11.01.2020.

Mihail Ljermontov, Heroj našeg vremena ( 5 deo)




Oko dva sata posle ponoći otvorim prozor i svežem dva šala, pa se spustim s gornjeg balkona na donji, držeći se za stup. Kod kneginjice je još gorela sveća. Nešto me natera  prema prozoru. Zastor nije bio sasvim povučen, pa sam mogao baciti radoznao pogled u sobu. Mary je sedela na postelji, skrstivši ruke na kolenima; gusta joj je kosa bila skupljena pod noćnom kapicom koja je bila opšivena čipkama; velik crven rubac pokrivao joj je bela ramena, a malena se nožica sakrivala u šarenim perzijskim papučicama. Sedela je nepomično, spustivši glavu na grudi; pred njom je na stoliću bila otvorena knjiga, ali njene oči, nepomične i pune neshvatljive tuge, kao da su stoti put preletale istu stranicu, dok su joj misli bile daleko...
U taj čas neko šušnu iza grma. Ja skočim s balkona na tratinu. Nevidljiva me ruka uhvati za rame.
- Aha - reče grub glas - jesam li te uhvatio!... hoćeš noću ići kneginjicama!...
- Drži ga jače! - vikne drugi, skočivši iza ugla.
Bili su to Grušnicki i dragunski kapetan.
Ja udarim kapetana šakom po glavi da je pao na zemlju, i skočim u grmlje. Bile su mi poznate sve staze u parku što se prostirao ispred naših stanova.
- Tati!... straža!... - vikahu oni; puška planu - i čahura, koja se još dimila, padne mi gotovo pred noge.
Za minutu već sam bio u svojoj sobi, svukao se i legao. Tek što je moj lakaj zaključao vrata, stadoše lupati Grušnicki i kapetan.
- Pečorine! Zar spavate? Jeste li ovde?... - vikne kapetan. - Spavam - odgovorim srdito.
- Ustanite! - Tati... Čerkezi...
- Imam kijavicu - odgovorim ja. - Bojim se prehlade.

      Oni odoše. Šteta što sam im se odazvao - bili bi me još jedan sat tražili po parku. Iz tvrđe doleti kozak. Sve se uzbunilo, stadoše tražiti Čerkeze u grmlju - i ne nađoše dakako ništa. Ali mnogi su zasigurno ostali čvrsto uvereni da bi bilo pobijeno bar dvadesetak razbojnika da je garnizon pokazao više hrabrosti i brzine.

27. juni

      Jutros se kod bunara govorilo samo o noćnom čerkeskom napadaju. Popivši određeni broj čaša narzanske vode, prošetam desetak puta po dugačkoj lipovoj aleji i sretnem Verina muža, koji je upravo stigao iz Pjatigorska. On me uze pod ruku te pođosmo u restauraciju na doručak. Bio je strašno nemiran zbog žene. - "Kako li se noćas prepala!" - govorio je - "i to se moralo dogoditi baš sada, kad mene nema kod kuće." Sedosmo za doručak, kraj vrata što su vodila u sobu na uglu, gde je bilo desetak mladića, a među njima i Grušnicki. Sudbina mi je opet pružila priliku da slušam razgovor koji je trebao odlučiti o njegovoj sudbini. On me nije video i zato nisam mogao sumnjati kakve su mu namere, ali to je u mojim očima još povećalo njegovu krivcu.

- A jesu li to doista bili Čerkezi? - upita neko. - Je li ih kogod video?

- Kazaću vam svu istinu - odgovori Grušnicki - ali, molim vas, ne izdajte me. Evo kako je bilo. Jučer dođe k meni neki čovek, čije vam ime neću kazati, pa mi pripovedi da je oko deset sati naveče video kako se neko ušuljao u kuću k Ligovskima. Trebam vam spomenuti da je kneginja bila ovde, a kneginjica kod kuće. Ja nato pođem s njim pod prozore, da vrebamo sretnika.

Moram reći da sam se prepao, premda je moj drug bio sav zaokupljen doručkom. On bi bio mogao čuti koješta, što bi mu bilo vrlo neugodno, da je Grušnicki pogodio pravu istinu, ali kako je bio slep od ljubomore, nije je ni slutio.

- Tako se mi - nastavi Grušnicki - okrenemo i ponesemo sa sobom pušku, nabijenu slepim nabojem, samo da ga uplašimo. Čekali smo ga do dva sata u parku. Napokon - Bog zna otkud se pojavio, samo s prozora nije, jer se prozor nije otvorio, pa je verovatno izišao na staklena vrata što su iza stupba - napokon, velim, vidimo mi gde neko silazi s balkona... To ti je kneginjica! A? Eto takve su moskovske gospođice! Čemu još možeš posle toga verovati? Hteli smo ga zgrabiti, ali se izmakao i kao zec skočio u grmlje. Nato ja opalim za njim.

Oko Grušnickoga se razlegao žamor nepoverenja.

- Vi ne verujete? - nastavi on. - Dajem vam poštenu plemićku reč da je sve to živa istina, a da vam dokažem, kazaću vam ime toga gospodina.

- Reci, reci, ko je on! - začu se sa svih strana. - Pečorin - odgovori Grušnicki.

U taj čas on podiže glavu - ja sam stajao na vratima prema njemu. On strašno pocrveni. Ja priđem k njemu i reknem mu polako i jasno:

- Vrlo mi je žao što sam ušao u trenutku kad ste već dali poštenu reč da potvrdite najgadniju klevetu. Da sam bio ovde ne biste bili učinili tu suvišnu podlost.

Grušnicki skoči sa svog mesta i htede planuti.

-  Molim vas - nastavih istim tonom - molim vas da odmah poreknete svoje reči. Vi znate vrlo dobro da je to izmišljotina. Ne mislim da bi žena zasluživala tako strašnu osvetu zato što ne mari za vaše sjajne vrline. Promislite dobro: ako ostanete pri onome što ste tvrdili, izgubićete pravo na ime poštena čoveka i stavitćete život na kocku.

Grušnicki je stajao preda mnom oborenih očiju i bio je vrlo uzbuđen. Ali borba između savesti i taštine nije dugo potrajala. Dragunski kapetan, koji je kraj njega sedeo, gurnu ga laktom, i on se trže i brzo mi odgovori, ne podižući oči:

- Poštovani gospodine, kad ja nešto velim, onda to i mislim, pa sam spreman i ponoviti... Ne bojim se vaših pretnji i spreman sam na sve.

- Ovo ste poslednje već dokazali - odgovorih mu hladno te uzeh pod ruku dragunskog kapetana i izađoh iz sobe.

- Šta želite? - upita kapetan.

- Vi ste prijatelj Grušnickoga i verovatno ćete mu biti sekundant? Kapetan se vrlo svečano nakloni.

- Pogodili ste - odgovori on - ja mu čak i moram biti sekundant, jer se i mene tiče uvreda, koja je njemu nanesena. Ja sam noćas bio s njim - dometnu on - ispravljajući svoj pognuti stav.

- A! Dakle sam vas tako nezgodno udario po glavi?

On požuti pa pomodri; skrivena zloba pojavi mu se na licu.

- Biće mi čast da vam danas pošaljem svog sekundanta - dometnem ja i poklonim se vrlo uljudno, praveći se kao da ne vidim njegov bes.

    Na ulazu u restauraciju sretnem Verina muža. Čini se da me je čekao.
On me uhvati za ruku s osećajem koji je bio nalik na zanos.

- Plemeniti mladiću! - reče on sa suzama u očima. - Ja sam sve čuo. Gadnog li čoveka! Nezahvalnik!... Pa da ih posle toga primaš u čestitu kuću! Hvala Bogu što nemam kćeri! Ali vas će nagraditi ona za koju stavljate život na kocku. Budite uvereni da ću ćutati, dok ne dođe vreme - nastavi on. - I ja sam bio mlad i služio sam u vojsci, pa znam da se ne valja mešati u takve stvari. Zbogom.
Jadnik! Raduje se, što nema kćeri...

     Ja pođoh ravno Werneru, nađoh ga kod kuće i sve mu ispripovedih - svoje veze s Verom i kneginjicom i razgovor što sam ga bio čuo i iz kojega sam doznao za nameru te gospode - da naprave od mene budalu primoravši me da pucam slepim nabojima. Ali sad više nije bilo šale, oni se verovatno nisu nadali takvom raspletu.

      Doktor pristade da mi bude sekundant i ja mu dadoh nekoliko uputa, što se tiče uslova  dvoboja. On je imao nastojati oko toga da se stvar izvrši u što većoj tajnosti, jer premda sam ja spreman kad god mu drago poginuti, ipak nemam volje da zauvek pokvarim svoju budućnost na ovome svetu.

Nato pođem kući. Za jedan sat vrati se doktor sa svoje ekspedicije.

