23.01.2020.

Slimani Lejla, Uspavanka, 6 deo)




    Sutradan ujutro Louise ne može ustati. Cele je noći imala temperaturu, tako visoku da je cvokotala. Grlo joj je natečeno i puno afti. Čini joj se da ni slinu ne može gutati. Jedva da je 7 i 30 kad zazvoni telefon. Louise se ne javlja. A vidi Myriamino ime na ekranu. Otvara oči, pruža ruku prema telefonu i prekida zvonjavu. Zariva lice u jastuk.
Telefon ponovno zvoni.
         Ovoga puta Myriam ostavlja poruku. „Dobar dan, Louise, nadam se da ste dobro. Evo, skoro je 8 sati. Mila se sinoć razbolela, ima temperaturu. Ja imam jedan vrlo važan slučaj, spomenula sam vam da danas imam završnu reč. Nadam se da je s vama sve u redu, da se ništa nije dogodilo. Nazovite me čim dobijete poruku. Čekamo vas.
      “ Louise baca telefon pod noge. Omata se u pokrivač. Pokušava zaboraviti da je žedna i da mora ići mokriti. Ali ne želi se pomaknuti. Krevet je približila zidu, što bliže radijatoru koji slabo greje. Leži tako da joj nos gotovo dodiruje prozorsko staklo. Gleda gola stabla u ulici i ne pronalazi više nikakav izlaz. Na neki čudan način sigurna je da je svaka borba uzaludna. I da jedino može ostati pasivna, prepustiti se i plutati, pustiti da je sve ponese i preplavi. Sinoć je skupila sve koverte. Otvorila ih je i razderala, jednu po jednu. Komadiće je bacila u sudoper i otvorila slavinu. Gledala je kako se gadna smesa od mokrih papirića rastvara pod mlazom vrele vode. Telefon je zvonio i zvonio. Louise je mobilni nagurala iza jastučića, ali od prodorne zvonjave više ne može zaspati.
    Myriam hoda tamo-amo po stanu, izbezumljena, advokatska odora prebačena je preko prugastog naslonjača. „Ona više neće doći“, kaže Paulu. „Ne bi bilo prvi put da dadilja samo tako nestane preko noći. Čula sam puno takvih priča.“
         Ponovno naziva Louise, koja joj se ne javlja, pa Myriam uopšte ne zna šta joj je činiti. Istresa se na Paula. Optužuje ga da je bio grub, da se prema Louise poneo kao prema nekakvoj služavki. „Ponizili smo je“, zaključuje.
          Paul je pokušava urazumiti. Možda je Louise u nekoj neprilici, sigurno joj se nešto dogodilo. Nikad ih ona ne bi napustila tek tako, bez objašnjenja. Tako je privržena deci da ne bi mogla otići bez pozdrava. „Umesto da smišljaš sulude scenarije, trebala bi potražiti njenu adresu. Pogledaj na ugovoru. Ako se ne javi za sat vremena, idem do nje.“
         Telefon zazvoni u trenutku dok Myriam čuči i prekopava po ladicama. Jedva čujnim glasom Louise se ispričava. Tako joj je loše da nije mogla ustati iz kreveta. Zaspala je pred jutro i nije čula telefon. Ponavlja bar deset puta: „Žao mi je.“ Myriam je zatečena ovako jednostavnim objašnjenjem. Malo ju je sram da uopšte nije na to pomislila, da bi najobičniji zdravstveni problem mogao biti razlog. Kao da je Louise neslomljiva i kao da joj telo ne mogu shrvati umor i bolest. „Razumem“, odgovara Myriam. „Odmorite se, mi ćemo se snaći.“
Paul i Myriam nazivaju prijatelje, kolege, rodbinu. Neko im na kraju daje broj neke studentice „koja može uskočiti“ i koja nasreću pristaje odmah doći. Devojka, zgodna dvadesetogodišnja plavuša, ne uleva Myriam poverenje. Ušavši u stan, polako skida čizme na visoku petu. Myriam primećuje groznu tetovažu na vratu. Na sve njene upute devojka odgovara s „Da“, premda se ne bi reklo da razume, kao da se samo želi rešiti živčane i dosadne gospođe. Previše glumata dok se obraća Mili koja dremucka na kauču. Oponaša majčinsku zabrinutost, a i sama je još uvek diete.
        No tek naveče, kad se vrati s posla, Myriam je u šoku. Stan je u stravičnom neredu. Posvuda po dnevnom boravku razbacane su igračke. Prljavo posuđe samo je ubačeno u sudoper. Na stoliću ima stvrdnutog pirea od mrkve. Devojka ustaje, s olakšanjem  koji se oslobodio tesne ćelije. Uzima novac i odmah izleće kroz vrata s mobilnim u ruci. Myriam će posle na balkonu pronaći desetak opušaka smotanih cigareta, a u dečjoj sobi sladoled od čokolade koji se rastopio i oštetio boju na plavoj komodi.
.......

          Louise tri dana provodi u bunilu. Ne zapada u san nego u nekakvu neprirodnu letargiju, koja joj smućuje misli i od koje se oseća još gore. Noću joj utrobu razdire nijemi krik. Košulja joj se lepi o telo, škrguće zubima, napravila je udubinu u madracu. Oseća kao da joj lice pritišće peta čizme, da su joj usta puna zemlje. Kukovi joj podrhtavaju kao rep punoglavca. Posve je iscrpljena. Budi se samo kad treba piti i otići u zahod, pa se vraća u svoj zaklon.
          Iz sna izranja kao iz dubina, kao kad zaronimo preduboko pa nam ponestaje kisika, a voda oko nas je crna lepljiva magma i molimo se da samo još imamo dovoljno zraka, dovoljno snage da dohvatimo površinu i požudno udahnemo.
       U mali notes na cvetiće zapisala je termin koji je upotrebio lekar u bolnici Henri-Mondor. „Psihotična melankolija“. Louise se to svidelo i u njenu se tugu u trenu uvukao tračak poezije, mogućnost bega od ružne stvarnosti. Zabeležila je naziv svojim neobičnim rukopisom, neravnim velikim slovima snažno utisnutima u papir. Reči na listovima malog notesa nalik su klimavim drvenim zdanjima koje Adam gradi samo zato da bi s veseljem promatrao kako se ruše.
         Prvi put Louise pomišlja na starost. Na telo koje polako posustaje, na kretnje od kojih bol seva duboko u kosti. Na troškove lečenja koji rastu. Tu je i strah od nemoćne starosti, u krevetu, u bolesti, u stanu s prljavim prozorima. To se pretvorilo u opsesiju. Mrzi ovaj prostor. Opseda je vonj plesni koji se širi iz tuš- kabine. Oseća ga i u ustima. Svi uglovi, sve pukotine pune su mahovinaste plesni, uzalud je pomamno riba, ona preko noći opet izbija, u još debljem sloju.
U njoj buja mržnja. Mržnja koja je u sukobu s njenom poletnom uslužnošću i detinjastim optimizmom. Mržnja koja je sve izmešala. Louise je progutao mračan i zbrkan san. Progoni je osećaj da je i videla i čula previše toga iz tuđe intime, na kakvu ona nikad nije imala pravo. Ona nikad nije imala vlastitu sobu.
