4. Priča o zmajevima
U rano jutro kroz prozor su doprle zrake sunca i griejale mu lice. Eragon protrlja oči i sede na rub kreveta. Pod golim stopalima oseti hladan pod od borovine pa ispruži umorne noge, počeša se po leđima i zevnu. Pokraj kreveta su stajale police s predmetima što ih je skupio. Bilo je tu nepravilnih komada drva, čudnih komadića školjki, razbijena kamenja koje je iznutra svetlilo te dugih vlati suve trave svezanih u čvorove. Omiljeni mu je predmet bio koren, tako grbav da ga je mogao neprestano promatrati. Ostatak je sobe bio prazan, osim jednog stolića za umivanje i noćnog ormarića.
Navukao je čizme i zurio u pod, razmišljajući. Bio je to poseban dan. Otprilike u to doba dana, pe šesnaest godina, njegova je majka Selena došla kući u Karvahal, sama i trudna. Otišla je šest godina pre toga i živela u gradovima. Vratila se odevena u skupu odeću, s kosom zamotanom u mrežu bisera. Potražila je brata Geru i zamolila ga da je primi dok ne rodi. Za pet je meseci rodila sina. Svi su bili šokirani kad je u suzama preklinjala Geru i Marijanu da ga odgoje. Kad su je upitali zašto, samo je plakala i rekla: »Moram«. Tako ih je očajnički preklinjala da su na kraju ipak pristali. Dala mu je ime Eragon, sutradan otišla i više se nikada nije vratila. Eragon se još uvek sećao kako se osećao kad mu je Marijana, pre svoje smrti, ispričala tu priču. Spoznaja da mu Gero i Marijana nisu pravi roditelji vrlo ga je uznemirila. Ono što je do tada bilo neupitno, odjednom je postalo upitno. S vremenom je naučio s time živeti, no uvek ga je mučila sumnja da možda nije bio dovoljno dobar za svoju majku. Siguran sam da je postojao dobar razlog za ono što je učinila. Kad bih samo znao koji, razmišljao je.
Još ga je nešto mučilo. Ko mu je otac? Selena to nije nikome rekla i ko god da je bio, nije ga nikada došao potražiti. Voleo bi znati ko je taj čovek, ako ništa drugo da barem od njega dobije prezime. Bilo bi liepo saznati svoje poreklo.
Uzdahnuo je i otišao do drvenog umivaonika. Dok se umivao, drhtao je od hladne vode što mu je curila niz vrat. Osvežen, uzeo je kamen ispod kreveta i stavio ga na policu. Jutarnje ga je sunce milovalo svojim toplim zrakama što su padale na zid. Još je jednom dodirnuo kamen, a onda odjurio u kuhinju, željan videti svoje ukućane. Gero i Roran već su bili u kuhinji i jeli piletinu. Kad ih je Eragon pozdravio, Roran se nasmešio i ustao.
Roran je bio dve godine stariji od Eragona, mišićav, jak i oprezan pri kretanju. Ne bi bili sličniji ni da su bili prava braća. Roran se smešio. »Drago mi je da si se vratio. Kako je bilo na putu?
»Teško«, odgovori Eragon i doda: »Je li ti ujak rekao što se dogodilo?« Zatim uze komad piletine i halapljivo ga pojede.
»Nije«, reče Roran i Eragon mu sve brzo ispriča. Na Roranovo inzsistiranje on ostavi jelo kako bi mu pokazao kamen. Kamen je izazvao zadovoljavajuću količinu divljenja, no Roran ga ubrzo nervozno upita: »Jesi li uspeo razgovarati s Katarinom?«
»Nisam. Nije bilo prilike pose svađe sa Slounom, ali će te ona očekivati kada dođu trgovci. Rekao sam Horstu. On će joj preneti poruku.«
»Rekao si Horstu?«, zaprepašteno ga upita Roran i doda: »To je bila tajna. Da sam hteo da svi saznaju, zapalio bih kres i odaslao dimne signale. Ako Sloun sazna, neće mi dopustiti da je vidim.«
»Horst će čuvati tajnu«, uveravao ga je Eragon. »Neće dopustiti da Sloun ikoga napadne, posebno ne tebe.« Činilo se da Roran u to ne veruje, no nije se više prepirao. Vratili su se stolu i jeli u društvu ćutljivoga Gere. Kad su pojeli i zadnje zalogaje, sva trojica krenuše raditi u polje.
