Roman ” Heroj našeg vremena “, Ljermontov je pisao četiri godine i to je jedini piščev završen roman, kao i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti sa jednim novim tipom ličnosti ” suvišnog čoveka “. Roman sadrži pet pripovetki koje čine jedno delo, jedan roman, koje su povezane i koja nam svaka na svoj način otkriva neobjašnjivi karakter glavnog junaka. Kroz svaku priču se postepeno upoznaje glavni lik na različite načine, lik od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti, najuspešniji lik u nizu ” suvišnih ljudi ” lik koji zbog svoje egocentričnosti i straha od gubitka slobode postaje veliki protivnik braka. On sebe smatra ” suvišnim čovekom “, misli da sreća za njega ne postoji, da ne može da voli, i dok je u potrazi za uzbuđenjem i novim izazovima, shvata da je prezasićen svime. Pretvara se u jednog cinika, melanholika, ogorčenog individualistu.
DRUGI DEO
11. maj
II. KNEGINJICA MARY
Jučer sam stigao u Pjatigorsk, unajmio stan na kraju grada na najvišem mestu, podno Mašuka. Kad navali oluja, spuštaće se oblaci sve do moga krova. Sada, u pet sati ujutro kad sam otvorio prozor napunila mi se soba mirisom cveća što raste u skromnom vrtu. Grane trešanja što cvatu, vire mi kroz prozor i kadikad mi vetar pospe pisaći sto njihovim belim listićima. Na tri je strane kod mene divan pogled: na zapadu se plavi peteroglavi Beštu kao "poslednji oblak prohujale oluje", na severu se diže Mašuk kao rutava perzijska kapa te pokriva sav taj deo horizonta; a prema istoku je pogled ugodniji: dole se prema istoku šareni posve čist i nov gradić, šume, lekovita vrela, buči svetina raznih jezika - a tamo podalje gomilaju se amfiteatralno sve modrije i sve maglovitije gore, a na kraju se horizonta proteže srebrn lanac snežnih vrhova, koji se počinje Kazbe- kom, a svršava dvoglavim Elbrusom. Ugodno je živeti u takvoj zemlji! Neki mi se ugodan osećaj razleva po svim žilama. Zrak je čist i svež kao detinji poljubac; sunce je jarko, nebo plavo - pa kud ćeš više? Čemu ovde strasti, želje, sažaljenja... Ali vreme je. Poći ću do Jelisavetinog vrela, tamo se, kažu, jutrom skuplja čitavo kupališno društvo.
*
Spustivši se na sredinu grada, pođem bulevarom, gde sam sreo nekoliko žalosnih skupina, što su se polagano penjale uzbrdo. To su većinom bile porodice stepskih posednika, što si mogao smesta pogoditi po otrcanim staromodnim kaputima muškaraca i po biranom nakitu žena i kćeri. Videlo se da oni već vrlo dobro poznaju svu "vodenu" mladež, jer su mene gledali s nežnom radoznalošću; zaveo ih je petrogradski kroj moga kaputa, ali su se ubrzo neprijazno okrenuli, kad su ugledali obične vojničke epolete.
Žene mesnih činovnika, u neku ruku domaćice u kupalištu, bile su milostivije. One imadu lornjete, manje se osvrću na uniformu, navikle su na Kavkazu pod numeriranim dugmetom nalaziti vatreno srce, a pod belom vojničkom kapom obrazovan um. Te su dame mile - i dugo su mile! Svake godine menjaju obožavatelje i u tom je možda tajna njihove večne ljubaznosti. Penjući se po uskoj stazi do jelisavetinskog vrela, prestigoh gomilu muškaraca, građana i vojnika, koji su - kako sam posle doznao - posebna vrsta ljudi među onima što veruju u moć vode. Oni piju - ali ne vodu, šeću malo, sa ženama se tek mimogred zabavljaju, kartaju se i tuže se na dosadu. Oni su kicoši; kad umaču svoje čaše u bunar sumporno-kisele vode, stavljaju se u akademsku pozu; civili nose svetloplave okovratnike, a vojnicima vire ovratnici iza ogrlica. Oni preziru iz sve duše provincijske dame i uzdišu za prestoničkim aristokratskim salonima, kuda ih ne puštaju.
Napokon eto me i kod bunara... Na malom zaravanku kraj njega sagrađena je kućica s crvenim krovom iznad kupelji, a podalje galerija, gde se šeće za vreme kiše. Nekoliko je ranjenih oficira sa štakama sedelo na klupi - a bili su bledi i žalosni. Po zaravanku je brzim korakom amo tamo hodalo nekoliko dama, očekujući delovanje vode. Među njima su bila dva tri lepušna lica. Pod brajdama, što pokrivaju obronak Mašuka, pojavio bi se na časove šaren šešir kakve žene koja voli samoću u dvoje, jer si uz takav šešir uvek mogao videti ili vojničku kapu ili ružan okrugao šešir. Na strmoj steni, gde je podignut paviljon, koji se zove Eolova Harfa, stajali su ljubitelji vidika, pa su upravljali dvogled prema Elbrusu. Među njima su bila dva odgojitelja sa svojim učenicima koji su došli da se leče od skrofula.
Zaustavih se nakraj brda da se odmorim, pa se naslonih na ugao kućice i stadoh motriti slikovitu okolinu, kad ujedanput začujem iza sebe poznat glas:
- Pečorine! jesi li odavno ovde?
Okrenem se - Grušnicki! Zagrlismo se. Upoznao sam se s njim u ratnoj službi. Bilo ga ranilo tane u nogu, pa je došao u kupalište nedelju dana pre mene.
Grušnicki je - junker. Tek je godinu dana u službi. Nosi debelu vojničku kabanicu, što je posebna vrsta kicoštva. Ima vojnički georgijevski krst. Lepoga je rasta, crnomanjast i crnokos; naoko bi mu mogao dati dvadeset i pet godina, a jedva mu je dvadeset i jedna. Kad govori, baca glavu unatrag i svaki čas suče brkove levom rukom, jer se desnom upire o štaku. Govori brzo i kićeno; on je jedan od onih ljudi koji za svaku zgodu u životu imaju u pripremi po neku sjajnu frazu, koje jednostavna lepota ne dira i koji se svečano zaodevaju u neobične osećaje, uzvišene strasti i izuzetna stradanja. Naslađuju se kad ostave utisak, a romantičke provincijalke polude za njima, tako im se sviđaju. Pod starost postanu ili mirni posednici, ili pijanice - kadikad jedno i drugo. U duši ćeš im često naći mnogo dobrih svojstava, ali ni za groš poezije. Grušnicki je imao strast da deklamuje; obasipao bi vas rečima čim bi se razgovor maknuo iz kruga običnih misli - pa zato nisam s njim nikada mogao raspravljati. On ne odgovara na više reči, on vas ne sluša. Čim stanete, započne on dugačku tiradu, koja je prividno u vezi s onim što ste rekli, ali zapravo je samo nastavak njegovih vlastitih reči.
Zaista je duhovit, dosetke su mu često zabavne, ali nikad ne postaju oštre i zlobne; niko ga on ne ubija jednom reči; ne poznaje ljude i njihove slabosti, jer se čitav život samo sobom zabavljao. Njemu je cilj da postane - junak romana. Tako se često trudio uveriti druge ljude kako nije stvoren za ovaj svet i kako je određen za neko tajno stradanje, te gotovo i sam u to veruje. Zato nosi tako ponosno svoju debelu vojničku kabanicu. Ja sam ga prozreo i on me zbog toga ne voli, premda smo naoko najbolji prijatelji. Grušnicki je na glasu da je hrabar junak. Video sam ga na delu - maše sabljom i juri napred zažmirivši očima. Nije to ruska hrabrost!...
Ni ja njega ne volim; osećam da ćemo se nas dvojica bilo kada sresti na uskoj putanji - i jedan od nas neće dobro proći.
I što je došao na Kavkaz - i tome je razlog njegov romantični fanatizam. Uveren sam da je uoči odlaska iz očinskog sela nekoj lepušnoj susedi sumorno govorio da on ne ide tek onako, da služi, već da traži smrt, jer... tu je zasigurno oči rukama pokrio i ovako nastavio:
-Ne, vi (ili ti) toga ne trebate znati! Vaša će čista duša zastrepiti! Pa i čemu? Šta sam ja vama? Shvatate li vi mene?..." i tako dalje.
Sam mi je rekao da će razlog koji ga je nagnao da stupi u k-ski puk ostati večna tajna između njega i nebesa. Uostalom, u času kad zbaci svoju tragičnu mantiju, Grušnicki je dosta mio i zabavan. Radoznao sam, kakav je sa ženama; tu je, mislim, prava junačina!
Sretosmo se kao stari prijatelji. Stadoh ga ispitivati kakav je život u kupalištu i koja su lica zanimljiva.
