10.01.2020.

MIhail Ljermontov, Heroj našeg vremena (4 deo )



Roman ” Heroj našeg vremena  “, Ljermontov je pisao četiri godine i to je jedini piščev završen roman, kao i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti sa jednim novim tipom ličnosti ” suvišnog čoveka “. Roman sadrži pet pripovetki koje čine jedno delo, jedan roman, koje su povezane i koja nam svaka na svoj način otkriva neobjašnjivi karakter glavnog junaka. Kroz svaku priču se postepeno upoznaje glavni lik na različite načine, lik od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti, najuspešniji lik u nizu ” suvišnih ljudi ” lik koji zbog svoje egocentričnosti i straha od gubitka slobode postaje veliki protivnik braka. On sebe smatra ” suvišnim čovekom “, misli da sreća za njega ne postoji, da ne može da voli, i dok je u potrazi za uzbuđenjem i novim izazovima, shvata da je prezasićen svime. Pretvara se u jednog cinika, melanholika, ogorčenog individualistu.


Grušnicki dođe i baci mi se oko vrata. Postao je oficir. Pili smo šampanjca. Doktor Werner je došao odmah iza njega.
- Ja vam ne čestitam - reče on Grušnickomu. - Zašto?
- Zato, što vam vojnička kabanica vrlo dobro pristaje i što nećete biti nimalo interesantni u pešadijskoj uniformi, sašivenoj ovde u kupalištu... Eto vidite, do ovog ste časa biti izuzetak, a sad ćete pasti pod opšte pravilo.
- Govorite, govorite, doktore! Nećete mi pokvariti radosti. On ne zna - reče mi Grušnicki u uho - koliko su mi nade podale te epolete... O... epolete, epolete! Vaše zvezdice - to su zvezdice prethodnice... Ne! Sad sam potpuno sretan.
- Hoćeš li se s nama prošetati do provalije? - zapitam ga.
- Ja? Nizašta se neću pokazati kneginjici, dok ne bude uniforma gotova.
- Hoćeš li da joj javim tvoju radost?
- Ne, molim te, ne govori... Hoću da je iznenadim.
- Reci mi ipak, kako stojiš ti s njom?
- On se zbunio i zamislio. Hteo se pohvaliti i slagati - ali mu savest nije dala, a opet ga je bilo stid priznati istinu.
- Šta misliš, ljubi li te ona?...
- Da li me ljubi? Zaboga, Pečorine, šta ti to misliš! Kako bi mogla tako brzo?... Pa ako i ljubi, čestita žena toga ne kazuje.
- Krasno! Pa onda bi valjda, prema tvojemu, i čestit čovek morao da ćuti  o svojoj strasti?... - E, brajko! Sve na svoj način; koješta se ne govori, ali se pogađa...
- Istina... Samo što ljubav, koju čitamo u očima, ne veže ženu ni na što, dok reči... Čuvaj se, Grušnicki, ona te obmanjuje...
- Ona? - odgovori on, podiže oči k nebu i zadovoljno se nasmeši. - Žao mi te, Pečorine!...
On ode.
      Naveče je veliko društvo pošlo peške do provalije. Ovdašnji učeni ljudi misle da ta provalija nije drugo nego mrtav krater. Ona se nalazi na obronku Mašuka, vrstu od grada. Do nje vodi uska staza između grmlja i hridina. Penjući se uzbrdo, pružio sam ruku kneginjici i ona je za čitavo vreme šetnje nije ispuštala.
Naš se razgovor počeo ogovaranjem. Ja stadoh rešetati naše prisutne i neprisutne znance; isprva sam isticao smešne, a posle ružne strane. Uzbunila mi se žuč. Započeo sam šalom, a dovršio iskrenom zlobom. Nju je to isprva zabavljalo, a onda uplašilo.
- Vi ste opasan čovek! - reče mi ona. - Volela bih da me u šumi napadne razbojnički nož, nego vaš jezik... Molim vas ozbiljno: kad vam padne na um da o meni ružno govorite, biće bolje, da uzmete nož, pa da me zakoljete - mislim da vam to neće biti previše teško.
- Pa zar sam ja nalik na ubicu?...
- Još ste gori...
Ja se načas zamislih, a onda rekoh, praveći se duboko dirnut:
- Da, takav je bio moj udes već od detinjstva! Svi su mi na licu čitali znakove ružnih svojstava, kojih nije bilo; ali oni su držali da ih ima - i ona se rodiše. Bio sam skroman - a oni me obediše s lukavosti - i ja postadoh mrk i ćutljiv. Duboko sam osećao dobro i zlo - niko me nije milovao, svi su me vređali - i ja postadoh osvetljiv. Bio sam mrzovoljast - druga su deca bila vesela i brbljava; ja sam osećao da sam viši od njih - a drugi su me ponižiavali - i tako postadoh zavidan. Bio sam spreman ljubiti čitav svet - a niko me nije shvatio - i ja se naučih mrziti. Moja je pusta mladost protekla u borbi sa samim sobom i sa svetom; bojeći se poruge, sahranio sam svoje najbolje osećaje na dnu srca; tamo su i izumrli. Govorio sam istinu - nisu mi verovali - i ja stadoh varati; upoznavši dobro svet i društvene nagone, postadoh iskusan u životnoj nauci, a video sam kako su drugi bez iskustva sretni, služeći se bez muke onim koristima za kojima sam ja toliko težio i čeznuo. I onda mi se u grudima rodio očaj - ali ne očaj koji se leči grlom pištolja, nego hladan, nemoćan očaj, prikriven ljubaznošću i dobrodušnim smeškom. Postao sam moralni bogalj; jedna polovina mog života nije živela, ona je usahnula, ishlapila, umrla - i ja je odrezah i bacih, dok se druga micala i živela svakome na službu, ali toga nije niko opazio, jer niko nije ništa znao o onoj njezinoj polovini koja je uginula. Ali vi ste sada u meni probudili sećanje na nju i ja sam vam pročitao njen epitaf. Mnogima se epitafi uopšte čine smešni, ali meni - ne; posebno kad se setim šta pod njima počiva. Uostalom, ja vas ne molim, da prihvatite moje mišljenje. Ako vam se moje reči čine smešne - molim vas, smejte se; velim vam unapred da me to neće nimalo ogorčiti.
            U taj se čas moje oči sretoše s njenima; u njima su blistale suze. Ruka njena, upirući se o moju, drhtala je; obrazi su joj goreli; žalila me! Sažaljenje - osećaj kojemu tako lako podležu sve žene utisnuo je svoje pandže u njeno neiskusno srce. Za čitave šetnje bila je smetena, ni s kim nije koketirala - a to znači mnogo.
         Došli smo do provalije; dame ostaviše svoje kavalire, ali ona nije ispuštala moju ruku. Šale ovdašnjih dandyja nisu je mogle nasmejati; strm ponor, pred kojim je stajala, nije ju strašio, dok su druge gospođice cičale i pokrivale oči.
Na povratku nisam obnavljao naš bolni razgovor, ali ona je na moja pusta pitanja i šale odgovarala kratko i smeteno.
- Jeste li već ljubili? - zapitam je napokon.
         Ona me pažljivo pogleda, mahnu glavom i opet se zamisli. Očito je htela nešto kazati, ali nije znala kako da počne; grudi joj se dizahu... Pa kako drugačije i da bude! Rukav od muslina slaba je zaštita i električna je iskra preskočila iz moje ruke u njenu. Sve se gotovo strasti tako počinju i mi se često vrlo varamo kad mislimo da nas žena ljubi zbog naših telesnih ili duševnih vrlina; one dašto pripravljaju i udešavaju njeno srce, da ga uzmogne zahvatiti sveta vatra, ali odlučan je ipak prvi dodir.
       - Zar ne, danas sam bila vrlo ljubazna? - reče mi kneginjica, smešeći se na silu, kad smo se vratili sa šetnje.
      Rastadosmo se.
Ona nije sobom zadovoljna, krivi sama sebe s hladnoće... O, to je prvi, glavni trijumf! Sutra će me hteti nagraditi. Sve ja to znam već napamet - a to je eto dosadno.

