29.01.2020.

Miquel de Cervantes, Don Kihot 38,39,40 glava




Trideset osma glava


      Posebni  govor što ga je izrekao don Quijote o oružju i o naukama.


Nastavi don Quijote i reče:

 — Započeli smo kod učenjaka od siromaštva i njegovih prilika, te ako sada pogledamo je li vojnika bogatiji, videćemo da nema siromašnije siromaštine od njegove. Sve mu je i sva ona jadna plaćta koju dobija kasno ili nikako, ili što napljačka svojim rukama, uz veliku opasnosti svojemu životu i savesti. Gdekada mu je golotinja tolika da mu je izderan i haljetak, i odeća, i košulja. Usred ciče
zime on je pod vedrim nebom, u polju, u nepogodi, pa se greje jedino dahom svojih usta; ali taj dah dolazi iz praznine, pa izlazi zasigurno studen, protiv prirodnoga zakona. Ali on se, mislite, nada noći, da se od tih neudobnosti oporavi u postelji koja ga očekuje. No postelja mu nije nikada pretesna, osim da bude po njegovoj vlastitoj krivici, te može po volji otezati noge po zemlji i prevrtati se koliko god hoće, bez straha da će se zamotati u plahte. Nakon svega
toga dođe dan kada će ga promaknuti u vojsci: nastaje bitka, pa mu na glavu natiču kićanku, ali načinjenu od svilca, da vida njime ranu od metka koji ga je možda pogodio u slepoočicu, ili; mu osakatio ruku ili nogu. A ako ne bude tako, nego ga milosrdni Bo očuva te održi živa i zdrava, ostaće valjda u onome istom
siromaštvu u kojem je i bio. Moraće možda redom srtati u bojeve i bitke, te iz sviju izaći kao pobednik, da barem nešto postigne. No takva se čudesa retko događaju.
        Ako ste dakle, gospodo, razmišljali o tome, recite i sami da je mnogo; manje onih što ih je rat nagradio negoli onih koji su u ratu poginuli. Odgovorićete bez sumnje da se to ne može ni prispodobiti, jer mrtvima nema ni broja, a oni koji su ostali na životu te su nagrađeni, mogu se napisati brojem od tri brojke. Sve je to drugačije u učenjakâ, pravnikâ i sličnih, jer svi oni imaju puta, neću reći: mita, da se uzdržavaju;vojniku je pak to manja nagrada što
je veća muka njegova. Ali na to se može odgovoriti da je lakše nagraditi dve hiljade učenjaka nego trideset hiljada vojnika, jer učenjacima se daju službe koje se i moraju davati onakvim ljudima, a vojnici mogu biti nagrađivani jedino od imutka onoga gospodara komu služe, a kako to ne može biti, još tvrde verujem da pravo velim.
       No, pustimo to, jer iz toga je nedohoda jako teško izići, nego se vratimo na prednost oružja pred naukom, a to se još mora utvrditi, prema dokazima koje svaka strana bude iznela. Među dokazima već sam spomenuo kako nauka veli da bez nje ne bi oružje ni moglo postojati, jer i rat ima svojih zakona i podvrgnut je njima, a zakoni potpadaju pod nauku i učenjake. Na to odgovara oružje da
bez njega ne bi mogli postojati zakoni, jer oružjem se brane države, uzdržavaju se kraljevine, zaštićuju se gradovi, čuvaju se putevi, raščišćuju se mora od gusara; da napokon oružja nema, države bi, kraljevine, monarhije, gradovi, morski i zemaljski putovi morali trpiti nasilje i nered što ga rat navaljuje na njih, dokle god traje i dokle god mu je sloboda da čini štoa ga volja i šta može. Prava je istina da ono što te najviše staje najviše ceniš. Dok postigneš da budeš odličan u nauci, potratio si vreme, nabdio se, nagladovao, napatio se golote, glavobolje, pokvarena želuca i drugih nevolja koje uz to idu, a nešto sam vam o njima već napomenuo; ali ko zaista hoće da bude dobar vojnik, staje ga kudikamo veće muke nego učenjaka, da se ne može ni prispodobiti, jer vojnik svagda nosi
glavu u torbi. Zar je strah od nužde i od siromaštva, što stiže i muči učenjaka, ravan s onim strahom kad je vojnik u opkoljenoj tvrđavi, te je na straži na kojem bedemu ili nasipu, i opazi da pod onim estom gde on stoji, neprijatelj kopa lagum, a vojnik se ne sme nipošto maknuti odande niti skloniti se iz opasnosti koja mu iz ovakve blizine preti? Jedino može javiti zapovedniku šta se zbiva,
da on uzvrati protulagumom, a donde ostati gde jest, pa strahovati i nadati se sve dok iznenada ne odleti bez krila u oblake i opet se strmoglavi bez svoje volje.
       Ako se pak ovo čini malom opasnošću, da vidimo je li joj jednaka ili je još natkriljuje ona pogibao kad se dve galije nasred prostranoga mora sukobe kljunovima, pa se zbiju i zakvače, te vojniku preostaju samo dve stope prostora na kljunu; a on, premda vidi da mu s neprijateljske strane preti toliko službenika smrti koliko onde ima topova, koji nisu od njega ni koplje daljine, i premda vidi da će se odmah, ako mu se omakne noga, strovaliti u duboko krilo Neptunovo, ipak se neustrašiva srca, oduševljen čašću, izvrgava paklenoj vatri, te srće tim uskim putem na neprijateljski brod. A najviše se moraš diviti nevjerojatnoj srčanosti: čim se jedan sruši onamo odakle neće ustati do Sudnjega dana, odmah drugi staje na njegovo mesto, pa ako i taj padne u more, koje ga očekuje kao
neprijatelja, dolaze za njim redom drugi, ne dajući ni vremenu vremena da ih ubija. To je najveća hrabrost i neustrašivost što je ima u ratnoj opasnosti.
          Blago onim blagoslovljenim vekovima dok još ne beše strahovitoga besa ovih đavoljih topova; njihov je izumitelj, sudim ja, u paklu nagrađen za svoj sotonski izum, po kojem podla, kukavna ruka ništi život junačkomu vitezu, te niti znaš kako niti odakle, nego kad ti duša i hrabro srce plamti srčanošću i junaštvom, doluta otkuda god tane, što ga je ispalio čovek koji možda beži, jer
se uplašio kad je bljesnula ona nesretna naprava te izbacila metak, pa to tane preseca i završava misli i život čoveku koji bi vredan bio da još mnogo godina poživi. Kad ovo dakle promislim, velim da mi je teško pri duši što sam odabrao ovo zanimanje skitnika viteza u ovo odurno doba u kojem živimo, jer iako mene ne straši nikakva opasnost, ipak me mori briga neće li puščani prah i olovo oteti i
meni priliku da se hrabrošću svoje ruke i oštrinom svoga mača proslavim i prodičim po svoj otkrivenoj zemlji. Ali neka Bog dade kako je njegova volja, jer ako ja budem izvršio što sam naumio, biće mi još veća dika što sam se izvrgnuo većim opasnostima nego što su se izvrgavali skitnici vitezovi prošlih vekova. —
       Celi je taj govor izrekao don Quijote dok su drugi večerali, te je zaboravio i zalogaj založiti, premda ga je Sancho Panza nekoliko puta opominjao neka večera, a kasnije mu je prilika govoriti koliko god hoće. A svi koji su ga slušali požale opet, gledajući čoveka koji im se čini da je dobre pameti i dobra razbora u svem o čemu raspravlja, a onamo sasvim skrene čim progovori o svojem tužnom i zlosretnom viteštvu. Sveštenik  mu reče da pravo veli što god je rekao o
oružju, te da tako i sam sudi, premda je učio škole te ima naučni stepen .
     Završe večeru, sto bude raspremljen, te dok su krčmarica, njena kći i Maritornes spremale komoru don Quijota od Manche, gde će noćas same žene noćivati, zamoli don Fernando roba da im pripovedi svoj život, jer već po ovom što dosad vide, i po dolasku njegovu sa Zoraidom, prošlost mu je sigurno neobična i zanimljiva. Rob mu na to odgovori da će on rado udovoljiti, samo se boji da im neće pripovest toliko ugoditi koliko on želi; ali će je on ipak pripovedati. Sveštenik  i svi drugi zahvale mu i opet ga zamole, a kad on vide da ga toliki mole, odgovori da ne treba molbe gde se može zapovedati. Neka dakle gospoda paze i neka slušaju istinitu priču, kojoj možda nisu ravne ni lažne priče koje se sastavljaju s maštovitom i promišljenom veštinom. Kad on tako reče, svi se ponameštaju i mukom zamuknu, a on, videći da svi već šute i očekuju što će im pripovediti, započne ovako pričati ugodnim i smirenim glasom:



