Poljski jevrejski pisac Bruno Šulc iza sebe je ostavio samo dve zbirke kratkih priča i nekoliko razbacanih eseja kada ga je ubio SS oficir u njegovom rodnom gradu Drohobyczu 1942. godine.
Od njegove smrti, legenda o velikom izgubljenom delu, roman pod nazivom Mesija, inspirisao je međunarodna istraživanja, pa čak i nova dela Philipa Rotha, Cynthia Ozick i drugih pisaca. Do danas, Mesija nikada nije pronađen, i nema sigurnosti da je ikada postojao. Ali nedavno je u Schulzovoj rodnoj regiji, danas u zapadnoj Ukrajini, došlo do uzbudljivog otkrića.
Krajem prošle godine, u arhivi u Lavovu, ukrajinska istraživačica po imenu Lesya Khomych pronašla je čudnu priču u opskurnim poljskim novinama naftne industrije iz 1922. godine. Pod naslovom "Undula", priča prati mazohističke seksualne zamišljanja bolesnog čoveka zatvorenog u krevet u sobi u kojoj žive senke i šaputanje. Khomych je odmah posumnjao da bi Schulz mogao biti autor, iako se delo pojavilo pod nepoznatim imenom Marceli Weron. Vodeći stručnjaci u Poljskoj ubrzo su potvrdili njenu hipotezu.
Iako ne može postojati definitivan dokaz, priča je gotovo sigurno Schulzova, objavljena pod pseudonimom više od jedne decenije pre nego što su njegova prva poznata dela izašla 1933. Titularno "Undula" je ime koje je Schulz izmislio za mladu ženu koja je centralna za mazohističku seksualnu mitologiju njegovih crteža ranih 1920. godine. Napravio je više slika “Undule” koje su blisko odgovarale opisima priče – sparna poluboginja koja odbacuje protagonistku koja je obožava.
Druge prepoznatljive reference predviđaju likove iz Schulzovih kasnijih priča: oholu sluškinju po imenu Adela, kreatoricu „Demijurga“, žohare slične rakovima i bolesnog protagoniste u samici.
Bogato figurativni stil priče je također nepogrešiv, iako neujednačen kvalitet odražava njen eksperimentalni status. Schulzovo najbolje pisanje preuzima estetski rizik, jer on bujno gomila metaforu na metaforu. U ovoj ranoj skici, rezultat je ponekad nespretan ili se ponavlja. Određena značenja ostaju nejasna. Ipak, priča također sadrži briljantne odlomke i zapanjujuće nove elemente koji proširuju naše razumevanje Schulza.
“Undula” je iskrenije seksualna od kasnijih priča, koje su uglavnom ispričane iz perspektive deteta. Ovde odrasli pripovedač stvara atmosferu bližu Schulzovim erotskim crtežima, opsesivno ispunjenim slikama samog umetnika koji puzi pod nogama gipkih mladih žena. Nova priča gotovo da čini kariku koja nedostaje između grafičke i književne faze njegovog stvaralačkog života.
Novine u naftnoj industriji izgledaju čudno mesto za originalno objavljivanje ovog nadrealističkog dela 1922. Veza je ovdje mogla biti Schulzov stariji brat, Izydor, koji je radio u naftnom biznisu koji je dominirao oblasti Drohobycz. Mogao je da omogući objavljivanje, sa pseudonimom koji je bio potreban zbog njegove (ili Brunove) sramote zbog iskrenog seksualnog sadržaja priče.
Deceniju kasnije, 1933. godine, Izydor je finansirao prvu objavljenu knjigu priča svog brata, Prodavnice cimeta ( Sklepy cynamonowe ). Možda neskladno, upravo je naftni novac Šulcovog rodnog regiona podstakao poetske polete njegovih književnih dela.
Otkriće onoga što je verovatno Schulzova najranija objavljena priča otvara zadivljujuću mogućnost da je on možda objavio i druga dela pod pseudonimima. Poljski i ukrajinski istraživači trenutno češljaju arhive u obe zemlje u potrazi za daljnjim tragovima. Gotovo osamdeset godina nakon njegovog ubistva u Holokaustu, slika života i rada Bruna Schulza mogla bi biti daleko od potpune. Sa otkrivenjem novog božanstva u "Unduli", možda još postoji nada za one koji još čekaju Mesiju.
Undula
Marceli Weron [Bruno Schulz]
Preveo Stanley Bill
Mora da su prošle nedelje ili meseci da sam zaključan u ovoj samoći. Stalno tonem u san pa se opet budim, tako da se fantomi budnosti zapetljaju sa figmentima uspavane tame. I tako vreme prolazi. Čini mi se da sam i ranije živeo u ovoj dugoj, krivoj sobi, u nekoj dalekoj prošlosti. Ponekad prepoznam veliki nameštaj koji se proteže do plafona, ove obične hrastove ormare načičkane prašinom prekrivenim otpadom. Odozgo visi velika, višekraka limena lampa koja se lagano njiše.
Ležim u uglu dugog žutog kreveta, a moje telo jedva ispunjava i trećinu njegovog prostranstva. Postoje trenuci u kojima mi se čini da soba, obasjana žutom svetlošću lampe, nestaje iz vida. U teškoj letargiji misli, osećam samo miran, snažan ritam daha, koji mi podiže grudi u pravilnom ritmu. U skladu sa ovim ritmom dolazi dah svih stvari.
Vreme curi uz beskonačno šištanje uljane lampe. Stari nameštaj puca i škripi u tišini. Sene vrebaju i zavere se u dubinama sobe – nazubljene, krive i slomljene. Ispruže duge vratove i vire u mene kroz ruke. Ne okrećem se. Za šta? Čim pogledam, opet će svi utihnuti na svojim mestima, a samo će pod i stara garderoba škripati i stenjati. Sve će biti mirno, nepromenjeno, kao i pre. Još jednom će nastati tišina, a stara lampa će svoju dosadu zasladiti pospanim šištanjem.
Velike, crne bubašvabe stoje nepomično, zureći prazno u svetlost. Izgledaju mrtve. Odjednom, ta ravna tela bez glave polete u neverovatnom trku nalik na rak, presecajući dijagonalno po podu.
Spavam , budim se, a onda opet zadremam, strpljivo se probijajući kroz bolesne gustine fantoma i snova. Zapliću se i isprepliću dok lutaju sa mnom – meko, mlečno, bujno grmlje, kao bledi noćni izdanci krompira u podrumima, kao čudovišni izrasli bolesnih gljiva.
****
Možda je u svetu već proleće. Ne znam koliko je dana i noći prošlo od tog vremena... Sećam se te sive, teške zore februarskog dana, te purpurne povorke bakhanki. Kroz kakve blede noći veselja, kroz koje mesečinom obasjane prigradske parkove nisam leteo za njima, kao moljac opčinjen Undulinim osmehom. I svuda sam je viđao u ramenima plesača: Undula, mlitava i zamamno nagnuta u crnoj gazi i gaćicama; Undula, oči joj gore iza crne čipke lepeze. I tako sam je pratio sa slatkim, gorućim ludilom u srcu, sve dok me klonule noge više nisu nosile i karneval me ispljunuo, polumrtvog, u neku praznu ulicu u gustom mraku pred zoru.
Onda su usledila ta slepa lutanja, sa snom u očima, starim stepenicama koje su se penjale kroz mnoge mračne priče, ukrštenih crnih tavanskih prostora, zračnim usponima kroz galerije koje su se njihale pod mračnim naletima vetra, sve dok me nije progutao tihi, poznati hodnik, i našao se na ulazu u naš stan iz detinjstva. Okrenuo sam kvaku i vrata su se otvorila unutra uz mračni uzdah. Obuzeo me miris te zaboravljene unutrašnjosti. Naša sluškinja Adela je izronila iz dubine stana, bešumno tapajući po baršunastim tabanima svojih papuča. Kako je procvetala u lepoti za vreme mog odsustva, kako su joj bila biserno bela ramena ispod njene crne, raskopčane haljine. Nije bila ni najmanje iznenađena mojim povratkom nakon svih ovih godina. Bila je pospana i gruba. Mogao sam da razaznam labudove obline njenih vitkih nogu dok je nestajala nazad u crnim dubinama stana.
Pipkom sam se probijao kroz polumrak do nenameštenog kreveta i, očiju zamućenih od sna, zaronio sam glavu u jastuke.
Tupi san kotrljao me kao teška kola, natovarena prašinom tame, pokrivajući me svojom tmurom.
Onda je zimska noć počela da se zazida crnim ciglama ništavila. Beskonačna prostranstva zgusnuta u gluvu, slepu stienu: tešku, neprobojnu masu koja raste u prostoru između stvari. Svet se zgusnuo u ništavilo.
