15.12.2018.

Miquel de Cervantes, Don Kihot - ( 20,21,22 glava)





Dvadeseta glava

O nikada viđenoj i nikada čuvenoj pustolovini kakvu nijedan slavni vitez na svetu nije okončao s manjom opasnošću nego što je to učinio junački don Quijote od Manche.

     Ne može nikako drugačije biti, gospodaru, nego ova trava svedoči da je tu u blizini jamačno kakav izvor ili potok koji travu kvasi. Neće zato zgorega biti pođemo li malko dalje, pa ćemo naići na vodu, da ugasimo strahovitu žeđ što nas mori, i svakako je gora nevolja negoli glad.

     Taj se savet svidi don Quijotu. Uhvati on Rocinanta za vođice, a Sancho magarca za povodac, pošto mu je bio natovario preostatke od večere, te oni pipajući krenu livadom, jer od noćne pomrčine ne razabiru ništa. No ne pređu ni dvesta koračaja, kad začuju silnu buku neke vode, kao da se ruši niz visoku stenu. Jako ih razveseli taj gromot. Uzmu slušati otkuda se ori, ali uto začuju iznenada još neku drugu buku, koja im razvodni i pokvari početnu radost što ima vode u blizini, pogotovo Sanchu koji je od prirode plašljiv i malodušan. Čuje se neko udaranje po taktu, uz to zveka gvožđa i lanaca, a onda orljava, strahovit gromot vode, tako da bi se zaplašilo svačije srce, osim don Quijotova. Noć je bila, kako rekosmo, mračna. Stignu oni pod visoko drveće, na kojem je lišće treperilo od blaga povetarca nekim zastrašljivim šuštanjem. Ta samoća, mesto, pomrčina, huk vode i šum toga lišća plašio ih i strašio, pogotovo kad videše da ni tupa ne prestaje, ni vetar ne jenjava, ni jutro ne svanjuje. A k tomu i ne znaju gde su. No u don Quijota se prene neustrašivo srce, te on uzjaše na Rocinanta, natakne na ruku štit, upre ražanj i progovori:

— Sancho, prijatelju, znaj, ja sam se po volji Božjoj rodio u ovo naše gvozdeno  doba da uskrisim zlatno doba, ili pozlaćeno, kako ga zovu. Ja sam onaj komu su dosuđene opasnosti, velika dela i junaštva. Ja sam, velim opet, onaj koji će uskrisnuti  vitezove odOkruglog stola, Dvanaest banova od Francije, Devet banova od Slave, i onaj koji će odgurnuti u zaborav Platire, Tablante, Olivante i Tirante, Febe i Belianise, i svu povorku čuvenih skitnica vitezova prošloga doba, te će u ovo doba u kojem živimo počiniti tolika velika, neobična junačka dela da će potamniti najsjajnija dela onih davnih. Evo pazi, verni i čestiti perjaniče, pomrčinu ove noći, neobičnu tišinu, potmuli i nejasni šum ovoga drveća, zastrašljivu buku te vode koju smo tražili i tako ovamo stigli, a ona kao da se ruši i strovaljuje s visokih gora mesečevih,[128] i na kraju ovu neprestanu lupu što nam u ušima tutnji i dodijava: sve to zajedno, i svako za sebe, može zaplašiti, zastrašiti i prestraviti samoga Marsa, a kako ne bi onoga koji nije naučen na takve zgode i pustolovine. Ali sve ovo što ti kazujem potiče i podbada moju srčanost, te mi već srce u grudima igra od želje da srnem u tu pustolovinu, kako god tegobna bila. Pritegni dakle Rocinantu kolan i ostaj s Bogom! Pričekaj me ovde tri dana, duže nemoj, pa ako se za to vreme ne vrnem, vrati se ti u naše selo. A da meni ugodiš i dobro delo izvršiš, otiđi odande u Toboso i reci tamo neprispodobivoj vladarici mojoj Dulcineji da je njen rob vitez poginuo izvršujući dela koja bi ga učinila dostojnim da se zove njenim.

Kad je Sancho čuo što mu gospodar govori, zaplače ljuto i odgovori:

— Gospodaru, ja ne znam zašto biste vi krenuli na tu strahovitu pustolovinu. Noć je sada, niko nas tu ne vidi, možemo skrenuti s puta te izmaknuti pogibelji , pa sve ako tri dana ne pili. Kad nikoga nema da nas vidi, nema nikoga ni da nas okrsti kukavicama. Osim toga, ja sam popa u našem selu, slušao kako propoveda da onaj koji pogibao traži, u njoj i pogiba.[129] Ne valja dakle iskušavati Boga i laćati se takva opakoga posla iz kojega jedino po čudu možeš izmaknuti. Dosta vam je čudesa već iskazao Bog što vas je izbavio da ne budete loptani, kao što sam ja bio, te što vas je izveo kao pobednika, zdrava i čitava, između onolikih neprijatelja koji su pratili mrtvaca. A ako sve to ne može ganuti ni umekšati kruto srce vaše, ganite se kad pomislite i poverujete da ću ja, čim vi odete odavde, dušu svoju odmah predati od straha onomu ko je voljan odneti je. Ja sam krenuo s postojbine, ostavio sam decu i ženu, da pođem s vama, gospodaru, i da vam služim, jer sam išao za boljim, a nisam za gorim. Kad pretrpaš vreću, proderaće se, pa tako su se provalile i moje nade, jer sada, gde sam se najživlje nadao da ću steći ono zlosretno i prokleto ostrvo  koji ste mi toliko puta obećavali, vidim da me, za nagradu, i namesto otoka, kanite evo ostaviti na ovakvom mestu gde nema ni žive duše. Tako vam jedinoga Boga, gospodaru, ne činite mi ovako nažao. A ako niste nipošto voljni odustati, nego hoćete izvršiti to delo, odgodite barem do jutra, jer mi kazuje iskustvo koje sam stekao dok sam bio pastir, da nema do zore ni tri sata, jer nam je nad glavom njuška Maloga Medveda, a ponoć je kad nam je na pravcu leve ruke.

— Otkuda ti vidiš, Sancho — zapita don Quijote — gde je taj pravac i gde je ta njuška ili zatiljak koji spominješ, kad je takva mračna noć da na svem nebu ne vidiš ni zvezde?

— Istina je — potvrdi Sancho — no u strahu je čovek okat i vidi pod zemlju, a kamoli ne bi video nad sobom, na nebu. Ta ko god valjano promozga, lako će pogoditi da je blizu dan.

— Bio blizu ili ne bio, ne marim — odvrati don Quijote — jer o meni neka ne pođe reč, ni sada nit ikada, da su me suze i molbe odvratile od onoga što kao vitez moram činiti. Zato te molim, Sancho, ćuti, jer Bog, koji mi je usadio u srce da krenem sada na tu neviđenu i strahovitu pustolovinu, pobrinuće se da mene očuva a tvoju tugu uteši. Ded ti samo pritegni valjano Rocinantu kolan i ostani ovde, a ja ću se brzo vratiti, ili živ ili mrtav.

     Kad je Sancho čuo konačnu odluku svojega gospodara, te kako ne haje za suze, savete i molbe njegove, naumi se okoristiti svojom veštinom, te ako mogne, primorati gospodara da počeka do dana. Kako je dakle pritezao konju potprug, polako on, da gospodar ne opazi, sputa magarčevim povodcem obadve noge Rocinantove, pa kad htede don Quijote krenuti, a ono ni makac, jer mu konj može jedino poskakivati. Zna Sancho da mu je lukavština uspela, te će reći:

— Eto vidite, gospodaru, moje su suze i molbe ganule Boga, te je odredio da se Rocinante ne može maknuti. A ako se vi budete tvrdoglavili, pa njega mamuzali i tukli, razgnevićete sudbinu jer ispravljate krivu ulicu.

     Zapao don Quijote u očaj. Što god on jače mamuza Rocinanta, sve ga manje kreće. Ne pada mu na pamet da je Rocinante sputan, te se na kraju smiri i počeka, ili da se razdani ili da se Rocinante makne, jer i ne sanja da to nije ni od čega drugoga nego od lukavštine Sanchove. Reče mu dakle:

— Kad je tako, Sancho, te se Rocinante ne može maknuti, ja sam voljan pričekati dok se zora ne nasmeši, ali bih plakao što toliko oteže.

— Čemu biste plakali — odgovori Sancho — kad ću ja vas, gospodaru, zabavljati i pričati vam priče sve do zore, ako baš ne kanite sjahati i prileći na zelenu travu da spavnete malko, kako je navada skitnicima vitezovima, pa da budete odmorni dok svane dan i bude vreme da krenete na onu neprispodobivu pustolovinu kojoj se nadate.

— Što ti govoriš: sjahati, što ti govoriš: spavati? — usprotivi se don Quijote. — Zar sam ja možda od onih vitezova koji otpočivaju kad će opasnost granuti? Spavaj ti, koji si se rodio da spavaš, ili radi što te volja, a ja ću učiniti što meni bude najpogodnije.

— Nemojte se ljutiti, gospodaru moj — odgovori Sancho — nisam tako mislio.

      Pristupi on don Quijotu, uhvati jednom rukom za glavinu spreda na sedlu, a drugom za krstinu straga, tako da je ogrlio gospodaru levo bedro, pa ne sme nikuda ni makac: toliko ga je strah od one lupe što još zaori na mahove. Zaište don Quijote neka mu pripovedi štogod da ga zabavi, kako je obećao, a Sancho odgovori da bi pripovedio, ali ga je strah od onoga što čuje.

— No ipak ću nastojati da ispričam priču koja je od najboljih, samo ako je budem mogao ispripòvediti svu i ne budem smetan. Pazite dakle, gospodaru, jer već počinjem. Bilo je, kako je bilo; što je dobro, neka bude svima, a što je zlo, onomu koji ga traži... A znajte, gospodaru, da ljudi u staro doba nisu ma kako počinjali svoje priče, nego ima jedna rečenica Katona Zonzorina,[130] koja veli: »zlo je za onoga koji ga traži«, a to je zgodno ovde kao prsten na prst, zato da biste vi mirovali i nikuda ne išli tražiti zlo. Bolje bi bilo da mi skrenemo na drugi put, jer niko nas ne sili da udaramo ovim putem na kojem nas tolik strah spopada.