Trideset deveta glava

        u kojoj rob pripoveda svoj život i svoje zgode.

     Iz sela u leonskim brdima potiče moja porodica, kojoj je sklonija i darežljivija bila priroda negoli sreća. No u siromaštini onih sela bijaše moj otac ipak čuven bogataš, pa bi zaista bogataš i bio da se toliko trudio očuvati imetak koliko se potrudio rasuti ga. Razmetljivac je pak i raspikuća bio odatle što za mladih dana bijaše vojnik, a vojništvo je škola u kojoj tvrdica postaje darežljiv, a darežljivac rasipnikom; ako se baš nađe koji skúpac, to je čudovište kakvo se retko vidi.
       Moj je otac prekoračio granicu darežljivosti i zapadao u rasipnost, a to nikako ne valja oženjenu čoveku, koji ima decu, te mu deca treba da baštine ime i položaj. U mojega su oca bila tri deteta, sami sinovi i svi u dobi kad mogu odabirati zvanje. Kad mi je dakle otac uvideo da nije moćan, kako sâm reče, ukrotiti svoju ćud, odluči da sâm sebe liši onoga oruđa i uzroka zbog kojega je
rasipnik i darežljivac, to jest odbaciće imetak, bez kojega bi i sâm Aleksandar morao biti skúpac. Jednoga dakle dana sazove on nas trojicu nasamo u sobu, te nam rekne otprilike ovako:
— Deco, da bih vam rekao kako vam dobro želim, dovoljno je napomenuti da ste vi moja deca. A da razaberete kako vam zlo želim, dovoljno je napomenuti da vam nisam moćan očuvati vaš imetak. I da odsad vidite kako vas ja očinski volim, te da vas nisam nakan očinski upropastiti, voljan sam s vama urediti nešto o čemu sam mnogo dana mozgao, te sam zrelo promislio i odlučio. Vi ste već u godinama kada ćete birati zvanje, ili barem latiti se zanimanja, koje će vam biti na čast i od koristi dok budete stariji. Moja je dakle namisao da imetak razdelim na četiri dela; tri ću dela porazdavati vama, svakomu onoliko koliko ga zapada, i nikoga neću zakinuti, a četvrti će deo ostati meni, da živim i da se održavam
koliko mi je milostivi Bog odredio još života. Ali ja bih želeo da se svaki prihvati onoga puta koji ću mu predložiti. Ima u našoj Španskoj poslovica, koja je po mojem sudu tvrda istina kao što su i sve poslovice, jer to su kratke izreke, crpene iz duga i oštra iskustva, a ta poslovica na koju mislim kazuje: Il' u crkvu, il' na
more, ili pak na carske dvore. To se jasnije može reći: ko želi časti i bogatstva, neka prihvati Crkvu, ili neka plovi morem i trguje, ili neka ide na Dvor i služi kralju, jer vele: Više valja mrvica od kralja, nego sva milost od plemića. Velim ovo zato što bih želeo i volja je moja da jedan od vas ode na nauke, drugi u trgovinu, a treći da služi kralju u ratu, jer na dvorima se teško dočepati službe, a rat ako i ne bogati osobito, pribavlja ipak čast i slavu. U roku od osam dana
isplatiću vam vaše delove u gotovu i neću vas ni za trunak zakinuti, kako ćete se uveriti dok vam budem delio. Recite mi dakle sada jeste li se voljni povesti za mojim mišljenjem i savetom što sam vam izložio.
        Meni, kao najstarijem, naredi otac da odgovorim prvi. Ja mu odvratim neka se ne rastaje s imutkom, nego neka troši koliko ga je volja, a mi smo mladi i znat ćemo steći. Na koncu pak reknem neka čini kako želi, a ja sam nakan prihvatiti se oružja, da oružjem služim Bogu i kralju svojemu. Mladi ga brat uzme isto tako nagovarati, a onda se odluči da ide u Novi Svet i da ponese novce što mu zapadnu. Najmlađi pako brat, a po mojemu sudu i najrazboritiji, reče da je nakan služiti Crkvi, ili završiti u Salamanki nauke što ih je započeo. Kad smo se dakle složili i odabrali svoja zvanja, izgrli nas otac svu trojicu, te u onako kratkom vremenu kako je rekao izvrši sve što nam je obećao. Svakome dade deo, koliko se sećam, tri hiljde dukata gotova novca — jer je jedan stric naš prekupio celo
imanje te isplatio kupovinu u gotovu, da imanje ne ode iz porodice
— pa se istoga dana oprostimo s ocem sva trojica.
        Ali još toga mi se dana učini nečovečno da otac u starosti ostane s onako malim imanjem, te ja uredim s njim da on od moje tri hiljade dukata zadrži dve, jer meni je ostatak dovoljan da nabavim što mi kao vojniku treba. Obadva se brata povedu za mojim primerom i svaki dade ocu po hiljadu  dukata, koliko je valjda vredelo imanje koje mu je zapalo, a nije ga hteo prodati, da mu ostane i nešto nekretnina. Oprostimo se s ocem i stricem koga sam spomenuo, svi ganuti i u suzama, a oni nam još narede da im javljamo, kad god bude prilike, i dobru i zlu sreću svoju. Obećamo im, izgrlimo se s njima, oni nas blagoslove, i mi krenemo: jedan u Salamanku, drugi u Sevilju, a ja u Alicante, gde doznam da
je u luci genoveški brod koji tovari vunu za prevoz u Genovu.