****
Kako je teško disati u prostoriji uhvaćenoj u klešta zimske noći. Kroz zidove i plafon oseća se pritisak hiljadu atmosfera tame. Vazduh je jalov, nema hrane za pluća. Svetlost lampe obrasla je crnim pečurkama. Puls postaje slab i plitak. Dosada, dosada, dosada. Negde duboko u čvrstoj masi noći, usamljeni putnici hodaju mračnim hodnicima zime. Njihovi beznadežni razgovori i monotone priče kao da dopiru do mene. Undula počiva u svom mirisnom krevetu u dubokom snu koji iz nje isisava uspomene na orgije i ludnice. Njeno mlohavo, meko telo – oguljeno iz okvira gaze, gaćica i čarapa – zgrabila je tama, koja je steže u četiri ogromne šape, poput velikog krznenog medveda, skupljajući njene bele, baršunaste udove u jednu slatku šaku, preko koje gazi ljubičastim jezikom. A ona se, bez odgovora, očiju u dalekim snovima, umrtvljeno predaje da je progutaju, dok njene ružičaste žile pulsiraju mlečnim putevima zvezda, opijene očima u tim vrtoglavim karnevalskim noćima.
Undula , Undula, o uzdah duše za zemljom sretnih i savršenih! Kako se moja duša širila u toj svetlosti, kad sam stajao, ponizni Lazar, na tvom svetlom pragu. Kroz tebe sam, u grozničavoj drhtavi, upoznao svoju bedu i ružnoću u svetlu tvoga savršenstva. Kako je bilo slatko pročitati jednim pogledom rečenicu koja me osuđuje zauvek, i sa najdubljom poniznošću poslušati gest tvoje ruke, odbacujući me od tvojih svečanih stolova. Sumnjao bih u tvoje savršenstvo da si uradila nešto drugo. Sada je vreme da se vratim u peć iz koje sam došao, pokvaren i deformisan. Idem da se iskupim za grešku Demijurga koji me je stvorio.
Undula , Undula! Uskoro ću i ja tebe zaboraviti, o svetli sni o toj drugoj zemlji. Konačna tama i grozota peći se približavaju.
****
Lampa filtrira dosadu, sikćući svoju monotonu pesmu. Čini mi se da sam to već čuo, davno, negde na početku života, kada sam se kao bolesno, napušteno dete mučio i nervirao kroz plačne noći. Ko me je tada pozvao i vratio dok sam slepo tražio put povratka u majčinsko, iskonsko ništavilo?
Kako lampa dimi. Sivi krakovi kandelabra izbili su iz plafona poput polipa. Senke šapuću i zapletaju. Žohari se bešumno kreću po žutom podu. Moj krevet je toliko dugačak da ne vidim njegov drugi kraj. Kao i uvek, bolestan sam, teško bolestan. Kako je gorak i odvratan put do peći.
Onda je počelo. Ovi monotoni, uzaludni dijalozi s bolom su me potpuno izmočili. Beskrajno se raspravljam s tim, uporan da do mene ne može doći kao čisti intelekt. Dok se sve drugo zamućuje i zamagljuje, sve jasnije osećam kako je on – onaj koji pati – odvojen od mene koji gledam. A ipak u isto vreme osećam delikatan golicanje straha.
Plamen lampe gori sve niže i mračnije. Sene ispruže vratove svojih žirafa do stropa; žele da ga vide. Pažljivo ga sakrijem ispod jorgana. On je kao mali, bezobličan embrion bez lica, očiju ili usta; rođen je da pati. Sve što zna o životu su oni oblici i monstruoznosti patnje koje susreće u dubinama noći u koju je uronjen. Njegova čula su okrenuta ka unutra, pohlepno upijajući bol u svim njegovim varijantama. On je preuzeo moje patnje na sebe. Ponekad se čini da on nije ništa drugo do velika plivačka bešika naduvana bolom, vruće vene patnje na njegovim membranama.
Zašto plačeš i buniš se celu noć? Kako da olakšam tvoje patnje, sine moj? Šta da radim s tobom? Vi se grčite, durite se i mrštite; ne možete čuti niti razumeti ljudski govor; a ipak se zezaš i pevušiš svoju monotonu bol kroz noć. Sada si kao svitak pupčane vrpce, uvijen i pulsirajući.
****
Mora da se lampa ugasila dok sam dremao. Sada je mračno i tiho. Niko ne plače. Nema bola. Negde duboko, duboko u mraku, negde iza zida, čavrljaju odvodne cevi. Gospode! Odmrzavanje je!... Tavanski prostori tupo urlaju poput tela ogromnih muzičkih instrumenata. Mora da je nastala prva pukotina u čvrstoj steni te crne zime. Velike grude tame olabave se i mrve u zidovima noći. Tama se kao mastilo sleva kroz te pukotine zimi, mrmlja u odvodnim cevima i kanalizaciji. Gospode, proleće dolazi…
Tamo u svetu, grad se polako oslobađa okova tame. Odmrzavanje cepa kuću za kućom iz tog kamenog zida tame. O, da svojim grudima ponovo uvučem tamni dah odmrzavanja; o, da osetim na svom licu crne, vlažne listove vetra kako šiba niz ulice. Mali plamenovi lampi na uglovima ulica skupljaju se u svoje fitilje, postajući plavi dok ti ljubičasti listovi vetra lete oko njih. O, da sad ukradem i pobegnem, ostavivši ga ovde zauvek samog sa svojim večnim bolom... Kakva mi niska iskušenja šapućeš na uho, o vetar odmrzavanja? Ali u kom delu grada je taj stan? A kuda gleda taj prozor, zakucan kapkom? Ne mogu da se setim ulice kuće mog detinjstva. O, gledati kroz taj prozor i susresti dah odmrzavanja..
Marceli Weron, “Undula”, Zora. Organ naftnih službenika u Borislavu , br. 25-26 (15. januar 1922.), str. 2-5. Ponovo objavljeno u Schulz/Forum 14 (2019), urednik Piotr Sitkiewicz.
Glavna slika: Sastanak. Jevrejska omladina i dve žene u gradskoj uličici Bruno Šulc (javno vlasništvo)
23. 10. 2024.
David Grosman, Doba genija ( legenda o Brunu Šulcu - Prvi deo
Za Brunom Šulcom (12. jul 1892 – 19. novembar 1942) ostale su samo dve zbirke priča, Prodavnica cimetove boje i Sanatorijum pod senkom peščanika, i nekoliko rasutih eseja i članaka o umetnosti. Pre nego što je ubijen u divljanju nacista po drohobičkom getu, na ulici, u gradu u kom je rođen, Šulc je napisao i roman Mesija, ali je rukopis izgubljen, izgleda zauvek. Priče samozatajnog nastavnika crtanja i jednog od najvećih stilista poljske književnosti 20. veka ni danas ne prestaju da prenose čitaoce u ceo jedan paralelni univerzum. Povodom 130 godina od rođenja i 80 godina od smrti Bruna Šulca, prenosimo ovde esej Davida Grosmana, svojevremeno objavljen u Njujorkeru, u kom izraelski pisac istražuje uticaj Šulcovog dela i svedočanstva i legende o njegovom životu i smrti.
Prolećno je popodne, nedelja na Uskrs, 1933. godine. Za recepcijom malog hotela u Varšavi stoji Magdalena Gros. Vajarka je, a njen skromni porodični hotel služi piscima i intelektualcima kao mesto za sastanke. U predvorju hotela sedi devojčica, Jevrejka od oko 12 godina, rođena u Lođu. Njeni roditelji poslali su je za raspust u Varšavu. Omanji čovek, vitak i bled, ulazi u hotel, nosi kofer. Pogrbljen je, a devojčica (ime joj je Džakarda Goldblum) deluje pomalo uplašeno. Grosova ga pita ko je. “Šulc”, kaže on i doda: “Nastavnik sam, napisao sam knjigu i…”
Ona ga prekine. “Odakle dolazite?”
“Iz Drohobiča”.
“I kako ste stigli ovde?”
“Vozom, sa Gdanjskog mosta”.
Žena počne da ga zadirkuje. “Tanc? Vi ste igrač?”
“Šta? Ne, nisam”. On odstupi korak nazad i popravi rever na sakou. Ona se smeje od srca, zbija šale, namiguje devojčici iza njega.
“A šta tačno radite ovde”, upita ona konačno, a on kaže u pola glasa: “Nastavnik sam u srednjoj školi. Napisao sam knjigu. Neke priče. Došao sam u Varšavu na jednu noć da ih dam madam Nalkovskoj”. Magdalena Gros se zakikoće i odmeri ga. Zofija Nalkovska poznata je poljska spisateljica i autorka drama. Osim toga, povezana je sa prestižnom izdavačkom kućom Roj. Grosova, uz osmeh, zapita: “A kako će vaša knjiga stići do madam Nalkovske?”
Čovek zamuca, skrene pogled, ali odlučno nastavi da govori: neko mu je rekao da madam Gros poznaje madam Nalkovsku. Ako bi bila ljubazna…
I kada je to rekao, Magdalena Gros prestala je da ga zadirkuje. Možda je to, pomisli devojčica, zato što izgleda tako preplašeno. Ili je to zbog njegove očajničke upornosti. Grosova odlazi do telefona. Razgovara sa Zofijom Nalkovskom i kaže joj za čoveka. “Ako bih morala da pročitam rukopis svakog čudaka koji dođe u Varšavu sa knjigom”, kaže Nalkovska, “ne bih imala vremena da pišem svoje”.
Magdalena Gros zamoli je da baci pogled na knjigu. Šapuće u telefon: “Učinite mi uslugu. Pogledajte samo prvu stranu. Ako vam se ne dopadne, uklonićete mu svaku sumnju iz srca”.
