12.11.2019.

Miquel de Cervantes, Don Kihot , (glava 29, 30,31 )




Dvadeset deveta glava

u kojoj se priča zgodna smicalica kako je naš zaljubljeni vitez
izbavljen iz ljute pokore na koju se zavetovao.

      Ovo je, gospodo, istinita istorija moga tužnoga života. Razmotrite i rasudite sada je li bilo dovoljno razloga uzdasima koje ste čuli, riečima koje ste slušali i suzama koje ste videli. Kad promislite kolika je moja nesreća, razabraćete da su uzaludni saveti, jer toj nesreći nema pomoći. Jedino vas molim, a to možete lako učiniti i treba da učinite, posavetujte mi gde bih provela život da me ne ubije strah i nespokoj neće li me naći oni koji me traže. Znam doduše da me roditelji ljube i sigurno bi me dobrostivo primili, ali kad pomislim da bih pred njih došla sasvim drukčija nego što su mislili da sam, tako me stid da mi je milije izgubiti im se sasvim s očiju nego da im na licu čitam kako oni u meni ne nalaze više onu čestitost kojoj su se pouzdano nadali. Tako reče i zaćuta, a rumen joj na licu odade jasno i osećanja  i stid u duši. Oni pak koji su je slušali osetiše u dušama i smilovanje i divljenje spram njene nesreće.Pastor je htede utešiti i posavetovati, ali joj Cardenio prvi uhvati ruku i progovori:
      — Vi ste dakle, gospođice, krasna Dorotea, jedinica kći bogatoga Clenarda? Dorotea se prenerazi kad je začula da joj očevo ime spominje taj čovek, naoko tako jadan, jer je već rečeno kako je Cardenio bio jadno odeven. Zapita ga ona dakle:
       — A ko ste vi, brate, te znate ime mojemu ocu? Jer ako se valjano sećam, u priči o svojoj nesreći nisam spomenula očevo ime.
       — Ja sam — odgovori Cardenio — onaj nesretnik o kome je, kako velite, Luscinda rekla da je njegova žena. Ja sam zlosretni Cardenio, a mene je zloća onoga istoga čoveka koji je vas upropastio strovalila u zlo gde me sada vidite, odrpana, gola, bez ikakva ljudskoga zakrilja i, još najgore, bez pameti, jer sam pri pameti samo onda kad se Bogu prohte da mi je da na kratak čas. Dorotea, onaj sam koji sam gledao nevaljalštinu don Fernandovu i čekao da čujem Luscindu kako izgovara pristanak da ga uzima za muža. Onaj sam koji nije imao srčanosti da vidi kako će se završiti njena nesvestica, ni što je u pismu koje joj se našlo u nedrima, jer mi duša nije mogla podneti sve te nesreće u jedan mah. Otišao sam dakle iz kuće, izgubio strpljivost, a domaćinu sam svojemu ostavio pismo i zamolio ga neka preda Luscindi. I došao sam u ovu zabit, da ovde završim život, koji sam otad zamrzio kao smrtnoga neprijatelja. Ali me sudbina ne htede lišiti života, nego mi samo ote razum, možda zato da mi pruži ovu sreću što sam se, sada s vama sastao. Ako je istina što ste mi pripovedili, a ja sudim da jeste, možda je nama obadvoma dosudio Bog bolju sreću u našim nevoljama nego što se i nadamo. Ako se Luscinda ne može venčati sa don Fernandom, jer je moja, a don Fernando ne može se oženiti njome, jer je vaš, i ona je to onako jasno objavila, ima nama čvrste nade da će nam Bog vratiti što je naše, jer to još postoji, nije tuđe i nije nestalo. I kad imamo tu utehu, koja nije od puste nade i nije osnovana na ludom maštanju, molim vas, gospođice, da na drugi pu navratite čestita svoja osećanja , kao što ću i ja svoja, i da se ponadate boljoj sudbini. Kunem vam se verom viteškom i hrišćanskom da vas neću ostaviti dokle god ne budete don Fernandova, a ne mognem li ga razumnim rečima skloniti da spozna što vam je dužan, poslužiću se svojom viteškom slobodom te ću ga s potpunim pravom izazvati na dvoboj, da osvetim krivicu koju on vama nanosi, a neću mariti za nepravdu koju je skrivio meni, nego za nju prepuštam osvetu Bogu, te ću priskakati samo vašim jadima upomoć.
       Cardenijevim se rečima nije mogla Dorotea načuditi. Nije znala kako bi mu zahvalila na tolikoj usluzi, te mu htede obujmiti i poljubiti noge, ali joj Cardenio ne dopusti. Pastor odgovori za obadvoje, pohvali pametne reči Cardenijeve, a onda ih zamoli, posavetuje i počne nagovarati da pođu s njim u njegovo selo, gde će moći nabaviti što im treba. Onde će se moći dogovoriti kako bi potražili don Fernanda, ili odveli Doroteju roditeljima, ili što im se učini najzgodnijim. Cardenio mu i Dorotea zahvale i pristanu na ponudu. Brijač, koji se svemu čudio i samo ćutao, progovori također i reče dobru reč, te se ponudi isto onako rado kao i pastor da im bude na usluzi. Pripovedi on onda ukratko šta je njih dvojicu ovamo dovelo, u kakvo je neobičn ludovanje zapao don Quijote, i kako oni sada čekaju njegova konjušara koji je otišao potražiti ga. Cardenio se kao kroza san seti svoje kavge sa don Quijotom, pa je takođe pripovedi, ali nije znao reći zašto su se svadili.

     Uto začuju viku i razaberu da to viče Sancho Panza, jer ih nije našao gde se rastao s njima, te ih sada doziva. Pođu mu u susret i zapitaju ga za don Quijota, a Sancho im odgovori da ga je zatekao samo u košulji, nemoćna, bleda, gde umire od gladi i sve uzdiše za gospođicom Dulcinejom. Rekao je vitezu da mu Dulcinea naređuje neka krene odavde i dođe u Toboso, gde ga ona čeka, ali on odgovara da je odlučio ne izlaziti pred njenu krasotu sve dok ne izvrši takva junačka dela kojima će zavrediti njezinu milost. Ako dakle ovako potraje, preti opasnost da don Quijote i neće postati car kako mora, pa ni nadbiskup, a to je barem najmanje što treba da bude; zato neka gledaju šta će i kako će da ga izvuku odande. pastor  mu odgovori neka se ne brine, jer će ga oni izvući, bilo kako bilo. Pripovedi pastor odmah Cardeniju i Doroteji što su smislili da izleče don Quijota, samo da ga otpreme kući. Na to napomene Dorotea da će ona bolje nego brijač prikazati ucviljenu gospođicu, pogotovu gde ima sa sobom odeće da se zgodno odene; neka zato glumu njoj prepuste, a ona će već odigrati ša god je potrebno da im se naum ostvari: čitala je mnoge viteške knjige i dobro zna kako govore žalostive gospođice kad mole skitnike vitezove za milost.
          — Onda nam ne treba ništa više — dočeka pastor — možemo se odmah latiti posla. Jasno je da nam je sudbina sklona, dok je vama, gospodo, ovako iznenada odškrinula vrata vašemu spašenju, a nama olakšala izvršiti naum.
         Dorotea izvadi odmah iz svoje platnene torbe lepu skupojenu haljinu i ogrtač od krasne, zelene tkanine, a iz kutije izvadi ogrlicu i drugi nakit, te se začas iskiti kao kakva bogata, velikaška gospođa. Sve je to, veli, ponela od kuće, ako joj ustreba, a sve joj dosad nije nikada trebalo. Svima se jako svidi njena milina, ljupkost i lepota, te se začude gde je don Fernandu bila pamet te je odbio takvu krasotu. Ali najviše joj se divio Sancho Panza, jer njemu se učini (kao što i jest istina) da tako lepo čeljade nije video otkad živi. Zapita on zato pastora ko je ta lepa gospođica i šta će u toj vrleti.
      — Ova ti je lepa gospođica, brate Sancho — odgovori pastor— glavom baštinica, po izravnom muškom kolenu, velike kraljevine Micomicón. Došla je tražeći tvojega gospodara, hoće ga zamoliti za uslugu i milost da je osveti: nepravdu ili krivicu nanio joj neki zlobni gorostas. I do te je princeze dopro glas koji se o tvom gospodaru ponio po svem otkrivenom svetu, te je ona došla iz Guineje.
      — Sretna potraga i sretan nalazak — progovori sada Sancho Panza — samo neka se mojemu gospodaru posreći da osveti tu nepravdu, ispravi tu krivdu, te ubije toga kopilana gorostasa što ga spomenuste. A i ubiće on njega, samo ako ga skobi te ako nije sablast, jer protiv sablasti nije moj gospodar moćan. Ujedno vas
molim, među inim, gospodine pastore: nastojte da se mojemu gospodaru ne bi prohtelo postati nadbiskupom, jer toga se ja bojim; zato vi njega posavetujte neka se odmah oženi ovom princezom, pa onda ne može primiti nadbiskupski red i lako će osvojiti svoju carevinu, a ja ću na kraju  postići štoa želim. Ja sam dobro
promozgao i sračunao da meni ne valja, ako moj gospodar bude nadbiskup, jer ja sam oženjen i nisam zgodan za crkvu. Imam ženu i decu, pa ne bi bilo ni kraja ni konca trčkaranju i moljakanju za dispens, da mognem dobiti crkvenu nadarbinu. Zato je glavno da se moj gospodar odmah oženi ovom gospođicom, kojoj ne znam ime, jer još ne poznajem njezinu visost.
      — Zove se — odgovori župnik — princeza Micomicona, jer kad joj se kraljevina zove Micomicón, jasno je da se ona mora zvati tako.
       — Nema sumnje — odvrati Sancho: — video sam ja da mnogi imaju prezime i nadimak po selu gde su se rodili, te se zovu Pedro de Alcalá, Juan de Ubeda, Diego de Valladolid, a takav je običaj sigurno i u Guineji, da se kraljice zovu po svojim kraljevinama.
      — Tako i jeste — potvrdi pastor— a što se tiče ženidbe tvoga gospodara, ja ću upeti koliko god mogu.
          Sancho se obraduje pastorovom  obećanju koliko se i on zadivi njemu kakav je zvekan i kako mu po glavi vrve one iste ludorije koje i gospodaru njegovu: tikvan veruje i ne sumnja da će mu se gospodar zacariti.
       Dotle je Dorotea već uzjahala na pastorovu mazgu, a brijač pridesio uz lice bradu od volovskoga repa, te kažu Sanchu neka ih vodi tamo gde je don Quijote. Opomenu ga neka se ne odaje da poznaje pastora i brijača, jer ih ne sme ni za što na svetu poznavati, hoće li da mu se gospodar zacari. Župnik i Cardenio ne htedoše s njima, da se ne bi don Quijote setio kavge s Cardenijem, a pastor zato što zasad nije još potreban onde. Tako puste one neka idu napred, a njih će dvojica za njima pešice, polagano. Pastor  još uputi Doroteju štoa da radi, ali ona odgovori neka se ne brinu, jer ona će sve uraditi valjano, kako to opisuju i propisuju viteške knjige.