     Biće dvadeset i dve godine kako sam krenuo iz očinske kuće, a za sviju tih godina, premda sam pisao nekoliko pisama, nisam ni od oca ni od braće dobio nikakav glas. A što mi se za tih godina događalo pripovediću ukratko.

     Ukrcao sam se u Alicanteu, sretno doputovao u Genovu, odande krenuo u Milan, onde nabavio oružje i drugu vojničku opremu, a odande htedoh u Piemont, da se uvojačim. Bio sam već na putu u Alessandriju della Paglia, kad doznadoh da veliki Vojvoda de Alba kreće u Flandriju. Ja odmah preumim, odem njemu, te sam služio pod njim u njegovim vojnim pohodima. Pribivao sam
smrti grofova Egmonta i Horna,[214] postao sam zastavnik čuvenoga vojskovođe od Guadalajare, Diega od Urbine, a nakon nekoga vremena što sam proboravio u Flandriji dočujem glas o savezu što ga je sklopio Sveti Otac, papa Pio Peti, slavne uspomene, s Mlecima i sa Španskom protiv zajedničkog neprijatelja, Turčina, jer je ovaj u to vreme svojom mornaricom osvojio divni otok Cipar, koji je donde bio pod mletačkom vlašću: žalostan i nesretan gubitak.

     Pročulo se pouzdano da će vođa te savezne vojske biti svetli don Juan od Austrije, polubrat našega čestitoga kralja don Felipa; razglasilo se kakve su goleme priprave za taj rat; sve to potakne i navrati mi misao i želju da krenem na tu vojnu koja se očekuje. Nadao sam se doduše, a i izvesno mi je bilo obećano da ću pri prvoj prilici biti promaknut za kapetana, ali sam volio ostaviti sve i
krenuti, kao što sam zbilja i krenuo, u Italiju. Dobra mi sreća dade da je baš u to vreme stigao u Genovu don Juan de Austria, koji je kretao u Napulj, da se združi s mletačkom mornaricom, kao što se kasnije združio u Messini.

    Učestvovao sam dakle u toj presretnoj vojni, te postao već pešački kapetan, na koju me čast više digla dobra sreća moja negoli moje zasluge.

   A onoga dana, koji je tako sretan bio za hrišćanstvo, jer onda se svetu i svim narodima razbila zabluda u koju su verovali, da su Turci nepobedivi na moru, toga dakle dana kada je skrhan ponos i bahatost osmanlijska, ja sam jedini bio nesretnik među tolikim sretnicima onde, jer hrišćani koji tada poginuše još su sretniji bili od živih i pobednika. Ali mesto onoga čemu sam se nadao, mesto
brodarske krune koju bih stekao za rimskih vremena, zapadoše mi te noći iza slavnoga dana okovi na noge i lisice na ruke. A dogodilo se ovako:

    Uchali,kralj alžirski, junačan i sretan gusar, bio je napao i nadvladao malteški admiralski brod, tako da su na brodu samo tri viteza ostala na životu, ali i oni bijahu ljuto ranjeni. Dojuri nam u pomoć admiralski brod Giovannija Andreje,na kojem sam bio ja sa svojom satnijom. Ja učinim što u takvoj prilici moram, i skočim na neprijateljsku galiju, ali uto se galija otrgne od galije koja ju je bila napala, te moji vojnici ne mogoše za mnom. Tako ja zapadoh među neprijatelje.

    Premnogo ih je bilo, nisam se mogao obraniti, nego me na kraju svega izranjenoga prevladaju. Čuli ste, gospodo, da se Uchali spasio s celom svojom eskadrom. Tako ja ostadoh pod njegovom vlašću, zasužnjen, te bijah jedini žalosnik od tolikih veselih i sužanj od tolikih slobodnih, jer toga je dana steklo žuđenu slobodu petnaest hiljada  hrišćana koji su veslali na turskim brodovima.

     Budem doveden u Carigrad, i tu sultan Selim imenuje mojega gospodara zapovednikom na moru, jer je u bitki izvršio svoju dužnost, te dokazao svoje junaštvo otevši zastavu malteškoga reda. Dogodine, to jest godine sedamdeset druge, nađem se ja u Navarinu, veslajući na galiji od tri fenjera.Video sam onda i uočio kako je promašena prilika gde su celu tursku mornaricu mogli uhvatiti u
luci; svi turski mornari i janjičari koji su bili na brodovlju smatrali su sigurnim da će biti napadnuti u toj luci, te su već bili pripremili svoju odeću i svoje pašmage, to jest svoju obuću, da odmah pobegnu na kopno, i ne čekajući da budu napadnuti; toliki ih je strah spopao od naše mornarice. Ali Bog je odredio drugačije, samo to nije bilo po krivici ni po nebrizi vođe koji je našima zapovedao, nego zbog greha u hrišćanstvu, da svagda ima bičeva koji nas
kažnjavaju. Tako uzmakne Uchali k Modonu, malenu otoku do Navarina, iskrca momčad na kopno, utvrdi ulaz u luku i primiri se, dokle god se gospodar don Juan nije vratio. Na tom je putu oteta galija koja se zvala »Plen«, a zapovednik joj bio sin onoga čuvenoga gusara Barbarosse. Otela ju je napuljska galija »Vučica«, kojoj je zapovedao onaj ratni gromovnik, otac vojnički, sretni i nikada pobeđeni kapetan don Alvaro od Bazána, markiz od Santa Cruza.

    A sada moram pripovediti što se dogodilo kad je oteta galija »Plien«. Okrutan je bio taj sin Barbarossin i tako je zlostavljao svoje sužnjeve, te kad veslači videše da »Vučica« napada na njih i da ih stiže, ispuste svi u isti mah vesla, navale na zapovednika, koji je stajao na svojem mostu i dovikivao im neka brže veslaju, te ga uzmu bacati s klupe na klupu, od krme prema pramcu, i tako ga
izgrizu da nije dospeo ni do jarbola i već je predao dušu paklu: tolika je, vele, bila okrutnost s kojom ih je mučio, i mržnja kojom su ga mrzeli.

