13.01.2020.

J.R.R. Tolkien, Knjiga prva, I poglavlje






KNJIGA PRVA

I. poglavlje

DUGO OČEKIVANA PROSLAVA


         Kad je gospodin Bilbo Baggins iz Vrećastog vienca najavio da će uskoro izvanredno svečano proslaviti svoj jedanaestoprvi rođendan, nije bilo kraja govorkanju i uzbuđenjima u Hobbitonu. Bilbo je bio vrlo bogat i vrlo neobičan hobit, pravo čudo u Shireu punih šezdeset godina, otkako je iznenada nestao i neočekivano se vratio. Bogatstvo što ga je bio doneo sa sobom s putovanja postalo je lokalna legenda, a što god stariji svet govorio, prevladavalo je uverenje da je Breg u Vrećastom vencu pun podzemnih hodnika krcatih blagom. Ako nije već samo to dostajalo za slavu, niko se nije mogao načuditi Bilbovoj dugovečnoj krepkosti. Iako je vreme prolazilo, reklo bi se da ne ostavlja mnogo traga na gospodinu Bagginsu. U devedesetoj godini bio je gotovo isti kao i u pedesetoj. Kad mu je bilo devedeset devet, počeli su o njemu govoriti da je dobro uščuvan, iako bi tačnije bilo kazati nepromenjen. Bilo ih je koji su vrtili glavom i držali da se i previše dobro drži, činilo se da nije pošteno da iko ostane (naoko) večito mlad i (navodno) neiscrpno bogat.

"To će on još platiti" govorili su. "Ipak to nije prirodno i na zlo će izaći!"

        Ali do tada nije bilo izašlo na zlo, a kako je gospodin Baggins bio široke ruke, većina mu je bila sklona oprostiti čudaštvo i bogatstvo. Izmenjivao je posete sa svojim rođacima (izuzev, naravno, sa Sackville-Bagginsovima), i mnogi su mu se hobiti iz siromašnih i neuglednih porodica beskrajno divili. Ipak nije imao prisnih prijatelja dok mu nisu poodrasli neki mlađi rođaci.

      Najstariji od njih, i Bilbu najdraži, bijaše mladi Frodo Baggins. Kad je Bilbo navršio devedeset devetu, usvojio je Froda, proglasio ga za svoga naslednika i pozvao da stanuje s njim u Vrećastom vencu; tako su na kraju propale nade Sackville-Bagginsovih. Bilbo i Frodo imali su slučajno rođendan na isti dan, 22. septembra.

"Najbolje će biti, dragi moj Frodo, da se preseliš ovamo k meni" reče mu Bilbo jednog dana "pa da zajedno slavimo rođendane."

        U to je vreme Frodo još bio dvadić, kako hobiti nazivaju ono neodgovorno razdoblje dvadesetih godina između detinjstva i trideset treće godine, kad postaju punoletni.

     Prošlo je još dvanaest godina. Bagginsovi su svake godine zajedno priređivali vrlo vesele proslave rođendana u Vrećastom vencu, ali se te jeseni navodno pripremalo nešto sasvim posebno. Bilbo će tada navršiti jedanaestoprvu godinu (111), što je prilično neobičan broj i poštovanja vredna godina za jednog hobita (čak je i Stari Took doživeo svega 130 godina), a Frodo će napuniti trideset tri (33), važan broj jer će tada postati "punoletan".

       U Hobbitonu i Uzvođu jezici su uvelike klepetali, a glas o skorašnjem događaju obišao je celi Shire. Život i karakter gospodina Bilba Bagginsa postali su još jedanput glavni predmet razgovora, a stariji je svet iznenada otkrio da su njihova prisećanja posvuda tražena i dobro došla.

      Nikoga nisu tako pozorno slušali kao starog Hama Gamgeeja poznatog pod nadimkom Čiča. On je zasedao u Bršljanovu grmu, maloj krčmi na cesti što vodi u Uzvođe, a sve što je govorio imalo je posebnu  težinu jer se četrdeset godina brinuo o vrtu u Vrećastom vencu, a pre toga je pomagao starom Holmanu na tom istom poslu. Otkako je i sam ostario i zglobovi mu se ukrutili, posao je uglavnom obavljao njegov najmlađi sin, Sam Gamgee. I otac i sin bili su u vrlo dobrim odnosima s Bilbom i Frodom. Stanovali su na samom Bregu, u Vrećopucovoj broj 3, ispod samog Vrećastog venca.

    "Taj vam je gospodin Bilbo, kao što sam uvek govorio, vrlo drag i plemenit hobit koji se lepo izražava" tvrdio je Čiča. I to je bila živa istina jer je Bilbo bio vrlo pristojan s njim, zvao ga je "majstore Hamfaste" i savetovao se s njim oko uzgoja povrća. U uzgajanju "gomoljika", poglavito krumpira, Čiča je bio vrhovni autoritet koji su priznavali svi u okolici (pa i on sam).

     "A što je s tim Frodom koji živi s njim?" priupitao ga je stari Noakes iz Uzvođa. "Preziva se Baggins, ali kažu da je više nego upola Brandybuck. Nije mi jasno kako je jedan Baggins iz Hobbitona išo tražit ženu tamo u Bucklandu gde je narod tako čudan."

     "Nije ni čudo što je čudan" ubaci Tatica Dvostopac (Čičin prvi komšija) "kad žive na krivoj strani reke Brandywine, pa još uz samu Staru šumu. Ta je šuma zbilja gadno i mračno mesto, ako je i upola od onoga što se priča istina."

     "Imaš pravo, Tatice!" potvrdi Čiča. "Nije baš da Brandybuckovi žive u samoj Staroj šumi, ali izgleda da jesu čudna sorta. Glupiraju se u čamcima na toj velikoj reci, a to zbilja nije normalno. Nije čudo što je i loše završilo. Ali, kako bilo da bilo, gospodin Frodo je simpatičan mladi hobit kakav se samo poželeti može. Vrlo je sličan gospodinu Bilbu, i to ne samo po izgledu. Ćaća mu je ipak bio Baggins. Gospodin Drogo Baggins bio je pristojan i pošten hobit, nije mu se imalo šta prigovorit dok se nije utopio."

     "Utopio?" priupita nekoliko glasova u isti mah. Dakako da su oni čuli takve i druge, pa i gore glasine, ali hobiti imaju strast da prate istoriju pojedinih porodica te su jedva čekali da čuju sve iznova.

     "E pa, tako bar kažu" nastavi Čiča. "Znate da je gospodin Drogo uzeo za ženu sirotu gospojicu Primulu Brandybuck. Ona vam je bila rođena sestrična gospodina Bilba po majci (a majka mu je bila najmlađa kći Starog Tooka), a gospodin Drogo mu je bio bratić u drugom kolenu. Zato mu je gospodin Frodo rođak i u prvom i u drugom kolenu, samo što nisu istog naraštaja, što bi se reklo, ako razumete šta hoću reći. I tako je gospodin Drogo bio u Brandy Haliu u gostima, kod svoga staroga gospodina Gorbadoca, ko što je često bivo otkako se oženio (jer je bio slab na dobru papicu a kod starog Gorbadoca oduvek se dobro jelo i pilo), pa je otišao da se provoza čamcem po reci Brandywine i tako su se on i njegova žena utopili. Siroti gospodin Frodo bio je tada još dete, i eto tako."

     "Ja sam čuo da su oni otišli na reku posle večere, po mesečini" reče stari Noakes "i da se čamac prevrnuo od njegove težine."

      "A ja sam čuo da ga je ona gurnula u vodu pa da ju je on povukao za sobom" oglasi se Sandyman, vodeničar iz Hobbitona.

     "Ne smeš verovati baš svemu što čuješ, Sandymane" poklopi ga Čiča, koji nije baš volio vodeničara. "Nema nikakvog razloga za priče da je neko nekoga gurnuo ili povuko. Čamcima je toliko teško upravljat čak i kad se mirno sedi da ne treba dalje tražit uzroke nesreći. Bilo kako mu drago, tako je gospodin Frodo osto siroče i nasukan, što bi se reklo među onim čudnim Bucklanđanima, pa je i odrasto u Brandy Haliu. A ono vam je tamo, kažu, pravi pravcati kunićnjak. Kod starog gospodina Gorbadoca navodno nikad nije živelo manje od dvesto rođaka. Gospodin Bilbo učinio je zaista dobro delo kad je tog momka  doveo sebi da živi među čestitim svetom. Ali sve bih reko da je to bio gadan udarac za Sackville-Bagginsove. Oni su sve mislili kako će se dokopati Vrećastog venca, još onda kad je on otišao i kad su svi mislili da je neđe zaglavio. A onda se on odjednom vratio i isterao ih odande; odonda živi i živi a i da se ni najmanje ne menja, blagoslovljen bio! Pa sad najednom proglasio naslednika i proveo sve lepo po zakonu, tako da Sackville-Bagginsovi neće više nikad iznutra videti nastambu u Vrećastom vencu, il se bar valja nadati da neće."