       Prođu tri četvrtine milje i spaze onda među zgomilanim hridinama don Quijota, već odevena ali nenaoružana. Kad ga Dorotea opazi i Sancho ju obavesti da je to don Quijote, ošine ona svojega konjica, a bradonja brijač potera za njom. Stignu don Quijotu, konjušar skoči s mazge i dočeka Doroteju na ruke, a ona sjaše hitro i baci se pred don Quijota na kolena. Navali on neka ustane, ali ona ne htede ustati, nego progovori ovako:
     — Ne ustajem ja odavde, hrabri i srčani viteže, dokle god mi vaša plemenitost i širokogrudnost ne obeća milost, koja će biti na ugled i čast vaše osobe i na probitak najneutešnije i najucviljenije gospođice koju je sunce grejalo. Ako je hrabrost vaše junačke ruke ravna vašoj besmrtnoj slavi, dužni ste vi priskočiti nesretnici koja za slavom vašega čuvenoga imena dolazi iz dalekoga sveta i traži od vas da joj pomognete u nevolji.
      — Neću vam ni reči odgovoriti, krasna gospođice — odvrati don Quijote — niti sam voljan slušati vas dokle god ne ustanete sa zemlje.
        — Ne, ne ustajem, gospodine — odgovori ucviljena gospođica— dok mi vaša dobrota ne obeća milost koju molim.
           — Obećavam je i dajem — pristane don Quijote — ako nije na štetu ili na sramotu mojemu kralju, mojoj domovini i onoj koja ima ključ mojega srca i moje slobode.
         — Neće biti, dobri gospodaru, na štetu ni sramotu onima koje spominjete — odvrati ojađena gospođica.
           Uto pristupi Sancho gospodaru i šapne mu na uho:
          — Samo vi njoj, gospodaru, poklonite tu sitnu milost za koju vas moli: da ubijete nekoga silnoga gorostasa, a moliteljica je uzvišena princeza Micomicona, kraljica velike kraljevine Micomicón u Etiopiji.
       — Bila ona ko mu drago — odgovori don Quijote — učiniću šta sam dužan i šta mi nalaže moja savest, po onome na šta sam se zavetovao.
Okrene se on gospođici i reče:
        — Neka vaša velika krasota ustane, jer obećavam milost koju god molite.
         — Ja molim — reče gospođica — da vaša velikodušnost pođe odmah sa mnom kamo je budem odvela te mi obeća da neće ulaziti ni u koju drugu pustolovinu ni potragu dokle god me ne osveti od nevernika koji mi je protiv božanskoga i ljudskoga prava preoteo kraljevinu.
          — Velim da vam obećavam — odgovori don Quijote. — Zaboravite dakle, gospođice, od dana današnjega tugu koja vas mori, i neka vam izmučena nada stekne nove snage, jer uz pomoć Božju i moje ruke brzo ćete vi biti uspostavljeni u svome kraljevstvu i zasjesćete na presto stare i velike države svoje, na jad i bes huljama i zlikovcima koji su je oteli. Na posao dakle, jer ko se skanjuje, nikad mu ne svanjuje.
         Ucviljena mu gospođica silom htede poljubiti ruke, ali don Quijote, uvek uljudan i udvoran vitez, nikako ne dade, nego je još digne, zagrli je uglađeno i veoma uljudno i zapovjdi Sanchu neka pritegne Rocinantu kolan, a njega odmah naoruža. Sancho skine bojnu opremu što je, poput trofeja, visila na drvetu, pritegne potprug Rocinantu i časkom oboruža gospodara. A kad se don Quijote oboružao, reče:
       — Hajdemo u ime Božje, da budemo na pomoći ovoj uzvišenoj gospođi.
        Brijač, sveder na kolenima, s teškom je mukom susprezao smeh i pazio da mu ne spadne brada, jer ako mu spadne, možda im se svima izjalovi čestita nakana. Ali kako je vieo da je don Quijote obećao milost i sada se revno sprema da je izvrši, ustane on, uhvati gospođicu za ruku i njih je dvojica dignu na mazgu. Onda uzjaše don Quijote Rocinanta, brijač se namesti na svojoj drtini, a Sancho morade pešačiti, te se opet seti izgubljenoga sivca, koji bi mu evo
sada trebao. No sve je sada njemu po volji, jer mu se čini, gospodar mu je udario pravim putem da se zacari, a i nema sumnje da se nakanio oženiti tom princezom i postati, u najmanju ruku, kralj micomiconski. Jedino mu je nemila misao što je ta kraljevina u crnačkoj zemlji i što su žitelji koji će mu biti podanici sami crnci.
Ali odmah on u mislima doskoči i tomu, te rekne: »A što smeta ako mi podanici budu crnci? Natovariću ih i odvesti u Španiju, pa ću ih prodavati. Plaćaće meni ljudi u gotovu, i ja ću za te novce moći kupiti kakvu titulu, ili službu, pa mirno živeti do smrtnoga časa. Nisam ja mrtvo puhalo, imam pameti i veštine da prodam dvadesetak- tridesetak  hiljada podanika dok okom treneš! Tako mi Boga, letiće oni, i mali i veliki, kakvi već budu. Sve ako su crnci, pobeliće oni i požuteti. Dajte mi ih samo: nisam se ja najeo ludih gljiva!« Uživa on i korača zadovoljan, te je zaboravio i na nevolju što mora pješačiti.
        Sve to gledaju iz grmlja Cardenio i pastor, i ne znaju kako bi im se pridružili. No pastor, prepredena glava, brzo smisli šta će i kako će. Izvadi iz kesice nožice i brže podreže Cardeniju bradu, odene mu svoj sivi kaput i dade mu crnu mantiju, a sam ostane u hlačama i prsniku. Cardenio se sasvim promenio: ni sâm sebe ne bi poznao da se pogleda u ogledalu. Dok su se tako preodevali, oni su drugi već odmakli, ali Cardenio i pastor stignu ipak pre njih na
cestu, jer kroz grmlje i po lošim ovim šumskim putevima teže prolaze konjanici nego pešaci. Izbiju oni tako na ravnicu pod planinom, a kad se pojavi don Quijote i njegovo društvo, uzme ga pastor gledati iz daljine, pričini se kao da ga baš sada prepoznaje, a pošto ga se nagledao, poleti raširenih ruku k njemu i klikne:
          — U dobar čas stigao, uglede viteštva, čestiti zemljače moj don Quijote od Manche, cvete i diko plemstva, pomoči i zakrilje potrebnicima, srži skitnika vitezova.
       Tako reče i obujmi don Quijotu koleno leve noge. Don Quijote se začudi, gledajući i slušajući šta taj čovek govori, zagleda se pažljivo u njega i na kraju ga prepozna. Iznenadi mu se te upne svom silom da sjaše, ali ga pastor ne pusti, pa tako don Quijote reče:
      — Pustite me, gospodine pastore, jer se ne pristoji da ja jašem, a ovako časna osoba kao što ste vi da pešači.