— Pričaj dalje, Sancho — reći će don Quijote — a meni prepusti brigu kojim ćemo putem udariti.

— Velim dakle — nastavi Sancho — bio je u nekom selu u Extremaduri pastir kozar, to jest koji čuva koze, a tomu je kozaru, kako se on u mojoj pripovesti zove, bilo ime Lope Ruiz; a taj je Lope Ruiz bio zaljubljen u pastiricu koja se zvala Torralba; ova je opet pastirica, po imenu Torralba, bila kći bogata gazde ovčara; a taj bogati gazda ovčar...

— Ako ti, Sancho, ovako budeš pričao svoju priču — prekine ga don Quijote — pa budeš po dva puta ponavljao što kazuješ, nećeš ni za dva dana dovršiti. Govori redom i pripovedaj kao razborit čovek, a ako nećeš tako, nemoj nikako.

— Ovako kako ja pripovedam — odvrati Sancho — pripovedaju se u mojoj postojbini sve priče, i ja ne znam drukčije, pa ne valja što vi od mene očekujete da ja nove običaje uvodim.

— Govori kako te volja — privoli se don Quijote — pa kad mi je suđeno da te slušam, moram, što ću. Hajde dalje! Nastavi priču!

— Dakle, gospodaru, dušo moja draga — nastavi Sancho — taj je pastir, kako sam već rekao, zaljubljen bio u Torralbu pastiricu, a ona je bila debeljuškasta, otresita devojka, prilična muškara, s maljama kao brčićima, kao da je sada gledam.

— Zar si je znao? — zapita don Quijote.

— Znao je nisam — odgovori Sancho — ali onaj koji mi je ovu priču ispričao rekao mi je da je priča tako pouzdana i istinska te kad je budem komu pripovedao, mogu ustvrditi i zakleti se da sam sve video sam. Teku dakle tako dani za danima, a vrag, koji ne spava, nego trice i kučine kopa, udesio da se ona ljubav pastirova za pastiricu prevratila u mržnju i neprijateljstvo. Uzrok je bio, kako zlobni jezici vele, kojekakav sitni ljubomor koji je ona u njem razbudila, a prelazio je granicu i bivao već nedoličan. Zagrdio je onda toliko da je pastir nju otada zamrzio, te da je ne vidi, odlučio krenuti iz toga kraja i kamo god otići gde je očima neće gledati. Torralba, kad vide da ju je Lope prezreo, zavoli njega jače nego ikada.

— To je ženska navada — priklopi don Quijote — ne mariti onoga koji ih ljubi, a ljubiti onoga ko ih mrzi. Nastavi, Sancho.

— Bude dakle tako — nastavi Sancho — da je pastir izvršio svoj naum, svitlao stado i uputio se poljem extremadurskim, da stigne u kraljevinu Portugaliju. Torralba doznade to i potera za njim. Prati ga ona iz daljine pešice i bosonoga, sa štapom u ruci i dvojačama na sebi, a u njima, kako pričaju, nosi ulomak ogledala i komadić češlja-pribadača i nekakvu bočicu s belilom za lice. Ali nosila ona što mu drago, nisam nameran prionuti sada da istražujem, nego velim, ljudi kazuju da je pastir sa svojim stadom stigao na reku Guadianu, te ju nakanio preći. A u to je vreme reka bila baš nabujala i samo da se prelije. Odonud kudá je stigao nije bilo ni čamca ni čuna, niti ikog ko bi ga prevezao, njega i njegovo blago, a u drugu je ruku zapao u velik jad, jer vidi da mu se Torralba već jako primakla, pa će mu dozlogrditi svojim molbama i suzama. Uzme tražiti, te ugleda ribara koji ima čamac, ali tako maljucan da u njega može stati samo jedan čovek i jedna koza. Ipak se on s ribarom dogovori i pogodi da preveze njega i tri stotine koza što su s njime. Uđe ribar u čamac i preveze jednu kozu; vrati se i preveze drugu, vrati se opet i opet preveze jednu. Brojte vi, gospodaru, koze, koliko ih ribar prevozi, jer ako samo jedna bude zaboravljena, završiće se pripovest, i neću moći ni reči pričati
dalje. Pripovedam dakle dalje i velim da je ona obala preko kuda je pristajao bila glibovita i klizava, pa je ribaru danguban posao bio prelaziti i vraćati se. No ipak se on uvek vraćao opet po jednu kozu, i opet po jednu, i opet po jednu.[131]

— Reci je li ih sve prevezao — nestrpljivo će don Quijote — a nemoj i ovamo i onamo prelaziti, jer ih nećeš prevesti ni za godinu dana.

— Koliko ih je prevezao dosad? — zapita Sancho.

— Zar ja to do besa znam? — odvrati don Quijote.

— Eto, što rekoh: treba valjano brojiti! Sada je dakle svršena priča, jer ja ne znam dalje.

— Kako to može biti? — zapita don Quijote. — Zar je toliko važno u toj priči da se tačno zna koliko je koza prešlo, pa ako se zabunimo za jednu, ne možeš ti nastaviti priču?

— Ne mogu, gospodaru, nizašto — odvrati Sancho — jer čim sam ja vas zapitao da mi kažete koliko je koza prešlo, a vi ste mi odgovorili da ne znate, u onaj sam čas smetnuo s pameti sve što bi trebalo još da pripòvedim, a tako mi vere, bilo je jako valjano i zanimljivo.

— Pripovest je dakle već gotova, nema je više? — zapita don Quijote.

— Gotova, nema je više kao ni pokojne mi majke! — potvrdi Sancho.

— Velim ti zaista — reći će don Quijote — da si ti ispričao novu novcatu priču, i to takvu pripovest ili istoriju kakvu niko na svetu ni zamislio ne bi. To kako si je ti pripovedio i prekinuo, niti će ko videti niti je ikada od sveta video, premda se ničemu drugomu od tvoje pameti ni nadao nisam. Ali se ne čudim, jer možda je ova neprestana lupa tebi mozak pomutila.

— Sve može biti — odvrati Sancho — ali znam da se u mojoj pripovesti ništa više ne može reći, jer ona se završava onde gde se započinje zabuna u računu koliko je koza prešlo.

— Neka joj dakle, s milim Bogom, bude kraj gde joj volja — pristane don Quijote — pa da pogledamo miče li se već Rocinante.

     Opet ga on obode, i opet poskoči Rocinante, pa ni makac: tako je valjano bio sputan. Sada, ili je od hladnoće, jer se već jutrilo, ili je Sancho večerao štogod otužno utrobi, ili je pak bila prirodna potreba (a to i jest najviše nalik na istinu), samo njega snađe volja i želja da učini ono što niko drugi za njega učiniti ne može. A tolik mu je strah ovladao srcem, te ne sme od gospodara maknuti se ni koliko je crno pod noktom. No da ne učini što ga je zaokupilo, ni to ne može. Zato, da bi s mirom prošlo, povuče on desnu ruku, kojom se držao za sedlenu krstinu, te polako i bez ikakve buke potegne svitnjak, koji mu bez ičega drugoga drži hlače i lako se dreši, a čim ga je potegnuo, spadnu mu i ostanu na nogama kao negve. Onda zadigne košulju što god bolje može, i natrči zadnjicu, koja je bila omašna. Pošto je to učinio (a mislio je da se tim izvukao iz neprilike i nevolje), snađe ga još gora nevolja, jer ne zna kako će obaviti posao bez šumova i halabuke. Uzme stiskati zube, iskretati ramena, a dah zadržavati koliko god može. No uza svu tu opreznost dogodi mu se nesreća da je na kraju malko zahalabučio, ali sasvim drukčije od one halabuke što ga toliko plaši.

Začuje to don Quijote i zapita:

— Kakva je to buka, Sancho?

— Ne znam, gospodaru — odgovori on. — Nešto je novo jamačno, jer sreća se i nesreća ne započinju ma čime.

     Pokuša opet sreću, i sada mu tako dobro pođe da se bez buke i graje oslobodio tereta, koji ga je teško tištao i mučio. A u don Quijota ćut je mirisa oštra bila kao i čulo sluha, a Sancho je bio tik do njega, te se zapah gotovo ravno uvis dizao, tako da morade nešto udariti i gospodaru u nos. A čim je udarilo, pritekne on nosu upomoć: uhvati ga sa dva prsta i reče hunjkavim glasom:

— Čini mi se, Sancho, da se ti jako bojiš.

— I bojim se — odgovori Sancho — ali po čemu vi to zapažate jače sada nego inače?

— Po tome što sada jače vonjaš, ali ne baš po ambri — odvrati don Quijote.

— Može to biti — reći će Sancho — a nisam kriv ja, nego vi, gospodaru, što me vucarate u nevreme po tim neobičnim putevima.

— Ukloni se ti, prijatelju, tri-četiri koraka — zapovedi mu don Quijote, ali sve ne mičući prste s nosnica — a odsad pazi više na sebe i kakav da budeš spram mene. Ja sam tebi dobrostiv, a ti se obezobrazio.

— Okladio bih se, gospodaru — reče Sancho — vi mislite da sam ja učinio što ne priliči.

— Bolje da ne diramo u to — preseče don Quijote.

