosta roda.
        Kad im je mladić pristupio, pozdravi ih muklim, hrapavim glasom, ali vrlo uljudno. Don Quijote mu uzvrati pozdrav isto tako uljudno, sjaše s Rocinanta, zagrli ga s pažljivom otmenošću i finoćom i zadrži ga dugo u zagrljaju, kao da ga već odavno poznaje. A onaj koga možemo okrstiti Odrpanac Jadnog Lika (kao što je don Quijote Vitez Tužnog Lika), čim je ispušten iz zagrljaja, odgurne
malko don Quijota od sebe, položi mu ruke na ramena i zagleda se u njega, kao da želi razabrati poznaje li ga; nije se valjda manje začudio liku, stasu i bojnoj opremi don Quijotovoj nego što se don Quijote začudio gledajući njega. Na kraju , nakon zagrljaja, progovori najprvo Odrpanac, te reče ono što će se dalje pripòvediti.

Dvadeset četvrta glava 

                     u kojoj se nastavlja pustolovina u Sierra Moreni


Pripoveda letopis da je don Quijote s najvećom pažnjom  saslušao jadnoga Planinskog Viteza, koji je nastavio ovako:
— Zaista, gospodaru, bili vi ko mu drago (jer ja vas ne poznajem), hvala vam što ste mi iskazali dobrotu. Kamo sreće da vam mogu prijazni doček uzvratiti čim drugim, osim dobrom voljom. Ali sudbina mi je uskratila da ičim drugim mogu uzvraćati dobra dela, te ih ja uzvraćam dobrim željama.
— Moja je pak želja — odgovori don Quijote — da vam poslužim, te sam odlučio ne otići iz ove planine dok vas ne nađem i ne čujem od vas može li se tome jadu, koji se vidi po vašem neobičnom živovanju, naći kakav lek, te da ga ja potražim koliko god revnije mogu. A ako je vaša nevolja takva da je zakrčen put svakoj utehi, nakan sam jadati s vama i oplakivati vašu nevolju koliko god mogu, jer ipak je uteha steći u nevolji koga ko te žali. Pa ako moja dobra nakana zaslužuje zauzvrat kakvu pažnju, ja molim vašu veliku uljudnost, koju u vas vidim, te vas i zaklinjem onim što ste u životu najjače ljubili ili ljubite, recite mi ko ste i šta vas je navelo da živite i umirete u ovoj zabiti kao zverka, jer vidim po vašoj odeći i ličnosti da vam to ne dolikuje, te nastavite li tako, morate umreti. A ja se kunem — dometne don Quijote — viteškim redom koji sam primio, iako nedostojan i grešnik, i mojim zvanjem skitnika viteza, da ću vam, gospodine, ako ste voljni, služiti revno kako već moram po staležu u kojemu sam, bilo da odmognem vašoj nevolji, ako joj se odmoći može, bilo da je s vama oplakujem, kao što sam vam obećao.
     Kad je Šumski Vitez čuo Viteza Tužnog Lika što govori, uze ga gledati te gledati, i opet gledati od glave do pete, a kad ga se nagledao, reče:
— Ako mi imate štogod dati za jelo, Boga radi dajte mi, a kad se najedem, sve ću vam reći što želite, da vam zahvalim na dobroti koju ste mi iskazali.
      Odmah izvadi Sancho iz vreće, a kozar iz torbe jela, da Odrpanac utaži glad. Jeo je on što mu dadoše, kao zanesen i tako pomamno da je trpao zalogaj na zalogaj i više proždirao nego gutao. Dok je jeo, ne progovori ni reči ni on niti oni što ga gledahu. A kad se najeo, mahne im da pođu za njim, i oni ga poslušaju. Dovede ih na zelenu livadicu, nedaleko odande, za nekom stenom. Kad stigoše onamo, pruži se on na zemlju, na travu, oni isto tako, svi bez ijedne reči. Onda se Odrpanac smesti, i progovori:
— Ako ste, gospodo, voljni da vam ukratko ispripovedam beskrajnu nesreću svoju, morate mi obećati da mi nećete ni pitanjem niti ičim prekidati žalostivu priču, jer čim je prekinete, u onaj je mah dopričana priča.
      Te reči podsete don Quijota na onu priču što mu je pričao perjanik kad nije pogodio koliko je koza prevezeno preko reke, te je tako priča zapela.
Ali Odrpanac nastavi:
— To vam unapred tražim, jer bih što brže hteo ispričati svoje jade. Kad ja njih redam u pameti, samo još gomilam nove jade. Što god dakle manje budete zapitkivali, to ću vam ih brže iskazati, a neću ništa ispustiti što je važno, samo da posve udovoljim vašoj želji.
     Don Quijote mu u ime sviju obeća, a on se zadovolji i započne ovako:
— Ime mi je Cardenio; rodio sam se u jednom od prvih gradova ovde u Andaluziji; od plemenita sam roda; roditelji su mi bogati; moja je nesreća tolika da su je jamačno oplakali moji roditelji i požalio moj rod, ali je bogatstvom ne mogoše ublažiti; jer bogaština je ljudska nemoćna da leči jade koje zadaje nebo. U tom mi je zavičaju živela ona, nebo moje, u kojem je bilo sve blaženstvo što ga je moja ljubav znala zaželeti: takva je krasota bila Luscinda, devica plemenita i bogata kao i ja, ali sretnija od mene, i nestalnija nego joj dolikuje uz moje časne namisli. Ljubio sam Luscindu, volo i obožavao još od ranoga detinjstva i malo će, a i ona je ljubila mene onako iskreno i bezazleno, kako već u njenim mladim godinama može biti. Roditelji su naši znali naše namere, i nije im bilo krivo, jer su videli: ako se ovako nastavi, neće se drugačije završiti nego da se uzmemo, a to sasvim i dolikuje, kad smo jednaki i po rodu i po bogatstvu.