      "Vele da je tamo gore sakrivena lepa svotica para" reče neki neznanac, koji je poslom došao iz Michel Delvinga u Zapadnu četvrt. "Navodno je čitav vrh onog vašeg brega pun podzemnih hodnika nabijenih škrinjama zlata i srebra, i dragog kamenja."

     "Onda vi znate više nego što bi ja mogo reći" odvrati Čiča. "Ja ne znam ništa o dragom kamenju. Gospodin Bilbo ni najmanje ne škrtari, i izgleda da mu ne manjka para, al ja nemam pojma o nekom kopanju podzemnih hodnika. Video sam gospodina Bilba kad se vratio s putovanja, negde pre šezdeset godina, dok sam još bio mladac. Tek sam bio posto šegrt kod starog Holmana (koji je bio bratić moga ćaće), a najviše me uzeo gore u Vrećasti venac zato da mu pomažem oko sprečavanja sveta da gazi i uništava nasade u vrtu dok traje dražba. Usred te gužve pojavio se gospodin Bilbo na Brijegu s ponijem natovarenim velikim torbama i sa dve škrinje. Verujem da su bile pune blaga što ga je skupio u stranim zemljama, u kojima vele da ima brda od zlata; ali nije opet bilo toliko da se napune podzemni hodnici. Ipak, više bi vam o tome mogo reći moj sinac Sam. On vam je u Vrećastom vencu kuvan i pečen. Taj vam luduje za pričama o starim vremenima i pobožno sluša sve priče gospodina Bilba. Gospodin Bilbo ga je naučio čitati i pisati– nije mislio pritom ništa zlo, dabome, a valjda i neće od tog bit nikakva zla. Vilenjaci i zmajevi! velim ja njemu. Za mene i za tebe su kupus i krumpir. Nemoj se mešati u poslove svojih gazda, jer bi mogo upasti u neprilike iz kojih se nećeš moći izvući, velim ja njemu. A to bi isto mogo reći i drugima" nadoda i odmeri pogledom neznanca i vodeničara.

    Ali Čiča nije uspeo razuveriti slušaoce. Legenda o Bilbovu bogatstvu bila je već čvrsto usađena u glave mladih hobita.

   "E, ali on je sigurno onome što je doneo još svašta pridodo" usprotivi se vodeničar iskazujući opšte mišljenje. "Često odlazi na put. A kakav ga samo čudnovati svet posećuje: noću mu dolaze patuljci, pa onda onaj stari lutajući opsenar Gandalf, i drugi. Reci ti, Čiča, šta hoćeš, ali je Vrećasti venac čudno mesto, a njegovi stanovnici još čudniji."

     "A vi, gospodine Sandymane, možete pričati šta vam je volja o nečemu o čemu ne znate ništa više nego o čamcima" odbrusi mu Čiča osj+ećajući prema vodeničaru još veću nesklonost nego inače. "Ako je to nešto čudno, onda bi bilo dobro da imamo još malo više čudaštva u ovim krajevima. Ima ih nedaleko odavde koji ne bi ni vrčem piva ponudili prijatelja, pa makar živeli u rupi sa zlatnim zidovima. A u Vrećastom vencu sve se pošteno radi. Naš Sam veli da će svi odreda bit pozvani na proslavu, i da će bit darova za sve, pazite što vam kažem – i to još ovog meseca."

     Bio je dakle mesec septembar, lep kakav se samo poželeti može. Nakon dva-tri dana proneo se glas (verovatno ga je pustio dobro upućeni Sam) da će biti i vatrometa – štoviše, vatrometa kakav nije viđen u Shireu u poslednjih sto godina, zapravo otkako je umro Stari Took. Prolazili su dani i sve se više bližio taj veliki dan. Jedne su se večeri dokotrljala u Hobbiton čudnovata kola natovarena čudnovatim zavežljajima i krenula uz Breg do Vrećastog venca. Iznenađeni hobiti izvirivali su iza osvetljenih vrata i buljili u kola. Vozila su ih čudnovata stvorenja koja su pevala neobične pesme: bradati patuljci s dugačkim kukuljicama. Nekolicina ih je ostala u Vrećastom vencu. Potkraj druge nedelje u mesecu  stigle su opet dvokolice u pola belog dana iz Uzvođa, od mosta na Brandywineu. Terao ih je neki starac. Nosio je visok, šiljast, plav šešir, dugačku sivu pelerinu i srebrnkast šal. Imao je dugu belu bradu i čupave obrve što su mu stršile ispod oboda klobuka. Kroz ceo su Hobbiton i uzbrdo trčala mala hobitska deca, koja su odmah pogodila da kola voze tovar namenjen vatrometu. Starac je pred Bilbovim prednjim ulazom počeo iskrcavati teret: bijahu to veliki svežnjevi raketa svih vrsta i oblika, a svaki bijaše obeležen velikim crvenim slovom G, x, i vilenjačkom runom, r. To je, naravno, bio Gandalfov znak, a starac je bio čarobnjak Gandalf, čija je slava u Shireu uglavnom počivala na njegovim veštinama oko vatre, dima i svetla. Pravi mu je posao bio kudikamo teži i opasniji ali svet u Shireu nije o tome imao pojma. Za njih je on bio samo jedna od "atrakcija" na budućoj proslavi. Zbog toga su hobitska deca i bila tako uzbuđena. "Ono mu G znači Grandiozni!" vikali su, a starac se samo smeškao. Poznavali su ga iz viđenja, iako se retko pojavljivao u Hobbitonu i nikad se nije dugo zadržavao; ali ni oni ni bilo ko drugi osim njihovih najstarijih ukućana nisu nikad videli ni jedan od njegovih vatrometa – ti su vatrometi već pripadali legendarnoj prošlosti.

     Kad je starac, uz pomoć Bilbovu i nekolicine patuljaka, istovario kola, Bilbo je podelio deci nekoliko novčića, ali nije ispaljena ni jedna jedina petarda ni praskalica, na veliku žalost promatrača.

    "A sad bežite!" dobaci im Gandalf. "Bit će toga napretek kada dođe vreme."          Zatim je otišao unutra s Bilbom i vrata su se za njima zatvorila. Mladi hobiti zurili su uzalud neko vreme u vrata, a onda su se razišli ne verujući da će dan proslave ikad svanuti.

       U Vrećastom vencu, Bilbo i Gandalf sedeli su uz otvoren prozor u sobici što je gledala na vrt na zapadu. Kasno popodne bijaše vedro i mirno. Sjajilo se cveće zevalice i sunčanice, crvene i žute, a potočarke puzile po zidovima obloženim busenjem i zavirivale kroz okrugle prozorčiće.
    "Kako ti je lep vrt!" usklikne Gandalf.
     "Da" potvrdi Bilbo. "Uživam u njemu, pa i u celom ovom dragom starom Shireu, ali mislim da mi je potreban odmor."
    "Znači da ćeš učiniti ono što si naumio?"
    "Hoću. Odlučio sam tako još pre nekoliko meseci. I nisam se predomislio."           "U redu. Onda nema smisla više o tome govoriti. Drži se samo svoga plana – pazi, celoga plana – a ja se nadam da će sve dobro proći, i za tebe i za sve nas."         "I ja se nadam. Kako bilo da bilo, nameravam se dobro zabaviti u četvrtak i izvesti jednu malu šalu."
      "Ja se samo pitam ko će se zadnji smejati" reče Gandalf vrteći glavom.                  "Videćemo" otpovrne Bilbo.