- Provodimo dosta prozaičan život - reče on uzdahnuvši. - Oni, koji ujutro piju vodu - mlohavi su kao svi bolesnici, a oni koji uvečer piju vino - nesnosni su kao svi zdravi ljudi. Ženskog društva ima, ali s njima je slaba zabava - igraju whist, odevaju se ružno i govore užasno francuski! Ove godine ima iz Moskve samo neka Ligovska s kćeri, ali ja se s njima ne poznajem. Moja me vojnička kabanica - nekako sasvim omrazila. Sažaljenje što ga ona budi tišti kao milostinja.
U taj čas prođoše pokraj nas prema bunaru dve dame, jedna u godinama, a druga vrlo mlada, pristala. Lica im nisam video ispod šešira, ali odevene su bile po strogim pravilima najboljega ukusa - ništa suvišno. Na drugoj je bila zatvorena haljina gris de perles, lagana svilena marama vila joj se oko vitkog vrata. Cipelice couleur puce tako su joj milo stezale slabašnu nožicu u gležnju da bi i onaj koji se ne razume u tajne ženske lepote zasigurno uzdahnuo, pa makar i od čuda. U njenom lakom, ali plemenitom hodu bilo je nešto devičansko, što ne možeš rečima iskazati, ali možeš pogledom shvatiti. Kad je prošla pokraj nas, zamirisala je onim čudnim mirisom, kojim kadikad odiše pisamce ljubljene žene.
- Evo kneginje Ligovske - reče Grušnicki - a s njom je kći njena Mary, kako je ona zove po engleski. One su tek tri dana ovde.
- Pa ti joj već znaš ime?
- Da, slučajno sam ga čuo - odgovori on zarumenivši se. - Moram reći da se ne želim s njima upoznati. Ta ponosna aristokracija gleda na nas vojnike kao na divljake. I šta je njima do toga, ima li uma pod numeriranom kapom i srca pod debelom kabanicom?
- Uboga kabanica! - rekoh ja, nasmešivši se. - A ko je onaj gospodin, što eno njima prilazi pa im tako uljudno pruža čašu?
- O! To je moskovski kicoš Rajevič. On je kartaš - to se - odmah vidi po velikom zlatnom lancu, što mu se vije po plavom prsluku. A kako mu je samo debeo trskovac - baš kao u Robinsona Crusoea! Pa, gle, i brada i frizura a la moujik.
- Ti mrziš čitav ljudski rod?
- Pa imam i zašto...
- O! Zaista?
U to su dame otišle s bunara i stigle do nas. Grušnickome je pomoću štake pošlo za rukom, da se stavi u dramatsku pozu, pa mi glasno odgovori francuski:
- Mon cher, je hais les hommes pour ne pas les mépriser, car autrement la vie serait une frace trop degoutante
Ljepuškasta se kneginja obazre i počasti govornika dugim, radoznalim pogledom. Taj je pogled bio vrlo neodređen, ali nije bio podrugljiv, pa sam mu u sebi od srca čestitao.
- Ta je kneginjica Mary prekrasna - rekoh mu. - Oči su joj baršunaste - upravo baršunaste. Savetujem ti da upotrebljavaš tu reč kad budeš govorio o njenim očima. Gornje i donje trepavice tako su joj duge da joj zenica ne odseva od sunčanih zraka. Ja volim takve oči - bez sjaja: tako su mekane i kao da te glade. Čini se uostalom da je na njenom licu sve lepo... A jesu li joj zubi beli? To je vrlo važno! Šteta što se nije nasmešila na tvoju sjajnu frazu.
- Ti govoriš o lepoj ženi kao o engleskom konju - reče Grušnicki zlovoljno:
- Mon cher - odgovorih mu ja, nastojeći da imitiram njegov ton - je méprise les femmes pour ne pas les aimer, car autremont la vie serait un mélodrame trop ridicule.
Okrenuo sam se i ostavio ga. Oko pola sata šetao sam po brajdama, po vapnenim stenama i po grmlju što među njima visi. Postalo je vruće i ja se požurim kući. Prolazeći mimo kiselog vrela, zaustavim se kraj natkrite galerije, da se u njenom hladu odmorim, i tako mi se nadala zgoda da vidim dosta zanimljiv prizor. Lica su u tom prizoru bila u ovom položaju: kneginja je s moskovskim kicošem sedela na klupi u natkritoj galeriji, i njih dvoje kao da su bili u živom i ozbiljnom razgovoru. Kneginjica, koja je sigurno već popila poslednju čašu, šetala je zamišljeno kraj bunara. Grušnicki je stajao uza sam bunar; inače nije bilo nikoga na zaravanku.
Priđem bliže i sakrijem se iza ugla galerije. U taj čas ispusti Grušnicki svoju čašu na pesak, pa se trudio da se sagne, kako bi je podigao, ali ga je smetala bolesna noga. Jadnik! Kako se naprezao, opirući se o štaku, ali sve uzalud. Na njegovu markantnom licu doista si mogao čitati bol.
Kneginjica Mary videla je sve to bolje od mene. Lakše od ptičice skoči ona njemu, sagne se, digne čašu i pruži mu je kretnjom, punom neizreciva čara. Nato se strašno zarumeni, osvrnu se na galeriju, pa kad se uverila da mamica nije ništa videla, kao da se smesta umirila. Kad je Grušnicki otvorio usta da joj zahvali, bila je već daleko. Odmah zatim izašla je iz galerije s majkom i s kicošem, ali kad je prolazila kraj Grušnickoga, bila je sva nekako čedna i ozbiljna - štaviše, nije se ni osvrnula, nije čak opazila ni njegov strasni pogled kojim ju je dugo pratio, dok nije sišla s brda i sakrila se iza lipa na bulevaru. No u to se na ulici ukaza njezin šešir i ona utrča u jednu od prvih kuća u Pjatigorsku. Za njom je išla kneginja pa se na vratima oprostila s Rajevičem.
Tek sad me je jadni, strasni junker opazio.
- Jesi li video? - reče on, pa mi snažno stisnu ruku - ta to je anđeo! - Zašto? - upitam ja, glumeći najčistiju prostodušnost.
- Pa zar nisi video?
- Ne, video sam, podigla ti je čašu. Da je stražar bio tamo, bio bi to isto učinio - i još brže, nadajući se da će dobiti za votku. Uostalom, posve je razumljivo što te je požalila, tako si strašno nakrivio lice, kad si stao na prostreljenu nogu...
- Pa zar nisi bio nimalo ganut, gledajući je onaj čas? Duša joj je na licu sjala!
Lagao sam - ali mi se prohtelo da ga raspalim. U mene je od prirode strast da protivurečim, čitav je moj život samo lanac tužnih suprotnosti srcu ili razumu. Kad vidim zanesenjaka, kao da me je neko polio hladnom vodom, a kad bih se često družio s mlakim flegmatikom, mislim da bih postao strastan fantast. Moram još reći da je u taj čas mojim srcem preletio neugodan, ali poznat osećaj; taj je osećaj bio - zavist. Velim smiono "zavist", jer sam navikao, u svemu sam sebi govori istinu - i teško će se naći mlad čovek koji se stao zanimati za lepu ženu, a ona odjednom pred njim javno odlikuje drugoga, koji joj je isto tako nepoznat - teško će se, velim, naći mlad čovek (dakako, koji je živeo u velikom svetu i naučio se ugađati svojoj taštini), a da ga to ne bi neugodno dirnulo.
Ćutke siđem s Grušnickim nizbrdo i uputimo se bulevarom pokraj prozora one kuće u kojoj se bila sakrila naša lepotica. Sedela je kraj prozora. Grušnicki me povuče za ruku i baci na nju jedan od onih mutnonežnih pogleda, koji tako malo diraju žene. Ja upravim na nju lornjet i opazim da se ona na taj pogled nasmešila i da ju je moj drski lornjet posve ozbiljno razljutio. I doista, kako sme običan kavkaski vojnik upravljati stakalce na moskovsku kneginjicu?...
13. maj
Jutros je došao meni lekark. Ime mu je Werner, ali je Rus. Pa što je u tome čudno? Poznavao sam nekog Ivanova, koji je bio Nemac.
Werner je u koječemu zanimljiv čovek. On je skeptik i materijalist, kao gotovo svi lekari, a ujedno je i pesnik, pravi pesnik - i to uvek na delu, a često i na reči, iako nikada nije napisao ni dva stiha. Izučio je sve strune srca čovečijega, kao što se izučavaju žile na lešu, ali nikad se nije umeo okoristiti svojim znanjem. Tako ponekad izvrstan anatom ne ume izlečiti groznicu. Obično se Werner kradom podsmevao svojim bolesnicima; ali jednom sam ga video gde plače nad vojnikom koji je umirao... Bio je siromašan, sanjao je o milionima, a zbog novaca ne bi učinio ni jednog suvišnog koraka. Jednom mi je rekao da bi voleo učiniti ljubav dušmaninu nego prijatelju, jer ovo bi značilo prodavati svoje dobročinstvo, dok mržnja raste jednako kako raste i protivnikova plemenitost. On je imao oštar jezik i nije tek jedna dobričina od njegova zabadanja izišla na glas da je jadna budala. Njegovi suparnici, zavidni kupališni lekari, razglasiše da on tobože crta karikature svojih bolesnika - bolesnici se razljutiše i gotovo svi ga ostaviše. Njegovi prijatelji, to jest svi doista čestiti ljudi što su služili na Kavkazu, uzalud su se trudili da mu opet podignu propali ugled.