Iako je bilo sunčano, sunce je bilo bledo i slabo ih je grejalo. Ostatak ječma spremili su u štalu, a onda su pobrali tikve, korabu, cveklu, grašak, repu i grah, te sve to spremili u podrum. Posle dugih sati rada, protegnuli su ukočene mišiće, sretni što je berba završila.
Sledeće su dane proveli pripremajući zimnicu. Kiselili su, usoljavali, ljuštili. Devet dana posle Eragonova povratka, s planina se spustila snažna susnežica i prekrila dolinu. Sneg je padao u velikim pahuljama, prekrivajući sve belim pokrivačem. Usudili su se izlaziti samo po drva i nahraniti životinje, od straha da se ne izgube u vejavici i bezličnoj okolini . Vreme su provodili skupljeni oko peći, dok su jaki naleti vetra udarali u teške kapke na prozorima. Posle nekoliko dana vejavica je napokon prestala. Za sobom je ostavila čudan svet mekanih belih nanosa.
»Bojim se da trgovci neće doći ove godine, kad su uslovi ovako loši«, rekao je Gero. »Već kasne. Daćemo im priliku i još pričekati s odlaskom u Karvahal. No, ako se ubrzo ne pojave, moraćemo kupiti u selu što budemo mogli naći.« Izgledao je malodušno.
Bili su sve nestrpljiviji kako su dani prolazili, a od trgovaca ni traga ni glasa. Retko su razgovarali i nad kućom se nadvila zebnja. Osmoga je jutra Roran otišao do ceste i potvrdio da trgovci još nisu prošli. Dan su proveli spremajući se na put u Karvahal, žalosno odvajajući ono što mogu prodati. Te je večeri Eragon, iz očaja, ponovno pregledao cestu. Otkrio je duboke prtine u snegu, s brojnim otiscima kopita. Ushićeno je dotrčao kući. Tako je urlao od radosti da su svi živnuli.
Kad je svanulo utovarili su na kola viškove svoje letine. Svoju godišnju ušteđevinu Gero je stavio u kožnu torbicu i brižljivo je privezao o pojas, Eragon je zamotani kamen stavio među vreće žita da se ne otkotrlja kad kola nalete na izbočinu.
Poslije brzog doručka upregnuli su konje i raščistili sneg s puta do ceste. Kočije trgovaca već su prokrčile nanose, što im je ubrzalo putovanje. Oko podne su ugledali Karvahal.
Danju je to bilo malo obično selo, puno vike i smeha. Trgovci su se utaborili na praznoj poljani na rubu sela. Skupine kočija, šatora i vatre bile su nasumce razbacane, kao šarene mrlje na belome snegu. Četiri šatora trubadura bila su slikovito ukrašena. Od logora do sela protezala se reka ljudi.
Mnoštvo je zamorilo oko svetlih šatora i štandova, zakrčujući glavnu ulicu. Konji su njištali zbog buke. Sneg je bio ugažen pa muje površina bila glatka i svetlucava. Mestimično se otopio od kresova. Bogati miris pečenih kestena mešao se s ostalim mirisima.Gero je ostavio kola i privezao konje, a onda je iz kesice izvadio nekoliko kovanica. »Počastite se. Rorane, radi što hoćeš, samo budi kod Horsta u vreme večere. Eragone, uzmi taj kamen i pođi sa mnom«. Eragon se nasmeši Roranu i stavi novac u džep, već planirajući kako će ga potrošiti.
Roran je odmah otišao, odlučna izraza lica. Gero je odveo Eragona u vrevu, probijajući se kroz gomilu. Žene su kupovale platno, dok su im muževi u blizini proučavali nove zasune, kuke i alate. Deca su trčala cestom gore-dole i vrištala od uzbuđenja. Ovde su bili izloženi noževi, onde začini, a sjajni su lonci bili poredani odmah do kožne konjske opreme.
Eragon je radoznalo promatrao trgovce. Činilo se da su manje imućni nego lani. Deca su im izgledala uplašeno i zabrinuto, a odeća im je bila zakrpana. Muškarci su bili mršavi i svoje su mačeve i bodeže nosili znatno veštije. I žene su o pojasima nosile kratke bodeže.