        Sutradan su se uz Brijeg uspentrale još mnoge i mnoge dvokolice. Možda je bilo malo gunđanja na račun "kupovanja od svojih", ali tog istog tjedna počele su iz Vrećastog vijenca pljuštati narudžbe za sve vrste namirnica, potrepština i luksuznih artikala koji su se mogli dobaviti u Hobbitonu ili Uzvođu ili bilo gdje drugdje u okolici. Oduševljeni stanovnici počeli su odbrojavati dane na kalendaru, željno iščekujući poštara da im donese pozivnicu.

     Uskoro su zapljuštale i pozivnice, i pošta u Hobbitonu bijaše zagušena a pošta u Uzvođu zatrpana, pa su morali pozvati u pomoć dobrovoljne listonoše. Neprestano su se penjali uz Breg noseći na stotine uljudnih varijacija na temu Hvala Vam, svakako ću doći.

      Na ulazu nastambe u Vrećastom vencu pojavio se natpis: ULAZ DOPUŠTEN SAMO POSLOM U VEZI S PROSLAVOM. Ali čak i one koji su dolazili poslom u vezi s proslavom, ili su bar tako tvrdili, nisu često puštali unutra. Bilbo je imao pune ruke posla: pisao je pozivnice, obeležavao imena onih koji su potvrdili dolazak, pakovao darove i vršio neke svoje lične pripreme. Otkako je Gandalf stigao, niko ga više nije video.

     Jednog jutra, kad su se hobiti probudili, zatekli su veliku poljanu južno od Bilbova prednjeg ulaza punu motki i konopaca za velike i male šatore. Poseban je ulaz usečen u nasip do ceste gde su podignuti široki stubovi i velike bele vratnice. Za njih su se posebno zanimale tri hobitske porodice iz susedne Vrećopucove ulice, kojima su svi pomalo zavideli. Stari Čiča Gamgee nije se više ni pretvarao da radi u vrtu.

      Počeli su podizati šatore. Jedan je od njih bio neobično velik, toliko velik da je stablo koje je tu raslo ostalo u njemu, ponosno se dižući na jednom kraju, uz čelo glavnog stola. O granje su mu obesili lampione. Još je više obećavala (hobitskoj ćudi) golema kuhinja pod vedrim nebom, podignuta u severnom uglu poljane. Stigla je i četa kuhara iz svih krčmi i gostionica na milje unaokolo da pomažu patuljcima i drugim neobičnim bićima smeštenim u Vrećastom vencu. Uzbuđenje je bilo na vrhuncu.

     Tad se nebo naoblači. Bijaše to u sredu, veče pre proslave. Zavladala je silna teskoba. A onda je napokon svanuo četvrtak, 22. septembra. Izašlo je sunce, oblaci nestali, zastave se razvile i zabava je otpočela.

      Bilbo Baggins nazvao je to proslavom, iako je to zapravo bio niz raznovrsnih zabava pod jednom kapom. Praktički su bili pozvani svi koji su živeli u okolini. Bilo ih je vrlo malo koji greškom nisu pozvani, ali kako su i oni došli, ispravljena je i ta greška. Pozvani su i mnogi drugi iz ostalih krajeva Shirea. Bilbo je osobno dočekivao goste (zvane i nezvane) pred novim belim vratnicama. Svima je redom delio darove – čak i onima koji su potom izašli na stražnji izlaz i došli opet na glavni ulaz. Hobiti na svoj rođendan dele darove drugima. Obično to nisu skupoceni darovi, i ne dele ih baš šakom i kapom kao u ovoj prigodi. Ipak, to inače nije loš običaj. Zapravo je u Hobbitonu i Uzvođu svakog dana u godini bio nekom rođendan, tako da je svaki hobit imao dobre izglede da dobije poklon bar jedanput nedeljno. Ali njima nikad nije bilo dosta darova.

     U ovoj prigodi darovi su bili neobično lepi. Hobitska su deca bila toliko uzbuđena da su na neko vreme malne zaboravila na jelo. Bijaše tu igračaka kakvih nikad nisu videli, sve su igračke bile prekrasne a neke očito i čarobne. Mnoge su od njih bile naručene još pre godinu dana i stigle su čak s Gore i iz Dôlja, bile su doista delo ruku patuljaka.

      Pošto su svi gosti dočekani dobrodošlicom i napokon ušli na vratnice, zaredale su pesme plesovi, muzika, igre i, naravno, jelo i pilo. Predviđena su tri službena obroka: ručak, užina i večera. Ali ručak i užina razlikovali su se od ostalog vremena samo po tome što su svi gosti tada sedeli i zajedno jeli. Inače je neprestano mnogo gostiju jelo i pilo – sve negde od jedanaest do šest i po, kad je počeo vatromet.

      Vatromet bijaše Gandalfova briga: ne samo što je dopremio rakete nego ih je i sam zamislio i izradio; a one najvažnije, specijalne efekte postizao je sam puštajući rojeve raketa. Ipak, delio je na sve strane petarde praskavice, prskalice, baklje, patuljačke sveće, vilenjačke vodoskoke, goblinske lajavce i gromopuce. Sve je to bila prvorazredna roba. Gandalf je s godinama napredovao u svom umeću. Bijaše tu raketa nalik na jato iskričavih ptica koje pevaju umilnim glasovima.

     Bijaše tu i zelenog drveća s deblima od tamnog dima: lišće im je pupalo kao da se celo proleće razlistava u jednom trenutku, a s njihova blistava granja padalo je jarko cveće na zapanjene hobite, gubeći se usred slatkog mirisa upravo pre nego što će im dotaknuti zavraćene glave. Bijaše tu i kaskada od leptirova što su se svetlucajući spuštali na drveće; bijaše tu i stupova od šarene vatre koja se dizala i pretvarala u orlove ili u jedrenjake ili u falangu labudova u letu; bijaše tu i crvena oluja i pljusak žute kiše; bijaše tu i šuma od srebrnih kopalja koja su iznenada poletala uvis s ratnim pokličima, pa onda opet padala u vodu šišteći i psičući poput stotinu vrelih zmija. I bijaše još jedno, poslednje iznenađenje u Bilbovu čast, koje je silno prestrašilo sve hobite, kao što je Gandalf i želeo. Pogasila su se sva svetla i podigao se velik dim, koji poprimi oblik planine viđene iz daljine, što se na vrhu žari rigajući zelene i skeletne plamenove. Odatle izleti crvenozlatni zmaj – doduše ne u prirodnoj veličini, ali strahovito uverljiv; iz ždrela mu je sukljao oganj, sevao je očima gledajući na zemlju; razlegne se urlik i zmaj preleti tri puta iznad glava uzvanika. Svi su prignuli glave, a mnogi su pali ničice. Zmaj je proletio iznad njih kao ekspresni vlak, premetnuo se u zraku i rasprsnuo iznad Uzvođa uz zaglušnu eksploziju.

        "To je bio znak za večeru!" reče Bilbo. Učas je nestalo teskobe i straha, a polegli hobiti skoče na noge. Bijaše izvrsna večera za sve, to jest za sve osim za one koji su bili pozvani na posebnu porodičnu gozbu u onom velikom šatoru s drvetom. Broj je uzvanika bio ograničen na dvanaest tuceta (broj koji su hobiti zvali i jedan gros, iako se smatralo da nije pristojno rabiti tu reč kad su u pitanju osobe), a gosti su probrani iz svih porodica s kojima su Bilbo i Frodo bili u rodu, i još je tome pridodano nekoliko prisnih prijatelja (kao recimo Gandalf). Bili su prisutnii mnogi mladi hobiti s roditeljskim blagoslovom, jer roditelji su velikodušno dopuštali deci da dugo ostaju budni, pogotovo ako je bilo izgleda da će dobiti besplatan obrok. Othranjivanje mladih hobita iziskuje svu silu hrane.

    Bijaše tu mnogo Bagginsa i Boffina, pa i Tookova i Brandybuckovih, bijaše tu i raznih Grubbova (rođaka bake Bilba Bagginsa), pa raznih Chubbova (srodnika njegova deda Tooka), i nekoliko biranih Burrowsa, Bolgera, Bracegirdlea, Brockhousea, Goodbodya, Hornblowera i Proudfoota. Neki su od njih bili tek daljnji Bilbovi rođaci, a neki gotovo da nikad pre nisu ni bili u Hobbitonu jer su živeli u zabačenim zakucima Shirea. Ni Sackville-Bagginsovi nisu bili zaboravljeni. Bijaše tu Otho i njegova žena Lobelia. Oni nisu voleli Bilba niti su trpili Froda, ali je pozivnica bila tako veličanstvena, ispisana zlatnom tintom, da su držali da ne mogu odbiti takav poziv. Osim toga, njihov rođak Bilbo bavio se godine i godine kulinarstvom pa je njegova kuhinja bila na dobru glasu.