       Nakon dve strahotne noći oseća se spremnom za povratak na posao. Smršavila je, njeno lice devojčice, bledo i ispijeno, kao da se obesilo. Češlja se, stavlja šminku. Svetloljubičasto senilo za oči je smiruje.
        U 7 i 30 otključava vrata stana u Ulici Hauteville. Mila u plavoj pidžami hita joj u susret. Skače joj u naručje: „Louise, to si ti! Vratila si se!“
Adam se otima u majčinom zagrljaju. Začuo je Louisein glas, prepoznao miris pudera, laki korak po parketu. Ručicama se odguruje o majčina prsa, a ona, sva nasmejana, dete predaje Louiseinom milovanju.
       U Myriaminom frižideru stoje svakakve posude. Vrlo malene, naslagane jedne na druge. Ima činija  prekrivenih staniolom. Na plastičnim policama naći će se komadići limuna, krajac uvenulog krastavca, četvrt luka čiji miris preplavi kuhinju čim se otvore vrata . Komad sira od kojeg je ostala samo korica. U posudama Myriam pronalazi grašak kojemu zrna više nisu ni obla ni zdrave zelene boje. Ostatke tri vrste testenine. Dečije kašice za jednu kašiku. Komadiće puretine koji ni vrapca ne bi nahranili, ali koje je Louise svejedno pospremila.
Paul i Myriam zbijaju žale na račun toga. Louiseina manija, fobija od bacanja hrane u početku im je smešna. Dadilja struže konzerve, deca moraju polizati čašice od jogurta. Njenim je poslodavcima to i smešno i dirljivo.
          Paul se ruga Myriam kad usred noći iznosi smeće u kojem su nepojedeni ostaci hrane ili kakva Milina igračka koju misle da ne mogu popraviti. „Priznaj, bojiš se da će te Louise izgrditi!“ i smejući se ide za njom sve do lifta.
Zabavno im je kako Louise pomno proučava letke koje im trgovine iz kvarta ostavljaju u poštanskom sandučiću, a koje oni bez razmišljanja automatski bacaju. Dadilja skuplja bonove s popustima koje sva ponosna predaje Myriam, a nju je sram što joj je to blesavo. Myriam uostalom uzima Louise za prier pred mužem i decom. „Louise je u pravu. Glupo je rasipati. Ima dece koja nemaju šta jesti.“
       No nakon nekoliko meseci ta Louiseina opsesija postaje uzrok napetosti. Myriam joj zbog toga prigovara. Žali se da je kruta i paranoična. „Na kraju krajeva, neka kopa po smeću ako baš hoće, ja njoj ne moram polagati račune“, govori Paulu koji je uveren da se moraju osloboditi Louiseine vlasti. Myriam je odlučna.
       Zabranjuje Louise da deci daje proizvode kojima je istekao rok trajanja. „Ne, čak ni one kojima je rok prošao jučer. I gotovo, nema diskusije.“
        Jedne večeri, dok se Louise još oporavljala od bolesti, Myriam se kasno vraća. U stanu vlada tama, a Louise je čeka u predsoblju, u kaputu i s torbom u ruci. Tek što je pozdravila, pojurila je prema liftu. Myriam je previše umorna da bi se bilo što zapitala ili se uzbuđivala.
        „Louise se duri. Pa šta onda?“
          Mogla bi se baciti na kauč i zaspati, onako u odeći i cipelama. Ali odlazi u kuhinju po čašu vina. Želi posediti malo u dnevnom boravku, popiti čašu belog vina, opustiti se uz cigaretu. Kad se ne bi bojala da će probuditi decu, čak bi se i okupala.
       Ulazi u kuhinju i pali svetlo. Sve se doima još čišće nego inače. Oseća se snažan miris sapuna. Vrata hladnjaka su oprana. Na radnim površinama nema ničega. Na napi ni traga masnoći, ručice ormarića su prebrisane. Prozorsko staklo, ravno ispred nje, blista od čistoće.
        Myriam se sprema otvoriti frižider kad ga ugleda. Onde, nasred malog stola za kojim deca jedu s dadiljom. Na tanjiru stoji pileći kostur. Blještav, bez i najmanje mrve mesa, bez ičega. Kao da ga je oglodao lešinar ili kakav uporan, pedantan insekt. U svakom slučaju, neki gadan stvor.
           Zabuljila se u smeđi kostur, njegovu zaobljenu kičmu, zašiljene kosti, skladnu i jasnu liniju kralježaka. Bataci su otkinuti, ali svinuta krila još su tu, olabavljenih zglobova, samo što se ne odlome. Sjajna žućkasta hrskavica izgleda kao sasušen gnoj. Kroz rupe, između sitnih kostiju, Myriam vidi praznu unutrašnjost prsnog koša, tamnog i beživotnog. Više nema mesa, nema organa, ničeg kvarljivog na tom skeletu, a ipak joj se čini da je pred njom strvina, ogavna lešina koja njoj naočigled i dalje trune, tu, u njenoj kuhinji.
        Sasvim je sigurna da je pile bacila tog jutra. Meso više nije bilo za jelo, nije htela da deci bude zlo. Vrlo dobro se seća da je tanjir istresla u vreću za smeće i da je pile, prekriveno hladetinastom masnoćom, upalo u kantu. S tupim udarcem pljusnulo je o dno, a Myriam je rekla „bljak“. Smučilo joj se od tog mirisa tako rano ujutro.
       Myriam prilazi životinji koju se ne usuđuje dotaknuti. To ne može biti neka Louiseina zabuna ili Louisein previd. Šala još manje. Ne, kostur vonja na deterdžent za posuđe s mirisom badema. Louise ga je oprala, isprala pod mlazom vode i ostavila u znak osvete, poput zlokobnog totema.
       Mila je posle mami sve ispričala. Smejala se i poskakivala objašnjavajući da im je Louise pokazala kako da jedu prstima. Stojeći na stolcima oko stola, Adam i ona su postrugali kosti. Meso je bilo suvo pa im je Louise dopustila da uz jelo popiju veliku čašu Fante, da se ne uduše. Jako je pazila da se skelet ne ošteti i nije ga ispuštala iz vida. Rekla im je da je to igra i da će dobiti nagradu ako se budu tačno pridržavali pravila. I na kraju im je onda dala dva voćna bombona.


Hector Rouvier



   Deset godina je prošlo, no Hector Rouvier se savršeno dobro seća Louiseinih ruku. Njih je najčešće dodirivao. Mirisale su na zgnječene cvetne latice i uvek je imala nalakirane nokte. Hector ih je stezao, privijao k sebi, osećao ih je na potiljku dok je gledao film na televiziji. Louiseine ruke uronjene u toplu vodu trljale su Hectorovo mršavo telo. Zapenile bi mu sapun u kosi, kliznule pod pazuhe, oprale spolovilo, trbuh, zadnjicu.