12. juni

Danas sam video Vjeru. Izmučila me svojom ljubomorom. Kneginjici je, čini se, palo na um da joj poveri tajnu svoga srca. Treba priznati, sretan izbor!
- Vidim ja kuda sve to smera - govorila mi je Vjera. - Bolje će biti, reci mi naprosto odmah, da je ljubiš.
- A ako je ne ljubim?
- Pa čemu onda ideš za njom, čemu je uznemiruješ, čemu joj dražiš fantaziju!... O, poznajem te ja dobro! Čuj me, ako hoćeš da ti verujem, dođi za osam dana u Kislovodsk; mi idemo onamo prekosutra. Kneginja ostaje duže ovde. Uzmi stan do nas; mi ćemo stanovati u velikoj kući kraj izvora, u mezaninu; dole će biti kneginja Ligovska, a do nas je kuća istog gospodara, koja još nije iznajmljena... Hoćeš li doći?... Obećao sam i isti sam dan najmio taj stan.
          Grušnicki dođe k meni u šest sati i javi mi da će sutra biti gotova njegova uniforma - upravo za ples.
- Napokon ću čitavu veče s njom plesati... Alaj ću se narazgovarati! - dometnu on. - A kada je ples?
- Pa sutra. Zar ne znaš? Velik je praznik i ovdašnja ga vlast hoće prirediti...
- Pođimo na bulevar...
- Nipošto, u toj gadnoj kabanici... - Šta, zar je više ne voliš?...
          Odem sam i sretnem kneginjicu Mary, pa je pozovem na mazurku. Ona kao da se začudila i razveselila.
- Mislila sam da plešete samo za nevolju, kao ono poslednji put, reče ona, nasmešivši se vrlo milo...
        Ona, čini se, i ne vidi da nema Grušnickoga. - Sutra ćete se ugodno iznenaditi - rekoh joj. - Zašto?...
- To je tajna... na plesu ćete se sami domisliti.
       Veče sam proveo kod kneginje; gostiju nije bilo, osim Vjere i nekog vrlo zabavnog starčića. Ja sam bio dobre volje, pa sam improvizovao razne neobične priče. Kneginjica mi je sedela nasuprot i slušala moje gluposti s tako dubokom i pomnom, štaviše nježnom pažnjom, da mi se ražalilo. Kuda je nestala njezina živahnost, njezina koketnost, njene kaprise, njena obest, prezirni smešak, nemarni pogled?
        Vjera je sve to opazila; na bolesnom joj se licu videla teška tuga. Sedela je kod prozora gde se ukopala u širok naslonjač... Žao mi je bilo Vjere...
      Nato je ispripovedih dramatsku storiju našega poznanstva i naše ljubavi - prikrivši dakako sve to izmišljenim imenima.Tako sam živo opisao svoju nežnost, svoj nemir i zanos, u tako sam lepoj svetlosti prikazao njen postupak i karakter, da mi je i preko volje morala oprostiti moju koketeriju prema kneginjici.
       Ona je ustala, sela do nas , oživela... i mi se tek u dva sata u noći setismo da nam je lekar naredio da ležemo u jedanaest sati.