      Mi se vratimo u Carigrad, a na godinu, to jest sedamdeset treće, dočuje se onde da je gospodar don Juan zauzeo Tunis, oteo tu kraljevinu Turcima, predao je u vlast Mula-Ahmetu, pa tako Mula — Hamidu, najokrutnijemu i najhrabrijemu Mauru što ga je ikada bilo, razorio nadu da će se opet zakraljiti. Ljuto oseti sultan taj gubitak, te se posluži lukavošću, koja je prirođena svima od njegove porodice: sklopi mir s Mlečanima, koji su bili još željniji mira negoli
on, te udari dogodine, sedamdeset četvrte, na Goletu i na tvrđavu koju je tik do Tunisa napol sagradio gospodar don Juan. U svim sam tim bitkama bio i veslao, bez ikakve nade da ću se osloboditi; otkupom pak nisam kanio steći slobodu, te sam zato i odlučio da neću ocu pisati niti mu javljati svoju nesreću.

    Na kraju  padne Goleta, padne i tvrđava. Bilo je tu sedamdeset i pet hiljada turskih vojnika plaćenika, a Maura i Arapa više od četiri stotine  hiljada. Ta je silna vojska imala toliko streljiva i ratnih potrepština, i tolike kopače da su mogli rukama, grabeći zemlju na pregršti, zasuti i Goletu i tvrđavu. Prva pade Goleta, koju su dotad smatrali za nepredobivu, a ne pade po krivici svojih branitelja, jer oni su za obranu učinili što god su morali i mogli, nego zato što se pokazalo i dokazalo kako se u tome pustinjskom pesku lako kopaju jarci. Do vode je tu trebalo dva pedlja, a Turci nisu ni za dva lakta nailazili na vodu. Nagomilali oni dakle silne vreće peska i podigli tako visoke opkope da su nadvisivali gradske
zidine, te kad stadoše odonud pucati, nije se niko mogao opreti ni obraniti.

     Bilo je opšte mišljenje da se naši nisu trebali zatvoriti u Goleti, nego dočekati neprijatelja na otvorenu polju, pri iskrcavanju. Koji tako vele, govore iz daljine i slabo su iskusni u takvim bitkama. U Goleti je i u tvrđavi jedva bilo sedam  hiljada vojnika, pa kako da ta šaka ljudi, ma kako junačka bila, izlazi u polje i brani tvrđave od onolike sile neprijateljske? I kako ne bi pala utvrda kojoj ne pritiču u pomoć, a okružili je premnogi i tvrdokorni neprijatelji, pa još u
svojoj zemlji? Ali mnogima se činilo, a činilo se i meni, da je osobita dobrota i milost koju je Bog iskazao Španskoj kad je dopustio da bude oboreno ono leglo i okrilje zloće, ono ždrelo i spužva i moljac nebrojenim novcima što su se onde uludo tratili, ni rad čega drugoga nego da se očuva spomen da je tu tvrđavu nekada osvojio, preslavne uspomene, najnepobjediviji Karlo Peti, kao da je
tobože potrebno ono kamenje da mu bude vječna uspomena, kakva ona jest i ostaje.

     Pade i utvrda, ali Turci je moradoše osvajati pedalj po pedaj, jer vojnici koji su je branili tako su se junački i hrabro borili da su u dvadeset i dva opšta juriša pobili više od dvadeset i pet  hiljada neprijatelja. Od tri stotine branitelja koji ostadoše živi i dopadoše ropstva, nijedan nije bio bez rane, pouzdan i jasan dokaz kako su se junački, srčano i ustrajno borili i branili svoja mesta. Predade se još
po pogodbi mala tvrda ili kula, koja je bila usred vode, a zapovedao joj don Juan Zanoguera, vitez iz Valencije i čuven vojnik. Zarobljen bude don Pedro Puertocarrero, zapovednik Golete, koji je nastojao, koliko god je mogao, obraniti svoju tvrđavu, a kad je tvrđava pala, tako je klonuo da je od jada umro na putu u Carigrad, kamo su ga vodili u sužanjstvo. Zarobljen je i zapovednik utvrde, po imenu Gabrio Serbelloni, milanski vitez, velik inžinjer i prehrabar vojnik. Poginuli su u te dve tvrđave mnogi veliki i znameniti ljudi, među njima Pagano Doria, vitez Reda Svetoga Ivana, čovek velike duše, kako je dokazao
plemenitošću spram brata, slavnoga Giovannija Andreje Dorije; a najveća je žalost što je poginuo od ruke nekih Arapa, kojima se bio poverio kad je već video da će tvrđava pasti. Oni mu obećaše da će ga u maurskoj preobuci odvesti u Tabarcu, malu luku ili skladište što ga na onoj obali imaju Genovljani koji onde vade koralje. A ti mu Arapi odseku glavu i odnesu je zapovedniku turske mornarice, no on postupi s njima po našoj poslovici kastiljanskoj: Izdaji sam
rad, izdajica gad, te tako, vele, naredi zapovednik da povešaju one što mu donesoše dar, jer mu ga nisu doveli živa.
      Među hrišćanima koji se u tvrđavi izgubiše bijaše i jedan po imenu don Pedro od Aguilara, rodom iz nekoga mesta u Andaluziji. Bio je on u tvrđavi zastavnik, znamenit ratnik i pametna glava; posebno  vešt u pesmama. Spominjem ga zato što je njega sudbina dovela na moju galiju i na moju klupu, te je robovao istomu
gospodaru sa mnom. A pre nego što smo krenuli iz one luke, spevao je taj vitez dva soneta, kao dva grobna napisa, jedan Goleti, a drugi tvrđavi. Rado bih vam stihove kazao, znam ih napamet,  mislim da će vam pre ugoditi nego dosaditi.
Čim je sužanj spomenuo don Pedra od Aguilara, pogleda don Fernando drugove, i sva se trojica nasmeješe. A kad on spomenu sonete, reći će jedan:
— Dok još niste nastavili, molim vas, recite mi šta je dalje bilo s tim don Pedrom od Aguilara, koga spomenuste.
— Znam jedino — odgovori sužanj — da je dve godine proboravio u Carigradu i onda u arnautskoj odeći pobegao s nekim grčkim uhodom. Ne znam je li se dokopao slobode, ali mislim da jest, jer nakon godine dana video sam u Carigradu toga Grka, samo ga nisam mogao zapitati je li im beg bio sretan.
— Kad je tako — odgovori vitez — taj je don Pedro moj brat, te je sada u našem zavičaju, sretan i bogat, oženjen i ima troje dece.
— Hvala Bogu — reče sužanj — na milosti koju mu je iskazao, jer ja sudim da nema na svetu sreće koja bi bila ravna onoj kad opet stekneš izgubljenu slobodu.
— I još — nadoveza vitez — znam i ja sonete što ih je moj brat spevao. —          Kažite ih onda, gospodine — reče sužanj — jer vi ćete ih bolje znati od mene.
— Vrlo rado — odgovori vitez. — Sonet Goleti bijaše ovakav:




Četrdeseta glava


u kojoj se nastavlja sužnjeva priča.