      Kako smo rasli, rasla nam i ljubav, te se onda Luscindinu ocu učini da mi zbog časti mora zabraniti da mu dolazim u kuću, poput roditeljâ one Tizbe koju su pesnici toliko opevali.No ta je zabrana rasplamsala plamen i raspirila želju, te ako su nam ušutkani jezici, nisu nam ušutkana pera, koja običavaju još slobodnije nego jezici iskazivati što se zaljubljenicima krije u srcu, jer pred ljubljenim se bićem zna zbuniti i zanemiti najodrešitija namera i najneustrašiviji jezik. Bože, kolika sam pisamca napisao! Kolike sam umiljate i čestite odgovore dobio! Kolike sam pesme i zaljubljene stihove spevao u kojima srce iskazuje i javlja svoje osećaje, slika svoje žarke želje, obnavlja njen spomen i oživljuje svoje želje! Ali kad mi dozlogrdi i srce mi pogibe od želje da vidim dragu, odlučim izvršiti i dokončati u jedan mah što mi se najzgodnijim čini kako bih postigao željeno blago svoje, koje sam zavredio, to jest da je od oca zaištem za venčanu drúgu. Tako i učinim. Otac mi njen odgovori da mi hvali što sam mu nameran iskazati tu čast, pa i on želi mene počastiti svojim prijateljstvom; ali otac je moj živ, te zapravo dolikuje njemu da za mene zaprosi devojku, jer ako nije njemu sasvim po volji i po želji, Luscinda se kradom ne uzima i ne daje za ženu. Ja mu zahvalim na ljubaznosti, i učini mi se da on pravo veli, a otac će mi već pristati, čim mu kažem. U toj nakani odem odmah ocu da mu kažem  što želim. Uđem mu u sobu i zateknem ga baš s otvorenim pismom u ruci.
      Nisam još dospeo ni reč progovoriti, a on mi pruži pismo i reče: »Po ovom ćeš pismu, Cardenio, razabrati volju vojvodinu da ti iskaže milost.« Kako vi, gospodo, valjda znate, taj je vojvoda Ricardo, velikaš španski, vlastelin u najboljem kraju ovog diela Andaluzije. Uzmem i pročitam list, koji je bio tako usrdan da se i meni samom učinilo nezgodnim ako moj otac ne izvrši što ga vojvoda moli, to jest ako me odmah ne pošlje onamo k njemu. Želi on da ja budem drug, ne sluga, starijemu sinu njegovu, a on će se pobrinuti da me izvede u položaj koji će biti onolik koliko on mene ceni. Čitam ja pismo i čitajući nemim, a još gore kad začuh što mi otac veli: »Za dva dana, Cardenio, ti ćeš na put, kako vojvoda želi, i hvali Bogu što ti otvara put na kojem ćeš postići ono što si po mom sudu zavredio.« Priklopi on još nekoliko očinskih saveta. Svane rok mojemu polasku. Razgovorim se ja te večeri s Luscindom, ispričam joj sve što se dogodilo, ispričam sve i njenu ocu i zamolim ga neka pričeka nekoliko dana i neka je ne udaje dok ja ne vidim što bi vojvoda od mene. On mi obeća, a Luscinda potvrdi nebrojenim zakletvama i nesvesticama.
       Stignem najposle vojvodi Ricardu. Lepo me on primi i uzme tako postupati sa mnom da se odmah uzbunila zavist. Pozavideli mi stari službenici, da ne bi njima na štetu bila milost koju vojvoda iskazuje meni. No najjače se obradova mojemu dolasku drugi sin vojvodin, imenom Fernando, pristao mladić, srčan, živ, zaljubljen. Za kratko se vreme sprijatelji on sa mnom toliko da su nas svi počeli spominjati. Voleo me i stariji brat i bio mi milostiv, ali ni izdaleka onoliko koliko me volio Fernando i dobrostiv mi bio. Kako naime među prijateljima nema tajne koju oni ne bi jedan drugomu odavali, a moje se drugovanje s Fernandom prevratilo u prijateljstvo, kazivao mi on svaku svoju misao, a osobito ljubav svoju, koja ga je nešto uznemirivala. Voleo je neku seosku devojku, kćer očeva kmeta, veoma imućnu, a tako krasnu, valjanu, pametnu i čestitu da niko koji god ju je znao nije mogao odlučiti koje od tih svojstava u nje bejaše sjajnije i odličnije. Te vrline krasne seljanke  toliko razbude Fernandove želje, te joj on odluči obećati da će je uzeti, samo da predobije i prevlada nevinost njenu, jer ju drugačije ne bi mogao dobiti.
      Ja s dužnosti prijateljske uznastojim, što god sam razboritijim rečima znao i najživljim primerima mogao, zadržati ga i odvratiti od te nakane. Ali kad sam razabrao da ne koristi, odlučim sve javiti vojvodi Ricardu, ocu njegovu. No Fernando je bio lukav i domišljat, te se doseti i poboji toga, jer je i sam sudio da je meni kao čestitu službeniku dužnost ne prikrivati ono što može okaljati čast mojemu gospodaru vojvodi. Da me dakle zbuni i prevari, reče mi da ne zna nikakav drugi način kojim bi sebi izbio iz glave onu krasotu što ga je zaokupila, nego da se ukloni na nekoliko meseci, i to bi da odemo nas dvojica mojoj očinskoj kući, a vojvodi ćemo za izliku reći da želi videti i kupiti neke posebno dobre konje u mojem gradu, koji je zaista mesto čuveno s najboljih konja na svetu. Čim sam čuo što on veli, zanesem se svojom ljubavlju, te mu odobrim odluku, premda nije bila baš valjana, kao najrazboritiju što se zamisliti može, jer sam razabrao kakvu ću lepu zgodu i priliku ulučiti da opet vidim svoju Luscindu. U toj misli i želji odobrim mu ja naum i potaknem mu nakanu, nagovarajući ga neka je izvrši što pre, jer je sigurno da daljina rastavlja, koliko god čvrste misli bile.
       Kad sam mu to govorio, on je već, kako kasnije doznadoh, kao tobožnji zaručnik već obljubio seosku devojku, te je sada vrebao priliku da izmakne, jer se bojao što će mu otac vojvoda učiniti dok mu dočuje nevaljalštinu. Ali kako kod mladićâ ljubav ponajviše nije ništa drugo nego požuda, kojoj je sva svrha slast, a kad bude zadovoljena, nestaje (ono što se samo čini ljubavlju mora izneveriti, jer ne može preći granicu koju mu je udarila priroda, dočim pravoj ljubavi nema te granice), tako se i Fernandu posle smiri želja i ohladi pomama; dotad je govorio da želi otići kako bi se oslobodio ljubavnih želja, a sada je doista želeo da ode samo da ne održi reč. Vojvoda mu dopusti i naredi meni da ga pratim. Stignemo u moj grad, i moj ga otac dočeka kako mu dolikuje. Ja odmah pohodim Luscindu, te mi opet oživi ljubav, premda nije ni bila umrla, a ni zamrla.
