21.12.2019.

Miquel de Cervantes, Don Kihot , (glava 32, 33,34 )






Trideset druga glava


koja priča što se u krčmi dogodilo celoj povorci don Quijotovoj.

        Pošto su odručali, uzjašu odmah te bez ikakve zgode koju bi vredelo pripovedati stignu sutradan u onu krčmu što je strah i trepet Sanchu Panzi. Nećkao se on, doduše, da uđe, ali nije mogao izmaknuti. Krčmarica, krčmar, njihova kći i Maritornes, kad opaze da dolaze don Quijote i Sancho, krenu im u susret i dočekaju ih s velikim veseljem, a don Quijote uzvrati s dostojanstvenom
mirnoćom i prijaznošću, te im rekne neka mu spreme bolju postelju nego što mu je onomad bijahu spremili. Krčmarica mu na to odgovori: ako bude bolje platio nego onomad, spremiće mu kneževsku postelju. Don Quijote odvrati da će platiti, pa mu spreme priličnu postelju u komori gde no i prošli put, te on odmah legne, jer je bio sav izlomljen i smušen.
      Tek što se on sklonio, saleti krčmarica brijača, zgrabi ga za bradu i zavikne:
— Tako mi krsta, ne dam ja više svoga repa da vam bude brada, nego vi meni moj rep vratite; mojemu se mužu vuče po zemlji da je sramota; to jest, češalj, jer njega ja zatičem u svoj dobri rep.
      Vuče ona za rep, ali brijač ga ne htede dati, dok mu pastor ne reče neka ga vrati, jer ne treba više onakve varke, nego neka se otkrije i u svojemu se liku javi, a don Quijotu neka kaže da je pobegao ovamo u krčmu kad su ga opljačkali razbojnici galijaši. A ako bude zapitao za princezina perjanika, reći će mu da ga je ona poslala napred, neka objavi svetu u njenoj kraljevini da ona dolazi i dovodi sa sobom osloboditelja. Vrati onda brijač krčmarici rep, a vrate joj i sve drugo što im je posudila da izbave don Quijota. Svi se u krčmi zadive krasoti Dorotejinoj i stasitomu pastiru Cardeniju. Naruči pastor da im spreme za jelo što u krčmi imaju, te se krčmar ponada da će dobro platiti, i tako upne da im prilično jelo priredi. Sve to vreme don Quijote spavaše, pa oni odluče da ga i ne bude, jer njemu je sada probitačnije spavati nego jesti. Za jelom uzmu razgovarati o neobičnoj budalaštini don Quijotovoj i kako su ga našli, a bili su tu krčmar, njegova žena, njihova kći, Maritornes i svi putnici. Krčmarica im pripovedi šta se dogodilo s njim i s mazgarom, pa se obazre za Sanchom, i kad opazi da ga nema,
ispriča im kako su se njime loptali, i oni to saslušaju s uživanjem. A kad pastor reče da su don Quijotu pomutile pamet viteške knjige koje je on čitao, reći će krčmar:
     — Ja ne znam kako bi to moglo biti, jer zbilja, koliko ja razumem, nema na svetu boljega štiva. Imam ja dve-tri takve knjige, i još neke papire što me zaista oživljuju, i ne samo mene nego i mnoge druge. Kad je žetva, skupljaju se ovde na praznike mnogi žeteoci i svagda se nađe koji što zna čitati. Uzme on u ruke
koju od tih knjiga, nas tridesetak i više poseda oko njega, pa slušamo, uživamo i pomlađujemo se. Mene, kad čujem kako vitezovi mlate besno i strahovito, spopada želja da i ja tako uradim, pa bih slušao priče po cele noći i dane.
     — I ja isto tako — priklopi krčmarica — jer mi nema u kući mira dok ti ne uzmeš slušati što čitaju; onda se zaneseš i zaboraviš na svađu.
     — Istina je — primetnu Maritornes; — tako mi vere, i ja volim slušati te pripovetke, jer su veoma zabavne, pogotovo kad pričaju kako se gospođica pod narandžama grli sa svojim vitezom, a devojka im stražari te umire od zavisti i od silna straha. To je, velim ja, medeno.
   — A šta sudite vi, gospođice? — zapita pastor krčmarovu kćer.
      — Ne znam, gospodine, duše mi — odgovori ona; — i ja slušam, i zaista volim slušati, premda ne razumem; ali ja ne volim ono udaranje, što moj otac voli, nego one jadikovke, kad su vitezovi daleko od svojih dama, te sam već znala i zaplakati, koliko ih žalim.
    — Vi biste ih dakle uslišali, gospođice, kad bi za vama jadali?— upita Dorotea.
    — Ne znam šta bih učinila — odgovori devojka — samo znam da su neke od tih dama tako okrutne te ih njihovi vitezovi krste tigrovima i lavovima i hiljadama drugih nepriličnih imena. Isuse moj, kako može neka biti onako bez duše i bez savesti, pa pustiti čestita čoveka da umre ili da poludi jer ga ona ne mari. Čemu bi se prenemagale: ako je u poštenju, neka se uzmu, jer drugo
i ne žele.
   —   Ćuti, mala! — reći će krčmarica — čini mi se da ti mnogo o tome znaš, a ne valja da devojke toliko znaju i govore.
    — Kad me gospodin pita, morala sam mu odgovoriti — odvrati kći.
    — Onda mi, gospodine krčmaru — reći će pastor — donesite te knjige, da ih vidim.
    — Drage volje — pristane krčmar.
      Uđe u svoju sobu pa iznese staru torbu, zatvorenu lančićem. Otvori je pastor i nađe u njoj tri velike knjige i nekoliko papira, jako lepo ispisanih rukom. Prva knjiga koju je otvorio i video beše Don Cirongilio od Tracije; druga Félixmarte od Hircanije; treća pak istorija velikoga vojvode Gonzala Hernándeza od Córdobe, sa životom Diega Garcíje od Paredesa.[193] Kad je pastor pročitao ona
dva prva naslova, okrenu se brijaču i reče:
    — Da nam je sada ovde gazdarica našega prijatelja i njegova sinovica!
      — A zašto — odvrati brijač — kad ih mogu i ja odneti u dvorište ili u kamin, jer evo baš gori dobra vatra.
     — Zar biste vi spalili moje knjige? — zapita krčmar.
      — Samo ove dve — odgovori pastor: — don Cirongilija i Félixmarta.
    — Onda su valjda — opet će krčmar —heretične ili flegmatične, kad ih hoćete spaliti?
       — Šizmatične, hoćete reći, prijatelju — ispravi ga brijač — a ne flegmatične.
      — Tako je — potvrdi krčmar. — Ali ako hoćete koju spaliti, spalite vi toga velikoga vojvodu Diega Garciju. Voleo bih da mi spalite sina nego koju od one dve knjige.
      — Brate moj — prihvati reč pastor — te su dve knjige lažljive i pune ludorija i budalaština, a onaj je veliki vojvoda istinita istorija što pripoveda dela Gonzala Hernándeza od Córdobe, koji je mnogim svojim junaštvima zavredio da ga sav svet zove velikim vojvodom, čuvenim i slavnim pridevom, koji on jedini
zaslužuje. A taj je Diego García bio odličan vitez, rodom iz grada Trujilla u Extremaduri, nadasve hrabar vojnik, a od prirode tako snažan da je jednim prstom zadržavao mlinsko kolo u najbržem okretaju; s mačem u ruci staje on pred most i suzbija celu nebrojenu vojsku da ne može preko mosta; i još je drugih takvih dela počinio, te ih pripoveda on sam i opisuje sa čednošću viteza i
vlastitoga letopisca, ali da ih je opisao kogod drugi slobodno i bez strasti, zaboravila bi se junačka dela Hektorima, Ahilima i Roldanima.
      — Čudna li čuda! — odvrati krčmar. — Baš se koječemu divite: zadržao mlinsko kolo! Beše vam, Boga mi, čitati što sam čitao ja o Felixmartu od Hircanije, koji je jednim zamašajem prepolovio pet gorostasa po pojasu kao da su mahune i »fratrići« koje deca prave za igračku.A drugi je put opet navalio na silnu i prejaku vojsku od milion i šest stotina hiljada vojnika te ih sve rasterao kao da su ovče stado. A što velite o čestitom don Cirongiliju od Tracije, o kojem priča knjiga da je bio tako hrabar i srčan te kad je jednom plovio rekom, iskoči isred vode ognjena zmija, a on, čim ju je ugledao, pojuri na nju, uzjaše joj na ljuskava leđa i stisne joj obadvema rukama grlo s tolikom silom da je zmija
videla: poginuće, te nije mala ni kud ni kamo, nego zaroni u dubinu te odvuče sa sobom i viteza koji je ne pušta. A kad stigoše dole, nađoše se u nekim sjajnim dvorima i vrtovima da je divota. I onda se zmija pretvori u drevna starca, koji mu je nagovorio toliko da se čovek ne može naslušati. Ćutite, gospodine, jer da vi to čujete, poludeli biste od uživanja. Marim ja za velikoga vojvodu i za toga
Diega Garciju što ih spominjete!
         Kad je to čula Dorotea, reče potiho Cardeniju:
    — Zamalo, pa će naš krčmar biti drugi don Quijote.
       — I meni se čini — odgovori Cardenio — jer on kanda smatra celom istinom da se sve što pričaju te knjige zbilja dogodilo, i baš onako kako one pišu, pa ga ni bosonogi fratri ne bi uverili da je drugačije.
      — Znajte, brate — opet će pastor— da nikada nije ni bilo na svetu Felixmarta od Hircanije, ni don Cirongilija od Tracije, ni drugih takvih vitezova o kojima viteške knjige pričaju. Sve su to izmislile i složile besposlene glave, i to u onu svrhu koju ste spomenuli, da se potrati vreme, kao što su ga i vaši žeteoci tratili slušajući te priče. A ja vam se istinski kunem da nikada nije na svetu bilo takvih vitezova, niti su činili onakva junačka dela i ludorije.
      — Solite vi drugima pamet — odgovori krčmar. — Kao da ja doista ne znam do pet brojiti, i ne znam gde me svrbi! Nećete vi meni prodati rog za sveću; nisam se ja ludih gljiva najeo. Šta vi meni kazujete da je sve što ove čestite knjige pišu ludorija i laž, kad su knjige štampane s dopuštenjem gospode od Kraljevskoga veća, kao da su to ljudi koji bi dopustili da se skupi i štampa tolika laž, tolike bitke i toliko čaranje da se čoveku pamet muti!
     — Rekao sam vam već, prijatelju — odvrati pastor— da je ono za razbibrigu našim dokonim mislima. Kao što u uređenim državama igraju šah i bilijar i loptaju se, da se zabave ljudi koji neće, ne moraju ili ne mogu raditi, tako se dopušta štampanje ovakvih knjiga, jer se zaista misli da ne može biti takvih neznalica koji bi ikoju od tih knjiga smatrali istinitom. Kad bi sada bila prilika i kad bi slušaoci tražili, rekao bih koješta o tome kakve treba da budu viteške knjige, da budu dobre i možda od koristi i još nekima na slast; ali se nadam da ću to moći kada pretresti s onim koji je moćan tomu doskočiti. A dotle mi, gospodine krčmaru, verujte što sam vam rekao; evo vam vaših knjiga i nazdravlje vam bile njihove istine ili laži, i od koristi vam bile, te vam Bog dao da ne zapadnete u kolotečinu don Quijotovu.
      — To neću — odgovori krčmar; — nisam ja lud da postanem skitnik vitez.
Znam ja dobro da danas nije kao nekoć, kada su, kako vele, obilazili po svetu ti slavni vitezovi.
       Usred toga razgovora bane k njima Sancho, te se sav zbuni i zamisli kad je čuo što vele kako nisu danas u običaju skitnici vitezovi, a sve su viteške knjige ludorije i laži. Odluči zato u duši sačekati kako će se završiti taj gospodarov put, pa ako se ne dokonča sretno, kako on misli, ostaviće ga i vratiće se ženi i deci,
i običnom poslu svojemu.
         Krčmar prihvati torbu i knjige, ali mu pastor reče:
     — Pričekajte! Ja bih da razgledam kakvi su ovo papiri što su tako lepo ispisani.
        Izvadi ih krčmar i dade mu ih da pročita, te pastor vide da ima do osam araka, ispisanih rukom, a na čelu piše krupan naslov: Pripovetka  o nerazboritom znatiželjniku. Pastor pročita u sebi tričetiri retka i reče:
    — Naslov mi se ove pripovetke čini zaista zgodnim, i ja bih je pročitao svu.
       Na to mu odgovori krčmar:
— Pa pročitajte, časni gospodine, i znajte da su jako zadovoljni bili neki gosti koji su je ovde pročitali, te su je hteli izmoliti od mene. Ali nisam je hteeo dati, jer ću je možda još vratiti onomu koji je ovde zaboravio torbu s tim knjigama i papirima. Možda će se kada njihov vlasnik pojaviti. Žao bi mi bilo rastati se s knjigama, ali sam voljan to učiniti, jer iako sam krčmar, ipak sam kršćanin.
       — Pravo velite, prijatelju — reče pastor — ali ipak, ako mi se pripovetka bude svidela, daćete mi da je prepišem.
       — Dakako — odgovori krčmar.
         Dok su oni tako govorili, Cardenio je uzeo pripovestku i započeo je čitati. I njemu se svidi, kao i pastoru, te ga on zamoli neka je pročita svima naglas.
     — Pročitao bih je — odvrati pastor — ako nije bolje prospavati ovo vreme umesto da čitam.
     — Najbolje ću otpočinuti — odvrati Dorotea — ako provedem vreme slušajući kakvu pripovetku, jer mi duh nije još tako miran da bih mogla usnuti kao što bi mi trebalo.
     — Onda ću čitati — reče pastor — pa bilo samo od radoznalosti: možda će vas štogod i zabaviti.
      Navali moliti i majstor Nicolás, pa i Sancho. Kad je to video pastor i razabrao da će biti užitak svima, pa i njemu samomu, reče:
— Kad je tako, pazite svi, jer  pripovetka  počinje ovako:



Trideset treća glava


u kojoj se kazuje Pripoviest o nerazboritom znatiželjniku.

     U Firenzi, bogatu i čuvenu gradu u Italiji, u pokrajini koja se zove Toscana, življahu Anselmo i Lotario, dva ugledna i bogata viteza, a takvi prijatelji da su ih svi koji ih znaju zvali časnim pridevom: prisni prijatelji. Bili su neoženjeni, mladići istih godina, istoga živovanja, te su se zbog svega toga slagali u
uzajamnom prijateljstvu. Anselmo je doduše bio nešto brži na ljubavnu zabavicu od Lotarija, komu je opet miliji bio lov. Ali kad se događalo, znao se Anselmo odreći svoje sklonosti i prilagoditi se Lotarijevoj, a Lotario se opet okaniti svoje i pristati uz Anselmovu. I ovako su se njihove volje slagale toliko da ni najtočniji sat ne bi tako išao.
      Anselmo je bio do ludila zaljubljen u odličnu krasnu devojku u tome istom gradu, kćerku tako dobrih roditelja i tako dobru po sebi te se odlučio, ako pristane prijatelj Lotario, bez koga on ništa ne čini, zaprositi nju od roditelja za ženu. Tako on i učini. Za prosca bude poslan Lotario te on obavi posao tako po prijateljevoj želji da mu je prijatelj nabrzo stekao onu koju želi. A Camila je toliko bila sretna što je stekla Anselma za muža da je neprestano hvalila Bogu i
Lotariju, po kome se ovako usrećila. Prvih dana, kako već svadba zna biti vesela, Lotario je i dalje, po običaju posećivao kuću prijatelja Anselma, nastojeći ga častiti, slaviti i zabavljati koliko god može. No kad prođoše svatovi, te se smire i smanje posete i čestitanja, počne Lotario oprezno izostajati iz Anselmove kuće, jer mu se činilo (kako i treba da se čini svakomu ko je razborit) da kuću oženjena prijatelja ne treba i dalje pohađati onako često kao onda dok su bili neoženjeni. Dobro, istinito prijateljstvo ne može doduše i ne sme ni na što sumnjati, ali čast oženjena čoveka ipak je tako osetljiva da je mogu povrediti valjda i rođena braća, a nekmoli prijatelji.
       Opazi Anselmo kako se Lotario susteže i počne se jako tužiti. Kad bi znao, veli, da će njegova ženidba prekinuti uobičajeno druženje, ne bi se ni oženio. Njih su dvojica, dok se on još nije oženio, složnim prijateljstvom stekli časno ime, prozvani su prisnim prijateljima, pa on ne dopušta da se zatre taj proslavljeni i lepi naziv, a ni rad čega drugoga nego zbog nekih obzira. Moli ga dakle, ako među njima još traje ovakva reč, neka opet bude gospodar u njegovuom domu, neka dolazi i odlazi kao i pre, a on ga uverava da njegova žena Camila nema druge sklonosti ni druge volje nego onu koju on želi da ima; ona zna kako su se iskreno njih dvojica voleli, te je sada zbunjena gde vidi da se on tako uklanja.
       Tim je i drugim takvim rečima navraćao Anselmo Lotarija da mu opet po običaju dolazi u kuću. Lotario mu je pak odgovarao tako promišljeno, razborito i zrelo, da je Anselma zadovoljila dobra namera prijateljeva. Slože se dakle da će Lotario dva dana u nedelji i na praznike dolaziti na ručak. Ali iako su tako ugovorili, odluči Lotario ipak da neće učiniti ništa što ne vidi da se slaže s čašću
prijateljevom, jer njegov je dobar glas cenio više od svoga.
       Govorio je, a govorio je pravo, da oženjen čovek, komu je Bog dao lepu ženu, treba isto toliko paziti kakve prijatelje prima u kuću, kao što pazi s kakvim mu prijateljicama žena druguje, jer ono što se ne učini i ne ugovori na trgu, ili u crkvi, ili za javne svečanosti, ili na proštenjima (sve to ne može muž ženi svagda kratiti), ugovara se i moguće je u kući prijateljice ili rođakinje s kojom ona voli
drugovati.
        Govorio još Lotario kako oženjenomu koristi imati prijatelja koji mu kazuje što je u svojem vladanju zanemario, jer se događa da muž, kad jako voli, ne upozori ženu i ne govori joj neka štogod učini ili ne učini, samo da je ne bi ozlovoljio, premda će joj biti na čast ili na pokudu ovo ili ono. Da ga je pak prijatelj upozorio, lako bi doskočio svemu. Ali gde je takav razborit i tako čestit i iskren prijatelj kakva Lotario zamišlja? Zaista ne znam; samo je Lotario bio takav te brižno i marno pazio na prijateljevu čast, trudio se da proredi i pootkida dane kada po dogovoru pohađa prijateljevu kuću, da se besposlenoj svetini i zveravim očima ne učini nepriličnim što on, mlad čovek, bogat, plemenit, uljudan, s onakvim vrlinama, kako sudi sâm, posećuje kuću onako krasne žene kao što je Camila. Njena dobrota i čestitost zauzdava doduše svaki zlobni jezik, ali ipak on ne htede izvrgnuti sumnji dobar glas njen i prijateljev. Zato je one ugovorene dane provodio ponajviše drugde i drugim se čime zabavljao, pa se onda izgovarao da nije mogao dospeti. Tako je često prolazio po ceo dan jednomu u jadanju, a drugomu u ispričavanju.
      Dogodi se onda da su jednoga dana šetali po čistini pred gradom, te će Anselmo reći Lotariju:
— Sudiš li, prijatelju Lotario, da ja za ovu milost koju mi je Bog iskazao kad me stvorio na svet od ovakvih roditelja kao što su moji, i darežljivo me obdario i prirodnim darovima i bogatstvom, ne znam njemu zahvaliti onako kako dolikuje da zahvalim na dobru koje mi je dao, pogotovo što mi je dao tebe za prijatelja i Camilu za ženu, dva blaga koja cenim koliko god mogu, kad već nisam moćan ceniti ih koliko bih morao. No, uza sve te darove, koji su obično ljudima sve na svetu da zadovoljno žive, ja sam ti najočajniji i najzlovoljniji čovek, jer me već odavna muči i mori tako čudna želja, tako neobična među svim ljudskim željama, da se čudim samom sebi, sâm sebe kudim i grdim, te bih da je ušutkam i
prikrijem od vlastitih misli. Ipak me ta tajna misao izjeda: ne mogu joj odoleti, a ne bih opet hteo raskriti je svakomu. A kad je moram odati, hoću da bude u skrovištu tvoje tajne, jer se uzdam da ćeš mi skrovito i marno, kao iskren prijatelj moj, pomoći, te ću se nabrzo izbaviti iz teskobe u kojoj sam, i po tvojem će se nastojanju moja radost uspeti onoliko koliko mi se sada uspela mrzovolja zbog moje ludosti.
        Lotario se začudi Anselmovim rečima, ne znajući gde  smera taj dugi uvod. Pretitrao je doduše u pameti kakva bi to bila želja što mu toliko muči prijatelja, ali nije znao ni izdaleka pogoditi istinu. Da se dakle što brže izbavi iz muke te neizvesnosti, reče Anselmu da mu jasno vređa iskreno prijateljstvo kad toliko okoliša otkriti mu najskrovitije svoje misli, a zna pouzdano da bi od njega
dobio ili savet, da ih mogne suspregnuti, ili pomoć, da ih izvrši.
— Istina je — odgovori Anselmo — s tim ti pouzdanjem evo kazujem, prijatelju Lotario, svoju muku: mori me želja da doznam je li Camila, žena moja, onako čestita i savršena kao što ja mislim, a tu ja istinu ne mogu dokučiti ako nju ne prokušam tako da mi pokus dokaže njenu čistoću, kao što se u ognju prokušava čisto zlato. Jer sudim, prijatelju, da je žena onoliko čestita koliko je obleću ili ne
obleću, a samo je ona čvrsta koja se ne podaje ni obećanjima, ni darovima, ni suzama, ni neprestanom navaljivanju žestokih udvarača. Što i vredi — reče on— da je žena čestita, kad je niko ne napastuje da bi pogriešila? Čudna li čuda da je sklonita i plašljiva žena koja nema prilike slobodnije živeti, ili koja zna pouzdano da će je muž ubiti ako joj uvreba ikakvu neveru? Zato ja onu koja je čestita od straha, ili jer nema prilike, ne mogu da cenim onoliko koliko cenim onu koju obleću i napastuju, a ona ipak slavno pobeđuje. Zbog toga dakle, i s mnogih drugih razloga koje bih ti mogao reći da dokažem i utvrdim svoj sud, želim da moja žena Camila prođe te poteškoće, da se pročisti i prekali u ognju obletanja, i da to bude od onoga koji je vredan da razbukti u njoj žudnju. Ako ona iz te borbe iziđe, kao što sam i uveren, s pobedničkom palmom, biću sretan neizmerno; moći ću reći da je moja želja do vrha zadovoljena; reći ću da me zapala vrsna žena o
kojoj veli mudrac: ko će je naći? A ako se dogodi naopako, dakle drukčije od onoga što ja mislim, onda ću ja uz veselje da sam pogodio istinu podneti pokorno jad kojim će me zaista zaokupiti takvo nemilo iskustvo. Znaj da ništa što god bi mi rekao protiv ovoga moga nauma neće koristiti i neće mene odvratiti da ga ne
provedem; molim te zato, prijatelju Lotario, privoli se i budi oruđe koje će mi provesti tu nakanu kako želim. Ja ću ti pružiti prigodu da mogneš provesti moj naum i da ti ne uzmanjka ništa što ja smatram potrebnim da potakne čestitu, sklonitu, skromnu ženu. I još me nešto navraća da ovo tegobno delo poveravam tebi: ako ti predobiješ Camilu, ti nećeš pobedu izneti i dovesti do kraja, nego samo toliko da bude učinjeno što se učiniti mora, zbog časti i poštenja. Neću ja
dakle biti uvređen jače nego samo željom, a moja će sramota biti skrivena u vrlini tvoje ćutnje, koja će u svemu onom što se mene tiče, znam ja, biti večna kao smrt. Ako dakle želiš da ja živim životom koji se zaista može nazvati životom, kreni odmah u tu ljubavnu bitku, ali nemoj mlako i tromo, nego sa žarom i revnošću, kako moj naum iziskuje, i s pouzdanjem za koje mi jamči naše
prijateljstvo.
       Takve bijahu Anselmove reči Lotariju. Lotario ih sasluša pažljivo, te osim onih reči koje su zapisane, nije izustio ni jedne dok nije Anselmo dokončao. A kad je vidieo da Anselmo ne govori više, zagleda se u njega podugo, kao da gleda nešto što još nikada nije vidieo, te mu na čudo i divljenje, potom odgovori:
— Nikako ne verujem, prijatelju Anselmo, da to nije šala što si mi rekao. Kad bih mislio da si istinu govorio, ne bih te ni pustio da nastaviš, niti bih te slušao, i tako bih sprečio tvoj dugi govor. Čini mi se ili da ti mene ne poznaješ, ili ja ne poznajem tebe. Ali nije tako; znam ja dobro da si ti Anselmo, a ti znaš jednako da sam ja Lotario. Samo mi se, nažalost, čini da ti nisi onaj Anselmo kakav si
bio, a ti si  suigurno mislio da ni ja nisam onaj Lotario kakav treba da budem. To što ti meni govoriš, ne govori onaj moj prijatelj Anselmo, a to što tražiš ne može se tražiti od onoga Lotarija koga ti poznaješ. Pravi prijatelji stoje uz prijatelje i zakriljuju se uzajamno, kao što veli pesnik, usque ad aras, ali se ne smeju prijatelji zakriljivati u onom što je protivno Bogu. Kad je tako sudio o
 prijateljstvu poganin, koliko bolje treba o njemu da sudi hrišćanin, koji zna da mu ni za kakvo ljudsko prijateljstvo ne valja gubiti prijateljstvo Božje? A ako se prijatelj zaleteo toliko da zaboravi i strah Božji, samo da priskoči prijatelju, ne sme to biti zbog sitnica, nego s kakva krupna razloga, a tiče se prijateljeve časti i života. A dede mi sada reci, Anselmo: što je od toga dvoga u opasnosti, da se ja
odvažim i tebi ugodim, te učinim ono bogomrsko delo za koje me moliš? Zaista nijedno; nego ti od mene tražiš, koliko mogu dokučiti, da se ja potrudim oteti tebi čast i život, a zajedno s tobom i samom sebi. Jer ako ja nastojim da ti otmem čast, jasno je da ti otimam i život, jer čoveku bez časti gore je nego da je mrtav. Ako ja budem, kako ti želiš, oruđe tolikomu zlu tvojemu, zar se neću i ja
obeščastiti, te po tome izgubiti život. Slušaj, prijatelju Anselmo, i strpi se da mi ne odgovaraš dok ti ne reknem sve što mi pada na pamet o tome što si zaželio i zaiskao, a ti ćeš imati kada da mi uzvratiš i da te ja saslušam.
— Dobro — dočeka Anselmo — govori!
A Lotario nastavi i reče:
— Čini mi se, Anselmo, da je u tebe sada onakva pamet kao što je svagda u Maura, kojima ne možeš bludnju njihove sekte objasniti stavkama iz Svetoga pisma, niti razlozima koji se sastoje u razumnom rasuđivanju ili su osnovani na verskim zasadama, nego im moraš iznositi opipljive primere, lake, razumljive, temeljite, nesumnjive, s matematičkim dokazima, koji se ne mogu poreći, kao
kad vele: ako od dva jednaka dela otrgneš jednake delove, oni delovi koji ostaju opet su jednaki. A ako to ne razumeju riečima, kao što zbilja i ne razumeju, moraš im pokazati rukama, izneti im pred oči, pa i onda još nije dovoljno da im dokaže istinitost moje svete vere. Ovako ću isto morati i ja postupati s tobom, jer tvoj je naum toliko iskočio iz kolotečine i tako je bez trunka ikakva razbora, da je šteta tratiti vreme i tebi objašnjavati tvoju zabludu, jer drukčije ne znam sada nazvati tvoj naum. Snalazi me gotovo želja da te i pustim u tvojoj trabuni, za kaznu što si ono namerio. No tako krut ne mogu biti, jer sam ti prijatelj i ne smem te pustiti u takvoj očitoj pogibli, u kojoj ćeš propasti. A da to jasno uvidiš, reci mi, Anselmo: ne upućuješ li ti mene da napastujem sklonitu ženu,zaluđujem čestitu ženu, zaokupljam skromnu ženu, da se udvaram razboritoj ženi? Upravo to činiš. A ako ti znaš da imaš sklonitu, čestitu, skromnu, razboritu ženu, što bi ti još? A ako si uveren da će ona sve moje napastovanje nadvladati, kao što bez sumnje i hoće, kakvim ćeš je lepšim imenima slaviti nego što je danas slaviš, i po
čemu će biti vrednija nego danas? Ili ti nju ne smatraš onakvom kakva veliš da jest, ili ti ne znaš što išteš. Ako ti nju ne smatraš onakvom kakva veliš da jest, čemu je želiš iskušati, ako baš ne kaniš s njom učiniti što te volja, kao da je ona zla? Ali ako je tako čestita kako ti sudiš, čemu da uludo prokušavaš tu istinu, kad ćeš je nakon iskušavanja ceniti isto onako kao i pe. Iz toga sledi da samo
nerazumne i besomučne glave zamišljaju ono od čega može lakše biti štete nego koristi, pogotovo kad zamišljaju ono na što ih niko ne sili i ne primorava, te već izdaleka jasno vidiš da je očita ludost to i zamišljati. Teška se dela čine Bogu za volju, ili za volju svetu, ili jednomu i drugomu. Ona koja se čine za Božju volju činili su sveci, te su živeli anđeoskim životom u ljudskom telu. Svetska dela izvršuju oni koji prelaze beskrajne pučine, najrazličitija podneblja, upoznaju svakojake narode, da steknu blaga zemaljskoga. A dela za Boga i za svet u isti mah izvršavaju  junački vojnici: čim oni opaze u neprijateljskom zidu samo toliku rupu koliku može probiti topovsko tane, ne mare za strah, ne premišljaju i ne gledaju na očitu opasnost koja im preti, nego zaneseni željom da vojuju za
eru, za narod, za kralja, srću neustrašivo u hiljadu smrti što ih očekuju. Ta se dela preduzimaju, te je čast, slava i probitak poduzimati ih, iako su teška i opasna. Ali to što ti, kako veliš, kaniš poreduzeti i provesti, niti će ti pribaviti slavu od Boga, niti blaga zemaljskoga, niti čast među setom. Sve ako dokončaš onako kako
želiš, niti ćeš biti zadovoljniji, niti bogatiji, ni poštovaniji nego što si danas. A ako ga ne dokončaš tako, zapasćeš u gori jad nego što se može zamisliti, jer ti onda neće koristiti ako pomisliš da niko ne zna za nesreću što ti se dogodila. Da se jadiš i mučiš, dovoljno ti je što je sâm znaš. Da ti to potvrdim, evo ti kitica koju je spevao slavni pesnik Luigi Tansillo na kraju prvoga dela Suzâ svetoga Petra, a glasi ovako:

Porasle boli, porasla sramota,
Kad Petar vide da već zora rudi.
U srcu njega peče sad sramota
Od sebe samog, i kad neznan bludi,
Jer plemenitu srcu je grehota
Grešiti i tad kad ne vide ljudi.
U grehu grešnik pred sobom se stidi,
Premda ga samo nebo, zemlja vidi.

       Tako isto nećeš moći ni ti zatajiti svoju bol, nego ćeš plakati neprestance, pa ako ne budeš plakao suze iz očiju, plakaćeš krvave suze iz srca, kao što ih je plakao onaj budalasti doktor o kojem nam pesnik priča što je pokušavao s čašom, a mudri Reinaldos bio oprezniji, te nije pokušavao: sve ako je ovo pesnička
izmišljotina, ipak ima u njoj tajne pouke, koja je vredna da je zapaziš, poslušaš i za njom se povedeš, pogotovo gde ćeš po ovom što ću ti sada reći sasvim razabrati veliku zabludu u koju si nakan zapasti. Reci mi, Anselmo: kad bi tebi nebo ili dobra sreća dala da budeš gospodar i zakoniti vlasnik prekrasnoga alema, kojemu su o vrednosti i čistoći uvereni svi draguljari koji su ga videli, pa ti svi
u jedan glas i složno govore da je po čistoći, vrednosti i sjaju savršen koliko god može biti takav dragulj, a i ti sam sudiš tako i ne znaš ništa protivno, bi li bilo pametno da te snađe volja te uzmeš taj alem i metneš ga među nakovanj i čekić i onda iza sve sile što ti ruka može udariš, da ga prokušaš je li zbilja onako tvrd i fin kako vele? Štaviše: da tako učiniš i kamen izdrži tu glupu kušnju, zar bi
on zato bio vredniji i slavniji? A da se razmrska, što se takođe može dogoditi, zar ne bi zauvek propao? Bi, zaista, i gospodaru bi zbog toga ostao glas da ga svi smatraju glupanom. Smisli dakle, prijatelju Anselmo, da je Camila i po tvojoj i po tuđoj oceni najfiniji dragulj i nije pametno izvrgavati ga opasnosti da bude razmrskan, kad ionako ne može biti još vredniji, ako ostane čitav; ako pak ne istraje i ne izdrži, razmisli sada kako će ti biti bez nje i kako ćes sasvim pravo morati samoga sebe kriviti što si upropastio i nju i sebe. Pamti da nema na svetu blaga koje bi bilo vredno čiste i čestite žene, i da je ženama sva čast u dobru glasu među svetom. Tvoja je žena na dobru glasu, da i ne može na boljem biti, pa zašto bi ti izvrgavao sumnji tu istinu?
    Promisli, prijatelju, žena je nesavršeno stvorenje i ne valja pred nju bacati prepreke, da se spotakne i padne, nego joj treba smetnje uklanjati i s puta joj odmicati svaku poteškoću, da mogne bez muke i hitro postići savršenstvo, kojega nema, a to je da bude čestita. Pripovedaju prirodnjaci da je hermelin životinjica bela belcata krzna, pa kad ga lovci love, služe se ovom lukavštinom: znaju oni
mesta kuda hermelin prolazi i juri, zakrče ih blatom, te ga onda poteraju i navrate na ono mesto. Kad hermelin ugleda blato, zastaje i pušta neka ga zgrabe, samo da ne prelazi preko kala te ne iskvari i ne uprlja svoje beline, koja mu je milija od slobode i života. Čestita je i čista žena hermelin, a vrlina je čestitosti belja od
beloga, čistoga snega; ali ko neće da je izgubi, nego da je uščuva i zadrži, mora drukčije postupati nego što postupaju s hermelinom. Ne treba iznositi pred nju blato udvaranja i laskanja nametljivih zaljubljenika, jer možda ona nema, a sigurno i nema, toliko vrline i prirodne snage da bi sama po sebi mogla pregaziti i preći te zapreke: treba zato da ih ukloniš ispred nje i da izneseš pred nju
čistoću vrline i krasotu, koja je u dobrom glasu. Čestita je žena još i kao ogledalo od sjajna i jasna kristala, ali to se ogledalo muti i tamni čim ga dah zadahne. S čestitom ženom treba postupati kao sa svetačkim moćima: obožavaj i ne diraj. Čuvaj i ceni dobru ženu, kao što se čuva i ceni krasan vrt, pun cveća i ruža, kamo gospodar ne pušta nikoga da ulazi i rukom da hvata: neka svet iz daljine i kroza gvozdenu rešetku uživa miris i krasotu. Želim ti na kraju reći nekoliko stihova, koji mi padoše na pamet, a čuo sam ih u jednoj novoj komediji te mislim da pristaju k ovomu što smo govorili. Savetuje neki razboriti starac drugomu, devojačkom ocu, neka sklanja, čuva i zatvara kćer, te mu među inim veli ove reči:

Staklo ti je žena mlada,
Ali kušat dobro nije,
Može li se da razbije,
jerbo svašta biva tada.
Lako će se da rastepe,
Nije zato mudrost ući
U opasnost, gde će pući,
Što ne mogu da sliepe.
Ta se mudra miso piše
l veruje među svima;
Dok Danaja svet ima,
Biće za njih zlatne kiše.