       Kad bi legao u krevet, lica zaguranog u jastuk, zadigao bi gornji deo pidžame što je značilo da očekuje da ga mazi. Vršcima noktiju prelazila bi preko detetovih leđa, prošli bi ga trnci, zadrhtao bi, pa bi umiren i malo posramljen zaspao, nejasno naslućujući čudno uzbuđenje u koje bi ga uronili Louiseini prsti.
Na putu do škole Hector je čvrsto stezao dadiljinu ruku. Kako je rastao, dlanovi su mu postajali sve veći i sve je više strahovao da ne zdrobi Louiseine kosti, krhke poput keksai porculana. Zglobovi dadiljinih prstiju krčkali su u dečjem dlanu pa se Hectoru ponekad činilo da zapravo on vodi Louise za ruku i da je on taj koji je mora prevesti preko ceste.
        Louise nikad nije bila stroga, ne. Ne seća se da je ikada video da se naljutila. Sasvim je siguran da ga nikad nije udarila. Pamti je u mutnim, nejasnim slikama, premda je uz nju proveo nekoliko godina. Louiseino lice mu je daleko, nije siguran da bi je danas prepoznao da se slučajno sretnu na ulici. Ali dodir njenog mekog i nježnog obraza; miris pudera koji je nanosila ujutro i uvečer; kad bi joj se stisnuo uz noge i na licu osetio njene prozirne najlonke; neobičan način na koji ga je ljubila, koji put bi uključila i zube, gricnula bi ga da mu pokaže kako ga divlje voli, da ga želi celog posedovati. Seća se svega toga.
      Nije zaboravio ni kako je izvrsno kuhvala. Kolače s kojima je dolazila po njega pred vrtić i kako se radovala kad je u njima sa slašću uživao. Okus njenog umaka od rajčica, načina na koji je paprila odreske pre nego što bi ih samo kratko ispekla, njen umak od gljiva, to su uspomene koje često priziva. Sve to pripada mitologiji detinjstva, svetu iz vremena pre smrznutih gotovih obroka koja guta ispred računala.
       Seća se, ili misli da se seća, i kako je s njim bila beskrajno strpljiva. Odlazak u krevet je uz njegove roditelje često ružno završavao. Anne Rouvier, njegova majka, gubila je strpljenje kad bi Hector plakao, molio da vrata ostave otvorena, tražio još jednu priču, čašu vode, kleo se da je video čudovište, da je još gladan.
„I ja se isto bojim zaspati“, priznala mu je Louise. Imala je razumevanja za njegove ružne snove i bila je u stanju satima ga milovati po slepoočnicama i ispratiti ga u san dugim prstima koji su mirisali na ruže. Nagovorila je njegovu majku da u dečioj sobi ostavlja upaljenu svetiljku. „Nema potrebe da se toliko boji.“
       Da, njen odlazak silno ga je zaboleo. Užasno mu je nedostajala, mrzeo je devojku koja ju je zamenila, studenticu koja je dolazila po njega u školu, obraćala mu se na engleskom i, kako je govorila njegova majka, „intelektualno stimulisala“. Ljutio se na Louise što ga je napustila, što nije održala žarka obećanja, što je izneverila zakletvu da će ga zauvek voleti, i to nakon što se zaklela da je on jedini i da ga niko neće moći zameniti. Jednoga jutra više je nije bilo, a Hector se nije usudio ništa pitati. Nije znao kako oplakati ženu koja ga je ostavila jer, premda mu je bilo samo osam godina, slutio je da je ta ljubav smešna, da bi mu se mogli rugati i da se oni koji su ga žalili zapravo pomalo pretvaraju.
      Hector je oborio glavu. Ćuti. Majka sedi do njega na stolcu, stavila mu je ruku na rame. Kaže: „Sve je u redu, mili moj.“ Ali Anne je uznemirena. Policajce gleda kao da je nešto skrivila. Traži nešto što bi mogla priznati, nekakav davno počinjeni prekršaj koji joj žele naplatiti. Oduvek je takva, nedužna i paranoična. Nikad nije prošla carinu a da se nije preznojila. Jednom je trezna i trudna duhvala u kućni alkotest jer je bila uverena da će je zaustaviti i privesti.
       Glavna inspektorica, zgodna žena guste smeđe kose stegnute u rep, sela je na svoj sto, nasuprot njih. Pita Anne kako je stupila u kontakt s Louise i iz kojih je razloga trebala dadilju za decu. Anne smireno odgovara. Sve što želi je udovoljiti policajki, dati joj neki trag i, više od svega, doznati za što je Louise optužena.
       Louise joj je preporučila prijateljica. O njoj je rekla sve najbolje. A i ona sama je uostalom s dadiljom bila uvek zadovoljna. „Hector joj je, kao što ste i sami čuli, bio vrlo privržen.“ Inspektorica se osmehnula mladiću. Vraća se za sto, otvara dosije i pita:
    „Sećate li se poziva gospođe Massé? Pre nešto više od godinu dana, ?“
     „Gospođe Massé?“
       „Da, pokušajte se prietiti. Louise vas je navela kao reference pa je Myriam Massé htela znati šta mislite o njoj.“
      „Tako je, sad se sećam. Rekla sam joj da je Louise bila izvanredna dadilja.“
Već više od dva sata sede u toj hladnoj sobi u kojoj se nema šta videti. Radni sto je uredno pospremljen. Na njemu nema nikakvih fotografija. Po zidovima ne vise plakati, nijedna objava o nestalima. Inspektorica povremeno zastaje usred rečenice i uz ispriku izlazi iz kancelarije. Anna i njezin sin kroz staklo je vide kako razgovara na mobilni, šapuće nešto kolegi na uhvo ili pije kafu. Njih dvoje nemaju volje za razgovor jedno s drugim, čak ni toliko da skrate vreme. Sede jedno pored drugoga, ne gledaju se, drže se kao da su zaboravili da su tu zajedno. Glasno uzdišu, ustanu i naprave krug oko stolca. Hector proverava mobilni . Anne rukama pridržava crnu kožnatu torbicu. Dosadno im je, ali su previše pristojni i previše uplašeni da bi i najmanjim znakom pokazali inspektorici da im je dosta. Umorni i pokorni čekaju da ih puste.
          Inspektorica printa dokument i pruža im ga.
          „Ovde potpišite, i ovde, molim vas.“
Anne se saginje nad papir i ne podižući pogled pita bezizražajnim glasom:
            „A štoa je Louise napravila? Šta se dogodilo?“
            „Optužena je da je ubila dvoje dece.“
              Narednica ima tamne krugove oko očiju. Pogled joj je težak od nateklih ljubičastih podočnjaka i, začudo, s njima je još zgodnija. Hector izlazi na ulicu, na vrućinu. Devojke u prolazu su lepe, pa jedva čeka da odraste, da bude slobodan, da bude muškarac. Pritišče ga njegovih osamnaest godina, želi ih ostaviti za sobom, kao što je pred vratima policije ostavio preneraženu i sleđenu majku. Shvata da ono što je osetio malopre, nakon policajkinih reči, nije bilo ni iznenađenje ni zaprepaštenost, već neizmerno i bolno olakšanje. Zapravo, skoro likovanje. Kao da je oduvek bio svestan skrivene pretnje koja se nad njim nadvijala, otrovne i neizrečene. Pretnje koju je samo on, svojim dečijim očima i srcem bio u stanju naslutiti. Sudbina je htela da se nesreća sručila negde drugde.