Zofija Nalkovska nevoljko pristane. Magdalena Gros spusti slušalicu. “Uzmite taksi. Madam Nalkovska će vas primiti za pola sata, na deset minuta”.
Šulc požuri napolje. Sat kasnije se vrati. Bez rukopisa. “Šta je rekla”, pita ga Magdalena Gros.
“Madam Nalkovska tražila je da joj naglas pročitam prvu stranu. Slušala je. Iznenada me je prekinula. Tražila je da je ostavim nasamo sa rukopisom i da se vratim ovde, u hotel. Rekla je da će se uskoro javiti”.
Magdalena Gros mu donese čaj, ali on ne može da ga pije. Čekaju u tišini. Atmosfera u prostoriji postaje ozbiljna i teskobna. Čovek šetka tamo-vamo po predvorju. Devojčica ga prati pogledom. Godinama kasnije, kada poraste, napustiće Poljsku, otići će da živi u Argentini i promeniće ime u Alisija. Postaće slikarka i udaće se za vajara Silvija Đangrandea. Ispričaće ovu priču novinaru tokom posete Jerusalimu, skoro šezdeset godina nakon što se dogodila.
Njih troje čekaju. Prenu se na svako zvono telefona. Konačno, kad se već primaklo veče, zove Zofija Nalkovska. Pročitala je samo 30 strana, ima tu stvari za koje je sigurna da ih nije razumela, ali joj se čini da je to otkriće, možda najvažnije otkriće u poljskoj književnosti u poslednjih nekoliko godina. Pričinilo bi joj čast da ona sama odnese rukopis izdavaču. Devojčica pogleda čoveka: izgleda joj kao da će se onesvestiti. Primaknuta mu je stolica. On seda i zariva lice u šake.
Među mnogim pričama, legendama i anegdotama o Brunu Šulcu koje sam slušao godinama, ova mi je posebno dirljiva. Možda zbog skromnog predstavljanja ovog sjajnog debija ili možda zato što je ispričana iz ugla nevine devojčice što sedi u ćošku predvorja i gleda čoveka koji joj deluje krhko kao dete.
I još jedna priča koju sam čuo: jednom, kada je Šulc bio dečak, u melanholiji večeri, njegova majka, Henrijeta, ušla je kod njega u sobu i zatekla ga kako zrncima šećera hrani poslednje muve u kući koje su preživele hladnu jesen.
“Bruno”, pitala je, “zašto to radiš?”
“Tako će skupiti snage za zimu”.
Bruno Šulc, poljski jevrejski pisac, rođen je 1892. godine u gradu Drohobiču, u Galiciji, tada delu austrougarske carevine, a danas u Ukrajini. Opus mu je nevelik: pretekle su samo dve zbirke priča i par desetina eseja, članaka i prikaza, zajedno sa slikama i crtežima. Ali ova dela sadrže ceo jedan svet. Njegove dve knjige, Prodavnice cimetove boje (1934, u prevodu na engleski objavljena kao Ulica krokodila) i Sanatorijum u senci peščanika (1937), čine fantastični univerzum, ličnu mitologiju jedne porodice, a napisane su jezikom nabijenim životom, jezikom koji je i sam glavni lik njegovih priča i jedini je oblik u kom one mogu da postoje.
Šulc je pisao i roman pod nazivom Mesija, izgubljen tokom rata.
Niko ne zna šta je bilo u njemu. Sreo sam jednom čoveka kome je Šulc pokazao uvodne rečenice. Ono što je pročitao bio je opis jutra kako se pomalja nad gradom. Svetlo postaje jače. Tornjevi i zvonici. Dalje nije video. Po objavljivanju njegove prve knjige, Šulca je poljski književni establišment odmah prepoznao kao retko talentovanog pisca. Kako su godine prolazile, postao je ličnost za koju su se jako zainteresovali čitaoci i pisci širom sveta.
Pisci poput Filipa Rota, Danila Kiša, Sintije Ozik i Nikol Kraus pisali su o njemu, po njemu gradili likove u svojim knjigama ili su menjali i ponovo ispisivali njegovu životnu priču. Oreol satkan od čuda i tajanstva stalno isijava oko njegovog dela i biografije. “Bio je jedan od onih ljudi na koje je vrhovni Bog položio ruku dok su spavali tako da su saznali ono što ne znaju, tako da su ispunjeni predosećanjima i slutnjama, dok su im odblesci dalekih svetova promicali preko sklopljenih kapaka”, pisao je Šulc o Aleksandru Velikom u svojoj priči “Proleće” (u prevodu Seline Vjenjevske). Ali isto to bi se lako moglo reći i za Šulca. A možda i za nas, njegove čitaoce, dok nam se njegove priče probijaju do uma.
Izgleda da svako ko voli Bruna Šulca ima svoju ličnu priču o otkriću. Meni se to dogodilo malo nakon što sam objavio svoj prvi roman, Osmeh jagnjeta. Novi pisac ponekad je kao nova beba u familiji. Dolazi iz nepoznatog, a njegova familija mora da pronađe načina da se poveže s njim, da ga učini bar malo manje “opasnim” u svojoj novini i tajanstvenosti. Rođaci se nagnu nad kolevku novorođenčeta, pažljivo ga zagledaju i kažu: “Vidi, vidi, ima nos kao čika Jakob! Brada mu je baš kao tetka Malkina!” Nešto slično dešava se kada postanete pisac. Svi požure da vam kažu ko je uticao na vas, od koga ste učili i, naravno, od koga ste krali.
Jednom me je telefonom pozvao čovek po imenu Danijel Šilit, poljski Jevrej koji se preselio u Izrael. Pročitao je moju knjigu i rekao: “Očigledno je da je Bruno Šulc mnogo uticao na vas”.
Bio sam mlad i ljubazan i nisam se raspravljao sa njim. Istina je da, sve do tada, nisam pročitao nijednu jedinu Šulcovu priču. Ali, posle tog telefonskog razgovora, pomislio sam da bi trebalo da pokušam da nađem neku od njegovih knjiga. I ispalo je da sam iste te večeri, u kući svojih prijatelja, naišao na knjigu njegovih sabranih priča prevedenih na hebrejski. Pozajmio sam je i pročitao. Pročitao sam celu knjigu za samo nekoliko sati. Čak mi je i danas teško da opišem trnce koji su me proželi.
Sklopio sam knjigu. Osećao sam se kao premlaćen. Kao da padam u bezdan gde su takve stvari moguće.
Pisac ne može uvek da tačno odredi trenutak u kom je knjiga proklijala u njemu. Na kraju krajeva, osećanja i misli akumuliraju se godinama, sve dok ne sazru i izbiju kroz čin pisanja. A opet, iako sam godinama želeo da pišem o Šoa, upravo su te dve rečenice, ti poražavajući primeri nacističke sintakse i pogleda na svet – “Ubio sam tvog Jevreja”, “U redu, sad ću ja da odem i ubijem tvog Jevreja” – bile kap koja je prelila čašu, elektrošok koji mi je potakao varnicu da napišem roman Vidi pod: ljubav.
Mnogi Šulcovi poštovaoci znaju priču koju sam upravo ispričao o okolnostima njegove smrti. Poljski pisac i pesnik Ježi Ficovski, jedan od najvećih izučavalaca Šulcovog života i dela, u knjizi Regioni velike jeresi opisuje kako je, malo pred masakr na Crni četvrtak 1942. godine u Drohobiču, oficir Gestapoa Feliks Landau upucao Jevreja, zubara po imenu Lev, koji je bio pod “zaštitom” Karla Gintera, drugog oficira Gestapoa. Između Landaua i Gintera je neko vreme već bilo razmirica i ubistvo je potaklo Gintera na osvetu. Pošto je rekao šta namerava, otišao je da potraži Šulca, Jevreja pod Landauovom zaštitom. Koristeći se akcijom Crni četvrtak, upucao je Šulca na uglu Čakijeve i Mickijevičeve ulice. “Prema svedočenju nekoliko stanovnika Drohobiča”, piše Ficovski, “kada je sreo Landaua, Ginter je trijumfantno izjavio: ‘Ubio si mog Jevreja – ja sam ubio tvog'”.
Ovo je kanonska verzija priče. Ali postoje i neki koji veruju da je, iako je Šulc zaista ubijen u drohobičkom getu, taj užasni obračun izmišljen, da je legenda. Rasprava o Šulcovoj smrti traje decenijama. Očigledno ne postoji način da se ova tema razreši, niti očekujem da će još jedan dokaz, poput svedočanstva koje ću ovde preneti, sve to okončati.
Još u vreme kada sam shvatio da ću biti pisac znao sam i da ću pisati o Šoa. A što sam postajao stariji bio sam sve sigurniji da neću zaista razumeti svoj život u Izraelu, kao osobe, kao oca, kao pisca, kao Izraelca, Jevreja, sve dok ne razumem život koji nisam živeo – u vreme Šoa, u prostoru Šoa. Želeo sam da otkrijem šta je to u meni što bih mogao da iskoristim da se suprotstavim nacističkom pokušaju brisanja. Kako da očuvam ljudsku iskru u sebi u stvarnosti potpuno kreiranoj tako da je uništi?