        — Ne pristajem nipošto — odvrati pastor. — Ostanite vi, vaša milosti, na konju, jer vi na konju izvršavate najveća junačka dela i pustolovine koje su za naših vremena viđene. A meni je, nedostojnom svešteniku, dovoljno da sednem na sapi jedne od ovih mazga koje pripadaju gospodi što s vama putuju, ako im nije krivo. Meni će biti kao da jašem konja Pegaza, ili zebru, ili pak vilovitog ata što ga je jahao čuveni Maur Muzaraque, koji još i danas leži začaran u velikoj gori Zulemi, nedaleko od Compluta.
       — Na to se nisam ni setio, gospodine pastore— odgovori don Quijote. — Gospođica će princeza, znam, biti tako dobra te će zapovediti svojemu konjušaru da vas pusti na sedlo na svojoj mazgi, a on neka sedne otrag, ako mazga može nositi.
        — Mislim da može — odvrati princeza — a ja znam da to ne moram ni zapovediti svojemu gospodinu konjušaru, jer on je tako uljudan i fin te neće dopustiti da duhovnik pešači, kad može jahati
     — Tako je — potvrdi brijač.
       Sjaše on brže i ponudi pastoru  sedlo, a pastor odmah i primi. Ali eto i nezgode: kad htede brijač na mazgu straga uzjahati, mazga, koja je najmljena, te se onda već zna da je loša, uzbaci stražnju stranu i ritne se dvaput po zraku, pa da je majstora Nicolasa pogodila u prsa ili u glavu, dovraga bi mu bilo što je i došao po don Quijota. Uplaši se brico tako da je pao na zemlju, a kako nije pazio, spadne mu i brada. Kad je ogolobradio, nije znao šta će, nego brže sakrije obadvjema rukama lice i zajaukne da mu je mazga porazbijala zube. Don Quijote pak ugleda onu bradurinu bez čeljusti i krvi, daleko od lica izvaljenoga konjušara, te klikne:
        — Bože mili, velika li čuda! Istrgnuta mu je i skinuta brada,b kao da mu je upravo zbrijana.
      pastor razabere da mu je naum u opasnosti, te bi mogao biti otkriven. Pritrči zato brže k bradi i pojuri s njom onamo gde majstor Nicolás leži i  viče. Prikuči glavu k njegovim prsima, te mu žurno namesti bradu, šapćući nad njim neke reči. To je, veli on, basma koja pomaže u prilepljivanju brade, kako će videti. Kad ju je prilepio, odstupi, a ono brijač obradatio i zdrav kao i pre. Začudi se don Quijote tim neobičnostima, te zamoli pastora da ga kojom prigodom nauči tu basmu; on sudi da će se njena moć protezati i dalje od brade, jer je jasno da se onde gde se kida brada mora ozlediti i raniti i meso, pa kada se sve to leči, nije ta basma od koristi samo bradi nego i svem telu.
      — Istina je — potvrdi pastor i obeća da će mu prvom prilikom otkriti tu basmu.
       Dogovore se da će sada uzjahati pastor, a onda će se njih trojica redom izmenjivati, dok ne stignu do krčme, dve milje odatle. Troje uzjaše, to jest don Quijote, princeza i župnik, a trojica krenu pešice: Cardenio, brijač i Sancho Panza. Onda će don Quijote gospođici:
     — Vodite nas, vaša visosti, kamo vas je volja.
        Nije ona još dospela odgovoriti, a pastor će:
     - U koju nas kraljevinu kani vaše gospodstvo odvesti? Da neće možda u Micomicón? Tako će valjda i biti, ako se ja razumem u kraljevine.
       Ona ga je odmah razumela, te je znala kako će odgovoriti.
Reče dakle:
     — Da, gospodine. U tu je kraljevinu meni put.
      — Ako je tako — prihvati opet pastor — proći ćemo kroz moje selo, a odande možete udariti na Cartagenu. Onde se možete, ako Bog da, ukrcati, pa ako bude vetar povoljan, more tiho i bez oluje, neće proći ni devet godina te ćete ugledati veliku Mokraću, Močvaru meotsku, a odande je malo više od sto putnih dana do kraljevine vaše visosti.
     — Varate se, gospodine — odgovori ona — jer nema ni dve godine kako sam odande otputovala, i nikada nisam imala povoljna vremena, pa sam ipak stigla i ugledala onoga koga sam tolik želela, gospodina don Quijota od Manche, o kome mi je dopro glas čim sam zakročila na špansko tlo, a taj me glas i naveo da njega
potražim, da se preporučim njegovoj milosti i da svoju pravdu poverim hrabrosti njegove nepobjedive ruke.
      — Ni reči više! Prestanite me hvaliti! — klikne sada don Quijote. — Jer ja sam neprijatelj svakomu laskanju. Ovo nije doduše laskanje, ali ipak takve reči vređaju moje čedne uši. Ja vam samo velim, gospođice: bilo u meni hrabrosti ili ne bilo, onoliko koliko imam i nemam, služiće vama dokle god je meni glava na ramenima. No, o tome ćemo dok bude prilika, a sad molim gospodina pastora da bi rekao odakle je on dospeo ovamo sâm samcat, bez slugu, i ovako bez ičega. Pravo čudo.
     — Odgovoriću vam ukratko — odvrati on, — Znajte dakle, gospodine, ja sam s majstorom Nicolásom, prijateljem i brijačem našim, krenuo u Sevilju da dignem neke novce što mi je poslao rođak, koji se pre mnogo godina odselio u Indije.Nisu bili mali novci, nego šezdeset hiljada pesa, u srebru, a to je dvostruko. Kad smo juče ovuda prolazili, ispadnu pred nas četiri razbojnika te nas opljačkaju do brade. Opljačkali su nas zbilja tako da je brijač morao načiniti lažnu bradu. I ovoga su mladića — pokaže na Cardenija — valjano pustili kroz ruke. A zanimljivo je što se po ovom kraju na sva usta govori: oni što nas opljačkaše neki su galijaši što ih je, vele, gotovo na ovome mestu oslobodio neki silni junak, te ih oteo i komisaru i stražarima. Nema sumnje da taj čovek nije pri pameti, ili je i on onakva ništarija kao što su oni, ili čovek bez duše i bez savesti, kad je pustio vuka među ovce, lisicu među kokoši, muhu u med, ogrešio se o pravdu, usprotivio se svojemu kralju i prirodnom gospodaru, to jest njegovim pravednim odredbama, oteo galijama radnike, uzbunio Sveto bratstvo, koje mnogo godina bijaše spokojno, izvršio djelo kojim se gubi duša a ne spašava se telo.
        Sancho je bio pastoru i brijaču pripovedio pustolovinu s galijašima, koju je njegov gospodar s onolikom slavom okončao, pa se sada pastor raspripovedao da vidi što će učiniti ili reći don Quijote, a don Quijote sve se menja u licu i ne usuđuje se izreći da je on oslobodio one fine ptice.
       — To su dakle bili oni koji su nas orobili — reći će pastor. — A Bog bio milostiv i oprostio onomu koji je njih oteo zasluženoj kazni.