- Protiv vas doista postoji urota - reče on. - Našao sam kod Grušnickoga dragunskog kapetana i još jednog gospodina, kojemu ne pamtim prezimena. Zaustavio sam se na časak u predsoblju, da skinem galoše. Oni su strašno galamili i prepirali se... "Nizašto ne pristajem!" - govorio je Grušnicki. - "On me je javno uvredio; a onda je bilo sasvim drugačije..." - "Šta te briga?" - odgovori kapetan. - "Ja uzimam sve na sebe. Bio sam sekundant u pet dvoboja, pa znam kako se to radi. Za sve sam se ja pobrinuo. Molim te, samo me ne smetaj. Nije loše ako ga zastrašimo. A čemu srljati u opasnost kad joj se možeš ukloniti?"... U taj čas ja uđoh. Oni smesta ućutaše. Naši su pregovori potrajali dosta dugo. Napokon odlučismo evo ovako: oko pet vrsta odavde ima jedan pusti klanac; oni će otići onamo sutra u četiri sata ujutro, a mi ćemo krenuti pola sata kasnije; pucaćete na šest koraka - to je zahtevao sam Grušnicki. Ko padne - ubili su ga Čerkezi. A sada evo što ja slutim: oni, naime sekundanti, malo su promenili svoju prijašnju osnovu, pa će nabiti samo pištolj Grušnickoga. To je malko nalik na ubistvo, ali u ratno doba, a osobito u azijskom ratu, dopuštena su lukavstva. Ali Grušnicki kao da je plemenitiji od svojih drugova. Šta mislite, moramo li im reći da smo naslutili?
- Nizašta na svetu, doktore! Budite mirni; mene neće uhvatiti. - Šta mislite učiniti?
- To je moja tajna.
- Pazite da se ne prevarite... Na šest koraka!
- Doktore, čekam vas sutra u četiri sata; konji će biti spremni... Zbogom.
Do večeri ostadoh kod kuće, zaključavši se u svojoj sobi. Dođe lakaj i pozove me kneginji - ja mu naredim neka kaže da sam bolestan.


*


Dva sata u noći... ne mogu spavati... a trebao bih zaspati da mi ruka ne dršće. Uostalom, na šest koraka je teško promašiti. Ne, gospodine Grušnicki! Neće vam poći za rukom vaša mistifikacija... promienićemo uloge. Sad ću ja tražiti znakove tajnog straha na vašem licu. Zašto ste sami odredili tih kobnih šest koraka? Vi mislite da ću ja mirno podmetnuti svoje čelo... ali mi ćemo baciti kocku... i onda... onda... Ali ako njemu sreća posluži? Ako mene napokon moja zvezda izneveri?... A ne bi bilo ni čudo - ta dugo je verno služila mojim željicama.
Pa što? Ako mi je umreti, umreću! Za svet će to biti mala šteta, a i meni je samomu već vrlo dosadno. Ja sam kao čovek koji zeva na plesu, a samo zato ne ide spavati jer još nema njegove kočije. Ali kočija je spremna... Zbogom!...
Premećem u pameti svu svoju prošlost i pitam sam sebe: Čemu sam živeo? Za kakvu sam se svrhu rodio?... A jamačno je bila neka svrha i jamačno sam bio određen za nešto veliko, jer osećam u sebi beskrajnu snagu... ali ja nisam naslućivao toga određenja, već sam letio za strastima koje su me mamile, za pustim i nezahvalnim strastima. Iz njihove sam vatre izišao tvrd i hladan kao gvožđe, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnja - bolji cvet života. I od tog sam časa mnogo puta glumio ulogu sekire u ruci sudbine! Kao oruđe kazne padao sam na glavu osuđenih žrtava, često bez zlobe, ali uvek bez sažaljenja... Moja ljubav nije nikome donela sreće, jer ja nisam ništa žrtvovao onima koje sam ljubio. Ljubio sam zbog sebe, zbog vlastitog zadovoljstva; zadovoljavao sam samo neku čudnu potrebu svoga srca, požudno sam gutao njihove osećaje, njihove nežnosti, njihove radosti i boli - i nikad se nisam mogao nasititi. Tako onaj, koga mori glad, iznemogao zaspe i vidi pred sobom raskošna jela i penušava vina; zanosno on proždire zračne darove svoje fantazije i nekako mu bude lakše - ali čim se probudi - nestane op- sjene... a ostane udvostručeni glad i očaj!
Možda ću sutra umreti!... A na zemlji neće ostati nijedno stvorenje koje bi me bilo potpuno shvatilo. Jedni me drže gorim, a drugi boljim nego što doista jesam... Jedni će reći: bio je dobar , a drugi - gadan čovek. A i jedno i drugo bit će lažno. Kad je tako, je li vredno živeti? A ipak živiš - zbog radoznalosti: čekaš nešto nova... Smešno i dosadno!

*

       Već je mesec i po što sam u tvrđi N. Maksim Maksimič je otišao u lov... pa sam sâm. Sedim kod prozora; sivi oblaci prekriše gore do podnožja; sunce se kroz maglu čini kao žuta pjega. Hladno; vetar huji i trese kapke na prozorima... Dosadno!... Počeo sam da nastavljam svoj dnevnik, što su ga toliki čudni događaji bili prekinuli.
    Čitam poslednju stranicu. Smešno! - Mislio sam da ću umreti. Ali bilo je nemoguće: ja još nisam iskapio čašu stradanja i sad osećam da mi je još dugo živeti.
     Kako mi se sva prošlost jasno i oštro utisnula u pamet! Ni jednu crtu, ni jednu nijansu nije vrijeme izbrisalo!
   Sećam se da čitavu noć pre dvoboja nisam spavao ni časka. Dugo nisam mogao pisati: zahvatio me neki tajni nemir. Skoro sat hodao sam po sobi, a onda sam seo i otvorio roman Waltera Scotta što mi je ležao na stolu. Bili su to "Škotski puritanci". Isprva sam na silu čitao, a onda sam na sve zaboravio, zanesen čarobnom maštom.
       Napokon je svanulo. Moji se živci umiriše. Pogledam se u ogledalo. Mutna bledoća pokrivala mi je lice, na kome su se videli tragovi teške besanice. Ali oči, premda su bile okružene tamnom senom, blistale su ponosno i neumoljivo. Bio sam zadovoljan sam sobom.
           Naredim da osedlaju konje, obučem se i pohitam u kupalište. Kad sam zaronio u hladno narzansko vrelo, osećao sam da mi se vratila telesna i duševna snaga. Izišao sam iz kupelji svež i čio, kao da se spremam na ples. Neka mi sada neko kaže da duša nije vezana s telom!...
       Vrativši se kući, nađem lekara. Bio je odeven u sive jahaće hlače, arhaluk58 i čerkesku kapu. Prasnuo sam u smeh kad sam ugledao tu maljušnu figuricu pod golemom rutavom kapom. Lice mu nije nimalo ratničko, a toga je časa bilo još duže nego obično.

     - Što ste tako tužni, doktore? - zapitam ga. Zar niste sto puta s najvećim mirom pratili ljude na onaj svet? Zamislite, imam žučnu groznicu. Mogu ozdraviti, a mogu i umreti. Jedno i drugo je prirodno. Nastojte me gledati kao bolesnika što ga je napala bolest koju još ne poznajete - i vaša će radoznalost porasti do: najvišeg stepena ; možete na meni učiniti nekoliko važnih fizioloških promatranja... Nije li očekivanje nasilne smrti već prava bolest?

Lekar se zadivio toj misli, pa se razvedrio.