SONET

Oj sretne duše, iz zemskih nizina
Oslobođene od smrtničkog vela,
Vi za nagradu junačkijeh dela
Put nebeskih se krilite visina.
Usrdžbi ljutoj časno revnujući
Na borbu snažnim pregnuli ste telom,
Omastili ste krvlju svojom vrelom
I pučinu i kopnom pesak vrući.
Iznemoglima nesta žića pre
Neg srčanosti; pobeđeni svi
Pobeđujete, gubeć rusu glavu.
Iz žalostive smrtne pogibije
Med ziđem, gvožđem, izneste vi
Glas na svetu i na nebu slavu

— Tako ga isto znam i ja — reče sužanj.
— A onaj sonet tvrđavi — reći će vitez — ako se pravo sećam, glasi ovako

SONET

Iz ovog pustog, jalovoga kraja,
Iz razvaljenih kula, duše svete
Tri hiljade ratnika žive lete
Put nebeskoga boljeg zavičaja.
Zaludu beše i duša hrabrena
I snažna ruka četi od junaka,
Izmorila se premalena šaka,
Poleteše im glave sa ramena.
Od pamtiveka ta je zemlja bila
Vir nebrojenih, tužnih uspomena
Za prijašnjih i današnjih vremena.
Al još se k nebu iz krutog joj krila
Nisu vile duše pravednije,
Junaka boljih na njoj bilo nije.
Prilični im se učine soneti, a sužanj se obraduje glasu o svojem drugu, te nastavi svoju priču i reče:

 — Kad dakle padoše Goleta i tvrđa, narede Turci da se Goleta razori (jer tvrđava je bila takva da nisu imali ništa rušiti), a da to dovrše što brže i s manjim trudom, potkopaju s tri strane lagumove; ali nijednim lagumom ne mogoše razoriti ono što im se činilo najslabijim, to jest stare zidine, a što je još stajalo od novih utvrda koje sagradi Fratin, sasvim je lako srušeno. Brodovlje se na kraju vrati s pobedničkim slavljem u Carigrad, a za nekoliko meseci umre moj gospodar Uchali. Zvali su njega Učali Fartaš, a to u turskom jeziku znači krastavi odmetnik, jer to je i bio. U Turaka je naime običaj da nadevaju nadimke po kojoj mani što je čovek ima, ili po vrlini kojom se diči. To je zato što imaju samo četiri
plemenska prezimena za četiri loze Osmanova roda, a oni drugi dobivaju, kako rekoh, imena i prezimena čas po telesnim manama, čas po duševnim vrlinama. I taj je krastonja bio rob sultanov, te je četrnaest godina veslao na galiji. Bio je već navršio trideset četvrtu godinu, kad se poturčio od besa što mu je neki Turčin odvalio pljusku dok je veslao, pa da se mogne osvetiti, odreče se vere. Tolika mu je bila hrabrost da je, i ne služeći se onim nečasnim sredstvima i putovima kojima se dižu drugi miljenici sultanovi, postigao da bude kralj alžirski, i onda zapovednik mornarice, a to je treća čast u turskoj carevini.Bio je rodom iz Calabrije i po značaju svojem valjan čovek. Jako je čovečno postupao sa svojim
sužnjima, kojih je na kraju imao tri hiljade, te su nakon njegove smrti, kako je odredio u oporuci, podeljeni među sultanom (koji je baštinik svakomu koji umre, najednako s decom pokojnikovom) i među njegovim odmetnicima. Tako ja dopadnem nekomu mletačkom odmetniku, koji je nekoć bio mornar, a Uchali ga
zasužnjio i toliko ga zavoleo da mu je bio jedan od najmilijih momaka. Taj se pak prometnuo u najokrutnijeg odmetnika što ga ikada beše. Zvao se Hasan-aga i jako se obogatio, a na kraju postao i kralj alžirski.
        S njim ja odem iz Carigrada, donekle zadovoljan što ću se približiti Španiji. Nisam bio nakan ikomu pisati o nesreći svojoj, nego htedoh videti hoće li mi u Alžiru biti sreća povoljnija negoli u Carigradu, gde sam na  hiljadu  načina pokušavao pobeći, ali nije bilo zgodne prilike ni sreće. U Alžiru ću, mislio sam, naći drugih sredstava da postignem ono za čim toliko žudim, jer nikada nisam gubio nadu da ću se osloboditi. I kad mi u onome što sam kovao, smišljao i činio, nije uspeh bivao kakvu sam se nadao, nisam ipak duhom klonuo, nego bih odmah uzeo zamišljati i tražiti drugu nadu koja će me podržati, ma kako slaba i ništavna bila.
     Tako sam provodio život, zatvoren u tome zatvoru, u veliku zdanju što ga Turci zovu: banjo. Tamo oni zatvaraju hrišćanske sužnje, i to i kraljeve sužnje i sužnje nekih imućnih ljudi; također one koje zovu »magazinskim sužnjima«, a to je kao da kažemo općštinski sužnji, jer oni rade javne gradske radove i druge poslove. Tima se sužnjima teško dokopati slobode, jer su opštinsko vlasništvo
i nemaju zasebnoga gospodara, dakle nikoga s kime bi se moglo pregovarati o otkupnini, ako je i imaju. U banjo dovode, kako rekoh, i neki privatni građani svoje sužnje, osobito one za koje očekuju otkupninu, jer onde im nisu na brizi i sigurni su dokle god ne stigne otkupnina. Ni kraljevi sužnji koji će biti otkupljeni ne izlaze na rad s drugima, nego jedino onda ako dugo ne stiže otkupnina, pa ih onda teraju i na rad i po drva s drugim robovima, jer to je mučan posao, i oni će onda pisati po otkupninu i požurivati je.

   Ja sam dakle bio jedan od onih za koje očekuju otkupninu. Znali su da sam kapetan, te nije koristilo što sam govorio da sam slaba stanja, i nemam imetka, nego oni ubroje i mene među one koji će biti otkupljeni. Navale na mene lanac, više za znak da sam otkupljenik nego da me čuvaju. Tako mi je prolazio život u tome banju, s mnogim drugim vitezovima i odličnim ljudima, koji su označeni i smatrani za otkupljenike. Morila nas je doduše počesto, gotovo svagda, glad i golota, ali najgori nam je jad bio što smo na svakom koraku slušali i gledali neviđene i nečuvene okrutnosti kojima je moj gospodar mučio hrišćane. Svaki dan je koga vešao, koga na kolac nabijao, komu uši rezao; činio je to zbog čega god, pa i bez ikakva razloga, tako te i Turci razabraše da on to čini samo zato da bude učinjeno, i jer mu je prirodena ćud da bude zatornik svega ljudskog roda. S njim je nekako nakraj izlazio jedino neki španski vojnik, po imenu Saavedra;taj je počinio takva dela da će doveka ostati u pameti onim ljudima, a sve zato da se
oslobodi, pa ipak ga onaj okrutno nije nikada ni udario, niti dao izbatinati, niti mu nemilu reč rekao; za najmanje od mnogih onih dela što je počinio bojali smo se da će biti na kolac nabijen, a često se i on sâm pobojao. Da je sada samo vreme i zgoda, pripovedio bih vam ja koješta što je taj vojnik počinio, pa biste se čudili i slušali napetije nego što ćete sada, gde vam pričam svoj život.