Danas mogu da kažem da mi je Šulcovo pisanje pokazalo kako da pišem o Šoa, a u izvesnom smislu i kako da živim posle Šoa. Pojave se ponekad takvi trenuci milosti: otvorite knjigu pisca kog ne znate i iznenada osetite kako prolazite kroz magnetsko polje koje vas usmerava u drugom pravcu, kako pokreće vrtloge kakve teško da ste ranije osetili i ne umete da ih imenujete. Čitao sam Šulcove priče i osetio kako izbija život iz njih. Na svakoj stranici je bujala vitalnost, a život zanosio, odjednom dostojan svog imena; i to se dešavalo u svim slojevima svesnog i nesvesnog, u snovima, u iluzijama, kao i u košmarima. Osećao sam moć tih priča da me ponovo ožive, da me uznesu iznad osećaja paralize i očaja kakvi su me neumitno obuzimali svaki put kada bih pomišljao na Holokaust ili dolazio u dodir sa aspektima ljudske prirode koji su na kraju dozvolili da se on dogodi.
U priči “Manekeni” je Šulc pisao o svom ocu, prodavcu odeće:
Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vraćale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje ćemo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi.[1]
Nema preciznije definicije samog Šulcovog pisanja, njegovog neprestanog traganja za “metafizičkom srži” stvari, ali i njegove hrabrosti i sposobnosti da začas promeni ugao posmatranja i vrati se, u poslednjem trenutku, na najironičniji i dvosmisleni način, Regionima velike jeresi.
U tome je snaga ovog pisca koji nema iluzija o samovoljnoj, haotičnoj i nasumičnoj prirodi života, a ipak je odlučan u tome da život, podjednako neodređeno i ravnodušno postojanje, natera da se preda, da se širom otvori i razotkrije jezgro značenja skriveno u njegovim dubinama. Dodao bih: jezgro čovečnosti.
Ali iako je Šulc veliki vernik u neki značaj ili smisao ili zakon koji pokreće i reguliše sve na svetu – ljude, životinje, biljke, čak i nežive objekte kojima često dodeljuje, uz izvestan osmeh, duše i želje – on je i dalje spreman da se iznenada otrgne iz te vere i potpuno je porekne, uz neku vrstu bezdanog, demonskog očaja kakav nam samo pojačava osećaj njegove suštinske usamljenosti i predosećanja da za tog čoveka nije bilo utehe na svetu.
18. 3. 2020.
Bruno Šulc, Prodavnica cimetove boje 7 deo (kraj )
Bubašvabe
Bilo je to za vreme sivih dana koji su došli posle sjajnog šarenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teške nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiromašenim pejzažom. Oca tad već nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog ptičjeg domaćinstva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku spuštenih zavesa stajao je tamo, kao za života, na jednoj nozi, u pozi budističkog mudraca, a njegovo gorko, sasušeno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodušnosti i abnegacije. Oči su mu ispale, a kroz isplakane, suzne očne duplje prosipala se piljevina. Samo su rožnate egipatske izrasline na snažnom golom kljunu, i na goloj šiji, izrasline i žlezde bledoplave boje davale toj staračkoj glavi nešto dostojanstveno, hijeratično.
Njegovu perjanu rizu su ved na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo perje, koje je Adela jednom nedeljno čistila zajedno sa bezimenom prašinom sobe. Na olinjalim mestima se videlo grubo platno za džakove, iz koga su virile kučine. Potajno mi je bilo žao što je majka sa takvom lakoćom prešla na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga nije volela –mislio sam –a pošto otac nije ukorenjen u srcu ni jedne žene, nije zato mogao urasti ni u kakvu realnost pa je večito lebdeo na periferiji života, u polurealnim regionima, na ivicama stvarnosti. Nije bio zaslužio čak ni poštenu građansku smrt–mislio sam –sve je kod njega moralo biti čudno i sumnjivo. Odlučio sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to teški zimski dan i od jutra je ved sipilo meko paperje sumraka) majka je imala migrenu i ležala sama na sofi u salonu.
U toj retko posećivanoj, svečanoj sobi od vremena očevog nestanka vladao je uzorni poredak, koji je Adela održavala voskom i četkom. Nameštaj je bio pokriven navlakama; sve stvari su bile podređene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao držati u stezi. To je bio element svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao bučni razred gimnazijalki, pred očima pun pobožnosti, a iza leđa razvratne samovolje. Te oči su po ceo dan svrdlale i bušile rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trepčući, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i šapatom, rasipale se kao leptiri oko lampe, udarale šarenom gomilom u mutna, staračka ogledala odvikla od kretanja i veselosti, zavirivale kroz ključaonice. Čak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom ležala na sofi, nisu mogle da se uzdrže, namigivale su, davale međusobno znakove, govorile nemim, šarenim alfabetom, punim tajnih značenja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava zavera iza mojih leđa. S kolenima pritisnutim uz majčinu sofu, ispitujući sa dva prsta kao rasejan, fini materijal njene domaće haljine, rekao sam kao uzgred: „Hteo sam ved odavno da te zapitam: je li istina da je to on?” Iako čak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila oči. Namerno sam pustio da prođe jedan trenutak, da bih malo uživao u njenoj zbunjenosti, posle čega sam sasvim mirno, savlađujudi gnev koji je rastao, upitao: „Kakav smisao onda imaju sve te spletke i laži, koje seješ unaokolo o ocu?”
Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, počele su ponovo da se sređuju. „Kakve laži?” upitala je žmirkajući očima, koje su bile prazne, nalivene plavetnilom, bez beonjača. „Znam ih od Adele”, rekao sam, „ali mi je poznato da potiču od tebe; hoću da znam istinu.”
Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavajući moj pogled, pobegoše u kut oka. „Nisam lagala”, rekla je, a usta joj nabubriše i istovremeno postadoše mala. Osetio sam da koketira sa mnom kao žena sa muškarcem. „Ono sa bubašvabama je istina –i sam se sećaš...” Zbunio sam se. Doista, sedao sam se te invazije bubašvaba, te poplave crnih rojeva, koja je ispunjavala noćnu tamu paučjom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti bubašvaba, iz svake pukotine na podu mogla je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti očevi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimajući ni jelo ni piće, sa pečatima groznice na licu, s grčem gađenja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost nijedan organizam ne može dugo izdržati. Strašno gađenje je izmenilo njegovo lice u ukočenu tragičnu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale ležeći, napete kao tetive, u večnom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedišta, kao bez očiju jurio u ugao sobe i već dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna bubašvaba očajnički prebirala gužvom svojih nogu. Tada bi Adela došla u pomoć ocu bledom od užasa i oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u čabrici. Već tada ne bih međutim znao reći da li su mi te prizore usadila Adelina pričanja, ili sam sam bio njihov svedok. Moj otac tada već nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od opčinjenosti gađenja. Umesto da se odvoji od strašne atraktivne snage te potčinjenosti, moj otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve više se uplitao u nju. Žalosne posledice nisu dozvolile da se dugo čeka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas ispunili strahom i tugom. Očevo držanje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog uzbuđenja se ugasila. U pokretima i mimici počeli su se otkrivati znaci nečiste savesti. Počeo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. Često sam ga viđao kako zamišljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju kože, noktiju, na kojima su počele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubašvaba.
Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je noću opčinjenost udarala na njega snažnim jurišima. Kasno noću sam ga viđao u svetlosti sveće koja je stajala na podu. Moj otac je ležao na zemlji nag, išaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim crtežom anatomije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošću averzije, koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim, komplikovanim kretnjama čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje bubašvabinih ceremonijala.
Od tog vremena smo se odrekli oca. Sličnost sa bubašvabama je svaki dan bila sve veća –moj otac se pretvarao u bubašvabu.
Počeli smo da se navikavamo na to. Viđali smo ga sve ređe, po cele nedelje je nestajao negde na svojim bubašvabskim putevima –prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se izjednačio sa tim crnim neobičnim plemenom. Ko je mogao reći da li još živi negde u nekoj pukotini poda, da li je noću trčao kroz sobe, umešan u bubašvabske poslove, ili je možda bio među onim mrtvim insektima, koje je Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i naježene nogama i sa gađenjem skupljala na đubrovnik i izbacivala?
–Pa ipak –rekao sam zbunjen –siguran sam da je taj kondor on. –Majka me pogleda ispod trepavica: „Nemoj da se mučiš, dragi –već sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao akviziter –pa znaš da ponekad dolazi noću kući, da bi pre svanudća otputovao dalje.”
Bura
Te duge i prazne zime tama je u našem gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom. Očevidno i suviše dugo nije čišćeno na tavanima i u ostavama stareži, gomilani su lonci na loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca.
Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim šumama tavanica i krovova mrak je počeo da se izrođava i divlje previre. Tamo su počeli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja, ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne noći falange lonaca i boca nisu narasle pod prostranstvima pokrivenim šindrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod.
Tavani, izbačeni iz tavana, širili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim špalirima, a preko njihovih prostranih odjeka pretrčavale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih jaraca, koji su se spuštali na jelova kolena da bi izašavši na slobodu napunili noćna prostranstva galopom slemena i larmom rogova i pošava.
Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vrčeva, istekle kroz noć. Njihove crne, svetlucave, hučne gomile opsedale su grad. Po noćima je vrveo taj taman žagor posuđa i navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadrživa najezda larmadžija muzlica i buncavih čabrica.