    Posedosmo konje. Werner se oberučke prihvatio za uzde i mi krenusmo. Začas projahasmo pokraj tvrđe kroz selo i uđosmo u klanac, po kojemu se vijugao put, napola zarastao visokom travom, a svaki ga je čas prekidao bučan potok preko kojega smo morali na gazovima prelaziti i to na veliko očajanje liječnikovo, jer bi mu konj svaki put u vodi zastajao.
     Ne sećam se plavijeg i svežijeg jutra! Sunce se upravo pomolilo iza zelenih vrhova, pa kad se prva toplina njegovih zraka slila s noćnim hladom što je umirao, padao je neki sladak bol na sve moje osećaje. U klanac još nije prodirala radosna zraka mladoga dana; ona je zlatila samo vrhove stena što su s obe strane visile nad nama; grmlje gustoga lišća, što je raslo u njihovim dubokim pukotinama posulo bi nas srebrnom kišom kad god bi vetrić samo malo pirnuo. Sećam se - u taj sam čas voleo prirodu više no igda.
       Kako li sam radoznalo promatrao svaku kapljicu rose što je treperila na širokom listu vinove loze i odbijala milione zraka u duginim bojama! Kako li se željno trudio moj pogled prodreti u maglovitu daljinu! Tamo je put bivao sve uži, stene sve modrije i strašnije, a napokon kao da su se sastajale u neprobojni bedem. Jahali smo ćutke.
- Jeste li napisali oporuku? - upita najednom Werner. - Nisam.
- A ako poginete?...
- Naslednici će se sami javiti.
- Zar nemate prijatelja kojima biste hteli poslati poslednji pozdrav?... Mahnuo sam glavom.
- Zar nema na svetu žene kojoj biste hteli nešto ostaviti za uspomenu?
- Hoćete li doktore - odgovorih mu - da vam otkrijem svoju dušu?... Eto vidite, ja sam već prešao one godine kada se na samrti šapće ime svoje drage i ostavlja prijatelju pramen namazane ili nenamazane kose. Kad pomislim na skoru i moguću smrt, mislim samo na sebe; drugi ne čine ni to. - Prijatelji, koji će me sutra zaboraviti ili, što je još gore, Bog zna što o meni izmišljati, žene, koje će grliti drugoga, a meni se podsmevati, da u njemu ne uzbude ljubomoru na pokojnika - šta će oni meni! Iz oluje života izneo sam samo nekoliko misli - ali nijednog osećaja. Već odavno ne živim srcem, nego glavom. Ispitujem i raščinjavam svoje strasti i postupke s najvećom radoznalošću, ali bez sažaljenja. U meni su dva čoveka: jedan živi u potpunom smislu reči, a drugi misli i sudi o njemu. Prvi će se možda za jedan sat zauvek oprostiti s vama i sa svetom, a drugi... drugi?... Pogledajte, doktore, vidite li na litici desno, gde se crne tri figure? To kao da su naši protivnici?...

Požurili smo se.

      Na podnožju litice, u grmlju, bila su privezana tri konja. I mi privežemo tamo svoje konje, pa se popnemo uskom stazom na zaravanak, gde nas je čekao Grušnicki s dragunskim kapetanom i sa svojim drugim sekundantom, koji se zvao Ivan Ignjatijević. Prezime mu nisam nikad čuo.
- Već vas odavno čekamo - reče dragunski kapetan s ironičnim smeškom.
Ja izvadim sat i pokažem mu ga.
On se ispriča - reče mi da njegov sat ide napred.
Nekolika je minuta potrajala mučna ćutnja. Napokon je prekine lekar, okrenuvši se Grušnickomu.
- Čini mi se - reče - pošto ste obojica pokazali da ste spremni pobiti se, i pošto ste tako učinili, što zahteva čast, mogli biste se, gospodo, izravnati i mirno svršiti ovu stvar.
- Ja sam spreman - rekoh.
Kapetan namignu Grušnickomu, a on, misleći da se ja bojim, oholo se naduo, premda mu je do tog časa pokrivala lice mutna, bledoća. Otkad smo došli, prvi put me sada pogledao, ali u oku mu je bio neki nemir, koji je odavao unutrašnju borbu.
- Kažite svoje uslove - reče on - i sve, što mogu za vas učiniti, budite uvereni...
- Evo mojih uslova: vi ćete sada javno poreći svoju klevetu i zamolićete me za oproštenje...
- Poštovani gospodine, čudim se kako smete nešto takvo zahtevati?... - Što sam mogao zahtevati, nego to?...
     Mi ćemo se pobiti.
      Ja slegnem ramenima.
- Kako vam drago; samo imajte na umu, da će jedan od nas svakako poginuti.
- A ja sam tako uveren o protivnom...
On se zbunio, pocrveneo, a onda pod silu udario u smeh.
Kapetan ga uze pod ruku i odvede na stranu, gde su dugo šaputali. Kad sam došao, imao sam dosta volje mirno urediti tu stvar, ali sve me to počelo ljutiti.
Lekar priđe k meni.
- Slušajte - reče on očito uznemiren - vi ste zasigurno zaboravili što su se oni dogovorili?... Ja ne znam kako se nabija pištolj, ali sada... Vi ste čudan čovek! Recite im da znate za njihovu namisao - pa se neće usuditi... Valjda ne želite da vas ubiju kao pticu...
- Molim vas, nemajte brige, doktore, i pričekajte... Sve ću ja tako urediti da njihov položaj ne bude ni u čemu povoljniji. Neka samo šapuću...
- Gospodo! To postaje dosadno! - rekoh im glasno. - Ako se trebamo pobiti, pobijmo se, imali ste jučer vremena da se narazgovarate.
- Mi smo spremni - odgovori kapetan. - Postavite se, gospodo!... Doktore, izvolite odmeriti šest koraka...
- Postavite se! - ponovi Ivan Ignjatijević piskutljivim glasom.
- Dopustite! - rekoh ja. - Još jedan uslov! Kako ćemo se pobiti na smrt, trebamo učiniti sve što možemo da to ostane tajna i da naši sekundanti ne moraju odgovarati. Slažete li se?
- Slažemo se potpuno.
- Evo što sam zato smislio. Vidite li na vrhu one strme stene, nadesno, uzak zaravanak? Odande do dolje biće oko trideset hvati, ako ne i više, a dolje je oštro kamenje. Svaki će od nas stati na sam kraj zaravanka. Tako će čak i laka rana biti smrtonosna, a to se svakako slaže s vašim željama, jer ste odredili šest koraka. Onaj koji bude ranjen neminovno će se strmoglaviti i sav će se razmrskati. Tane će doktor izvaditi i onda će biti vrlo lako objasniti tu naprasnu smrt nesretnim skokom. Bacit ćemo ždreb, ko će prvi pucati. Na kraju vam velim da inače ne pristajem.
- Kako vas volja! - reče kapetan, pogledavši značajno Grušnickoga, koji je kimnuo glavom da se slaže. Lice mu je neprestano, menjalo boju. Stavio sam ga u mučan položaj. Da su bili obični uslovi dvoboja, mogao bi mi nišaniti u nogu, lako me raniti i tako zadovoljiti svoju osvetu i ne opteretiti odviše svoju savest. Ali sad je morao pucati u zrak ili postati ubica ili se napokon okaniti svoje podle namisli, pa se izvrći jednakoj opasnosti kao i ja. U taj čas ne bih hteo biti na njegovom mestu. On odvede kapetana na stranu i stade mu nešto vrlo živo govoriti. Video sam kako su mu usne pomodrile i drhtale, ali kapetan se od njega okrenuo s prezirnim smeškom. - "Ti si budala!" - reče on Grušnickomu dosta glasno. - "Ništa ne shvataš!... Hajdemo, gospodo!"

      Između grmlja vodila je uska staza na strminu; odlomljena kamenje bilo je poput labavih stepenica na tim prirodnim stubama. Hvatajući se za grmlje, stadosmo se penjati. Grušnicki je išao napred, za njim njegovi sekundanti, a onda ja i lekar. - Ja vam se divim - reče lekar- stisnuvši mi snažno ruku. - Da vam opipam bilo!... Oho! Grozničavo!... Ali na licu se ništa ne vidi... samo vam oči jače sjaju nego obično.

      Najednom nam se sa šumom dokotrlja pred noge sitno kamenje. Šta je to? Grušnicki se spotakao; grančica za koju se bio uhvatio otkinula se, i da ga nisu njegovi sekundanti zadržali, bio bi pao nauznak i skotrljao se.

- Čuvajte se! - viknuh mu. - Ne padajte pre reda; to je loš znak. Setite se Julija Cezara!59
      Stigosmo na vrh istaknute stene; zaravanak je bio pokriven sitnim peskom, baš kao za dvoboj. Unaokolo, gubeći se u zlatnoj jutarnjoj magli, stisnuše se vrhovi brda kao nebrojeno stado, a na jugu se dizao Elbrus kao bela grdosija, završujući niz ledenih vrhunaca, među kojima su već lutali vlaknasti oblaci što su doleteli s istoka. Ja pođem na kraj zaravanka i pogledam u dubinu; mozak mi se malne zavrtio; činilo mi se da je tamo dole tamno i hladno kao u grobu; mahovinom obraslo zupčasto kamenje što ga je zbacila oluja i nevreme čekalo je svoj plen.
       Zaravanak na kome smo se imali pobiti bio je gotovo pravilan trougao. Od istaknutoga ugla odmerismo šest koraka i odlučismo da će onaj, koji će prvi dočekati vatru protivnika, stati u sam ugao, leđima prema ponoru. Ako ne bude ubijen, promeniće protivnici mesta.