     U tim i takvim razgovorima provedu vitez i perjanik noć. No kad Sancho opazi da svanjuje, razdreši polako Rocinanta, a hlače sveže. Čim oseti Rocinante da je slobodan, premda od prirode nije nimalo nestašan, sav oživi i počne se batrgati prednjim nogama, jer poigravati (s dopuštenjem njegovim neka se rekne) ne zna. Opazi dakle don Quijote da se Rocinante već miče: učini mu se to dobrim znakom i pravim časom za onu pustolovinu. Uto se posve razdani i sve se počne jasno razaznavati. Razudi don Quijote da je pod visokim drvećem i da su to kestenovi, pod kojima je mrak još mračniji. Razabere i to da lupa ne prestaje, ali nije znao otkuda je. Ne zatežući dakle dulje, obode on Rocinanta, oprosti se opet sa Sanchom, naredi mu neka ovde pričeka najviše tri dana, a ako se on za tri dana ne bi vratio, neka zna posigurno da je po volji Božjoj u toj opasnoj pustolovini dokončao svoje dane. Još mu jednom preporuči i ponovi poruku koju će preneti vladarici njegovoj Dulcineji, a radi plaće za svoju službu neka se ne brine, jer on je pre odlaska iz svojega sela sastavio oporuku, u kojoj ga je nagradio, što se tiče plate, onoliko već koliko ga ide za vreme što bude služio u njega. A ako ga Bog izbavi iz ove pogibelji, živa, zdrava i čitava, neka zna da će kudikamo više dobiti nego ono ostrvo što mu je obećao. Kad je Sancho čuo te žalostive reči svojega dobroga gospodara, udari opet kukati te odluči da ga neće ostaviti dokle god se sasvim ne dokonča i ne dovrši taj pothvat.

     Po tim suzama, i po toj časnoj odluci Sancha Panze, sudi pisac ove istorije da je on od čestita plemena bio i u najmanju ruku hrišćanin od iskona.[132] Ta bol gane malko njegova gospodara, ali ne toliko da bi išta popustio, nego se on uhini što god bolje može, pa krene onamo odakle mu se čini da voda šumi i lupa da se sve ori. Sancho pođe pešice za njim, a na povodcu povede, kako mu je običaj, magarca, svagdanjega druga u sreći i nesreći. Pređu oni priličan put ispod kestenja i hladovita drveća i ispadnu na livadicu podno visokih stena, s kojih se sunovraćuje golem slap. Pod stenama stajale neke jadne kuće, naličnije na podrtine nego na zgrade, a između tih kuća razaberu oni da se ori šum i lupa vode i udaraca koji ne prestaju.

      Rocinante uzme zazirati od šuma i od lupe, ali ga don Quijote primiri, te pođe malo-pomalo prilaziti tim kućama, preporučujući se od svega srca svojoj vladarici i moleći je da mu bude danas na pomoći u ovome strahovitom, junačkom delu, a usput se preporučujući i Bogu neka ga ne zaboravi. Sancho se ne odmiče od njega, nego pruža vrat i napinje se da vidi između nogu Rocinantovih što li ga toliko iznenađuje i plaši. Prevale još kojih sto koračaja, a onda obiđu neki ugao, te im se otkrije i pokaže što je uzrok i da ne može biti drugi uzrok toj tarlabuci i zastrašnoj lupi koja ih je zapanjivala i plašila svu noć. A bilo je to (neka ti, čitaoče, ne bude na mrzovolju i dosadu!) šest tučaka u valjaonici, koji su na mahove lupkarali i tako gromotali.

    Kad don Quijote razabere što je, zanijemi i protrne od glave do pete. Pogleda ga Sancho i razabere da je glavu spustio na prsa. Vidi mu se da je posramljen. Pogleda i don Quijote Sancha, te opazi kako je napeo i stišće zube, da ne prasne u smeh koji mu se čita s lica. Gledajući Sancha, nije se uza svu zlovolju mogao suspregnuti da se ne nasmeje. A kad Sancho vide da se gospodar počeo smejati, udari u tolik smeh te se morade obadvema pesnicama podbočiti da se ne iskida. Nekoliko se puta smiri i nekoliko puta provali iznova u isto takav hihot kao i prvi put. Od toga smeha poželje don Quijote da ga đavo odnese, pogotovo kad je čuo gde Sancho govori, kao da mu se podruguje: »Znaj, prijatelju Sancho, ja sam se po volji Božjoj rodio u ovo naše gvozdeno  doba, da uskrisim pozlaćeno ili zlatno doba. Ja sam onaj kome su dosuđene opasnosti, velika dela i junaštva...« I tako je ponavljao sve ili gotovo sve reči koje mu je izrekao don Quijote čim su začuli onu strahovitu lupu.

     Kad don Quijote primeti da mu se Sancho podruguje, rasrdi se i razbesni toliko da se razmahnuo kopljem i odvalio mu dva takva udara, te da ga nije pogodio po ramenima, nego po glavi, ne bi mu morao platiti platu, osim jedino njegovim naslednicima. Vidi Sancho da se iz njegove šale izlegla rđava zbilja, pa se poplaši da mu gospodar ne bi još gore zagrdio, i progovori preponizno:

— Smirite se, gospodaru, ta ja se, tako mi Boga, samo šalim.

— Ako se ti šališ, ne šalim se ja — odvrati don Quijote. — Slušaj ti, veselniče: zar ti sudiš, kad ovo ne bi bili tučkovi u valjaonici nego kakva opasna pustolovina, da u meni ne bi bilo junaštva da srnem u nju i da je dokončam? Zar ja, kao vitez, koji jesam, moram poznavati i razaznavati glasove, te znati kako lupa valjaonica, ili ne moram? Pogotovo gde bi moglo biti, što i jest, da ja nikada još u životu nisam ni video valjaonicu, kao što si je video ti, koji si prosta seljačina, pa si stvoren i rođen među valjaonicama. Ako nije, ded neka se ovih šest tučkova prevrati u šest gorostasa, neka mi ravno u brk nasrnu jedan po jedan, ili svi zajedno, pa ako svi oni ne zavitlaju nogama po zraku, podruguj se ti meni koliko god te volja.

— Nemojte više, gospodaru — na to će Sancho — jer ja priznajem da sam malko presolio šalu. Ali recite vi meni, gospodaru, sada gde smo se izmirili, a dao Bog da vi iz svih pustolovina što će vam još naići isplivate ovako zdravi i čitavi kao što ste isplivali iz ove: zar nije bio za smeh i zar nije za priču onoliki strah što smo ga prepatili? Barem što sam ga prepatio ja, jer vi, gospodaru, znam ja, ne poznajete straha, niti se bojite, niti prezate od ikakva užasa i strave.

— Ne poričem — odgovori don Quijote — da je ovo što nam se dogodilo zaista za smeh; no nije za pričanje, jer nije svaki čovek toliko razborit da valjano pogodi šta je posredi.

— Vi ste barem, gospodaru — reći će Sancho — valjano pogodili kopljem, jer ste mi gađali u glavu, a odvalili ste mi po ramenima, hvala Bogu i hitrini s kojom sam u pravi čas izmaknuo. Ali neka, ljeskova je mast čudotvorna, a ljudi vele: ko ne bije, prijatelj ti nije. I još, velika gospoda, čim reknu slugi nemilu reč, odmah mu poklanjaju hlače. Samo ne znam što običavaju slugi davati kad ga izbiju ako nije možda skitnicima vitezovima običaj da nakon batina poklanjaju otoke, ili kraljevine na kopnu.

— Moglo bi biti — reče don Quijote — da se obistini sve što ti veliš. Oprosti dakle što se dogodilo, jer ti si pametan i znaš da niko nije prvomu ganuću gospodar. A pamti odsad da susprežeš jezik i da meriš što sa mnom govoriš, jer koliko god sam ja viteških knjiga pročitao, a pročitao sam ih svu silu, nigde nisam našao da bi ikoji perjanik toliko razgovarao s gospodarom, koliko ti sa svojim. Smatram to zaista velikom pogreškom i tvojom i svojom: tvojom, što me premalo poštuješ, a svojom, što ne iziskujem da me više poštuješ. Eto Gandalin, perjanik Amadisa od Galije, postao je grofom od Tvrdog Ostrva, a može se o njemu čitati da je svagda, kad god je govorio s gospodarom, držao kapu u ruci, glavu spuštao i telo sagibao, po turski. Što pak da reknem o Gasabalu, perjaniku don Galaorovu, koji je tako ćutljiv bio da se za dokaz te izvanredne i začudne ćutljivosti ime njegovo samo jedanput spominje u svoj toj istoriji, istinitoj koliko i velikoj? Po svemu što rekoh rasudi, Sancho, da se mora razlikovati gospodar i momak, starešina i sluga, vitez i perjanik. Zato od dana današnjega tražim da mi iskazuješ veću čast i da me ne zadirkuješ, jer ako se ja rasrdim išta na te, pući će ti ćupa. Milosti i dobročinstva koja sam ti obećao stići će kad im bude vreme; a sve da ne stignu, neće ti barem izmaknuti plata, kako sam već rekao.

— Sve je dobro što vi, gospodaru, velite — odgovori Sancho — ali ja bih voleo znati, ako slučajno ne bi stiglo vreme milostima, nego bismo se morali uteći plati: koliko je u ono doba dobivao perjanik skitnika viteza, i jesu li se pogađali na mesec, ili na dan, kao zidarski nadničari?

— Ne verujem — reče don Quijote — da su takvi perjanici služili ikada za platu, nego su služili za milost. A ako sam se ja tebe setio u svojoj oporuci, koju sam zapečatio i kod kuće ostavio, učinio sam to jer svašta može biti. Ne znam ti ja kako će u ova naša zla vremena biti s viteštvom, a ne bih hteo da mi duša na drugom svetu bude na mukama zbog kojekakvih sitnica. Jer znaj, Sancho, da na svetu nema opasnijega zanimanja od pustolovnoga.

— Istina je — potvrdi Sancho — jer već lupa tučkova u valjaonici može zaplašiti i uznemiriti srce takvu junačkom skitniku pustolovu kakav ste vi, gospodaru. Ali znajte pouzdano da ja odjàkoni zinuti neću da vam se podrugujem, nego jedino da vas častim, kao gospodara svojega i naravnoga starešinu.