      Na nesreću, ja ispričam svoju ljubav don Fernandu, jer po velikom prijateljstvu koje mi je iskazivao mišljah da mu ne smem ništa kriti. Toliko sam mu hvalio krasotu, milinu i razboritost Luscindinu te je moja hvala razbudila u njem želju da vidi devojku, obdarenu tolikim vrlinama. U zao čas, ja mu udovoljim i jedne mu je večeri, kad je bila uza sveću, pokažem kroz prozor, na kojem smo se obično razgovarali. Smotri je on u takvoj odeći i takvu da je pozaboravljao sve krasotice koje je donde bio video. Zanemi on, obezumi se, zanese i naposletku se zaljubi, kako ćete već videti dalje u priči o mojoj nesreći. A da mu se još jače razbudi strast (koju je meni krio i jedino nebu odavao), dogodi se te on jednoga dana nađe njezino pismo, u kojemu me ona moli da je zaprosim u oca,  to je pismo bilo tako razborito, čedno i zaljubljeno, te on, kad je pročitao, reče da su u jedinoj Luscindi okupljene sve miline, krasote i pameti koje su porazdeljene među drugim ženama na svetu. Istina je, priznajem danas, da je don Fernando doduše sasvim pravo slavio Luscindu, ali mi je ipak mrsko bilo slušati iz njegovih usta toliku hvalu.
      Počnem ga se pribojavati i zazirati od njega, jer ne bi ni tren prošao da ne zapodene razgovor o Luscindi. Razbudila se u meni neka ljubavna sumnja. Nisam se doduše strašio da će se uskolebati dobrota i vernost Luscindina, no ipak sam se bojao zle kobi, koja me i zadesila. Svagda je don Fernando gledao da čita pisma što ih Luscindi pišem, i njene odgovore, pod izlikom da uživa u našoj duhovitosti. Dogodi se onda te me Luscinda zamoli za knjigu o viteškim junaštvima, da je čita, jer ona je te knjige nadasve volela, a bio je to Amadis od Galije...
       Čim je Don Quijote čuo da se spominje viteška knjiga, progovori on:
— Da ste vi meni, gospodine, odmah na početku ove priče spomenuli da gospođica Luscinda voli viteške knjige, ne biste je trebali dalje slaviti i dokazivati uzvišenost njena uma. Njen um i ne bi bio tako valjan kako ste vi opisali, kada ona ne bi marila za onakvo vredno štivo. Ne trošite dakle ni reči više i ne kazujte mi njenu krasotu, valjanost i pamet, jer čim sam samo čuo što ona voli, potvrđujem da je ona najkrasnija i najumnija žena na svetu. A ja bih, gospodine, voleo da ste joj zajedno s Amadisom od Galije poslali i Don Rugela od Grecije, jer znam da bi gospođica Luscinda mnogo uživala u Daraidi i Garayi, i u bistroći pastira Darinela, i u divnim stihovima njegovih pastirskih pesama, koje on peva i prikazuje vrlo umilno, bistro i slobodno. Ali možda će kada biti vreme da vi taj nedostatak nadoknadite, a i nadoknadiće se odmah, samo ako ste vi voljni otići sa mnom u moje selo, jer onde vam ja mogu dati više od tri stotine knjiga, koje su slast moje duše i zabava mojega života; premda sudim da nemam više nijedne, po zlobi opakih, zavidnih čarobnjaka. A vi mi, gospodine, oprostite što sam se ogrešio o obećanje da vam se neću uteći u govor, jer čim sam ja čuo rieč o viteštvu i o skitnicima vitezovima, isto mi je tako teško bilo da ne govorim kao i sunčanim zrakama da ne greju, i mesečevim da ne vlaže.Oprostite dakle i nastavite, jer to je sada najglavnije.
      Dok je don Quijote govorio tako, spustio Cardenio glavu na grudi, te mu se vidi da se duboko zamislio. Dvaput mu don Quijote reče neka nastavi priču, ali on ne diže glave i ne odgovara ni reči.
Najposle podiže glavu i reče.
— Ne može se meni izbiti iz glave, a niko mi na svetu neće izbiti niti dokazati išta drugo, a glupan je ko god drugačije misli i veruje, nego da je onaj nitkov majstor Elisabat bio suložnik kraljice Madásime.
— To ja poričem! — odvrati don Quijote sav ljut i kresne po običaju kletvu.
— To je krajnja zloba, ili bolje: niskost. Kraljica je Madásima bila vrlo čestita gospođa, te nema sumnje da se onakva uzvišena dama neće upuštati s vidarom; a ko drugačije sudi, taj laže kao najgori nitkov. A ja ću mu to dokazati pešice ili na konju, oružan ili neoružan, obnoć ili obdan, ili kako god ga volja.
       Cardenio upiljio oči u njega. Opet ga spopalo ludilo, te on ne nastavlja svoju priču. A ne bi ga don Quijote ni slušao, jer toliko ga je ozlovoljilo ono što je čuo o Madásimi. Za divno čudo, zauzeo se on za nju kao da mu je istinska i prava vladarica: toliko su ga zaludele njegove proklete knjige! A kad je Cardenio, ionako lud, čuo gde ga vitez krsti lažljivcem, nitkovom i drugim takvim pogrdnim imenima, dozlogrdi njemu, te on zgrabi kamen što je ležao kraj njega, i grune njime don Quijota u prsa da se izvalio na leđa. Sancho Panza, kad je video kako mu ovaj zlostavlja gospodara, stisne pesnicu i navali na njega, ali ga Cardenio dočeka, svali ga pesnicom sebi pod noge, skoči na njega i izgazi mu rebra do mile volje. Kozar mu priskoči upomoć, no nastrada i sâm. A kad ih je sve posvaljivao i namlatio, okani ih se, te se lepo i mirno skloni u planinu.
        Ustane Sancho, te se onako besan što je ni kriv ni dužan izbijen, zgrane na kozara, da na njem iskali srce, i prekori ga da je on kriv što ih nije upozorio da toga čoeka spopada gdekada ludilo, jer da su oni znali, mogli bi paziti i čuvati se. Kozar mu odgovori da je rekao, a ako Sancho nije čuo, nije on kriv. Uzvrati Sancho, i opet uzvrati kozar, pa se najposle pograbe za brade i počnu se mlatiti pesnicama, te da ih nije don Quijote razdvojio, bili bi se raskidali. Sancho, još se noseći s kozarom, reče:
— Pustite me, gospodaru Viteže Tužnoga Lika, jer on je seljanin kao i ja, a nije ovitežen vitez, pa mu se ja mogu po volji osvetiti što me uvredio, i pošakati se s njim kao pošten čovek.
— Istina je — odgovori don Quijote — ali ja znam da on nije nikako kriv ovomu što se dogodilo.
       Tako ih on umiri, te opet zapita kozara bi li mogao naći Cardenija, jer je silno željan čuti nastavak njegove priče. Kozar mu odgovori što mu je i pre već rekao, da se ne zna pouzdano gde prebiva; no ako bude mnogo obilazio ovim krajem, naći će ga svakako, ili pri pameti, ili luda.