13. juni

     Pola sata pre plesa pojavi se kod mene Grušnicki u punom sjaju pešadijske uniforme. O trećem pucetu bio mu je obešen lančić od bronze, na kome je visio dvostruk lornjon; neobično velike epolete bile su uzdignute kao Amorova krilca; čizme su mu škripale; u levoj je ruci držao smeđe glatke rukavice i kapu, a desnom je neprestano kopkao po svojoj malko kovrčavoj kosi. Na licu si mu video zadovoljstvo, ali ujedno i neko nepouzdanje; njegova svečana vanjština i ponosan hod bili bi me nagnali da udarim u smeh, kad bi se to slagalo s mojim namerama.
     On baci kapu i rukavice na sto te stade gladiti nabore i doterivati se pred ogledalom. Crn, golem okovratnik, omotan oko visoke ogrlice, koja mu je dopirala do podbratka, virio je do polovine preko ogrlice; ali njemu to nije bilo dosta, pa ju je izvukao do ušiju. Od toga mučnog posla - ogrlica na uniformi bila je vrlo uska i nezgodna - zalilo mu se lice krvlju.
- Ti si, vele, ovih dana strašno saletao moju kneginjicu? - reče on dosta bezbrižno i ne gledajući me.
- Gde da mi lude pijemo čaj! - odgovorih mu ja, ponavljajući reči, što ih je rado govorio jedan od najvećih vetrogonja prošlog vremena, kojega je nekad Puškin opevao.
- Ded reci, stoji li mi dobro uniforma?... O, prokleti Židov!... kako me pod pazuhom reže!... Nemaš li parfema?
- Zaboga, zar ti nije dosta? Ta sav mirišeš po kremi od ruža.
- Ništa zato, daj amo...
On izli polovicu bočice za ovratnik, na džepni rupčić i na rukave.
- Hoćeš li plesati? - zapita on.
- Ne kanim.
- Bojim se da ću s kneginjicom morati započeti mazurku - a ne znam gotovo ni jedne figure...
- A jesi li je pozvao na mazurku?
- Nisam još...
- Pazi da te ne preteknu...
- Doista - reče on i udari se po čelu. - Zbogom... Idem je dočekati na ulazu. - On pograbi kapu i pobeže.
              Za pola sata pođem i ja. Na ulici je bilo tamno i pusto. Oko kluba ili gostionice, kako hoćete, gurao se svet; prozori su joj bili rasvetljeni; večernji je vetar do mene nosio zvukove pukovske muzike. Išao sam polagano; bio sam tužan... Zar je meni, mislio sam, jedina svrha na svetu - da razaram drugima nade? Otkad živim i radim, uvek me je sudbina nekako navodila da rasplećem tuđe drame, kao da bez mene ne bi niko mogao ni umreti ni pasti u očaj! Bio sam preko potrebno lice petog čina; preko volje sam glumio jadnu ulogu krvnika ili izdajnika. Šta li je sudbina time htela?... nije li mi odredila da budem autor građanskih tragedija i porodičnih romana - ili pomagač kakvom izdavaču pripovetki, na primer "Čitateljske biblioteke"? Ko bi to znao?... Zar malo ljudi na početku života misle da će ga završiti kao Aleksandar Veliki ili kao lord Byron, a kad tamo ceo život ostaju titularni savetnici.
                 Uđem u dvoranu, sakrijem se u gomili muškaraca i stanem motriti. Grušnicki je stajao kraj kneginjice i nešto vrlo vatreno govorio. Ona ga je slabo slušala, pa se obazirala na sve strane, držeći lepezu na ustima; na licu joj se videla nestrpljivost, oči su joj naokolo nekoga tražile. Ja se polagano dokradem iz njih da čujem što govore.
- Vi me mučite, kneginjice! - govorio je Grušnicki. - Strašno ste se promenili, otkad vas nisam video.
- I vi ste se promenili - odgovori ona, bacivši na njega brz pogled, u kojemu on nije umeo pročitati tajnu porugu.
- Ja? Ja da sam se promenio?... O nikad! Ta vi znate da je to nemoguće! Ko vas jednom ugleda, tomu ostane doveka u srcu vaš božanski lik.
- Prestanite...
- Zašto sad nećete čuti ono, što ste nedavno, i vrlo često, rado slušali?...
- Jer ne volim ponavljanja - odgovori ona smejući se.
- O, gorko li sam se prevario!... Mislio sam luda da će mi barem epolete dati pravo da se smem nadati... Ne, bolje bi mi bilo da sam ostao u onoj prezrenoj vojničkoj kabanici, zbog koje ste se možda i zanimali za mene...
- Zaista, kabanica vam mnogo bolje pristaje...
          U taj čas priđem ja i naklonim se kneginjici. Ona se malko zarumeni i brzo reče:
   - Zar ne, gospodine Pečorine, da siva kabanica mnogo bolje stoji monsieur Grušnickomu?...
- Ne slažem se s vama - odgovorim ja - u uniformi kao da je još mlađi.
       Grušnicki nije mogao podneti taj udarac; poput svih momčića hoće i on silom biti starac; misli da duboki tragovi strasti na njegovu licu zamenjuju godine. On me besno pogleda, lupi nogom i ode.
- Priznajte - rekoh kneginjici - iako je on uvek bio vrlo smešan, još nedavno činio vam se interesantan... u sivoj kabanici?...
        Ona obori oči i ne odgovori.
        Grušnicki je čitavu veče išao za kneginjicom, pa je plesao ili s njom ili vis-à-vis; proždirao ju je očima, uzdisao i dodijavao joj molbama i prigovorima. Posle treće kadrile ona ga je već mrzela.
- Nisam se od tebe tome nadao - reče on, došavši meni i primivši me za ruku.
- Čemu?
- Ti ćeš s njom plesati mazurku? - zapita on drhtavim glasom. - Priznala mi je... - - Pa što? Zar je to tajna?
- Dakako... Tome sam se mogao nadati od te devojke, od te kokete... Ali ću se osvetiti!
- Besni na svoju kabanicu ili na svoje epolete, a nemoj kriviti nju... Zar je ona kriva što joj se više ne sviđaš?...
- Pa zašto mi je davala nadu?
- A čemu si se ti nadao? Želeti nešto i težiti za nečim - to shvatam; ali ko bi se nadao?
- Dobio si opkladu, ali ne sasvim - reče on, nasmešivši se zlobno.
          Počela je mazurka. Grušnicki je zvao samo kneginjicu, a i drugi su je kavaliri svaki čas zvali - bila je to bez sumnje urota protiv mene. Tim bolje - hoće sa mnom govoriti, a oni joj ne daju - zato će još dvostruko više hteti.
Dvaput sam joj stisnuo ruku; drugi put ju je istrgnula, ne rekavši ni reči.
- Noćas ću loše spavati - reče mi ona, kad se mazurka svršila.
- Tome je kriv Grušnicki.
- O ne! - I lice joj postade tako zamišljeno, tako tužno, te sam odlučio da ću joj svakako večeras poljubiti ruku.
          Stadoše se razilaziti. Kad sam kneginjicu sedao u kola, prinesem brzo njenu malu ruku k svojim usnama. Bilo je tamno i niko nije toga mogao da vidi.
       Vratio sam se u dvoranu vrlo zadovoljan sam sobom. Za velikim je stolom večerala mladež i među njima Grušnicki. Kad sam ušao, svi su ućutali, nema sumnje, govorili su o meni. Mnogi još od prošlog plesa besne na mene, posebno dragunski kapetan; a sada kao da se protiv mene upravo sastavlja neprijateljska
četa pod komandom Grušnickoga. On je sav nekako ohol i srčan...
        Vrlo mi je drago - ja volim neprijatelje, ako i nije hrišćanski. Oni me zabavljaju, raspaljuju mi krv. Uvek biti na straži, loviti svaki pogled, značenje svake reči, pogađati namisli, razbijati urote, graditi se prevaren, a ujedanput jednim udarcem razvaliti čitavu golemu zgradu lukavih osnova, sagrađenu s velikim trudom - eto, to ja zovem životom.
      Za vreme dok se večera nastavljala Grušnicki je šaptao i namigivao dragunskom kapetanu.