Vanjština mu je bila jedna od onih koje na prvi pogled neugodno diraju, ali se poslije sviđaju, kad se oko navikne da u nepravilnim crtama čita biljeg iskusne i velike duše. Bilo je primera gde su žene bile tako lude od ljubavi prema takvim ljudima da ne bi bile njihovu rugobu dale ni za lepotu najsvežijih i najrumenijih Endimiona. Trebamo biti pravedni prema ženama; one imaju instinkta za duševnu lepotu, pa zato možda ljudi, kakav je Werner, tako strasno ljube žene.
Werner je bio niska rasta i mršav, i slab kao dete; jedna mu je noga bila kraća, kao u Byrona; glava mu je prema trupu izgledala golema; kosu je šišao do kože i, tako ogoljene, nepravilnosti njegove lubanje zapanjile bi frenologačudnom smesom suprotnih naklonosti. Malene njegove crne oči, vazda nemirne, nastojale su vam prodreti u dušu. U odevanju mu se video ukus i čistoća; suhonjave, žilave i maljušne njegove ruke kočoperile se u svetložutim rukavicama. Kaput, okovratnik i prsluk bili su mu uvek crne boje. Mladež ga je nazvala Mefistofelom, a on se naoko ljutio zbog toga nadimka, ali uistinu je to godilo njegovoj taštini. Mi smo doskora jedan drugoga shvatili, pa smo postali drugovi. Ja nisam sposoban za prijateljstvo, jer od dva prijatelja jedan uvek robuje drugome, iako često nijedan od njih neće to sebi priznati. Ne mogu biti rob, a zapovedati u tom slučaju mučan je posao, jer treba ujedno i obmanjivati; a usto imam ja lakaja i novaca! Eto kako smo postali prijatelji: sreo sam Wernera u S... u velikom i bučnom kolu mladeži. Razgovor se napokon poveo o filozofsko-metafizičkim stvarima; govorili smo o uverenju, svako je bio o nečem drugom uveren.
- Što se mene tiče, ja sam samo o jednom uveren... - reče lekar.
- U šta ? - zapitah ja, željan da čujem mišljenje čoveka koji je dotle ćutao.
- U to - odgovori on - da ću pre ili posle, jednog lepog jutra umreti.
- Ja sam bogatiji od vas - rekoh ja - u mene je osim toga još jedno uverenje, a to je da sam se jedne ružne večeri na nesreću rodio.
Svi rekoše da govorimo gluposti, ali niko od njih nije rekao ništa pametnije. Od toga časa razlučismo mi jedan drugoga u gomili. Često smo se sastajali i razgovarali nasamo vrlo ozbiljno o apstraktnim stvarima, dok nismo opazili da se međusobno obmanjujemo. Sada smo jedan drugome značajno pogledali u oči, kao što su po Ciceronovu kazivanju radili rimski auguri, pa smo se stali u sav glas smejati - a kad smo se dosta nasmejali, razišli smo se zadovoljni.
Ležao sam na divanu i upro oči u strop, a ruke stavio pod glavu, kad Werner uđe u moju sobu. Seo je u naslonjač, stavio trskovac u kut, zevnuo i rekao da vani postaje vruće. Ja odgovorim da me uznemiruju muhe - i oba zaćutasmo.
- Je li, dragi doktore - rekoh ja - da nema glupana, bilo bi na svetu vrlo dosadno... Evo pogledajte, nas smo dvojica pametni ljudi, mi znamo unapred da se o svemu može prepirati do beskonačnosti, pa se zato i ne prepiremo; mi znamo jedan drugome gotovo sve skrovite misli; jedna je reč - za nas čitava pripovetka vidimo jezgru svakoga našeg osećaja kroz trostruku ljusku. Što je bolno, nama je smešno, što je smešno, to nam je tužno, i uopšte kao da ne marimo zapravo nizašto, osim sami za sebe. Zato ne može među nama biti izmene misli; mi znamo jedan o drugom sve što hoćemo znati, i više ne želimo znati; ostaje nam dakle samo jedno: da pripovedamo novosti.
Recite mi bilo kakvu novost.
Umoran od dugog govora sklopim oči i zevnem...
On se zamisli pa onda odgovori: - U vašem benetanju je ipak neka ideja.
- Dve - odgovorih ja.
- Recite mi jednu, a ja ću vam reći drugu.
- Dobro, počnite! - rekoh ja i nastavih gledati u strop, pa se u sebi nasmeših.
- Vi hoćete doznati štogod potanko o nekom od onih što su došli u kupalište, i ja već pogađam za koga se vi to brinete, jer su tamo već pitali za vas.
- Doktore! Mi se doista ne možemo razgovarati, mi čitamo jedan drugome u duši.
A sada druga...
- Evo druge ideje: hteo sam vas nagnati da mi bilo što pripovedate; prvo, jer slušanje manje umara; drugo, ne možeš se zareći; treće, možeš doznati tuđu tajnu; četvrto, jer tako umni ljudi, kao što ste vi, vole pripovedati nego slušati. A sad na posao - što vam je o meni rekla kneginja Ligovska?
- Jeste li doista uvereni da je to bila kneginja... a ne kneginjica? - Potpuno uveren.
- Zašto?
- Jer je kneginjica pitala za Grušnickoga.
- Vi imate velik dar za kombinaciju. Kneginjica je rekla da je uverena da je onaj mladić u vojničkoj kabanici degradiran zbog dvoboja...
- Nadam se da ste je ostavili u toj ugodnoj zabludi. - Pa dakako...
- Eto mi zapleta! - viknem ja pun zanosa. - A mi ćemo se pobrinuti za rasplet te komedije. Očito se sudbina brine da mi ne bude dosadno.
- Slutim - reče doktor - da će jadni Grušnicki biti vaša žrtva...
- Dalje, doktore.
- Kneginja je rekla da poznaje vaše lice. Ja ću nato da vas je zasigurno srela gdegod u Petrogradu u velikom svetu... rekao sam joj vaše ime. Bilo joj je poznato. Čini se da je vaša istorija tamo podigla mnogo buke... Kneginja je uzela pripovedati o vašim pustolovinama, pa je verovatno svetskom blebetanju dodala i koješta svoje... Kćerka je radoznalo slušala. U njenoj ste fantaziji postali junakom romana po novom ukusu... Ja se nisam protivio kneginji, premda sam znao da govori gluposti.
- Vi ste doista prijatelj! - rekoh ja i pružih mu ruku. Doktor je stisnu s osećajem i nastavi: - Ako hoćete, predstaviću vas...
- Zaboga! - rekoh ja, pljesnuvši rukama. - Zar se junaci predstavljaju. Oni se ne upoznavaju drugačije, nego da svoju milu izbave od gotove smrti...
- I vi doista hoćete udvarati kneginjici?
- Naprotiv, baš naprotiv!... Doktore, napokon ja eto trijumfujem ; vi me ne shvatate!... To mi je uostalom žao, doktore - nastavih ja, pošto sam časak ćutao - ja nikad sam ne otkrivam svoje tajne, a strašno volim, ih drugi pogađaju, jer ih onda mogu uvek zanekati, kad god mi se hoće. Ali sad mi morate opisati majku i kćer. Kakve su one?
- Najpre kneginja - to vam je žena od četrdeset i pet godina, odgovori Werner. - Ima sjajan želudac, ali joj je krv pokvarena; na obrazima ima crvene pege. Drugu je polovicu svoga života provela u Moskvi i tamo je živela u miru, pa se udebljala. Ona voli masne šale, a i sama govori kadikad nepristojne stvari, kad nema kćeri u sobi. Rekla mi je da joj je kći bezazlena kao golubica. Što se to mene tiče? Hteo sam joj odgovoriti neka se ne boji da ću ja to kome kazati. Kneginja se leči od reumatizma, a kći bogzna od čega. Naredio sam jednoj i drugoj da piju po dve čaše kisele vode na dan i da se kupaju dvaput na nedelju u razređenoj vodi. Kneginja kao da nije navikla zapovedati; ona se divi umu i znanju svoje kćeri, koja je čitala Byrona na engleskom jeziku i zna algebru. U Moskvi su se gospođice očito dale na nauke, pa i pravo čine, doista! Naši su muškarci uopšte tako neljubazni da pametnoj ženi mora biti nesnosno s njima koketirati. Kneginja vrlo voli mlade ljude, a kneginjica ih gleda s nekim prezirom - moskovska navika! One su u Moskvi bile naučene samo na četrdesetgodišnje šaljivce.
- A jeste li vi bili u Moskvi, doktore? - Jesam, imao sam tamo neku praksu. - Nastavite.
- Pa rekao sam, čini se, sve... Da! Još nešto. Kneginjica kao da voli raspravljati o osećajima, o strastima i o drugim takvim stvarima. Bila je jedne zime u Petrogradu, ali joj se tamo nije svidelo, posebno joj se društvo nije svidelo: biće da su je hladno primili.