     Svih sto četrdeset i četvero gostiju očekivali su lepu gozbu iako su se pomalo pribojavali domaćinove govorancije posle večere (neizbežne tačke programa). On je naime bio sklon ubacivati u svoje govore ono što je nazivao poezijom, a pokatkad bi, pošto bi popio čašicu-dve, razvezao o onim besmislenim pustolovinama sa svoga tajanstvenog putovanja. Gosti se zaista nisu razočarali: bijaše to vrlo lepa gozba, uistinu pravo uživanje: bogato, obilato, raznoliko i dugotrajno. Kupovina živeža spala je bila na celom tom području gotovo na nulu u idućih nekoliko nedelja, ali to nije mnogo smetalo jer je Bilbova opskrba bila počistila zalihe u većini trgovina, podruma i skladišta na milje unaokolo.

     Pošto je gozba (manje-više) završena, usledio je govor. Međutim, većina je uzvanika bila već snošljivo raspoložena, u onoj divnoj fazi koju su nazivali "popunjavanje zakutaka". Pijuckali su svoja omiljena pića i grickali svoje omiljene poslastice, zaboravivši na prethodne bojazni. Bili su spremni sve mirno slušati i odobravati svakoj izgovorenoj rečenici.

      "Dragi moj narode..." poče Bilbo ustavši sa svog mesta.
 
  "Počujmo! Počujmo! Počujmo!" uskliknu gosti i nastave ponavljati taj usklik u zboru, kao da oklevaju sami poslušati svoj savet. Bilbo ode sa svog mesta i popne se na stolicu ispod osvetljenog drveta. Svetlo lampiona padaše na njegovo ozareno lice; zlatna puceta sjala su mu na izvezenu svilenu pršnjaku. Svi su ga videli kako stoji na stolcu, jedna mu ruka u zraku a druga u džepu na hlačama.
 
    "Dragi moji Bagginsovi i Boffinovi" opet će on. "I dragi moji Tookovi i Brandybuckovi, i Grubbovi, i Chubbovi, i Burrowsovi, i Hornblowerovi, i Bolgerovi, Bracegirdleovi, Goodbodyjevi, Brockhouseovi i Proudfootovi!"

    "Proudfeeti!" uzvikne postariji hobit iz dna šatora. Dakako da se on zvao Proudfoot (Gordo Stopalo) i da je zaslužio to prezime; stopala mu bijahu zaista velika, gusto obrasla dlakom, pa ih je držao na stolu.

      "Proudfootovi" ponovi Bilbo. "Isto tako i dobri moji Sackville-Bagginsovi, kojima napokon ponovo želim dobrodošlicu u Vrećastom vencu. Meni je danas sto jedanaesti rođendan: danas sam navršio sto jedanaestu!"

"Živio! Živio! Sretan ti rođendan!" poviču svi i uzmu lupati šakama po stolovima. Bilbo je bio na visini. Takve su govore voleli: kratke i jasne.

"Nadam se da vam je svima lepo kao i meni."

        Zaglušno klicanje. Uzvici Jest (i Nije). Zvuci truba i rogova, frula i flauta i drugih instrumenata . Bijaše tu, kako rekosmo, mnogo mladih hobita. Oglasilo se stotinjak muzičkih praskalica. Na većini je njih pisalo DÔLE, što većini hobita nije bogzna što značilo, ali su se svi slagali u mišljenju da su praskalice izvrsne. U njima su bili instrumenti, mali ali savršeno izrađeni i vrlo milozvučni. U uglu je jedan od mladih Tookova ili Brandybuckova, misleći da je ujo Bilbo završio govor (jer je očito rekao sve što je bilo potrebno), na brzinu sastavio orkestar i zasvirao veselu plesnu melodiju. Mladi gospodin Everard Took i gospođica Melilot Brandybuck popeli su se na sto i, s praporcima u rukama, zaplesali poskočnjak: zgodan ali prilično živahan ples.

    Ali Bilbo nije bio završio. Zgrabivši rog iz ruke jednog malca pored sebe, on tri puta glasno dune u nj.

      "Neću vas više dugo zadržavati" uzvikne. Opšte klicanje.  "Pozvao sam vas sve skupa iz jednog određenog razloga."

      Nešto u načinu na koji je to rekao izazvalo je poseban  utisak. Gotovo da je nastala tišina, a dvojica-trojica Tookova naćulili su uši.

     "Zapravo, iz tri razloga! Ponajpre, da vam kažem da ste mi svi vi neobično dragi, i da je sto jedanaest godina prekratko vreme za život među tako vrlim i divnim hobitima."

    Silna provala odobravanja.

     "Ni polovinu od vas ne poznajem onako dobro kako bih želio, a drugu polovicu od vas ne volim ni približno onoliko koliko zaslužuju."

       Ovo je bilo neočekivano i prilično nerazumljivo. Nekolicina je zapljeskala, ali se većina trudila dokučiti smisao tih reči i izvesti na čistac treba li to shvatiti kao kompliment.

     "Drugo, da proslavim svoj rođendan." Ponovno klicanje. "Bolje reći: naš rođendan. Jer danas je, naravno, i rođendan moga naslednika i sinovca Froda. On danas postaje punoletan i preuzima svoje nasledstvo."

      Nekoliko starijih hobita zaplješće više reda radi, a mlađi poviču na sav glas: "Frodo! Frodo! Dobri stari Frodo!" Sackville-Bagginsovi su se smrknuli pitajući se što li mu ono znači: "preuzima svoje nasledstvo".

    "Zajedno navršavamo sto četrdeset i četiri godine. Broj uzvanika određen je tako da odgovara tom značajnom zbroju: jednom grosu, ako se smem poslužiti tim izrazom."

    Ni traga od klicanja. Ovo je doista bilo smešno. Mnogi su se gosti, napose Sackville-Bagginsovi, uvredili smatrajući da su pozvani samo radi toga da se namiri taj potreban broj, tek toliko da se popuni paket.

      "Jedan gros, krasno! Kakav prostački izraz!"
      "Danas je isto tako, ako mi dopuštate da se osvrnem na davne događaje, godišnjica mog dolaska u bačvi u Esgaroth na Dugom jezeru, iako se tada nisam bio ni setio da mi je rođendan. Tada mi je bilo svega pedeset jedna godina, i rođendani mi se nisu činili toliko važni. Međutim, banket je doista bio sjajan, iako se sećam da sam bio strašno prehlađen i da sam mogao samo reći: “Hvala vam lepa”. Sada mogu ispravno kazati: Hvala vam lepa što ste došli na ovu moju malu proslavu."

    Tvrdokorna ćutnja. Svi su se bojali da će sad nešto zapevati ili izdeklamovati kakvu pesmu. Zašto radije ne ućuti i ostavi ih da piju u njegovo zdravlje? Ali Bilbo nije zapevao ni izdeklamovao pesmu. Umuknuvši na trenutak, nastavi ovako: "Treće, i zadnje, želim nešto objaviti." Ovu je poslednju reč tako glasno i nenadano izgovorio da su ustali svi koji su još mogli ustati. "Žao mi je što moram objaviti da je ovo (iako je sto jedanaest godina, kako rekoh, prekratko vreme da se proživi među vama) da je ovo kraj. Ja odlazim. Krećem odmah. ZBOGOM!"
   
     On siđe sa stolice i nestane. Iznenada je nešto sevnulo i svi su gosti zažmirili. Kad su otvorili oči, Bilba više nije bilo. Stotinu četrdeset i četiri zaprepaštena hobita sedili su bez reči zavaljeni na stolice. Stari Odo Proudfoot skinuo je noge sa stola i zatoptao. Zatim je zavladao tajac sve dok odjednom, pošto su nekoliko puta duboko udahnuli vazduh, ne progovore u isti mah svi Bagginsovi, Boffinovi, Tookovi, Brandybuckovi, Grubbovi, Chubbovi, Burrowsovi, Bolgerovi, Bracegirdleovi, Brockhouseovi, Goodbodyjevi, Hornblowerovi i Proudfootovi.