Šta li im se dogodilo da su postali ovakvi? I zašto su toliko kasnili, pitao se Eragon. Sećao se da su uvek bili dobro raspoloženi, no ovoga puta toga nije bilo. Gero se probijao niz ulicu, tražeći Merloka, trgovca koji je prodavao svakakve drangulije i nakit. Našli su ga iza jednog štanda kako skupini žena pokazuje broševe. Nakon svakoga broša koji bi im pokazao čuli su se uzvici divljenja. Eragon je zaključio da će se nemali broj novčanika ubrzo isprazniti. Kad god bi koja žena uputila kompliment njegovim artiklima, Merlok je izgledao kao da cveta i raste. Imao je šiljastu bradu, držao se opušteno i izgledao je kao da na celi svet gleda pomalo prezirno.
Zbog uzbuđene skupine žena, Gero i Eragon nisu se mogli približiti Merloku pa su seli na stepenicu i čekali. Čim je Merlok bios lobodan, pojurili su mu.
»A šta biste vi, gospodo, pogledali?«, upita ih Merlok. »Neki talisman ili dranguliju za kakvu damu?« Odmotao je smotuljak i izvadio fino izrezbarenu srebrnu ružu, savršeno izrađenu. Sjajni je metal privukao Eragonovu pažnju i s divljenjem ga je posmatrao. Trgovac je dodao: »Ne stoji ni tri novčića, iako ga je izradio poznati majstor iz Belatone«.
Gero tihim glasom reče: »Ne želimo kupiti, nego prodati«. Merlok odmah pokri ružu i sa zanimanjem ih pogleda.
»Razumem. Ako to išta vredi, možda biste ga zamenili za jedan ili dva od ovih prekrasnih komada.« Na trenutak je zastao, dok su Eragon i njegov ujak nelagodno stajali, a onda je dodao: »Doneli ste predmet?«
»Imamo ga, no radije bismo ga pokazali na nekom drugom mestu«, odlučnim je glasom rekao Gero.
Merlok je podignuo obrvu, ali je s lakoćom rekao: »U tom slučaju, dopustite da vas pozovem u svoj šator«. Skupio je svoje proizvode, lagano ih spustio u sanduk okovan gvođžem i zaključao ga. Onda ih je poveo uz ulicu do improvizovanog šatora. Vijugali su između jer je njegov šator bio malo dalje od šatora ostalih trgovaca. Pri vrhu je bio grimizan, pri dnu crn, a u sredini su bila tri preklapajuća trouglara zličitih boja. Merlok je odvezao ulaz i zabacio preklop na jednu stranu.
U šatoru je bilo sitnih drangulija i čudnih komada nameštaja, poput okruglog kreveta i tri stolca isklesanih od tri debla. Na belom je jastuku ležao krivudav bodež s rubinom na dršku. Merlok je zatvorio preklop i okrenuo se prema njima. »Izvolite sesti.« Kad su seli, rekao je: »A sada mi pokažite zašto se sastajemo nasamo«. Eragon je odmotao kamen i stavio ga između Merloka i ujaka. Merloku zasjaše oči, hede ga uzeti, a onda se zaustavi i upita:
»Mogu li?« Gero mu pokazao da može i on ga uze. Zatim ga stavi u krilo, ispruži ruku sa strane i uze jednu usku kutiju. Kad ju je otvorio ugledali su veliku bakrenu vagu. Merlok ju je izvadio, stavio je na zemlju i izmerio kamen. Zatim je pomno, pod zlatarskim povećalom, proučio površinu kamena, lagano ga kucnuo drvenim batićem i zarezao ga malim, šiljastim, čistim kamenom. Izmerio mu je dužinu i promer te brojke zapisao na pločicu. Malo je razmišljao nad tim brojkama i rekao:
»Znate li koliko vredi?«
»Ne znamo«, priznao je Gero. Obraz mu je zatitrao i nelagodno se promeškoljio na sedalu. Merlok se namrštio. »Nažalost, ne znam ni ja. No, mogu vam reći ovo: bele su žilice od istog materijala kao i plavo oko njih, samo što su različite boje. No, kakav bi to materijal mogao biti, nemam pojma. Tvrđe je od svakoga kamena koji sam video, čak od dijamanta. Ko god ga je napravio ili je to učinio s pomoću alata kakve nisam nikada video ili pomoću magije. Osim toga, šupalj je.«
»Šta?«, uzviknu Gero.