Tutnjeći danima, uzdizala su se vedra, bačve i vrčevi, njihale su se glinene kace grnčara, stari šeširi i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdižući se u nebo stubovima koji su se raspadali.
I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, nevešto mleli u drvenim usnama mucanje psovki i uvreda, huleći blatom preko cele noći, dok nisu dohulili i dopsovali svoje.
Primamljeni zvekom posuđa, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su išli karavani, stigli modni tabori vetra i stali iznad noći. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, počeo je da silazi u modnim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom koja je besnela tri dana i tri nodi...
* * *
–Danas nedeš idi u školu –rekla je ujutru majka –strašan je vetar napolju. –U sobi je lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Peć je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio zatvoren ceo čopor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu, krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantastično naduvene obraze.
Potrčao sam bos prema prozoru. Nebo je uzduž i popreko bilo izduvano vetrovima. Srebrnasto belo i široko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da de pući, strašnim brazdama, kao ohlađene žile cinka i olova. Podeljeno na energetična polja i drščući od napona, bilo je puno prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure, koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejzaž snagom.
Nije se videla. Poznavali su je po kudama, po krovovima, na koje je naletala kao furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih ulazila ta snaga.
Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pustoš, čitave delove trga čistila do trunčice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i lepršao, držeći se ugla neke kude, usamljeni čovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispupčava i sjaji praznom delom pod njenim modnim preletima.
Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, žute i ljubičaste tragove, daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni nestrpljivosti i očekivanja. Oni u koje je bio ušao vetar, dizali su se u nadahnuću, prerastali susedne kuće i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogavši duže da zadrže modni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I ponovo su se druge kuće dizale sa krikom, u grču vidovitosti i predskazivale.
Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih proročanstava, i vikale, vikale.
Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najviše zidove predgrađa. Penjali su se jedan na drugi i rasli, ukočeni od straha i zaprepašćeni. Daleki, hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama.
Toga dana nismo ručali, jer se vatra u kuhinji vradala u klubetima dima u odaju. U sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgrađu je izbio požar i naglo se počeo širiti. Majka i Adela su počele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti.
Naišla je noć.Vetar je dobio u snazi i žestini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo prostranstvo. Sada ved više nije posećivao kuće i krovove, ali je iznad zgrada podigao višespratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog lavirinta je pucao čitavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao duge anfilade, a zatim puštao da se sruše ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se još više, uobličavajući sam bezoblični kraj svojim nadahnućem.
Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zvečale. Okna su se sjajila debelim odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne nodi. Setili smo se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je otišao u radnju, gde ga je iznenadila nepogoda, presecajući mu povratak
–Ceo dan ništa nije jeo –jadikovala je majka. Stariji pomoćnik Teodor primio se da krene u noć i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridružio toj ekspediciji.
Uvijeni u velika medveđa krzna, stavili su u džepove pegle i avane, balast koji je imao da spreči da ih vetar odnese.
Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u nod. Tek što su pomoćnik i moj brat sa podignutim kaputima zakoračili jednom nogom u mrak, noć ih je progutala odmah na pragu kuće. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se čak nije video ni fenjer koji su bili uzeli sa sobom.
Progutavši ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su pokušavale da ponovo raspale vatru u kuhinji. Šibice su se gasile, kroz vratašca su se vraćali pepeo i čađ. Stajali smo pod vratima i osluškivali. U jadikovkama vetra su se mogli čuti svi glasovi, ubeđivanja, dozivi i časkanja. Činilo nam se da čujemo dozivanje u pomoć oca zalutalog u buri, čas opet da brat i Teodor bezbrižno časkaju pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji su bili utonuli do pazuha.
Ušli su zadihani u trem zatvarajući s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali da se oslone o ragastov, tako da je vetar snažno jurišao od kapije. Najzad su spustili zasun i vetar je pojurio dalje.
Haotično su pričali o noći, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala na vazduh. Žmirkali su očima na svetlu; njihove oči još pune noći cedile su tamu posle svakog udara kapaka. Nisu mogli da dođu do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispremeštane.
Majka je sumnjala da lažu. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih četvrt sata stajali u mraku pod prozorom, uopšte se ne udaljavajući. A možda zaista trg i grad nisu postojali, a vetar i noć okruživali su našu kuću samo tamnim kulisama, punim zavijanja, fijuka i jauka. Možda uopšte nisu postojala ta ogromna i tužna prostranstva, koja nam je vetar sugerisao, možda uopšte nije bilo tih žalosnih lavirinata, tih drumova sa mnoštvom prozora i hodnika, u koje je svirao vetar kao u dugačke crne flaute. Sve više se u nama učvršćivalo ubeđenje da je cela ta bura bila nodćna donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa podražavala tragične beskraje, kosmičko beskućništvo i samoću vetra.
Sada su se sve češće otvarala vrata trema i puštala gosta uvijenog u kabanicu i šalove. Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom izbacivao iz sebe priče, haotične iskidane reči, koje su fantastično povedavale, lažno preterivale beskraj noći. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog ognjišta, preko široke nadstrešnice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata.
Na tim stepenicama je sedeo stariji pomoćnik Teodor i osluškivao kako tavan svira na vetru. Čuo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i opušta se kao ogromna pluda, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprotstavljao se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, širio se šumom greda, punim stostrukog eha i hučao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet u zvučnom avanu. Tetka Perazja nam je došla u posetu. Sitna, živahna i puna preduzimljivosti, s čipkom crnog šala na glavi, počela se vrteti po kući pomažući Adeli. Adela je očerupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila gužvu hartije i široki jezici vatre leteli su od nje u crnu čeljust. Adela je, držeći ga za šiju, podigla petla iznad vatre da na njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka Perazja poče svađati, psovati i grditi. Tresući se od besa, pretila je rukama Adeli i majci. Nisam shvatao šta hoće, a ona je padala u sve veći gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i psovki. Izgledalo je da de se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da de se raspasti, podeliti, razbeći na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele bubašvabske jurnjave. Mesto toga počela je naglo da se smanjuje, grči, i dalje razbarušena i raspadajući se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su ležala drva za ogrev i, psujući i kašljući, počela je grozničavo da prebire zvučne cepanice dok nije našla dve tanke, žute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbuđenja, izmerila prema nogama, posle čega se popela na njih, kao na štule, i počela da hoda na tim štakama, lupajući po daskama, da trči tamo i amo duž kose linije poda, sve brže i brže, zatim je ustrčala na jelovu klupu, hramljudći na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa tanjirima, zvučnu, drvenu policu koja je okružavala zidove kuhinje, istrčala po njoj, balansirajući na štakama, da najzad negde u uglu, smanjujući se sve više, pocrni, sklupča se kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadid pepela, skruši u prah i ništa.
Svi smo stajali bespomoćni pred tom ludačkom furijom besa, koja je sama sebe mučila i žderala. Sa žaljenjem smo posmatrali tužni tok toga paroksizma i sa izvesnim olakšanjem se vratili našim poslovima kad je taj žalosni proces dostigao svoj prirodni kraj.
Adela je ponovo zazvonila avanom tucajući cimet, majka je nastavila prekinuti razgovor, a pomoćnik Teodor, osluškujući tavanska proročanstva, pravio je smešne grimase, visoko podizao obrve i smejao se za sebe.
Noć velike sezone
Svi znaju da u nizu običnih, normalnih godina osobenjačko vreme rađa iz svoje utrobe druge godine, neobične godine, godine-odrode, kojima –kao šesti, mali prst na ruci –izrasta ponekad trinaesti, lažni mesec.
Govorimo lažni jer on retko kada dostiže pun razvoj. Kao kasno začeta deca, on zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran.
Za to je kriva staračka neuzdržljivost leta, njegova raspusna i kasna životnost. Dešava se ponekad da avgust prođe, a staro debelo stablo leta rađa i dalje po navici, pušta iz svoje truleži te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, dane-kočanje prazne i ne za jelo –dane bele, začuđene i nepotrebne.
Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli međusobno, kao prsti nakazne ruke, pupoljeći i složeni u šipak.
Drugi te dane upoređuju sa apokrifima, potajno umetnutim između poglavlja velike knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim neštampanim stranicama, na kojima oči site načitane i pune sadržine mogu da krvare slikama i gube boje na tim praznim stranicama, sve bleđe i bleđe, da bi se odmorile na njihovoj praznoći, pre no što budu uvučene u novi lavirint događaja i poglavlja.
Ah taj stari, požuteli roman godine, ta velika knjiga, kalendara koji se raspada! Leži tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadržaj dalje raste između korica, diže se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva laži, od izmišljanja i maštanja, koji se u njoj množe. Ah, i pišući ove naše priče, nižući te događaje o svom ocu na iskorišćenoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da dće one jednoga dana neprimetno urasti među žute listove te najveličanstvenije knjige u raspadanju, da će ući u veliko šuštanje njenih stranica, koje de je progutati.
Ono o čemu ćemo ovde govoriti, dešavalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku ruku lažnom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara.
Jutra su tada bila čudnovato opora i sveža. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po sasvim novom mirisu vazduha, po drukčijoj konzistenciji svetla videlo se da se ušlo u drugu seriju dana, u novu okolinu Božje godine.
Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i sveže kao u još novom i praznom stanu, punom mirisa, laka, boja, stvari početih i neisprobanih. S čudnim uzbuđenjem smo probali novi odjek, radoznalo smo ga načinjali, kao u hladno i trezno jutro kolač uz kafu uoči puta.
Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvođenoj odaji, kao košnica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja ljuštile slojevima papira, pisama i faktura. Iz šuštanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je mrežasta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog premeštanja svežnjeva obnavljala se u vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi apoteoza u vidu fabričkog grada, viđenog iz ptičje perspektive, naježenog dimnjacima koji su se pušili, opkoljenog redovima medalja i okruženog izvijenim i uvrnutim i pompatičnim et i Comp.
Tamo je sedeo moj otac, kao u ptičarniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura šuštali su svežnjevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara.
Unutrašnjost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna, ševiota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje, narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, množio se i zasićavao modni kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve više se širio na policama, kao na galerijama nekog velikog pozorišta, dopunjujući se još i umnožavajući svakog jutra novim tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladnoćom stenjući unosili na medveđim plećima bradati nosači u isparenjima jesenje svežine i votke. Pomoćnici su istovarili te nove zalihe zasićujućih plavih boja i ispunjavali njima, brižljivo kitovali pukotine i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih boja jeseni, poređan u slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvučnim stepenicama, po gamama svih oktava boja. Počinjao je odozdo i plačno i nesmelo probao altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko plavetnilo i rastudi uvis sve širim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih šuma i do pliša šumnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, riđih boja i sepija ušao u šuštavu senku vrtova što venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha truleži u dubinama jesenje nodi i do gluve pratnje najtamnijih basova.
Moj otac je išao duž arsenala suknene jeseni i umirivao i stišavao te mase. Hteo je što duže da održi u celini te rezerve magacioniranog šarenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, osećao da će doći vreme i da će jesenji vetar, pustošni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada će oni popustiti i ništa neće biti u stanju da zadrži njihov izliv, te potoke šarenila, kojim de jurnuti na ceo grad.
Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su oživljavale. U šest sati po podne grad je procvetavao groznicom, kude su dobijale crvene pečate, a ljudi su išli oživljeni nekom unutrašnjom vatrom, s očima koje su bleštale nekom svečanom, lepom i zlom groznicom.
U sporednim uličicama, tihim ćorsokacima, koji su se već pružali u večernji deo, grad je bio pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, bučno i besmisleno. Prislanjali su male mehuriće na usta, da bi ih naduvali i naglo su drečećeći pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogušeni glupom petlovskom maskom, crvenom i raspevanom, kao šarene jesenje fantastične i apsurdne maškare. Izgledalo je da se tako naduvena i raspevana dižu u vazduh u dugim šarenim lancima i da će kao jesenja jata ptica preletati preko grada –fantastične flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se s vikom vozila na malim bučnim kolicima, koja su svirala šarenim kloparanjem točkova i spuštala se niz ulicu sve do nisko razlivene, žute večernje rečice, gde su se raspadala u krš kružića, točkića i štapića.
I dok su dečije igre postajale sve bučnije i zapletenije, crveni pečati grada su postajali tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet počinjao da vene i crni i iz njega se brzo izdvajao lebdedi sumrak, kojim su se zaražavale sve stvari. Izdajnički i otrovno se širila ta zaraza sumraka unaokolo, išla je od stvari do stvari, a čega se dotakla, to je odmah gnjilo, crnelo, raspadalo se u trulež. Ljudi su bežali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala ta guba, izbijala u tamnim ospama po čelu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim, bezobličnim pegama, i išli dalje, sad već bez crta, bez očiju, gubeći usput masku za maskom, i sumrak je vrveo od tih napuštenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve počinjalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se ljuštila u velikim komadima, bolesnim krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u ništa u tom tihom haosu, u panici brzog raspadanja, u visini se održavao i sve više rastao dutljivi alarm sunčeva odsjaja, koji je podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih ševa koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala noć –velika noć, koja je još rasla od udaraca vetra, koji su je širili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila su jasno izbušena gnezda: dućani –veliki, šareni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca. Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haotični obred jesenjih kupovina, pun osobenjačkog ceremonijala.
Ta velika, talasava jesenja noć, još veća usled senki, raširena vetrovima, krila je u svojim naborima svetle džepove, kesice sa šarenim sitnicama, sa šarenom robom čokoladica, keksa, šarenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija šećera, drečavo tapetirane reklamama za čokoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola, trubica, vafli i šarenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, čegrtaljke bezbrižnosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene noći.
Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bučnom neredu, u struganju hiljadu nogu, u žagoru hiljada usta –rojevito, zamršeno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada. Tako je tekla ta reka, puna žagora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom, isečena daskanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje.
Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak –glave –čegrtaljke, ljudi –klepetuše.
Moj otac je išao nervozan i šaren od pečata, blistavih očiju, po jasno osvetljenom dućanu i osluškivao.
Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo šum grada, prigušena graja gužve koja je tekla. Nad tišinom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovišta. Pusti, veliki pod je pucketao u tišini i u tom svetlu broja uzduž i u širinu svoje sjajne kvadrate, šahovske ploče velikih tabli, koje su u tišini međusobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj čas ovde, čas onde glasnim treskom. Zato su sukna ležala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj mekodi i za očevim leđima izmenjivala poglede duž zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake sporazumevanja. Otac je osluškivao. Njegovo uvo u toj noćnoj tišini kao da se izduživalo i razgranjavalo kroz prozor: fantastični koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu nodi.
Osluškivao je i čuo. Sa sve većim nemirom je slušao daleku plimu gomila, koje su nadolazile. Preplašeno se osvrtao po pustoj radnji. Tražio je pomoćnike. Ali ti tamni i riđi anđeli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale da poplave tišinu radnje pljačkaškom bučnom gomilom i između sebe podele, izlicitiraju celu tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru.
Gde su bili pomoćnici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne, suknene šančeve? Otac je u svojoj bolesnoj mašti sumnjao da greše negde u unutrašnjosti kude sa kćerkama ljudi. Stojeći nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim očima u svetloj tišini radnje, unutrašnjim sluhom je osećao šta se dešavalo u unutrašnjosti kuće, u zadnjim komorama tog velikog šarenog fenjera. Kuda se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomoćnika sa Adelom kroz sve puste i jasno osvetljene sobe, stepenicama na dole, stepenicama na gore, dok im nije izmakla i upala u svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem.
Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspoložena, nasmejana, trepčući velikim trepavicama. Pomoćnici su se kikotali, čučeći pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u veliku, crnu noć, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u tišini masnom glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala
svoje šareno, našminkano lice sa treptavim očima. Tražila je pomoćnike u tamnom dvorištu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno, ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj opšivnici ispod prozora duž zida sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i očajanja, ali u tom trenutku žagor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, raspričanim licima, koja su pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i skoči na tezgu. I dok je gomila u jurišu osvajala tu tvrđavu i u bučnoj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio šumom anđela, koji su žurili u pomć, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile.
–Jakube, trguj! Jakube, prodaji! –vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana, rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj otac priznade da je pobeđen, saskoči sa visoke opšivnice i vičući krenu prema barikadama sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istrčao je kao prorok borac na suknene šančeve i počeo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod modnih bala vune i pokretao ih s mesta, podvlačio se pod ogromne bale sukna i podizao ih na tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijajući se hučno u vazduhu u ogromne zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom Mojsijevog štapa.
Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle širokim rekama. Isticala je šarena sadržina polica, rasla, množila se i plavila sve tezge i stolove.
Zidovi radnje su nestali pod moćnim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim gorskim lancima, koji su se uzdizali u modnim masivima. Otvarale su se široke doline među gorskim padinama i u širokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se raširila u panoramu jesenjeg pejzaža, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je otac preko nabora i dolina fantastičnog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama proročanski raširenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnuća.
A dole u podnožju tog Sinaja, izraslog iz očevog gneva, gestikulisao je narod, psovao i slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukrašavali se šarenim suknima, uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haotično i mnogo.
Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izdužen gnevom, i sa visine modnom rečju grmeo na idolo-poklonike. Zatim, nošen očajanjem, penjao se na visoke galerije ormana, ludački jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen prizorima bestidnog razvrata koji je osedao za leđima u unutrašnjosti kuće. Pomoćnici su upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i držeći se za balustrade, obuhvatili su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala očima i vukla za sobom vitke noge u svilenim čarapama.
Dok je moj otac, zaprepašćen odvratnošću greha, urastao gnevom svojih gestova u grozu pejzaža, dole se bezbrižni narod Baala predavao raspusnoj veselosti. Neka parodistična strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla tražiti ozbiljnost od njih, od toga naroda čegrtaljki i klešta za krckanje oraha! Kako je bilo moguće zahtevati razumevanje za velike očeve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru reči! Gluvi za gromove proročanskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrtače postavljene krznom čučali su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljajući brbljivo i sa smehom o osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu pejzaža, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala.
Na drugom mestu su stajali Jevreji u šarenim halatima, u velikim krznenim kalpacima pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima koje su izmenjivali, bio je sjaj nasmešene ironije. Između tih grupa vrzmao se običan narod, amorfna gomila, rulja bez lika i
individualnosti. On je na neki način ispunjavao praznine u pejzažu, zastirao tle zvonicima i čegrtaljkama besmislenog pričanja. Bio je to element budala, razigrana gomila polišinela i arlekina, koji je –sam bez ozbiljnih trgovačkih namera –svojim šeretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde počele praviti.