     Svi su se posle slagali u mišljenju da je šala bila doista neslana, da je bilo potrebno još više ića i pića da se gosti oporave od zgranutosti i ozlojeđenosti. Verovatno je najčešći komentar bio: “On je lud. Ja sam oduvek tvrdio da je on lud.” Čak su i Tookovi (osim dve-tri iznimke) držali da je Bilbov postupak nerazuman. Tog je časa većina njih smatrala da se samo po sebi razume da njegov nestanak nije ništa drugo do smešna huncutarija.

    Ali stari Rory Brandybuck nije baš bio uveren da je tako. Pamet mu nije bila pomućena ni starošću ni obilatom večerom, pa je rekao svojoj snahi Esmeraldi:

      "Meni je tu nešto sumnjivo, draga moja! Sve bih rekao da je taj ludi Baggins opet odmaglio. Sirota stara budala! Ali zašto da razbijamo sebi glavu? Glavno da nije odneo demižone." I dovikne Frodu neka donesu još vina.

    Frodo jedini nije ni reči rekao. Neko je vreme sedeo nijem uz Bilbovu praznu stolicu, ne obazirući se ni na čije primedbe ni pitanja. Dakako da je uživao u Bilbovoj šali iako je znao šta će se dogoditi. Jedva se svladavao da ne prasne u smeh gledajući ogorčene i iznenađene goste oko sebe. Ali je istovremeno  bio i ozbiljno uznemiren: odjednom je pojmio da silno voli tog starog hobita. Većina je gostiju nastavila jesti i piti i raspravljati o mušicama Bilba Bagginsa, starim i novim, ali su Sackville-Bagginsovi već otišli, razjareni. Frodu nije više bilo do zabave. Naložio je da se gostima donese još vina, a onda je ustao, bez reči ispio čašu u Bilbovo zdravlje i izgubio se iz velikog šatora.

      A Bilbo Baggins, još dok je držao govor, opipavao je zlatni prsten u svom džepu: čarobni prsten koji je tolike godine potajno čuvao. Kad je sišao sa stolice, nataknuo ga je na prst i nikad ga više nijedan hobit u Hobbitonu nije video.

   Brže je otišao do svoje rupe i zastao načas smeškajući se i osluškujući galamu iz velikog šatora i vesele glasove drugih strana. Zatim je ušao unutra. Svukao je svečano odelo, složio izvezeni svileni pršnjak, umotao ga u svileni papir i spremio. Onda je na brzinu odenuo neko staro zgužvano odelo i opasao se iznošenim kožnim remenom. Obesio je o njega kratak mač u izlizanom toku od crne kože. Iz zaključane ladice što je zaudarala po kuglicama protiv moljaca izvadio je staru pelerinu s kukuljicom. Držao je bio to pod ključem kao ne znam kakvu dragocenost, iako je bilo toliko pokrpano i izbledjelo da se jedva mogla razabrati prvobitna boja: zasigurno je ipak bila tamnozelena. Pelerina mu je bila i malo prevelika. Zatim je otišao u svoj kabinet i iz velike blagajne izvadio zavežljaj umotan u staru tkaninu i rukopis uvezan u kožu, pa i poveliku debelu omotnicu. Rukopis i zavežljaj strpao je odozgo u tešku torbu što je onde stajala, već gotovo puna. U omotnicu je stavio svoj zlatni prsten na finom lančiću pa ju je zapečatio i adresirao na Froda. Najpre ju je stavio na okvir kamina, ali ju je iznenada opet uzeo i strpao u džep. Uto se vrata otvore i u sobu hitro uđe Gandalf.

     "Zdravo!" pozdravi ga Bilbo. "Već sam se pitao hoćeš li doći."
 
       "Drago mi je što si opet vidljiv" odvrati čarobnjak sedajući na stolicu. "Hteo sam te još svakako videti i malo popričati s tobom. Verovatno misliš da je sve prošlo sjajno i prema tvom planu?"

     "Da, mislim" odgovori Bilbo. "Iako je onaj bljesak na kraju bio pravo iznenađenje: iznenadio je i mene, a kako ne bi druge! To je valjda bio tvoj mali prilog?"

    "Jest. Ti si mudro čuvao taj prsten u tajnosti sve ove puste godine, pa sam pomislio da treba tvojim gostima pružiti još nešto što će im tobože objasniti tvoj iznenadni nestanak."

     "I pokvariti moju šalu? Ti si oduvek zabadao nos u tuđe poslove" nasmeje se Bilbo "ali valjda znaš što radiš, kao i uvek."

    "Znam... ako išta znam. Ali nekako nisam načisto u ovoj prigodi. Sad si doterao cara do duvara. Izveo si svoju malu šalu, uznemirio ili uvredio većinu svojih rođaka i dao celom Shireu nešto o čemu će moći pričati devet dana, ili još verovatnije devedeset devet dana. Imaš li još kakve namere?"

     "Da, imam. Osećam da mi je potreban odmor, kao što sam ti već rekao. Verovatno doživotni odmor: ne verujem da ću se vratiti. Zapravo se ne kanim vraćati, štaviše, već sam preduzeo sve što je potrebno. Ostario sam, Gandalfe. Ne izgledam još star, ali osećam starost u dubini srca. Zbilja sam dobro očuvan!" dune na nos. "Ama, osećam se nekako tanak, nekako razmazan, ako razumeš što hoću da kažem: kao maslac namazan na previše hleba. To ne može biti dobro. Potrebna mi je promena, ili tako nešto."

        Gandalf ga promotri znatiželjno i pažljivo.

        "Da, mislim da to stvarno nije dobro" reče zamišljeno. "I sve bih rekao da ti je plan najbolji što može biti."

      "E pa, bilo kako mu drago, ja sam se odlučio. Poželeo sam ponovo videti planine, Gandalfe; planine, pa onda naći neko mesto gde ću se moći odmarati. U miru i tišini, bez mnogobrojnih rođaka koji sve nešto njuškaju oko mene, bez celog onog niza prokletih posetilaca koji mi vise na zvoncu. Možda ću naći neko mesto gde ću moći završiti svoju knjigu. Smislio sam već lepu završnu rečenicu: I živeo je sretno i zadovoljno sve do kraja svojih dana."

     Gandalf se nasmije. "Nadam se da će tako i biti. Ali niko ti neće čitati knjigu, ma kakav joj bio kraj."

      "Ah, možda će je i čitati, u budućim godinama. Frodo je već nešto od toga pročitao, od onoga što sam dosad napisao. Ti ćeš inače držati Froda na oku, je li?"

      "Hoću, hoću... čak i na oba oka, koliko god budem mogao od poslova."
   
      "Dakako da bi on pošao sa mnom kad bih ga pozvao. Zapravo mi se čak i sam ponudio, baš uoči ove proslave. Ali njemu još stvarno nije do toga. Ja želim videti onu divljinu još pre nego što umrem, i gore; a on je još zaljubljen u Shire, u šume, polja i rečice. Njemu ovde ne bi smelo ništa nedostajati. Ja mu, naravno, sve ostavljam, osim dve-tri sitnice. Nadam se da će biti zadovoljan kad se navikne živeti za svoj račun. Već je i vreme da bude sam sebi gospodar."

       "Sve mu ostavljaš?" priupita ga Gandalf. "I prsten? Sećaš se da si pristao na to?"

      "Pa, da, mislim da se sećam" propenta Bilbo. "A gde ti je?"

   "U koverti, ako baš moraš znati" nestrpljivo će Bilbo. "Tamo, na okviru kamina. Ma nije! Ovde mi je u džepu!" Kolebao se. "Zar nije to čudno?" tiho reče sam sebi. "A zašto i ne, na kraju krajeva? Zašto da mi ne ostane u džepu?"

        Gandalf se opet strogo zagleda u Bilba, a oči mu se zakrese.
   
      "Ja bih ga, Bilbo" tiho prozbori "radije ostavio ovde, da sam na tvom mestu. Zar ga ne želiš i ti ostaviti?"

      "Ma želim... i ne želim. Sad kad je već dovde došlo, mogu ti reći da mi se ne rastaje s njim. Zapravo mi i nije jasno zašto bih se morao rastajati s njim? Zašto ti želiš da tako učinim?" zapita čudnovato izmenjenim glasom, oštrim od nepoverenja i ozlovoljenosti. "Večito me gnjaviš, zbog tog prstena, iako mi nikad nisi dodijavao zbog drugih stvari koje sam doneo s putovanja."