Trideseta glava

     koja priča o razboritosti krasotice Doroteje, uz druge ugodne i zabavne zgode.

http://www.mirgo2.co.uk/josiptabak/pdf/DonQuijoteI.pdf

Nije pastor još ni valjano završio, a Sancho već progovori:
      — Tako mi vere, gospodine pastore, ono je junačko delo izvršio moj gospodar, premda sam mu rekao unapred i upozorio ga neka pazi šta čini, jer je greh oslobađati njih, kad su to najgori nitkovi, zato ih i teraju na galije.
      — Glupane! — zavikne sada don Quijote. — Skitnika vitezova ne tiče se i nije im posao ispitivati jesu li ti ucviljeni, okovani, ugnjeteni ljudi na koje nailaze po putevima, onako bedni po svojoj krivici ili po svojoj nesreći. Vitezima je dužnost pomagati im, jer su u nevolji, te zapažati njihove muke, a ne i njihove nevaljalštine. Ja sam skobio povorku poput patrica nanizanih, ojađenih nesretnika, tesam učinio onako kako moj viteški red naređuje, a za drugo ne marim. Kome to nije po volji, osim svetoga dostojanstva gospodina pastora i njegove časne osobe, ja mu velim da slabo zna viteške poslove i da laže kao kopilan i nikogović, i to ću mu dokazati svojim mačem, svugde i na svakom mestu.
         Tako reče, pa se ukoči u stremenima i nabije šljem, jer brijačku je pliticu, koja je po njegovu mišljenju Mambrinov šljem, obesio o sedlenu glavinu, da je dade opraviti od galijaškoga gruhanja.
         Dorotea je bila razborita i jako dosetljiva, a opazila je da je don Quijote sulud i da svi osim Sancha zbijaju šalu s njim. Prohtedne se i njoj malko šale, te kad je videla kako se vitez ozlovoljio, reče:
       — Gospodine viteže, setite se milosti koju ste mi obećali, i da se prema tome ne smete upuštati ni u kakvu drugu pustolovinu, kako god hitna bila. Smirite vi srce, jer da je gospodin pastor znao da je ta nepobediva ruka oslobodila galijaše, bio bi triput zašio usta i triput bi se ugrizao za jezik, a ne bi protisnuo ni reči koja će vas rasrditi.
      — Tako je, kunem se — potvrdi pastor— pre bih iščupao brk nego što bih i pisnuo.
      — Smiriću se, gospođice — reče don Quijote — i suspregnut ću pravedni gnev što je već buknuo u mojim grudima. Mirno ću i spokojno stupati dokle god ne izvršim što sam obećao. Ali zauzvrat mojoj dobroj volji molim vas, recite mi, ako vam nije preteško, kakva vam je nevolja i kolika, ko su i kakvi su oni na kojima vas moram osvetiti i zadovoljštinu vam priskrbiti.
       — Drage volje — odgovori Dorotea — ako vam nije mrsko slušati jadikovke i nesreće.
       — Neće mi biti mrsko, gospođice — odgovori don Quijote, a na to će Dorotea:
       — Slušajte me dakle pozorno.
         Čim je to rekla, pristupe k njoj Cardenio i brijač, radoznali da vide kako će svoju priču smisliti dosetljiva Dorotea, a isto tako učini i Sancho, koga je ona zavarala kao i gospodara njegova. Namesti se ona u sedlu, nakašlje se i započne umiljato pričati:
       — Najpre znajte, gospodo, da se ja zovem...
        Zastane malko, jer je zaboravila ime koje joj pastor bijaše nadenuo.
       Vide on da je zapela, pa joj priskoči upomoć i reče:
      — Nije čudo, vaša visosti, što se vi bunite i zapadate u nepriliku kad pričate svoje jade, jer ti jadi znaju biti takvi da zamagljuju pamćenje onomu koga pogode, te se onda jadnik ne seća ni vlastitog imena. Tako je i vama, vaša milosti, i vi ste zaboravili da se zovete princeza Micomicona, zakonita naslednica
velike kraljevine Micomicón. Po ovoj će se napomeni moći sada vaša milost lako setiti tužne svoje istorije, koju ste nam voljni pripovediti.
      — Istina je — odgovori gospođica — ali mislim da mi odsad neće trebati nikakvih napomena, jer ja ću znati i sama valjano kazivati svoju istoriju. Evo je: moj otac, kralj, po imenu Tinacrio,vrlo učen u magiji, svojim je umećem dokučio da će moja mati, kraljica Jarmilla, umreti pre njega, a kratko će vreme iza nje i on promeniti svetom, tako da ću ja ostati siroče bez oca i bez majke. Ali je govorio da ga to ne jadi toliko koliko ga mori nešto drugo: pouzdano zna, neki će gorostas, vladar velikoga otoka, odmah do naše kraljevine, po imenu Pandafilando Zlopogleđa (jer on zaista, premda su mu oči na pravom mestu i ravno gledaju, ipak škilji, kao da je škiljav, a to čini od zloče, da zaplaši i zastraši one koje gleda), znao mi je dakle otac da će taj gorostas Zlopogleđa, čim dočuje da sam osirotila, zavojštiti s velikom silom na moju kraljevinu i svu mi je preoteti, te mi neće preostati ni malo seoce kamo bih se sklonila. No, svoj toj nevolji i nesreći mogu ja izbeći ako se udam za njega. Ali on sudi da me nikada neće snaći volja za takav nejednak brak. I jest rekao zgoljnu istinu, jer nikada mi nije ni na pamet palo da pođem za toga gorostasa, a i ni za koga drugoga, koliko god velik i golem bio. Reče otac i to: kad on umre, i ja budem videla da Pandafilando navaljuje na moju kraljevinu, da mu se i ne opirem, jer bi mi to bila propast, nego neka mu dobrovoljno prepustim kraljevinu želim li svoje dobre i verne podanike očuvati od smrti i uništenja, jer od đavolje sile gorostasove ne mogu se odbraniti. No neka se onda sa nekoliko svojih ljudi uputim u Španiju: onde ću naći pomoć svojoj nevolji. Naići ću na skitnika viteza, o kome će se u to vreme proneti glas po svoj toj kraljevini, a zvaće se, ako se dobro sećam, don Azote, ili don Jigote.
         — Don Quijote valjda je rekao, gospođice — umeša se Sancho Panza — da, don Quijote, ili drugim imenom: Vitez Tužnog Lika.
         — Istina je — potvrdi Dorotea. — Šta više: rekao mi je da je visoka rasta, suh u licu, te ima na desnoj strani, pod levim pazuhom, ili tamo negde, taman madež s dlakom nalik na čekinje.
            Kad je to čuo don Quijote, reče svojemu perjaniku:
         — Ded mi, Sancho sinko, pomozi da se nad pasom razodenem: želim videti jesam li ja vitez koga je taj mudri kralj prorekao.
          — Zašto biste se vi skidali? — zapita Dorotea.
          — Da vidim imam li ja onaj madež što ga vaš otac spominje — odgovori don Quijote.
        — Čemu biste se svlačili — reče Sancho — kad ja znam, gospodaru, da vi takav madež imate nasred leđa, a to je znak čoveka junaka.
        — To je dovoljno — dočeka Dorotea. — Ko bi i pazio na sitnice, kad je svejedno, bio madež pod pazuhom ili na leđima. Samo kad je madež, pa bio ma gde, jer je na istoj koži. Ja sam dakle dobro pogodila kad sam se preporučila gospodinu don Quijotu. On je onaj koga mi je otac spominjao, jer se slaže i lice i slava njegova, koja mu se ne ori samo po Španiji nego i po celoj Manchi: čim sam se iskrcala u Osuni, odmah sam se naslušala njegovih junačkih dela, te mi je duša rekla da je on onaj koga tražim.