— Onda ćeš — dočeka don Quijote — poživeti na licu zemaljskom, jer nakon roditelja treba da poštuješ gospodare, kao da su ti roditelji.


Dvadeset prva glava


koja priča uzvišenu pustolovinu i bogato dobiće Mambrinova šlema, s drugim zgodama koje su se dogodile našemu nepobedivom vitezu.

     Uto poče promicati kiša, te Sancho poželje da uđu u valjaonicu, ali don Quijotu toliko beše dogrdela ona nemila šala da ni za što ne htede ući. Skrenuše dakle desno i udariše drugim putem od onoga kojim su jučer pošli. Zamalo ugleda don Quijote čoveka jahača, s nečim na glavi što mu se blista kao da je od zlata; u koji ga mah opazi, okrenu se Sanchu te mu reče:

— Kako ja, Sancho, sudim, nema poslovice koja ne bi bila istinita, jer sve su te prirečice uzete iz samoga iskustva, a iskustvo je roditelj svakome znanju. Pogotovo je istinita ona poslovica što veli:
»Kad se jedna vrata zatvore, druga se otvore.« Velim evo: ako nam je sudbina noćas zatvorila vrata pustolovini koju smo tražili, te nas zavarala valjaonicama, sada nam ona širom otvara druga vrata, za bolju i pouzdaniju pustolovinu, pa ako ja ne pogodim ući, moja će krivica biti i neću se moći izgovarati da ne poznajem valjaonice i da je mračna noć. Ali gle, ako se ne varam, ide nama u susret čovek s Mambrinovim šlemom na glavi, a radi toga sam se šlema ja zakleo, kako znaš.

— Pazite, gospodaru, što velite, i još bolje, što činite — reče Sancho — jer ne bih voleo da opet budu neke valjaonice, te da nam sasvim izvaljaju i stuku pamet.

— Čoveče đavole! — odbrusi don Quijote — što će šlem s valjaonicama!

— Ne znam — odgovori Sancho — ali tako mi vere, kad bih smeo govoriti koliko sam običavao, možda bih ja vama nagovorio toliko te biste vi, gospodaru, razabrali da se bunite u tome što velite.

— Zar ja da se bunim kad govorim, ti podmukla kukavico! — zavikne don Quijote. — Govori: zar ne vidiš onoga viteza što nam stiže u susret, jaše grošasta čilaša, a na glavi mu zlatan šlem?

Ja vidim i razaznajem jedino — odgovori Sancho — čoveka na magarcu, sivu kao što je moj, a tomu je čoveku na glavi nešto što se blista.

— To i jest Mambrinov šlem — reče don Quijote. — Skloni se ti i pusti mene nasamo s njim; videćeš kako ja neću ni reči progovoriti, samo da ne tratim vreme, nego ću dokončati ovu pustolovinu i steći šlem kojega sam se toliko zaželio.

— Ja ću se drage volje skloniti — odvrati Sancho — ali dao Bog, velim opet, da ovo bude smilje i kovilje, a samo da ne budu valjaonice.

— Rekao sam ti već, brajane, da mi valjaonice više nisi spominjao ni u mislima — zapreti don Quijote — jer ti se kunem... i ne velim ništa, nego ću ti dušu provaljati.

Zaćuta Sancho od straha da mu ne bi gospodar zbilja izvršio zakletvu kojom se zgranuo na njega.A sa šlemom, konjem i konjanikom što ih je don Quijote ugledao, beše ovako: bila su u tom kraju dva sela, a od njih je jedno tako maleno da nije imalo ni apoteke ni brijača, a drugo je do njega imalo. Tako je brijač iz većega sela posluživao i manje selo. Tamo treba sad jednom bolesniku pustiti krv, a jednoga čoveka obrijati, pa brijač krenuo na put i ponio svoju medenu pliticu. Dogodi se onda da baš počne promicati kiša, te brijač, da mu se ne skvasi šešir, koji je valjda nov bio, metnuo na glavu pliticu, a ona se, kako je čista, blista na pol milje. Jaše on, kako je Sancho i rekao, na sivu magarcu, te zato se don Quijotu pričini da onaj jaše grošasta čilaša, i da mu je zlatan šlem na glavi, jer što god vidi, udešava on po svojem mahnitom vitezovanju i zlosretnim svojim mislima. A kad opazi da se jahač primaknuo, ne progovori s njim ni reči, nego uperi ražanj, te što god Rocinanta noge nose nasrne na njega, da ga naskroz probode. Ali kad mu se približi, zavikne, zastajući u besnoj trci:

— Brani se, ropska dušo, ili mi od svoje volje predaj što s tolikim pravom pripada meni!

    Kad brijač opazi da navaljuje na njega onakva sablast o kojoj nije ni mislio ni sanjao, nije znao ni kud ni kamo, da se očuva od ražnja, nego se zbaci s magarca; a nije još ni zemlju dodirnuo, i već odskoči brže no jelen, te poleti niz polje ravno, da ga ni vetar dovitlao ne bi. Ostade mu na zemlji plitica, a don Quijote se zadovolji njome i reče da je poganin pametno učinio što se poveo za dabrom, jer dabar, kada vidi da su lovci nagli za njim, odgriza i kida zubima sa sebe ono radi čega ga proganjaju,[133] i on to po svojem prirodnom instinktu zna.

   Zapovedi on Sanchu neka odigne šlem, a Sancho ga uze u ruke i reče:

— Tako mi Boga, plitica je dobra i vredi do pare srebrnu škudu.

Dade je gospodaru, a on je nataknu na glavu. Okreće se on i amo i tamo, te joj traži vizir, a kad ga ne nađe, reče:

— Onaj neznabožac komu je taj čuveni šlem nekoć skovan, bio je jamačno silno glavurdan; a najgore je zlo što šlemu nema polovine.

   Kad je Sancho čuo da on pliticu krsti šljemom, nije mogao suspregnuti smeh; ali se seti ljutine gospodareve, te zape usred smeha.
— Čemu se ti smeješ, Sancho? — zapita don Quijote.

— Smejem se — odgovori Sancho — jer gledam koliku je glavurdu imao onaj poganin, gospodar toga šlema, sličnoga kao jaje jajetu brijačkoj plitici.

— Znaš li, Sancho, što ja umujem? Ovaj slavni komad začaranoga šlema jamačno je nekim neobičnim slučajem dopao u ruke nekome koji mu nije znao ceniti vrednost, te ne znajući što čini, a videći da je od suha zlata, rastalio drugu polovinu i unovčio, a od ove polovine načinio evo to što je nalik na brijačku pliticu, kako ti veliš. No bilo kako bilo, ja tu promenu vidim, i meni ona nesmeta, jer u prvom selu gde bude kovač urediću ja šlem da neće bolji od njega biti, pa ni nalik, onaj šlem što ga je kovački bog skovao ratnom bogu.[134] A dotle ću ga nositi kakav bio da bio, jer bolje išta nego ništa, pogotovo gde će me moći obraniti od kamenja.

— Biće tako — odgovori Sancho — ako ne budu hitali iz praćaka, kao što su hitali onda kad je bila bitka između one dve vojske, pa su vam izbili kutnjake i razbili vam uljenicu s onim blagòslovljenim napitkom od kojega sam ja izrigao creva.

— Ni brige mene što sam izgubio lek, jer si ti, Sancho, video — reći će don Quijote — da ja recept znam napamet.

— Znam ga i ja — odvrati Sancho — ali ako ga ja ikada u životu načinim ili okusim, dabogda odmah izdahnuo. A i paziću ja da nikada ne zapadnem u takvu prigodu gde bi mi trebao, i čuvaću se sa svih mojih pet ćuti da ne budem ranjen i da ne ranim nikoga. Hoću li još kada biti loptan, o tom ne kazujem ništa, jer takvim se nezgodama ne možeš ukloniti, pa ako te pogode, ne možeš ni kud ni
kamo, nego skupi ramena, sustegni dah, stisni oči, te putuj kud te zavitla sudbina i pokrivač.

— Loš si ti, Sancho, hrišćanin — reče don Quijote kad je to čuo — jer nikada ne zaboravljaš nepravicu koja ti je jednom nanesena. No znaj da plemeniti i velikodušni duhovi ne haju za detinjarije. Koja ti je noga ohromila, koje ti je rebro slomljeno, a kamo ti razbijena glava, da ne možeš zaboraviti onu šalu? Jer ako razmotriš pravo, bila je to samo šala i zabava, pa kad ja ne bih sudio ovako, bio bih se već vratio onamo da te osvetim, i veći bih pokor počinio tamo nego što su počinili Grci zbog otmice lepe Helene. Ali da Helena živi u naše vreme, ili da je Dulcinea u ono vreme živela, ne bi se jamačno Helena toliko proslavila krasotom svojom.

Tu on uzdahne i protisne uzdisaj u oblake. A Sancho prihvati:

— Neka za šalu bude i ovako, kad se zbiljski osvetiti ne možete; no ja znam, kakva je bila i zbilja i šala, a znam i to da ih neću smetnuti s pameti, niti će mi se one zbrisati s leđa. Ali kanimo se toga, nego vi meni, gospodaru, recite što ćemo s onim grošastim čilašem, koji je nalik na siva magarca, a odlunjao je bez gose kad ste vi onoga kukavca svalili s njega. Jer kako je podbrusio pete i uhvatio maglu, teško da je nakan ikada vratiti se. A tako mi brade, čilaš je dobar.

— Nikada ja ne običavam — odgovori don Quijote — pljačkati one koje pobeđujem, niti je navada viteška otimati im konje, da moraju pešačiti, osim jedino onda ako pobednik izgubi u boju svojega konja, jer u tom je slučaju slobodno uzeti pobednikova konja, kao plen iz časna boja. Okani se zato, Sancho, toga konja, ili magarca, ili što voliš da jest, jer dok njegov gospodar vidi da smo odmakli odavle, vratiće se po njega.