14. juni


         Jutros je Vjera s mužem otišla u Kislovodsk. Sreo sam njihovu kočiju kad sam išao kneginji Ligovskoj. Ona mi je kimnula glavom, ali u očima sam joj video prekor.
    Ko je kriv? Zašto mi ne daje priliku da se vidimo nasamo? Ljubav je kao oganj - bez hrane se gasi. Možda će ljubomora učiniti ono što nisu mogle molbe.
Sedeo sam kod kneginje čitav sat. Mary nije izlazila - bolesna je. Naveče je nije bilo na bulevaru. Četa, što se upravo sastavila, bila je naoružana lornjonima i doista ju je bilo strašno pogledati. Drago mi je što je kneginjica bolesna, jer bi joj bili učinili bilo kakvu drskost. Grušnicki ima razbarušenu kosu i očajno lice - čini se da je zaista ogorčen - posebno mu je uvređena taština; ali ima ljudi kod kojih je i očaj smešan!...
        Vrativši se kući, opazim, da mi nešto nedostaje.- Nisam je video! Bolesna je! Zar sam se doista zaljubio?... Kolike li gluposti!

15. juni

        U jedanaest sati dopodne - u doba kad se kneginja Ligovska obično znoji u jermolovskoj kupelji - prolazio sam pokraj njena stana. Kneginjica je zamišljeno sedela kraj prozora. Kad me ugleda, skoči.
             Uđem u predsoblje, ali ni žive duše, i ja pođem u salon bez prijave, koristeći se slobodom ovdašnjih običaja. Sumorna bledoća pokrivala je kneginjičino milo lice. Ona je stajala uz klavir i jednom se rukom upirala o naslonjač; ta je ruka malko drhtala. Približim joj se tiho i reknem:
- Zar se ljutite na mene?...
         Ona me pogleda mutnim, dubokim pogledom i mahne glavom; usne joj htedoše nešto reći, ali nisu mogle; oči joj se napuniše suzama, ona klonu u naslonjač i pokri lice rukama.
- Šta vam je? - rekoh ja, primivši je za ruku.
- Vi me ne poštujete!... Ah! Ostavite me!...
        Ja učinim nekoliko koraka... ona se uspravi u naslonjaču; oči joj sevnuše. Ja stanem, uhvatim rukom kvaku i reknem.
- Oprostite mi kneginjice! Postupao sam kao luda, drugi put se to neće dogoditi; učiniću što mi je dužnost... Čemu da doznate što se dosad događalo u mojoj duši? Vi toga nećete nikad doznati, a i bolje je tako za vas. Zbogom.
        Kad sam odlazio, čini mi se da sam čuo gde plače.
Do večeri sam lutao peške po okolini Mašuka i strašno se umorio, pa kad sam stigao kući bacio sam se sav iznemogao na postelju.
Uto dođe k meni Werner.
- Je li istina - zapita me on - da se vi ženite kneginjicom Ligovskom.
- Šta?...
- Sav grad govori o tome; svi su moji bolesnici zaokupljeni tom važnom novosti. Takvi su vam bolesnici - sve znaju!
"To je maslo Grušnickoga" - pomislim.
- Da vam dokažem, doktore, kako su ti glasovi lažni, reći ću vam tajnu - sutra odlazim u Kislovodsk.
- I kneginjica?...
- Ne, ona ostaje još sedam dana...
- Dakle  ne ženite se?...
- Doktore, doktore! Pogledajte me - zar sam ja nalik na mladoženju ili na nešto takvo?
- To ja ne velim... Ali znate, ima slučajeva... - dometnu on, smešeći se lukavo - kad je pošten čovek dužan oženiti se, a ima majčica koje barem ne sprečavaju takve slučajeve... Zato vam prijateljski savetujem da budete oprezniji. Ovde je u kupalištu vrlo opasan vazduh; vidieo sam mnogo divnih mladih ljudi koji su zaslužili bolju sudbinu, a otišli su odavle ravno pred oltar... Štaviše, hoćete li mi verovati, i mene su hteli oženiti! Bila vam je to neka mamica sa sela, u koje je bila vrlo bleda kćerka. Ja sam joj po nesreći rekao da će joj se posle svadbe vratiti boja lica; a ona mi nato sa suzama zahvalnosti ponudi ruku svoje kćeri i čitavo svoje imanje - neko pedeset duša. Ali ja sam odgovorio da nisam za to sposoban.
       Werner je otišao potpuno uveren da me je opomenuo.
      Iz njegovih sam reči razabrao da se o meni i kneginjici već raznose po gradu ružni glasovi. To će mi Grušnicki platiti!


18. juni


        Već je treći dan što sam u Kislovodsku. Svaki dan vidim Vjeru kraj bunara i na šetnji. Ujutro, kad se probudim, sednem kraj prozora i uperim lornjon na njen balkon. Ona je već odavno odevena te čeka ugovoreni znak. Sastajemo se tobože slučajno u parku, koji se od naših kuća spušta do bunara. Lekoviti gorski vazduh vratio joj je boju lica i snagu. Ne zove se Narzan uzalud junačkim vrelom.         
    Ovdašnji ljudi tvrde da zrak u Kislovodsku navodi na ljubav, da se ovde raspleću svi romani, koji su se bilo kada započeli na podnožju Mašuka. I zaista, ovde sve odiše samoćom; ovde je sve tajanstveno - i guste sene lipovih aleja, koje su se nadvile iznad potoka što šumeći i peneći se pada s kamena na kamen i proseca sebi put između zelenih brda - i klanci, puni magle i ćutnje, kojima se ogranci odavde razilaze na sve strane - i svežina mirisavog zraka, teškog od isparavanja visoke južne trave i biele akacije - i neprestani slatko-uspavljivi šum studenih potoka, koji se na dnu doline susreću i složno dalje teku kao za okladu, te napokon padaju u Podkumok. S te je strane klanac širi te se pretvara u zelenu dolinu po kojoj se vije prašna cesta. Svaki put kad je pogledam sve mi se čini da dolazi kočija a kroz prozor kočije da izviruje rumeno lišce. Već je mnogo kočija prošlo po toj cesti - ali one još nema. Seoce iza tvrđavice napunilo se sveta; u restauraciji što se diže na brežuljku, nekoliko koraka od mog stana, počinju se naveče javljati svetla kroz dvostruk red jablanova; šum i zveket čaša razleže se do kasne noći.
      Nigde se toliko ne pije kahetinskog vina i mineralne vode, koliko ovde.
Zameniće vam ta zanata dva Baš mnogi lovci - ali neću ja.
      Grušnicki sa svojom četom buči svaki dan u gostionici, a mene gotovo i ne pozdravlja.
     Tek je juče došao i već se morao posvađati  s tri starca koji su hteli pre njega ući u kupelj. Zaista - nesreća budi u njemu junački duh.