      "Ama, morao sam te gnjaviti" reče Gandalf. "Hteo sam dopreti do istine. To mi je bilo važno. Čarobni su prstenovi... pa, ovaj, čarobni, retki su i neobični. Moglo bi se reći da sam bio profesionalno zainteresovan za tvoj prsten; pa i sad sam. Hteo bih znati gde će se nalaziti ako opet negde otputuješ. Osim toga, mislim da je bio dosta dugo kod tebe. Neće ti više trebati, Bilbo, osim ako nisam u velikoj zabludi."

     Bilbo se sav zajapuri i ljutito sevne očima. Dobroćudno mu se lice smrkne.

      "Zašto ne?" uzvikne. "Uostalom, šta je tebe briga što ja radim sa svojim stvarima? Prsten je moj. Ja sam ga našao. Meni pripada."

       "Dobro, dobro" reče Gandalf. "Ne moraš se zbog toga ljutiti."

       "Ti si kriv što se ljutim" odbrusi mu Bilbo. "Kažem ti da je Prsten moj. Samo moj. Moje zlato. Da, moje zlato."
    Čarobnjaku je lice ostalo ozbiljno , samo ga je bljesak u duboko usađenim očima odao da je iznenađen i ozbiljno uznemiren.
     "Neko ga je već pre tebe tako zvao" reče "ali ne i ti."
      "A ja ga sad tako zovem. I zašto ne bih? Šta onda ako ga je Golum nekad tako zvao? Sad više nije njegov nego moj. I kažem ti da ću ga zadržati."
   
     Gandalf ustane i strogo progovori:
      "Lud si ako ga zadržiš, Bilbo. Sa svakom tvojom riečju to mi biva sve jasnije. Prsten ima preveliku vlast nad tobom. Ostavi ga! A onda možeš otići i biti slobodan."
      "Ja ću sam odlučiti šta ću učiniti, i otići ću kad je mene volja" tvrdoglavo će Bilbo.
     "No, no, dragi moj hobite!" reče Gandalf. "Za celog tvog dugog života bili smo prijatelji, i ti mi ipak nešto duguješ. Hajde, učini ono što si obećao, ostavi ga!"
      "E pa, otvoreno reci da želiš moj prsten!" uzvikne Bilbo. "Ali nećeš ga dobiti. Kažem ti da se neću odreći svoga zlata."

     Ruka mu odluta do drška kratkog mača.

    Gandalf sevne očima i reče:
       "E, sad je na meni red da se ja naljutim. I stvarno ću se naljutiti ako to još ponoviš. Onda ćeš videti pravog Gandalfa Sivog, bez maske."
      I on zakorakne prema hobitu i odjednom dođe nekako visok i opasan; sena mu ispuni svu sobicu.
      Bilbo ustukne do zida predišući i stišćući šakom džep. Tako su stajali neko vreme licem u lice, a vazduh je u sobi titrao. Gandalfove su oči ostale prikovane uz hobita. Bilbo polako opusti ruke i uzdrhti.
      "Ne znam što te je spopalo, Gandalfe" napokon će Bilbo. "Nikad te nisam još ovakvog video. U čemu je uopćšte problem? Zar nije prsten moj? Ja sam ga našao, i Golum bi me bio ubio da ga nisam zadržao. Ša god on govorio, ja nisam lopov."
      "Ja nisam ni rekao da si lopov" odgovori mu Gandalf. "Nisam ni ja. Ja te ne bih hteo opljačkati, nego ti pomoći. Voleo bih da mi veruješ kao što si mi nekad verovao."
      On se okrene od Bilba i senke nestane. Reklo bi se da se opet sveo na sedog starca, pogrbljenog i zabrinutog. Bilbo pređe rukom preko očiju.
     "Oprosti" reče mu. "Ali tako sam se nekako čudno osećao. Ipak bi mi bilo nekakvo olakšanje kad više ne bih imao brige s njim. U zadnje mi vreme nije davao mira. Ponekad sam imao osećaj da je kao oko koje me gleda. A da znaš da ga neprestano želim nataknuti na prst i nestati, ili se pitam da li je na sigurnom mestu pa ga vadim da se uverim da je na sigurnome. Pokušavao sam ga držati pod ključem, ali sam uvideo da nemam mira ako mi nije u džepu, ne znam zašto. I čini mi se da se nikako ne mogu odlučiti."

     "Onda se pouzdaj u mene" reče mu Gandalf. "Ja se nimalo ne kolebam. Otiđi i ostavi ga ovde. Odrekni ga se! Daj ga Frodu, a ja ću paziti na Froda."
       Bilbo je još časak stajao, napet i neodlučan. Zatim uzdahne.
      "Dobro" jedva protisne. "Ostaviću ga." Potom slegne ramenima i osmehne se pomalo skrušeno. "Uostalom, to je i bio pravi smisao priređivanja ove proslave: da podelim što više darova, pa da mi bude lakše da istovremeno i njega dam. Na kraju mi nije  bilo ništa lakše, ali bi bilo šteta da propadnu sve te moje pripreme. Potpuno bi mi pokvarilo šalu."

       "Zaista bi se na taj način izgubio jedini smisao koji sam video u celoj toj stvari" reče Gandalf.
       "Dobro, onda" reče Bilbo. "Prsten će pripasti Frodu, kao i sve ostalo." Duboko uzdahne. "A sad zbilja moram krenuti jer će me inače još neko ovde uloviti. Već sam se oprostio i ne bih mogao podneti da se moram još jedanput sa svima opraštati."
       Dohvati svoju torbu i pođe prema vratima.
       "Prsten ti je još u džepu" upozori ga čarobnjak.
        "Pa i jest!" uzvikne Bilbo. "I moje oporuke i svi ostali dokumenti. Najbolje će biti da ti sve to uzmeš i predaš Frodu umesto mene. Tako će biti najsigurnije."            "Ne, nemoj meni davati prsten" reče Gandalf. "Radije ga ostavi na okviru kamina. Tamo će biti na sigurnome dok ne dođe Frodo. Ja ću ga ovde pričekati."
       Bilbo izvadi iz džepa omotnicu, ali baš kad ju je htio odložiti do sata, ruka mu zadršće i koverta padne na pod. Pre nego što ju je stigao podići, čarobnjak se sagne, dohvati je i stavi na mesto. Hobitu se lice ponovo načas zgrči od gneva, ali se u hipu na njemu pojavi izraz olakšanja i on se nasmeje.
       "E pa, što je, tu je" reče. "A sad odoh!"
         Izašli su zajedno u predvorje. Bilbo odabere svoj najdraži štap sa stalka, a onda fućne. Začas se pojave tri patuljka iz raznih soba u kojima su radili.
         "Je li sve spremno?" upita ih Bilbo. "Je li sve spakovano i označeno?"       
        "Jest" odgovore mu oni. "E pa, onda da krenemo!"
           On izađe na prednja vrata.

        Bila je lepa noć a crno nebo bijaše osuto zvezdama. Bilbo pogleda uvis i pomiriše zrak.
      "Kakav užitak! Kakav je užitak ponovo krenuti na put, krenuti na put s patuljcima! Za ovim sam zapravo čeznuo godinama! Zbogom!" nadoda gledajući svoj stari dom i klanjajući se vratima. "Zbogom, Gandalfe!"
        "Zbogom, zasad, Bilbo! Čuvaj se! Dovoljno si star, a valjda si već i dovoljno mudar!"
        "Da se čuvam! Baš me briga. Ne brini ti za mene! Nikad nisam bio sretniji, a to mnogo znači. Ali kucnuo je čas. Konačno sam digao sidro" nadoda, a onda polako i tiho zapeva u mraku:

Putevi uvek idu još dalje
Niz vrtna vrata s noge na nogu,
Pa u daljine kud cesta ih šalje,
A ja ću ih slediti sve dokle mogu,
Korakom lakim od dola do brega,
Dok me još veći put ne spreči
Na raskršću staza i časnih stega.
A gde onda? To ne mogu reći.