— Tako mi Boga, voleo bih ga ja uzeti — reći će Sancho — ili ga barem izmeniti s ovim mojim, koji mi se ne čini tako valjan. Strogi su bogme viteški zakoni, kad se ni toliko rastegnuti ne mogu da bih ja smio magarca zameniti drugim magarcem. A da mi je znati bih li barem opremu smeo zameniti.

— To ja ne znam sasvim sigurno — odvrati don Quijote — pa u tom dvojbenom slučaju određujem, dok se ne uputim bolje, da smeš opremu zameniti, ako ti je preko potrebna.

— Toliko mi je potrebna — reći će Sancho — da mi ne bi potrebnija bila ni onda kad bih je trebao za samoga sebe.

I odmah, čim je stekao dopuštenje, učini mutatio caparum,[135] te okiti svojega magarca svom onom krasotom, tako da se u stoput lepšeg pretvorio. Kad je to dovršio, doručkuju oni što im je ostalo s magarca kojega su oplenili, i napiju se vode iz valjaoničkoga potoka, ali se ne obazru da vide valjaonice. Toliko su ih zaplašile da još zaziru od njih. Pošto im se ublažila srdžba, pa i seta, uzjašu, ali ne usmere nikakvu cilju, jer skitnicima vitezovima i priliči ne udarati nikuda namerno, nego puste Rocinantu na volju, kamo on odabere. Za njim se povede gospodar, a i magarac, koji u lepoj ljubavi i drugarstvu pođe za njim kuda god ga vodio. Ipak, oni i tako ispadnu na cestu, te krenu njome nasumce kud Bog da.

Putuju oni tako, a Sancho će onda gospodaru:

— Biste li vi meni, gospodaru, dopustili da se ja malko razgovorim s vama? Jer otkad ste vi meni izrekli onu krutu naredbu da ćutim, istrulo je meni u želucu mnogo toga, a šteta bi bila da uludo propadne i ovo što mi je sada navrh jezika.

— Govori — reče don Quijote — ali ukratko, jer niko ne voli što se oteže.

— Velim dakle, gospodaru — odgovori Sancho — da ja već nekoliko dana premišljam kako je slab dobitak i zarada od toga što vi obilazite i tražite pustolovine po ovim pustošima i raskrsnicama, jer sve ako vi pobedite baš i u najopasnijim pustolovinama, nikoga nema onde da ih vidi i zna. Njima je dakle suđeno da navek budu zaboravljene, mada bi vi želeli drukčije i mada one bile vredne da nebudu zaboravljene. Zato se meni čini da bi bilo bolje (osim ako vi, gospodaru, sudite da je drugo bolje) da mi odemo u službu kojemu caru, ili kakvu drugom velikom vladaru koji vodi kakav rat, pa onda vi u njegovoj službi pokažite svoje junaštvo, silnu snagu svoju i još veću pamet. Kad to bude video gospodar komu služimo, moraće nas nagraditi, svakoga po zaslugama njegovim. A tamo će i biti ko god koji će zapisati junačka dela vaša, da im se ne zatre spomen. O svojima i ne govorim, jer će biti samo konjušarska, ali velim: ako je u viteštvu običaj da budu zapisivana junačka dela konjušarska, ni moja neće valjda biti naodmet, nego će biti zapisana.

— Ne govoriš, Sancho, loše — odvrati don Quijote — ali da vitez dopre dotle, mora najpre, radi iskušenja u viteštvu, obilaziti po svetu za pustolovinama i izvršiti nekoliko njih, te steći takvo ime i slavu da onda, kad dođe na dvor kojemu velikom vladaru, bude već kao vitez poznat po junačkim delima. I čim vide deca da on ulazi na gradska vrata, lete za njim, okružuju ga i uzvikuju: »To je Vitez od Sunca«, ili od Zmije, ili od kojega drugoga znaka pod kojim je izvršio velika dela. »Ovo je — reći će — onaj što je na megdanu svladao silno snažnoga gorostasinu Brocabruna; onaj koji je s velikoga mameluka od Perzije skinuo davne čari, kojima je bio začaran gotovo devet stotina godina.« Tako će mu se, od usta do usta, razglasiti dela, a na viku dečju i drugoga sveta kralj one kraljevine javiće se na prozoru svoje kraljevske palače, te kad on spazi viteza i prepozna ga po grbu ili po geslu na štitu, moraće zaviknuti: »Haj, hoj, na noge, vitezovi moji, koliko god vas na dvorima mojim ima, da dočekate cvet viteštva što evo dolazi.« Na tu će zapovest skočiti svi na noge, a on će sâm izići na susret do sredine stuba, zagrliće ga od svega srca, zagrliti i u lice poljubiti, a onda će ga za ruku odvesti u odaju gospođi kraljici, gde će nju zateći s kraljevnom, kćerkom njenom, koja je od najkrasnijih i najsavršenijih devica, kakva se s teškom mukom može naći nadaleko u zemljama otkrivenim do danas...
      Onda će odmah njene oči zapeti na vitezu, a vitezove oči na njoj, te će se jedno drugomu učiniti bićem više nebeskim nego zemaljskim. I ne znajući što je ni kako je, zapadaju i hvataju se oni u nerazmrsivu ljubavnu mrežu, i srca im se jako ražalošćuju, jer ne znaju kako bi se razgovarali da otkriju svoje čežnje i čuvstva. Odande će ga odvesti, nema sumnje, u sjajnu odaju u dvoru, gde će mu skinuti oružje i dati mu bogat grimizni plašt da se ogrne njime, i koliko god je u bojnoj opremi bio naočit, isto je takav i još lepši u odeći. Kad padne noć, večeraće s kraljem, kraljicom i kraljevnom, te neće s kraljevne skidati očiju, nego će je gledati potajice od prisutnih, a ona će isto tako, s istom takvom opreznošću, jer ona je, kako već rekoh, jako razborita devojka...
     Onda će se raspremiti stol, a najedanput ulazi na vrata u dvoranu ružan, maljucan patuljak, s krasnom gospođom, koja između dva gorostasa ide za njim, a to je neka pustolovina koju je upriličio neki drevni mudrac, te ko je izvrši, biće smatran za najboljega viteza na svetu. Kralj će zapovediti da se svi okušaju u toj pustolovini, ali niko je neće izvršiti ni dokončati, nego jedini gost vitez, koji će se jako proslaviti i osobito će udovoljiti kraljevni, te će ona sada još zadovoljnija i sretnija biti što je svoju ljubav dala i poklonila takvu uzvišenu čoveku...
     A po sreći taj kralj, ili knez, ili što već bio, vodi ljut rat s drugim kraljem, koji je moćan kao i on, te ga vitez gost (nakon nekoliko dana što je proboravio na kraljevim dvorima) moli da mu sme služiti i u taj rat krenuti. Kralj će mu rado dopustiti, i vitez će mu uljudno poljubiti ruke što mu takvu milost iskazuje. Te će se noći on oprostiti sa svojom vladaricom kraljevnom, i to kroz rešetku od vrta, koji je do sobe gde ona spava. Kroz tu je rešetku već često razgovarao s njom, a pomagala im je i znala je sve neka devojka u koju se kraljevna jako uzdala. On će uzdisati, ona će se onesvestiti, a devojka će doneti vode i u silnu će se brigu dati, jer već svanjuje, a ona ne bi da budu otkriveni, zbog časti gospođičine.
   Na kraju će se kraljevna osvestiti, te će kroz rešetku pružiti vitezu svoje bele ruke, a on će ih hiljadu i hiljadu puta izljubiti i suzama ih okvasiti. Ugovoriće njih dvoje kako će jedno drugomu javljati svoju dobru ili zlu sreću, a kraljevna će njega zamoliti neka se vrati što pre. On će joj obećati, kleće se i preklinjati, pa će joj opet izljubiti ruke i rastati se s njom u tolikom jadu te samo što nije izdahnuo.      Onda on odlazi u svoju odaju i svaljuje se na postelju, ali ne može zaspati od boli zbog rastanka s njom. U ranu zoru odlazi da se oprosti s kraljem i kraljicom i s kraljevnom...
      Kad se opraštao s kraljem i kraljicom, vele mu da je kraljevna bolna i ne može primiti posetu. Vitez zna da ona jaduje zbog njegova odlaska, i srce ga tako zaboli te umalo da nije javno iskazao svoj jad. Tu je i devojka, koja im je posrednica. Ona pazi na sve i pamti, te odlazi svojoj gospodarici i kazuje joj. A kraljevna je dočekuje u suzama i veli da joj je najljući jad što ne zna uopšte ko je njen vitez, i je li od kraljevske loze ili nije. Devojka je uverava da onolika uljudnost, finoća i hrabrost kakva je u njena viteza i ne može biti ni u koga drugoga nego jedino u pravoga kraljevskog koljenovića. Uteši se jadnica time: nastoji se primiriti, da se ne bi odala roditeljima, te se nakon dva dana opet pojavi među svet...
    Vitez je već otišao; ratuje on, svladava kraljeva neprijatelja, osvaja mnoge gradove, pobeđuje u mnogim bitkama, vraća se na dvor, susreće svoju vladaricu, gde je već običava susretati, ugovara s njome da će je, za nagradu svojoj službi, od oca zaiskati za ženu; kralj neće da mu je dade, jer ne zna ko je, ali on ipak, bilo otmicom bilo kako mu drago drugačije, dobiva kraljevnu, pa je na kraju i kralj sav sretan presretan, jer doznaje da je taj vitez sin junačkoga kralja ne znam kakve kraljevine, koja nije valjda ni narisana na zemljovidu. Umre otac, nasleđuje ga kraljevna, i vitez se, ni pet ni šest, zakraljuje. Sada mu je zgoda da nagradi svojega perjanika i sve one koji su mu pomogli da se onako visoko uspne: konjušara on oženi devojkom u kraljevne, jamačno onom što im je pomagačica u ljubavi, a kćerka je znamenita vojvode.

— To ja molim, pravo i zdravo — reče Sancho; — u to se ja uzdam, jer sve će se ovo, od reči do reči, dogoditi vama, gospodaru, koji se zovete Vitez Tužnog Lika.