       — Kako ste se vi, gospođice — zapita don Quijote — iskrcali u Osuni, kad Osuna nije morska luka?
         No pre nego što je Dorotea odgovorila, prihvati reč pastor i reče:
       — Gospođica princeza želi reći: čim se iskrcala u Málagi, stigla je u Osunu i čula onde prvi glas o vama.
       — To sam i htela reći — potvrdi Dorotea.
        — Tako je — reče pastor. — Nastavite, vaše veličanstvo.
        — Što bih nastavila — započne Dorotea — nego da mi je sudbina dosudila naći viteza don Quijota, pa se sada već računam i smatram kraljicom i gospodaricom cele svoje kraljevine, čim mi je on, po svojoj uljudnosti i velikodušnosti, obećao milost da će sa mnom krenuti kamo god treba da ga vodim, a to neće biti nikamo nego protiv Pandafilanda Zlopogleđe, da ga ubije i meni vrati što mi je otimač po nepravdi oteo. Sve će se dogoditi kako želimo, jer tako je prorekao otac moj dobri, Tinacrio Mudrac. A rekao je još, i to napisao slovima kaldejskim ili grčkim, jer ja ne znam pročitati: ako taj prorečeni vitez, pošto bude smaknuo gorostasa, poželi uzeti mene za ženu, neka se odmah privolim, bez ijedne reči otpora ili kolebanja, da mu budem venčana druga, i neka mu zajedno sa svojom osobom predam i svoju kraljevinu.
        — Što sad veliš, prijane Sancho? — zapitat će don Quijote. — Čuješ li ti šta biva? Zar ja tebi nisam govorio? Eto nama i kraljevine, da vladamo, i kraljice, da se oženimo njome.
           — Tako mi svega — zavikne Sancho — kopilan bio ko se ne bi oženio kad prereže grkljan vitezu Pandahiladu! I nije loša ta kraljica! Samo da se meni buhe u postelji pretvore u ovakvu!
         Tako reče, te poskoči dvaput i od silnoga se veselja lupi po nogama. Onda trgne Dorotejinu mazgu za uzde i zaustavi je, klekne pred Doroteju i zamoli da joj poljubi ruke, u znak da je priznaje za svoju kraljicu i vladaricu. Kako da se ne smeju svi, gledajući ludost gospodarovu i budalaštinu sluginu? Dorotea mu dakle pruži ruke i obeća mu da će ga dići na veliku čast u svojoj kraljevini, ako joj Bog dade sreću da joj se vrati kraljevina i vlast. A Sancho joj zahvali takvim riječima da su se opet svi nasmejali.
       — Ovo je, gospodo — nastavi Dorotea — moja istroija. Još vam samo velim da mi je od sve pratnje koju sam povela iz svoje kraljevine preostao samo ovaj bradati konjušar. Svi su mi se drugi utopili za strašne oluje koja nas je zatekla nadogled luke, a nas smo dvoje, kao po čudu, isplivali na dvema daskama na kopno. Sâmo je čudo i tajnovitost sav moj život, kako ste zapazili. A ako sam što preopširno pripovedila, ili nije jasno, kako bi trebalo da bude, bacite krivicu na ono što je gospodin pastor spomenuo na početku moje priče neprestani i neobični jadi otimaju patniku pamćenje.
       — Meni ga jadi neće oteti, uzvišena i junačka gospođice — klikne don Quijote — koliko god ih ja pretrpio služeći vama, i koliko god veliki i neviđeni oni bili! Ja evo nanovo potvrđujem milost koju sam vam obećao, i kunem se da ću s vama nakraj sveta, dokle god se ne skobim s vašim neprijateljem, komu sam
nakan, uz pomoć Božju i ove moje ruke, skinuti bahatu glavu oštricom ovoga... neću da reknem, valjanoga mača, jer moj je mač ukrao Ginés od Pasamonta.
         To je promrsio kroza zube, a onda nastavi:
       — A kada divu odrubim glavu i vas uspostavim u mirnoj vlasti nad vašom zemljom, od volje vam od sebe činiti što god želite, jer dok su meni misli zaokupljene i volja zarobljena i pamet nestala za onom... ne velim ništa više, ne smem ja ni u snu pomisliti da se oženim, sve da je ta žena jedincata kao ptica Feniks.
          Sanchu se učini sasvim loše to što mu gospodar govori da se ne kani ženiti, te se rasrdi i zavikne na sav glas:
        — Ja se, gospodaru don Quijote, kunem i preklinjem da vi niste sasvim pri pameti. Ta kako biste se skanjivali da uzmete ovako uzvišenu princezu, kao što je ova? Zar vi mislite da će vam se iza svakoga ugla nuditi ovakva sreća kakva vam se sada nudi? Zar je gospođica Dulcinea lepša? Boga mi, nije, pa ni napol: velim da nije ni do pete ovoj. Kako ću ja onda, do besa, dobiti grofiju kojoj se nadam, kad vi tražite kruha preko pogače! Ženite se odmah, ženite se, dođavola, i uzimajte tu kraljevinu što vam sama pada u ruke, a kad budete kralj, načinite mene markizom, ma vrag odneo sve!
         Kad je don Quijote čuo takvu hulu na svoju vladaricu Dulcineju, nije mogao otrpeti, nego zamahne žažalicom i bez ijedne reči odvali dvaput po Sanchu, tako da ga je svalio na zemlju, te da se nije Dorotea uzvikala neka ga se okani, bio bi ga sa životom rastavio.
        — Zar ti misliš, prostačino seljačka — progovori on nakon časka — da ću ja skrštenih ruku gledati doveka kako ti luduješ i večno ti opraštati? Izbij to iz glave, ti prokleti nitkove, koji i jesi, čim hoćeš da jezikom blatiš neprispodobivu Dulcineju! Zar ti, klipane, huljo, lupežu, ne znaš da ja ne bih bio moćan ni buvu ubiti kad moju ruku ne bi junačila ona? Ded reci, ti beno zmijinjega jezika, šta misliš ko je predobio tu kraljevinu i odsekao glavu tomu gorostasu, i načinio tebe markizom (jer sve to smatram da je prošlo i da je gotovo), ako to nije vrsnoća Dulcineje, koja se služi mojom rukom, te čini junačka dela? Ona bije boj mnome, a ja živim i dišem u njoj i za nju, nema me bez nje, njome postojim. Oj, ti nitkovski kopilane, kako si nezahvalan, a ja sam tebe digao sa zemlje iz prašine, da budeš gospodin i velikaš, a ti za dobročinstvo uzvraćaš hulom na onoga ko ti ga je iskazao!
        Sancho nije bio toliko izubijan da ne bi čuo sve što mu gospodar govori. Ustade on prilično brzo, zakloni se za Dorotejinu mazgu i reče odonud gospodaru:
       — Recite, gospodaru: ako ste vi odlučili da nećete uzeti ovu veliku princezu, onda je jasno da vas neće ni kraljevina zapasti, a kad je tako, kakvu vi milost možete meni iskazati? To i jest ono na šta se ja tužim. Zato se vi, gospodaru, oženite svakako tom kraljicom, dok nam je ovde i kad nam je već pala s neba, a posle možete opet urediti s gospođicom Dulcinejom, jer valjda je bilo kraljeva na svetu koji su imali inoče. Što se tiče lepote, ja se u to ne petljam, jer od istine, ako pravo reknem, obadve mi se mile, premda ja nisam nikada video gospođicu Dulcineju.
        — Kako je nisi vidio, ti nevero i klevetniče? — vikne don Quijote. — Zar mi nisi maločas doneo poruku od nje?