Dvadeset peta glava


u kojoj se priča o neobičnim zgodama što su se u Sierra Moreni
dogodile junačkom Vitezu od Manche, i kako se on poveo za
pokorničkim životom Beltenebrosovim.

       Rastane se don Quijote s kozarom, uzjaše opet Rocinanta i naredi Sanchu da krene za njim. Pođe Sancho na svojem magarcu, ali jako zlovoljan. Jašu oni polako, te stignu tako u najstrmeniji kraj u planini. Sancha ubi želja da se razgovori s gospodarom. Ne bi da se ogreši o zapoved, i sve čeka da gospodar počne prvi. No kad nije više mogao podneti toliku ćutnju, progovori:
— Gospodaru don Quijote, blagoslovite mene i otpustite me,jer ja bih hteo odavde vratiti se kući, svojoj ženi i deci, pa ću s njima barem razgovarati i preklapati što god me volja. Ako vi ištete, gospodaru, da ja putujem s vama po ovoj zabiti obdan i obnoć, a da ne govorim kad me želja snađe, onda ste vi mene živa zakopali. Kad bi barem životinje govorile, kao što su govorile u vreme Jusufovo,još bi nekako bilo, jer bih ja onda s mojim magarcem vodio razgovor kako volim, i srcu bi mi odlanulo. Težak je to posao i ne možeš ga otrpeti, obilaziti za pustolovinama dokle god si živ, i ne nailaziti ni na što nego da te cakaju i loptaju, zasipaju kamenjem i bubaju šakama, a ti ne smeš ni zinuti i reći što ti je na duši, kao da si nem.
— Razumem ja tebe, Sancho — prihvati reč don Quijote. — Muči te što sam udario zabranu na tvoj jezik. Ja evo dokidam tu zabranu, pa sada ti govori što te volja, ali uz pogodbu da dokinuće vredi samo donde dok mi po ovoj planini obilazimo.
— Dobro — dočeka Sancho. — Ja dakle sada govorim, jer Bog zna što će kasnije biti. Odmah se koristim tim dopuštenjem i pitam: što ste vi, gospodaru, navalili da se toliko zauzimate za onu kraljicu Magimasu, kako li se zove? I što se vas tiče je li onaj opat bio njezin ljubavnik, ili nije? Da vi niste za to marili, kad im ionako niste sudac, ja mislim da bi onaj luđak bio dalje pričao, i mi ne bismo izvukli bubotke i kamenom i nogama, i još više od pol tuceta pljusaka.
— Tako mi vere — odgovori don Quijote — kad bi ti znao, kao što ja znam, kako je kraljica Madásima bila čestita i valjana gospođa, znam da bi ti kazao kako sam jako strpljiv bio kad nisam razbio ona usta iz kojih su izišle onakve hule. Jer najveća je hula reći ili misliti da je kraljica suložnica vidarova. Istina je pak da je taj majstor Elisabat, što ga je luđak spomenuo, bio veoma uman čovek i razborit savetnik, a bio je kraljici odgojitelj i lekar. A da je kraljica bila njegova ljubaznica, to je glupost i zaslužuje najveću kaznu. I da vidiš kako Cardenio nije znao što govori, znaj da on onda već nije bio pri sebi kad je to rekao.
— To i ja mislim — reče Sancho — niste ni trebali mariti što luđak govori, jer da vam nije poslužila dobra sreća, pa da vam nije uputila onaj kamen u prsa, nego u glavu, lepo biste mi nastradali braneći onu damu, traga joj ne bilo! A da vidite, Cardenija ne bi ni osudili, jer je lud!
— I od razumnih i od luđaka dužan je svaki skitnik vitez braniti žensku čast, bila ta žena koja mu drago, a pogotovo braniti čast kraljicama onako odlična roda i čestitosti kao što je bila kraljica Madásima, koju ja osobito cenim zbog njenih vrlina, jer nije bila samo krasna nego još i veoma razumna i vrlo strpljiva u mnogim nevoljama što su je pogađale. A saveti i društvo majstora Elisabata mnogo su joj pokoristili i olakšali da svoje muke podnosi razumno i strpljivo. I odatle je neuka, zlobna svetina ulučila priliku da govori i misli kako mu je ona bila suložnica; ali ja opet velim da lažu, i lagaće svi koji onako misle i govore, koliko god puta pomisle i kažu.
— Ja niti velim, niti mislim — odvrati Sancho; — neka oni sami taru glavu; što su udrobili, neka i kusaju; jesu li suložnici ih nisu, neka s Bogom obračunaju; ne vodim tuđu brigu i ne znam ništa; ne bodem nos u tuđi posao; ko laže, sebi u grlo laže. Pogotovo jer sam se gol rodio i gol jesam; niti gubim, niti dobivam; ako i jesu bili suložnici, što se mene tiče? Na vuka vika, a lisice maslo ližu. A ko bi svima brnjice ponaticao? Tä i Boga pogrđuju.
— Za Boga miloga! — klikne don Quijote — kakve ti to ludorije nižeš, Sancho! Kakve veze ima ovo što mi govorimo, s tim poslovicama što si ih izredao? Tako ti života, Sancho, ćuti pa se odsad brini kako ćeš goniti magarca, a ne petljaj se u ono što se tebe ne tiče. I zapamti sa svih tvojih pet ćuti, da je sve ono što sam ja učinio, što činim i što ću učiniti, sasvim razumno i sasvim se slaže s viteškim zakonima, a ja ih bolje znam nego što ih je znao i koji vitez koji je ikada pripadao viteškom redu.
— Gospodaru — odvrati Sancho — zar je i to valjan zakon viteški da mi lutamo po toj planini gde nema ni staze ni puta, i tražimo luđaka koga će možda, ako ga nađemo, snaći volja da završi što je započeo, ali ne svoju priču, nego vašu glavu, gospodaru,  moja rebra, pa da ih sasvim skrha?
— Šuti, Sancho, velim ti i opet — reče don Quijote; — znaj da ja po ovom kraju ne obilazim jedino od želje da nađem onoga luđaka, nego sam nakan izvršiti junačko delo kojim ću steći večito ime i slavu po svoj otkrivenoj zemlji, a to će junačko delo natkriliti sve čime se skitnik vitez može proslaviti i pokazati savršenim.
— A je li tako opasno to junačko delo? — zapita Sancho Panza.
— Nije — odgovori Vitez Tužnog Lika — ali kocka se može izvrnuti i na lîho, mesto na tâko. Sve će to biti do tvoje revnosti.
— Do moje revnosti? — zapita Sancho.