Merlokov je glas postao nekako uznemiren. »Jesi li ikada čuo da kamen ima ovakav zvuk?« Uzeo je bodež s jastuka i ravnim delom oštrice kucnuo po kamenu. Vazduh je proparao čist zvuk, koji jel agano nestajao. Eragon se uznemirio, od straha da je Merlok oštetio kamen. Merlok okrenu kamen prema njima i reče. »Vidite da nema nikakvih ogrebotina ni oštećenja na mestu gde sam ga udario bodežom. Sumnjam da bih mogao učiniti išta što bi oštetilo ovaj kamen i kad bih ga udario čekićem.«
Gero je prekrstio ruke, razočarana izraza lica. Zavladao je muk. Eragon je bio zbunjen. Znao sam da se kamen pojavio na Hrptu delovanjem magije, no da je napravljen s pomoću magije? Radi čega i zašto? »A koliko vredi?«, promrmljao je.
»To vam ne mogu reći«, rekao je Merlok teškim glasom i dodao:
»Siguran sam da ima ljudi koji bi ga skupo platiti, no takvih nema u Karvahalu. Moraćete otići u južne gradove i onde pronaći kupca. Ovo je većini ljudi predmet znatiželje, a ne nešto na što bi potrošili novac kad su im potrebne praktične stvari.«
Gero je buljio u strop šatora, poput kockara koji procenjuje svoje izglede. »Hoćeš li ga kupiti?«
Trgovac je odmah odgovorio: »Nije vredan rizika. Možda mogu naći bogata kupca na proletnim putovanjima, no ne mogu biti siguran. Čak i da ga nađem, ne bih vam platio do povratka iduće godine. Ne, moraćete naći nekoga drugoga i prodati mu ga. No, želeo bih znati... Zašto ste želeli sa mnom razgovarati nasamo?«
Eragon je spremio kamen, a onda odgovorio: »Zato što«, pogledao ga je, pitajući se hoće li eksplodirati kao Sloun, »sam ga našao na Hrptu, a ovdašnjim se ljudima to ne sviđa.«
Merlok ga začuđeno pogleda. »Znaš li zašto ja i drugi trgovci kasnimo ove godine?«
Eragon odmahnu glavom.
»Na putu nas je pratila nesreća. Čini se da u Alageziji vlada rasulo.Nismo mogli izbeći bolestima, napadima i najgorim nedaćama. Kako su se napadi Vardena pojačali, Galbatoriks je prisilio gradove da na granice šalju više vojnika, ljudi potrebnih za borbu s Urgalima. Te se nemani spuštaju na jug, prema pustinji Hadarak. Niko ne zna zašto i to nas se ne bi ticalo, ali prolaze preko nastanjenih područja. Viđali su ih po cestama i blizu gradova. Najgore su pričeo Seni, iako nisu potvrđene. Retki ljudi prežive takve susrete.«
»Kako to da mi nismo čuli za to?«, uzviknu Eragon.
»Zato«, smrknuto je odgovorio Merlok, »što je to počelo tek pre nekoliko meseci. Cela su se sela morala iseliti jer su im Urgali uništili polja i postoji opasnost od gladi.«
" Besmislica«, srdito promrmlja Gero i nastavi: »Mi nismo videli nikakve Urgale. Jedinom gde ovde postoje rogovi koji vise u Mornovoj pivnici.«
Merlok je podignuo obrvu. »Možda je tako, no ovo je malo selo, zaklonjeno planinama. Nije čudo da vas nisu opazili. Međutim, ne mislim da će to potrajati. Ovo sam spomenuo samo zato što se i ovde događaju čudne stvari budući da ste našli kamen na Hrptu.«S tom zabrinjavajućom izjavom, oprostio se od njih, uz lagan naklon i blag osmeh.
Gero je krenuo natrag prema Karvahalu, a Eragona je išao za njim.
»Šta misliš?«, upitao je Eragon.
»Prikupiću još informacija pre nego donesem zaključak. Odnesi kamen u kola, a onda radi šta te volja. Naći ćemo se za večeru kod Horsta.«
Eragon se provukao kroz gomilu i veselo potrčao prema kolima.Ujak će satima kupovati i prodavati, a on će za to vreme potpuno uživati. Sakrio je kamen pod vreće, a onda dugim, ponosnim korakom krenuo u grad.