Činilo se da je inspektorica to shvatila. Pažljivo se zagledala u Hectorovo nepomično lice i osmehnula mu se. Onako kako se ljudi obično smeše preživelima.

..........

        Myriam čitave noći razmišlja o tim kostima na kuhinjskom stolu. Čim sklopi oči, zamišlja životinjski kostur odmah tu, pored sebe, u krevetu.
Čašu vina ispila je u jednom gutljaju, rukom oslonjena o stol, krajičkom oka motreći kostur. Gadilo joj se dodirnuti ga, osetiti ga pod prstima. Imala je čudan osećaj da bi se, ako ga dotakne, nešto moglo dogoditi, da bi životinja mogla oživeti i sunuti joj u lice, zgrabiti je za kosu, pritisnuti o zid. Otišla je popušiti cigaretu na prozoru dnevne sobe pa se vratila u kuhinju. Navukla je par plastičnih rukavica i kostur bacila u smeće. Bacila je i tanjir i krpu koja je stajala pokraj. Sjurila se s crnim vrećama do smetlarnika, a onda na izlasku tresnula vratima.
           Legla je u krevet. Srce joj je tako lupalo da je teško disala. Pokušala je zaspati, a onda više nije mogla izdržati i nazvala je Paula pa mu u suzama ispričala događaj s piletom. On misli da dramatizuje. Smeje se jer mu sve zvuči kao loš scenarij za film strave i užasa. „Pa nije valjda da ćeš se tako uzrujavati zbog nekakve živine?“ Pokušava je nasmejati, naterati da se zapita je li situacija zbilja toliko ozbiljna. Myriam mu poklopi slušalicu. Paul je zove, ali ona ne odgovara.
        U bnesanici glavom joj se prvo vrte razne optužbe, a onda se javlja krivnja. U mislima počinje napadati Louise. Kaže  da je Louise luda. Možda i opasna. Da protiv poslodavaca gaji bolesnu mržnju i želju za osvetom. Myriam sebi predbacuje da pre nije dobro procenila Louisein temperament. Već je primetila da se dadilja znala strašno razljutiti u sličnim situacijama. Jednom je Mila u školi izgubila vestu, a Louise je od toga napravila celu dramu. Svakoga je dana spominjala Myriam tu plavu vestu. Zarekla se da će je pronaći, gnjavila je
odgojiteljicu, žene koje su pazile decu i žene u kantini. Jednog ponedeljka ujutro, zatekla je Myriam kako oblači Milu. Malena je nosila plavu vestu.
        „Pronašli ste je?“ upitala je dadilja gledajući ih sva ushićena.
         „Ne, kupila sam istu onakvu.“
        Louise se nekontrolisano razbesnela. „Stvarno sam se onda uzalud mučila da je pronađem. I šta to sad znači? Neko će nam nešto ukrasti, nećemo paziti na svoje stvari, ali ništa zato, mama će Mili kupiti drugu vestu?“
         A onda Myriam krivnju prebacuje na sebe. „Problem je u meni, razmišlja, preterala sam. Ona mi na taj način hoće reći da sam rasipna, nepromišljena i nemarna. Louise je to što sam bacila pile sigurno doživela kao uvredu, uz sve svoje probleme s novcem. Umesto da joj pomognem, ja sam je ponizila.“
          Ustaje u cik zore, činilo joj se da gotovo i nije spavala. Vidi da je upaljeno svetlo u kuhinji. Izlazi iz sobe i ugleda Louise kako sedi ispred malog dvorišnog prozora. Dadilja obema rukama drži šolju za čaj, onu koju joj je Myriam kupila za imendan. Oblačići pare lebde joj pred licem. Louise nalikuje sitnoj starici, treperavom duhu u bledoj jutarnjoj svetlosti. Kosa i lice su joj bezbojni. Myriam se čini da je Louise u poslednje vreme stalno isto odevena, odjednom joj dođe muka od te plave bluze i belog okovratnika. Silno bi želela da ne mora s njom razgovarati. Htela bi da nestane iz njenog života, tek tako, kao rukom odnesena, dok trepneš. No Louise je onde, smeši joj se.
          Pita je tankim glasom: „Hoćete kafu? Izgledate umorno.“ Myriam pruža ruku i prihvata vruću šolju.
        Pomislila je na dugačak dan koji je pred njom, na sudu će braniti jednog muškarca. Ovde u svojoj kuhinji, suočena s Louise, razmišlja o ironiji cele situacije. Njenoj se borbenosti svi dive, Pascal veliča njezinu hrabrost pred protivnicima, a njoj se grlo stisnulo pred ovom sitnom plavokosom ženicom.
Neki mladi maštaju o filmskim kamerama, o nogometnim stadionima, o prepunim koncertnim dvoranama. Myriam je oduvek sanjala o sudnici. Već se kao studentica trudila što češće prisustvovati sudskim procesima. Njena majka nije shvatala kako se neko može toliko zanimati za mučne slučajeve silovanja, oduševljavati se preciznim, sumornim i bezosećajnim izlaganjima o incestima i ubistvima. Myriam se pripremala za pravosudni ispit u vreme kad je počelo
suđenje Michelu Fourniretu, serijskom ubici čiji je slučaj pratila s velikim zanimanjem. Unajmila je sobu u središtu Charleville-Mézièresa i svakoga dana pridružila bi se skupini domaćica  koje su došle videti čudovište. Ispred Palače pravde postavili su golemi šator u kojem je na velikim ekranima brojna publika mogla uživo pratiti raspravu. Myriam se držala malo po strani. Nije razgovarala s ostalima. Nelagodno se osećala kad bi te žene zažarenih lica, kratke kose i kratko podrezanih noktiju dočekivale kombi s optuženikom dobacujući uvrede i pljujući. Principijelna i ponekad vrlo stroga, Myriam je bila fascinirana prizorom otvorene mržnje i pozivima na osvetu.
        Do Palače pravde Myriam ide metroom i stiže pre vremena. Puši i prstima vrti uzicu kojom je stegnut debeli dosije. Već duže od mesec dana Myriam pomaže Pascalu u pripremi parnice. Dvadeset četverogodišnji muškarac optužen je da je s još tri saučesnika preduzeo kaznenu ekspediciju protiv dvojice Šrilančana. Pod uticajem alkohola i kokaina premlatili su dva kuhvara, dva mirna imigranta bez dokumenata. Udarali su ih nemilice, mlatili ih sve dok jedan od njih nije umro, sve dok nisu shvatili da su se zabunili, da su jednog crnca pobrkali s drugim. Nisu znali objasniti zašto se to dogodilo. Nisu se mogli izvući jer je sve snimila nadzorna kamera.
         Na prvom sastanku muškarac je advokatima ispričao svoju životnu priču, uljepšanu lažima i očitim preterivanjima. Pretio mu je doživotni zatvor, što ga nije sprečilo da se malo nabacuje Myriam. Ona je napravila sve kako bi zadržala „primerenu distancu“. To je izraz koji Pascal uvek koristi, a na čemu, prema njegovom mišljenju, počiva uspeh svakog slučaja.