— Jest — odvrati don Quijote; — jer ako se brzo vratiš odande kamo te kanim poslati, brzo će se dokončati moja muka i brzo će svanuti moja slava. I jer ne valja da dugo budeš u čudu i da čekaš što li ću ti reći, znaj, Sancho, da je slavni Amadís od Galije bio jedan od najizvrsnijih skitnika vitezova. Nisam dobro rekao: bio jedan; bio je on jedini, prvi, jedincati, prvak među svima koliko god ih je u njegovo doba bilo na svetu. Dovraga i do bisa Belianis i svi oni koji vele da su mu u ičem jednaki, jer oni se varaju, kunem se. Velim još: kad se koji slikar želi proslaviti u svojoj umetnosti on nastoji oponašati dela najslavnijih slikara koje poznaje. Taj isti zakon vredi i za sve važne poslove i radove koji su na ures državi. Tako mora činiti, te zaista i čini onaj koji želi steći ime razumnika i patnika. On će se povesti za Uliksom, u čijoj nam osobi i mukama Homer slika živu sliku razboritosti i patnje, kao što nam je Vergilije u Enejinu licu prikazao vrlinu čestita sina, te bistrinu hrabra i razumna vođe. Nisu oni njih slikali i opisivali onakve kakvi su zbilja bili, nego kakvi treba da budu, da po svojim vrlinama budu primer budućim naraštajima. Isto je tako Amadís bio vodič, zvezda Danica, sunce hrabrih i zaljubljenih vitezova, i za njim treba da sepovodimo svi mi koji vojujemo pod zastavom ljubavi i viteštva. Kad je dakle ovako, kao što jest, ja sudim, prijane Sancho, da će se onaj skitnik vitez koji se najbolje bude povodio za njim, najbliže primaknuti savršenosti viteškoj i steći je. A jedna od onih zgoda gde se taj vitez najviše iskazao svojom razboritošću, valjanošću, hrabrošću, stalnošću i ljubavlju, bila je kad se, prezren od gospođe Ariane, sklonio na Sirotnu Stenu, da tamo čini pokoru, te promenio svoje ime u Beltenebros, dakle u ime koje jamačno ima i značenje i podesno je za život kakav je on od svoje volje odabrao. Meni je eto lakše povesti se u tome za njim negoli prepolavljati gorostase, seći zmajevima glave, ubijati pozoje, razbijati vojske, ništiti mornarice, razdrešivati čarolije. A kako je ovaj kraj zgodan za ovakva dela, nisam nakan promašiti prigodu koja mi se sada nudi sama.
— Što biste vi dakle, gospodaru, u toj zabiti? — zapita Sancho.
— Zar ti nisam već rekao? — odgovori don Quijote. — Hoću da oponašam Amadísa, da se gradim ovde očajnikom, luđakom i besnikom, te da ujedno oponašam junačkoga don Roldána, kad je kod nekog vrela našao znakove da je krasna Angélika učinila nevaljalštinu s Medorom; od toga je on jada poludeo, te stao čupati drveće, mutiti vodu u bistrim vrelima, ubijati pastire, tamaniti stada, paliti kolibe, rušiti kuće, terati kobile i činiti stotinu hiljada  drugih neobičnih dela, koja su zavredila slavu i pismeni spomen. Ne kanim ja doduše Roldána, Orlanda, Rotolanda (jer sva je ta tri imena on nosio) oponašati potpunoma, u svim ludostima koje je on činio, govorio i zamišljao, nego ću između njih probrati što god bolje budem mogao samo one koje mi se čine najbitnije. A možda ću se zadovoljiti i samim oponašanjem Amadísa, koji nije činio štetne ludosti, nego jedino plačne i jadovne, te tako stekao veću slavu od ikoga.
— Ja bih rekao — priklopi Sancho — da su vitezovi koji su to činili bili podjareni, te su imali rašta da čine ludorije i pokoru, ali radi čega biste vi, gospodaru, pomahnitali? Koja vas je dama prezrela, ili kakve ste znakove našli koji vam dokazuju da je gospođa Dulcinea od Tobosa počinila kakvu detinjariju s Maurom ili hrišćaninom?
— To i jest — odgovori don Quijote — u tom i jest divota mojega dela. Ako koji skitnik vitez s kakva uzroka poludi, niti mu je zasluga, niti mudrolija; majstorija je pobenaviti bez razloga i pokazati odabranici: kad šumast činim ovoliko, što bih tek učinio da sam lud? Pogotovo gde ja ionako imam dovoljnoga razloga, jer sam odavno već daleko od svagdanje vladarice svoje Dulcineje od Tobosa, a ti si čuo onomad kako pastir Ambrosio veli da je onaj koji je rastavljen od drage u svakom zlu i strahu. Ne trati dakle vreme, prijane Sancho, savetujući mi da se okanim ovoga neobičnog, još neviđenoga oponašanja. Ja sam lud i hoću da ludujem sve donde dok se ti ne vratiš s odgovorom na pismo koje po tebi kanim poslati svojoj vladarici Dulcineji. Ako odgovor bude onakav kakav dolikuje mojoj vernosti, dokončaće se moja ludost i pokora; ako pak bude sumnje, ja ću zbiljski poludeti, pa kad budem lud, neću ni osećati ludost. Kako god ona odgovorila, iskopaću se iz smetnje i muke u kojoj me ostavljaš, te ću se ili pri zdravoj pameti radovati dobromu glasu koji mi javljaš, ili neću, lud, ni osećati nesreću koju mi donosiš. Ali reci mi, Sancho, jesi li dobro spremio Mambrinov šlem, jer ja sam video da si ga podigao sa zemlje kad ga je onaj zlosretnik hteo uništiti? Ali nije mogao: vidi se od kakve je fine kovine i čvrste građe.
Odgovori mu Sancho:
— Tako mi Boga živoga, gospodaru Viteže Tužnog Lika, ponešto od toga što vi velite, ne mogu više otrpeti ni mirno podneti. Gotovo pomišljam da je sve to što mi pričate o viteštvima, o osvajanju kraljevina i carevina, o poklanjanju otoka i o razdavanju drugih milosti i divota, kako je običaj skitnicima vitezovima, sve redom puka lagarija u vetar, same kule u olucima, ili u oblacima, kako li se kaže. Jer ko vas čuje, gospodaru, gde velite da je brijačka plitica Mambrinov šlem, i da to u ova dva-tri dana niste još progledali, što će se suditi o onome koji tako govori i tvrdi, nego da mu se pomutila pamet? Pliticu sam ja spremio u vreću; sva je ulupljena. Poneću je i kod kuće popraviti, da se brijem iz nje, ako mi Bog bude milostiv te se još kada vratim svojoj ženi i deci.
— Pazi, Sancho! — reče don Quijote. — Tako mi Boga, kojim se i ti kuneš, ti si kraće pameti nego što je danas ili je ikada bio ikoji perjanik na svetu. Zar ti za sve ovo vreme otkad sa mnom obilaziš nisi još opazio da je sve što god se događa skitnicima vitezovima nalik na prikaze, ludosti i gluposti, i da sve biva naopako. A nije tako, nego oko nas vrvi neprestance čitav roj čarobnjaka, koji sve što god je naše menjaju i izvraćaju i preudešavaju po svojoj volji, kako već žele, da nam pomažu ili da nas upropašćuju. Ono dakle što se tebi čini brijačkom pliticom, meni se čini Mambrinovim šlemom, a drugomu će se učiniti čim drugim.
      Neobično je oprezan bio čarobnjak koji je meni pomagao, kad je udesio da se ono što je zapravo i doista Mambrinov šlem svima čini pliticom, jer taj je šlem tolike cene da bi sav svet na mene navalio, samo da mi ga otme. Ali kad vide da nije ništa nego brijačka plitica, ne haju da ga se domognu, kako ga je eno i onaj što ga je hteo razbiti ostavio na zemlji i nije ga digao. A tako mi vere, da ga je prepoznao, ne bi ga ostavio nipošto. Čuvaj ga, prijatelju, jer sada mi ne treba, nego sam nakan baciti svu tu bojnu opremu i ogoleti se kako sam rođen, ako me snađe volja da se u pokori povedem više za Roldánom nego za Amadísom.
         U tom razgovoru stignu pod visoko brdo što se kao strma hrid ispelo između drugih brda uokolo. Niza strminu teče mu tih potočić, a uokolo se prostrla zelena, bujna livada, da je se oči ne mogu nagledati. Ima tu mnogo šumskoga drveća, biljaka i cveća, i mesto je baš ubavo. To mesto izabere Vitez Tužnog Lika za svoju pokoru, te kad ga je ugledao, progovori na sav glas, kao da je šenuo:
— Ovo je, oj Bože, ono mesto koje ja određujem i odabirem da oplakujem nesreću u koju si me strovalio. Ovo je mesto gde će suze iz mojih očiju dolevati vodu u taj potočić, a neprestani, duboki uzdisaji moji svagda njihati lišće na šumskom drveću, da se pamti i zna jad što muči moje ucviljeno srce. Oj vi šumski bozi, koji mu drago bili, što u ovoj zabiti prebivate, slušajte jade nesretnoga zaljubljenika, koga je dug rastanak i ljubavna sumnja nagnala da kuka u ovoj divljini i da jadikuje o krutosti one neharnice krasotice koja je vrhunac i domet sve ljudske lepote! Oj vi nimfe i drijade, koje običavate prebivati u gorskim guštarama, hitri, požudni satiri, koji vas, iako uzalud, ljube, nikada ne bunili slatki mir vaš ako budete sa mnom oplakivale moju nesreću ili je barem htjele slušati! Oj Dulcinejo od Tobosa, dane moje noći, blaženstvo moje muke, vodiljo mojih puteva, zvezdo moje sreće, Bog ti dao sreću, koliko god je budeš molila, ali pogledaj mene, gde sam i u kakav sam se jad strovalio jer nisam s tobom, i uzvrati mi dobrostivo, kako moja vernost zaslužuje! Oj samotno drveće, od dana današnjega drugovi moje samoće, zanjišite tiho granama i javite mi da vam nisam mrska pridošlica! Oj ti perjaniče moj, mili druže u sretnim i zlosretnim prigodama, pamti svojski što ćeš ovde videti da činim, da mogneš pripovedati onoj što je jedina skrivila sve ovo!
       Kad je to izgovorio, sjaše s Rocinanta, učas ga razuzda i rasedla, te ga pljusne dlanom po sapima i reče:
    - Slobodu ti poklanja onaj što ju je izgubio, konjiću moj, slavan po delima a nesretan po sudbini. Idi kamo te volja, jer tebi piše na čelu da ti nije ravan po hitrini ni Astolfov Hipogrif, ni čuveni Frontino, koji je onako skupo stajao Bradamanta.
     Kad to vide Sancho, reći će:
— Hvala onomu koji nam je maknuo s vrata posao da sivcu skidamo samar. Tako mi vere, i ja bih sivca znao pljeskati i koješta reći u njegovu hvalu. Ali da je on ovde, ne bih ja dopustio da ga iko rasamari, jer i ne treba. Što se njega tiču sve te ludorije zaljubljenikove i očajnikove, kad taj nije njegov gospodar, nego sam po Bogu ja. Nego, gospodaru Viteže Tužnog Lika, ako je moje putovanje i vaše ludovanje zbiljsko, valjaće opet osedlati Rocinanta, da on zameni sivca, jer ja ću tako brže i tamo i natrag. A ako krenem pešice, ne znam kada ću stići tamo i kada ću dopešačiti natrag, jer ja sam zapravo loš pešak.
— Neka ti bude, Sancho, kako voliš — pristane don Quijote; — nisi ni smislio loše. Za tri ćeš dana krenuti, a dotle ćeš videti što ja zbog nje činim i govorim, pa ćeš joj pripovedati.
— A što ću videti što nisam već video? — zapita Sancho.
— I ne sanjaš ti! — odgovori don Quijote. — Razderaću ja sada odeću, porazbacati oružje, t reskati glavom o ove stene, i još koješta nalik, da ćeš se čuditi.
— Za Boga miloga! — odvrati Sancho. — Pazite kako ćete to treskati glavom, jer biste mogli udariti o kakvu stenu tako nezgodno da bi se mogla, kad prvi put tresnete, rastresnuti sva vaša pokora. Ali kad vi, gospodaru, mislite baš da morate treskati glavom i da vam posao ne bi valjao bez toga, ja sudim, kad je ionako sve to himba, opsena i lakrdija, da biste se vi mogli zadovoljiti i tim da treskate i udarate glavom o vodu ili o štogod mekano kao pamuk. A ja ću, ne brinite se, pripovedati već gospođi da ste vi, gospodaru, tresnuli glavom o šiljak na steni koja je tvrđa od dijamanta.
— Hvala ti, Sancho, na dobroj nakani — odgovori don Quijote — ali ja ti kazujem i znam da sve ovo što ja činim nije lakrdija, nego prava zbilja. Da je drukčije, bilo bi protivno viteškim zakonima, koji nam zabranjuju svaku laž, nećemo li da budemo za kaznu izbačeni, a činiti jedno umesto drugoga isto je što i lagati. Ja moram dakle udarati istinski, snažno i valjano, bez ikakva mudrovanja i izmišljanja. Moraš mi zato ostaviti malo svilca, da se vidam, kad nam je po nesreći nestalo melema.
— Još je gora nesreća — odvrati Sancho — što smo izgubili magarca, jer s njim je nestao i svilac i sve drugo. Ali ja vas, gospodaru, molim da ne spominjete više onaj prokleti napitak, jer čim mu začujem ime, izvrne se u meni duša, a ne samo želudac. I još vas molim: zamislite vi kao da su već prošla ta tri dana što ste mi odredili kao rok u kojem ću gledati kakve ludorije vi činite. Ja sam voljan priznati da sam ih video i da su prošle pravo i valjano, te ću gospođi Dulcineji pripovedati čudesa. A vi napišite pismo i otpremite me odmah, jer sam jako željan da se što pre vratim i vas, gospodaru, izbavim iz ovoga čistilišta u kojem vas ostavljam.
— Čistilištem ti to zoveš, Sancho? — zapita don Quijote. — Bolje je da to okrstiš paklom, ili još gorim imenom, ako ima išta gore.
— Ko je u pakao zapao — odgovori Sancho — nulla est
retentio, kako sam čuo da vele.
— Ne razumem, što je retentio — dočeka don Quijote.
— Retentio znači — odgovori Sancho — da onaj koji je u paklu nikada ne izlazi i ne može izići. Ali vama će biti, gospodaru, drukčije, tako mi mojih nogu, da ih mognem micati i mamuzati Rocinanta, da ga trgnem. A dok ja samo stignem u Toboso, pred lice gospođi Dulcineji, napripovedaću se ja njoj o glupostima i ludorijama (jer to je svejedno) koje ste vi, gospodaru, počinili i još ih činite, pa će se ona umekšati i biti mekša od rukavice, sve ako je bila tvrda od drveta. S njenim ću se slatkim i medenim odgovorom vratiti zrakom kao čarobnjak, te ću vas, gospodaru, izbaviti iz ovoga čistilišta, koje vam se čini paklom, ali nije, jer vama ima nade da ćete izići, dok onima koji su u paklu nema. Mislim da ni vi nećete reći drugačije.
— Istina je — reče Vitez Tužnog Lika; — no, kako da napišem pismo?
— A i magareću menicu — dometne Sancho.
— Sve ćemo zajedno — odvrati don Quijote — a kako nemamo papira, zgodno će biti da ja, kao u stara vremena, napišem na lišće s drveta, ili na voštane pločice; no i njih bismo sada teško našli, kao i papir. Ali ja sam se već sjetio na čemu će zgodno biti da napišem, i još kako zgodno: u beležnici što je bila Cardenijeva, a ti se onda pobrini da bude lepo prepisano na papir čim stigneš u prvo selo, gde ima učitelj, ili ako nema učitelja, prepisaće koji god crkvenjak; samo ne daj prepisivati nijednomu pisaru, jer će ga načrčkati kao kakav advokatski spis i onda ga neće moći ni đavo pročitati.
— A što ćemo s potpisom? — upita Sancho.
— Nikada nije Amadís potpisivao svoja pisma — odgovori don Quijote.