- Niste li danas nikoga kod njih videli?
- Naprotiv, bio je neki ađutant, neki naduti gardist, i neka dama, što je tek stigla, kneginjina rođakinja po mužu, vrlo lepušna, ali, čini se, vrlo bolesna... Zar je niste sreli kod bunara? Srednjega je stasa, plavojka, pravilnih crta, u licu je sušičave boje, a na desnom obrazu ima crnu bradavicu. Začudio sam se kako joj je lice markantno.
- Bradavica! - progunđah ja kroz zube. - Nemojte?
Lekar me pogleda i reče trijumfalno, stavivši mi ruku na srce: "Vi je poznajete!..." Moje je srce doista jače udaralo nego obično.
- Sad je na vama red da trijumfujete - rekoh ja - ali se nadam da me nećete izdati! Nisam je još video, ali sam uveren da ste mi naslikali sliku žene koju sam nekada ljubio... Ne recite joj o meni ni reči, a ako vas ona zapita, govorite joj o meni ružno.
- Kako vas volja! - reče Werner i slegne ramenima. Kad je otišao, stisnu mi srce strašna tuga. Zar nas je opet sudbina sastavila na Kavkazu ili je ona navlaš amo došla, jer je znala da će mene naći?... i kako ćemo se sresti?... pa onda, je li to ona?... Mene nisu slutnje nikad prevarile. Nema na svetu čoveka nad kojim bi prošlost tako moćno vladala kao nada mnom. Kada se god setim prošlih tuga ili radosti, nešto mi bolno pogodi dušu i izmami iz nje sve one iste glasove. Glupo sam stvoren: ništa ne zaboravljam - ništa!
Posle ručka oko šest sati pođoh do bunara. Tamo je bilo mnogo sveta; kneginja i kneginjica sedele su na klupi, a oko njih se skupila mladež, takmičila se u slatkim rečima. Ja sedoh malo podalje na drugu klupu, zaustavih dva poznata oficira i stadoh im nešto pripovedati. Očito je bilo smešno, jer su se oni grohotom smejali, kao da su s uma sišli. Radoznalost je privukla k meni i neke od onih što su stajali oko kneginje; malo pomalo ostaviše je svi i pridružiše se mome društvu. Ja nisam ućutao i moje su šale bile u isti čas i mudre i glupe, a čudacima, koji su prolazili mimo nas, rugao sam se do zla Boga... Nastavio sam zabavljati publiku dok nije sunce zašlo. Nekoliko je puta kneginjica s majkom prošla kraj mene, a s njima neki hrom starčić; nekoliko je puta na mene pao njen pogled, u kojemu sam čitao ljutinu, premda se ona trudila da bude ravnodušan...
- Šta vam je to pripovedao? - zapita ona jednog od mladića koji su se iz uljudnosti vratili k njoj. - Zasigurno vrlo zanimljivu pripovest - o svojim junaštvima u bojevima?... Rekla je to dosta glasno i verovatno s namerom da me pecne. "Ah!" - pomislim ja - "vi se ozbiljno ljutite, draga kneginjice; počekajte, biće toga još i više!"
Grušnicki je išao za njom kao grabežljiva zver i nije skidao pogleda s nje. Okladio bih se da će sutra moliti da ga neko predstavi kneginji. Njoj će biti milo, jer joj je dosadno.
16. maj
Za dva su dana strašno napredovali moji poslovi. Kneginjica me odlučno mrzi; već su mi pripovedali dve dosetke na moj račun, dosta oštre, ali ujedno i laskave. Strašno joj je čudno što ne idem za tim da se s njom upoznam - ja, koji sam navikao na dobro društvo i koji sam tako srdačan prema njenim petrogradskim kuzinama i teticama. Susrećemo se svaki dan kraj bunara, na bulevaru; ja se iz sve snage trudim, odmamiti njene obožavatelje, blistave ađutante, blede Moskovljane i druge - a to mi gotovo uvek polazi za rukom. Gosti su mi uvek bili mrski - a sad ih je u mene svaki dan puna kuća, ručaju, večeraju, kartaju se i jao! moj šampanjac trijumfuje nad snagom njenih magnetskih očiju.
Juče sam je sreo u Čelahovljevu dućanu. Pogađala se za neki divan perzijski ćilim. Kneginjica je molila svoju mamicu da ne škrtari, jer taj bi joj ćilim baš uredio kabinet!... Ja dadoh četrdeset rubalja više i kupih ga - a ona mi je to naplatila pogledom u kojemu je blistao najdražesniji bes. Oko ručka naložim da baš pokraj njena prozora provedu moga čerkeskog konja, pokrivena tim ćilimom. Werner je u to vreme bio kod njih, pa mi je rekao da je efekt toga prizora bio pun dramatske snage. Kneginjica hoće podjariti bunu protiv mene; čak sam opazio da me dva ađutanta, kad su uz nju, vrlo hladno pozdravljaju, ali su ipak svaki dan kod mene na ručku.
Grušnicki je postao nekako tajanstven. Hoda s rukama na leđima i nikoga ne poznaje; noga mu je odjedanput ozdravila, tek malo hramlje. Uhvatio je zgodu i ušao u razgovor s kneginjom, a kneginjici je rekao nekakav kompliment; ona kao da baš nije velika izbiračica, jer od toga časa odvraća na njegov pozdrav najljupkijim smeškom.
- Ti se baš nikako nećeš upoznati s Ligovskima? - zapitao me juče.
- Baš nikako.
- Ta nemoj! To ti je najugodnija kuća u kupalištu. Sve ovdašnje bolje društvo...
- Prijatelju moj, meni je i neovdašnje strašno dozlogrdilo, A ti ideš njima?
- Ne još; govorio sam jedno dvaput s kneginjicom, ne više. Znaš kako je neugodno nametati se, premda se i to ovde događa... Drugačije bi bilo da imam epolete...
- Nipošto! Ovako je kudikamo interesantnije! Ti se jednostavno ne umeš koristiti svojim povoljnim položajem... Ta vojnička kabanica čini te junakom i patnikom u očima svake osećajne gospođice.
Grušnicki se zadovoljno nasmeši.
- Glupost! - reče.
- Uveren sam - nastavih ja - da te kneginja već ljubi.
On se zarumeneo do ušiju i naduo se.
O taštino! Ti polugo, kojom je Arhimed hteo dići zemaljsku kuglu!...
- Tebi je sve šala! - reče on, kao da se tobože ljuti. - Prvo, ona me još tako malo poznaje... - Žene ljube samo one koje na poznaju.
- Pa ja nipošto ne težim za tim da joj omilim, ja tek hoću, upoznati se s ugodnom damom; i bilo bi vrlo smešno kad bih se nečemu nadao... Kod vas je na primer, potpuno drugačije, vi petrogradski pobednici tek što pogledate - već se žene tope... A znaš li, Pečorine, da je kneginjica o tebi govorila?...
- Kako? Ona ti je već govorila o meni?...
- E, ali nemoj se radovati. Nekako sam slučajno ušao s njom u razgovor kraj bunara; treća reč joj je bila: "ko je onaj gospodin što tako neljubazno, mrko gleda? Bio je s vama, onda..." Ona se zarumenela i nije htela kazati dan, setivši se svog umiljatog ispada. "Ne trebate kazati dan - odgovorih joj ja - taj će mi večito ostati u pameti..." Prijatelju Pečorine! Ja ti ne čestitam, ti si kod nje ružno zapisan... A baš je šteta, jer je Mary vrlo mila!...
Treba kazati da je Grušnicki jedan od onih ljudi koji, govoreći o ženi s kojom su se tek upoznali, nazivaju je moja Mary, moja Sophie, ako je imala sreću da im se svidi.
Ja se napravim ozbiljan i odgovorim mu:
- Da, nije ružna... Ali pazi, Grušnicki! Ruske gospođice većinom vole samo platonsku ljubav i ne misle kod toga na udaju, a platonska je ljubav najnezgodnija. Kneginjica kao da je jedna od onih žena koje hoće da ih zabavljamo. Ako joj bude dve minute uzastopce uza te dosadno - propao si bez milosti. Tvoja ćutnja mora poticati njenu radoznalost, tvoj razgovor je - nikad posve ne zadovoljava. Trebaš je neprestano uzbuđivati; ona će deset puta zbog tebe prkositi javnom mnenju i nazvaće to žrtvom, a da za to nađe naknadu staće te mučiti, a napokon će jednostavno reći da si joj mrzak. Ako ti ne zadobiješ vlasti nad njom, neće ti čak ni njen prvi poljubac dati prava na drugi. Nakoketiraće se s tobom do mile volje, a za godinu dve udaće se za kakvu nakazu, iz poslušnosti prema mamici, i staće sama sebe uveravati da je nesretna, da je ljubila samo jednog čoveka, naime tebe, ali je nebo nije htelo s njim združiti jer je na njemu bila vojnička kabanica, premda je pod tom debelom, sivom kabanicom bilo strasno i plemenito srce.
Grušnicki udari šakom po stolu i stade hodati gore dolje po sobi.