            Myriam se potrudila razdvojiti istinu od izmišljotina,  potkrepljujući svoje tvrdnje dokazima. Kao učiteljica koja nešto tumači deci, birajući jednostavne ali britke reči, objasnila mu je da je laganje loš način obrane i da sada više nema šta izgubiti ako kaže istinu.
      Za suđenje Myriam je mladiću kupila novu košulju i preporučila mu da zaboravi neukusne šale i smeškanje, zbog čega izgleda bahat. „Moramo dokazati da ste i vi bili žrtva.“
      Myriam se uspeva koncentrisati, a posao joj pomaže da zaboravi užasnu noć. Ispituje dvojicu veštaka psihologa koji iznose mišljenje o njenom klijentu.
Svedoči jedna od žrtava, uz pomoć tumača. Svedočenje se odvija uz dosta napora, ali emocije ljudi u sudnici mogu se opipati. Optuženi ostaje miran i ne diže pogled.
       U pauzi suđenja, dok Pascal telefonira, Myriam ostaje da sedi u hodniku, gleda u prazno i hvata je osećaj panike. Nema nikakve sumnje da je previše omalovažila čitavu onu priču s Louiseinim dugovima. Iz obzira ili iz nehaja nije pažljivo pročitala dopis od Porezne. Predbacuje sebi da nije zadržala sve te papire. Desetak puta tražila je Louise da ih donese. Louise je najpre rekla da je zaboravila, obećavala da će se sutradan setiti. Myriam je pokušala doznati nešto više. Ispitivala ju je o Jacquesu, o dugovima koji se izgleda već godinama povlače. Pitala ju je zna li Stéphanie za njezine probleme. Louise je na pitanja, postavljena blagim glasom punim razumevanja, odgovarala neumoljivom ćutnjom. „To je zbog stida“, pomislila je Myriam. Način da sačuva granicu između dva sveta. I tako je odustala od namere da joj pomogne. Imala je grozan utisak da je Louise njenu znatiželju doživljavala poput udaraca, a i tako se u poslednje vreme činilo kao da joj krhko telo vene, bledi, nestaje. U mračnom hodniku u kojem vlada nesnosan žamor, Myriam se oseća bespomoćno i krajnje iscrpljeno.
         Paul ju je ujutro nazvao. Bio je blag i pun razumevanja. Ispričao se što je glupo reagovao. Što je nije ozbiljno shvatio. “Napravićemo onako kako ćeš ti hteti“, ponovio je. „U ovakvim okolnostima ne može ostati s nama.“ I još je, pragmatično, dodao: „Pričekaćemo leto, otići ćemo na odmor, a kad se vratimo objasnićemo joj da je zapravo više ne trebamo.“
       Myriam mu je odgovarala bez uverenja, bezbojnim glasom. Pomislila je kako su se deca obradovala dadilji nakon onih nekoliko dana njene bolesti. Setila se tužnog pogleda koji joj je Louise uputila, njenog izgubljenog, bledog lica. Još uvek čuje nejasne i pomalo smešne isprike, kako se sramila jer nije izvršila svoju zadaću. „To se više neće ponoviti“, rekla je. „Obećavam vam.“
        Naravno, dovoljno bi bilo podvući crtu i završiti s time. Ali Louise ima ključeve od stana, ona sve zna, uvukla im se u život tako duboko da se čini da ju je sada nemoguće ukloniti. Oni će je oterati, a ona će se ponovno pojaviti. Oprostiće se od nje, a ona će im lupati na vrata, ući s pretnjama, poput povređenog ljubavnika.


Stephanie


        Stéphanie je imala sreće. Kad je bila u višim razredima osnovne škole, gospođa Perrin, Louiseina poslodavka, predložila je da devojčicu upišu u gimnaziju u Parizu, mnogobolju od one u Bobignyju u koju je trebala ići. Žena je htela napraviti dobro delo sirotoj Louise koja toliko radi i koja to doista zaslužuje.
         No Stéphanie se nije pokazala dostojnom takva dobročinstva. Nevolje su počele samo nekoliko nedelja nakon početka školske godine. Ometala je nastavu. Nije se mogla suzdržati od smeha, bacala je predmete po razredu, bila je bezobrazna prema nastavnicima. Ostali učenici smatrali su je istovremenoi smešnom i zamornom. Skrivala je od Louise informativku, opomene koje je dobijala, razgovore s direktorom. Počela je markirati i pušiti travu već pre podneva, ležeći na klupama u parku u petnaestom arondismanu.
         Jedne je večeri gospođa Perrin pozvala dadilju kako bi joj izrazila svoje duboko razočaranje. Osećala se izdanom. Zbog Louise se užasno sramila. Obrukala se pred direktorom kojeg je morala dugo uveravati i koji joj je napravio uslugu primivši Stéphanie. Devojčicu su pozvali da se za nedelju  dana pojavi pred disciplinskim većem, skupa s Louise. „To je poput suda“, hladno joj je objasnila njena poslodavka. „Vi ćete je morati braniti.“
      U 15 sati Louise i njena kći ušle su u dvoranu. Slabo zagrejana prostorija kružnog oblika imala je velike prozore zeleno-plavih stakala kroz koje se svetlost prosipala kao u crkvi. Desetak osoba nastavnika, savetnika, predstavnika roditelja sedelo je oko velikog drvenog stola. Jedan po jedan uzimali su reč. “Stéphanie je neprilagođena, nedisciplinovana, drska.“ „Ona nije nevaljala“, dodao je neko. „Ali kad počne, nema načina da je se urazumi.“ Čudili su se da Louise nikad nije reagovala na takvu katastrofalnu situaciju. Da nije odgovorila na pozive na sastanak koje su joj nastavnici upućivali. Zvali su je na mobilni . Čak su joj ostavljali poruke, sve bez rezultata.
       Louise ih je molila da njenoj kćeri pruže još jednu priliku. Plačući je objasnila koliko se brine o svojoj deci, da ih kažnjava kad je ne slušaju. Da im ne dopušta da gledaju televiziju dok pišu zadaće. Kazala je da je dosledna i da ima veliko iskustvo u odgoju dece. Gospođa Perrin ju je unapred upozorila da je ovo sud i da će nju prosuđivati. Sudiće njoj, lošoj majci.
        Oko velikog drvenog stola, u ledenoj dvorani u kojoj su svi ostali u kaputima, nastavnici su nagnuli glave u stranu i slušali. Ponovili su: „Mi ne sumnjamo u vaš trud, gospođo. Sigurni smo da činite sve što možete.“ Profesorica francuskog, vitka i mila žena, upitala ju je:
     „Koliko Stéphanie ima braće i sestara?“
      „Ona je jedinica“, odgovorila je Louise.