— Ne sumnjaj o tome, Sancho — odvrati don Quijote — jer istim ovim načinom i istim ovim putem, kako sam ti pripovedio, skitnici se vitezovi zakraljuju i zacaruju, zakraljivali su se i zacarivali. Treba sada jedino paziti koji kralj, hrišćanski ili poganski, vodi rat i ima krasoticu kćerku. Ali ima kada da mislimo o tom, jer, kako sam ti rekao, najpre mi se valja proslaviti po drugim mestima, a onda ću istom na dvor. I još nešto treba: ako se nađe koji kralj s ratom i krasnom kćerkom, te ako ja steknem neverovatnu slavu po svem svetu, ja ne znam kako bi se moglo pronaći da sam od kraljevske loze, ili barem drugobratučed carev. Jer neće mi kralj hteti dati kćer za ženu ako se najpre ne uveri da je tako, premda moja slavna dela zaslužuju i više... Zbog toga se nedostatka dakle bojim da ne bih izgubio ono što sam junačkom rukom zadobio. Jesam, istina je, plemić od poznata plemena, imam svoje stanje i imanje, s pravom na odštetu od pet stotina soldina. [136] I moglo bi biti da hroničar koji će moju istoriju pisati pronađe moje srodstvo i moju lozu, pa da sam ja u petom ili šestom kolenu kraljevski unuk. Jer da znaš, Sancho, na svetu su dvojake porodice: neke vuku lozu i potiču od knezova i vladara, ali su s vremenom malo-pomalo posrnule, te pošle na manje, kao izvrnute piramide, u šiljak; druge potiču iz puka, te se dižu od stepena do stepena, dok ne budu velika gospoda; među njima je dakle takva razlika da su neke bile ono što više nisu, a druge su ono što nisu bile...
     Možda sam ja od ovih, te možda je, ako se potraži, moje poreklo veliko i slavno, te bi se njime morao zadovoljiti kralj koji će mi biti punac. A ako nije, kraljevna će me ljubiti toliko da će me ocu svojemu usprkos uzeti za gospodara i muža, sve da sam sin kakva vodonoše. A sve da i to nije, ovde je prilika da je otmem i odvedem kamo me volja, dok vreme ili smrt ne satre srdžbu njenih roditelja.

— Tu je prilike i onom — reče Sancho — što neki bezdušnici vele: »Ne moli od milosti što možeš zadobiti silom«, a još se zgodnije veli: »Bolje ti je izmaknuti kazni nego da dobri ljudi za tebe mole«. Velim to, jer ako se gospodar kralj, punac vaš, gospodaru, ne privoli da vam dade moju gospodaricu kraljevnu, nema ni kud ni kamo nego da je, kako velite, otmete i odvedete. A nevolja je da donde dok ne bude mir i vi ne steknete u miru kraljevinu može jadnik konjušar zevati za svojom platom. Jedino bi valjalo da ona devojka pomagačica, što će mu biti žena, pobegne s princezom, pa da se on s njome zlopati dok od Boga ne bude bolje sreće; jer ja sudim da bi mu je gospodar mogao odmah dati za zakonitu ženu.

— Niko mu to ne može braniti — potvrdi don Quijote.

— Kad je dakle tako — reći će Sancho — što ćemo nego se Bogu preporučiti, pa neka sve teče onako kako teče.

— Dao Bog — odvrati don Quijote — da bude kako ja želim, i kako tebi, Sancho, treba, a ko sebe smatra za ništariju, neka ništarija i bude.

— Neka po Bogu bude — reče Sancho — a ja sam od iskona hrišćanin, i to mi je toliko kao da sam grof.

— I još više — priklopi don Quijote — a sve da i nisi, svejedno bi bilo; jer ako sam ja kralj, mogu tebi pokloniti plemstvo, sve ako ga nisi kupio niti si ičim meni poslužio. Čim sam ja tebe načinio grofom, smatraj ti sebe za viteza, a drugi neka govore što ih volja jer, tako mi vere, moraju te svi nazivati blagorodnim gospodinom, hteli ili ne hteli.

— I ni brige me, znaću ja držati se po svojoj datuli! — reče Sancho.

— Po tituli, treba da kažeš, a ne po datuli — ispravi ga gospodar.

— Neka — odgovori Sancho Panza. — Ja ću se dakle znati dobro snaći, jer tako mi života, ja sam nekada bio sluga u jednoj bratovštini, i tako mi je zgodno priličila služinjska odeća te svi rekoše: takav sam po liku da bih mogao biti i starešina u tome istom bratstvu. Što će tek biti dok mi ogrnu na ramena vojvodsku dolamu, pa kad budem u zlatu i biseru, kao kakav stranjski grof? Ja sudim da će svet od dvadeset milja dolaziti, samo da mene vidi.

— Zgodan ćeš ti biti — reče don Quijote — ali bradu ćeš morati češće podstrizati, jer tvoja je brada gusta, raščerupana i zapuštena, pa će svako na puškomet poznati ko si, ako je ne budeš barem svaka dva dana podrezivao.

— Zar je teško — odvrati Sancho — najmiti u kuću brijača, pa ga plaćati? A ako je potrebno, neka ide za mnom, kao konjušar za velikašem.

— Otkuda ti znaš — zapita don Quijote — da velikaši vode za sobom konjušare?

— Reći ću vam — odgovori Sancho. — Pre nekoliko godina proživeo sam mesec dana u prestolnici i onde sam video nekoga jako mladoga gospodina,[137] o kojem vele da je velik velikaš, pa kud god on krene, svagda je za njim neki čovek na konju, baš kao da je njegov rep. Pitam ja zašto taj čovek ne ide naporedo s onim, nego svagda za njim, rekoše mi da je to njegov konjušar, a velikašima je običaj da vode za sobom takve konjušare. Otad znam i nisam zaboravio.

— Pravo ti veliš — reče don Quijote; — možeš dakle voditi za sobom svojega brijača. Nisu običaji nastali svi odjedanput, niti su izmišljeni u jedan mah, pa ćeš ti biti prvi grof koji za sobom vodi svojega brijača. A i jest važniji pouzdanik koji ti striže bradu nego onaj koji ti sedla konja.

— Brijač je dakle na mojoj brizi — reći će Sancho — a na vašoj je brizi posao da se zakraljite i mene grofom učinite.

— Tako će i biti — odgovori don Quijote.

I uzdigne on oči, te ugleda ono što će se ispripovedati u glavi koja dolazi.


Dvadeset druga glava

     Kako je don Quijote oslobodio mnoge nesretnike koje su preko volje njihove vodili onamo kamo oni nisu želeli. 

     Pripoveda Cide Hamete Benengeli, pisac arapski i manchanski, u ovoj prevažnoj, uzvišenoj, potankoj, ljupkoj i kićenoj istoriji, da je nakon onoga razgovora koji se raspreo između
slavnoga don Quijota od Manche i njegova perjanika Sancha Panze, a ispripovedan je na kraju dvadeset prve glave, kako je don Quijote uzdignuo oči i video da putem kojim on kreće pešači dvanaestak ljudi koji su vratovima nanizani na gvozdeni lanac, kao zrna na patricama, a svima su lisice na rukama. S njima idu još dva konjanika i dva pešaka, oni na konjima s puškama, a pešaci sa
sulicama i mačevima. Kad ih ugleda Sancho Panza, reče:
— To su na lancu galijaši, koji pod moraš idu na kraljevske galije.
— Kako to pod moraš? — zapita don Quijote. — Zar kralj ikomu silu čini?
— Ne velim ja to — odgovori Sancho — nego su to ljudi koji su za svoja zločinstva osuđeni da moraju kralju služiti na galijama.
— Dakle — odvrati don Quijote — bilo što bilo, ti ljudi idu jer ih silom vode, a ne idu od svoje volje.
— Tako je — potvrdi Sancho.
— Kad je tako — prihvati gospodar — moram ja i ovde vršiti svoj posao: zatirati nasilje, a bednicima pomagati i priskakati.
— Pazite, gospodaru — opomene ga Sancho; — pravda, a to i jest kralj, ne čini nasilje i ne čini nažao onakvim ljudima, nego ih  kara za zločinstva.

     Uto stigne lanac galijaški, te don Quijote zamoli jako uljudnim rečima one koji idu s galijašima kao straža, da bi ga izvoleli obavestiti i kazati mu s kojega uzroka ili s kojih uzroka vode te ljude tako ujarmljene. Jedan mu od stražara konjanika odgovori da su to galijaši, robovi kraljevi, koji idu na galije. Nema ništa više da mu rekne, a i ne mora on ništa više znati.

— Ipak bih ja — uzvrati don Quijote — želeo od svakoga od njih doznati zbog čega je zapao u nevolju.
    Priklopi on još takvih uljudnih reči, kako bi ih sklonio da mu kažu što želi, tako da mu onaj drugi stražar konjanik reče:
— Mi imamo doduše popis tih nesretnika i prepisanu osudu svakoga od njih, ali nemamo kada zastajati pa vaditi i čitati, nego vi, gospodaru, pristupite i zapitajte njih same, a oni će vam kazivati
budu li hteli. Hoće oni, jer su to ljudi kojima je slast lopovštine činiti i pripovedati o njima.

     S tim dopuštenjem, koje bi don Quijote prisvojio i da ga nije dobio, priđe onima na lancu i zapita prvoga šta li je zgrešio da je u takvo zlo zapao. A onaj mu odgovori da je u zlo zapao zato što je
zaljubljen.
— I ništa više? — odvrati don Quijote. — Ta ako onoga koji je zaljubljen šalju na galiju, otkada bih ja već morao veslati na galiji!
— Nije to onakva ljubav kakvu vi mislite — reći će galijaš; — ja sam se zaljubio u košaru punu rublja i tako sam je žarko zagrlio te je sve do danas ne bih od svoje volje ispustio da mi je nije silom
oteo sud. Zatekli me baš pri poslu, nisu me morali mučiti da priznam, osuda pukla, opalili mi sto vrućih po leđima, priklopili mi još tri godine prîda, pa gotov posao.
— Kakav je to prîd? — zapita don Quijote.
— Galija — odgovori galijaš.