22. juni


      Napokon su došle. Sedeo sam kod prozora, kad začujem lupu njihove kočije i srce mi zadrhta... Šta to znači? Zar sam ja zaljubljen?... Tako sam glupo stvoren da bi se i to moglo misliti.
         Ručao sam kod njih. Kneginja me vrlo nežno gledala i nije odlazila od kćeri... to je loše! Zato je Vjera ljubomorna na kneginjicu - i tu sam sreću doživeo! Što li sve neće učiniti žena da ojadi svoju suparnicu? Sećam se da se jedna samo zato u mene zaljubila što sam ja drugu ljubio. Ništa nije paradoksalnije od ženskog uma; žene je teško o nečemu uveriti; treba ih navesti da se same uvere. Vrlo je originalan način dokazivanja kojim one uništavaju svoja prijašnja uverenja. Da naučimo njihovu dijalektiku, treba u svom razumu razoriti sva školska pravila logike. Na primer, obična metoda:
Taj me čovjek ljubi, ali ja sam udana: dakle ga ne smem ljubiti.
Ženska metoda:
Ja ga ne smem ljubiti, jer sam udana, ali on me ljubi, dakle...
Tu dolazi nekoliko tačkica, jer razum više ništa ne govori, nego govore ponajviše jezik i oči, a odmah za njima srce, ako ga ima.
      Štoa li će biti ako ove beleške dođu jednom na oči kakvoj ženi? - "Kleveta!" viknuće ona ljutito.
     Otkad pjesnici pišu, a žene ih čitaju (na čemu im budi najdublja hvala), nazvali su ih toliko puta anđelima da su one u svojoj duševnoj jednostavnosti zaista poverovale tome komplimentu, zaboravljajući da su ti isti pesnici za novce Nerona nazivali polubogom.
     Ja ne bih smeo o njima govoriti s tolikom zlobom, ja, kojega osim njih niko na svetu ne ljubi; ja, koji sam uvek bio spreman da im žrtvujem mir, častoljublje i život... Ali ne tera mene ni gnev ni uvređena taština da trgam s njih onu čarobnu koprenu, kroz koju ih prozire samo vešto oko. Ne! Sve što ja o njima govorim, to me je moj hladni naučio um i srca mi patnja i bol.
       Žene bi morale želeti da ih svi muškarci tako dobro poznaju kao ja, jer ja ih sto puta više ljubim otkad ih se ne bojim i otkad sam upoznao njihove sitne slabosti. Zbilja: Werner je onomad žene usporedio sa začaranom šumom, o kojoj pripoveda Tasso u svom "Oslobođenom Jeruzalemu". "Tek što uđeš", veli on, "i već te sa svih strana salete takve neprilike, da te Bog sačuva: dužnost, ponos, pristojnost, javno mnenje, poruga, prezir... Samo ih ne treba gledati, već idi ravno; malo pomalo nestaje čudovišta i pred tobom se otvara tiha i svetla poljana, a usred nje cvate zelena mirta. Zato jao tebi ako ti na prvom koraku srce zastrepi i ako se osvrneš!"