      Ja odlučih da dam Grušnickom u svemu povoljniji položaj; hteo sam ga iskušati; u njegovoj se duši mogla probuditi iskra velikodušnosti - i onda bi se sve na dobro okrenulo; ali taština i slabost karaktera morala je slaviti slavlje!... Hteo sam da dadem sebi potpuno pravo ne poštediti ga, ako mi sudbina bude milostiva. Ko se nije ovako pogađao sa svojom savešću?
- Bacite ždreb, doktore! - reče kapetan.
Lekar izvadi iz džepa srebrn novac i digne ga uvis.
- Pismo! - vikne Grušnicki naglo, kao čovek koji se odjednom trgnuo od drugarskog udarca.
- Orao! - rekoh ja.
Novac poleti, padne i zazveči; svi pohitaše k njemu.
- Sretni ste - rekoh Grušnickom - vi ćete prvi pucati! Ali pamtite ako me ne ubijete, ja neću promašiti - dajem vam poštenu reč.

     On pocrveni; bilo ga je stid ubiti čoveka bez oružja. Ja sam ga pažljivo motrio; čas mi se činilo da će mi pasti pred noge i zamoliti me za oproštenje; ali kako da prizna tako podlu namisao?... Ostalo mu je samo jedno sredstvo - da puca u vazduh . Bio sam uveren da će pucati u vazduh ! Od toga ga je moglo odvratiti samo jedno: pomisao da ću ja zahtijevati nov dvoboj. - Vreme je! - šapnu mi lekar, vukući me za rukav. - Ako vi sad ne kažete da mi znamo za njihovu nameru, sve je propalo. Pogledajte, već nabija... ako vi ništa ne reknete, ja ću sam...
- Nizašta na svetu, doktore! - odgovorih ja i uhvatim ga za ruku. - Sve ćete pokvariti; dali ste mi reč da se nećete mešati... Šta vas briga? Možda ja hoću da budem ubijen...
       On me začuđeno pogleda.
- O, to je druga stvar!... samo se ne žalite na mene na onom svetu...
           Kapetan je međutim nabio svoje pištolje i jedan pružio Grušnickomu, šapnuvši mu nešto sa smeškom, a drugi meni. Ja stanem na ugao zaravanka, uprem se levom nogom snažno u kamen i nagnem se malo napred, da ne padnem nauznak ako budem lako ranjen.
Grušnicki stade prema meni i na dani znak počne dizati pištolj. Kolena su mu drhtala. Nišanio mi je u čelo. Neshvatljiv bes mi zakipi u grudima.
Odjednom on spusti grlo pištolja, probledi kao krpa i okrene se svome sekundantu:
- Ne mogu - reče muklim glasom. - Kukavico! - odgovori kapetan.
 Hitac planu. Tane mi okrznu koleno. Nehotice učinim nekoliko koraka da se što pre odmaknem od kraja.
- Ej, brate Grušnicki, šteta što si promašio - reče kapetan. - Sad je na tebi red, postavi se! Zagrli me pre, nećemo se više videti! Oni se zagrliše; kapetan se jedva mogao suzdržati od smeha. - Ne boj se - dometnu on, pogledavši lukavo Grušnickoga - sve je na svetu glupost... "Priroda je luda, sudbina pura, a život kopjejka!"60
     Posle te tragične fraze, koju je izrekao ljubazno i svečano, pošao je na svoje mesto. Ivan Ignjatijević također je sa suzama zagrlio Grušnickoga, a nato ovaj ostade sam prema meni. Još se i sad trudim sebi objasniti kakav je onda osećaj vrio u mojim grudima. Bio je to gnev uvređene taštine, i prezir, i zloba, što se rodila pri pomisli da me je taj čovek, koji me sad gleda s takvim pouzdanjem i s tako mirnom drskošću, još pre dve minute hteo ubiti kao pseto, a da njemu samome nije pretila nikakva opasnost - jer da me je samo malo jače ranio u nogu, bio bih se svakako strovalio sa stene.
      Nekoliko minuta gledao sam ga pažljivo  u lice, nastojeći da opazim bilo kakav trag kajanja. A kad tamo učini mi se da jedva suzdržava smešak.
- Savetujem vam da se pred smrt pomolite Bogu - rekoh mu nato.
- Ne brinite se više za moju dušu nego za svoju. Jedno vas molim: pucajte brzo.
- I vi nećete poreći svoju klevetu? Nećete moliti za oproštenje?... Promislite dobro: zar vam savest ništa ne govori?
- Gospodine Pečorine! - vikne dragunski kapetan - vi niste ovde da ispovedate, dopus- tite da vam to reknem... Svršimo brzo, još bi mogao kogod proći klancem - pa nas opaziti.
- Dobro. Doktore, dođite amo.
Doktor dođe. Jadni doktor! Bio je bleđi nego Grušnicki pre deset minuta.
Ove reči izrekoh navlaš na prekide, glasno i razgovetno, kao što se izriče smrtna osuda:
- Doktore, ova su gospoda, valjda u brzini, zaboravila nabiti moj pištolj; molim vas da ga nabijete - i to dobro!
- To ne može biti! - vikao je kapetan - to ne može biti! Ja sam nabio oba pištolja, osim ako iz vašega nije zrno ispalo... ja nisam tome kriv!... A vi nemate prava nanovo nabijati... nikakva prava... To je sasvim protiv pravila; ja toga ne dopuštam.
- Dobro! - rekoh ja kapetanu - ako je tako, pobiću se s vama uz iste uslove...
      On ne reče ništa.
Grušnicki je stajao, spustivši glavu na grudi, zbunjen i mrk.
- Ostavi ih! - reče on napokon kapetanu, koji je hteo istrgnuti lekaru iz ruku moj pištolj. - Ta i sam znaš da imaju pravo.
      Uzalud mu je kapetan kojekako namigivao - Grušnicki ga nije hteo ni pogledati. Međutim je lekar nabio pištolj, pa mi ga pružio.
     Kad kapetan to vide, pljunu i lupi nogom.