    Bio je to momak od koje dvadeset i četiri godine, a reče da je rodom iz Piedrahite. Zapita don Quijote isto tako drugoga, ali taj mu ne odgovori ni reči; toliko je bio tužan i žalostan. No za njega
odgovori onaj prvi i reče:
— Taj, gospodaru, ide kao kanarinac, to jest što je svirač i pevač.
— Kako to? — opet će don Quijote. — Zar na galiju idu također zbog svirke i pevanja?
— Nego da idu, gospodaru — odgovori galijaš — jer ništa nije gore nego na muci pevati.
— A ja sam — reče don Quijote — nekada čuo gde vele: ko pevati znade, razgoni jade.
— Ovde je to obratno — odgovori galijaš: — ko jedanput pevati zače, ceo život plače.
— Ne razumem — reći će don Quijote.

   No jedan mu stražar odgovori:

— Gospodaru.viteže, na muci pevati, to ovome bezbožnom svetu znači: priznati na mukama. Ovoga su grešnika udarili na muke, i on je priznao svoje zlodelo, da je kradljivac, konjokradica.
A jer je priznao, osuđen je na šest godina na galiju, i još na dvesta udaraca, koje je već dobio po leđima. Sada je vazda zamišljen i žalostan, jer ovi drugi zlikovci što su tu neprestano ga diraju i
pogrđuju, rugaju mu se i preziru ga zato što je priznao i nije imao petlje da zaneče. Vele oni da reč ne ima isto toliko slova koliko i reč da, a zločincu je velika sreća dana kad mu od vlastitog jezika
zavisi život, a ne zavisi od svedoka i dokaza. I ja mislim da prilično pravo i vele.
— I ja sudim tako — priklopi don Quijote.

    Okrenu se on k trećemu i zapita ga ono što je i druge zapitao, a taj mu, ni pet ni šest, brzopleto odgovori i reče:
— Ja ću na pet godina dana na gospođu galiju, jer mi je nedostajalo deset dukata.
— Daću drage volje dvadeset — odvrati don Quijote — da vas oslobodim iz te nevolje.
— To mi je tako — prihvati galijaš — kao onaj što je nasred morske pučine i ima novaca, ali umire od gladi jer ne može nigde kupiti što mu treba. Da sam u pravo vreme imao tih dvadeset dukata, što mi vi sada nudite, bio bih podmazao sudskoga pisara i razbistrio pamet advokatu, tako da bih se danas banio nasred trga Zocodovera u Toledu, a ne bih bio na ovom putu, sapet kao hrt. Ali Bog je velik: strpljen, spašen.

     Okrene se don Quijote četvrtomu. Bio je to čovek ugledna lika, a seda mu brada pala niz prsa. Kad on začu pitanje zašto ga teraju, udari u plač i ne odgovori ni reči. No peti osuđenik priskoči da bude tumač, te reče:
— Taj časni čovek ide na četiri godine na galiju, pošto se najpre prošetao u svečanoj odori, u sjajnoj povorci, na konju.
— Kako se meni čini — uskoči Sancho — jahao je on za sramotu magarca kroz grad.
— Tako je — potvrdi galijaš. — A skrivio je što je mešetario douškivanjem, a nije vodio samo brigu o ušima nego i o celom telu. Taj je vitez dakle da vam reknem, svodnik i bavio se još vračarskim majstorijama.
— Da niste spominjali te majstorije — reći će don Quijote — ne bi on kao svodnik zasluživao da ode na galiju i da vesla, nego bi trebao zapovedati galijama i biti im general. Svodnički zanat nije
mačji kašalj, nego je to posao za pametne ljude i najpotrebniji u valjano uređenoj državi, a treba da ga rade samo čestiti ljudi. I morao bi taj zanat imati nadglednika i ispitivača, kao i drugi zanati. Morao bi se u tom zanatu odrediti i znati broj, kao mešetarima na berzi, pa bi tako izbegli mnogomu zlu koje nastaje zato što se tim zanatom i poslom bavi neuk i nedotupavan svet, kojekakve ženetine, derani i lakrdijaši, zeleni po godinama i po iskustvu, te kad treba što važno izvršiti, zablenu se oni kao tele u šarena vrata i ne znaju ni koja im je desna ruka. Voleo bih ja nastaviti dalje i razložiti zašto treba da budu izbirani oni koji će se u državi baviti tako potrebnim zanatom, ali ovo nije zgodna prilika. Ja ću to već jednom reći onima koji se o tome mogu pobrinuti i mogu tomu doskočiti.
    Velim sada jedino to da mi se ražalilo kad sam vidio ovu sedu kosu i časno lice u takvoj nevolji zbog svodništva, ali ne žalim ga kad smislim da je u nevolji i zbog čarolija. Znam ja dobro da nema na svetu čarobnjaka koji bi mogli skrenuti ili primorati ičiju volju, kako gde koje bene sude, jer naša je volja slobodna, te je ne može ni na što primorati ni biljka ni čarolija. A ono što rade kojekakve
budalaste ženturače i prepredene varalice, to su miksture i otrovi kojima zaluđuju ljude i opsjenjuju ih, kao da imaju moć i mogu uzbuditi ljubav, a ja sam već rekao da volju primorati ne možeš.

— Tako je — potvrdi starina; — istinski vam velim, gospodaru, da ja, što se tiče čarobnjaštva, nisam kriv; svodništvo pak ne mogu zanekati. Ali nikada ja nisam ni mislio da tim ikakvo zlo činim, jer meni je sva nakana bila da svemu svetu bude veselje i da svi požive u miru i spokoju, bez kavge i jada. A nije mi ništa koristila moja dobra želja, nego moram onamo odakle se povratku ne nadam, jer su me pritisle godine i bolest u mehuru, od koje nemam nikada mirna trenutka. I opet on udari u plač kao i pre; i tako ga požali Sancho da je izvadio iz njedara real desetak i dao mu ga kao milostinju.

   Pođe don Quijote dalje i zapita opet jednoga šta je počinio, a taj mu odgovori kudikamo življe od prethodnoga:
— Mene teraju jer sam preveliku šalu provodio s dvema nećakinjama, i još s dvema nećakinjama koje nisu moje; na kraju sam s njima zapao u toliku šalu i od te nam se šale tako zamrsilo srodstvo da ga ni džavo ne bi razmrsio. Sve mi bude dokazano, zakrilja nisam imao, bio sam bez novaca, te umalo da nisam omastio uže, i ja priznadoh: kriv sam, i to mi je kazna, no ja sam mlad momak, poživeću, a dok sam živ, dobru se nadam. Ako vi, gospodaru, možete čime pomoći ove siromaške, Bog će vam na nebu platiti, a mi ćemo nastojati da se u našim molitvama molimo za vaš život i zdravlje, neka vam potraju i budu čestiti onako kako to vaš čestiti lik zaslužuje. Bio je on u đačkom ruhu, a jedan od stražara primeti da je velik govorljivac i vrlo vešt latinac. Iza sviju njih dođe čovek jako pristala lika, ali ukrstio oči pa škiljka. Taj je drukčije sputan od drugih: na nozi mu je silan lanac,
koji mu se mota oko svega tela, na vratu dva gvozdena  ogrljáka, jedan na lancu, a drugi je onakav što ga zovu »čuvar« i »potporanj«; s lanca idu do pojasa gvozdene šipke, na kojima su lisice, a u lisicama
su ruke i na njima još lokoti. Tako on niti može ruke dići k ustima, niti glavu sagnuti k rukama.
Zapita don Quijote zašto je taj čovek sputan jače od drugih; stražar mu odgovori da je zato što je taj jedan jedini počinio više zločinstava nego svi drugi skupa, a tako je odvažan i silan zlikovac da ni sada, gde ga ovako vode, nisu sigurni za njega, nego su u strahu neće li im pobeći.

— Šta li je počinio — zapita don Quijote — kad ipak nije zaslužio goru kaznu nego da bude oteran na galiju?
— Ide on na deset godina — odvrati stražar — a to mu je isto što i smrt. Dovoljno vam je znati da je ovaj čovo zloglasni Ginés od Pasamonta, po nadimku Ginesillo od Parapille.
— Gospodine komisaru — odmah će galijaš — tiše, tiše, nemojmo sada nadevati imena i nadimke! Ja se zovem Ginés, a ne Ginesillo; prezime mi je Pasamonte, a nije Parapilla, kako vi velite.
Neka svako mete pred svojim vratima, biće mu dosta posla.
— Ne viči, gospodine arcilopove — odvrati mu komisar — jer ću ja tebe ućutkati, pa ćeš se češati.
— Šta ćeš, čovek mora kako je Božja volja — odgovori galijaš— ali svanuće dan i neko će upamtiti zovem li se ja Ginesillo od Parapille ili ne zovem.
— A zar te ne zovu tako, ti huljo? — zapita stražar.
— Dabome da me zovu — priznade Ginés — ali odučiću ja njih već od toga imena, jer ću im svojski isprašiti leđa. Ako nam možete šta dati, gospodine viteže, dajte nam i idite s Bogom, jer nam je dozlogrdelo već što toliko zapitkujete za tuđi život. A ako želite upoznati moj život, znajte da sam ja Ginés od Pasamonta, koji je sam svojom rukom opisao svoj život.
— Istinu on veli — potvrdi komisar; — on je sam napisao svoju istoriju da bolje ne može biti; a založio ju za dvesta reala u zatvoru.
— A iskupiću je — reče Ginés — sve da sam je založio i za dvesta dukata.
— Zar toliko valja? — upita don Quijote.
— Valja toliko — odgovori Ginés — da će se ušima poklopiti Lazarillo de Tormes i sve nalik što je napisano ili će se još napisati. Velim vam samo da je iznesena gola istina, a ta je istina tako ugodna i lepa da nema nikakve laži koja bi joj bila ravna.
— A kako se zove knjiga? — zapitaće don Quijote.
— Život Ginésa od Pasamonta — odgovori onaj.
— A je li knjiga završena? — opet će don Quijote.
— Kako bi bila završena — odgovori Ginés — kad mi se još nije završio život. Opisao sam zgode od svojega rođenja sve dovle, gde sada opet idem na galiju.
— Dakle ste već bili na galiji? — zapita don Quijote.
— Služeći Bogu i kralju proboravio sam onde već četiri godine, te znam kakav je dvopek i volovska žila — odgovori Ginés.
— Nije meni tegobno ići na galiju, jer onde ću imati prilike dovršiti knjigu. Imam ja mnogo još pričati, a na španjolskim galijama ima više spokoja nego što treba, premda za ono što hoću još da
napišem ne treba bogzna šta, kad ionako sve napamet znam.
— Čini se da si ti sposoban — reče don Quijote.
— I nesretan — priklopi Ginés — jer pametnu glavu svagda proganja nesreća
— Proganja ništarije — dometne komisar.
— Rekao sam vam već, gospodine komisaru — odvrati Pasamonte — da biste vi tiše, tiše, jer nisu vama gospoda dala vlast zato da mučite nas siromahe, nego da nas odvedete i otpremite kamo
njegovo veličanstvo naređuje. Jer ako nije, tako mi... ali neka, jer svaka će zverka pokazati svoj trag.[ Neka svako ćuti, valjano živi i još valjanije govori... a sada hajdemo, dosta šale.