Ja sam se u sebi smejao, čak sam se jedno dvaput nasmešio, ali on toga srećom nije opazio. Nema sumnje, on je zaljubljen, jer je postao poverljiviji nego pre; šta više, opazio sam da ima srebrn prsten, kakve prave u ovom kraju - i taj mi se prsten učinio sumnjiv. Uzmem ga posmatrati - i šta vidim!... na njegovoj unutrašnjoj strani bilo je sitnim slovima urezano ime Mary, a iza toga - onaj dan kad je podigla onu znamenitu čašu. Nisam rekao šta sam video - neću ga nagoniti na priznanje, hoću da me sam učini svojim pouzdanikom - a onda ću se naslađivati!...
*
Danas sam kasno ustao. Odem do bunara - nema više nikoga. Postalo je vruće; beli kudravi oblačići bežali su brzo od snežnih gora, nagoveštavajući oluju; Glava Mašuka dimila se kao ugašena zublja; oko njega se vile i puzale kao zmije sive krpe oblaka, pa su se u svom letu zadržavale i nekako zapinjale u njegovu trnovitom grmlju. Zrak je bio pun elektriciteta. Zavučem se u brajdu što je vodila do pećine; bio sam tužan. Razmišljao sam o onoj mladoj ženi s bradavicom na licu, o kojoj mi je govorio lekar... Šta će ona ovde? I je li to ona? I zašto sam pomislio da je ona? I zašto sam šta više bio tako uveren o tom? Zar ima malo žena s bradavicom na licu! - Razmišljajući tako dođem do same pećine. Pogledam: u hladnoj seni njezina svoda sedi na kamenoj klupi žena u slamnatu šeširu, omotana crnim šalom, glavu je spustila na grudi, a šešir joj skriva lice.
Hteo sam se već vratiti, da je ne smetam u maštanju, kadli me ona pogleda. - - - Vjera! - uskliknem nehotice.
Ona se trgne i probledi.
- Znala sam da ste ovde - reče.
Sednem kraj nje i primim je za ruku. Odavno zaboravljeni drhtaj preleti mi svim žilama kad sam začuo taj mili glas; ona mi pogleda u oči svojim dubokim i mirnim očima; u njima se videlo nepoverenje i nešto kao prekor.
- Odavno se nismo videli - rekoh ja.
- Odavno smo se također oboje u mnogočemu promenili:
- Ti me dakle više ne ljubiš?...
- Ja sam udana!... - reče ona.
- Opet? Pa taj je razlog postojao i pre nekoliko godina, a ipak...
Ona izvuče svoju ruku iz moje, a obrazi joj se zažariše.
- Ti možda ljubiš svog drugog muža?...
Ona ne odgovori i okrene se.
- Ili je on jako ljubomoran?
Ćutnja.
- Šta? On je mlad, lep, valjda i vrlo bogat, pa se bojiš?... Pogledam je i prepadnem se, na licu joj se video dubok očaj, a u očima su joj blistale suze.
- Reci mi - prošapta ona napokon - tebi vrlo godi kad me mučiš? Ja bih te morala mrzeti. Od onoga časa, kad smo se upoznali, nisi mi dao ništa drugo nego patnje... Glas joj je zadrhtao, ona se nagnula k meni i spustila glavu na moje grudi.
- "Možda si me" - pomislim ja - "upravo zato i ljubila: radosti se zaboravljaju, ali boli nikada..."
Ja je snažno zagrlim i tako smo dugo ostali. Napokon nam se usne zbližiše i sliše u žarki, opojni poljubac; ruke su joj bile hladne kao led, a glava joj je gorela. Nato je među nama počeo jedan od onih razgovora koji na papiru nemaju smisla i koje nije moguće ponoviti, pa čak ni zapamtiti, značenje zvukova zamenjuje i popunjava značenje reči, kao u talijanskoj operi. Ona baš nikako neće da se upoznam s njenim mužem, onim hromim starčićem što sam ga letimice video na bulevaru. Udala se za njega radi sina; on je bogat i boluje od reumatizma. Ja mu se ne usudih ni jedanput narugati: ona ga poštuje kao oca - a varaće ga kao muža. Srce je čovečije uopšte čudna stvar, a osobito žensko!
Vjerin muž, Semen Vasiljevič G-v, dalji je rod kneginje Ligovske. On stanuje pokraj nje. Vjera dolazi često kneginji; obećao sam joj da ću se upoznati s Ligovskima i da ću kneginjici pokazivati ljubav, kako bi od nje odvratio pažnju. Tako se moje osnove neće nipošto razbiti i ja ću uživati...
Uživati!... Da, ja sam već prošao ono razdoblje duševnog života kad se traži samo sreća, kad srce oseća preku potrebu da ljubi silno i strasno bilo koga, ja sada samo hoću da budem ljubljen, ali ne da me mnoge ljube; šta više, čini mi se da bi mi bila dovoljna jedna postojana odanost. Jadna navika srca!...
Jedno mi je uvek bilo čudno: nikad nisam bio rob ljubljene žene; naprotiv, uvek sam zadobivao neodoljivu vlast nad njihovom voljom i nad njihovim srcem, a nimalo nisam za tim išao. Zašto to? - zar zato, što nikad nizašto ne marim i što su se one neprestano bojale pustiti me iz ruku? Ili je to - magnetska snaga jakog organizma? Ili mi se naprosto nije dogodilo da sretnem ženu čvrstog i neslomivog karaktera.
Moram priznati da ne volim žene s karakterom - nije to za njih!...Pa ipak, sad sam se setio: jednom, samo jednom ljubio sam ženu snažne volje, koju nikad nisam mogao svladati... Rastali smo se kao neprijatelji - a da sam je sreo pet godina kasnije, bili bismo se možda drugačije rastali...
Vjera je bolesna, vrlo bolesna, premda to neće priznati. Strah me da ima sušicu ili onu bolest, koju nazivaju fievre lente - i koja nije nipošto ruska, pa joj u ruskom jeziku nema ni imena.
Nevreme nas je zateklo u pećini i zadržalo nas dulje od pola sata. Ona nije zahtevala da joj se kunem vernošću, nije me ispitivala jesam li ljubio druge otkad smo se rastali... Poverila mi se iznova isto onako bezbrižno kao i pre - i ja je neću prevariti; ona je jedina žena na svetu koju ne bih bio kadar prevariti. Znam da ćemo se doskora opet rastati i to možda zauvek - poći ćemo raznim putevima do groba, ali njena će uspomena ostati čista i neokaljana u mojoj duši. To sam joj ponavljao, i ona mi veruje, premda drukčije govori.
Napokon se rastadosmo. Dugo sam je pratio pogledom, dok se njen šešir nije sakrio iza grmlja i stena. Srce mi se bolno stegnulo, kao posle prvog rastanka. O, kako sam se obradovao tome osećaju! Je li to mladost, koja mi se hoće opet vratiti sa svojim blagotvornim olujama, ili je to samo njen oproštajni pogled, njen poslednji dar - za uspomenu?... A smešno je pomisliti da sam naoko još mlad momak; lice je doduše bledo, ali još sveže; udovi su gipki i skladni; gusti se uvojci kovrčaju, oči gore, krv kipi...
Vrativši se kući, sednem na konja i odjašem u stepu. Volim skakati na vatrenu konju po visokoj travi, protiv pustinjskog vetra; pohlepno gutam mirisni vazduh i upirem pogled u plavu daljinu, nastojeći da uhvatim maglovite konture predmeta, koji svaki čas postaju sve jasniji i jasniji. Pa da mi na srcu leži ma kakva tuga i da mi ma kakav nemir muči misli - svega nestane za časak; u duši mi bude lakše; telesni umor nadvlada duševni nemir. Nema ženskog pogleda što ga ja ne bih zaboravio gledajući zupčaste gore, obasjane južnim suncem, gledajući plavo nebo ili slušajući šum potoka što pada s hridine na hridinu.
Rekao bih da su se Kozaci što zevaju na svojim karaulama, videći me gde jašem bez potrebe i cilja, dugo mučili tom zagonetkom, jer su me po odeći zasigurno držali za Čerkeza. I zaista su mi govorili da sam u čerkeskom odelu na konju više nalik na Kabardinca nego mnogi pravi Kabardinac. I uistinu, što se tiče te plemenite bojne odore, ja sam pravi dandy. Ni jedan suvišni gajtan, skupoceno oružje u prostu okovu, krzno na kapi ni predugo ni prekratko, hlače i cipele priljubile se kao salivene, beli bešmet, tamnosmeđa kabanica. Dugo sam učio kako gorani jašu, i ničim ne možeš tako ugoditi mojoj taštini kao kad mi priznaš da vešto jašem na kavkaski način. Ja imam četiri konja, jedan je za mene, a tri su za prijatelje, da mi ne bude dosadno vući se samome po poljima. Oni vrlo rado uzimaju moje konje i nikad ne jašu sa mnom zajedno. Bilo je već šest sati posle podne kad sam se setio da je vreme ručku. Konj mi je bio izmučen, pa izjašem na cestu što vodi iz Pjatigorska u nemačku koloniju, kuda često polazi kupališno društvo en pique-nique. Cesta se vije među grmljem, spuštajući se u nevelike jaruge, kojima protiču bučni potoci pod senom visoke trave, a unaokolo se poput amfiteatra uzdižu plava brda Beštu, Zmijinja i Lisa gora. Spustivši se u jednu od tih jaruga, koje se u ovdašnjem narečju nazivaju balkama, stanem da napojim konja. U to se na cesti pojavi bučno i sjajno društvo na konjima. Dame su imale crne i plave amazonke, a kavaliri kostime, koji su bili mešavina čerkeskoga i nižegorodskoga. Napred je jahao Grušnicki s kneginjicom Mary.