- Budala si ti, brajko - reče on - prava budala!... Kad si mi se poverio, onda me slušaj u svemu... - Pravo ti budi! Pogini kao muva... On se okrene i odilazeći promrmlja: "A ipak je to sasvim protiv pravila."
- Grušnicki - rekoh ja - još nije kasno, poreci svoju klevetu i ja ću ti sve oprostiti. Nije ti pošlo za rukom da napraviš od mene budalu i moja je taština zadovoljena. Sjeti se da smo nekad bili prijatelji.
Njemu lice planu, a oči sevnuše.
- Pucajte - odgovori. - Ja sebe prezirem, a vas mrzim. Ako me ne ubijete, ja ću vas zaklati noću iza ugla. Za nas obojicu nema mesta na zemlji...
Ja opalim...
         Kad se dim razišao, Grušnickoga nije bilo na zaravanku. Samo na kraju ponora vio se još lak stup praha.
      Svi kriknuše u jedan glas.
- Finita la commedia!61 - rekoh ja lekaru.
       On ne odgovori i okrene se užasnut.
Ja slegnem ramenima i oprostim se sa sekundantom Grušnickoga.
Silazeći stazom, ugledam između pukotina stena okrvavljeni leš Grušnickoga. Nehotice sam sklopio oči.
      Odvezao sam konja i krenuo korakom kući. Na srcu mi je bio kamen. Sunce mi se činilo mutno; njegove me zrake nisu grejale.
       Nisam ušao u selo, nego sam okrenuo nadesno po klancu. Teško mi je bilo videti čoveka; hteo sam biti sam. Bacivši uzde, spustio sam glavu i jahao dugo, dok se napokon ne nađoh na mestu koje mi je bilo sasvim nepoznato. Vratim konja natrag i stanem tražiti put. Već je sunce sedalo kad sam stigao u Kislovodsk izmučen na izmučenu konju.
       Lakaj mi reče da je dolazio Werner, pa mi pruži dva pisma, jedno od njega, a drugo... od Vere.
       Raspečatim prvo, koje je glasilo ovako:
"Sve je napravljeno kako se najbolje moglo. Tielo je dovezeno iznakaženo; tane je izvađeno iz grudi. Svi su uvereni, da je njegovu smrt skrivila nezgoda; samo komandant, koji je verovatno znao da ste posvađani, mahnuo je glavom, ali nije ništa rekao. Dokaza protiv vas nema nikakvih, pa možete mirno spavati... ako možete... Zbogom."
         Dugo se nisam mogao odlučiti, da otvorim drugo pismo... Šta mi je mogla pisati? Teška mi je slutnja uznemiravala dušu.
        Evo toga pisma, čija mi se svaka reč neizbrisivo urezala u pamet:
"Pišem ti u tvrdom uverenju da se nećemo nikad više videti. Kad sam se pre nekoliko godina s tobom rastajala, mislila sam isto, ali Bog me hteo još jedan put iskušati. Ja nisam podnela toga iskušenja, moje se slabo srce iznova pokorito poznatom glasu... ti me zbog toga nećeš prezirati - zar ne? Ovo će pismo biti ujedno i oproštaj i ispovest. Moram ti reći sve što se nakupilo u mom srcu otkada te ljubim. Neću te kriviti - ti si sa mnom postupao, kao što bi postupao svaki drugi muškarac; ljubio si me kao svoju imovinu, kao vrelo radosti, muka i boli, što su se među sobom izmenjivale i bez kojih je život dosadan i jednoličan. Isprva sam to shvatala... Ali ti si bio nesretan i ja sam žrtvovala sebe, nadajući se da ćeš jednom oceniti moju žrtvu, da ćeš jednom shvatiti moju duboku odanost,
koja nije pitala ni za kakve uslove. Otad je prošlo mnogo vremena, pa sam prodrla u sve tajne tvoje duše... i uverila se da je to bila isprazna nada. Gorko mi je bilo! Ali moja se ljubav srasla s mojom dušom, potamnela je, ali se nije ugasila.
     Mi se rastajemo zauvek, no ipak mi možeš verovati da neću nikad ljubiti drugoga. Moja je duša na tebe potrošila sve svoje blago, sve suze i sve nade. Ona, koja je jednom tebe ljubila, ne može pogledati druge muškarce bez nekog prezira, ne zato što bi ti bio bolji od njih, o ne! Ali u tvojoj prirodi je nešto posebno - nešto što samo ti imaš, nešto ponosno i tajanstveno; u tvom glasu, pa govorio što mu drago, ima neka nesavladiva moć; niko ne ume tako stalno hteti da bude ljubljen, ni u koga nije zlo tako zamamljivo, ničiji pogled ne obećava toliko blaženstva, niko se ne ume bolje koristiti svojim vrlinama i niko ne može biti tako istinski nesretan kao ti, jer se niko toliko ne trudi sam sebe uveriti u protivno.
     Sada ti moram razložiti, zašto tako naglo odlazim. Razlog će ti se činiti neznatan, jer se samo mene tiče.
       Jutros je došao k meni moj muž i pripovedao mi o tvojoj svađi s Grušnickim. Zasigurno  sam se jako promenila u licu, jer me je dugo i oštro gledao u oči. Umalo nisam pala u nesvest, kad sam pomislila da se sada moraš tući i da sam ja tome kriva; činilo mi se da ću s uma sići... Ali sada, kad mogu razmisliti, uverena sam da ćeš ostati živ; nemoguće je da ti umreš bez mene, nemoguće! Moj je muž dugo hodao po sobi; ne znam što mi je govorio, ne sećam se što sam mu ja odgovarala... jamačno sam mu rekla da te ljubim... Sećam se samo da me je na kraju  našeg razgovora strašnom reči uvredio i onda izašao. Čula sam kako je naredio da upregnu kočiju... Već su tri sata otkako sedim kod prozora i čekam tvoj povratak... Ali ti si živ, ti ne možeš umreti!... Kočija samo što nije spremna... Zbogom, zbogom... Ja sam propala - ali šta zato? Kad bih mogla biti uverena da ćeš me se uvek sećati - ne govorim više ljubiti - ne, samo sećati... Zbogom; dolaze... moram sakriti pismo"...
        "Zar ne, da ne ljubiš Mary? Nećeš je uzeti za ženu? - Čuj, moraš mi prineti tu žrtvu; ja sam za tebe izgubila sve na svetu..."
         Ja izletim kao lud na vrata, skočim na svog čerkeza što su ga vodali po dvorištu, i pojurim uza grepce cestom prema Pjatigorsku. Nemilice sam terao izmučenog konja, koji me je dahćući i peneći se nosio po kamenitom drumu.
Sunce se već sakrivalo iza crnog oblaka što se odmarao na bilu zapadnih gora; u klancu je postalo tamno i vlažno. Podkumok, što je padao s kamena na kamen, šumio je muklo i jednolično. Ja sam jurio gušeći se od nestrpljivosti. Misao da je neću naći u Pjatigorsku udarala me kao čekićem po srcu. Jednu minutu još jednu minutu da je vidim, da se oprostim s njom, da joj stisnem ruku... Molio sam, kleo sam, plakao, smejao se... ne, ničim ne mogu iskazati svoga nemira, svog očaja!... Kad sam video da bih mogao Veru zauvek izgubiti, postala mi je milija od svega na svetu, milija od života, časti i sreće! Bog zna kakve su mi se čudne, kakve besne misli rojile po glavi... A međutim sam neprestano jurio, goneći konja nemilice. - No uto stanem opažati da mi konj sve teže diše, dvaput se već spotaknuo na ravnu mestu.
... Bilo je još pet vrsta do Jesentuka - kozačke stanice, gde sam mogao promeniti konja.
     Sve bi bilo spašeno da je moj konj imao snage još za deset minuta! Ali najednom, dižući se iz male uvale na izlasku iz brda, na oštrom zavoju, padne on na zemlju. Ja spretno skočim, hoću ga podići, vučem za uzde - uzalud. Jedva čujno stenjanje probilo mu kroz stisnute zube; za nekoliko minuta je izdahnuo i ja ostadoh u stepi sam, izgubivši poslednju nadu. Pokušam ići peške - noge su mi klecale; izmučen uzbuđenjima toga dana i nespavanjem padoh na mokru travu i zaplakah kao malo dete.

     Dugo sam nepomično ležao i plakao, ne trudeći se da zaustavim suze i jecanje. Mislio sam, srce će mi pući; sva moja i tvrdoća, sva moja hladnokrvnost nestala je poput dima; duša je malaksala, razum je ućutao i da me je u taj čas kogod video, bio bi se s prezirom okrenuo od mene.

    Kad su mi noćna rosa i gorski vetar ohladili vruću glavu, te mi se misli vratiše u obični red, razabrao sam da je beskorisno i nerazumno loviti izgubljenu sreću. Šta mi još treba?... Da je vidim?... Čemu? Nije li među nama sve svršeno? Jedan gorki oprosni poljubac neće obogatiti moje uspomene, a posle njega biće nam još teže rastati se.
- Ipak mi je ugodno što mogu plakati. Uostalom, možda je to zato, što su mi živci rastrojeni, što sam proveo noć u nespavanju, što sam dve minute stajao prema grlu pištolja i što mi je želudac prazan.
       Sve se okreće na dobro. To novo stradanje, da govorim vojničkim stilom, učinilo je u meni sretnu diverziju.62 Plakati je zdravo, pa onda, da nisam toliko jahao i da nisam morao na povratku hodati petnaest vrsta, veroatno mi ne bi ni ovu noć san sklopio oči.
       Vratim se u Kislovodsk i zaspem kao Napoleon posle Waterlooa.
Kad sam se probudio, vani je bilo tamno. Sednem kraj otvorenog prozora, raskopčam arhaluk - i gorski mi vetar rashladi grudi, koje su bile tako izmorene da ih ni teški san iscrpljenosti nije umirio. U daljini iza reke, kroz vrhove gustih lipa, što su je osenjivale, svetlucala su se svetla na zgradama u tvrđi i u selu. Kod nas je u dvorištu sve bilo tiho, a u kneginjinu stanu bilo je tamno.
Uto uđe lekar; čelo mu je bilo namršteno; protiv svoga običaja nije mi pružio ruku.
- Odakle vi, doktore?
- Od kneginje Ligovske; kći joj je bolesna - neurastenija... Ali o tome se ne radi, nego evo o čemu. Vlast naslućuje i premda se ništa ne može pouzdano dokazati, ipak vam savetujem, da budete oprezniji. Kneginja mi je ovaj čas govorila da zna da ste se tukli za njezinu kćer. Sve joj je pripovedao onaj starčić... kako se ono zove? Bio je svedok kad ste se u restauraciji zavadili s Grušnickim. Došao sam vas na to upozoriti. - Zbogom. Možda se više nećemo videti; vas će poslati bilo kuda.
     Na pragu je stajao - hteo mi je pružiti ruku... i da sam ja imalo pokazao da to želim, bio bi mi pao oko vrata; ali ja sam ostao hladan kao kamen - i on izađe.
Eto što su ljudi! Svi su oni takvi. Znaju unapred sve ružne strane postupka, pomažu, savetuju, šta više i odobravaju, jer ne vide da bi bilo moguće drugo sredstvo - a onda peru ruke i s negodovanjem se odvraćaju od onoga, koji je bio toliko hrabar da je na sebe uzeo teret odgovornosti. Svi su oni takvi, pa i najbolji i najumniji.
      Sutradan, ujutro dobijem nalog od više komande, da pođem u tvrđavu N., pa odoh kneginji da se oprostim.
     Ona se začudila kad sam na njeno pitanje imam li joj štogod posebno  reći odgovorio da joj želim sreću i slično.
- A ja trebam s vama govoriti vrlo ozbiljno. Ja sedoh čutke.