       Što sam ti dosad govorio, Anselmo, ticalo se samo tebe — a sad treba da čuješ i ono što se tiče mene. Ako budem opširan, oprosti, jer moram tako zbog nedohoda u koji si zalutao i sada bi da te ja izbavim. Ti mene smatraš prijateljem, a kaniš mi učiniti što je protivno prijateljstvu, kaniš me obeščastiti. I nije samo to, nego hoćeš da i ja obeščastim tebe. Da si me nakan obeščastiti, jasno je,
jer kad Camila bude videla da je napastujem, kako ti tražiš, sigurno će me smatrati za nepoštena, loša čoveka, kad sam namerio činiti ono što ne dolikuje meni i ne slaže se s našim prijateljstvom. A da ti iziskuješ da ja obeščastim tebe, o tom nema sumnje, jer kad Camila bude opazila da ja nju oblećem, moraće
pomisliti da sam zapazio u nje kakvu lakomislenost, koja me ojunačila da joj otkrijem svoju poganu želju, a čim ona sebe smatra nepoštenom, njeno se nepoštenje tiče i tebe, jer si njen. Odatle nastaje ona navada da muža preljubnice, premda ne zna za preljub i nije skrivio da mu je žena onakva kakva ne treba da bude, premda nije bio ni nemaran, ni nepažljiv, ali nije mogao sprečiti nesreću,
ipak zovu i krste pogrdnim i ružnim imenima, pa ga oni koji znaju za greh njegove žene gledaju prezirno, umesto da ga gledaju sa sažaljenjem, jer nije on u tu nevolju zapao po svojoj krivici, nego po volji svoje prevrtljive družice. Ali hoću da ti kažem uzrok zašto muž nevaljale žene sasvim pravo gubi čast, premda i ne zna da je nevaljala, i nije skrivio, i nije joj dao povoda ni prilike da se
pronevaljali. Neka ti nije mrsko slušati me, jer sve će ti ovo koristiti.
       Kad je Bog stvorio našega praoca u zemaljskom raju, pripoveda Sveto pismo, pusti on san na Adama, te dok je Adam spavao, izvadi mu s leve strane rebro i stvori od njega našu pramajku Evu. Kad se Adam probudio i smotrio ju, reče: »Ona je telo od mojega tela, kost od mojih kostiju.« A Bog reče: »Zbog
nje će čovek ostaviti oca i mater, i biće njih dvoje jedno telo.« Onda je ustanovljen sveti sakramenat braka, s takvim vezama da ih jedino smrt može razrešiti. A u tom je divnom sakramentu tolika snaga i sila, da od dva različita bića stvara jedno telo; još i više: iako su dve duše, imaju samo jednu volju. Iz toga sledi: kako je ženino telo jedno s muževljim telom, to onda i ljage koje na nju padaju, ili mane kojima se ona ogreši, kaljaju i muževlje telo, premda muž, kako rekoh, nije skrivio to zlo. Kao što dakle bol na nozi ili na kojem god udu oseća sav čovjek, jer mu je sve to jedno telo, te glava oseća bol u gležnju, premda je nije prouzrokovala, tako je i muž sudionik u nepoštenju svoje žene, jer je on jedno te isto s njom; a kao što sva čast i beščast na svetu jest i rađa se od
mesa i krvi, tako je i beščast nevaljale žene od te vrste, te mora i muža zapasti jedan dieo njen, i on se mora smatrati obeščašćenim sve ako i ne zna.
      Razmisli dakle, Anselmo, u kakvu pogibelj srćeš kad želiš poremetiti mir u kojem tvoja čestita žena živi. Razmisli, s kolikom ništavom i nepodobnom radoznalošću kaniš uzbuniti strasti koje sada miruju u srcu tvoje čiste žene. Znaj da postići možeš samo malo, a izgubićeš toliko da ne marim ni spominjati, jer ne znam izreći. Ali ako ti sve ovo što rekoh, nije još dovoljno da te odvrati od tvoje zle nakane, možeš tražiti drugo oruđe svojemu obeščašćenju i nesreći, jer ja nisam nameran to biti, sve ako zbog toga izgubim tvoje prijateljstvo, a to mi je najveći gubitak što zamisliti znam. *
       Kad je to izgovorio, zašćutia čestiti i razboriti Lotario, a Anselmo se zbuni i zamisli da dugo nije mogao ni reči odgovoriti; a na kraju reče:
— Vidieo si, prijatelju Lotario, da sam pažljivo  slušao sve što si mi naumio reći. Po tvojim sam rečima, primerima razabrao kako si razborit i kakav si mi istinski prijatelj. Vidim i priznajem i to da time što se ne povodim za tvojim mišljenjem, nego za svojim, bežim od dobra i letim za zlom. Neka je tako, pa ti zamisli da ja sada bolujem od one bolesti koja zna spopadati neke žene, te bi jele zemlju, sadru, ugljen i još gore tvari, gadne drugomu i gledati, a nekmoli jesti. I meni trebaju tako neki otrovi da budem izlečen, i lako je to, samo ako počneš udvarati Camili, ma i mlako i tobože; nije ona tako podašna da joj od prvoga sastanka podlegne čast; ja ću biti zadovoljan i tim početkom, a ti si onda učinio što kao
prijatelj moraš, te mi nisi samo vratio život nego si me i uverio da na meni nema sramote. I već s jednoga razloga moraš mi to učiniti, jer ja sam tvrdo odlučio taj pokus izvršiti, a ti valjda nećeš pustiti da svoju budalaštinu priopštim komu drugom te izvrgnem opasnosti čast svoju, do koje je tebi stalo da ne nastrada. Što će pak tvoja čast u Camilinim očima, dok joj budeš udvarao, biti na manjoj ceni
nego što bi trebalo, slabo to smeta ili ništa, jer ti ćeš joj moći za kratko vreme, čim se uverimo da je ona čestita, kako se nadamo, celu istinu reći o našoj spletki, pa će te ona častiti kao i pre. Malo žrtvuješ, a toliko ćeš me zadovoljiti budeš li se žrtvovao. Nemoj me dakle odbiti, sve ako ti još nepriličnije bilo, jer, kako rekoh, čim započneš, već će mi biti kao da je i završeno.
        Kad je Lotario vidio odlučnu volju Anselmovu i nije više znao kakve bi primere smogao i kakve bi razloge smislio da ga odvrati, a Anselmo preti da će komu god drugomu reći svoju zlosretnu nakanu, odluči da mu udovolji i da mu učini što želi, samo da bi se sprečio veće zlo, ali naumi učiniti tako da se Anselmo zadovolji, a da Camiline misli ne uzbudi. Odgovori mu, dakle, neka nikome ne kazuje što je naumio, a on se laća toga posla i započeće ga kad god
Anselmo želi. Izgrli ga Anselmo nežno i razdragano i zahvali mu za pristanak, kao da mu je iskazao kakvu veliku milost. Slože se oni da će odmah sutradan započeti. Anselmo će mu urediti gde će i kada nasamo razgovarati s Camilom, a dat će mu i novaca i dragulja, da joj dariva i poklanja. Posavetuje mu neka joj priređuje podoknice i neka sastavlja pesme u njenu slavu, a ako neće da se muči, on će ih sam spjevati. Lotario pristane na sve, s drukčijom doduše nakanom
nego što je Anselmo mislio, te se nakon toga dogovora vrate Anselmovoj kući i nađu onde Camilu u strahu i u brizi, gde očekuje muža, jer je danas duže nego obično izbivao.
        Lotario ode svojoj kući, a Anselmo ostane u svojoj, zadovoljan kao što je Lotario bio zamišljen, jer nije znao štoa bi i kako bi, da se iskopa iz toga nezgodnoga položaja. Ali te noći smisli on način kako će Anselma zavarati, a Camilu neće uvrediti. Dođe sutradan prijatelju na ručak, te bude lepo dočekan od Camile, koja ga je uvek rado dočekivala i častila, znajući kolik mu je prijatelj muž njen. Odručaju oni, sto bude raspremljen, a Anselmo rekne Lotariju neka ostane s Camilom dok on obavi neki hitni posao; za pola će se sata vratiti.     Camila ga zamoli neka ne odlazi, a Lotario se ponudi da ga otprati, ali Anselmo ne htede ni jedno ni drugo, nego navali na Lotarija neka ostane i njega pričeka, jer bi da se razgovori s njim o nečem što je vrlo važno. Rekne i Camili neka ne ostavlja Lotarija sama dok se on ne vrati. Znao je uistinu svoj izmišljeni posao, zbog kojega odlazi, prikazati tako važnim da niko ne bi sanjao o varci.
      Otiđe Anselmo te ostanu Camila i Lotario sami za stolom, jer drugi su ukućani već otišli. Vidi Lotario da je na bojištu što mu ga je odabrao prijatelj, i da je pred njim neprijatelj koji bi krasotom pobedio čitavu eskadronu oružanih vitezova: kako ga se onda ne bi pobojao Lotario! Ali on se samo podlakti na naslon na stolici, podnimi dlanom obraz, umoli Camilu da mu oprosti neuljudnost, i reče da bi želio malko otpočinuti dok se Anselmo ne vrati. Camila
odvrati da će bolje otpočinuti ako prilegne, nego onako na stolici, te mu ponudi neka ode u gostinsku sobu. Ali Lotario ne htede, nego prospava na stolici dok se nije vratio Anselmo, a kad taj zateče Camilu u njenoj sobi a Lotarija gde spava u blagovaonici, pomisli, jer se ionako dugo zadržao, da su se njih dvoje već razgovarali, kad je doteklo vremena i za spavanje. Jedva dakle on sačeka da se
Lotario probudi, pa da se išeta s njim i zapita ga kakve je bio sreće. Sve mu bude po želji: Lotario se probudi, i odmah njih dvojica krenu od kuće. Zapita on Lotarija šta je želio, a Lotario mu odgovori da mu se nije učinilo zgodnim da se odmah od prvoga puta očituje, te je samo veličao Camilinu lepotu i rekao joj da u celom gradu govore jedino o njenoj krasoti. To mu se čini dobrim početkom, da
je ponajpre udobrovolji i toliko je predobije da bi ga drugi put rado slušala, a služi se on veštinom kakvom se služi sotona kad zaokuplja onoga koji je na oprezu i pazi se: promeće se u anđela svetlosti, premda je anđeo tmine, nadeva na sebe častan lik i tek na kraju otkriva ko je, i odaje svoju nakanu, ako mu se odmah s početka ne razabere varka. Sve to bude po volji Anselmu, te on reče
da će i sutra upriličiti zgodu, neće doduše otići od kuće, ali će se kod kuće pozabaviti koječim, te Camila neće progledati smicalicu.
        Prođe tako nekoliko dana, a Lotario ne reče Camili ni reči. Anselmu je pak kazivao kako govori s njom, ali joj nije mogao izmamiti ni najmanji znak da ona pristane na ikakvo skretanje, niti da mu daje i tračak nade; pre bi rekao kako je sklona sve kazati mužu ako je se ne okani.
— Dobro je — reći će Anselmo. — Dosad se Camila obranila od reči; da još vidim kako će se obraniti od dela. Daću ti sutra dve hiljade zlatnih novčića da joj ponudiš i dadeš, i još toliko  da nakupuješ dragulja, da je namamiš, jer žene, pogotovo kad su lepe, pa bile i još kako čestite, ginu za tim da se lepo odevaju i
kite. Ako se ona od te napasti obrani, ja ću se zadovoljiti i neću ti više dodijavati,
       Lotario mu odgovori: kad je započeo, on će i dokončati premda zna da će biti utučen i pobeđen. Sutradan on dobije one četiri hiljde zlatnika i s njima četiri hiljade neprilika, jer nije znao kakvu bi novu laž smislio. Ali onda odluči da će reći kako je Camila isto tako nepodatljiva obećanjima i poklonima kao što i rečima, te mu i ne vredi mučiti se dalje, jer uludo trati vreme.
         No sudbina odredi drukčije, te kad je Anselmo ostavio, kao i više puta već, Lotarija i Camilu nasamo, zatvori se on u pokrajnjoj sobi i počne kroz ključanicu na bravi motriti i slušati šta njih dvoje rade. Vidi on da za dulže od pol sata nije Lotario Camili ni jedne reči uputio, te da ni jedne ne bi progovorio da je ostao i doveka. Zaključi da je sve izmišljotina i laž što mu je prijatelj dosad govorio
o Camihnim odgovorima. A da vidi da je zbilja tako, iziđe iz sobe, zovne Lotarija nastranu i zapita ga kakvih novosti ima i kakve je volje Camila. Lotario mu odgovori da nije nakan ništa više poreduzimati, jer mu Camila odvraća tako osorno i nemilo da joj nije voljan progovoriti ijednu reč.
— Ah, Lotario, Lotario! — klikne Anselmo. — Kako ti izneveruješ prijateljstvo i veliko uzdanje moje! Ja sam tebe maločas motrio, koliko sam mogao kroz ključanicu, pa sam video da nisi Camili ni reči progovorio. Po tome sudim da joj uopšte nisi još ništa govorio. Ako je tako, a tako i jest, zašto me varaš ili zašto mi
tim lukavstvom otimaš sredstva kojima bih mogao postići što želim?
       Samo to reče Anselmo, ali i to što je rekao posrami i zbuni Lotarija, te se on kao nekako uvredi u časti što je uhvaćen u laži, i zakune se Anselmu da će odsad svojski prionuti i neće mu lagati: moći će se o tome i sam uveriti bude li ga od radoznalosti uhodio; ali i ne treba da se upinje, ta već će mu on, Lotario, razbiti sve sumnje. Anselmo mu poveruje, te da mu pruži pouzdaniju i nesmetaniju prigodu, odluči otputovati na osam dana prijatelju na selo, blizu grada. S tim on prijateljem ugovori da ga hitno pozove, kako bi pred Camilom imao izliku za put. Zlosretni, nepromišljeni Anselmo! Štoa ti to činiš? Štoa snuješ? Sta smeraš? Pazi da ne učiniš sam sebi nažao, kad snuješ svoje beščašće i srljaš u svoju propast! Čestita je tvoja žena Camila; u miru je i tišini ona tvoja; ništa ne buni tvoje sreće; misli njene ne lete izvan kućnih zidova; ti si joj raj na zemlji, ostvarenje njenih želja, vrhunac njene sreće, i mera o koju ona meri svoju volju, prilagođujući je po tvojoj i po Božjoj volji. Kad rudnik njene časti, krasote, čestitosti i čednosti daje tebi bez ikakva truda sve bogatstvo što ga samo možeš poželeti, čemu kopaš zemlju i tragaš za novim žilama novoga i nikada viđenoga
blaga, te se izvrgavaš opasnosti da se sve strovali, jer sve je poduprto jedino krhkim potpornjem njene slabašne prirode? Znaj da onaj koji traži što mu ne može biti zaslužuje da mu bude uskraćeno ono što može biti, kako to bolje veli pesnik:

U smrti bih žića nova,
I zdravlja bih u bolima,
I slobode u tamnici,
I spašenja iz okova,
I da lupež časti ima.
Al sudbina meni zla
Nigda ne da što bih ja.
ša bih mnogo i premnogo,
A jer hoću nemoguće,
Krati mi se i moguće.

      Sutradan otputuje Anselmo na selo, pošto je još rekao Camili da će za njegova izbivanja dolaziti Lotario da nadgleda kuću i da ruča s njom, a ona neka nastoji s njim postupati kao sa samim Anselmom. Camila se kao razborita i čestita žena žacne od te muževlje zapovedi, te mu rekne neka promisli kako ne priliči da za njegova izbivanja drugi sedi na njegovoj stolici za njegovim
stolom; a ako on to naređuje, jer se ne uzda da ona zna upravljati kućom, neka sada pokuša, pa će videti i uveriti se da je ona dorasla i većim brigama. Anselmo joj odgovori da je takva njegova volja, a ona se mora pokoriti i poslušati. Camila mu odvrati da će tako učiniti, premda joj je nemilo. Otputuje Anselmo, a sutradan dođe u kuću Lotario i bude u Camile dočekan ljubazno i časno. No nikada mu se nije događalo da bude s njom nasamo, jer je svagda okružena
slugama i sluškinjama, a pogotovo je uz nju devojka njena, imenom Leonela, koju ona jako voli, jer su njih dve još od maloće u roditeljskoj kući Camilinoj odrasle zajedno, pa ju je Camila sa sobom povela kad se udala za Anselma. Za prva joj tri dana nije Lotario ništa govorio, premda je mogao, kad bi se spremio sto i služinčad se po Camilinoj zapovedi požurila da iziđe i jede. Leoneli je bila naredila da ona prva jede i onda da ne odlazi od nje. A Leoneli bilo na pameti drugo, po vlastitoj volji, pa joj je baš to vrijeme bilo potrebno za vlastitu zabavu, i tako ona nije svagda izvršavala gospodaričinu zapovest, nego je njih dvoje puštala nasamo, kao da su joj tako zapoedili. Ali časno držanje Camilino,
ozbiljno lice njeno i dostojanstveno vladanje zauzdavali su Lotariju jezik.
     No ako je bila korist od velikih vrlina Camilinih te su Lotariju ušćutkale jezik, bilo je to obadvoma ipak najgore, jer ako je jezik ćutao, misao je govorila i imala prilike promatrati redom sva dobra svojstva i krasotu Camilinu, u koju bi se zaljubio i mramorni kip, a kamoli ne bi srce u živa čeljadeta. Za ono vreme dok bi Lotario mogao govoriti s njom, gledao ju on i razmatrao kako je vredna da
bude ljubljena, pa to razmatranje stade pomalo rušiti obzire spram Anselma, i hiljadu puta on naumi pobeći iz grada i skloniti se kamo god, gde ga nikada neće videti Anselmo, i gde on neće videti Camilu; ali želja da se nagleda Camile pečila ga i zadržavala. Silio je sebe i borio se sa sobom da zatre u sebi osećaj slasti što ga prožima kad gleda Camilu; krivio je sam sebe da luduje; nazivao je
sebe lošim prijateljem i još lošijim hrišćaninom; premišljao te uspoređivao sebe s Anselmom, a sve svodio na to da je veća ludost i uzdanje Anselmovo nego njegova nevera, te će mu oprostiti i Bog i ljudi ovo što je nakan učiniti, i ne treba da se boji kazne za svoj greh.
     Krasota i dobrota Camilina, a s njima i prigoda koju mu je glupi muž namestio, na kraju obore čestitost Lotarijevu. Prestade on mariti za išta drugo osim za ono kamo ga srce vuče, te kad prođoše tri dana Anselmova izbivanja, za kojih se neprestano borio i odupirao se svojim željama, počne on saletati Camilu s tolikim žarom i tolikim zaljubljenim riečima, da se zapanjila, pa samo ustala i bez ijedne se reči sklonila u svoju sobu. Ali od te hladnoće ne klonu u Lotarija nada, koja se svagde rađa zajedno s ljubavlju, nego on uze još više ceniti Camilu. A ona, kad je videla u Lotarija ono čemu se nikada ne bi nadala, nije znala šta bi. Pomisli da nije ni sigurno ni valjano ako njemu bude i opet prilika da joj onako govori; odluči dakle da još te noći Anselmu pošalje (a tako i učini) po momku pismo, u kojem piše ovako:

Trideset četvrta glava 

      u kojoj se nastavlja Pripovest o nerazboritom znatiželjniku.


     »Kao što se kazuje da ne vredi vojska bez vođe ni tvrđava bez zapovednika, tako ja velim da je još gore mladoj, udanoj ženi bez muža, ako on nije sprečen jako opravdanim razlozima. Meni je tako zlo bez tebe, i nikako ne mogu podneti. taj rastanak, te ako se ne vratiš brzo, moraću otići u roditeljsku kuću, sve ako tvoja kuća ostala bez paske, jer ovaj paznik koga si mi ostavio, ako mu pristaje
to ime, pazi više na svoje želje nego na tvoje dobro; a kako si ti razborit čovek, ne treba dalje da ti kazujem, a i ne valja da ti kažem još više.«

      Kad je Anselmo dobio to pismo, razabra on da je Lotario već započeo posao, a Camila mu je onda odvratila onako kako treba. Obraduje se uvelike tomu glasu, te poruči Camili neka se nikako ne seli iz kuće, jer on će se ubrzo vratiti. Začudi se Camila odgovoru Anselmovu i još se više zbuni, jer se boji ostati u kući, a još gori joj strah otići roditeljima. Ako ostane kod kuće, u opasnosti joj čast, a ako ode, ogrešiće se o muževu zapoved. Na kraju se odluči na ono što je veće zlo: da ostane i da se ne uklanja Lotarijevu društvu, jer drukčije bi samo potaknula služinčad na brbljarije. I požali već što je pisala mužu, jer se poboja neće li on pomisliti da je Lotario opazio u nje kakvu lakomislenost i ta ga potakla da zaboravi na dužno poštovanje. Ali uzdajući se u svoju čestitost, pouzda se u
Boga i svoje časne nakane, te se ponada obraniti se ćuteći, govorio Lotario što mu drago. A mužu neće ništa više javljati, da ga ne baci u svađu i nepriliku. Uzme dapače smišljati kako bi ispričala Lotarija Anselmu ako je zapita za povod zašto mu je ono pismo pisala.
       S tim mislima, koje su doduše časne ali slabo razborite i probitačne, sasluša ona sutradan Lotarija, a on odmah prione toliko, da se poče kolebati postojanost Camilina, i sva se njena čestitost morade napregnuti da joj oči ne odaju suaosećaj koji su joj u srcu razbudile suze i reči Lotarijeve. Sve je to video Lotario i još se jače uzbudio. Kad mu je Anselmo odlaskom svojim pružio priliku, odluči on da i treba junački opsesti tu tvrđavu, te joj navali na samoljublje veličanjem njene krasote, jer ništa ne osvaja i ne predobiva utvrđene kule taštine u liepih žena kako ih osvaja i predobiva ta sama taština, kad ju laskanje na jeziku nosi. Tako on vešto potkopa hridinu njene čestitosti i podmetne takav lagum te bi je srušio sve da je Camila bila od gvoždža . Plakao je, molio, zaklinjao se, laskao, navaljivao i hinio s takvom strašću i s tolikom istinitošću, da je nadvladao razboritost Camilinu te iznio pobedu koju je više želeo nego joj se nadao.
        Predala se Camila: Camila se predala; ali zar je čudo kad se nije održalo ni prijateljstvo Lotarijevo? Jasan primer koji nam dokazuje da se ljubavna strast svladava jedino begom i da se niko ne sme hvatati ukoštac sa tako jakim neprijateljem, jer bi mu trebale božanske sile da svlada onu ljudsku silu. Leonela je jedina znala za slabost svoje gospodarice, jer od nje je ne mogoše sakriti
neverni prijatelji i novi ljubavnici. No Anselmova zahteva ne htede Lotario Camili odati, da ne bi ona manje cenila njegovu ljubav te mislila da je on samo zbog prilike i nasumce, bez istinske ljubavi, nju saletao.
        Za nekoliko se dana Anselmo vrati kući, ali i ne opazi da mu je nestalo ono na što je najmanje pazio, premda mu je najviše stalo do toga. Pohodi odmah Lotarija i zatekne ga doma; izgrle se, te on zaište neka ga prijatelj izvesti o životu ili smrti.
— Prijatelju Anselmo — reče Lotario — mogu te izvestiti da imaš ženu koja je vredna da bude primer i dika svim čestitim ženama. Ututanj su bile reči koje sam joj govorio; ponude mi je prezrela; darove mi odbila; a mojim se hinjenim suzama jasno rugala. Sve u sve, Camila ti je ugled krasote, ona je poklad u kojem
počiva čestitost i živi čednost i razboritost, i sve vrline koje su na diku i na sreću poštenoj ženi. Vraćam ti, prijatelju, novce, evo ti ih, nisam ih ni trebao, jer Camilina se krepost ne predobiva ovakvim niskim sredstvima kao što su obećanja i darovi. Zadovolji se, Anselmo, i nemoj ju dalje još prokušavati. Pregazio si, a da se nisi okvasio, more onih muka i sumnja što nas znaju i mogu zapadati od žena, pa opet roniti u duboku pučinu novih nezgoda, i ne prokušavaj
još kojom kušnjom valjanost i čvrstoću broda koji ti je od Boga dosuđen da na njem ploviš po moru ovoga sveta; nego znaj da si već u sigurnoj luci, te se usidri sidrom zdrave pameti i miruj, dokle god ne zaištu da platiš dug od kojega ne oslobađa nikakva plemenitaška povlastica.