Dame u kupalištu još veruju da Čerkezi napadaju u po bela dana, pa je sigurno zato Grušnicki preko vojničke kabanice obesio sablju i dva pištolja. Bio je prilično smešan ovako junački opremljen. Od njih me krio visok grm, ali sam kroz njegovo lišće mogao sve videti i na njihovim licima čitati da je razgovor bio sentimentalan. Napokon dođoše do strmine. Grušnicki primi kneginjičina konja za uzde i uto začujem kraj njihova razgovora:
- I vi hoćete čitav život ostati na Kavkazu? - reče kneginjica.
- Šta će mi Rusija - odgovori joj kavalir - zemlja, gde će me hiljadu ljudi, jer su bogatiji od mene, gledati s prezirom, dok ovde - ovde ova debela kabanica nije smetala da se s vama upoznam...
- Naprotiv... reče kneginjica i zarumeni se.
Na licu Grušnickoga zasja zadovoljstvo. On nastavi:
- Ovde će mi život proteći burno, neopaženo i brzo, pod divljačkom tanadi, pa kad bi mi Bog svake godine poslao jedan svetao ženski pogled, jedan kao ovaj...
U to stigoše do mene, a ja ošinem konja bičem te izjašem iza grma...
- "Mon Dieu, un circassien" - kriknu kneginjica sva u strahu.
Da je posve umirim, odgovorim francuski, naklonivši se lako:
- Ne craignez rien, madame, je ne suis pas plus dangereux que votre cavalier...
Ona se smela - ali zašto? Da li zato što se prevarila, ili joj se moj odgovor učinio drzak? Voleo bih da je ovo drugo istina. Grušnicki baci na mene nezadovoljan pogled.
Kasno naveče, to jest oko jedanaest sati, pođoh se prošetati po lipovoj aleji na bulevaru. Grad je spavao, samo su na nekim prozorima treperila svetla. S tri su se strane crnili grebeni stena, ogranci Mašuka, na čijem je vrhu ležao zloslutan oblačić; mesec se dizao na istoku, a u daljini se blistale snežne gore kao srebrne rese. Vika stražara mešala se sa šumom vrućih vrela što su ih noću ispustili. Na mahove se ulicom razlegao glasan konjski topot, a pratila ga je škripa nagajske arbe i turoban tatarski pripev. Seo sam na klupu i zamislio se... Osećao sam potrebu da izlijem svoje misli u prijateljskom razgovoru... ali s kim?... "Šta radi sada Vjera?" pomislim... Dao bih sve da joj ovoga časa mogu stisnuti ruku.
Najednom začujem brze i nejednake korake... Zasigurno Grušnicki... Tako je i bilo!
- Odakle?
- Od kneginje Ligovske - reče on vrlo svečano. - Kako divno Mary peva!...
- Znaš li što? - rekoh mu. - Okladio bih se da ona ne zna da si ti junker; misli, da si degradiran...
- Možda. Što me se tiče!... - reče on, ne misleći što govori.
- Ja ti to velim samo onako...
- A znaš li da si je danas strašno razljutio? Veli da je to nečuvena drskost; teškom sam je mukom uverio da si ti vrlo dobro odgojen i da vrlo dobro poznaješ svet, te nisi mogao imati nameru uvrediti je. Ona veli da imaš bezobrazan pogled i da ti zasigurno sebe veoma ceniš.
- Ne vara se... A ti se nećeš za nju zauzeti?
- Žao mi je što još nemam prava na to... "Oho!" - pomislim - "on kao da se već nada."
- Uostalom, to za tebe nije dobro - nastavi Grušnicki. - Sada će ti biti teško upoznati se s njom - a šteta je! To je jedna od najugodnijih kuća što ih poznajem...
Ja se u sebi nasmeših.
- Meni je moja kuća najugodnija - rekoh zevajući, pa ustadoh, da odem.
- Priznaj ipak da se kaješ?
- Glupost! Ako me bude volja, sutra naveče biću kod kneginje...
- Videćemo...
- Šta više, da ti učinim po volji saletaću kneginjicu ljubavlju...
- Da, ako bude htela s tobom govoriti...
- Doći ću baš u onaj čas kad joj tvoj razgovor dosadi... Zbogom!
- A ja se idem skitati; sad ne bih nikako mogao zaspati... Čuj, pođimo radije u restauraciju, tamo se kartaju... sad mi treba jakih uzbuđenja...
- Želim ti da izgubiš... Ja pođoh kući.
21. maj
Prošlo je gotovo sedam dana, a ja se još nisam upoznao s Ligovskima. Čekam zgodu. Grušnicki ide svuda za kneginjicom kao sena; njihovim razgovorima nema kraja; kada će joj dosaditi?... Mati se ne osvrće na to, jer on nije "partija". To je materinska logika! Opazio sam dva tri nežna pogleda - treba tome učiniti kraj.
Jučerse Vjera prvi put pojavila na bunaru... Odonda, kad smo se sreli u pećini, nije izlazila iz kuće. U isti smo čas umočili čaše, a ona se nagne, pa mi šapne:
- Zar se nećeš upoznati s Ligovskima?... Samo se onde možemo videti... Ukor!... Dosadno! Ali zaslužio sam ga...
-Zbilja! Sutra je ples za supskripciju u dvorani restauracije i ja ću s kneginjicom plesati mazurku.
29. maj
Dvorana restauracije pretvorila se u salon aristokratskog društva. U devet sati skupiše se svi. Kneginja s kćerkom pojavila se među poslednjima; mnoge su je dame gledale sa zavišću i neljubazno, jer se kneginjica Mary ukusno odeva. One, koje sebe ovde drže za aristokratkinje, zatomiše zavist i približiše joj se. Pa kako da i bude drugačije? Gde je god žensko društvo, tamo se odmah načini viši i niži krug. Kraj prozora je u gomili sveta stajao Grušnicki, pa je lice pritisnuo na staklo i nije skidao očiju sa svoje božice. Kad je ona prošla kraj njega, kimnula mu je glavom da se jedva moglo opaziti. On je zasjao kao sunce... Ples se započeo polonezom, a onda zasviraše valcer. Ostruge zazvečaše, repovi se na frakovima podigoše i zavrteše.
Ja sam stajao iza neke udebljale dame, zasenjene ružičastim perjem što ga je nosila na glavi, njena me široka suknja podsećala na vreme krinolina, a šarene pege na hrapavoj koži - na sretno doba mušica od crne svile. Najveća bradavica na njenu vratu bila je pokrivena fermoirom. Govorila je svom kavaliru, nekom dragunskom kapetanu:
- Ta je kneginjica Ligovska vrlo nesnosna devojka! Pomislite, gurnula me, pa se nije ni ispričala, nego se još okrenula i pogledala me na lornjon... C'est impayable... Pa čime se ona ponosi? Trebalo bi je naučiti.
- Neće to mnogo muke stajati! - odgovori ljubazni kapetan i ode u drugu sobu.
Ja odmah odem do kneginjice i pozovem je da plešemo valcer, koristeći se slobodom ovdašnjih običaja koji dopuštaju plesanje s nepoznatim damama.
Ona se jedva svladala da se ne nasmeši i jedva je sakrila svoj trijumf. Ipak joj je doskora pošlo za rukom, te se pokazivala ravnodušna, šta više stroga. Nemarno mi je spustila ruku na rame, nagnula glavu malo na stranu - i mi zaplešemo.
Ne poznajem raskošnijeg i vitkijeg struka! Njen sveži dah dirao mi je lice, a kadikad bi mi se poneki uvojak, odelivši se u vihoru valcera od svojih drugova, okliznuo po vrelom obrazu...
Učinih tri okruga (ona prekrasno pleše valcer). Ona se zadihala, oči joj se zamutiše, a napola otvorena usta mogla su jedva prošaptati obične reči: "Merci, monsieur."
Pošto smo nekoliko minuta ćutali, rekoh s najvećom poniznošću.
- Čuo sam, kneginjice, premda sam vam posve nepoznat, da sam po nesreći zaslužio vašu nemilost... da ste me nazvali drskim... Je li to istina?
- A sada hoćete da me utvrdite u tom mišljenju? - odgovori ona s ironičnom grimasom, koja uostalom vrlo pristaje njenoj živahnoj fizionomiji.
- Ako sam bio drzak, pa sam vas nečim uvredio, dopustite mi da budem još drskiji, pa da vas zamolim za oproštenje... Zaista bih vam želeo dokazati da ste se prevarili. Što se mene tiče...