      Očito nije znala kako da počne; lice joj je pocrvenelo, debeli joj prsti lupahu po stolu; a napokon počne ovako, mucajući:

- Čujte, monsieur Pečorin, ja mislim, da ste vi plemenit čovek.
    Ja se naklonim.
- Šta više, ja sam o to uverena - nastavi ona - premda je vaše vladanje nekako sumnjivo, ali vi možda imate razloga kojih ja ne znam, pa mi ih sada morate poveriti. Vi ste moju kćer obranili od klevete, tukli ste se za nju; stavili ste dakle život na kocku... Ne odgovarajte, ja znam da vi to ne priznajete, jer je Grušnicki ubijen (ona se prekrstila). Bog će mu oprostiti - a nadam se, i vama!... Mene se to ne tiče... ne smem vas osuđivati, jer je tome bila razlog moja kći, iako bez svoje krivice. Ona mi je sve rekla... mislim, sve. Vi ste joj izjavili ljubav... a ona vam je svoju priznala (tu je kneginja teško uzdahnula). Ali ona je bolesna i ja sam uverena, da to nije obična bolest! Ubija je neka tajna tuga; ona ne želi kazati, ali ja sam uverena da je to zbog vas... slušajte... vi možda mislite da ja zahtevam velik čin, golemo bogatstvo - verujte mi, nije tako, ja hoću samo sreću svoje kćeri. Vaš sadašnji položaj nije sjajan, ali se može popraviti, vi imate imetka, moja vas kći ljubi; ona je tako obrazovana da može usrećiti muža. Ja sam bogata, ona mi je jedinica... Govorite, šta vas ometa?... Vidite, ja vam sve to ne bih smela govoriti, ali se oslanjam na vaše srce, na vašu čast - setite se, ja imam samo jednu kćer... jedinicu....

    Ona zaplače.

- Kneginjo - rekoh - ja vam ne mogu odgovoriti; dopustite mi da se porazgovorim s vašom kćerkom nasamo...
- Nikad! - usklikne ona i ustane sva uzbuđena.
- Kako želite - odgovorim i spremim se da odem.
Ona se zamisli, mahne mi rukom da pričekam, pa izađe.

    Prošlo je pet minuta; moje je srce jako udaralo, ali misli su bile mirne, a glava hladna; koliko sam god u svojim grudima tražio bar iskru ljubavi prema miloj Mary, sav mi je trud bio uzalud.

     Uto se otvore vrata i ona uđe. Bože! Kako li se promenila otkad je nisam video - a je li to davno?
     Došavši nasred sobe, zatetura; ja skočim, pružim joj ruku i dovedem je do naslonjača.
     Stajao sam pred njom. Dugo smoćutali; činilo se da njene velike oči, pune neshvatljive tuge, u mojim očima traže nešto kao nadu; njene su se blede usne uzalud htele nasmešiti, a nežne joj ruke, skrštene na kolenima, bile su tako mršave i prozirne da sam se sažalio na nju.
- Kneginjice - rekoh - vi znate da sam vam se narugao?... Mora da me prezirete...
Na obrazima joj se pojavilo boležljivo rumenilo.
Ja nastavih: - ... dakle me ne možete ljubiti...
Ona se okrenula, naslonila se laktima na stol, pokrila oči rukom i meni se učinilo da su u njima zablistale suze.
- Bože moj! - izusti ona da se jedva čulo.
To je postalo nesnosno - još časak i ja bih joj bio pao pred noge.
- I tako vidite i sami - rekoh, koliko sam mogao tvrdim glasom i nasmešivši se na silu - vidite i sami da mi ne možete biti ženom. Šta više, kad biste vi to sada hteli, brzo biste se pokajali. Moj razgovor s vašom majkom nagnao me, da vam govorim tako otvoreno i tako grubo. Nadam se da se ona vara, vi ćete je lako o to uveriti. Vi vidite da ja u vašim očima glumim najjadniju i najružniju ulogu i da to čak i priznajem - to je eto sve što mogu za vas učiniti. Imali vi o meni ma kako ružno mišljenje, ja mu se pokoravam... Vidite li kako sam nizak pred vama?... Zar ne, ako ste me i ljubili, od ovog me časa prezirete?...

    Ona se okrenula k meni, bleda kao mramor, samo su joj oči čudno blistale. - Ja vas mrzim... - reče ona.
       Ja joj zahvalim, naklonim se s poštovanjem pa izađem.
Za jedan sat vozila su me kurirska kola iz Kislovodska. Nekoliko vrsta od Jesentuka ugledah pokraj puta leš moga brzoga konja; sedlo je bilo skinuto - verovatno je to učinio neki kozak, koji je prolazio - a mesto sedla sedila su mu na leđima dva gavrana. Uzdahnem i okrenem se...

     I sada, ovde, u toj dosadnoj tvrđi, često premećem u mislima prošlost, pa se pitam: zašto nisam hteo poći tim putem, što mi ga je sudbina pokazala, gdje su me čekale tihe radosti i duševni mir?... Ne, ne bih se bio privikao na tu sudbinu! Ja sam kao mornar koji se rodio i odrastao na palubi gusarskoga briga.63 Njegova se duša srasla s olujama i s bitkama, pa ako bude bačen na obalu, njemu je dosadno i mučno, mamio ga koliko mu drago senoviti gaj, sjalo mu koliko mu drago mirno sunce. Čitav dan hoda on sam samcat po pesku na obali, prisluškuje kako jednolično šume valovi što doleću, i gleda u maglovitu daljinu, neće li se tamo, na bledoj crti što deli modru pučinu od sivih oblaka, pojaviti žuđeno jedro, koje je isprva nalik na galebovo krilo, ali se malo pomalo odeljuje od pene valova i jednakim se letom primiče pustom pristaništu...