Postepeno ipak, pošto bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama. Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske noći.
Za to vreme su se gradski oci, muževi velikog Sinhedriona, šetali u grupama punim ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Razišavši se po ovom celom velikom brdovitom predelu, išli su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo teško i tamno nebo, izborano i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva.
Svetlo lampe stvaralo je veštački dan u ovom predelu –dan čudan, dan bez zore i večeri.
Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao široki predeo koji je jesen osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama čamaca sedela su po dva ribara, bacajući mreže u vodu. Na obalama su dečaci nosili koševe na glavama, pune nemirnog, srebrnog lova.
Tada je video kako grupe putnika u daljini dižu glave prema nebu, pokazujući nešto podignutim rukama.
I odmah se nebo prekrilo rojem neke šarene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo čudnim narodom ptica, koje su kružile i šestarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvišenim letom, lupom krila, veličanstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode nepomično plovile na mirno raširenim krilima, druge, nalik na šarene perjanice, na varvarske trofeje, teško i nezgrapno su lupale krilima, da bi se održale na talasima tople aure, najzad poslednje, bedni konglomerati krila, moćnih nogu i oskubenih šija, podsedale su na rđavo ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina.
Među njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i fantastičnih životinja, koje su kružile, obilazile se i ponovo vradale u šarenim elipsama.
Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispružio ruke, dozivajući ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one ptičje generacije koju je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vraćalo, odrođeno i bujno, to neprirodno potomstvo, to degenerisano ptičje pleme, propalo u duši.
Izđikljalo glupo rastom, besmisleno povećano, iznutra je bilo pusto i bez života. Sva životnost tih ptica prešla je u perje, izrasla u fantastičnost. Bio je to kao neki muzej povučenih vrsta, starinarnica ptičjeg raja.
Neke su letele nauznak, imale teške, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave, pokrivene šarenim izraslinama, i bile slepe.
Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio ptičjem instinktu, toj vernosti učitelju, koju je ovaj izgnani ptičji rod negovao u duši kao legendu, da se najzad posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu otadžbinu.
Ali te papirne, slepe ptice nisu više mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom zakletvom, zaboravljenim ptičjim jezikom, nisu ga čule ni videle.
Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme, počeše gađati kamenjem u fantastično ptičje nebo.
Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinjući gestovima, nisu ga čuli, nisu ga videli. I ptice su padale. Pogođene kamenom, teško su se opuštale i venule još u vazduhu. Još pre no što bi pale na zemlju, već bi postale bezoblična masa perja.
U tren oka se visija pokrila tim čudnim, fantastičnim lešinama. Pre no što je otac stigao na mesto pokolja, ceo taj divni ptičji rod ved je ležao mrtav, razbacan po stenama.
Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiromašene generacije, svu smešnost njene jevftine anatomije.
Bile su to ogromne gužve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova duše. Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su podsećale na grbave, ćelave, krepale kamile. Trede su, najzad, najverovatnije bile od neke vrste hartije, prazne u sredini, a divno šarene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao ništa drugo do veliki paunovi repovi, šarene lepeze, u koje je na neshvatljiv način udahnut neki izgled života.
Video sam tužni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano već bojio bojama običnog jutra. U opustošenoj radnji najviše police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba. Među fragmentima ugaslog pejzaža, između srušenih kulisa noćnog dekora –moj otac je video pomodćnike kad su ustajali iza sna. Dizali su se između bala sukna i zevali na sunce. U kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamršene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskajući ga na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Mačka se kupala u suncu.
KRAJ
17. 3. 2020.
Bruno Šulc, Prodavnica cimetove boje- 6 deo)
Krokodilska ulica
Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisaćeg stola čuvao stari i lepi plan našeg grada.Bio je to čitav tom pergamentskih listova in folia koji su, prvobitno spojeni komadidima platna, činili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz ptičije perspektive.
Obešena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje široko razlivenih močvara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se pružalo na jug, najpre retko, zatim sve mnogobrojnijim lancima, šahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve bleđih, što su se više udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u još nediferenciranim kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama ulica, da bi se još bliže izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa oštrom izrazitošdu prizora posmatranih kroz dogled. Na tim bližim planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki haos ulica i ćorsokaka, oštru izrazitost opšivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i niše potapa u duboku sepiju senke. Komade i prizme te senke usecali su se kao komade saća meda u klance ulica, potapali u svojoj toploj, sočnoj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor među kućama, dramatizovali su i orkestrirali mračnom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku polifoniju.
Na tom planu, izrađenom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obično označavaju krajevi oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukrašenim rukopisima, za razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. Očevidno da se kartograf protivio da prizna da taj rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom.
Da bi se shvatila ta rezerva, moramo već sada obratiti pažnju na dvosmisleni i sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada.
Bio je to industrijsko-trgovački distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu poštedeli ni naš grad i pustili su korenje na komadiću njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon.
Dok je u starom gradu još vladala noćna, skrivena trgovina, puna svečane ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istrošeno tle grada, ižđikljao je ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jeftine, loše pretencioznosti. Tamo su se videle jeftine, loše zidane zgrade sa karikaturalnim pročeljima, oblepljene čudovišnim ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske kućice brzo su dobile slupane portale koji su, tek kad bismo ih malo izbliže pogledali, bivali demaskirani kao bedne imitacije velegradskih uređaja. Oštećena, mutna i prljava okna, koja su u talasavim refleksima lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutrašnjosti, pokrivenih paučinom i kučinama prašine na visokim policama i duž oderanih zidova koji su se rušili, udarali su tu na dućanima pečat divljeg Klondajka. Tako su se redale jedna za drugom radionice krojača, konfekcije, skladišta porculana, drogerije, berbernice. Njihova siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukružne natpise od pozladenih plastičnih slova CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND.
Starosedeoci grada držali su se podalje od toga kraja, naseljenog ološem, prostim narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim ništarijama, tom jeftinom varijantom čoveka koja se rađa u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u časovima niskog iskušenja dešavalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada poluslučajno zaluta u taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od iskušenja dobrovoljne degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake intimnosti, prljavog mešanja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih begunaca ispod zastave ličnog dostojanstva. Sve je tamo izgledalo podozrivo i dvosmisleno, sve je pozivalo tajnim znakom, cinički artikulisanim gestom, jasnim migom –na nečiste nade, sve je oslobađalo od okova nisku prirodu.
Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, primećivao čudnu osobenost tog dela grada: nedostatak boja, kao da u tom jeftinom i u žurbi izraslom gradu nije bilo moguće dopustiti sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim prospektima. Ta sličnost je prelazila granice obične metafore, jer ponekad, skitajući tim delom grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih oglasa, među koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive beleške, sumnjive ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbuđivanja fantazije, gonjene preko stranica i stubaca pornografske štampe.
Ulazilo se nekom krojaču da bi se poručilo odelo –odelo jeftine elegancije, tako karakteristične za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne mnogospratne police dižu se jedna nad drugom u neodređenu visinu te hale. Spratovi praznih polica odvode pogled uvis čak do tavanice koja može biti nebo –rđavo, bezbojno, oderano nebo tog dela grada. Međutim, dalji magacini, što se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdižu u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u visini, pod zamršenim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu građu ništavila. Kroz velike sive prozore, često išpartane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je unutrašnjost radnje već ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca senku i ne akceptuje ništa. Odmah se javlja neki mladić, iznenađujuće uslužan, gibak i neotporan, da zadovolji naše želje i obaspe nas jeftinom i lakom govorljivošću trgovačkog pomoćnika. Ali dok, pričajući, razvija ogromne bale sukna, meri, gužva i ukrašava beskrajnu traku materijala što protiče kroz njegove ruke, praveći od njegovih nabora nestvarne sakoe i pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao nešto nestvarno, privid, komedija, ironično nabačena zavesa na pravi smisao stvari.
Trgovačke pomoćnice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakterističnom za taj rejon škartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispitujući očima da li ona poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomoćnika) dozreva do odgovarajuće tačke. Pomoćnik se umiljava i prenemaže i ponekad čini utisak travestita. Dobijate želju da ga uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili uštinete za bledi napuderisan obraz, kad sa značajnim polupogledom skreće pažnju na zaštitni znak robe, znak sa providnom simbolikom.
Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren mladić, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim očima neobične zaštitne znakove, celu biblioteku zaštitnih znakova, kolekcionarski kabinet rafiniranog skupljača. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Uslužni pomoćnik otvara dalja skladišta, ispunjena do tavanice knjigama, crtežima, fotografijama. Te vinjete, ti crteži na stotine puta prelaze naša najsmelija maštanja. Takvih kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni naslućivali.