24. juni


      Večeras se koješta dogodilo. Oko tri vrste od Kislovodska, u klancu kojim protiče Podkumok, ima stena koja se zove "Prsten". To su vrata što ih je priroda načinila; ona se dižu na visokom brežuljku, i sunce, kad zapada, baca kroz njih na svet svoj poslednji plameni pogled. Veliko je društvo na konjima pošlo onamo da motri zapad sunca kroz kameni prozor. Da pravo kažem, nikome od njih nije bilo sunce na pameti. Ja sam jahao kraj kneginjice; kad smo se vraćali kući, trebalo je preći preko Podkumoka na gazu. Gorske su rečice, pa i najmanje, opasne - osobito zato što im je dno pravi kaleidoskop. Svaki se dan menja od snažnih valova - gde je juče bio kamen, danas je jama. Ja primih kneginjičina konja za uzde i povedoh ga u vodu, koja nije dopirala iznad koena, i mi se stadosmo polako kretati koso uz vodu. Poznato je, kad prelaziš preko brze rečice, da ne smeš gledati u vodu, jer te odmah uhvati vrtoglavica. Zaboravio sam to reći kneginjici Mary.
        Bili smo već na sred reke, gde je struja najbrža, kad li se ona ujedanput zaljulja na sedlu. "Zlo mi je!" - reče slabim glasom... Ja se brzo nagnem k njoj i obujmim joj rukom vitki struk.
- Gledajte gore - šapnuh joj - nije ništa, ne bojte se; ja sam s vama.
      Ona dođe k sebi i htede mi se izmaći iz ruke, ali ja sam još snažnije obujmio njezino nježno, meko telo; moj se obraz gotovo doticao njezina koji je sav plamtio.
- Šta radite sa mnom?... Bože moj!...
        Nisam se osvrtao na njen strah i zabunu i moja usta dirnuše njezino nežno lice. Ona zadrhta, ali ne reče ništa. Jahali smo otraga i niko nije toga video. Kad smo stigli na obalu, svi odjuriše kasom. Kneginjica zaustavi svoga konja, a ja ostadoh uz nju. Bilo je očito da je uznemiruje moja šćutnja, ali ja sam naumio ne kazati ni rieči - od radoznalosti. Hteo sam videti kako će se izvući iz tog mučnog položaja.
- Vi me ili prezirete ili vrlo ljubite - reče ona napokon glasom u kojemu je bilo suza. - Možda mi se hoćete narugati, smutiti mi dušu, a onda me ostaviti... To bi bilo tako podlo, tako kukavno, da bi i sama pomisao... O ne! Zar ne - dometnu ona glasom punim nežnog poverenja - zar ne - da u meni nema ništa takvo što bi mi oduzimalo poštovanje? Vaš drski postupak... moram, moram vam ga oprostiti, jer sam ga dopustila... Odgovarajte, govorite, hoću čuti vaš glas!...
     U poslednjim rečima bilo je toliko ženske nestrpljivosti da sam se nehotice nasmešio. Na sreću se stalo smrkavati... Ja nisam ništa odgovorio.
- Vi ćutite? - nastavi ona. - Možda hoćete da vam ja prva kažem da vas ljubim... - Ja sam ćutiao...
- Hoćete li to? - nastavi ona, okrenuvši se naglo k meni... U njenu odlučnom pogledu i glasu bilo je nešto strašno...
- Zašto? - upitam ja i slegnem ramenima.
           Ona ošinu konja bičem i odjuri uzagrepce uskim, opasnim putem. To se tako naglo dogodilo da sam je jedva dostigao, i to tek onda kad se već pridružila ostalom društvu. Sve do kuće neprestano je govorila i smejala se. U njenim je kretnjama bilo nešto grozničavo - mene nije ni jedan put pogledala. Svi su opazili to neobično veselje. I kneginja se u sebi radovala, gledajući svoju kćer - a kći ima samo nervni napadaj, noćas neće moći spavati i plakaće. Ta me pomisao napunja neshvatljivom nasladom. Ima trenutaka kad shvatam vampira... A kad tamo, zovu me još dobrim momkom, a i ja želim da me tako nazivaju!
        Dame sjahaše s konja i pođoše kneginji. Ja sam bio uzbuđen, pa sam odjahao u goru da razagnam misli što su mi se u glavi nakupile. Rosna je večer mirisala opojnom svežinom. Mesec se pomaljao iza tamnih visova. Svaki korak moga nepotkovanog konja razlegao se muklo tihim klancem. Kod slapa napojim konja, udahnem dva tri puta pohlepno sveži vazduh južne noći i krenem natrag. Jahao sam kroz seoce. Svetla prozora stadoše se gasiti; stražari na tvrđavnom bedemu i kozaci na okolnim stražarama dovikivahu otegnuto jedni drugima...
U jednoj od seoskih kuća, što stoji na kraju klanca, opazim neobičnu svetlost. Na mahove se razlegao neskladan govor i povici koji su odavali vojničku gozbu. Sjašem s konja i prikradem se do prozora. Kapak je bio slabo pritvoren, pa sam mogao videti ko se tu časti, i čuti razgovor. Govorilo se o meni.