Hodao je od štanda do štanda, procenjujući stvari okom kupca, uprkos tome što je imao skroman broj kovanica. Kad je razgovarao s trgovcima, potvrđivali su mu ono što je Merlok rekao o nestabilnosti u Alageziji. Svi su ponavljali isto: »Napustila nas je prošlogodišnja bezbrižnost, pojavile su se nove opasnosti i više ništa nije sigurno«.
Kasnije toga dana kupio je tri štapića od ječmenog slada i malu, vrelu pitu od višanja. Topla mu je hrana godila posle toliko sati stajanja na snegu. Želeo je još, ali je sa žaljenjem morao oblizati lepljivi sirup s prstiju. Zatim je seo na rub trema i počeo grickati štapić. U blizini su se hrvala dvojica dečaka iz Karvahala, no nije imao želje pridružiti im se.
Kako je dan odmicao, trgovci su pošli trgovati po kućama. Eragon je nestrpljivo čekao veče, kada će doći trubaduri sa svojim pričama i trikovima. Obožavao je slušati priče o magiji, bogovima i, ako su imali veliku sreću, o jahačima zmajeva. Karvahal je imao vlastitog pripoedača, Broma, Eragonova prijatelja, no njegove su priče s vremenom zastarile, dok su trubaduri uvek imali novih priča, je je napeto slušao.
Eragon je upravo otkinuo ledenu sigu s krova trema kad je ublizini ugledao Slouna. Sloun njega nije video pa je Eragon spustio glavu i jurnuo iza ugla prema Mornovoj pivnici.
U pivnici je bilo vruće, a vazduh pun masnog dima od pucketajućih lojanica. Sjajni crni urgalski rogovi, onako povijeni, dužine njegovei spružene ruke, visili su iznad vrata. Pult je bio dug i nizak, s hrpom dasaka od bačava na jednom kraju, po kojima su gosti rezbarili. Morn je radio za pultom, rukava zavrnutih do lakata. Donja mu je polovina lica bila kratka i zgnječena, kao da je stavio bradu na žrvanj. Mnoštvo je ljudi sedelo oko masivnih hrastovih stolova i slušalo dvojicu trgovaca koji su ranije završili s poslom i došli napivo.
Morn podignu pogled s vrča koji je prao i reče: »Eragone! Drago mije što te vidim. Gde ti je ujak?«
»Kupuje«, odgovori Eragon, sležući ramenima, i doda: »To će malo potrajati.«
»A Roran, je li on ovde?«, upita Morn, brišući krpom drugi vrč.
»Jest, ove godine nije bilo bolesnih životinja da ga zadrže kod kuće.«
»Dobro, dobro.«
Eragon je pokazao rukom dvojicu trgovaca. »Ko su oni?«
»Kupci žita. Kupili su svačije seme po smešno niskim cenama, a sada pričaju urnebesne priče i misle da ćemo im poverovati«.
Eragon je shvatio zašto je Morn tako uzrujan. Ljudima je taj novac potreban. Bez njega ne mogu preživeti.
»Kakve priče?«
Morn je s prezirom odgovorio: »Kažu da su Vardeni sklopili savez s Urgalima i da gomilaju vojsku kako bi nas napali. Navodno smo samo milošću našega kralja tako dugo bili zaštićeni, kao da bi Galbatoriksa bilo briga kad bi nas i spalili do temelja. Hajde poslušaj šta pričaju. Imam previše posla da bih prepričavao njihove laži.«
Debelo telo prvoga trgovca jedva je stalo u jedan stolac, koji je škripom prosvedovao pri i najmanjem pokretu njegova tela. Licemu je bilo bez i jedne dlake, zdepaste ruke glatke kao u malog deteta, a naprćene usne razdražljivo povijene dok je pijuckao vino iz vrča. Drugi je bio rumen u licu. Koža oko vilice bila mu je suva i debela, puna naslaga sala, kao kad se hladan maslac užeže. U usporedbi s vratom i podbratkom, ostatak mu je tela bio neprirodno tanak.
Prvi je trgovac uzaludno pokušavao ugurati svoje pozamašne obline u stolac. Rekao je: »Ne, ne, ne razumete. Samo zahvaljujući kraljevim neprestanim naporima u vašu korist možete se sada s nama u miru prepirati. Kad bi on, uprkos svoj svojoj mudrosti, tu pomoć uskratio, jao vama!«
Netko je poviknuo: »Tako je, a sad ćete nam sigurno reći kako jahači opet postoje i kako je svaki od vas ubio stotinu vilenjaka. Mislite li da smo mi deca i da ćemo poverovati u vaše priče? Umemo se mi za sebe brinuti.« Nato se svi glasno nasmiejaše.