       „Ali spomenuli ste svoju decu, niste li?“
       „Da, decu o kojoj se brinem. Onu koju svaki dan čuvam. I verujte mi da je moja gazdarica vrlo zadovoljna kako odgajam njenu decu.“
       Zamolili su ih da izađu iz dvorane dok oni donose odluku. Louise je ustala i uputila im, kako je ona mislila, osmeh svetske žene. Na školskom hodniku, nasuprot košarkaškom igralištu, Stéphanie se i dalje blesavo cerila. Bila je previše zaobljena, prevelika, komična sa svojim konjskim repom navrh glave. Nosila je tajice s uzorkom u kojima su joj bedra izgledala golema. Činilo se da je ozbiljan karakter sastanka nije uznemirio, samo joj je sve to bilo dosadno. Nije se bojala, upravo suprotno, opušteno se smeškala, kao da ti profesori u staromodnim puloverima od mohera i s bapskim maramama oko vrata nisu ništa drugo doli loši glumci.
        Čim su izašle iz dvorane, odmah je bila bolje volje i počela se producirati onako kako to već loši đaci čine. Zaskočila bi kolege koji su izlazili iz učionice nakon sata, poskakivala, šaputala poverljivo na uvo nekoj sramežljivoj devojčici koja se suzdržavala da ne prasne u smeh. Louise ju je poželela pljusnuti i prodrmati iz sve snage. Naterati da shvati kako je ponižavajuće i naporno podizati kćer poput nje. Volela bi joj na nos nabiti svoju muku i strahove, iščupati iz nje taj tupavi nemar. Smrviti ono što joj je još preostalo od detinjstva.
      Usred buke na hodniku, Louise je susprezala drhtanje. Ućutkala je Stéphanie stežući joj sve snažnije punačku ruku.
      „Možete ući.“
        Razrednik je provirio kroz vrata i mahnuo im da uđu. Većali su samo deset minuta, ali Louise nije shvatila da je to loš znak.
      Kad su majka i kći sele, razrednik je uzeo reč. Stéphanie, objasnio je, predstavlja element koji unosi nemir, a niko od njih ne uspeva je valjano usmeriti. Bezuspešno su se trudili, iskušali sve pedagoške metode, ništa nije delovalo. Iscrpili su svoje mogućnosti. Na njima je odgovornost i ne mogu dopustiti da zbog nje trpi čitav razred. „Možda bi se“, dodao je profesor, „Stéphanie bolje osećala u školi u svojoj četvrti. U okolini koja joj je sličnija, u kojoj bi se lakše snalazila. Shvaćtate?“
      Zima se te godine oduljila. Činilo se kao da hladnoći nema kraja. „Ako vam bude potrebna pomoć oko administracije, imamo ljude za to“, umirivala ju je savetnica za profesionalnu orijentaciju. Louise ništa nije shvatala. Stéphanie su izbacili.
       Na povratku kući, u autobusu, Louise je ćutala. Stéphanie se smijuljila, gledala je kroz prozor sa slušalicama u ušima. Hodale su sumornom ulicom prema Jacquesovoj kući. Dok su prolazile pored tržnice, Stéphanie je zastala da pogleda štandove. Louise je spopala mržnja prema takvom nehajnom ponašanju i adolescentskom egoizmu. Zgrabila ju je za rukav i svom snagom grubo povukla. Obuzimao ju je sve mračniji gnev, sve žešća srdžba. Želela je zabiti nokte u meku kožu svoje kćeri.
        Ušle su u dvorište i tek što je za njima zatvorila vrtna vrata, počela je mlatiti Stéphanie. Prvo ju je udarila u leđa, a snažni udarci šakom srušili su je na pod. Devojka se sklupčala i vrištala. Louise je nastavila tući, sitnim dlanovima šamarala ju je bez sustezanja. Vukla ju je za kosu, micala joj ruke kad je kći htela zaštititi glavu. Udarci su padali po očima, zasipala ju je pogrdama, grebla do krvi. Kad se Stéphanie više nije micala, Louise joj je pljunula u lice.
        Jacques je čuo galamu pa je prišao prozoru. Promatrao je kako Louise kažnjava kćer i nije ih ni pokušao razdvojiti.

.......

        Ćutnja i nesporazumi sve su zatrovali. U stanu vlada teška atmosfera. Myriam se trudi da deca ništa ne primete, ali suzdržana je prema Louise. Jedva da joj se obraća, daje joj precizne upute. Sledi savete koje Paul stalno ponavlja: „Ona za nas radi, nije nam prijateljica.“
        Njih dve više ne piju čaj zajedno u kuhinji, Myriam za stolom, Louise naslonjena leđima o radnu površinu. Myriam više ne izgovara nežnosti: „Louise, vi ste anđeo“ ili „Ne postoji niko poput vas“. Petkom naveče više je ne poziva da zajedno popiju ostatak rozea koji zaboravljen stoji na dnu hladnjaka. „Deca gledaju film, pa možemo si valjda priuštiti malo zadovoljstva“, govorila bi Myriam u tim prilikama.A sada, kad jedna uđe u prostoriju, druga iz nje izlazi. Izvode veštu koreografiju izbegavanja i sve se ređe zateknu na istom mestu.
A onda je stiglo proleće, žarko, neočekivano. Dani su duži, a na stablima su prvi pupovi. Lepo vreme menja navike, tera Louise van, u parkove, s decom. Jedne večeri pita Myriam može li pre otići. „Imam dogovor“, objašnjava uzbuđenim glasom.
        Nalazi se s Hervéom u kvartu u kojem on radi pa idu u kino. Hervé bi radije popio pivo na nekoj terasi, ali Louise je inzsistirala. A film mu se zapravo jako svideo i ponovno će ga zajedno pogledati sledeće nedelje t. Hervé u dvorani pored Louise diskretno drema.
        Na kraju je pristala otići s njim na piće, sede na terasi bistroa na jednom od velikih bulevara. Hervé je sretan čovek, misli Louise. Sa smeškom joj izlaže svoje planove. O odmoru koji bi mogli zajedno provesti u Vogezima. Kupali bi se goli u jezerima, spavali u planinskoj kući njegovog poznanika. I celo vreme slušali muziku. Puštao bi joj ploče iz svoje zbirke i uveren je da začas više ne bi mogla bez njih. Hervé se veseli odlasku u penziju, ali ne misli da će sam uživati u godinama odmora. Rastao se pre petnaest godina. Nema dece i teško podnosi samoću.
         Hervé je iskušao sve moguće strategije ne bi li Louise konačno jedne večeri pristala s njim poći kući. Čeka je u Raju, kafiću preko puta zgrade Masséovih. U metrou Hervé stavlja svoju pocrvenelu ruku na Louiseino koleno. Ona ga sluša i motri mušku ruku, koja se namestila, koja nešto započinje i hteće još. Diskretna je ta ruka koja dobro prikriva svoju igru.
        Vode ljubav nekako nespretno, on je gore, brade im se povremeno sudaraju. Stenje dok leži na njoj, ali ona ne zna je li to od užitka ili jer ga bole zglobovi, a ona mu baš i ne pomaže. Hervé je tako sitan da su im se gležnjevi našli jedni pored drugih. Dodir tih debelih gležnjeva i dlakavih stopala čini joj se nepriličnijim i nametljivijim od spolovila koje oseća u sebi. Jacques je bio visok i vodio je ljubav gnevno, kao da kažnjava. Hervé je iz zagrljaja izašao olakšan, rasterećen, i postao je nekako prisniji.