       — Velim da je nisam baš sasvim valjano video — odgovori Sancho — da bih čestito razabrao njenu lepotu i sve dobre strane na njoj redom, jednu po jednu; ali ovako mi se odoka čini prilično lepom.
        — Zasad ti opraštam — reče don Quijote — a ti meni oprosti što sam se u ljutini zgranuo na tebe, jer kad srce prekipi, ode pamet.
        — Vidim ja to — odgovori Sancho. — U mene uvek tako zakipi najpre volja da govorim, i ja moram barem jedanput izreći što mi je na jeziku.
         — Ipak ti pazi, Sancho — reče don Quijote — šta govoriš, jer vrč ide na vodu...ne velim ti ništa više.
        — Dobro je — odvrati Sancho. — Bog je na nebu, on zna svaku smicalicu, te će presuditi koji od nas dvojice veće zlo čini: ja, što ne govorim pravo, ili vi, gospodaru, što ne činite pravo.
       — Ni reči više! — umeša se Dorotea. — Otrči, Sancho, poljubi gospodaru ruku, zamoli ga za oproštenje, te odsad pazi bolje šta hvališ i šta kudiš, i ne pominji lošim rečima gospođicu Toboso, koju ja ne poznajem, ali sam joj voljna služiti, i uzdaj se u Boga, jer neće tebi izmaći mesto na kojem ćeš kneževski živeti.
          Sancho obori glavu i zamoli od gospodara ruku, a on mu je pruži mirno i dostojanstveno. Pošto ju je poljubio, blagoslovi ga don Quijote i rekne mu da bi pošli malo napred, jer ga mora nešto pitati i s njime se razgovoriti o nečem važnom. Sancho ga posluša, te njih dvojica odmaknu napred, a don Quijote progovori:
         — Otkad si se vratio, nisam imao prigode da te potanko zapitam za mnogo toga o poruci s kojom si krenuo na put, i za odgovor s kojim se vraćaš. Sada smo, srećom, uhvatili vremena i priliku, pa mi ne krati zadovoljstvo kojim će me usrećiti tvoji dobri glasi.
         — Pitajte, gospodaru, što želite — odgovori Sancho — a ja ću vam redom na sve što pitate, lepo odgovoriti. Ali vas molim, gospodaru, nemojte odsad biti onako osvetljivi.
        — Zašto ti to veliš, Sancho? — zapita don Quijote.
         — Velim zato — odgovori on — jer ova sam dva udarca maločas izvukao više zbog one kavge što ju je onomad po noći zametnuo međ nama vrag, nego zbog ovoga što sam rekao protiv gospođice Dulcineje, koju ja cenim i poštujem kao svetinju zato što je ona vaša, sve ako svetinje u nje nema.
       — Ne vraćaj se opet na takav razgovor, Sancho, tako ti života — reče don Quijote — jer to mene ozlovoljuje. Ja sam ti  oprostio, a ti znaš kako se veli: nov greh, nova pokora.
          Dok se to događalo, ugledaju gde im putem dolazi u susret neki čovek na magarcu, a kad stiže nablizu, učini im se da je Ciganin. Ali čim je Sancho Panza, komu odmah igraju oči i duša kad ugleda magarca, opazio toga čoveka, prepozna on Ginésa od Pasamonta, koji se, da ne bude prepoznat i da proda magarca,
preodenuo u Ciganina, jer on je znao i ciganski i mnoge druge jezike kao da su mu materinski.
       Promotri ga Sancho i prepozna, a čim ga je promotrio i prepoznao, uzviče se na sav glas:
        — Ej lopove Ginesillo! Amo što je moje, vrati meni moj život, ne otimaj meni moje blaženstvo, daj mojega magarca, daj moju radost! Sevaj, kopilane, beži, lopove, i puštaj što nije tvoje!
          Nije mu ni trebalo toliko vikati i psovati, jer čim je započeo, skoči Ginés i zagrebe kasom, gotovo trkom, te im začas izmače i nestade. A Sancho priđe svojemu sivcu, ogrli ga i reče:
         — Kako ti je bilo, dobro moje, sivče, očinji vide i druže moj?
            Ljubi ga i miluje kao da je čeljade. A magarac ćuti, pušta da ga Sancho ljubi i miluje, i ništa ne odgovara. Stignu svi k njima i zaredaju čestitati što se našao magarac, a najviše don Quijote, koji rekne Sanchu da zbog toga ipak ne opoziva svoju zadužnicu na tri magarca, i Sancho mu zahvali.
        Dok su se njih dvojica tako razgovarala, reče pastor Doroteji da je jako razborito smislila priču nalik na one iz viteških knjiga i kratko ju izložila. Ona mu odgovori da je mnogo vremena provela čitajući te knjige, ali ne zna gde su pokrajine i morske luke, te je zato nasumce rekla da se iskrcala u Osuni.
       — Opazio sam — reći će pastor — zato sam odmah priskočio te vas ispravio, pa je sve u redu. No zar nije neobično gledati kako taj nesretni vitez tako lako veruje svim tim bajkama i lažima, kad su samo udešene poput njegovih nesklapnih knjiga?
        — Tako je — potvrdi Cardenio; — neobične su to i neviđene sleparije, te ne znam ima li takva bistra pamet koja bi ih pogodila kad bi ih htela izmisliti i sagraditi od samih laži.
        — A onda još nešto — reći će pastor: — Osim tih budalaština, koje taj čestiti vitez u ludilu svojem govori, možeš raspredati s njim o svačemu drugom, te on besedi i raspravlja najpametnijim rečima i pokazuje u svemu bistar i vedar razbor, tako da ga niko ne bi, dokle god mu ne dirne u viteštvo, sudio drugačije nego da je sasvim pri zdravoj pameti.
        Razgovaraju oni tako, a don Quijote nastavlja svoj razgovor i veli Sanchu:
       — Okanimo se, prijatelju Panza, kavge i zađevice, pa mi sada pripovedaj bez ikakve srdžbe i zamerke: Gde si, kako i kada zatekao Dulcineju? Šta je radila? Šta si joj rekao? Šta ti je odgovorila? Kakva je bila u licu kad je čitala moje pismo? Ko ga je prepisao? I sve što misliš da je u ovoj zgodi vredno znati, pitati, obavestiti, samo nemoj ništa dodavati ili lagati, da mi zasladiš, ali ni otkidati, da mi slast uskratiš.
      —Gospodaru — odgovori Sancho — ako ćemo po istini, pismo mi nije niko prepisao, jer ja nisam ni ponio nikakvo pismo.
      — Pravo veliš — reče don Quijote. — Beležnicu u koju sam napisao pismo našao sam ja kod sebe dva dana nakon tvojega odlaska i jako sam se ražalostio, jer nisam znao što ćeš ti kad budeš video da nemaš pisma, pa sam mislio da ćeš se vratiti čim opaziš.
      — I bio bih se vratio — odgovori Sancho — da ga nisam već zapamtio dok ste mi ga čitali, te sam ga u pero kazivao nekom crkvenjaku, a on ga po mojem kazivanju lepo redom napisao. I veli da takvo pismo nije još nikada u životu čitao, premda je pročitao već strahotu od pisama.
       — A znaš li ga još napamet, Sancho? — zapita don Quijote.
        — Ne znam, gospodaru — odgovori Sancho — jer kad sam ga izrekao i video da mi više ne treba, zaboravio sam ga. Sećam se samo, na početku, one uzvikane, to jest uzvišene gospođice, i na kraju: Vaš sve do smrti, Vitez Tužnog Lika. A u sredinu između toga dvoga natrpao sam više od tri stotine duša, i života, i očiju svojih.