— Dobro — prihvati Sancho — ali menica se mora svakako potpisati, pa ako bude prepisivana, reći će da je potpis lažan, i ja ostadoh bez magarca.
— Menicu ću ja potpisati u toj istoj beležnici, pa kad je bude videla moja sinovica, neće ti kratiti što menicom određujem. A što se tiče ljubavnoga pisma, potpisaćeš: »Vaš sve do smrti, Vitez Tužnog Lika«. Svejedno je što će biti od tuđe ruke, jer koliko se ja sećam, ne zna Dulcinea ni pisati ni čitati, a otkad živi nije nikada videla ni slovca ni pisma mojega; moja je i njena ljubav bila uvek
platonska, i mi smo se samo u poštenju gledali. A i to je poretko bivalo, te bih se smeo po istini zakleti da sam je za ovih dvanaest godina, otkad je ljubim jače nego vid ovih svojih očiju, video svega nekoliko puta; a može biti da ni od tih nekoliko puta nije ona ni jedanput opazila da ju gledam; tako su je u poštenju i sklonito odgojili otac njezin Lorenzo Corchuelo i mati Aldonza Nogales.
— Ehe-he! — klikne Sancho. — Gospođa je Dulcinea od Tobosa dakle kći Lorenza Corchuela, i drugo joj je ime Aldonza Lorenzo?
— Jest — potvrdi don Quijote — a ona je vredna da bude vladarica celom svijetu.
— Znam ja nju dobro — prihvati Sancho — pa vam velim da ona baca motku kao najjači momak u celom selu. Tako mi svega, to je cura od oka, od kremena, nebojazna. Izvući će ona iz škripca kojega god skitnika viteza, ili koga god drugog, ako nju uzme za ženu. Aoh, majčin sine! Žilava je ona i grlata! Znam ja kako se jednoga dana popela u selu na zvonik, da sviče momke s očeve ugarnice: bilo je donde više od pol milje, a ipak su je čuli kao da su pod samom zvònarom. A najlepše joj je što nije ni najmanje gizdava, nego sa svakim pristaje, sa svakim se šali, u svakoga zabada i bocka. Velim dakle, gospodaru Viteže Tužnog Lika, nije to samo da vi možete i treba zbog nje da činite ludorije, nego i sasvim pravo treba da očajavate i da se obesite, jer ko god dočuje, reći će da ste jako dobro učinili, sve ako vas i đavo odnese. A ja bih što pre na put, samo da nju vidim, jer je već odavno nisam video. Jamačno je već ogrdela, jer ženama se jako kvari lice, kad su svagda po polju, na suncu i na zraku. A priznajem vam istinu, gospodaru don Quijote, da sam sve dosad bio u velikom neznanju; ja sam mislio zacelo da je gospođa Dulcinea svakako princeza u koju ste zaljubljeni, ili takva ženska glava koja zaslužuje one bogate darove što ste joj vi, gospodaru, poslali, onoga Viskajca i one galijaše, i još mnoge druge koje ste joj jamačno poklonili, jer vi ste zacelo izvojštili i izvojevali mnogo pobeda još i onda dok vam ja nisam bio konjušar. Ali kad pravo smislim, što će to gospođi Aldonzi Lorenzo, to jest gospođi Dulcineji od Tobosa, da joj dolaze i na kolena padaju pred njom oni koje ste vi, gospodaru, pobedili, te ih šaljete i još ćete ih, slati? Tä moglo bi se dogoditi da joj dođu i zateknu je baš gde grebe lan, ili mlati žito na gumnu, pa će se oni zastideti kad je vide, a ona će ismejati poklon i ozlovoljiti se.
— Ja sam tebi, Sancho, često već govorio — odvrati don Quijote — da si ti velik brbljavac, ali se uza svu svoju plitku pamet voliš razmetati, kao da si mudra glava. Da vidiš dakle kakav si ti tupan a kako sam ja razuman, pripovediću ti priču, pa slušaj:
        Bila dakle neka lepa, mlada udovica, slobodna, bogata i uza to žive naravi, pa ti se ona zaljubila u momka laika, jedra i gromorna. Doznao to njegov starešina, te će jednoga dana bratinski prekoriti udovičicu: »Čudim vam se, gospođo, i ne mogu se prečuditi kako se takva odlična i krasna i bogata dama kao što ste vi zaljubljuje u onako jadna, glupa i prosta čoveka kao što je taj i taj, a imate u ovom samostanu tolikih magistara, magistarskih kandidata i bogoslova, te biste ih vi mogli birati kao kruške i govoriti: ovoga hoću, onoga neću.« Ali ona mu doskoči vrlo domišljato: »Vi se, prečasni gospodine, jako varate i sudite onako starinski, ako mislite da sam ja njega loše odabrala jer se on čini glupanom. Za ono što ja od njega želim zna on isto onoliko filozofije koliko i Aristotel, i još više.«
       Isto tako, Sancho, za ono što ja želim vredi meni Dulcinea od Tobosa koliko i najuzvišenija princeza na svetu. Tako i svi pesnici slave dame pod imenima koja im sami nadevaju, a ipak one nisu njihove. Zar ti misliš da su sve te Amarilide, Filide, Silvije, Dijane, Galateje, i druge, kojima vrve knjige, romance, brijačnice, pozornice, zaista ikada živele i bile ljubaznice onih koji su ih slavili i slave ih pesmama? Nisu bogme, nego ih ponajviše izmišljaju da o njima grade stihove, te da budu smatrani za zaljubljenike, kojima je stalo do toga da su zaljubljeni. Meni je dakle dovoljno kad mislim i vjerujem da je Aldonza Lorenzo dobra, lepa i čestita, a što se tiče porekla, svejedno je. Neće joj se istraživati poreklo da dobije kakav habit, a ja računam da je ona najuzvišenija princeza na
svetu. Ako ti, Sancho, ne znaš, znaj sada da samo dve odlike potiču ljubav jače od drugih: velika krasota i dobar glas, a to se dvoje u savršenosti nalazi u Dulcineje, jer po krasoti joj nijedna nije ravna, a po dobru glasu malo je koja nalik na nju. Da zaključim, ja sudim da je sve ovako kako velim, ni više ni manje, a ja nju slikam u svojoj pameti kako ja želim, i po lepoti i po plemenitosti, te joj nije niti Helena ravna, niti Lukrecija jednaka, niti ikoja druga od čuvenih žena iz starih vremena, grčkih, barbarskih ili latinskih. Neka svako govori što ga je volja, pa ako me budu neznalice za to kudile, rasudljivi me ljudi neće koriti.
— Ja kažem — odgovori Sancho — da vi, gospodaru, sve pravo velite, a ja sam magarac. Ali što ja i spominjem magarca, kad u obešenikovoj kući ne valja govoriti o užetu. Nego dajte vi meni pismo, pa da s Božjom pomoći krenem na put.
        Don Quijote izvadi beležnicu, skloni se i počne sasvim mirno pisati pismo. Kad ga je napisao, zovne Sancha i reče mu da će mu ga pročitati, a on neka pamti, da ga zna napamet ako bi ga slučajno izgubio putem, jer se od zlosretnika možeš nadati svakom zlu.
        Odgovori mu na to Sancho:
— Napišite ga vi, gospodaru, dvaput-triput u tu beležnicu i dajte mi je, ja ću je valjano čuvati, jer ludo je i pomisliti da ću napisano zapamtiti. Moje je pamćenje tako loše da često zaboravljam i kako se zovem. Ali bilo kako bilo, pročitajte vi meni,  a ja ću slušati i uživati, jer znam da će biti kao iz knjige.
— Slušaj što piše u pismu — reče don Quijote.