     Valja znati, na dvorište našega zatvora gledali su prozori kuće nekoga odličnoga i bogatoga Maura. Ti su prozori bili, kao već obično u Maurâ, više nekakvi otvori nego prozori, a bili su zakriveni gustim mušebacima. Dogodi se onda jednoga dana da sam s još tri druga stajao na terasi našega zatvora, te smo pokušavali skakati s lancima i tako provoditi vreme, jer smo ostali sami, a svi drugi hrišćani otišli na rad. Slučajno ja dignem oči te opazim da se kroz onakav prozorčić, zakriven mušebakom, promolila trska kojoj je na vrhu privezan rubac, a ta se trska njihala i kretala, kao za znak da se približimo i da je uzmemo.

      Jedan od mojih drugova ode i stane pod trsku, da vidi hoće li je ispustiti. No čim on pristupi, digne se trska i mahne na obadve strane, kao da ko glavom maše: ne. Odstupi taj hrišćanin, a trska se opet spusti i opet uzme mahati, kao i pre. Priđe drugi drug moj, te i njemu bude što i prvomu. Na kraju  pristupi i treći, ali i njemu isto kao i prvomu i drugomu. Kad sam to vieo, ne hedoh se skanjivati da okušam sreću, a čim sam se približio i stao pod trsku, bude ona ispuštena i padne meni pred noge. Pohrlim odmah da odvežem rubac, te ugledam na njem uzao u kojemu nađem deset sijanija, maurski novac od loša zlata, komad vredan deset reala naših. Da sam se obradovao tomu nalasku, ne treba ni spominjati, ali
koliko sam bio sretan toliko sam se i čudio premišljajući otkud taj novac i zašto baš meni, jer da je meni dar namenjen jasno se pokazalo kad trska nije nikomu pala nego meni.
       Uzmem dakle svoje lepe novce, slomio trsku, vratim se na terasu, pogledam k onom prozoru i opazim da se promolila bela belcata ruka, te da brzo otvara i zatvara prozor. Po tome mi razaberemo da nam je to dobročinstvo iskazala neka žena koja živi u toj kući, te joj mi zahvalimo selamom po maurskom običaju:
sagnemo glavu i naklonimo se držeći ruke na prsima. Kratko vreme nakon toga bude kroz taj isti prozor ispružen malen krist, načinjen od trske, i odmah opet povučen natrag. Taj nas znak uvjeri da je u toj kući jamačno zarobljena kakva hrišćanka, koja nam se tako predstavlja. Po onoj beloj ruci i po narukvicama što smo opazili na njoj, preumimo opet da je valjda kakva hrišćanka otpadnica; takve ropkinje uzimaju gospodari često za zakonite žene i smatraju to srećom, jer cene njih više nego žene svojega roda. Što god smo smišljali, nije bilo ni nalik na istinu. Sva nam je odsad zabava bila gledati i upirati oči u onaj prozor, odakle nam se poput zvezde javila ona trska. Ali prođu dve nedelje, a mi ni videsmo nju,
niti ruku, niti ikakav znak. Mučili smo se i trudili za to vreme da doznamo ko u toj kući živi, te nije li tu koja hrišćanska otpadnica, ali nam nikada nije niko znao ništa reći, nego jedino da u toj kući živi odličan i bogat Maur, po imenu Hadži-Murat, bivši dizdar u Pati, a to je u njih važna služba.

      I kad se nismo ni u snu nadali da će odonud opet zapljuštati dukati, ugledamo iznenada da se promolila trska, i opet rubac na njoj, s još većim uzlom. Bijaše to opet u vreme kad je banjo bio pust, bez ljudi kao i nedavno. Pokušamo svi opet redom dočekati dar, ali nikomu trska nije pala nego meni: kad sam ja pristupio,
ispuštena je na zemlju. Razuzlam uzao i nađem u njemu četrdeset španskih zlatnih škuda i pismo napisano arapskim jezikom, a na koncu pisma nacrtan veliki krst. Poljubim krst, uzmem škude, vratim se na terasu, i mi se poklonimo s našim selamom. Opet se promoli ruka, ja dojavim znakom da ću pročitati pismo, i prozor bude zatvoren.
       Svi se mi zbunimo i obradujemo toj zgodi. Arapski nije niko od nas znao, a velika nam želja bila da doznamo što u pismu piše, ali još je veća bila poteškoća da nađemo tko će nam ga pročitati. Na kraju, odlučim da se poverim jednom odmetniku, rodom iz Murcije, koji mi se prikazivao velikim prijateljem, a bilo je među nama poslova zbog kojih nije smeo nikoga odavati. Običavaju naime
neki odmetnici, kad se kane vratiti u hrišćansku zemlju, poneti sa sobom pisma odličnih sužanja u kojima im se potvrđuje, kako se već može, da je taj i taj odmetnik čestit čovek, i da je svagda dobro činio hrišćanima, te želi da pobegne čim mu se pruži prilika. Ima ih koji sebi pribavljaju takve potvrde s poštenom nakanom; drugi se pak služe njima u kojekakvim prigodama: krenu na pljačku u
hrišćansku zemlju, te ako slučajno zalutaju ili budu zarobljeni, vade oni svoje popratnice i govore da će se po tim pismima razabrati s kakvom namerom dolaze, to jest da ostanu u hrišćanskoj zemlji, radi čega su i krenuli s Turcima na pohod.Tako se oni vade iz prve nevolje, te se bez ikakve štete izmire s Crkvom; a čim uluče priliku, vraćaju se u Berberiju, da budu što su i bili. Ima opet drugih, koji se tim papirima služe i nabavljaju ih s poštenim naumom, te ostaju u
hrišćanskoj zemlji.
       Jedan je dakle od tih odroda što sam ih spomenuo bio taj moj prijatelj. Jedini je od sviju nas imao potvrde, u kojima ga lepo preporučujemo; da su mu Mauri našli te papire, bili bi ga živa spalili. Znao sam da on dobro zna arapski, i ne samo govoriti, nego i pisati. Ali pre nego što sam mu se očitovao, reknem mu neka mi pročita to pismo što sam našao u zakutku u sobi. Otvori ga on, te ga
uzme neko vreme promatrati i prevoditi kroza zube mrmljajući. Zapitam razumije li ga, a on mi odgovori da ga veoma dobro razume, pa ako hoću da mi objasni reč po reč, neka mu dam tinte i pero, jer tako će biti bolje i jasnije. Damo mu odmah što ište, a on polako prevede, te kad je završio, reče.
— Što god je ovde na španskom jeziku, sve to piše u pismu na maurskome, i nijedno slovo nije ispušteno. A ova Lela Marien iz pisma znači Devica Marija.

