Iskušenje
1.
Već tada naš grad je sve više padao u hronično sivilo sumraka, obrastao u lišajeve senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje grožđa.
Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli –dan se odmah menjao u nisko, dilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga siđe pod mnogokratno raščlanjenje, fantastične svodove šarenih i prostranih noći.
Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnihkuda pustih i slepih fasada, koje je tako teško međusobno razlikovati.
To je bio povod stalnih grešaka. Jer ušavši jednom u pogrešan trem na pogrešne stepenice, obično se upadalo u pravi lavirint tuđih stanova, hodnika, neočekivanih izlaza na tuđa dvorišta i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana, vraćajući se sa stranputica čudnih i spletenih doživljaja, jednog sivog osvita usred griže savesti setili roditeljske kuće.
Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih veštačkih palmi, naš stan je postajao sve zanemareniji usled majčine lenjosti, koja je sve vreme provodila sedeći u dudćanu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred ogledalima na širokom toaletu, ostavljajući svuda tragove u obliku iščešljane kose, češljeva, bačenih papuča i steznika.
Stan nije imao određeni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno drugim stanarima. Često je slučajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nalažena prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neočekivana otkrića.
U donjim sobama su stanovali pomodnici i često u noći su nas budili njihovi jauci, koje su ispuštali pod uticajem košmarnih snova. Zimi je napolju još bila gluva nod kad je otac silazio u te hladne i tamne sobe, plašeći svećom stada senki pred sobom, koje su sa obe strane bežale po podu i zidovima; išao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spavače koji su teško hrkali.
U svetlosti ostavljene sveće lenjo su se izvlačili iz prljave postelje, isturali, sedajudći na krevetima, bose i ružne noge i sa čarapom u rukama se još jedan trenutak predavali uživanju zevanja –zevanja produženog do čulnog uživanja, do bolesnog grča nepca, kao pri jakom povraćanju. U uglovima su nepomično stajale velike bubašvabe, povedane sopstvenom senkom, kojom je svaku od njih opterećivala sveća i koja ih nije napuštala ni onda kada bi koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada počinjao juriti neverovatnim, paukovim begom.
U to vreme je moj otac počeo poboljevati. Dešavalo se ved prvih nedelja te rane zime da je cele dane provodio u krevetu, okružen bočicama, pilulama i trgovačkim knjigama, koje su mu donošene iz dudćana. Gorki miris bolesti taložio se na dnu sobe čije su tapete gustele tamnijim spletom arabesaka.
Uveče, kad bi majka dolazila iz dućana, bivao je uzbuđen i sklon svađi, prebacivao joj je netačnost u vođenju računa, dobijao crvene pečate na licu i padao u vatru do neuračunljivosti. Sedam se da sam ga jednom, probudivši se kasno noću iz sna, ugledao kako u košulji i bos trči ovamo i onamo po kožnom otomanu, dokumentujući na taj način svoju ljutnju pred bespomodćnom majkom.
Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko zalutao u lavirinte zamršenih računa.
Vidim ga u svetlosti čađave lampe, kako čuči među jastucima, ispod velikog izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se njiše u bezglasnom razmišljanju.
Ponekad bi izronio iz tih računa, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta, neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomoćno se osvrtao, kao da nešto traži.
Tada se dešavalo da s kreveta tiho otrči u ugao sobe, pod zid, na kome je visio poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce i napunjene tamnom tečnošdću. Moj otac se spajao sa tim instrumentom dugim gumenim crevom, nalik na uvijenu, bolesnu pupčanu vrpcu, i tako spojen sa žalosnim aparatom –postajao nepomičan i koncentrisan, oči su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao izraz patnje ili nekog prestupničkog uživanja.
Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, među jastucima velikog kreveta, a gornji deo sobe rastao u senci abažura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske noći iza prozora –osedao je, ne gledajući, da ga prostranstvo obrasta pulsirajućom gustinom tapeta, punom šapata, šištanja i šušketanja. Slušao je, ne gledajući tu zaveru punu značajnih namigivanja, razvijanih u cveću ušnih školjki koje su slušale i tamnih usta koja su se smeškala.
Tada bi prividno još jače tonuo u rad, brojao i sabirao, bojeći se da otkrije gnev koji je rastao u njemu i boreći se sa iskušenjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom pravcu i zgrabi punu pregršt tih arabeski, tih buketa očiju i ušiju, koje je nod pustila iz sebe i koje su rasle i množile se, izmamljujući sve nove i nove šibljike i krakove iz materinskog pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom noći tapete počinjale venuti, savijati se, gubiti lišće i cvetove, jesenje se proređivati, propuštajudi daleko svitanje.
Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u žuti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim snom.