Prodavačice u radnji se sve češdće vrzmaju između knjiga, sive i papirnate, ali pune pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena u očima, iznenada istrčava iz njih u cik-cak liniji sjajnog bubašvabinog trka. Ali i u spaljenom rumenilu, u pikantnim piknjicama mladeža, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je rasa spečene, crne krvi. Ta boja isuviše intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu kišu pega, trag duvana, kao puhara sa uzbuđujućim, životinjskim mirisom. Za to vreme je opšta raskalašnost sve više odbacivala sve kočnice spoljašnje forme. Pomoćnik je, iscrpavši svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio na žensku pasivnost. Sada leži na jednom od mnogobrojnih otomana, ponameštanih između rejona knjiga, u svilenoj pidžami, koja otkriva ženski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred drugom figure i pozicije crteža sa naslovnih strana, druge ved počinje obuzimati san na provizornim krevetima. Pritisak na klijenta popušta. Puštaju ga iz kruga nametljivog interesovanja, ostavljaju ga samom sebi. Pomoćnice, zauzete razgovorom, ne obraćaju više pažnju na njega. Okrenute leđima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igrajući koketno sa obućom, izvode odozgo nadole po vitkom telu zmijsku igru udova, napadajući njom iza svoje nemarne neodgovornosti uzbuđenog posmatrača, koga su ignorisale. Tako su se povlačile, proračunato ulazile sve dublje, ostavljajući slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepažnje da izbegnemo nepredviđene posledice te nevine posete i da izađemo na ulicu.
Niko nas ne zadržava. Kroz hodnike knjiga između dugih polica časopisa i štampanih spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene uzdignute tačke vidi skoro cela dužina tog širokog puta sve do dalekih, nezavršenih zgrada železničke stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne kuće, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se samo na malom komadiću pred nama sve primerno slaže u tu istaknutu sliku velegradskog bulevara, dok se po stranama raspušta i oslobađa ta improvizovana maskarada i, nesposobna da izdrži u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i kučine, u skladište stareži nekog ogromnog pustog pozorišta. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironičan patos podrhtava na toj kožici. Ali daleko smo od želje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem znanju osećamo se uvučeni u jeftinu draž rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih kudica smenjuju se sa mnogostranim zgradama koje su, sagrađene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podnožju kuća teče reka naroda. Ulica je široka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, načinjen od nabijene gline, pun rupčaga, kaljuga i trave. Ulični saobraćaj ovog rejona služi za poređenje u ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i značajnim sjajem u oku. Ta siva gomila bez ikakve individualnosti je suviše obuzeta svojom ulogom i puna vrednoće u pokazivanju velegradskog izgleda. Međutim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smušenog, monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera čudne sitničavosti prožima celu tu sceneriju. Gomila teče monotono i, čudna stvar, kao da je nejasno vidite, prilike protiču u zamršenoj blagoj gužvi, ne dostižući do potpune jasnosti. Samo ponekad iz tog žagora mnogih glasova ulovite neki tamni, živi pogled, neki crni polucilinder duboko nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo nešto rekla, neku nogu ispruženu u koraku i tako ukočenu zauvek.
Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez kočijaša, koji sami jure po ulicama. Ne datu nema fijakerista, nego smešani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suviše velika važnost tačnom cilju vožnje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomislenošću kojom se sve ovde odlikuje. Često se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog koša, kako sa uzdama u rukama sa naporom izvode teški manevar obilaženja.
U tom delu grada postoje, takođe, i tramvaji. Ambicija gradskih vednika slavi tu najveći trijumf. Ali žalosno je videti ta kola, načinjena od papier mâché-a, sa zidovima iskrivljenim od dugogodišnje upotrebe. Često im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu videti putnici kako ukočeno sede i drže se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju gradski nosači. Ali najčudnija stvar je železnički saobraćaj na Krokodilskoj ulici.
Ponekad, u neodređeno vreme dana, negde pred kraj nedelje, može se primetiti gomila ljudi koja na okuci čeka na voz. Čovek nikad nije siguran da li de doći i gde će stati, i često se događa da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogući da usklade svoje poglede o stanici. Dugo čekaju i stoje u crnoj ćutljivoj gomili duž jedva vidljivih tračnica koloseka, s licima u profilu, kao niz bledih maski od hartije, isečenih u fantastičnu liniju zagledanosti. Najzad voz iznenada stiže, već je ušao iz bočne uličice, odakle je očekivan, nizak kao zmija, minijaturan, sa malom dahtavom, snažnom lokomotivom. Ušao je u taj crni špalir i ulica postaje tamna od tog niza vagona što seju ugljenu prašinu. Tamno stenjanje lokomotive i
dah čudne ozbiljnosti, pune tuge, prigušivana žurba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu železničke stanice u zimskom sumraku koji se brzo spušta.
Nesreća našeg grada je ažiotaža i preprodaja železničkih karata.
U poslednjem trenutku, kad voz već stoji na stanici, u nervoznoj žurbi vode se pregovori sa potkupljivim železničkim službenicima. Pre no što se ti pregovori završe, voz polazi praćen razočaranom gomilom koja se lagano kreće. Ova ga ispraća daleko da bi se najzad rasturila.
Ulica je za trenutak zagušena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha dalekih puteva –ponovo postaje svetla, širi se i kroz svoje korito ponovo propušta bezbrižnu monotonu gomilu šetača, koja putuje usred žagora duž izloga prodavnica, duž tih prljavih, sivih kvadrata, punih jeftine robe, velikih voštanih manekena i frizerskih lutaka.
Izazivački obučene, u dugim čipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su možda žene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u rđavim, pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vršak nosa.
Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odiše Krokodilska ulica. Nemamo potrebe da išta sebi uskraćujemo –misle ponosno –možemo sebi da dozvolimo i pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka žena u ovom delu grada kokota. I zaista dovoljno je obratiti pažnju na neku –i odmah se susreće taj lepljivi pogled, koji nas ledi divnom sigurnošću. Čak i učenice nose tu na neki karakterističan način svoje mašnice, na osobeni način gaze vitkim nogama i imaju tu nečistu manu u pogledu, u kojoj leži preformirana bududa pokvarenost.
Pa ipak –ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, brižljivo prikrivenu tajnu Krokodilske ulice?
Nekoliko puta u toku našeg izveštaja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini način davali smo izraza našim ogradama. Pažljivi čitalac neće biti nepripremljen na ovaj poslednji obrt stvari. Govorili smo o podražavajućem, nestvarnom karakteru tog dela grada, ali te reči imaju i suviše krajnje i odlučno značenje, da bi označile polovičan i neodređen karakter njegove stvarnosti.
Naš jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki način dozirali stepen realnosti, definisali njenu gipkost. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je što se u njemu ništa ne izvršava, ništa ne dostiže svoj definitivni oblik, svi započeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pređu izvesnu mrtvu tačku. Mogli smo već primetiti veliku bujnost i rasipništvo –u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje taj deo grada. Ceo on nije ništa drugo do fermentacija želja, prerano ižđikljala i zato nemoćna i prazna. U atmosferi preterane lakoće ovde klija svaka i najsitnija željica, prolazna napetost se diže i raste u praznu, naduvenu izraslinu, šiba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih, dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva priviđenja i hašiša. Nad celim delom grada diže se lenji i raskalašni fluid greha i kude, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na njegovom grozničavom telu, naježena koža na njenim febrilnim maštanjima. Nigde kao ovde se ne osećamo toliko ugroženi mogućnostima, potreseni bliskošću ispunjenja, pobledeli i nemoćni od divne preplašenosti ostvarenja. Ali na tome se i završava.
Prekoračivši izvesnu tačku napetosti plima se zadržava i povlači, atmosfera se gasi i precvetava, mogućnosti venu i raspadaju se u ništa, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju se u pepeo.
Večito ćemo žaliti što smo onda za trenutak izašli iz konfekcijske radnje podozrivog vladanja. Više nikada se nećemo vratiti u nju. Lutaćemo od firme do firme i grešiti stotinama puta. Obići ćemo desetine radnji, naići ćemo na sasvim slične, putovaćemo kroz špalire knjiga, prevrtati časopise i knjige, dugo i zamršeno konferisati sa pomoćnicima sa preterano mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji neće biti u stanju da shvate naše želje.
Zaplitaćemo se u nesporazume, dok se sva naša grozničavost i uzbuđenje ne izgube u nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi.
Naše nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge –maska, konfekcija je bila prava konfekcija, a trgovački pomodćnik nije imao nikakvih skrivenih namera. Ženski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvarenošću, prigušenom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu jevftinog ljudskog materijala takođe nedostaje bujni instinkti, nedostaju neobične i mračne strasti.
Krokodilska ulica je bila koncesija našeg grada na račun savremenosti velegradske pokvarenosti. Očevidno, nismo bili kadri nizašta drugo do za papirno podražavanje, za fotomontažu sastavljenu od isečaka starih, prošlogodišnjih novina.
Jama i klatno, Edgar Allan Poea
Impia tortorum longos hic turba furores Sanguinis innocui, non satiata, aluit. Sospite nunc patria, fracto nunc funeris antro, Mors ubi...
-
Kad su 1971. godine astronautičke misije Apolo 15 sleteli na Mesec ( navodno), jednu lunarnu formaciju nazvali su Maslačkov krate... -
KNJIŽEVNOST BLOG ATORWITHME -KNJIŽEVNOST arhiva ALEA Agualusa Jose Eduardo, Lični čudesnik Agualusa Jose Ed... -
.jpg)
Alekdsander Sulimov Miklos Radnoti Pismo ženi (preveo Danilo Kiš) U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, kriknem, jer tiši...