Dragunski kapetan, ugrijan vinom, udario je šakom po stolu, tražeći da ga slušaju.
- Gospodo - reče on - tako to ne može biti. Pečorina treba naučiti pameti! Ti se petrogradski goluždravci uvek duvaju , dok ih ne udariš po nosu! On misli da je samo on živeo u svetu, zato što uvek nosi čiste rukavice i ulaštene čizme.
- Pa kako se drsko smeši! A onamo sam uveren da je kukavica - da, kukavica!
- I ja tako mislim - reče Grušnicki. - On voli sve svesti na šalu. Jednom sam mu toliko toga rekao da bi me drugi na mestu sasekao, ali Pečorin je sve okrenuo na šaljivu stranu. Ja ga dakako nisam pozvao na dvoboj, jer to je bila njegova stvar; a nisam se hteo ni mešati s njim...
- Grušnicki je zato na njega ljut, što mu je oteo kneginjicu - reče neko.
- Eto šta su izmislili! Ja sam zaista malko obilazio oko kneginjice, ali sam se odmah okanio, jer se neću ženiti, a moja mi načela ne dopuštaju da kompromitujem  devojku.
- Da, verujte mi, on je najveća kukavica, naime Pečorin, a ne Grušnicki. - Grušnicki je junačina, a osim toga mi je iskren prijatelj! - reče opet dragunski kapetan. - Gospodo! Zar ga ovde niko ne brani? Niko? Tim bolje! Hoćemo li iskušati njegovo junaštvo? To će biti za vas zabavno...
- Hoćemo - ali kako?
- Evo slušajte. Grušnicki se najviše ljuti na njega - njemu prva uloga! Uhvatiće se za bilo kakvu glupost, pa će Pečorina pozvati na dvoboj... Počekajte; u tom grmu leži zec... Pozvaće ga na dvoboj, dobro! Sve to - poziv, pripreme, uslovi - biće što svečanije i strašnije - to je moja briga! Ja ću biti tvoj sekundant, jadni moj prijatelju! Dobro! Ali evo u čemu je majstorija: u pištolje nećemo staviti zrna. Ja vam jamčim da će Pečorin strepiti - postaviću ih na šest koraka, trista mu! Pristajete li, gospodo?
- Sjajno smišljeno!... Pristajemo!... Zašto ne? - orilo se sa svih strana.
- A ti, Grušnicki?
      Ja sam teskobno čekao što će Grušnicki odgovoriti; hladna je zloba sa mnom ovladala kad sam pomislio kako sam mogao biti na porugu tim glupanima da nije bilo sretnog slučaja. Da Grušnicki nije pristao bio bih mu se bacio oko vrata. Ali on je neko vreme ćutao, a onda ustao sa svog mesta, pružio ruku kapetanu i rekao vrlo svečano: "Dobro, pristajem!"
        Teško je opisati kako je bilo zaneseno čitavo časno društvo.
Vratio sam se kući, a dušu su mi obuzimala dva različita osećaja. Prvi je bio tuga. Zašto me svi mrze, mislio sam. Zašto? Jesam li ja ikoga uvredio? Nisam. Zar sam ja jedan od onih ljudi koji ti postaju mrski čim ih ugledaš? Osećao sam kako mi je otrovna zloba malo pomalo napunila dušu. Čuvajte se, gospodine Grušnicki! - govorio sam, šetajući amo tamo po sobi - sa mnom nema šale. Skupo biste mogli platiti tu pohvalu svojih glupih drugova. Nisam ja vaša igračka!
      Celu noć nisam spavao. Kad sam ustao, bio sam žut kao naranča. Ujutro sretoh kneginjicu kraj bunara.
- Zar ste bolesni? - reče ona, pogledavši me pozorno.
- Noćas nisam spavao.
- Ni ja... Okrivila sam vas... možda bez razloga? - Ali ispovedite se, ja vam mogu sve oprostiti... - Zar sve?
- Sve... samo govorite istinu... samo brzo...
       Vidite, ja sam mnogo razmišljala, nastojeći da objasnim i opravdam vaše vladanje. Možda se bojite zapreka sa strane moga roda... to nije ništa - kad oni doznaju... (glas joj je zadrhtao) ja ću ih namoliti. Ili vaš položaj... ali znajte da ja mogu sve žrtvovati za onoga koga ljubim... Dajte, odgovorite brzo - smilujte se... vi me ne prezirete - zar ne?
        Ona me uhvati za ruku.
Kneginja je išla pred nama s Vjerinim mužem i nije ništa videla, ali su nas mogli videti bolesnici koji su šetali, najradoznaliji spletkari od svih radoznalih, i ja brzo iz njene ruke izvučem svoju ruku, koju je ona strasno držala.
- Reći ću vam svu istinu - odgovorih kneginjici. - Neću se opravdavati, neću objašnjavati svoj postupak. - Ja vas ne ljubim.
        Njene usne malo problediše.
- Ostavite me - reče tiho, da se jedva čulo. Ja slegnem ramenima, okrenuh se i odoh.