      Onde, u Hervéovom krevetu, u jeftinom društvenom stanu u četvrti Saint-Ouen, s usnulim muškarcem pored sebe, Louise je pomislila na bebu. Majušnu, tek rođenu, svu obavijenu toplim mirisom novoga života. Na bebu okruženu ljubavlju, koju bi Louise oblačila u malene kombinezone pastelnih boja i koja bi iz njenog naručja prelazila u Myriamino, potom u Paulovo. Detešce koje bi ih zbližilo, povezalo istom novonadošlom nežnošću. Izbrisalo bi nesporazume, nesuglasice, navikama povratilo smisao. Ona bi ga satima ljuljuškala na kolenima, u polumraku sobice osvetljene noćnom svetiljkom po kojoj bi kružili brodići i otočići. Milovala bi mu još golu glavicu i lagano mu stavila u usta mali prst. Sisajući oteklim desnima njen nalakirani nokat, prestao bi plakati.
          Sutradan s još više pažnje nego inače posprema Paulov i Myriamin krevet. Rukom prelazi preko plahte. Traži tragove njihovih zagrljaja, trag deteta za koje je sada posve sigurna da će doći. Pita Milu bi li htela malog brata ili sestricu. „Bebu o kojoj bismo se skupa brinule, što kažeš?“ Louise se nada da će Mila to spomenuti mami, da će joj prišapnuti misao koja će se uhvatiti i postati stvarnost. I jednog dana devojčica pita Myriam, naočigled oduševljene Louise, nosi li bebu u trbuhu. „A ne, radije bih umrla“, odgovara Myriam smejući se.
        Louise misli da to nije dobro. Ne shvata zašto se Myriam nasmiejala i kako je bez razmišljanja odgovorila na pitanje. Sigurno je to rekla zato da se ne urekne. Glumi ravnodušnost, ali ipak razmišlja o tome. Uskoro će i Adam poći u vrtić i kuća će biti pusta, Louise više neće imati što raditi. Trebaće svakako još jedno dete da joj ispuni duge zimske dane.
         Louise prisluškuje razgovore. Stan je malen i ona to ne čini namerno, ali na kraju sve dozna. Samo što u poslednje vreme Myriam govori tiše. Zatvara vrata kad razgovara na telefon. Paulu šapuće pored uha. Izgledaju tajnovito.
       Louise priča Wafi o detetu koje će se roditi. O tome kako će mu se radovati i o dodatnome poslu. “S troje dece neće moći bez mene.“ Louise povremeno hvata euforija. Neodređeno i na trenutke obuzima je slutnja potpunijeg života, prostranstva, iskrenije ljubavi, strasnijih čežnji. Misli na leto koje se približava, na  odmor. Zamišlja miris obrađene zemlje i koštica maslina istrunulih uz rub ceste. Vidi mesečinom obasjane krošnje voćaka poput svoda iznad glave, i sanja da može biti bez odeće, da ništa ne treba pokrivati, ništa skrivati.
        Opet počinje spremati ukusna jela, jer sve što je poslednjih dana kuvala bilo je gotovo nejestivo. Za Myriam priprema rižu na mleku s cimetom, supe sa začinima i svakojaka jela koja su na glasu da pomažu plodnost. S budnošću tigrice Louise motri telo mlade žene. Gleda je li bleda, proučava težinu grudi, sjaj kose, sve same znakove koji, uverena je, nagoveštaju trudnoću.
      O rublju se brine s pažnjom kakve sveštenice ili vudu čarobnice. Mašinu za pranje veša  prazni kao i uvek. Prostire Paulove gaće. Ali važno joj je da sve osetljivo rublje opere na ruke, a u hladnoj vodi nad sudoperom u kuhinji ispire Myriamine gaćice, čipkaste ili svilene grudnjake. Izgovara molitve.
       No uviek se nanovo razočara. Ne treba ni pretraživati po smeću. Ništa joj ne promakne. Opazila je mrlju na donjem delu pidžame odbačene pored Myriamine strane kreveta. Jutros je na podu u kupaonici primietila sićušnu kapljicu krvi. Tako malecnu da je Myriam nije pobrisala pa se osušila na zeleno-belim pločicama.
       Krv stalno nadolazi, poznaje njen miris, Myriam joj je ne može sakriti, a to iz meseca u mesec predstavlja smrt jednog deteta.
    Nakon euforije slede dani potištenosti. Svet kao da se smanjuje, skuplja, pritišće joj telo prevelikom težinom. Paul i Myriam zatvaraju pred njom vrata koja bi ona htela razvaliti. Louise želi samo jedno: pripadati im, naći svoje mesto, skrasiti se, ugnezditi se, ukopati, imati topli kutak. Ponekad se oseća spremnom zahtevati svoj komad zemlje, a onda zanos mine, obuzme je tuga i posrami se što je uopšte u nešto poverovala.
      Jednog četvrtka naveče, oko osam sati, Louise se vraća kući. Stanodavac je čeka u hodniku. Stoji ispod svetiljke s pregorelom žaruljom. „A, eto vas.“ Bertrand Alizard samo što se ne baci na nju. Ekran mobitela uperio je Louise u lice, tako da rukom mora zakloniti oči. „Čekao sam vas. Dolazio sam više puta, naveče i poslepodne. Nikad vas nema.“ Obraća joj se umilno, naginje se prema Louise, kao da će je dotaknuti, zagrliti, šapnuti joj nešto na uho. Upiljio je u nju krmeljave oči bez trepavica, pa ih trlja kad skine naočale koje mu vise na traci oko vrata.
           Ona otvara vrata garsonijere i pušta ga unutra. Bertrand Alizard nosi prevelike svetlosmeđe hlače, a dok ga promatra s leđa Louise primećuje da remen nije provukao kroz dve petlje pa mu hlače vise oko struka i na stražnjici. Pomislili bi da je starac, pogrbljen i slabašan, koji je ukrao odeću divu. Sve na njemu izgleda bezopasno, proćelava glava, naborani obrazi prekriveni pegama, drhturava ramena, baš sve, osim ogromnih suhih šaka s debelim noktima kao u fosila, pravih mesarskih ruku koje trlja da ih ugreje.
      Ulazi u stan bez reči, korak po korak, kao da je prvi put onde. Pregledava zidove, prstom prelazi po besprekorno čistim lajsnama. Sve dodiruje žuljavim rukama, gladi navlaku na kauču, dlanom prelazi preko plastičnog stola. Stan mu se čini prazan, kao da u njemu niko ne živi. Voleo bi podstanarki dati nekoliko
primedbi, reći joj da osim što kasni sa stanarinom i ne održava garsonjeru. No stan je isti onakav kao kad joj ga je prvi put pokazao.
       Rukom oslonjen na naslon stolca, gleda Louise i čeka. Zuri u nju žutim očima koje i ne vide baš dobro, ali u svakom slučaju ne namerava spustiti pogled. Čeka da ona progovori. Da počne kopati po torbi i izvadi novac za stanarinu. Čeka da ona napravi prvi korak, da se ispriča što nije odgovarala na poruke koje joj je slao i ostavljao. Ali Louise ćuti. Stoji uz vrata, kao oni usplahireni mali psi koji grizu kad ih želiš umiriti.