- Biće vam to dosta teško... - Zašto?
- Zato jer k nama ne dolazite, a ti se plesovi verovatno neće često ponavljati.
To znači, pomislim, da su meni njihova vrata zauvek zatvorena.
- Znajte, kneginjice - rekoh ja malo ljutito - nikad ne treba odbijati grešnika koji se kaje, jer u očajanju može još teže sagrešiti... a onda...
Glasan smeh i šaputanje oko nas nagnalo me da se okrenem i prekinem svoju rečenicu. Nekoliko koraka od mene stajao je skup muškaraca, a među njima dragunski kapetan koji je izrekao neprijateljske namere protiv dražesne kneginjice. On je bio nekako vrlo zadovoljan, trljao je ruke, smejao se glasno i namigivao drugovima. Najednom izađe između njih neki gospodin u fraku, dugačkih brkova i crven u licu, te pođe ljuljajući se ravno prema kneginjici. Bio je pijan. Stade pred zbunjenu kneginjicu, stavi ruke na leđa, upre u nju svoje mutne sive oči i progovori promuklim diskantom:
- Permettez... a, šta!... jednostavno: angažiram vas za mazurku...
- Šta želite? - reče ona drhtavim glasom, bacajući unaokolo poglede, pune molbe.
Ali jao! Mati joj je bila daleko, a kraj nje nije bilo nikoga od poznatih joj kavalira; jedan ađutant kao da je sve to video, ali se sakrio iza gomile da ne bude umešan u tu zgodu.
- Ej, što? - reče pijani gospodin i namigne dragunskom kapetanu, koji ga je znakovima poticao. - Zar vam nije pravo? Još jednom mi je čast angažovati vas pour mazourgue... Vi možda mislite da sam pijan? O, nipošto!... verujte mi...
Video sam da tek što nije pala u nesvest od straha i negodovanja.
Priđem pijanom gospodinu, primim ga dosta snažno za ruku, pogledam mu oštro u oči i zamolim ga da se udalji - jer je kneginjica, dodah, već odavno obećala da će mazurku sa mnom plesati.
- E, onda nema ništa!... drugi put! - reče on nasmejavši se, pa ode k svojim posramljenim drugovima, koji su ga odmah odveli u drugu sobu.
Ja sam bio nagrađen dubokim, divnim pogledom. Kneginjica je pošla svojoj majci i sve joj ispripovedila, a ona me potražila pa mi zahvalila. Rekla mi je da je poznavala moju mater i da je prijateljevala s pola tuceta mojih tetaka.
- Ne znam, kako se to dogodilo, da se do ovog časa nismo poznavali - dometnu ona - ali priznajte da ste jedino vi tome krivi; vi se svih klonite, a to je strašno. Nadam se da će vazduh moga salona razagnati vaš spleen... Zar ne?
Rekao sam jednu od onih fraza koje mora svako imati u pripremi za sličan slučaj.
Kadrile se strašno otegnuše. Napokon zagrmi muzika na estradi mazurku, a kneginjica i ja sedosmo. Nijedan put nisam spomenuo ni pijanoga gospodina, ni svoga pređašnjeg ponašanja, ni Grušnickoga. Malo pomalo nestalo je osećaja što ga je u njoj izazvala neugodna scena; lice joj se razvedrilo; vrlo se milo šalila, razgovor joj je bio živ, slobodan i duhovit, a nije ni mislila da je duhovita; misli su joj kadikad bile duboke... Natuknuh joj vrlo uvijenom frazom da mi se odavno sviđa. Ona obori glavu i malko porumeni.
- Vi ste čudnovat čovek! - reče ona nato, podignuvši na mene svoje baršunaste oči i nasmešivši se na silu.
- Nisam se hteo s vama upoznati - nastavim ja - jer vas okružuje odviše velika gomila poštovalaca , pa sam se bojao da se među njima posve ne izgubim.
- Nije vam se bilo rašta bojati; oni su svi strašno dosadni. - Svi! Zar svi?
Ona me pozorno pogleda, kao da se hoće nečega setiti, a onda opet malko porumeni i napokon reče odlučno: svi.
- Pa i moj prijatelj Grušnicki?
- On je vaš prijatelj? - reče ona, pokazujući sumnju.
- Da.
- On dakako ne spada među one dosadne...
- Ali među nesretne - rekoh ja smejući se.
- Dakako! A vama je to smešno? Želela bih da ste na njegovu mestu.
- Pa? I ja sam nekada bio junker i baš je to bilo najlepše doba u mom životu.
- Pa zar je on junker?... - reče ona brzo, a onda dometnu - ... a ja sam mislila...
- Šta ste mislili?
- Ništa!...Ko je ta dama?
Tu je razgovor promienio pravac i nije se više na to vratio.
Mazurka se svršila, i mi se rastadosmo - do viđenja. Dame se raziđoše. Ja pođem na večeru i sretnem Wernera.
- Aha! - reče on. - Tako dakle! A govorili ste da se nećete drugačije upoznati s kneginjicom, nego da je izbavite od sigurne smrti.
- Učinio sam bolje - odgovorih mu - izbavio sam je od nesvesti na plesu...
- Kako? - Pripovedajte!...
- Neću, pogodite vi, koji sve na svetu pogađate!
30. maj
Oko sedam sati naveče šetao sam bulevarom. Grušnicki me izdaleka opazio i došao meni. U očima mu je blistao neki smešan zanos. Snažno mi stisnu ruku i reče tragičnim glasom:
- Hvala ti, Pečorine... Ti me razumeš?...
- Ne. Ali bilo kako mu drago, zahvaljivati mi nemaš ni na čemu - odgovorim ja, nemajući doista na savesti nikakvo dobročinstvo.
- Kako? A juče? Zar si zaboravio?... Mary mi je sve pripovedala...
- Zar je sad u vas sve zajedničko? I zahvalnost?
- Slušaj - reče Grušnicki vrlo svečano - molim te, ne rugaj se mojoj ljubavi ako mi hoćeš biti prijatelj... Vidiš, ja je ljubim, da poludim... i mislim, i nadam se, da i ona mene ljubi... Nešto te hoću zamoliti. Ti ćeš večeras biti kod njih; obećaj mi da ćeš na sve paziti; znam da si iskusan u tim stvarima, ti poznaješ žene bolje od mene... Žene! Žene! Ko bi ih razumeo? Njihov smešak govori drugo nego pogled, njihove reči obećavaju i mame, a zvuk njihova glasa odbija... Sad shvate i pogode u tren oka najtajniju našu smisao, a sad opet ne razumeju ni najjasniji mig... Eto kakva je kneginjica: jučer su joj oči gorele od strasti i neprestano me gledale, a danas su mutne i hladne...
- To je možda u vezi s delovanjem vode - odgovorim.
- Ti vidiš u svemu lošu stranu... materijalista! - dometnu on prezirno. - Uostalom, govorimo o nečem drugom - i on se zadovolji nekom lošom i plitkom šalom, pa se razvedri.
U devet sati pođosmo zajedno kneginji.
Prolazeći kraj Vjerina stana, video sam je na prozoru. Pogledali smo se letimice. Ona je odmah iza nas unišla u salon Ligovskih. Kneginja mi ju je predstavila kao svoju rođakinju. Pili smo čaj; gostiju je bilo mnogo; svi smo se zabavljali. Ja sam nastojao svideti se kneginji, šalio sam se, naterao je nekoliko puta da se od srca nasmeje. I kneginjici je više puta došlo da udari u smeh, ali se suzdržavala da ne izađe iz svoje uloge. Ona misli da joj umor pristaje, a možda se i ne vara. Grušnickom kao da je vrlo milo, što moja dobra volja neće preći na nju. Posle čaja pođosmo svi u dvoranu.
- Jesi li zadovoljna što sam te poslušao, Vjera? - zapitam, prolazeći kraj nje.
Ona mi baci pogled pun ljubavi i zahvalnosti. Navikao sam na te poglede; ali nekad je u njima bilo sve moje blaženstvo. Kneginja posede kćer za klavir; svi su je molili da štogod zapeva - a ja sam ćutao, pa sam se okoristio vrevom i pošao do prozora s Vjerom. Htela mi je kazati nešto vrlo važno za nas oboje... Bila je to - neka budalaština...
Kneginjica se međutim ljutila što nisam za nju mario, a to sam pogodio po jednom gnevnom, vatrenom pogledu... O, ja začudo razumem taj govor, nem, ali jasan, kratak, ali silan!... Ona zapeva; glas joj nije ružan, ali peva loše... Uostalom, ja nisam slušao, ali se zato Grušnicki njoj nasuprot naslonio na klavir, pa ju je očima proždirao i neprestano poluglasno govorio: "Charmant! Delicieux!"
- Slušaj - govorila mi je Vjera - ne želim da upoznaš mojega muža, ali se svakako moraš svideti kneginjici; tebi je to lako, ti možeš sve što hoćeš. Mi ćemo se ovde samo viđati...
- Samo?...