Već danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente –njegova misao se potajno upuštala u lavirinte sopstvenih unutrašnjosti. Zadržavao bi dah i osluškivao. I kad bi se njegov pogled vradao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao osmehom. Još nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su navaljivali na njega.
Danju su to bila kao neka razmišljanja i ubeđivanja, duga, jednolična rasuđivanja vođena poluglasno i puna humorističkih interludija, šeretskih natezanja. Ali noću su ti glasovi bili stršniji. Zahtev se vradao sve ranije i glasnije. Čuli smo kako razgovara s bogom, kao da moli za nešto i brani se od nečega, što je uporno traženo i zahtevano.
Dok se jedne noći taj glas nije digao preteći i nesavladivo, zahtevajući da ga posvedoči svojim ustima i utrobom. Čuli smo kako je duh ušao u njega, kako se diže iz kreveta, dug i sve veći proročkim gnevom, daveći se bučnim rečima, koje je izbacivao kao mitraljez. Čuli smo tutnjavu borbe i očev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se još podsmeva.
Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledavši ovog čoveka, oborenog božjim gnevom, široko raskrečenog nad ogromnim porculanskim nokširom, zaslonjenog vihorom ruku, oblakom očajničkih lomatanja, nad kojima se još više dizao njegov glas, tuđ i tvrd –shvatio sam božji gnev svetih muževa.
Bio je to dijalog strašan kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo na komađe, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljujući psovke. Ne gledajudći, video sam ga, strašnog Demijurga, kako ležeći na tami kao na Sinaju, naslonivši se modnim rukama na karniše zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima je pljosnato ležao njegov čudovišno mesnat nos.
Slušao sam mu glas u prekidima proročanske tirade moga oca, slušao to snažno režanje napudćenih usana, od koga su drhtala okna, mešajući se sa eksplozijama zakletvi, jadikovki, pretnji moga oca.
S vremena na vreme glasovi su se utišavali i tiho se grčili kao dasškanje vetra u modnom kaminu, čas opet eksplodirali velikom bučnom galamom, burom izmešanih jecaja i psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka prođe kroz sobu.
U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepršalo oko njega, kako uz strašne psovke snažnim pljuskom prosipa sadržinu nokšira kroz prozor u noć što je šumela kao školjka.
2.
Moj otac je lagano nestajao, naočigled svih.
Zgrčen pod velikim jastucima, sa divlje naježenim čupercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutrašnje afere. Moglo je izgledati da se njegova ličnost raspala na mnoštvo posvađanih i suprotnih ja, jer se glasno svađao sa samim sobom, uporno i strašno pregovarao, ubeđivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najvedom usrdnošdu i leporečivošću pokušavao da pomiri. Ali svaki put ti bučni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda.
Zatim je došao period nekog smirenja,unutrašnjeg spokojstva, blage duševne vedrine.
Opet su veliki folijanti bili rašireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada ležao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca.
Ali kad bi se majka kasno uveče vradala iz radnje, otac bi živahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, šarene slike kojima je bio brižljivo izlepio stranice glavne knjige.
Tada smo svi primetili da je otac počeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se suši u ljusci.
To nestajanje ni u kom slučaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspoloženje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju.
Sada se često glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao »molim« u raznim intonacijama, po čitave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i čučeći pod tavanicom sređivao nešto među starudijom, punom rđe i prašine.Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirući se rukama na naslonjače, ljuljao se nogama napred i natrag, tražeći sjajnim očima u našim licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio.
Ponekad se noću u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobrodudno posmatralo čoveka koji je duboko spavao i čije je melodično hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna.
Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tražeći nešto.
I često se događalo za vreme ručka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: »Jakube!« i udarati kašikom o sto, pre no što bi izašao iz nekog ormana, oblepljen krpama paučine i prašine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga mučili.
Ponekad bi se popeo na karnišu i zauzimao nepokretan stav tačno nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, čučećem položaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi čitave sate, da iznenada, kad bi neko ušao, zalupa rukama kao krilima i zakukuriče kao petao.
Prestali smo da obraćamo pažnju na ta osobenjaštva, u koja je iz dana u dan sve više upadao. Oslobođen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajući nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamršene i čudne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na naša ubeđivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutrašnjeg monologa, čiji tok ništa spolja nije bilo u stanju da pomuti. Večito zauzet nečim, bolesno živahan, sa crvenim pečatima na suvim obrazima, nije nas primećivao i previđao nas je.
Bili smo navikli na njegovu neškodljivu prisutnost, na njegovo tiho pričanje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, čiji su trileri nekako prolazili preko margina našeg vremena. Tad je već nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabačenim kutcima stana i nemoguće ga je bilo naći.
Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao, manji i mršaviji, to ne bi za duže vreme zadržalo našu pažnju. Prosto, prestali smo da računamo s njim, toliko se bio udaljio od svega što je ljudsko i stvarno. Čvor po čvor se odvezivao od nas, tačku po tačku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom.