     „Vidim da ste se počeli paovati. Fino.“ Alizard debelim prstom pokazuje nekoliko kutija naslaganih u predsoblju. “Novi stanar dolazi za mesec dana.“
Napravi nekoliko koraka i mlitavo gurne vrata tuš-kabine. Porculanska kada kao da je utonula u pod, trule daske ispod nje su popustile.
    „Šta se ovde dogodilo?“
       Stanodavac čučne. Gunđa, skida jaknu, odlaže je na pod pa stavlja naočale. Louise stoji iza njega.
     Gospodin Alizard se okreće i glasno ponavlja:
      „Pitam vas šta se to ovde dogodilo!“
        Louise se trgne.
„Ne znam. To se dogodilo pre nekoliko dana. Mislim da su instalacije stare.“
„Ma kakvi. Sâm sam ugradio kabinu. Trebali biste biti sretni. Nekada je bila samo zajednička kupaonica na katu. Ja sam postavio tuš u garsonijeru.“
„Ovo je samo od sebe propalo.“
„To je zbog neodržavanja, pa to je očigledno. Valjda ne mislite da će popravak ići na moj trošak, a vi ste samo tako pustili da tuš istrune?“
          Louise ga odmerava, a gospodin Alizard ne zna što znače taj bezizražajni pogled i ćutnja.
         „Zašto me niste pozvali? Koliko već dugo živite ovako?“ Gospodin Alizard ponovno je čučnuo, oznojenog čela.
        Louise mu ne kaže da je ova garsonijera za nju samo skrovište u koje se iscrpljena sklanja. A živi negdje drugde. Svakoga dana tušira se kod Myriam i Paula. Svlači se u njihovoj sobi i odeću pažljivo odlaže na bračni krevet. Na putu do kupaonice gola ide kroz dnevni boravak. Adam sedi na podu, a ona prolazi
ispred njega. Pogleda dečačića koji si nešto guguće i zna da on neće odati tajnu. Ništa neće ispričati o Louiseinom telu, mramornoj belini, o njenim sedefastim grudima koje su tako malo uživale u suncu.
       Vrata kupatila ne zatvara da može čuti dete. Pušta vodu i dugo nepomično stoji pod vrućim mlazom, koliko god izdrži. Ne odeva se odmah. Gura prste u posudice s kremama koje Myriam gomila, i maže listove, bedra, ruke. Bosa hoda po stanu umotana u beli peškir. U svoj peškir, koji svakoga dana skriva ispod gomile ostalih u ormaru.
     „Videli ste da postoji problem i niste ništa preduzeli da ga rešite? Radije živite kao Cigani?“
      Ovu garsonjeru u predgrađu zadržao je iz sentimentalnih razloga. Dok čuči pred tuš-kabinom, Alizard glumata. Otpuhuje, opet govori, hvata se za čelo. Vrhovima prstiju opipava crnu plesan i odmahuje glavom, kao da jedino on može oceniti koliko je stanje ozbiljno. Naglas računa cenu popravka. „To će ispasti osamsto eura. Najmanje toliko.“ Pa se razmeće svojom majstorskom stručnošću, upotrebljava tehničke izraze, tvrdi da će trebati više od dve nedelje  da se popravi ta katastrofa. Trudi se impresionirati plavokosu ženicu koja i dalje samo ćuti.
         „Može se pozdraviti sa svojim pologom“, razmišlja. Kad se useljavala, inzistirao je da plati dva meseca unapred. „Žalosno je reći, ali ljudima se ne može verovati.“ Koliko se seća, otkako iznajmljuje stanove nikada nikome nije trebao vratiti polog. Niko nije dovoljno pažljiv: uvek se nešto nađe, otkrije se neki kvar, negde neka mrlja, ogrebotina.
            Alizard ima smisla za posao. Trideset je godina vozio tegljač između Francuske i Poljske. Spavao je u kabini, malo jeo, odolevao i najbeznačajnijem iskušenju. Lagao je o tome koliko se vremena po putu odmarao, tešio se računajući koliko novca nije potrošio, zadovoljan sobom jer je bio u stanju podneti sve te žrtve za neko buduće bogatstvo.
       Godinu za godinom, kupovao je garsonjere u pariškom predgrađu pa ih obnavljao. I sada ih iznajmljuje po preteranim cenama onima koji nemaju drugog izbora. Na kraju svakog meseca obilazi stanove i skuplja stanarine. Progura glavu kroz odškrinuta vrata, neki put se sam pozove i uđe, da „baci oko“, da „proveri je li sve u redu“. Postavlja indiskretna pitanja na koja stanari nevoljko odgovaraju, moleći se da što pre ode, da im izađe iz kuhinje, da izvuče nos iz njihovog ormara. Ali on se ne miče i na kraju mu ponude piće koje prihvaćta i polako pijucka. Žali se da ga bole leđa, „trideset godina za volanom kamiona, to smlavi čoveka“, raspriča se.
       Voli iznajmljivati stanove ženama, smatra da su urednije i da s njima ima manje problema. Najdraže su mu studentice, samohrane majke, rastavljene žene, ali ne one stare koje se usele a onda ne plaćaju, zato što je zakon na njihovoj strani. I tako je jednom prilikom stigla Louise, tužnog osmeha, plavokosa, nekako izgubljena. Preporučila ju je nekadašnja Alizardova podstanarka, medicinska sestra iz bolnice Henri-Mondor koja je stanarinu uviek plaćala na vreme.
         Prokleta sentimentalnost. Ova Louise nije imala nikoga. Bez dece, muž mrtav i pokopan. Stajala je pred njim, sa svežnjem novčanica u ruci, i jako mu se svidela, tako elegantna u bluzi s velikim okruglim okovratnikom. Gledala ga je smerno, sva zahvalna. Prošaptala je: „Bila sam jako bolesna“ i u tom je trenutku gorio od želje da je svašta pita, da dozna što je radila otkako joj je muž umro, odakle je i od čega je bolovala. No nije mu dala vremena. Rekla je: „Pronašla sam posao, u Parizu, kod fine porodice.“ I razgovor je time završio.
       A sada se Bertrand Alizard želi rešiti te mutave i nemarne podstanarke. Nije ni on naivan. Ne trpi više njene izgovore, izmotavanja, kašnjenja s plaćanjem. Ne zna zašto, ali od pogleda na nju prođu ga trnci. Nešto u njoj mu je odbojno; zagonetan osmeh, preterana šminka, način na koji ga gleda s visoka i njena uvek stisnuta usta. Nikad mu nije uzvratila ni jedan osmeh. Nikad se nije potrudila primetiti da je obukao novi sako i da je na stranu začešljao taj svoj bedni pramen riđe kose.
      Alizard ide do sudopera. Pere ruke i kaže: „Doći ću za osam dana s materijalom i s radnikom da se to popravi. Vi biste trebali dovršiti pakovanje.“


Нема коментара:

Постави коментар