Kad je trgovac počeo na to odgovarati, mršavi ga je suputnik prekinuo odmahnuvši rukom. Na prstima mu je zasjalo kričavo prstenje. »Niste razumeli. Znamo mi da Carstvo ne može brinuti za svakoga od nas pojedinačno, što biste vi želeli, no može sprečiti da Urgali i druge nemani pregaze ovo...«, tražeći pravi izraz, rekao je: »mesto.«
Trgovac je nastavio: »Vi se ljutite na Carstvo što se prema ljudima odnosi nepošteno i to je opravdano, no vlast ne može svakome udovoljiti. Neizbežno dolazi do razmirica i sukoba. No, većina se od nas nema na šta žaliti. Svaka zemlja ima neku malu skupinu nezadovoljnika koji nisu zadovoljni ravnotežom moći.«
»Jest«, poviknu jedna žena, »ako su za tebe Vardeni mala skupina !«
Debeli je čovek uzdahnuo. »Već smo vam objasnili da Vardeni nemaju nikakva interesa vama pomagati. To je samo licemerje koje podupiru izdajice u pokušaju da unesu nemir u Carstvo i da nas uvere kako se prava opasnost nalazi unutar naših granica, a ne izvan njih. Oni samo žele svrgnuti kralja i prisvojiti našu zemlju. Posvuda imaju špijune, jer se pripremaju na invaziju. Nikada neznate ko za njih radi.«
Eragon se nije s time slagao, no reči su trgovaca tekle glatko i ljudi su kimali glavom. Zakoračio je napred i rekao: »Kako vi to znate?Ja mogu reći da su oblaci zeleni, ali to ne znači da je to istina. Dokažite nam da ne lažete.« Trgovci su zurili u njega, dok su seljani o čekali odgovor.
Prvi je progovorio mršavi trgovac. Izbegavao je Eragonov pogled.»Zar vi decu ne učite poštovanju? Ili dopuštate da dečaci prkose muškarcima kad god žele?«
Posmatrači su se meškoljili i zurili u Eragona. Zatim jedan čovek reče: »Odgovorite na pitanje.«
»To je samo pitanje zdrava razuma«, rekao je debeli trgovac, s grašcima znoja ispod nosa. Njegov je odgovor ozlojedio seljane pa je rasprava završila.
Eragon se vratio do pulta, s gorkim okusom u ustima. Nikada pre nije sreo nikoga ko je bio za Carstvo, a protiv neprijatelja Carstva. U Karvahalu je vladala duboko ukorenjena mržnja prema Carstvu, gotovo nasledna po prirodi. Carstvo im nije nikada pomagalo za vreme teških godina, kada su gotovo skapali od gladi, ali su njegovi skupljači poreza svejedno bili bezdušni. Osećao je da se s pravom suprotstavio trgovcima zbog kraljeve milosti, no u pogledu Vardena nije bio siguran.
Vardeni su bili skupina pobunjenika koja je neprestano napadala Carstvo i pljačkala. Niko nije znao ko im je vođa ni ko ih je osnovao u godinama posle Galbatoriksova dolaska na vlast, pre više od stotinu godina. Pridobili su velik broj simpatizera, jer su uspešno izmicali Galbatoriksovim naporima da ih uništi. O njima se nije znalo ništa, osim da će te primiti ako si begunac i ako se moraš skrivati ili ako mrziš Carstvo. Jedini je problem bio kako ih pronaći.
Morn se naslonio na pult i rekao: »Neverovatno, zar ne? Gori su od strvinara kad kruže nad umirućom životinjom. Biće problema ako dugo ostanu.«
»Za nas ili za njih?«
»Njih«, rekao je Morn, dok su ljutiti glasovi ispunjavali pivnicu.
Eragon je otišao kad je izgledalo da će svađa prerasti u tučnjavu.Vrata su se iza njega muklo zalupila, glasovi su iščeznuli. Bilo je kasno popodne i sunce je brzo zalazilo. Kuće su na zemlju bacale duge sene. Dok je hodao niz ulicu, opazio je Rorana i Katarinu kako stoje u sporednoj uličici.