    Komisar zamahnu štapom da udari Pasamonta što mu preti, ali se don Quijote ispreči i zamoli ga neka ga ne bije, jer nije ni čudo da se onomu kome su svezane ruke odrešio toliko jezik. Onda
se okrenu prema svima na lancu, te reče:

— Iz svega ovoga, predraga braćo, što ste mi rekli, razabrao sam jasno da vas kažnjavaju doduše za vašu krivicu, ali vama nisu nikako po volji muke na koje vas udaraju, nego vi nerado i preko volje idete onamo. Ovaj je bio loš junak na mukama, onaj nije imao novaca, treći pak nije imao potpore ni pomoći, a nakraju  je i sudac nepravo sudio, te zbog toga niste naišli na pravdu koju ste želeli. Sve se to meni sada prikazuje u pameti, i to tako da mi govori, navraća me i dapače potiče me da na vama pokažem u kakvu je svrhu nebo dalo mene na svet, te mi odredilo da primim ovaj viteški red koji sam primio, i po njemu se zavetovao da ću pomagati onima koji su u nevolji i koje ugnjetavaju silnici. Ali ja znam kako mudrost naređuje da ono što možeš dobrim postići ne činiš zlim, te sam voljan zamoliti gospodu stražare i komisara neka vam izvole raskovati okove i pustiti vas da se s mirom raziđete, jer
ima i drugih koji će kralju u boljim prilikama poslužiti, a meni se čini okrutnošću zarobljavati one koje su Bog i priroda stvorili slobodne. I još, gospodo stražari — dometnu don Quijote — ovi
siromasi nisu vama ništa skrivili. Neka svako o svojim gresima vodi brigu. Bog je na nebu, i on neće promašiti da zloga kazni a dobroga nagradi. Ne valja zato da čestiti ljudi budu krvnici drugim
ljudima, koji im nisu ništa nažao učinili. Molim vas to ovako blago i mirno, da vam mognem zahvaliti ako mi izvršite želju. A ako je ne izvršite, ovo će vas koplje, ovaj mač i hrabra ruka moja primorati da učinite pod silu.

— Zgodne li besmislice! — odvrati komisar. — Gle šale, čime biste vi dokrajčili razgovor! Vi biste da mi pustimo kraljeve robove, kao da bismo mi i smeli njih razdrešiti, ili vi zapovedati nama! Idite vi, gospodine, s milim Bogom, kamo ste namerili, namestite tu pliticu što vam se nakrivila na glavi, i ne tražite džavola.
— Vi ste vrag i hulja! — otkresa mu don Quijote. I ni pet ni šest, navali on na njega tako naglo da se nije ni dospio braniti, pa ga kopljem teško rani i na zemlju obori. A na svu je sreću bio to onaj s puškom. Ona se druga dva stražara začude i zaprepaste od te neočekivane zgode, ali se obadva jahača opet snađu i trgnu mačeve, a pešaci se prihvate svojih sulica, te svi udare na don Quijota. No on ih sasvim mirno sačeka. I bio bi jamačno ljuto nastradao da nisu galijaši uočili priliku gde će se osloboditi, te prionuli da raskinu lanac na koji su prikovani. Nastala uzbuna, stražari čas lete galijašima, koji se trgaju, čas navaljuju na don Quijota, koji udara na njih, i tako ne učiniše ništa čestito. Sancho pak pomogne Ginésu od Pasamonta da se raskuje, te on prvi skokne u polje slobodan i razrešen, napadne na svaljenoga komisara i otme mu mač i pušku. Tu on pušku na jednoga nanišani, u drugoga uperi, ali je ne ispali, te razvitla stražare, i oni se razbegnu nešto od puške njegove a nešto od silnoga kamenja kojim su ih obasuli galijaši, već oslobođeni. Rastuži se Sancho zbog toga uspeha, jer se seti da će odbegli stražari prijaviti događaj Svetome bratstvu, a ono će zazvoniti u sva zvona i za zlikovcima udariti u poteru. Reče on to gospodaru i zamoli ga da bi se odmah sklonili odande i sakrili se u planinu, koja je tu blizu.
— Dobro je — odgovori mu don Quijote — ali ja znam što sada priliči da učinimo.

    Dozove on sve galijaše, koji su komisara opljačkali do kože, te sada halabuče. Okruže ga da vide što im kani reći, a on im progovori:

— Čestitu svetu dolikuje da zahvali na dobročinstvima koja mu se iskazuju, a nezahvalnost je od onih greha koji najgore vređaju Boga. Velim vam to, jer vi ste, gospodo, videli i jasno razabrali kakvo sam vam dobro delo učinio. Zauzvrat želim ja i tražim da vi uprtite ovaj lanac što sam vam ga skinuo s vrata, te odmah krenete na put i odete u grad Toboso, pa da tamo iziđete pred gospođu Dulcineju od Tobosa i kažete joj da vitez njen, onaj od Tužnog Lika, šalje vas i pozdrav, i da joj ispripovedite sve na dlaku kako se zbila ova slavna pustolovina dok vas nisam izbavio na željkovanu slobodu. A kada to učinite, idite kamo vas volja i kud bilo da bilo.

   U ime sviju odgovori mu Ginés od Pasamonta i reče:
— To što vi nama kazujete, gospodaru i osloboditelju naš, ne možemo ama nikako izvršiti, jer mi ne smemo putem hodati svi zajedno, nego se moramo razići i svaki ići sam za sebe, pa se i u zemlju skriti, samo da nas ne pronađe Sveto bratstvo, koje će svakako krenuti da nas traži. No vi biste, gospodaru, mogli učiniti nešto, i pravo je da učinite: to jest, da vi tu našu službu i put do gospođe Dulcineje od Tobosa pretvorite u neki broj Zdravomarija i Verovanja, pa ćemo ih mi za vaše spašenje izmoliti, jer to se može činiti i obnoć i obdan, i kad bežiš i kad se odmaraš, i u miru i u ratu. Ali ako vi sudite da smo se mi opet zaželeli robovanja, pa da ćemo sada uzeti svoj lanac i krenuti u Toboso, onda vi valjda mislite da je sada noć, a evo nema ni deset sati izjutra. Ako to tražite od nas, isto
je kao da biste vi hteli krušaka sa bresta.

— Onda se ja kunem — zaviknu don Quijote, koji se već razgnevio — ti gospodine kurviću, don Ginesillo od Paropilla, kako li se zoveš, da ćeš ti podviti rep među noge, uprtiti celi lanac na
leđa i otići onamo sâm.

   Pasamonte nije baš bio strpljiv, a već je razabrao da don Quijote nije sasvim pri pameti, dok je počinio takvu ludost da njih oslobađa. Kad on dakle vidi što mu don Quijote govori, migne
drugima, a oni malko uzmaknu pa obaspu don Quijota tolikim kamenjem te nije mogao nasmagati toliko ruku da se zaštiti štitom; a jadni Rocinante i ne mari za ostruge, nego se ukočio kao saliven.
Sancho se skloni za magarca i njime se obrani od kamenja što je kao kiša zapljuštalo na njih dvojicu. Don Quijote se štitom nije mogao tako zaštititi, te ga ne znam koliko kamenica zgodi tolikom silom da se svalio na zemlju. Čim on padne, sleti ga onaj đak, zgrabi mu pliticu s glave, tresne njome tri-četiri puta u don Quijotova leđa i isto toliko puta o zemlju, da se plitica gotovo razletela. Skinuše s
njega haljinac, koji je oblačio na oklop, a bili bi mu svukli i dokoljenice, da su mogli od oklopa na nogama. Sanchu svuku ogrnjač i ogole ga. Razdele onda ostali plen iz bitke, te svaki krene svojim putem, više se brinući svi da izmaknu Svetomu bratstvu, od kojega zaziru, negoli da uprte lanac te odu i poklone se gospođi Dulcineji od Tobosa.

    Ostadoše sami magarac i Rocinante, Sancho i don Quijote; magarac oborio glavu i striže gdekada ušima, jer misli da još nije prestao pljusak od kamenja; Rocinante se otegao do svojega gospodara, jer i njega je kamen svalio na zemlju; Sancho je bez haljetka i sve zebe od Svetoga bratstva; a don Quijote ljut kao ris što je tako nastradao od onih kojima je toliko dobro iskazao.


Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 



Нема коментара:

Постави коментар