25. juni


        Ponekad prezirem sam sebe... Ne prezirem li zato i druge?... Postao sam nesposoban za plemenite nagone; bojim se da ne budem sam sebi smešan. Drugi bi na mom mestu pružio kneginjici son coeur et sa fortune, ali nada mnom ima reč ženidba - neku čarobnu moć. Ljubio ja ženu ma kako strasno - ako mi ona samo natukne da je moram uzeti za ženu - ode ljubav! Srce mi se pretvara u kamen i više ga ništa neće nanovo zagrejati. Spreman sam na svaku žrtvu osim ove... staviću dvadeset puta na kocku svoj život, čak i svoju čast... ali slobode svoje neću prodati. Zašto mi je tako mila? Šta je za mene u njoj? Kuda se ja spremam? Štoa očekujem od budućnosti?... Zaista, baš ništa. To je kao neki prirođeni strah, neka neshvatljiva slutnja... Ima ljudi koji se strašno boje pauka, žohara, miševa... Da kažem pravo? Dok sam još bio dete, gatala je o meni neka starica mojoj majci. Prorekla mi je smrt od zle žene. To me je onda duboko dirnulo, u duši mi se rodila neodoljiva odvratnost prema ženidbi... Ali nešto mi govori da će se njeno proroštvo ispuniti; no ja ću barem nastojati da se to dogodi što kasnije.


26. juni

       Jučer je došao ovamo čarobnjak Apfelbaum. Na vratima restauracije pojavio se dugačak plakat, koji je javljao vrlo poštovanim opštinarima da će gore spomenuti divni čarobnjak, akrobata, khemičar i optičar imati čast na današnji dan u osam sati naveče dati sjajnu predstavu u dvorani plemićkoga kazina (inače - u restauraciji); ulaznice po dva rublja i po.
        Svi se spremaju poći gledati-divnog čarobnjaka; čak je i kneginja Ligovska uzela ulaznicu, iako joj je kći bolesna.
      Posle ručka prolazio sam pokraj Vjerinih prozora; ona je sedela na balkonu sama. Pred noge mi padne pismo:
"Večeras u devet sati dođi k meni velikim stepenicama; muž mi je otišao u Pjatigorsk i vratiće se tek sutra ujutro. Mojih slugu i sobarica neće biti kod kuće; svima sam dala ulaznice, pa i kneginjinim slugama. - Čekam te; dođi svakako."
Aha! pomislim - napokon je ipak izašlo na moju.
       U osam sati pođoh gledati čarobnjaka. Publika se skupila oko devet sati i prikazivanje je počelo. U poslednjim redovima stolica video sam Vjerine i kneginjine lakaje i sobarice. Bili su tamo svi do jednoga. Grušnicki je sedeo u prvom redu s lornjonom. Čarobnjak se svaki put obraćao  njemu, kad god bi mu trebao džepni rubac, sat, prsten i drugo.
       Grušnicki me već neko vreme ne pozdravlja, a večeras me je dva put dosta drsko pogledao. Sve će mu se to računati, kad dođe dan obračuna. Bilo je blizu deset sati kad sam ustao i izišao.
       U dvorištu je bilo tamno, nisi vidieo ni prsta pred nosom.
         Teški, hladni oblaci ležali su na vrhuncima okolnih brda; samo kadikad zašumio bi slab vetrić u vrhovima jablanova oko restauracije. Kod prozora se skupilo mnogo sveta. Ja siđem nizbrdo i ubrzam korak. Najednom mi se učini kao da neko ide za mnom. Stanem i obazrem se. U tami se nije ništa moglo razabrati, no ipak iz opreznosti obiđem oko kuće kao da se šećem. Kad sam prolazio kraj kneginjinih prozora, začujem opet korake iza sebe; čovek, ogrnut kabanicom, protrča pokraj mene. To me je uznemirilo, no ipak se došuljam do ulaza i potrčim uz tamne stepenice. Vrata se otvoriše, a maljušna me ručica uhvati za ruku...
- Nije te niko video? - prošapta Vjera, privivši se k meni. - Niko.
- Veruješ li sada da te ljubim? O! dugo sam oklevala, dugo sam se mučila... ali ti radiš iz mene sve što hoćeš.
        Srce joj je snažno udaralo, ruke su joj bile hladne kao led. Započeše se ljubomorni prekori i tužbe; zahtevala je od mene da joj kažem svu istinu, i govorila da će pokorno podneti moju promenu, jer joj je jedino do moje sreće. Nisam tome posve verovao, ali sam je umirio zakletvama, obećanjima i koječim drugim.
- Ti se dakle nećeš ženiti s Mary? Ne ljubiš je?... A ona misli... znaš, ona je do ludila zaljubljena u tebe, jadnica...




Нема коментара:

Постави коментар