Pročitamo pismo, a pisalo je ovako:

      »Dok sam bila dete, imao je moj otac ropkinju, koja me u mojem jeziku naučila hrišćanskim molitvama i mnogo mi je pričala o Lela Marieni. Hrišćanka je umrla, i ja znam da ona nije u ognju, nego kod Allaha, jer otad sam ja nju dvaput videla, te mi je rekla neka pobegnem u hrišćansku zemlju, da vidim Lela Marienu, koja me jako voli. Ne znam kako bih onamo: mnoge sam hrišćane
videla kroz taj prozor, i nijedan mi se do tebe nije učinio vitezom. Ja sam jako lepa devojka, i imam mnogo novaca, koje ću poneti: gledaj da izmaknemo odavde, pa ćeš mi tamo biti muž, ako hoćeš, a ako nećeš, svejedno mi je, jer će mi Lela Marien naći za koga ću poći. Ja sam ovo napisala; pazi komu ćeš dati da pročita: ne uzdaj se ni u kojega Maura, jer su svi izdajnici. To mi je na veliku muku: volela bih da se nikomu ne otkrivaš, jer ako mi otac dozna, baciće me u studenac i zatrpati kamenjem. Na trsku ću obesiti konac, te na njega priveži odgovor, a ako ne nađeš nikogako će ti ga napisati arapski, reci mi ga znakovima, jer će Lela Marien dati da te razumem. Ona i Allah štitili tebe i ovaj krst, koji ja često ljubim, jer tako mi je kazivala ropkinja.«
       Zamislite, gospodo, kako smo se zadivili i obradovali rečima u tome pismu. I divljenje nam je i radost bila tolika te je i otpadnik razabrao da se to pismo nije slučajno našlo, nego je zaista nekomu od nas pisano. Zamoli nas, dakle, ako je istina što on sluti, da se pouzdamo u njega i da mu reknemo, a on će život svoj metnuti na kocku za naše oslobođenje. Tako reče, te izvadi iz njedara metalno
raspelo i uza silne nam se suze zakune Bogom, koga onaj lik prikazuje i u koga on iskreno i verno , iako je grešnik i zlikovac, da će nam držati veru i čuvati svu tajnu, koliko god mu je htednemo otkriti, jer njemu se čini i on gotovo proriče da ćemo po ovoj što je to pismo napisala i on i svi mi steći slobodu, pa će postići
ono što toliko želi: vratiti se u krilo Svete Majke Crkve, od koje se kao truo ud otkinuo i odelio po svojem neznanju i grehu. Izgovorio je to otpadnik uz tolike suze, i s tolikim jasnim kajanjem, te svi složno pristadosmo te odlučismo kazati mu istinu o toj zgodi. Pripovedimo mu dakle sve i ništa mu ne zatajimo. Pokažemo mu prozorčić kroz koji se promolila trska, te on zapamti kuću, da se s
osobitim i velikim marom obavesti ko u toj kući živi. Složimo se također da će dobro biti ako odgovorimo Maurkinji na pismo. Kako smo imali čoveka koji to zna učiniti, napiše odmetnik odmah, onoga časa, sve ono što sam mu govorio, a bilo je doslovce ovako kako ću vam kazati, jer što god mi se važno dogodilo u ovoj prigodi, nisam zaboravio i neću zaboraviti dokle živim. Maurkinji sam dakle odgovorio ovako:

       »Istinski Allah očuvao tebe, gospođice, i ona blagoslovljena Marien, koja je prava mati Božja, a tebi je u srce ulila da odeš u hrišćansku zemlju, jer ona tebe voli. Moli joj se neka ti bude milostiva i neka te nauči kako ćeš izvršiti ono što ti naređuje, jer ona je tako dobra i učiniće ti. U moje ime i u ime sviju ovih hrišćana što su sa mnom, obećavam ti da ćemo za tebe učiniti sve što god
budemo mogli, pa i umreti. Piši mi svakako i javi što kaniš činiti, a ja ću ti svaki put odgovoriti, jer veliki nam je Allah doveo sužnja hrišćanina, koji dobro govori i piše tvojim jezikom, kako ćeš razabrati po ovome pismu. Možeš nam dakle bez ikakva straha javljati šta god želiš. Što veliš da si voljna poći za mene, dok stigneš u hrišćansku zemlju, ja ti se kao čestiti hrišćanin obećavam, i znaj da
hrišćani drže što obećavaju, bolje od Maura. Allah i njegova mati Marien čuvali tebe, gospodarice moja!«
          Kad je to pismo bilo napisano i zapečaćeno, počekam dva dana, dok se nije banjo po običaju ispraznio, a onda odem na obično mesto na terasi, da vidim hoće li se pojaviti trska. I zbilja se ona brzo pomoli. Nisam doduše video ko ju je istaknuo, ali čim sam je opazio, pokažem ja pismo, kao znak neka spusti konac. No konac je već visio na trski, te ja privežem pismo, i začas se opet javi naša
zvezda, sa svežnjićem, kao s belom zastavom. Spusti ga, a ja ga dignem i nađem u rupcu: više od pedeset škuda u svakakvim srebrnim i zlatnim novcima, i te škude upedesetorostruče našu radost i učvrste našu nadu da ćemo se domoći slobode.
         Te nam iste noći navrati opet naš odmetnik i reče nam što je doznao: da u toj kući živi zaista onaj Maur o kome nam rekoše da mu je ime Hadži-Murat, bogat prebogat čovek; ima jedinicu kćerku, koja će mu baštiniti sav imutak, a svi vele u gradu da je najlepša u svoj Berberiji; prosili su je mnogi od potkraljeva koji amo dolaze, ali se ona nikako ne htede udati; doznao je još i to da je imala
ropkinju hrišćanku, koja je već umrla. A sve se to slagalo s onim u pismu.
         Posavjetujemo se odmah s odmetnikom što bismo i kako da otmemo Maurkinju i da svi pobegnemo u hrišćansku zemlju. Složimo se onda da sačekamo još jednu vest od Zoraide, jer tako se zvala ona koja sada hoće da se zove Marija. Znali smo dobro da nas je ona jedina, i nikoja druga, kadra izbaviti iz naše nevolje. Kad smo tako odlučili, reče nam odmetnik neka se ne brinemo: ili će on poginuti, ili će nas osloboditi.
        Četiri je dana bilo u banju sveta, te se četiri dana nije pojavljivala trska; ali kad se napokon ispraznio banjo kao obično, eto i trske s poteškim rupcem, od kojega beše nade valjanu porodu. Nagne se k meni trska i rubac, te ja nađem u rupcu opet pismo i sto zlatnih škuda, bez ikakvih drugih novaca. Bio je s nama odmetnik, te mu damo pismo, da nam ga pročita u našoj spavaonici sobi. A
pismo je pisalo ovako:

       »Ne znam vam reći, gospodaru, kako bismo mi u Španiju niti mi je Lela Marien javila, premda sam je molila. Jedino vam mogu kroz ovaj prozor davati u obilju zlatnih novaca. Otkupi se njima ti i tvoji prijatelji, a jedan neka ode u hrišćansku zemlju, te kupi barku i ovamo se vrati po druge. Mene će naći u vrtu mojega oca, kod Babazonskih vrata,na obali, gde ću celo leto proboraviti s ocem i sa slugama. Odande me možete po noći izvesti bez ikakva straha i odvesti me u barku; ali pamti da ti moraš biti moj muž, jer ako ne budeš, moliću ja Marienu da te kazni. Ako se ne uzdaš ni u koga da ode po barku, otkupi se i otiđi sâm; ja znam da ćeš se ti vratiti izvesnije nego iko, jer ti si vitez i hrišćanin. Raspitaj se za vrt, a kad se budeš ovuda šetao, znatću da je banjo prazan, te ću ti dati mnogo novaca. Allah te čuvao, gospodaru moj.«

      Tako je pisalo i javljalo drugo pismo. Kad smo ga čuli, svaki se od nas ponudi da bi želeo biti otkupljen, i svaki obeća da će otići po barku i pouzdano se vratiti, a ponudim se i ja. Svemu se tomu usprotivi odmetnik i reče da nikako ne pristaje, dokle god su na okupu, da ikoji ode sam na slobodu, jer mu je iskustvo dokazalo kako oni koji su se oslobodili slabo drže reč danu u ropstvu; često se već događalo odličnim sužnjima da su ovako učinili i otkupili koga da ode s novcima u Valenciju ili na Mallorcu, pa da opremi barku i vrati se po one koji su ga otkupili, a on se nikada više nije vratio, jer stečena sloboda i strah da je ne bi opet izgubio brisali su mu s pameti sve obveze ovoga svijeta. Da utvrdi tu istinu, pripovedi nam ukratko zgodu koja se gotovo u to isto vreme dogodila nekim
hrišćanskim vitezovima, najneobičniju zgodu čak i u zemlji gde se na svakom koraku zbiva svašta čemu se ne možeš načuditi i nadiviti. Na kraju reče da će najbolje i najpametnije biti ako te novce što ih imamo za otkup kojega hrišćanina dademo njemu, da kupi u Alžiru barku, pod izlikom da će kao trgovac trgovati u Tetuanu i po obali; a kad bude imao svoju barku, lako će ulučiti priliku da ih sve
izvede iz banja i ukrca, pogotovo ako Maurkinja bude davala novaca, kako veli, da se svi otkupe, jer, kad budu slobodni, lako im se ukrcati i usred bela dana. Gora je nezgoda što Mauri ne dopuštaju da ikoji odmetnik kupi i ima barku, nego može imati sam velik brod za krstarenje po moru, jer se boje da onaj koji kupuje
barku, a pogotovo ako je Španac, želi jedino umaknuti u hrišćansku zemlju; ali on će doskočiti toj neprilici: udružiće se s jednim Maurom Tagarinom,da zajedno uzmu barku i dele trgovački dobitak. Pod tom će izlikom moći nabaviti barku, a onda će lako posvršavati sve drugo.

    Meni se i mojim drugovima činilo doduše zgodnijim da pošaljemo na Mallorcu po barku, kako nam je Maurkinja rekla, ali se ne smedosmo usprotiviti, od straha da nas odmetnik ne bi odao ako ne učinimo što nam predlaže, i da nas ne bi izvrgnuo opasnosti da izgubimo glave ako oda naš dogovor s Zoraidom, jer za njen bismo život svi mi žrtvovali svoj. Tako mi odlučimo predati se u ruke Božje i odmetnikove. U isti mah odgovorismo i Zoraidi i javismo joj da ćemo sve učiniti kako nam je posavetovala, jer nas je valjano poučila, kao da ju je sama Lela Marien nadahnula, a sada je jedino od njene volje hoćemo li beg odgoditi ili odmah izvršiti. Obećam joj i opet da ću je uzeti, te tako ona sutradan, kad mi se dogodilo da ostanem sam u banju, dade nama nekoliko puta, na trski
i u rupcu, dve  hiljade zlatnih škuda i pismo, u kojem javlja da prve »džume«, to jest petka, odlazi u očev vrt, a pre odlaska daće nam još novaca; ako to nije dosta, neka joj javimo, jer ona će nam dati koliko god zaištemo; u oca joj je toliko blago te on ni osetiti neće da je išta nestalo, pogotovo gde su u njenim rukama ključevi.

   Dademo odmah odmetniku pet stotina škuda, da kupi barku; za osam se stotina otkupim ja, to jest dadem novce nekomu trgovcu iz Valencije koji se u taj mah našao u Alžiru, i on me otkupi u kralja: uzme me na reč i zaveri se da će otkupninu za mene platiti čim stigne prva lađa iz Valencije; jer da je odmah isplatio novce, pobudio bi u kralja sumnju da je moja otkupnina već odavno u
Alžiru, a trgovac ju je zatajio i trgovao njome. Moj je gospodar, uostalom, bio tako lukav da se ne bih ni usudio isplatiti mu odmah sav novac.
         U četvrtak, uoči onoga petka kada je lepa Zoraida rekla da će otići u vrt, dade nam ona još  hiljadu  škuda i javi nam svoj odlazak, te me zamoli, ako se budem otkupio, neka se odmah raspitam za vrt njena oca i svakako se potrudim onamo doći i s njome se sastati. Odgovorim joj ukratko da ću tako učiniti, a ona neka ne smetne s uma da nas preporuči Lela Marieni u svim molitvama koje je
naučila od ropkinje.
       Nakon toga prionemo da se i tri naša druga otkupe, te da tako lakše iziđu iz banja, jer kad bi oni videli da sam se ja otkupio, a oni nisu, premda je novac u mene, mogli bi se uzbuniti, i vrag bi ih mogao navratiti da učine štogod Zoraidi na štetu. Znao sam doduše ko su i kakvi su, te me nije trebao takav strah hvatati, ali ja ne htedoh ipak ništa stavljati na kocku. Otkupim ih dakle isto onako
kako sam otkupljen i ja: predam celu otkupninu trgovcu, da mogne sigurno i pouzdano garantovati . Ni njemu ne otkrismo svoj naum i tajnu, jer bi bilo opasno.

Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 


Нема коментара:

Постави коментар