Ona je porumenila i nastavila: - Ti znaš da sam ja tvoja robinja, nikad ti se nisam umela protiviti... i zato ću biti kažnjena, jer ti ćeš me odnemariti! Hoću bar sačuvati svoj dobar glas... ne zbog sebe - ti to znaš vrlo dobro!... Molim te samo jedno: ne muči me kao nekada pustim sumnjama i glumljenom hladnoćom; možda ću skoro umreti; osećam da slabim iz dana u dan... pa i bez toga ne mogu misliti na budući život, ja mislim samo na tebe... Vi muškarci ne shvatate nasladu u pogledu, u stisku ruke... ali ja ti se kunem, kad slušam tvoj glas oećam tako duboko, čudno blaženstvo, da ga ne mogu zameniti ni najvatreniji poljupci.
Međutim je kneginjica Mary prestala pevati. Žagor pohvala razlegao se oko nje; ja priđem k njoj posle svih drugih i reknem joj nešto dosta nemarno o njenu glasu.
Ona napravi grimasu napućivši donju usnu i nakloni se vrlo podrugljivo.
- To mi još više godi - reče - jer me uopšte niste ni slušali; ali vi možda ne volite muziku?
- Naprotiv... posebno posle ručka.
- Pravo ima Grušnicki kad veli da je u vas najprozaičniji ukus... i ja vidim da vi volite muziku u vezi s gastronomijom...
- Opet se varate; ja nisam nipošto gastronom, jer imam vrlo loš želudac. Ali muzika posle ručka uspavljuje, a spavati posle ručka je zdravo. Zato ja volim muziku u vezi s medicinom. Uveče mi ona, naprotiv, odviše draži živce: ili se odviše rastužim ili se odviše razveselim. Jedno i drugo umara kad nema pravog razloga ni tuzi ni radosti, a osim toga je tuga u društvu smešna, a odviše velika radost nepristojna...
Ona nije do kraja slušala, nego je otišla i sela kraj Grušnickoga, pa se među njima poveo neki sentimentalan razgovor. Kneginjica kao da je dosta smeteno i nezgodno odgovarala na njegove fraze, premda je nastojala pokazati kako ga sa zanimanjem sluša, jer ju je on kadikad pogledao s udivljenjem, trudeći se da pogodi razlog unutarnjeg uzbuđenja, koje se na mahove pokazivalo u njenu nemirnom pogledu...
Ali ja sam vas prozreo, mila kneginjice, čuvajte se! Vi mi hoćete vratiti milo za drago, da podbodete moju taštinu - ali vam neće poći za rukom! I ako mi objavite rat, biću nemilosrdan.
Istu sam se veče nekoliko puta navlaš nastojao umešati u njihov razgovor, ali ona je dosta neljubazno primala moje reči i ja se napokon udaljim s glumljenom ljutinom. Kneginjica je trijumfovala; Grušnicki također. Trijumfujte, dragi moji, požurite se... nećete dugo trijumfovati!... Šta ću! Ja jasno slutim... Kad god sam se upoznao sa ženom, uvek sam sigurno pogađao hoće li me ljubiti ili neće, i nikad se nisam prevario...
Ostali deo večeri proveo sam uz Vjeru i zaista sam se s njom narazgovarao o prošlosti... Ne znam zašto me ona tako ljubi; tim više što je ona jedina žena koja me je potpuno shvatila, sa svim mojim sitnim slabostima i ružnim strastima... Zar je zlo tako privlačno?...
Izišao sam zajedno s Grušnickim. On me na ulici uzme pod ruku i posle duge šutnje reče:
- Šta je?
- "Ti si glup", htedoh mu odgovoriti, ali sam se svladao i samo slegnuo ramenima.
6. juni
U sve te dane nisam nijedan put odstupio od svog sistema. Kneginjici se počinje moj razgovor sviđati; pripovedio sam joj nekoliko čudnih zgoda iz svog života i ona počinje u meni gledati neobična čoveka. Ja se rugam čitavom svetu, posebno osećajima, a to je počinje strašiti. Dok sam ja kraj nje, ne sme s Grušnickim voditi sentimentalne rasprave i već je nekoliko puta s podrugljivim smeškom odgovorila na njegove ispade; ali svaki put kad joj se Grušnicki približi, ja ih posve mirno ostavim nasamo. Prvi joj je put to bilo drago ili je nastojala to pokazati, drugi put se razljutila na mene, a treći put - na Grušnickoga.
- U vas ima vrlo malo taštine! - reče mi ona juče. - Zašto vi mislite da je meni ugodnije s Grušnickim?
Odgovorih joj da žrtvujem svoju ugodnost prijateljevoj sreći.
- I moju - dometnu ona.
Ja je pažljivo pogledam i načinim se ozbiljan. Posle toga nisam čitav dan ni reči s njom progovorio... Uveče je bila zamišljena, a jutros kraj bunara još zamišljenija. Kad sam joj prišao , slušala je s malo pažnje Grušnickoga, koji se sav oduševljavao prirodom, ali čim je mene opazila, stala se glasno smejati (ali ne u pravi čas), praveći se da me ne vidi. Ja se malko uklonim i stanem je kradom promatrati. Okrenula se od svog kavalira i dva puta zevnula. Nema sumnje, Grušnicki joj je dosadio. - Još se dva dana neću s njom razgovarati.
11. juni
Često se pitam zašto tako uporno težim za ljubavlju mlade devojke koju ne mislim zavesti i koja mi nikad neće biti ženom? Čemu ta ženska koketnost? - Vjera me jače ljubi nego što će kneginjica Mary igda ljubiti; kad bi mi se ona činila nepobedivom lepoticom, možda bi me zamamio mučan posao...
Ali nije bilo tako! Zato nas ona nemirna potreba ljubavi, koja nas muči u prve godine mladosti, baca od jedne žene k drugoj, dok ne nađemo takvu koja nas ne može podnositi. Onda postanemo stalni - onda se začne ona istinita, beskonačna strast koju možemo matematski prikazati crtom što pada iz neke tačke u prostor; a tajna toga beskonačnog prostora jest samo u tom što ne možemo stići do cilja, naime do kraja.
Zašto se ja trudim? - Iz zavisti prema Grušnickomu? Jadnik! On je nimalo ne zaslužuje. Ili je to posledica onog ružnog, ali nesavladivog osećaja, koji nas nagoni da uništavamo slatke zablude drugih ljudi, pa kad nas onda u očaju zapitaju, čemu bi još verovali, da im s nekim malim zadovoljstvom odgovorimo:
- Prijatelju, i meni ti je tako bilo; pa ipak ja eto ručam, večeram i vrlo spokojno spavam, a nadam se da ću znati umreti bez vike i suza.
Ali i jest neka neshvatljiva naslada, kad ovladaš mladom dušom, što se tek rascvetala. Ona je kao cvetak kojemu najlepši miris ishlapi od prve sunčane zrake; treba ga u taj čas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu; možda ga kogod podigne! Ja osećam u sebi onu neugasivu žeđu koja sve guta, što god putem sretne; ja gledam bolove i radosti drugih ljudi samo u vezi sa samim sobom, kao hranu, koja mi podržava duševnu snagu. Mene samoga strast više ne može izbezumiti; prilike su u meni ugušile častoljublje; ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer častoljublje nije drugo nego žeđa vlasti, a meni je najveća naslada - podvrći svojoj volji sve što me okružuje. Probuditi osećaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi - nije li to prvi znak i najveći trijumf vlasti? Da budeš nekome razlog bola ili radosti, a da nemaš na to nikakva posebnog prava - nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A šta je zapravo sreća? Nasićen ponos. Kad bih ja sebe mogao smatrati za najboljeg i najmoćnijeg čoveka na svetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, našao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi. Zlo rađa zlo; prva nam bol pokazuje kako je ugodno druge mučiti. Ideja zla ne može ti ući u glavu, a da je ne bi zaželeo i ostvariti. Ideje su - organski stvorovi, rekao je neko; već kad se rode dobiju oblik, a taj je oblik čin. Onaj u čijoj se glavi rodilo više ideja, onaj i više radi. Zato genij, prikovan za činovnički stol, mora umreti ili s uma sići, upravo kao što čovek jake konstitucije umire od kapi, ako neprestano sedi i skromno se vlada.
Strasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladoga srca i glup je onaj ko misli da će one za čitavog života njime vladati. Mnoge se mirne reke počinju bučnim slapovima, a nijedna ne skače i ne peni se do samoga mora. Ali taj je mir često znak velike, iako skrivene snage; kad su misli pune i duboke, ne mogu besno provaliti; duša koja pati i koja se raduje daje sebi o svemu tačan račun i uverava se da tako mora biti; ona zna da će je bez oluja isušiti stalna sunčana žega; ona se prožimlje svojim vlastitim životom - mazi se i kažnjava kao ljubljeno dete. Samo u tom višem stanju poznavanja samoga sebe može čovek ocieniti božju pravednost.
Čitajući ovu stranicu, vidim da sam daleko zastranio od svog predmeta... Ali čemu?... Ta ovaj dnevnik pišem ja za sebe, pa zato će sve što u nj unesem, vremenom biti dragocena uspomena.
Нема коментара:
Постави коментар