Trideset prva glava


        Sočni razgovori između don Quijota i Sancha Panze, njegova
perjanika, s drugim još zgodama.

       — Sve mi to nije nemilo, nastavi samo — reče don Quijote. — Prispieo si, i šta je radila kraljica krasote? Sigurno si je zatekao gde niže biser, ili gde zlatom veze geslo ovomu svojemu zatravljenome vitezu.
          — Nisam — odgovori Sancho — nego sam je zatekao gde vije u dvorištu dva tovara pšenice.
         — Onda veruj — reći će don Quijote — da se to pšenično zrnje pretvaralo u biser kad bi ga svojim rukama dotakla. A jesi li opazio, prijatelju, je li pšenica elica ili je rumenkasta?
       — Žućkasta je bila — odgovori Sancho.
        — Onda ti ja velim — opet će don Quijote — kad ju je ona svojim rukama izvijala, biće beli hleb, bez ikakve sumnje. Ali ded dalje: kad si joj dao pismo, je li ga poljubila? Je li ga uza čelo pritisla? Je li pokazala kako joj je stalo do toga pisma? Da joj je drago? Šta je uopšte učinila?
        — Kad sam joj pismo predavao — odgovori Sancho — baš je bila usred posla sa silnim žitom i tresla je rešeto, pa mi rekla: »Metni to pismo, prijatelju, na onu vreću; ne mogu ga čitati dok ne izrešetam sve ovo ovde.«
         — Pametna gospa! — dočeka don Quijote. — To jesigurno  zato da ga čita po laznu i da uživa. Dalje, Sancho! A dok je bila zaposlena, šta je razgovarala s tobom? Šta te pitala o meni? A šta si joj ti odgovorio? Kazuj sve dokraja i nemoj ni trunak zaboraviti!
         — Nije me ništa pitala — reče Sancho — ali ja sam joj rekao da vi, gospodaru, njoj služite i pokoru činite, goli do pojasa, kao divlja zver u planini, te spavate na zemlji, ne jedete hleb sa stola i ne češljate bradu, nego plačete i proklinjete sudbinu.
         — Nisi dobro rekao da ja proklinjem sudbinu — dočeka don Quijote — jer ja sudbinu baš blagosiljem, i blagosiljaću je dokle god živim, što me stvorila da budem vredan ljubiti tako uzvišenu gospođicu kao što je Dulcinea od Tobosa.
      — Uzvišena jest — reći će Sancho — jer tako mi vere, nadvisuje me više nego za šaku.
         — Kako to, Sancho? — zapita don Quijote. — Jesi li se ti merio s njom?
        — Merio sam se ovako — odvrati Sancho: — pristupio sam da joj pomognem natovariti na magarca vreću pšenice, pa kad sam stao do nje, video sam da me nadvisuje više nego za čestitu šaku.
      — A zar nije istina — odvrati don Quijote — da se toj veličini pridružuje i kiti je hiljadu  duševnih krasota! Ali jedno mi nećeš poreći, Sancho: kad si se približio njoj, zar nisi osetio sabejski miris, neki aromatski dah, nešto tako ugodno da i ne znam izreći imenom? Neki miomiris i blagovonje, kao da si u finom rukavičarskom dućanu?
      — Znam jedino — odgovori Sancho — da sam osetio kao neki mirisak od pazuha; valjda se od mnogoga posla oznojila i zajapurila.
       — Neće biti — uzvrati don Quijote — nego si ti valjda bio u kijavici, ili si sam sebi zaudarao, jer dobro znam kako ona miriše, ta ruža među bodljikama, taj ljiljan u polju, ta rastopljena ambra.
        — Sve može biti — odgovori Sancho; — često se isparuje iz mene zapah, pa sam ja onda mislio da se isparuje iz gospođice Dulcineje, ali nije ni čudo, jer jedan je đavo nalik na drugoga.
     — Dobro dakle — nastavi don Quijote — izrešetala je pšenicu i poslala je u mlin. Šta je učinila kad je pročitala moje pismo?
       — Pismo ona nije pročitala — odgovori Sancho; — veli da ne zna ni čitati ni pisati, te je razderala pismo na sitne komadićke, jer neće ga nikome dati da joj pročita, pa da joj po selu znaju tajne. Dosta joj je, veli, ono što sam joj naustice kazao, kako vi nju, gospodaru, ljubite i kakvu vi neobičnu pokoru činite zbog nje. Na kraju vam je poručila, gospodaru, da vas pozdravlja i da bi više volela videti vas negoli vam pisati; moli vas i zapoveda vam da odmah pošto primite ovu poruku krenete iz te šikare i okanite se ludorija, i da se pravo ovoga časa uputite u Toboso, ako vam se ne dogodi štogod krupno, jer ona jako želi da vas vidi. Slatko se nasmejala kad sam joj rekao da se vi, gospodaru, zovete Vitez
Tužnog Lika. Zapitao sam je li se pojavio onaj onomadanji Viskajac; veli da jest, i jako je zgodan čovek. Zapitao sam i za galijaše, ali veli da dosad nije videla nijednoga.
       — Sve je dobro dotle — reče don Quijote. — A kakvu ti je dragocjenost dala na rastanku, da te nagradi što si joj doneo glas od mene? Jer obična je i prastara navada u skitnika vitezova i njihovih dama, da perjanike, devojke i patuljke koji im donose glase, njima od njihovih dama a damama od skitnika vitezova, nagrađuju njih kakvom dragocenošću u zahvalu za dobru vest.
       — Možda je tako, i ja to smatram dobrim običajem, ali je to bilo valjda u nekadanja vremena, jer danas se uobičajilo da ti dadu komad hleba i sira, pa mi je to dala i gospođica Dulcinea iz dvorišta, preko trnja na zidu, kad sam se rastajao s njom, a po svemu je bio ovčji sir.
      — Jako je darežljiva — reče don Quijote — pa ako ti nije dala nikakvu dragocenost, valjda je to zato što je u onaj mah nije imala pri ruci da ti je dade. Ali bolje išta nego ništa. Dok ja odem onamo, sve će se već urediti. Znaš li ti čemu se ja čudim? Meni se čini kao da si ti onamo i natrag putovao vazduhom, jer se za put u Toboso i za povratak nisi duže zadržao od tri dana, a ima odavde donde više od trideset milja. Zato ja sudim da ti nisi ni osetio kako ti je uskorio i
skratio put onaj čarobnjak koji je meni na pomoći i prijatelj mi je, jer ja moram takva prijatelja svakako imati, ta inače ne bih ni bio valjan skitnik vitez. Ima takvih čarobnjaka što uzmu skitnika viteza dok spava u postelji, te on i ne zna sutradan kako je osvanuo hiljadu milja i dalje od mesta gde je omrknuo. Da nema toga, ne bi skitnici vitezovi mogli u opasnostima priskakati jedan drugomu u pomoć, kao što priskaču svaki čas. Biva tako da se koji vitez bori u planini u
Armeniji s kakvim zmajem, ili s kakvom nemani, ili s drugim vitezom, pa mu borba po zlu pođe te samo što nije poginuo, no uto mu iznenada stiže na oblaku ili na ognjenim kolima prijatelj vitez, koji još čas pre bijaše u Engleskoj, da mu u pomoć priskoči te ga iz smrti izbavi. I na noć je opet nađe u svojoj kući, te uslast večera. A od jednoga mesta do drugoga često ima i dve ili tri hiljade  milja. Sve to stvara veština i mudrost tih čarobnjaka koji vode brigu o skitnicima vitezovima. Zato ja, prijatelju Sancho, bez ikakve sumnje verujem da si za tako kratko vreme prevalio put u Toboso i natrag, jer tebe je sigurno, kako već rekoh, letimice preneo koji prijatelj čarobnjak, a ti nisi ni osetio.
        — Biće tako — reče Sancho — jer tako mi vere, Rocinante je jurio kao cigansko magare kojemu je žìva u ušima.
         — I jest bilo žìve u njemu! — prihvati don Quijote. — I još cela četa besova, jer to je čeljad koja neumorno putuje i sa sobom vodi koga god hoće. No okanimo se toga! Šta misliš, kako bih ja učinio sada, kad mi moja vladarica zapoveda da dođem njoj? Znam doduše da sam dužan izvršiti njezin nalog, ali opet ne mogu, jer sam obećao milost princezi koja je s nama; viteški me zakon
primorava da se držim reči, a ne mile volje svoje. U jednu me ruku muči i mori želja da vidim svoju vladaricu; u drugu me ruku jako potiče i zove vera koju sam zadao, i slava koju ću tim delom steći. Nakan sam zato požuriti se i stići što pre onamo gde je gorostas, pa da mu odsečem glavu, princezu u miru uspostavim u kraljestvo te odmah krenem natrag, da vidim sunce koje mene obasjava. Njoj
ću se ispričati, i ona će mi odobriti što sam okasnio; videće da je sve samo za veću slavu i diku njenu, jer što god sam ja, otkad živim, postigao, postižem i još ću postići oružjem, sve je to od milosti koju ona meni iskazuje, i odatle što sam njen.
        — Aoj! — zavapi Sancho — još vam se vrzu po glavi te tlapnje! Ta recite mi, gospodaru: kanite li vi taj put proći uludo, pa propustiti te izgubiti ovako bogatu i divnu ženidbu kao što je ova, gde u ženinstvo dobivate kraljevinu koja, kako sam pouzdano čuo, meri opsegom više nego dvadeset hiljada milja, te obiluje svime što je potrebno čoveku za hranu i život, a veća je od Portugalije i
Kastilije zajedno? Ćutite, za Boga miloga, i sram vas bilo što ste rekli; poslušajte moj savet: oženite se odmah u prvom selu gde ima pastor; a ako nećete, evo našega pastora, koji će to valjano učiniti. I znajte da sam ja u godinama gde već znam savetovati, i da vam je ovo dobar savet, i da je bolji vrabac u ruci nego golub na krovu, jer ko traži veće, gubi i ono iz vreće.