Ono što je još bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotača i ona pregršt besmislenih osobenjaštava –mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimećeni kao siva gomilica smeća, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na đubrište.
Ptice
Stigli su žuti zimski dani puni dosade. Riđu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak snežni pokrivač. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarđali, strehe od šindre i biblijski kovčezi, krijući u sebi čađava prostranstva tavana –crne, ugljenisane katedrale, naježene rebrima rogova, slemenjača i greda –tamna pluća zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i badže, izrasle u noći, izduvane od nodnog vetra, crne pištaljke đavolskih orgulja. Dimničari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na živo crno lišće uveče opsedale grane drvedća kraj crkve, ponovo se dizale, lupajući krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na određeno mesto i na određenu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima –oblaci čađi, komadi garevine, talasavi i fantastični, prljajći treperavim graktanjem mutno žute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao prošlogodišnje vekne hleba. Načinjani su tupim noževima, bez apetita, s lenjom sanjivošću.
Otac već nije više izlazio iz kuće. Ložio je peći, proučavao nikada ispitanu suštinu vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje salamandri, koje su lizale sjajnu čađ u grlu dimnjaka. Sa uživanjem je tih dana vršio sve popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgrčen na vrhu lestvica –nešto majstoriše oko tavanice, oko karniša visokih prozora, oko kugli i lanaca visećih lampi. Po običaju molera služio se merdevinama kao ogromnim štulama i osedao se dobro u toj ptičjoj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od problema praktičnog života udaljavao se sve više. Kad bi majka, puna brige i straha zbog njegovog stanja, pokušavala da ga uvuče u razgovor o poslovima, o isplati najbližeg »ultimo«, on bi je slušao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I dešavalo se da bi je naglo prekinuo preklinjućim gestom ruke, da bi otrčao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu na podu i sa podignutim kažiprstima obe ruke, koji su izražavali najveću važnost ispitivanja –osluškivao. Tada još nismo shvatali tužnu pozadinu tih osobenjaštava, žalosnog kompleksa, što je dozrevao u dubini.
Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobično poštovanje i pažnju ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i važna ceremonija, i nikad nije propuštao da bude svedok toga, prateći s mešavinom straha i blaženog drhtanja sve Adeline manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao dublje, simbolično značenje. Kad bi devojka mladim i smelim pokretima vukla četku na dugoj dršci po podu, to je bilo skoro iznad njegove moći. Iz njegovih očiju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a telo mu je tresao slatki grč orgazma. Njegova osetljivost na golicanje išla je do ludila. Dovoljno je bilo da Adela pruži prema njemu prst sa pokretom koji je označavao golicanje i on bi ved u divljem strahu bežao kroz sve sobe, lupajudi za sobom vratima, da najzad u poslednjoj potrbuške padne na krevet i previja se u grčevima smeha pod uticajem same unutrašnje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljujudi tome, Adela je imala skoro neograničenu vlast nad ocem.
U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bida prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protiv prirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana.
Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima.
Ulažući veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene –to izleganje pilića, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šišteći čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije mogudće bilo prepoznati –buduće paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cvileći bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajudći puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visećih lampi.
Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poledu iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komadem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi dilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamćenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samoće –sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videći ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju –sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti noćni sud koji je upotrebljavao i moj otac.
Ne zadržavajući se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kuće, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domaćinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kuće i za vreme prolećnih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica.
Taj poduhvat je međutim ubrzo –posle kratkog perioda sjaja –dobio tužni obrt. Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su služile kao skladište stareži. Odande je ved od ranog jutra dopiralo smešano kliktanje ptičjih glasova. Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, treštale su od šuma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio, omršaveo i skupio. Ponekad bi zaboravivši gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupajući rukama kao krilima, otegnuto pevao, a oči bi mu se prevlačile belom maglinom. Zatim bi se, zastiđen, smejao zajedno sa nama i pokušavao da taj incident okrene na šalu.
Jednom za vreme generalnog spremanja neočekivano se u očevom ptičijem carstvu pojavila Adela. Pojavivši se na vratima, počela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i nameštaj. Odlučivši se brzo, otvorila je prozor, posle čega je uz pomoć duge četke celu ptičju masu naterala u sumanuto kruženje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu Menadu, zatvorena u krug domašaja svoga štapa, igrala igru uništenja. Zajedno sa ptičjom gomilom, lupajući rukama, pokušavao je preplašeno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata magla se lagano proređivala, dok na kraju na bojištu nije ostala sama Adela, iscrpljena, zaduvana i moj otac zbunjena i zastiđena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju. Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma –slomljen čovek, kralj izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.
-----------------------
Нема коментара:
Постави коментар