III. FATALIST


     Nekako me zadesilo da proživim dve nedelje u kozačkoj stanici na levom krilu. Tamo je bio pešadijski bataljon; a oficiri su se naizmence jedan kod drugoga okupljali i večerom se kartali.
     Jednom, kad nam je dosadio boston, bacimo karte pod sto i zasednemo zadugo kod majora S... Razgovor je protiv običaja bio zanimljiv. Raspravljali smo o tome kako muslimansko verovanje da je ljudska sudbina zapisana na nebesima ima među nama mnogo privrženika. Svaki je pripovedao razne neobične zgode pro ili contra.
- Sve to, gospodo, ništa ne dokazuje - reče stari major. - Ta niko od vas nije bio svedokom tih čudnih slučajeva, kojima vi potvrđujete svoje mišljenje.
- Dabome, niko - rekoše mnogi - ali smo slušali od pouzdanih ljudi...
- Sve je to glupost! - reče neko. - Gde su ti pouzdani ljudi koji su videli popis, na komu je napisan čas naše smrti?... I, ako nam je doista suđeno, čemu nam je dana volja, razum? Zašto da odgovaramo za svoja dela?
     U taj čas ustade neki oficir što je sedeo u uglu sobe, priđe polagano k stolu i pogleda sve mirnim i svečanim pogledom. Bio je rodom Srbin, što mu je i ime kazivalo.
       Vanjština poručnika Vulića slagala se posve s njegovim karakterom. Visok uzrast i tamna boja lica, crna kosa, crne oštre oči, velik, ali pravilan nos - svojstvo njegova naroda, bolan i hladan smešak, što mu je neprestano lebdio na usnama - sve se to nekako slagalo da mu poda izgled osobita čoveka koji nije kadar da deli misli i strasti onih ljudi, s kojima ga je sudbina združila.
      Bio je junačan, raspravljao je, malo, ali oštro, nikome nije poveravao svoje duševne i porodične tajne; vina gotovo i nije pio, a za mladim kozačkim devojkama - kojima je teško upoznati čare dok ih ne vidiš - nije nikad išao. Ipak se govorilo da pukovnikova žena nije hladna prema njegovim živim očima; ali on se ozbiljno ljutio, kad bi to kogod natuknuo.
      Imao je samo jednu strast, koju nije krio - strast za kartanjem. Za zelenim je stolom sve zaboravljao i obično je gubio; ali to, što nije nikad imao sreće u kartanju, samo je dražilo njegovu tvrdoglavost. Pripovedali su da je jednom, za vreme ekspedicije, noću na jastuku držao banku. Sreća mu je strašno služila. Najednom planuše puške, zabubnjaše na uzbunu i svi skočiše te pograbiše oružje. "Postavi va banque!" - vikao je Vulić, ne dižući se, jednomu od najvatrenijih kartaša. - "Neka bude sedmica" - odgovori ovaj i otrča. Ne osvrćući se na opštu vrevu, diže Vulić karte - bila je sedmica.
       Kad se pojavio u četi, tamo se već žestoko puškaralo. Vulić nije mario za tanad ni za čečenske sablje - on je tražio svoga sretnog kartaša.
- Sedmica je bila! - viknu, kad ga je napokon ugledao u redu strelaca, koji su stali potiskivati neprijatelja iz šume, i došavši bliže, izvadi novčanicu i lisnicu pa je pruži sretniku, ne mareći što je on prigovarao da to nije mesto za plaćanje. Izvršivši tu neugodnu dužnost, srnuo je napred, povukao za sobom vojnike i do konca se s najvećom hladnokrvnošću borio s Čečencima.
     Kad je poručnik Vulić došao k stolu, svi su umuknuli, očekujući od njega neku originalnost.
- Gospodo! - reče on (glas mu je bio miran, iako za ton niži nego obično) - gospodo, čemu puste prepirke? Vi želite dokaze? Predlažem vani da sami na sebi pokušate, može li čovek po svojoj volji raspolagati svojim životom ili je svakome od nas unaprijed određen kobni čas... Ko hoće?
- Ja neću, ja neću! - zaorilo se sa svih strana. - To je čudak! Šta li mu je palo na pamet!...
- Da se okladimo - rekoh ja u šali.
- O što?
- Ja tvrdim da nema predodređenja - rekoh i prosuh po stolu dvadesetak dukata, sve što sam imao u džepu.
- Primam - odgovori Vulić muklim glasom. - Majore, vi ćete biti sudac - evo petnaest dukata, ostalih mi pet vi dugujete pa ćete mi učiniti ljubav ako ih ovamo dodate.
- Dobro - reče major - samo ne razumem pravo o čemu se radi i kako ćete rešiti spor.
   Vulić ode ćutke u drugu sobu, a mi pođemo za njim. On priđe zidu na kome je visilo oružje, te skide nasumce s čavla jedan između pištolja raznoga kalibra. Još ga nismo shvatali, ali kad je zapeo pištolj i nasuo baruta na prašnik, mnogi su nehotice kriknuli i uhvatili ga za ruku.
- Šta radiš? Čuj, to je ludost! - povikaše mu.
- Gospodo! - reče on polagano i mirno, otimajući ruku - ko hoće za mene platiti dvadeset dukata?
Svi ućutaše i uzmakoše.
     Vulić izađe u drugu sobu i sede za sto; a svi za njim. On nam namignu da sednemo oko njega. Mi ga ćutke slušamo - u taj je čas zadobio nad nama neku tajanstvenu moć. Ja sam mu pažljivo gledao u oči, ali on je mirno i nepomično dočekao moj oštri pogled i bliede mu se usne nasmešiše; no premda je bio tako hladnokrvan, učinilo mi se da mu čitam pečat smrti na bledome licu. Viđao sam - i mnogi su mi stari ratnici to potvrđivali - da je često na licu čoveka, kojemu je za nekoliko sati umreti, neki čudan beleg neuklonive sudbine, te će se vešto oko teško prevariti.
- Vi ćete sada umreti! - rekoh mu. On se naglo okrene prema meni, ali odgovori polagano i mirno:
- Možda hoću, a možda i neću... Zatim se okrene majoru i upita ga je li pištolj nabijen. Major se u zabuni nije mogao pravo setiti.
- Dakako, Vuliću - vikne neko - zasigurno je nabijen! - vikne treći. Tako se učini još jedna oklada.
      Meni je dodijala ta dugačka ceremonija. Slušajte - rekoh - ili pucajte ili obesite pištolj, gde je pre visio, pa da pođemo spavati.
- Tako je - uskliknuše mnogi.- pođimo spavati.
- Gospodo, molim vas, ne mičite se s mesta! - reče Vulić i primače grlo pištolja k čelu.
     Svi kao da se skameniše. - Gospodine Pečorine - dometnu on - uzmite kartu i bacite je uvis.
     Ja uzeh sa stola - sećam se kao da je to bilo danas - crvenoga asa i bacih ga uvis. Svima stade dah, svi pogledi, puni straha i neke neodređene radoznalosti, poleteše od pištolja prema kobnom asu, koji je u zraku treptio i polagano se spuštao. U isti čas kad se dotakao stola, odape Vulić pištolj... zatajio je!
- Hvala Bogu - viknuše mnogi - nije nabijen.
- Ipak, da vidimo - reče Vulić. On zapne opet pištolj, nanišani na kapu što je visila iznad prozora; hitac planu - dim napuni sobu, a kad se razišao, skinuše kapu. Bila je probita nasred srede i tane je prodrlo duboko u zid.
     Jedno tri minute nije niko mogao progovoriti ni reči. Vulić je sasvim mirno presipao moje dukate u svoju kesu.
        Poveo se razgovor o tome zašto pištolj nije prvi put opalio. Jedni su tvrdili da je verovatno prašnik bio začepljen, a drugi su šaputali da je barut pre bio vlažan i da je Vulić posle nanovo nasuo baruta, ali ja sam tvrdio da je ova poslednja pretpostavka neopravdana, jer ja čitavo vreme nisam skidao očiju s pištolja.
- Vi ste sretni u igri! - rekoh ja Vuliću...
- Prvi put od rođenja - odgovori on smešeći se zadovoljno - ovo je bolje od banke i štosa.
- Ali zato malo opasnije.
- Što? Zar ste počeli verovati u predskazanje?
- Verujem; samo nikako ne razumem zašto mi se učinilo, kao da vi sada svakako morate umreti...
Isti čovek, koji je malo pre tako mirno nišanio sebi u čelo, sad je najednom planuo i zbunio se.
- Dosta je - reče ustajući - naša je oklada svršena i vaša je primedba, rekao bih, neumesna...
On uze kapu i ode. To mi se učini čudno i - ne uzalud.
      Uskoro se svi raziđoše svojim kućama, govoreći kojekako o Vulićevim mušicama i zasigurno  su me svi složno nazivali egoistom što sam se kladio s čovekom koji se hteo ubiti; kao da on bez mene nije mogao naći zgodnu priliku!...
     Vraćao sam se kući pustim uličicama kozačke stanice; mesec, pun i crven, kao rumenilo požara, počeo se pomaljati iza zupčastog horizonta kuća; zvezde su mirno sjale na tamnomodrom svodu i meni se učini smešnim kad sam pomislio da je nekad bilo mudrih ljudi, koji su mislili da se nebeska svetlila mešaju u naše ništave sporove zbog krpice zemlje ili zbog nekakvih izmišljenih prava. Pa eto! Te svetiljke, što su po njihovu mišljenju bile samo zato zapaljene da bi osvetljavale njihove bitke i trijumfe, gore i sada onim istim sjajem, a njihove su se strasti i nade zajedno s njima odavno ugasile, kao vatrica, što je na kraju šume zapali bezbrižan putnik! Ali zato - koliku je snagu volje njima davalo uverenje da čitavo nebo i njegovi nebrojeni stanovnici gledaju na njih s učešćem, istina nemim, ali stalnim!... A mi, njihovi jadni potomci, što se skitamo po zemlji bez uverenja i bez ponosa, bez naslade i bez straha, samo s onom nehotičnom bojazni što nam steže srce kad pomislimo na neizbeživi konac, mi nismo više sposobni za velike žrtve ni za blago čovečanstva, pa čak ni za vlastitu sreću, jer znamo da je ona nemoguća, pa nemarno prelazimo od sumnje k sumnji, kao što su naši dedovi padali iz zablude u zabludu - a nemamo, kao što su oni imali, ni nade ni one neodređene, ali goleme naslade, što je nalazi duša u svakoj borbi s ljudima ili sa sudbinom...