PISMO DON QUIJOTOVO DULCINEJI OD TOBOSA

»Visoka i uzvišena gospođo!

Od ranjenoga šiljkom odsutnosti i prostreljenoga strelama kroza srce preslatka Dulcinejo od Tobosa, pozdravlje tebi šalje i želi zdravlje, kojega on nema. Ako tvoja krasota mene prezre, ako mi tvoja vrednoća ne bude sklona, ako me tvoj nehaj razjadi, neću se moći, premda sam jako strpljiv, odupreti nevolji, koja nije samo ljuta nego i trajna. Moj će te čestiti perjanik Sancho, krasn neharnice, ljubljena neprijateljice moja, potanko obavestiti u kakvu sam stanju zbog tebe ostao ovde: ako si mi voljna priskočiti, ja sam tvoj; ako nisi, čini što ti se mili; jer kad dokončam život, udovoljiću i tvojoj okrutnosti i svojoj želji.

Tvoj do smrti,

VITEZ TUŽNOG LIKA«

— Tako mi očeva života — klikne Sancho, kad je čuo pismo — to je najuzvišenije što sam ikada čuo. Zakona mu, kako vi njoj, gospodaru, sve tu javljate što god želite, i kako je tu baš zgodan potpis: Vitez Tužnog Lika! Istinsku vam istinu velim: vi ste, gospodaru, pravi pravcati vrag, pa i nema što ne biste znali.
— Sve treba u staležu u kojem sam ja — odgovori don Quijote.
— Onda mi napišite, gospodaru — reče Sancho — na drugoj strani onu menicu na tri magarca, i potpišite jako razgovijetno, da je svi poznaju, kad je vide.
— Hoću — odgovori don Quijote.
       Napiše, te pročita, a bilo je evo ovako:
»Na ovu magareću prima-menicu, predajte, gospođice sinovice, Sanchu Panzi, mojemu perjaniku, tri od onih pet magaraca što su mi kod kuće i na vašoj su brizi. Naređujem da mu ta tri magarca doznačite i isplatite za isto toliko magaraca koje sam ja ovde primio u gotovu, što je ovim i njegovom namirom namireno.
Izdano usred Sierra Morene, dne 22. august ove godine.«
— Dobro je — reći će Sancho — a sad potpišite, gospodaru.
— Nije potrebno potpisivati — odgovori don Quijote — nego je dovoljna kovrčica od mojega potpisa, jer to je isto što i potpis, a vredi za tri magarca, pa i za tri stotine.
— Ja se uzdam u vas, gospodaru — pristane Sancho. — Pustite me da odem i osedlam Rocinanta, a vi se spremite da se oprostimo, jer ja sam voljan odmah krenuti, da ne gledam ludosti što ih vi još kanite činiti, a ja ću reći da sam video tolike te i ne želim više.
— Ja želim barem, Sancho, a želim jer je tako potrebno, da me vidiš gola golcata, pa da ja počinim jedno ili dva tuceta ludosti. Ja ću ih poizvršavati za manje od pol sata, a kad ih budeš video rođenim očima, moći ćeš se mirne duše zakleti i za sve druge, koje još kaniš dometnuti. A ja ti velim da ih ti i ne znaš toliko iskazati koliko ih ja kanim počiniti.
— Za Boga miloga, gospodaru moj, nemojte da vas gledam gola golcata, jer će me to jako ražalostiti, i moraću zaplakati. I tako me još boli glava, kako sam sinoć plakao za sivcem, pa ne bih opet u plač. A ako želite da vidim nekoliko vaših ludorija, radite ih odeveni, ukratko, radite čega se setite. Pogotovo gde meni to i ne treba, nego se samo, kako već rekoh, oteže moj put, i ja ću se kasnije
vratiti s glasovima koje vi, gospodaru, želite i zaslužujete. A ne bude li tako, neka se pazi gospođa Dulcinea, jer ako ona meni ne odgovori kako dolikuje, kunem se svečano svime što god znam, ja ću njoj cakanjem i pljuskama izbiti iz želuca valjan odgovor. Kako bi se i trpelo da tako čuven skitnik vitez kao što ste vi, gospodaru, luduje ni zbog čega i ni rad čega, nego poradi nekakve... Neka
gospođica samo pazi da ja ne zinem, jer, svega mi, ako ja počnem nizati i redati, neće dočekati kraja. Vešt sam ja tomu zanatu! Ne zna ona mene, ali da me zna, tako mi vere, pazila bi se.
— Boga mi, Sancho — na to će don Quijote — ja bih rekao da ni ti nisi pametniji od mene.
— Nisam ja toliko lud — odvrati Sancho — ali sam žešći. No, manimo se toga. Što ćete vi, gospodaru, jesti, dok se ja ne vratim? Kanite li, kao Cardenio, dočekivati na putu i pastirima otimati?
— Ne vodi o tome brigu! — odgovori don Quijote. — Sve i da imam jela, ne bih jeo ništa nego biljke i plodove s ove livade i drveća, jer u tome i jest pokora: ne jesti i još se trapiti. S Bogom dakle.
— A znate li vi, gospodaru, čega se ja bojim? Da neću pogoditi natrag na ovo mesto, jer je tako skrovito.
— Označi valjano znakovima — reče don Quijote — a ja ću paziti da se ne udaljim odavle, i još ću se penjati na ove hridi, da te dogledam kad se budeš vraćao. Da me pak ne promašiš i ne zalutaš, biće najsigurnije da nasečeš grančica od žutilovke, koje ovuda ima sva sila, i da ih putem na razmake bacaš, dok ne iziđeš u polje, pa će ti te grančice poslužiti kao putokazi i znakovi da me na
povratku nađeš kao što je pomogao konac Tezeju u labirintu ili nedohodu.
— Tako ću i učiniti — odgovori Sancho Panza.
      Naseče on nešto grančica, zamoli gospodara za blagoslov i oprosti se s njim, pa zaplače i on i gospodar. Uzjaše onda Rocinanta, a gospodar mu usrdno preporuči neka pazi na konja kao na sebe samoga.
       Tako Sancho udari putem u ravnicu, sipajući na razmake grančice žutilovke, kako mu je savetovao gospodar. Krenuo on dakle, a sve ga još muči što nije video barem koju ludoriju don Quijotovu. Nije prevalio ni sto koračaja, okrenu on Rocinanta i reče:
— Pravo ste ono rekli, gospodaru: da se ja mognem bez tegobe na savesti zakleti da sam vas video kako radite ludorije, dobro bi bilo videti barem jednu, premda je prilično velika već i ta što vi ostajete ovde.
— Zar ti ja nisam govorio? — reći će don Quijote. — Pričekaj, Sancho, a ja ću je uraditi dok ni Verovanje ne izmoliš.
       Skine on brže-bolje hlače, te ostane gol, samo s košuljom na sebi. Onda, ni pet ni šest, skoči dvaput uvis i pljesne se po tabanima, dvaput se prebaci naglavce i zavitla nogama po zraku, te raskrije neke delove, tako da je Sancho, samo da ih ne bi opet video, okrenuo Rocinanta, zadovoljio se i uverio: može se zakleti da mu je gospodar lud.
       Pustimo dakle perjanika neka ide svojim putem, dok se ne vrati, a to će ubrzo biti.

izvor

Iso Velikanović


        


Нема коментара:

Постави коментар