       — Pazi, Sancho! — reći će don Quijote. — Ako ti meni zato savetuješ neka se oženim da bih se ja, kad ubijem gorostasa, zakraljio, te da mi onda bude lako iskazivati tebi milosti i dati ono što sam ti obećao, znaj da ti mogu vrlo lako ispuniti želju sve ako se ne oženim, jer pre nego što zapodenem boj, ja ću ugovoriti, ako iziđem kao pobednik iz borbe i ne budem se hteo ženiti, da me mora zapasti polovina kraljevine, tako da je mogu pokloniti kome hoću; a
kad mi je dadu, kome ću je pokloniti, nego tebi?
        — To je jasno — dočeka Sancho — ali gledajte da bude uz more, jer ako mi se onde ne bude mililo živeti, da mogu ukrcati svoje podanike crnce i činiti od njih što sam već rekao. A vi, gospodaru, ostavite sada brigu da odete gospođici Dulcineji, nego najpre gorostasa ubijte, pa da taj posao završimo, jer tako mi Boga, čini mi se da će od toga posla biti velike slave i velike koristi.
         — Velim ti, Sancho — odgovori don Quijote — da ne vodiš brigu, a ja ću ti poslušati savet da najpre krenem s princezom, a zatim ću Dulcineji. I pamet u glavu: nikomu ništa ne kazuj, ni ovima što su s nama, što smo mi sada odlučili i utanačili, jer Dulcinea je tako čestita te ne želi da se njene misli saznaju, pa zato ne valja da ih ja ili kogod drugi oda.
        — Ako je tako — upita Sancho — zašto vi, gospodaru, sve one koje ste svojom rukom pobedili šaljete neka se poklone gospođici Dulcineji, kad vi time i sami potvrđujete da je volite i da ste zaljubljeni u nju? Čim vi njih silite da odlaze k njoj i na kolena da padaju pred njom, te joj moraju govoriti da dolaze od vas da joj se poklone, kako se može kriti što vas dvoje mislite?
         — Oh, kakva si ti neznalica i tupan! — klikne don Quijote. — Zar ti, Sancho, ne vidiš da sve to veliča slavu njenu? Znaj, dakle, da je po našoj viteškoj navadi dami velika čast kad ima mnogo skitnika vitezova koji joj služe i mislima ne smeraju dalje, a služe joj stoga što je ona ta i takva, te oni ne očekuju nikakvu drugu nagradu nego da se ona udostoji primiti ih za svoje vitezove.
      — Ja sam čuo gde propovedaju — prihvati Sancho — da takvom ljubavlju treba voleti Svevišnjega, zbog njega samoga, a ne treba da nas na ljubav navodi ni nada u blaženstvo, ni strah od kazne, premda bih ga ja rado voleo i služio mu za ono što on može.
     — Đavo te odnio, seljačino — klikne don Quijote — kakve li to mudrolije gdekada govoriš! Rekao bi čovek da si bio na naukama.
      — Ta ja ne znam, tako mi vere, ni čitati — odgovori Sancho.
      U to im dovikne majstor Nicolás neka malko pričekaju, jer će stati da se napiju na vrelu na koje su tu naišli. Stane don Quijote, na veliku radost Sanchovu, koji se već umorio lažući, te se boji da ga gospodar ne uvreba u laži, jer on jedino zna da je Dulcinea seljanka u Tobosu, ali je nije video nikada.
         Dotle se Cardenio odenuo odećom što bijaše na Doroteji kad su je našli. Nije ta odeća bila baš posebna, ali kudikamo bolja od onog jada što je sa sebe skinuo. Sjašu oni kod vrela, prihvate se ono malo jela što ga je pastor poneo iz krčme, pa utaže ljutu glad koja ih je sve morila. Uto udari onuda putem neki mladić, te se silno pozorno zagleda u njih kraj vrela, a onda odmah pojuri k don
Quijotu, obuhvati mu noge, zaplače gorko i progovori:
  —    Jao, gospodaru! Zar vi mene ne prepoznajete? Ta pogledajte me dobro! Ja sam onaj momak Andrés što ste ga vi izbavili kad je bio svezan za hrast. Prepozna ga don Quijote, uhvati ga za ruku, okrenu se društvu i reče:
       — Da, gospodo, vidite od kolike je važnosti da na svetu ima skitnika vitezova, koji osvećuju krivice i nepravde što ih čine drzoviti i zli ljudi, znajte ovo! Jednoga sam dana prolazio šumom, te začuo jauk i žalostivo vikanje, kao od čeljadeta što je u muci i nevolji. Po dužnosti svojoj pojurim odmah onamo odakle mi se čini da dopire jauk, te nađem privezana za hrast ovoga mladića što je evo sada pred nama, i ja mu se radujem u duši, jer će on posvedočiti da ne lažem. Bio je dakle za hrast privezan, gol do pojasa, a neki seljak, o kome sam kasnije čuo da mu je gospodar, mlati ga konjskom uzdom. Kad ja to ugledam, zapitam onoga zašto ga tako šiba i mrcvari, te mi onaj prostak odgovori da ga bije zato što mu je sluga i što je nešto tamo zanemario, više od lopovštine nego od gluposti. A dečak reče na to: »Gospodine, on me tuče jedino zato što ištem
platu.« Gospodar uzme koješta ševrdati izmotavajući se, a ja sam slušao, ali nisam mario. Naredim mu na kraju da ga odreši, i zakunem ga da momka povede sa sobom te ga isplati do poslednjeg reala, i još biranim novcima. Zar nije tako, sinko Andrés? Zar nisi opazio kako sam mu odrešito zapovedio i kako je on ponizno obećao da će učiniti što god mu naređujem, objavljujem i iziskujem?
Odgovaraj, nemoj se mésti ni skanjivati! Pripovedi ovoj gospodi šta se dogodilo, neka vide i razaberu kolika je korist što po cestama ima skitnika vitezova.
       — Sve što ste vi, gospodaru, rekli, cela je istina — odgovori mladić — ali se sve završilo naopako, obratno od onoga što vi mislite.
       — Kako naopako? — začudi se don Quijote. — Zar te nije seljak isplatio?
       — Ne samo što me nije isplatio — odgovori momak — nego, kad ste vi odmakli iz šume i mi ostali sami, opet me svezao za onaj isti hrast i izmlatio me toliko da sam bio kao izmrcvareni sveti Bartol. A uza svaki udar kojim me mlatio šalio se on i lakrdijao podrugujući se vama, te da me nije onoliko bolelo, nasmejao bih se šta sve govori. Počinio je on od mene takvo čudo da sam sve dosad bio u bolnici i liečio se, kako me taj zlobni seljanin izubijao. Sve ste to skrivili vi, gospodaru, jer da ste išli svojim putem i da se niste svraćali kud vas ne zovu, niti se petljali u tuđe poslove, moj bi mi gospodar odudarao tuce ili dva tuceta udaraca, pa bi me odmah odrešio i platio mi što mi je dužan. Ali kad ste vi njega onako ni za šta obružili i tolika mu prostaštva nagovorili, planuo je od ljutosti, pa kad je nije mogao iskaliti na vama, sav je bes i ljutinu, kad je ostao sam sa mnom, iskalio na meni, i još tako da nikada više neću biti čovek kakav treba da budem.
        — Zlo je bilo — reći će don Quijote — što sam ja otišao, a nisam ostao dok on tebi ne plati, jer ja sam po davnom iskustvu morao znati da nema seljaka koji će održati zadanu reč ako vidi da mu je od koristi ne održati je. Ali ti se sećaš, Andrése kako sam se ja zakleo da ću, ako ne bude platio, doći i potražiti ga, te ću ga naći, sve da se sakrije u kitov trbuh.
      — Istina je — prizna Andrés — ali što koristi!
       — Odmah ćeš videti koristi li — odvrati don Quijote. Tako reče, ustade brže i zapovedi Sanchu neka zauzda Rocinanta, koji je pasao dok su oni jeli.
          Dorotea ga zapita što je naumio, a on odgovori da će potražiti onoga seljaka, kazniti ga za onakvu zloću i prisiliti ga da isplati Andrésa do poslednjega maravedija, usprkos i uznos svima seljacima koliko god ih ima na svietu. Ona mu na to odgovori neka ne zaboravi da se po obećanoj milosti ne sme upuštati ni u što dokle god ne dovrši njen posao: i sam to bolje zna nego iko, te neka primiri srce dok se ne vrati iz njene kraljevine.
       — Istina je — odgovori don Quijote. — Andrés se dakle mora strpiti dok se ja ne vratim, kako vi, gospođice, velite, a ja se opet kunem i nanovo obećavam da neću mirovati dok dečaka ne osvetim i on ne bude isplaćen.
       — Ne verujem ja tim zakletvama — odvrati Andrés. — Volio bih više od svake osvete na svetu da je meni sada stići u Sevilju. Dajte mi, ako imate, da štogod pojedem i ponesem, pa ostajte s Bogom, gospodaru, i vi i svi skitnici vitezovi, proskitali se, dabogda, onako sretno kao što i ja.
          Sancho izvadi iz svoje vreće komad hleba i sira, dade mladiću i reče:
       — Evo ti, brate Andrés. Svakoga je od nas zapao po komadićak tvoje nesreće.
        — A kakav je komadićak zapao vas? — zapita Andrés
       — Evo ova kriška sira i hleba što ti dajem — odgovori Sancho — jer Bog zna hoće li mi nedostajati ili neće. Pamti, prijane, da mi konjušari skitnika vitezova trpimo ljutu glad i nevolju, i još drugo koješta što je bolje trpiti nego kazivati.
        Andrés primi hleb i sir, pa kad je video da mu niko ne daje ništa više, obori glavu te uhvati put pod noge, kako se veli. Samo još pri odlasku reče don Quijotu:
      — Bogom vas kunem, gospodaru skitniče viteže, ako me opet sretnete, ne priskačite mi i ne pomažite mi, ma videli da će me raskomadati, nego me pustite u mojoj nevolji, jer ni ona mi neće biti gora od nevolje što će me stići ako mi pomognete vi, dabogda prokleti bili, pa i svi skitnici vitezovi koliko ih se god rodilo na svetu.
           Don Quijote htede ustati da ga kazni, ali on odjuri, ni hrt ga stigao ne bi. Razbesnele Andrésove reči don Quijota, te se oni drugi namučili susprežući smeh, da im se vitez sasvim ne ražesti.



Нема коментара:

Постави коментар