Umukne na trenutak. Zatim se bez reči okrene od svetala i glasova s poljane i iz šatora i, praćen trojicom svojih suputnika, ode naokolo u svoj vrt i zaputi se niz dugu strmu stazu. Na jednom niskom mestu pri dnu preskoči preko živice i pođe u livade nestajući u noći kao šum vetra u travi. Gandalf je još dugo stajao zagledan za njim u tamu. "Zbogom, dragi moj Bilbo... do ponovnog viđenja!" tiho reče i vrati se unutra.
        Uskoro je za njim došao i Frodo i zatekao ga kako sedi u mraku, ogrezao u misli.
      "Je li otišao?" upita ga.
      "Jest" odgovori Gandalf "napokon je otišao."
       "Da bar... hoću reći da sam se sve do večeras nadao da se samo šali" reče Frodo. "Ali sam u dubini srca znao da zaista kani otići. Oduvek se rado šalio na račun ozbiljnih stvari. Da sam bar došao malo ranije samo da ga ispratim!"     
       "Mislim da se na kraju ipak radije tiho iskrao" reče Gandalf. "Nemoj previše brinuti za njega. Neće se njemu ništa dogoditi, za sada. Ostavio je nešto za tebe. Eno onde!"
        Frodo uzme omotnicu s okvira kamina i zirne na nju, ali je ne otvori.     
        "Mislim da je tu njegova oporuka i svi ostali dokumenti" reče čarobnjak. "Sad si ti vlasnik Vrećastog venca. Mislim da ćeš u omotnici naći i jedan zlatni prsten."
       "Prsten!" usklikne Frodo. "Zar mi je i njega ostavio? Pitam se zašto. Ipak, možda će mi dobro doći?"
        "Možda hoće, a možda i neće" reče Gandalf. "Da sam na tvom mestu, radije ga ne bih nosio. Ali drži ga u tajnosti i čuvaj ga! A ja sad odoh na počinak."

      Kao novi vlasnik Vrećastog venca, Frodo je držao da ga je zapala neugodna dužnost da se oprosti s gostima. Glasovi o čudnom događaju bili su se već proneli po svoj poljani, ali Frodo je svima samo govorio kako nema sumnje da će se ujutro sve razjasniti. Oko ponoći stigle su kočije po ugledne uzvanike. Zatim su odlazile jedna po jedna, pune sitih ali vrlo nezadovoljnih hobita. Zatim su, prema dogovoru, stigli vrtlari i počeli odvoziti u tačkama goste koji su i nehotice zaostali. Noć je prošla polako. Sunce se diglo. Hobiti su se digli mnogo kasnije. Sunce je odskočilo. Došlo je nekoliko hobita koji su počeli (po nalogu) uklanjati šatore, stolove i stolice, noževe, boce i tanjire, i lampione, i rascvetane borove u loncima, i mrvice i papir od praskavica, zaboravljene torbice i rukavice i rupčiće, i nepojedenu hranu (vrlo mala stavka). A onda je došlo mnogo drugog sveta (bez dogovora): Bagginsovi, i Boffinovi, i Bolgerovi, i Tookovi, i drugi gosti koji su stanovali ili odseli negde u blizini. Oko podne, kad su čak i oni koji su najviše pojeli bili opet na nogama, okupila se silna svetina iznova u Vrećastom vencu, nezvana ali ne i neočekivana. Frodo ih je sve dočekivao na vratima nasmešen ali prilično umoran i zabrinut. Iako je dočekivao sve posetioce dobrodošlicom, nije im mogao kazati mnogo više nego pre. Odgovor mu je na sva pitanja glasio: “Gospodin je Bilbo Baggins otputovao; koliko ja znam, zauvek.” Neke je od posetilaca pozvao unutra jer je Bilbo ostavio “poruke” za njih.
       Unutra, u predsoblju, bijaše nagomilana velika zbirka paketa i zavežljaja i manjih komada pokućstva. Na svaki bijaše privezana ceduljica. Evo što je na njima pisalo:

Za ADELARDA TOOKA, da bude SAMO NJEGOV – pisalo je na jednom kišobranu. Adelard je naime bio odneo mnogo neoznačenih kišobrana bez ceduljica.
Za DORU BAGGINS, u spomen na DUGO dopisivanje, s ljubavlju, Bilbo – pisalo je na velikom košu za otpatke. Dora je bila Drogova sestra i najstarija Bilbova i Frodova rođakinja; bilo joj je devedeset devet godina i u poslednjih pola vekova napisala je svežnjeve dobrih saveta.
Za MILA BURROWSA, u nadi da će mu biti od koristi, od B. B. – na zlatnom peru i tintarnici. Milo nije nikad odgovarao na pisma.
Za ANGELIKU, za svakodnevnu uportrebu, od strica Bilba – okruglo konveksno zrcalo. Angelica je bila mlada Bagginsovka, a bilo je belodano jasno da svoje lice smatra lepim.
Za zbirku HUGA BRACEGIRDLEA, od jednog donatora – ormar za knjige (prazan). Hugo je uvelike posuđivao knjige, ali ih je retko vraćao.
LOBELIJI SACKVILLE-BAGGINS, na DAR – pisalo je na kutiji srebrnih viljuški . Bilbo je verovao da se ona domogla podosta njegovih dok je on bio na putu. Lobelia je to dobro znala. Kad je stigla, primila je odmah poruku na znanje, ali je primila i viljuške.
      Ovo je tek nekoliko primera pripremljenih darova. Bilbov dom bijaše pretrpan raznim stvarima što ih je skupio za svoga dugog života, a za to je najviše bio kriv običaj da svaki hobit deli mnogobrojne darove na svoj rođendan. Dakako da ti darovi nisu uvek bili novi; bilo je dve-tri drangulije za koje se više nije znalo čemu služe i koje su kolale u celom kraju, ali je Bilbo obično delio nove darove i zadržavao one što ih je dobio. Njegova je stara rupa bila sad malo raskrčena. Na svakom je od tih oproštajnih darova bila poruka koju je napisao sam Bilbo, a nekoliko je njih sadržavalo određenu aluziju ili kakvu šalu. Ali dakako da je većina stvari bila upućena tamo gde je bila potrebna i gde je dobro došla. Posebno  su dobro prošli siromašniji hobiti, pogotovo oni iz Vrećopucove ulice. Stari Čiča Gamgee dobio je dve vreće krompira, novu lopatu, vuneni prsluk i bočicu masti za škripave zglobove. Stari Rory Brandybuck dobio je, zbog svoje poznate gostoljubivosti, tucet boca “Starih vinograda” – jakog crnog vina iz Južne četvrti, koje je bilo sasvim zrelo jer je dugo odležalo još u podrumu Bilbova oca. Čim je popio prvu bocu, Rory je oprostio Bilbu i proglasio ga momkom i pol.
        Frodu je ostalo obilje svega i svačega. I ostalo mu je, naravno, glavno blago, pa knjige, slike i više nego dovoljno pokućstva. Ali nije bilo ni traga od novca i nakita: nijednog novčića ni staklene perle. Frodu nije bilo lako tog popodneva. Lažna glasina da se celo kućanstvo besplatno deli pronela se po okolini kao munja, pa je uskoro sve vrvilo od sveta koji nije tu imao što tražiti, ali se nije dao ni izbaciti. Kidale su se i mešale ceduljice, izbijale svađe. Jedni su pokušavali trampiti predmete i pogađati se u predsoblju, a drugi su hteli šmugnuti s manjim stvarima koje nisu bile namenjene njima, ili s bilo čim što se činilo da niko ne želi ili ne čuva. Put do vratnica bijaše zakrčen tačkama i kolicima.
        Usred te gužve stigli su Sackville-Bagginsovi. Frodo se bio povukao na neko vreme i ostavio svoga prijatelja Merryja Brandybucka da pazi na stvari. Kad je Otho glasno zatražio da vidi Froda, Merry mu se uljudno naklonio i rekao:
      "Ne oseća se dobro. Odmara se."
      "Hoćeš reći da se sakriva?" odseče Lobelia. "Kako bilo da bilo, mi ga želimo videti, i nameravamo ga videti. Samo mu tako recite!"
       Merry ih je zadugo ostavio u predsoblju pa su imali vremena otkriti dar koji im je Bilbo ostavio na rastanku – srebrne viljuške . To im nije popravilo raspoloženje. Napokon ih Merry uvede u kabinet. Frodo je sedeo za stolom na kojem je ležala sva sila papira. Doista se činilo da se ne oseća dobro – u najmanju ruku zato što vidi SackvilleBagginsove. Ustao je čeprkajući nešto po džepu, ali je prozborio sasvim pristojno.
      Sackville-Bagginsovi bili su prilično nasrtljivi. Najpre su mu ponudili niske cene (kao među prijateljima) za razne vredne i neoznačene predmete. Kad im je Frodo odgovorio da može dati samo one stvari što ih je Bilbo izričito označio, rekli su mu da je njima to sve skupa vrlo sumnjivo.
      "Meni je samo jedno jasno" reče Otho "a to je da si ti u svemu tomu najbolje prošao. Ja zahtevam da vidim oporuku."
       Da nije Bilbo posvojio Froda, Otho bi bio njegov zakoniti naslednik. Pomno je pročitao oporuku i frknuo. Oporuka je, na žalost, bila sasvim jasna i ispravno sastavljena (prema hobitskim pravnim običajima, koji zahtevaju, između ostalog, i da se sedam svedoka potpišu crvenom tintom).
      "Opet smo nasamareni!" dobacio je ženi. "I to pošto smo čekali šezdeset godina. viljuške? Trice i kučine!"
       Pa pucne prstima pod nosom Frodu i dostojanstveno izađe iz sobe. Ali Lobelia se nije dala samo tako otpraviti. Kad je Frodo malo zatim izašao iz kabineta da vidi što se zbiva, zatekao ju je kako još pretražuje uglove  i zakutke i lupka po podu. Pošto ju je oslobodio nekoliko manjih (ali prilično vrednih) predmeta koji su joj, ko zna kako, upali u kišobran, odlučno ju je ispratio van. Po licu bi joj se reklo da grčevito smišlja nekakvu uistinu ubitačnu primedbu za sam kraj, ali je sve što se dosetila kazati na kraju, osvrnuvši se na pragu, bilo:               "Požalićeš još zbog ovoga, momče! Zašto nisi i ti otišao? Tebi ovde nije mesto, ti nisi Baggins... ti si... ti si Brandybuck!"
      "Jesi li čuo, Merry? Ovo je bila uvreda, ako baš hoćeš" reče Frodo zatvarajući za njom vrata.
       "To ti je zapravo bio kompliment" reče Merry Brandybuck "i upravo zato nije istina."
      Zatim su pošli u obilazak nastambe i izbacili tri mlada hobita (dvojicu Boffina i jednog Bolgera) koji su bušili rupe u podrumskim zidovima. Frodo se pograbio i s mladim Sanchom Proudfootom (unukom starog Oda Proudfoota), koji je počeo kopati jamu u velikoj smočnici gde mu se činilo da čuje neku jeku. Legenda o Bilbovu zlatu pobudila je radoznalost i nadu, jer legendarno zlato (stečeno na tajanstven, ako ne i posve nepošten način) pripada, kao što je poznato, onome tko ga nađe – osim ako ga ne ometu u traganju.
       Pošto je svladao Sancha i izgurao ga van, Frodo se svalio na stolicu u predsoblju.
     "Vreme je, Merry, da zatvorimo dućan" reče. "Zaključaj vrata i nemoj ih više nikom otvarati, čak ni ako dođu s ovnom za probijanje vrata."
     Zatim ode da se okrepi zakašnjelom šalicom čaja. Tek što je seo, neko opet tiho pokuca. “Biće da je opet Lobelia”, pomisli. “Valjda je smislila nešto zbilja gnusno pa se vratila da mi to kaže. Neka samo čeka!”
     Nastavio je srkati čaj. Kucanje se ponovilo, mnogo bučnije, ali se on nije na nj obazirao. Najednom se na prozoru ukaže čarobnjakova glava.
     "Ako me ne pustiš unutra, Frodo, sateraću ti vrata u rupu tako da će izaći na drugu stranu Brijega" dobaci mu.
     "Dragi moj Gandalfe! Samo časak!" uzvikne Frodo i otrči do ulaznih vrata. "Izvolite! Uđite! Ja sam mislio da je to Lobelia."
     "Onda ti opraštam. Video sam je malopre kako odlazi u dvokolicama s ponem u Uzvođe, lice joj je bilo takvo da bi se od njega i mleko skiselilo."   
         "Pa i ja samo što se nisam skiselio. Verujte mi, već sam bio u napasti da nataknem Bilbov prsten na prst samo da nestanem." 
     "Nemoj to raditi!" reče Gandalf sedajući. "Pazi dobro, Frodo, na taj prsten! Zapravo sam delom i radi njega došao da ti kažem koju reč na kraju."   
    "Pa dobro, šta je?"
     "A šta ti uopšte znaš?"
     "Samo ono što mi je Bilbo rekao. Čuo sam njegovu priču: kako ga je našao, i kako se poslužio njime: na onom svom putovanju, mislim."
     "Pitam se samo koju priču?" opet će Gandalf.
      "Ma ne ono što je ispričao patuljcima i uneo u knjigu" odgovori Frodo. "Uskoro pošto sam se preselio ovamo, ispričao mi je pravu priču. Rekao mi je da ste mu vi dodijavali sve dok vam nije kazao svu istinu, pa da će biti bolje da i ja znam. “Među nama, Frodo, ne sme biti nikakvih tajni”, rekao mi je. “Ali tajne moraju ostati među nama. Kako bilo da bilo, prsten pripada meni.”
       "Zanimljivo" reče Gandalf. "E pa, što ti misliš o svemu tomu?"
     "Ako mislite na to kako je izmislio sve ono o tobožnjem daru, e pa, mislim da je prava priča mnogo verodostojnija, i nije mi jasno zašto ju je uopšte menjao. Bilo kako mu drago, takvo što nije bilo nimalo slično Bilbu, pa sam zaključio da je to bilo prilično čudnovato od njega."
        "I ja tako mislim. Ali ljudima koji se domognu takvog blaga svašta se može dogoditi... ako se posluže njime. Neka ti to bude opomena da postupaš s njim vrlo oprezno. On može posedovati i druge moći, a ne samo da te učini nevidljivim kad poželiš."
      "Ne razumijem" reče Frodo.
    "Ne razumem ni ja" otpovrne čarobnjak. "Samo sam se počeo nešto dvoumiti oko tog prstena, pogotovo od sinoć. Nema razloga za zabrinutost. Ali ako želiš poslušati moj savet, nemoj se često služiti njime, ili još bolje nikada. U najmanju ruku, molim te da se ne služiš njime na način koji bi mogao izazvati govorkanja ili pobuditi sumnju. Ponovo ti kažem: dobro ga čuvaj, i drži ga u tajnosti!"
     "Strašno ste tajanstveni! Čega se uopšte bojite?"
       "Nisam još načisto, pa radije neću ništa govoriti. Možda ću ti moći kazati nešto više kad se vratim. Sad odmah krećem, pa ćemo se oprostiti."

      On ustane.

 "Odmah?" uzvikne Frodo. "Pa, ja sam mislio da ćete ostati najmanje još nedelju  dana. Nadao sam se da ćete mi pomoći."
      "Mislio sam i ja tako... ali sam morao promeniti plan. Možda me neće biti duže vreme, ali ću se vratiti čim mognem. Kad me vidiš, onda mi se nadaj! Jednog ću dana samo banuti. Neću više često dolaziti otvoreno u Shire. Mislim da sam ovde postao prilično omražen. Kažu da sam prava napast i da kršim javni red. Neki me ovde čak i optužuju da sam ja odmamio Bilba, ili još nešto gore od toga. Ako te baš zanima, neke osobe tvrde da smo se nas dvojica urotili da se dočepamo njegova bogatstva."
         "Neke osobe!" uzvikne Frodo. "Mislite Otho i Lobelia. Kako je to gnusno! Ja bih im dao Vrećasti venac i sve ostalo, samo kad bi se Bilbo vratio i kad bih se mogao otisnuti s njim u landranje. Ja obožavam Shire. Nekako mi je sve žalije što nisam i ja otišao s njim. Pitam se hoću li ga ikad više videti."
      "I ja se to pitam" reče Gandalf. "I pitam se štošta drugo. A sad zbogom! Čuvaj se! Gledaj samo kad ću doći, posebnokad me ne očekuješ! Zbogom!

      Frodo ga isprati do vrata. Čarobnjak mu mahne rukom po poslednji put, a onda se udalji začudno hitrim koracima; ali Frodo pomisli kako je starac neuobičajeno poguren, gotovo bi se reklo da nosi nekakav velik teret. Veče je padala i čarobnjakova prilika u pelerini brzo je iščeznula u sumraku. Frodo ga dugo nakon toga nije video.




Нема коментара:

Постави коментар