     I mnogo mi se drugih takvih misli rojilo po glavi, ali ih nisam zadržavao, jer se ne volim zaustavljati kod bilo kakve nerealne pomisli. Pa i čemu to vodi?... U ranoj svojoj mladosti bio sam neki sanjar; njegovao sam naizmence sad mračne, sad opet sjajne slike, što ih je stvarala moja nemirna i pohlepna fantazija. A šta mi je od toga ostalo?... Samo umor, kao posle noćne borbe s priviđenjem, i tužna uspomena, puna sažaljenja. U toj sam beskorisnoj borbi potratio žar svoje duše i stalnost volje koja je preko nužna za pravi život. Stupio sam u život, budući da sam ga već u mislima preživeo, pa mi je postalo dosadno i gadno, kao kad čitaš lošu imitaciju davno poznate knjige.
      Događaj koji se zbio te večeri obuzeo me dosta snažno i razdražio mi živce. Ne znam pouzdano verujem li sada u predodređenje, ali one sam večeri tvrdo u nj verovao. Dokaz je bio porazan i premda sam se rugao našim dedovima i njihovoj uslužnoj astrologiji, nehotice sam pošao njihovim tragom; ali sam se za vremena zaustavio na tom opasnom putu, pa kako se držim pravila da ništa odlučno ne odbacujem i da ničemu slepo ne verujem, pustio sam metafiziku i stao gledati preda se. Takav je oprez bio baš potreban, jer umalo da nisam pao, spotaknuvši se o nešto debelo i mekano, ali naoko neživo. Sagnem se - mesec je već svetlio upravo na cestu - i šta vidim! Preda mnom je ležala svinja, rasječena sabljom popola... Tek što je razgledah, kad začujem korake. Iz neke pokrajne ulice trčala su dva kozaka. Jedan priđe k meni i zapita me nisam li video nekog pijanog kozaka koji je terao svinju. Ja im rekoh, da nisam sreo kozaka, i pokazah im nesretnu žrtvu njegova besnog junaštva.
- Gle ti razbojnika! - reče drugi kozak. - Kad se napije šire, odmah razbija sve na što se nameri. Pođimo za njim, Jeremjejiću, treba ga svezati pa onda...
Oni se udaljiše, a ja nastavim svoj put s većom opreznošću i napokon sretno stignem do svoga stana.
     Stanovao sam kod nekog starog narednika kojega sam voleo zbog njegove dobre ćudi, a osobito zbog njegove lepušne kćerke Nastje.
      Ona me, kao obično, čekala na vratašcima, ogrnuta krznom. Mesec joj je obasjavao mila ustašca, koja su pomodrila od noćne hladnoće. Kad me je ugledala, nasmešila se, ali meni nije bilo do nje: "Zbogom, Nastja!" - rekoh i prođoh pokraj nje. Ona htede nešto reći, ali samo uzdahnu.
      Ja zatvorim za sobom vrata svoje sobe, zapalim sveću i bacim se na postelju. No ovaj put morao sam duže nego obično čekati da mi dođe san. Već je na istoku stalo bliedeti kad sam zaspao, no očito je na nebesima bilo zapisano da se te noći neću naspavati. U četiri sata ujutro udariše dve šake o moj prozor. Ja skočim: što je?... "Ustaj, obuci se" - vikalo mi je nekoliko glasova. Brzo se obučem i izađem. "Znaš li što se dogodilo?" - zapitaše me u jedan glas tri oficira, što su bili došli po mene; bili su blijedi kao smrt.
- Šta?
- Vulić je ubijen.
Ja se skamenim.
- Da, ubijen! - nastaviše oni. - Pođimo brzo. - A kuda?
- Doznaćeš putem.
     Pođosmo. Oni mi ispripovediše sve što se zbilo, a pri tom su koješta govorili o čudnom predodređenju koje ga je izbavilo od neuklonive smrti pola sata pre nego što je zapravo umro. Vulić je išao sam tamnom ulicom - pa ga je napao pijani kozak, koji je posekao svinju, ali bi možda bio i prošao pokraj njega da nije Vulić najednom stao i pitao ga: "Koga ti tražiš, brajko?" - T e b e ! - odgovori kozak, udari ga sabljom i raseče ga od ramena pa gotovo do srca... Ona dva kozaka, što sam ih ja susreo i što su progonili ubicu, podigoše ranjenika, ali on je već izdisao, pa je izrekao samo tri reči: "On ima pravo!" - ja sam jedini shvatao tamno značenje tih reči. One su se ticale mene. Ja sam nehotice jadniku prorekao sudbinu; moj me instinkt nije prevario - ja sam jasno pročitao na nje- govom promenjenom licu pečat bliske smrti.
     Ubica se zatvorio u pustu kolibu na kraju mesta. Mi pođemo onamo. Mnoštvo žena trčalo je plačući prema onoj strani; kadikad bi po koji kozak što je zakasnio izleteo na ulicu i u žurbi pripasivao kindžal, pa nas u trku prestigao. Zbrka je bila strašna.
         Napokon stignemo i pogledamo. Oko kolibe, kojoj su vrata i kapci bili iznutra zatvoreni, stoji gomila. Oficiri i vojnici živo se razgovaraju; žene tule i nariču. Među njima udari mi u oči značajno lice neke starice, na kome se ogledavao bezuman očaj. Sedela je na nekoj debeloj gredi, laktima se naslonila na kolena, a glavu poduprla rukama. Bila je to ubicina majka.
      Njene su se usnice na mahove micale... Jesu li šaptale molitvu ili kletvu?
Međutim se trebalo na bilo što odlučiti i uhvatiti zločinca. Ali niko se nije usudio navaliti prvi.
    Ja priđem k prozoru i pogledam kroz pukotinu na kapku. Bio je bled i ležao je na podu, držeći u desnoj ruci pištolj, a okrvavljena je sablja ležala kraj njega. Vatrene su mu oči strašno streljale unaokolo; kadikad bi zadrhtao i uhvatio se za glavu, kao da se nejasno seća što se sinoć dogodilo. Ja nisam video mnogo odlučnosti na tom nemirnom licu, pa rekoh majoru da ne bi bilo loše kad bi naredio da se razbiju vrata i da kozaci provale, jer je bolje ako se to učini sada, nego posle, kad se sasvim razabere.
Uto priđe stari kozački kapetan k vratima i zovne ga po imenu, a on mu se odazove.
- Sagrešio si, brate Jefimiću - reče kapetan. - Nema ti druge, predaj se!
- Ne predajem se! - odgovori kozak.
- Boj se Boga! Ta nisi prokleti Čečenac, nego pošten hrišćanin. E, kad te greh već zamamio, nema ti druge - svojoj sudbini nećeš umaći.
- Ne predajem se! - vikne kozak strašno i čulo se kako je škljocnuo zapeti kokot.
- Ej, strino - reče kapetan starici - govori ti sa sinom, možda će tebe poslušati... Ta samo ljuti Boga. A evo i gospoda čekaju već dva sata.
Starica ga pozorno pogleda i mahne glavom.
- Vasilije Petroviću - reče kapetan prišavši k majoru - on se neće predati - ja ga znam; a ako razbiju vrata, posmicaće mnogo naših. Ne bi li bilo najbolje da zapovedite neka ga ustrele? Na kapku je široka pukotina.
U taj mi čas sinu čudna misao. Namislim da iskušam sudbinu kao Vulić.
- Počekajte - rekoh majoru - ja ću ga živa uhvatiti.
            Naredim kapetanu da povede s njim razgovor, i postavim kraj vrata tri kozaka, spremna da ih razbiju i da mi priskoče u pomoć kad im dadem znak - a ja obiđem oko kolibe i približim se kobnom prozoru. Srce mi je jako udaralo.
- O ti đavole - vikao je kapetan - rugaš li nam se, što li? Zar misliš, da te nećemo svladati? - On stade iz sve snage udarati po vratima, a ja primaknem oči k pukotini i stanem pratiti kretnje kozakove, koji se nije s te strane nadao napadaju... Najednom strgnem kapak i bacim se kroz prozor s glavom prema dole. Hitac mi planu upravo iznad uha, tane mi probi epoletu; ali dim što je napunio sobu nije dao mom protivniku da nađe sablju što je kraj njega ležala. Ja ga uhvatim za ruku; kozaci provališe i ne prođe ni tri minute, a zločinac je već bio svezan i odveden pod pratnjom. Svet se razišao; oficiri su mi čestitali
- a imali su bogme i zašto.
     Posle svega toga kako ne biti fatalista? Ali ko zna zasigurno je li o nečemu uveren ili nije?... I kako često držimo uverenjem obmanu osećaja ili pogrešku! Ja volim o svemu sumnjati, ali to ne smeta odlučnosti karaktera, naprotiv, što se mene tiče, ja idem uvek smionije napred, kad ne znam šta me čeka. Ta gore od smrti neće se ništa dogoditi - a smrti nećeš umaći.
     Vrativši se u tvrđu, ispripovedim Maksimu Maksimiču sve što mi se dogodilo i što sam na svoje oči video. Zaželeo sam čuti što on misli o predodređenju. Isprva nije shvatao tu reč, ali ja mu je protumačim kako sam mogao, a on mi onda reče, mahnuvši značajno glavom:
- Pa jest, dabome! To je prilično čudna stvar! - Uostalom, ti azijski kokoti često zataje ako su loše namazani ili ako dosta jako prstom ne povučeš. Moram reći da ne volim ni čerkeskih pušaka - one su nekako nezgodne za naše ljude, malen im je kundak - jedva trepneš okom i opalio si nos... Ali zato imaju dobre sabije - svaka čast!
Nato se malo zamisli, a onda reče:
- Da, šteta bednika... Đavo ga je terao da se noću razgovara s pijanim čovekom!... Uostalom, to mu je očito bilo napisano već onda, kad se rodio!...
Nisam više ništa mogao od njega izmamiti; on uopšte ne voli metafizičke prepirke.

Нема коментара:

Постави коментар