    Anselmo se jako obraduje Lotarijevim rečima, te im poveruje kao da ih je izreklo koje proročište. No ipak ga zamoli neka se još ne okani udvaranja i saletanja, ma i samo od radoznalosti i za zabavu. Ne mora više onako navaljivati i truditi se kao dosad, nego neka samo napiše nekoliko pesmica njoj u slavu, ali pod imenom Cloride, a on će kazati Camili da je zaljubljen u neku damu kojoj je
nadenuo to ime, da je može slaviti u poštenju, kako dolikuje njenoj čestitosti. Ako pak njega mrzi pisati stihove, on će ih, Anselmo, spevati sam.
— Ne treba — odgovori Lotario. — Nisu mi muze toliko neprijateljice, da me ne bi kojiput u godini pohodile. Reci ti Camili što si kazao o mojoj tobožnjoj ljubavi, a stihove ću ja spevati. Ako ne budu onako dobri kakvi bi dolikovali onoj kojoj pevam, biće barem najbolji što sam ih kadar spevati. Tako ugovori nerazboriti prijatelj s nevernim prijateljem, pa se Anselmo vrati kući te upita
Camilu ono čemu se već čudila da je nije još zapitao: zašto mu je pisala i poslala ono pismo. Camila mu odgovori da joj se učinilo kao da je Lotario motri malko drzovitijim pogledom nego onda kada je on kod kuće; ali se razuverila i misli da je to bila utvara, jer se Lotario kloni nje i pazi da se ne sastanu i ne ostanu nasamu.
      Anselmo joj odvrati neka ni najmanje ne sumnja, jer on zna pouzdano da je Lotario zaljubljen u otmenu gospođicu u gradu, koju slavi pod imenom Cloride, a sve i da nije zaljubljen, ne treba se bojati, jer Lotario je valjan čovek i oni su prisni prijatelji. Da Camilu nije Lotario već pre obavijestio o toj tobožnjoj ljubavi za Cloridu, te sam to rekao Anselmu samo da se može koji časak zabaviti veličajući Camilu, bila bi ona jamačno zapala u mrežu očajne ljubomore; ali je već bila obaveštena, te se ne iznenadi i ne razjadi.
       Sutradan, kad su sve troje bili za stolom, zamoli Anselmo Lotarija neka im kaže koju pesmu što je spevao svojoj ljubljenoj Cloridi; Camila je ne poznaje, te on može slobodno kazivati.
— Sve da je i poznaje — odgovori Lotario — ne bih ja ništa krio, jer kad zaljubljenik veliča svojoj dragoj lepotu i kudi njezinu okrutnost, ne pogrđuje on dobri glas njen. Ali bilo kako bilo, evo ovaj sam sonet spevao jučer neharnoj Cloridi:

SONET

Kad samrtnike slatki sanak mili
Zaokuplja u noći tihoj, tada
Sirota pesma mojih ljutih jada
K nebesima i Cloridi se krili.
I kada sunce s istoka se javlja,
K nebesima i Cloridi se krili.
Put sunca lete uzdisaja jata
I jadikovka stara se obnavlja.
I kada sunce zrake baca žive
Na zemljicu s prestola zvezdana,
Još gori tuži jecaj plačna duša.
Noć opet priča priče žalostive,
I sveđ jad moj za noći i dana:
Nit nebo mene nit Clorida sluša.

Svide se Camili sonet, a još više Anselmu. Pohvali ga on i reče da je Clorida veoma okrutna dama ako ju takva istinita ljubav ne može ganuti. Onda zapita Camila:
— Istina je dakle sve što zaljubljeni pesnici govore?
— Ukoliko su pesnici, ne govore istinu — odgovori Lotario — ali ukoliko su zaljubljeni, svagda su plahi i istiniti.
— Nema sumnje — dočeka Anselmo, samo da potkrepi  potvrdi Camili Lotarijev naum, ali ona i ne haje za Anselmove lukavštine, jer se već sva zaljubila u Lotarija.
      Uživa ona u svemu što on čini, a razumela je da je i ljubavna pesma namenjena njoj i da je zapravo ona ta Clorida. Zamoli ga zato, ako zna još koji sonet ili koju pesmu, neka kazuje.
— Znam — odgovori Lotario — ali ne verujem da je sonet onako dobar kao prvi, ili je barem manje loš. Rasudite sami, evo ga:

SONET

Znam, piše mi se smrt, al verovati
Još nisi voljna. Ja do tvojih nogu,
Oj neharnice, umreti mogu,
Al se za ljubav neću pokajati.
Da odem tamo u kraj zaborava,
Gde nema žića, ljubavi ni slave,
Iz grudi mojih, da ih raskrvave,
Izvirila bi tvoja krasna glava.
Tu svetinju uščuvaću za kruti
Put, kojim idem jak, od nesmiljene
Tvrdine tvoje naučen na muke.
Ah, plovim tužan, a nebo se muti
Po tuđem moru sudba vodi mene,
Bez zvezda gore i bez bliske luke.

       Pohvali Anselmo i taj sonet, kako je pohvalio i prvi. I tako je on nizao kariku za karikom u lancu koji je omotavao i spletao njegovu beščast, jer što god ga je Lotario više obeščašćivao, sve mu je govorio da je časniji, a sa svakom stepenicom niz koju je Camila silazila k svojemu poniženju uzvisivala se u muževljim očima vrhuncu vrline i dobroga glasa. Onda se dogodi jednom, te Camila ostade nasamo sa svojom devojkom i reče joj:
— Stid me, draga Leonela, što sam ovako slabo cenila sebe i što nisam barem zategla, da me istom kasnije Lotario predobije, nego sam se ovako rado i brzo sasvim predala. Bojim se da će prezreti moju hitrinu i lakomislenost i neće misliti kako se nisam mogla odupreti njegovoj moći nada mnom.
— Ni brige vas, gospođo, za to — odgovori Leonela — jer ne vredi, a i nema razloga da se manje ceni ono što se daje, ako se daje brzo, samo ako je to što se daje dobro i vredno da bude cenjeno. Ta govori se: dvaput daje, ko brzo daje.
— Ali se govori također — odvrati Camila — po što stekao, po to i cenio.
— Ne valja ovde ta izreka — reći će Leonela — jer, kako vele, nekomu ljubav leti, nekomu hoda; ovomu juri, onomu se skanjuje; jednoga mlači, drugoga žari; gdekojega ranjava, gdekojega ubija; u koji je mah pojurila sa svojim željama, u taj ih je mah već završila i dokončala; izjutra opkoljuje tvrđavu, a obnoć se tvrđava već predala, jer nema sile koja bi njoj odolela. Tako je, pa što se onda
plašite i bojite, jer tako se isto moralo dogoditi i Lotariju, kad je ljubav ulučila priliku gde gospodara nema doma, te vas prevladala. I moralo se izvršiti ono što je ljubav odredila, dok se nije Anselmo vratio i svojom prisutnošću pomrsio posao; jer ljubav nema boljega službenika koji njene želje izvršuje nego što je prilika: prilikom se ona služi u svim svojim poslovima, pogotovo iz početka. Dobro ja znam sve to, više po iskustvu nego po čuvenju, pa ću vam, gospođo,
jedanput ispričati; ta i ja sam od mlade krvi i mesa. I onda još, gospođo Camila, niste se vi predali odmah, nego ste mu ponajpre po očima, po uzdisajima, po riječima, po obećanjima i darovima progledali dušu i u njoj sve vrline po kojima je Lotario zavredio da bude ljubljen. Tako je, pa neka vas ne more sumnje i otužne misli, nego znajte pouzdano da i Lotario ceni vas, kao što i vi njega, pa
kad ste već zapali u ljubavnu zamku, budite sretni i blaženi što vas je osvojio onaj koji je vredan i ceni vas, te u koga nisu samo ona četiri S, što vele da moraju biti u svakoga valjanoga zaljubljenika, nego i cela abeceda: ako ne verujete, slušajte, pa ćete videti kako ću vam napamet iskazati. On je, kako vidim, i kako mi se čini, elem, bogat, čestit, dobar, fin, glasit, hrabar, istinit, junačina, krasan,
ljubazan, mlad, naočit, odličan, plemenit, revnjiv, i četiri S, kak vele, onda temeljit, uman, vatren. X mu ne pristaje, jer je oporo slovo, Y je isto što I, a Z zaljubljen u vas.
      Nasmieje se Camila devojčinoj abecedi i razabere da je ona veštija u ljubavnim poslovima nego što bi se reklo. Prizna to i ona sama, te oda Camili da vodi ljubav s nekim odličnim mladićem iz toga istoga grada. Camila se zbuni i poboja se da joj otuda ne nastane opasnost dobromu glasu. Ispita devojku je li im ljubav doprla dalje od reči, a Leonela joj odgovori, sa malo stida i s priličnom drskošću, da jest. Zna se već: čim gospodarica pogreši, obezobrazi se sluškinja; kad ona vidi da je gospođa posrnula, časom će i sluškinja za njom, te i ne mari zna li se to. Camila nije dakle znala ni kud ni kamo, nego zamoli Leonelu neka ne kazuje ništa o njoj onomu koji joj je, veli, ljubaznik, i neka krije svoju vezu, da ne bi doznali Anselmo i Lotario. Leonela joj obeća da će je poslušati, ali učini svoje, tako da je Camila uvidela kako se s pravom pobojala neće li joj zbog nje nastradati dobar glas.
       Kad je nepoštena i drzovita Leonela videla da joj se ni gospodarica ne vlada kako treba, obezobrazi se ona i poče svojega ljubavnika puštati k sebi, u kuću, uzdajući se da je gospodarica neće smeti odati, sve ako je i vidi. Takvo zlo nastaje kad gospodarica pogreši i postane ropkinja svoje služinčadi te im mora prikrivati nepoštenje i sramotu. Tako se dogodilo i Camili. Opazila je doduše
više puta da je Leonela sa svojim ljubaznikom u sobi u kući, ali ju
nije smela ukoriti, nego joj još pomagati da ga sakrije, uklanjati joj s puta svaku smetnju, samo da je ne bi opazio Anselmo. No nije mogla sprečiti da ga jednom pred zoru ne opazi Lotario gde izlazi.
       Nije prepoznao ko je, i u prvi mu se mah učini da je prikaza. A kad razabere da taj hoda, krije lice, te se brižljivo i oprezno krade, okani se one lude misli i zapadne u drugu, koja bi ih sve upropastila da nije Camila spriečila. Ne pomisli Lotario da je taj čovjek, koga je u nevreme video gdje iz kuće izlazi, bio tamo zbog Leonele, niti se seti da i postoji kakva Leonela na svetu, nego pomisli da je
Camila, kako je bila podatljiva i lakomislena s njim, isto takva bila i s drugim, jer kad se žena pronevaljali, greh njen urodi time da joj pada čast i u samim očima onoga što ju je molio i zaklinjao, te mu se predala, pa sada on sudi da se ona još lakše predaje drugima, i tvrdo veruje svakoj sumnji koja ga obuzme. Kao da mu je u taj mah nestalo zdrave pameti i kao da je smetnuo s uma svaki razboriti sud
postupa li valjano i razborito, odjuri on odmah k Anselmu, dok još nije bio ustao, sav nestrpljiv i slep od besne ljubomore koja ga je kidala, i ginući da se osveti Camili, koja mu i nije nažao učinila, te mu reče:
— Znaj, Anselmo, da se ja već mnogo dana borim sa sobom i susprežem se da ti ne reknem što ne mogu i nije ni pravo da ti duže krijem. Znaj, da se stalnost Camilina srušila i pokorila se u svemu što sam voljan činiti od nje. Skanjivao sam se da ti istinu otkrijem, jer sam želeo da vidim je li joj to lakomislen hir, ili ona to čini da mene iskuša i vidi je li čvrst naum ovoj mojoj ljubavi koju sam ja s tvojim dopuštenjem započeo. Mislio sam također: kad bi ona bila onakva kakva treba da bude i kakvom smo je obadvojica smatrali, bila bi ti već javila da ja nju saliećem; ali kako sam video da ona okleva, razabrao sam: istinito je obećanje njeno da ćemo se, dok ti opet odeš od kuće, sastati u oružnici, gde je tvoje oružje — a onde se zbilja sastajao s Camilom — ali nemoj naglo doleteti da joj se osvetiš, jer greh je počinjen samo u mislima, te će se možda Camila još
predomisliti dok nije zgrešila, i umesto greha se pokajati. Kad si mi dakle svagda u svemu, ili barem donekle, slušao savet, primi i poslušaj i ovaj savet sada, da bez varke i sa zrelim razborom učiniš što misliš da treba. Pričini se da odlaziš od kuće na dva-tri dana, kako već običavaš, i dobro se sakrij u oružnici; imaš onde svega i svačega, možeš se lako sakriti, pa ćeš onda videti rođenim očima, a
ja svojima, što je Camila naumila; ako je nevaljalština, koje se tebi više bojati nego joj se nadati, možeš biti tih, bistar i razborit osvetnik svoje sramote.
       Zapanji se, iznenadi i začudi Anselmo Lotarijevim ečima, koje ga zatekoše kada se najmanje nadao da će ih čuti, jer je već mislio da je Camila odolela tobožnjoj napasti Lotarijevoj, te je već uživao u slavi te pobede. Poćuta časak, zagleda se ukočenim pogledom u pod, a onda reče:

  — Ti si, Lotario, učinio što sam od tvojega prijateljstva očekivao. Ja u svemu moram slušati tvoj savet. Učini što te volja, i čuvaj tajnu kako ti se čini najbolje u ovoj iznenadnoj zgodi.
      Obeća mu Lotario, ali se već pri rastanku sasvim pokaje što mu je to kazao. Vidi da je ludo učinio, jer Camili se mogao osvetiti a da nije udario ovakvim okrutnim i nečasnim putem. Uzme proklinjati svoju pamet, ružiti svoju naglost, ne znajući kako bi razmrsio što je smrsio, ili navratio na pametniji svršetak. Na kraju odluči sve reći Camili, a kako mu je bilo uvek prilike, nađe je samu još toga dana. Ali čim je ona videla da može govoriti s njim, reče mu:
— Znaj, prijatelju Lotario, da mi je na srcu jad koji me toliko mori, mislim, srce će mi pući, i čudo je pravo što nije već puklo. Leonela se toliko obezobrazila da svaku noć pušta u kuću svoga ljubavnika, i on ostaje kod nje do jutra, na štetu mojemu dobromu glasu, jer ko god opazi gde u ovako neobično doba izlazi iz moje kuće, može suditi štoa ga je volja. A nevolja mi je što je ne smem ni
kazniti ni ukoriti, jer ona zna za našu vezu, te mi je začepila usta, pa moram da ćutim o njenim poslovima; strah me, zlo će se izleći otud.
         Kad je Camila počela govoriti, pomisli Lotario da je to lukavština kojom ga kani zavarati kao da tobože nije njen nego Leonelin ljubavnik onaj koga je video gde izlazi iz kuće. Ali kad on vide da Camila plače i kuka, i moli ga za pomoć, poveruje da je istina, a kad je poverovao, sasvim se zbuni i pokaje za sve. No ipak odgovori Camili neka se ne brine, on će srediti da Leonelina bezobraština bude zauzdana. Onda joj prizna što je u ljutom biesu ljubomore rekao Anselmu, i kako su se dogovorili da se Anselmo sakrije u oružnicu i jasno se uveri kako mu je ona neverna. Zamoli je da mu oprosti tu ludost i da mu savetuje kako bi je ispravio te se izvukao iz toga zbrkanoga nedohoda, u koji ga je zavela luda pamet
i ljubomora.
        Camila se prenerazi kad je čula što Lotario govori: ozlovoljena, prekori i pokudi razboritim rečima tu nevaljalu zamisao i glupu i zlu odluku. No u žene je brži duh i u dobru i u zlu nego u muškarca, ali zato slabiji kad treba svojski i promišljeno raditi, te se Camila odmah doseti kako će razmrsiti to što se čini nerazmrsivim. Lotariju ona naredi neka se pobrine da se sutradan sakrije Anselmo gde je rekao, jer baš to joj je skrivanje zgodno da uredi kako bi se odsad mogli milovati bez ikakve smetnje. Ne htede mu objasniti šta je
zamislila, nego mu rekne neka se samo spremi, kad se bude Anselmo sakrio, da odmah dođe čim ga Leonela zovne, i neka na sve što ga bude pitala, odgovara onako kako bi odgovarao kad ne bi znao da ga Anselmo sluša. Lotario je uzme moliti da mu do kraja objasni što je naumila, jer će on onda pouzdanije i brižnije paziti na sve što smatra potrebnim.
— Ne treba ni na što paziti — odgovori Camila — nego mi samo odgovaraj što te budem pitala.
     I ne htede ga Camila obavijestiti što je naumila, jer se bojal da on neće hteti raditi po njenoj zamisli, koja joj se dobrom čini, nego će raditi i smišljati drukčije, kako ne valja.
     Otiđe sada Lotario, a sutradan otputuje Anselmo, pod izgovorom da će na selo k prijatelju, ali se opet vrati i sakrije, to lakše što su mu Camila i Leonela namerice pomagale.
       Sakrio se dakle Anselmo, te u sto muka, koje je lako zamisliti, čeka da rođenim očima vidi kako mu kidaju čast, i kako će izgubiti ljubljenu Camilu, najmilije dobro svoje. Kad su Camila i Leonela pouzdano već i posigurno znale da se Anselmo sakrio, uđu one u oružnicu, a čim je Camila onamo zakoraknula, uzdahne duboko i progovori.
— Jao, draga Leonela! Dok nisam izvršila što ne želim da znaš, jer neću da me pokušaš sprečiti, zar ne bi bilo bolje da prihvatiš Anselmov bodež, koji sam od tebe zaiskala, te probodeš ovo sramotno srce moje? Ali nemoj, jer nije pravo da ja budem kažnjena za tuđu krivicu. Hoću najpre da znam što su drske i bestidne oči Lotarijeve videle na meni, da se on obezobrazio te mi onakvu želju izneo, na sramotu prijatelju svome i na beščašće moje. Otiđi, Leonela, onamo k prozoru i zovni ga, jer on je jamačno na ulici: čeka da izvrši svoj zli naum. Ali pre ću ja izvršiti kruti i časni svoj naum.
— Ah, gospođo! — odvrati domišljata Leonela, koja je bila već upućena. — Što biste vi s tim bodežom? Da ne kanite ubiti sebe ili Lotarija? I jedno i drugo što vi kanite upropastiće vam čast i dobri glas. Bolje je i ne mariti za uvredu, te onoga zlog čoveka ne puštati sada u kuću, da nas ne zatekne same. Mi smo eto, gospođo, slabe žene, a on je muškarac i odrešit. U njega je loš naum, zaslepljen je i strast ga vodi, pa će on možda pre nego što vi izvršite svoj naum učiniti ono što je mnogo gore nego da vas ubije. Zlo i naopako gospodaru Anselmu, kad je pustio da mu onaj bezočnik toliki mah preotme u kući! Ako ga, dakle, gospođo, ubijete, kao što mislim da kanite, šta ćemo onda s mrtvacem?
— Šta ćemo? — preuze Camila. — Ostavićemo ga neka ga Anselmo ukopa, jer je i pravo da njega zapadne posao kako će sakriti pod zemlju svoju sramotu. Zovni brže onog bezočnika, jer što god dalje odgađam osvetu za uvredu koja mi je nanesena, mislim da sve gore krnjim vernost koju dugujem mužu.
       Sve je to slušao Anselmo i svaka mu reč Camilina menja misli; ali kad je začuo da je nakanila ubiti Lotarija, htede iaći i odati se, da ne bi svoje učinila. No ipak ga zadrži želja da vidi dokle će ona dospeti u toj srčanoj i časnoj odluci, a on je nakan za vremena iskočiti i sprečiti zlo.
       Camila sada padne u tešku nesvesticu i sruši se na postelju koja je u toj sobi bila. Leonela zaplače gorko i zajauče:
— Jao, jadne mene, ako mi po nesreći umre ovde na rukama cvet čestitosti, ponos valjanih žena, ugled čistoće...!
      Tako ona zareda; ko je čuje rekao bi da je najucviljenija i najvernija devojka na svetu, a njena gospodarica nova Penelopa,koju proganjaju. Za kratko se vreme osvesti Camila, a kad se osvestila, reče:
— Zašto ne zoveš, Leonela, toga vajnoga najvernijeg prijatelja među prijateljima, koga je ikada obasjalo sunce i skrila noć? Brže, trči, juri, idi, da se od tvojega oklevanja ne ugasi žar moje srdžbe i da pravednu osvetu, kojoj se nadam, ne iskalim u samim prijetnjama i proklinjanju!
— Odmah ću ga zovnuti, gospođo — odgovori Leonela — ali mi prvo dajte taj bodež, da ne biste, dok mene nema, počinili njime ono što bi svi koji vas vole oplakivali dokle god žive.
— Ne boj se, draga Leonela, neću ništa učiniti — odvrati Camila.— Koliko god ja bila, po tvojem sudu, nepromišljena i luda što ovako branim svoju čast, ipak nisam toliko nepromišljena i luda kao ona Lukrecija, o kojoj pričaju da se ubila, a nije ništa zgrešila, niti je ponajpre ubila onoga što joj je skrivio nesreću. Ako je do umiranja, umreću ja, ali hoću još da se osvetim i da uzvratim onomu koji je kriv što sam ja dospela ovamo, da plačem zbog njegove bezočnosti, iako je nisam ničim skrivila.
       Jedva ona namoli Leonelu da ode i zovne Lotarija, a kad je na kraju  otišla i dok se nije vratila, uzme Camila govoriti, kao da razgovara sama sa sobom:

»Bože mili! Zar ne bi bolje bilo da sam otpravila Lotarija kao što sam ga već više puta otpravila, nego što ga evo sada navodim da me smatra nepoštenom i pokvarenom, barem donde dok mu ubrzo ne razbijem zabludu? Svakako bi bolje bilo; ali ja ne bih bila osvećena, a čast mojega muža ne bi stekla zadovoljštinu, kad bi se on ovako, nikomu ništa, mirne duše vratio odavde kamo su ga zle
nakane dovele. Neka nevernik životom plati poganu želju svoju: neka svet dozna (ako bude doznao) da Camila nije samo očuvala vernost svomu mužu nego ga je i osvetila na onome koji se drznuo uvrediti ga. Ipak bi, mislim, bolje bilo da sam to kazala Anselmu; no ja sam mu već natuknula u onom pismu što sam mu
poslala na selo, a kad on nije uznastojao doskočiti ovomu zlu koje sam mu spomenula, valjda nije, kao predobar i poverljiv čovek, ni hteo ni mogao verovati da bi se u srcu prisnoga prijatelja mogla roditi misao koja kalja njegovu čast. Ni ja to nisam dugo verovala, a ne bih nikada ni verovala da se nije njegova bezočnost usudila još i dalje, te mi javnim darivanjem, silnim obećanjima i neprestanim suzama otkrila sve. Ali čemu sada ovo premišljanje? Zar treba
srčanoj odluci ikakav savet? Nipošto. Ne bilo te, izdajniče; zdravo, osveto! Ulazi, nevero, hodi, pristupljuj, umri i dokončaj, pa bilo što bilo! Čista sam dospela u vlast onomu koga mi je nebo dosudilo da bude moj; čista hoću da odem od njega, i još okopana u svojoj čistoj krvi, i u poganoj krvi najlažnijega prijatelja koga je ikada videlo prijateljstvo na svetu.«
       Tako reče te se s golim bodežom u ruci uzšeta po dvorani takvim nemirnim, besnim hodom, i tako se uze razmahivati kao da je zaista šenula pameću, i kao da nije nežna žena, nego očajna osvetnica.
       Sve je to gledao Anselmo iza zastorâ za koje se sakrio, i svemu se čudio. I pomisli da bi to što je vidieo i čuo bilo dovoljno da zbriše još i veće sumnje. Poželi već da ne bi Lotario ni došao, jer ga je strah da se ne bi dogodila kakva nenadana nesreća. I već se htede javiti i izaći, da zagrli ženu i da je trgne iz bludnje, ali onda zastane, jer opazi Leonelu gde se vraća i vodi Lotarija za ruku. A kad Camila ugleda Lotarija, povuče ona bodežom crtu na podu ispred
sebe i reče mu:
— Pazi, Lotario, što ti velim: ako se ti usudiš preći ovu crtu što je vidiš, ili joj se samo približiš, u onaj mah kad opazim da to kaniš, ja ću ovim bodežom što mi je u ruci sebi probosti srce. Ne odgovaraj mi ni reči, dok nisi čuo što ti kažem, a onda ćeš mi odgovarati kako te volja. Najpre želim, Lotario, da mi rekneš
poznaješ li ti mojega muža Anselma i što sudiš o njemu; a drugo, hoću da čujem i to poznaješ li ti mene. Odgovaraj mi što te pitam, i nemoj se buniti, a ne razmišljaj dugo što ćeš odgovoriti, jer te ne pitam ništa teško.
      Nije bio Lotario toliko neuk te ne bi pogodio što je Camila namerila, čim mu je rekla neka se pobrine da se Anselmo sakrije. Složi se on s njom odmah tako pametno, te njih dvoje složiše laž kao da je cela istina. Odgovori on zato Camili:
— Nisam mislio, krasna Camila, da ćeš me zovnuti i zapitati me za ovo što nikako ne ide u moju nameru s kojom amo dolazim. Ako mi to veliš, jer se skanjuješ da me usrećiš, zašto me nisi davno odbila, kad znaš da želja utoliko jače mori ukoliko je više nade da će se ispuniti. Ali da ne rekneš kako ti ne odgovaram na pitanja, velim ti da poznajem tvojega muža Anselma, i mi se poznajemo još od maloće. Ne kanim govoriti o našem prijateljstvu, ti ga znaš i sama, a neću da svedočim krivdu što mu činim, jer me primorala ljubav, koja je moćna isprika još i većim zabludama. Tebe ja poznajem, i ista si mi onakva kao i mužu tvojemu, a da nisi, zar bih se ja zbog manjega dobra nego što si ti ogrešio o dužnost kakav treba da budem, i o sveti zakon istinskoga prijateljstva, koji ja sada kidam i gazim jer me prisilila moćna neprijateljica, ljubav.
— Ako ti to priznaješ — odgovori Camila — ti krvni neprijatelju svega što je vredno da bude istinski ljubljeno, s kakvim se licem usuđuješ javiti se pred onom koja je, znaš i sam, ogledalo da se u njem ogleda onaj u kojem bi se i ti trebao ogledati, da vidiš kako ti ne priliči vređati njega? Ali znam ja već, oh, jadne li mene, što je tebe navelo da tako slabo mariš i za ono što si dužan samomu
sebi. Bila sam valjda nešto nehajna u vladanju, jer o čast se nisam ogrešila, čim nisam ništa učinila namerice, nego je bila nemarnost, u koju i neopazice zapadaju žene koje ne misle da bi trebale biti oprezne. Zar sam ja, izdajniče, na tvoje moljakanje odgovorila ijednom rečju ili išta nagovestila čime bi se u tebi razbudila ma i sena nade da će se ispuniti tvoje pogane želje? Zar ja nisam tvoje
ljubavne reči svagda suzbijala i kudila odlučnim i oštrim rečima? Jesam li ikada verovala mnogim tvojim obećanjima i primala sve dragocenije darove tvoje? A kako znam da u ljubavi ne može istrajati koga ne podržava neka nada, moram za tvoju drzovitost kriviti i sebe, kad nema sumnje da je tebe uzdržala u tvojoj nakani neka moja nemarnost. Zato hoću da kaznim sebe i da to okajem onako kako je tvoj prestup zavredio. A znaj da ja ne mogu ni tebi biti milosrdnija, kad sam sa sobom ovako nemilosrdna, te zato moraš biti svedok žrtvi što je prinosim povređenoj časti moga čestitoga muža, koga si ti uvredio namerno, a ja preslabom opreznošću, što se nisam valjda uklanjala svakoj i nesetnoj prilici koja bi mogla pogodovati tvojim zlim nakanama. Velim i opet, najljuće me mori sumnja nisam li kojom nemarnošću razbudila u tebi takve mahnite misli, i zato želim nadasve kazniti sebe vlastitom rukom, jer da me drugi osvetnik smakne, moja bi se krivica razglasila. No pre nego što to učinim, hoću da ubijem i sa sobom povedem onoga na kojem izdovoljavam osvetu kakvoj sam se nadala i kakvu sam stekla, a tamo će, bilo gde bilo, nepromenjiva i neumitna pravda suditi njemu za ovu moju očajnu odluku.
       Tako reče te s golim bodežom u ruci navali na Lotarija s tolikom neočekivanom silom i brzinom, s takvom jasnom namerom da mu bodež zabode u prsa, te i njega gotovo zaokupi sumnja je li joj to pretvaranje ili zbilja, jer se morao svom veštinom i snagom braniti da ga Camila ne pogodi. A da joj ta neobična lukavština i himba još naličnija bude na istinu, odluči se omastiti vlastitom krvlju, te kad je videla da ne može nahuditi Lotariju, ili se pričinjala
da ne može, reče:
— Kad mi sudbina neće sasvim udovoljiti pravednoj želji, neće me spriečiti da joj barem donekle udovoljim.
     Upne se svom silom da ruku s bodežem otme Lotariju, koji ju je držao, istrgne je, uperi bodež onamo gde se neće ljuto raniti, pa se pogodi i ubode u meso na levom ramenu, i onda se kao onesveštena sruši na pod.
        Leonela i Lotario zapanje se i preneraze što se dogodilo. Vide gde Camila u krvi leži na pođu, a još sumnjaju je li sve zbiljski.
         Pritrči joj brže Lotario, bez duše i bez daha, da joj istrgne bodež. No
kad opazi malu ranicu, snađe se od straha koji ga je spopao, te se opet zadivi: bistrini, pameti i velikoj razboritosti Camilinoj. Ali da pomogne onim što njega ide, otegne on žalostivu naricaljku nad Camilinim telom, kao da je mrtva, te stane sipati kletve i na sebe i na onoga koji ga je naveo na ovo zlo. A kako je znao da ga sluša prijatelj Anselmo, kukao je tako da bi ga svako ko ga čuje više
žalio nego i Camilu, sve ako misli da je mrtva. Leonela je digne na rukama i položi je na postelju, a Lotarija zamoli neka otrči i potraži koga ko će Camilu tajom lečiti; zapita ga i za savet, što misli da bi rekli Anselmu o toj gospodaričinoj rani, ako se on možda vrati dok još nije ozdravila. Lotario joj odgovori neka reknu što ih volja, on ne zna savetovati što bi valjalo; jedino veli neka gleda da joj zaustavi krv, a on će u svet bez traga. I jasno odajući bol i jad izleti on iz kuće; a kad bude sam, gde ga niko ne vidi, uzme se krstiti i krstiti, čudeći se lukavštini Camilinoj i veštini Leonelinoj. Pomisli kako je Anselmo uveren da mu je žena druga Porcija, i poželi da se sastane s njim, pa da njih dvojica proslave to najveće prijetvorstvo laži i istine što se ikada zamisliti može.
         Leonela zaustavi, kako joj je rečeno, gospodarici krv, koja joj je samo toliko tekla da potvrdi prevaru, ispere joj malo ranu vinom i poveže je koliko zna. A dok ju je vidala, govorila je tako te bi Anselmo, sve da i nije čuo već ono pre, morao poverovati da mu je Camila pravo božanstvo čestitosti. Uzme onda govoriti i Camila, te nazivati sebe plašljivicom i kukavicom što baš onda kad je trebalo nije bila srčana da se rastane sa životom što joj je dodijao. Zapita ona djevojku za savet, bi li ili ne bi odala svu tu zgodu svojemu ljubljenomu mužu, a ona joj odgovori neka mu ne kazuje, jer će se on onda osvetiti Lotariju. To je opasno, a dobra žena ne sme mužu navraćati priliku za kavgu, nego mu mora uklanjati svaku takvu priliku koliko god može. Camila joj odgovori da pravo i veli, te će je poslušati; ali ipak treba razmisliti što bi rekla Anselmu otkuda je ta
rana, jer on će je svakako opaziti; Leonela pak odgovori da ona ne zna ni za šalu lagati.
— A otkud bih ja znala, sestro? — odvrati Camila. — Ne bih se ja usudila izmisliti i tvrditi laž, sve da mi se radi o glavi. Kad ne znamo što ćemo i kako ćemo, bolje će biti da reknemo zgoljnu istinu nego da nas uhvate u laži.
— Ni brige vas, gospođo — odgovori Leonela. — Ja ću do sutra razmisliti što bismo rekli. Kad vam je rana na tome mestu, moći ćete je sakriti da je ne vidi, a Bog je dobar i pomoći će nam u našim valjanim i poštenim nakanama. Primirite se, gospođo, i nastojte da se ne uzrujavate, da vas gospodar ne zatekne ovako
uzbuđenu, a svu drugu brigu prepustite meni i Bogu, koji pomaže svaki dobri naum.
      Anselmo je najpozornije slušao i gledao kako se prikazujentragedija smrti njegove časti, a osobe koje su je igrale prikazale su je s tako neobičnim zanosom i životnošću kao da su se pretvorile u onu istinu koju hine. Jedva on čeka da se smrači, pa da nađe dobroga prijatelja Lotarija i da se vesele čestitoj sreći što je u dobroj ženi otkrio ovakav dragocen biser. Njih se dve pobrinu da on mogne
lako izmaknuti, pa on uluči prigodu te se iskrade. Odmah potraži Lotarija, a kad ga je našao, nije mogao da ga se nagrli, veselja svojega da se napripoveda i Camile da se nahvali. Sve je to slušao Lotario, ali se nije mogao nikako radovati, jer mu se po pameti motalo kako je prevario prijatelja i ljuto ga osramotio. Anselmo je video doduše da Lotario nije veseo, ali je mislio da je zato što se
Camila ranila, a on je bio povod. Rekne mu dakle među inim neka se ne brine za Camilu, jer joj je rana jamačno laka, dok su se njih dve dogovorile da će mu je zatajiti. Nije eto opasno, pa neka uživa i veseli se s njim, kad se po njegovoj veštini i pomoći uspeo do najviše sreće koja se može poželeti; a odsad ne bi ništa drugo nego da peva pesme u slavu Camili, da bude ovekovečena dok je sveta i veka. A Lotario mu pohvali dobri naum i obeća mu pomoći u tome sjajnom delu.
          Tako je Anselmo izvaran masnije nego iko na svetu: on sam odvede za ruku svojoj kući onoga koga je smatrao za oruđe svoje sreće, a ono mu beše propast dobroga glasa. Camila ga dočeka, čini se, nadurena, a srce joj igralo. Potraja ta varka kratko vreme, dok za nekoliko mjeseci sreća ne okrenu kolo, te se pojavi zloća, sve dotad vešto sakrivena, i Anselmo plati glavom svoju nerazboritu radoznalost.


Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 



Нема коментара:

Постави коментар