Roran je rekao nešto što Eragon nije uspeo čuti. Katarina je spustila pogled prema rukama i tihim glasom odgovorila, podignula se na oljubila ga, a onda odjurila. Eragon se dovukao do Rorana i počeo ga zadirkivati: »Zabavljaš se?« Roran je nešto neodređeno promrmljao i krenuo.
»Jesi li čuo vesti od trgovaca?«, upita Eragon, sledeći ga. Većina je seljana bila u kućama i razgovarala s trgovcima ili čekala da se smrači kako bi trubaduri počeli s predstavom. »Jesam«. Roran je izgledao rastreseno. »Šta misliš o Slounu?« »Jasno sam pokazao što mislim o njemu.«
»Biće krvi među nama kad sazna za Katarinu i mene«, izjavio je Roran. Jedna je pahuljica sletela ne Eragonov nos pa je podignuo glavu. Nebo je postalo sivo. Nije mogao smisliti ništa prikladno što bi rekao Roranu. Roran je imao pravo. Potapšao je rođaka po ramenu i krenuli su sporednim putem.
Večera je kod Horsta bila obilna. Gostionica je bila puna razgovora i smeha. Slatki likeri i teško pivo ispijani su u velikim količinama pa je atmosfera postajala sve bučnija. Kad su ispraznili tanjire, Horstovi su gosti napustili prostoriju i pošli prema polju gde su se utaborili trgovci. U zemlju oko velike čistine bili su zabijeni stubovi, sa svećama na vrhovima. U pozadini su plamteli kresovi i oslikavali zemlju treptavim senama. Seljani su se polako okupljali oko kruga i radoznalo čekali na hladnoći. Trubaduri su nahrupili iz svojih šatora, u odeći punoj resica, a za njima stariji i otmeniji zabavljači. Zabavljači su svirali i pripovedali, dok su njihovi mlađi kolege glumili prizore iz priča. Prve su predstave bile čista zabava: proste i pune šala, burleskne, sa smiješnim likovima. No kasnije, dok je plamen u rupama sveća pucketao i kad su se svi zgusnuli u krug, pojavio se stari pripovjedač Brom. Na grudi mu je valovito padala raščupana seda brada, a oko pognutih ramena bila mu je omotana duga crna pelerina i zaklanjala mu telo. Raskrilio je ruke, raširio prste poput pandža, te ovako pripovedao:
»Vreme se ne može zaustaviti. Godine prolaze želeli mi to ili ne. No možemo se sećati. Ono što je prošlo, može živeti u pamćenju. Ovo što ćete čuti jest nesavršeno i iscepkano, no čuvajte to, jer bez vas neće postojati. Prenosim vam zaboravljenu predaju, dugo skrivanu u snenoj izmaglici prošlosti.«
Prodornim je očima ispitivao njihova znatiželjna lica. Na kraju je pogled zaustavio na Eragonu.»Pre nego su se rodili očevi vaših jedova, i još ranije, prije rođenja njihovih otaca, osnovan jer red jahača zmajeva. Zadaća im je bila štititi i čuvati ljude, u čemu su hiljadama godina uspevali. U junaštvu i borbi niko im nije bio ravan, jer je svaki od njih bio snažan za desetoricu. Bili su besmrtni i samo su ih mač i otrov mogli usmrtiti. Svoju su snagu usmeravali samo za dobro i pod njihovim su vođstvom od kamena živca izgrađeni veliki gradovi i utvrde. Dok su oni održavali mir, zemlja je cvetala. Bilo je to zlatno doba. Vilenjaci su nam bili saveznici, a patuljci prijatelji. Bogatstva su se slevala u naše gradove i ljudi su napredovali. Ali, jao! To nije moglo trajati večno.«
Brom je spustio pogled, bez reči. Glas mu je drhtao od beskrajne tuge.
»Nikakav ih neprijatelj nije bio kadar uništiti, ali se nisu mogli očuvati od samih sebe. I, na vrhuncu njihove moći, rodi se dečak po imenu Galbatoriks, u pokrajini Inzibet, koja danas više ne postoji. U desetoj godini života kad su ga, kao što je bio običaj, testirali, utvrdiše da poseduje veliku moć i oberučke ga prihvatiše kao jednoga od svojih.
Prošao je obuku i sve ih nadmašio umećem. Obdaren oštroumnošću i snažnim telom, ubrzo se uzdigao među jahače. Neki su njegovo naglo napredovanje smatrali opasnim i na to upozoravali, no jahači su postali oholi i nisu se obazirali na ta upozorenja. I jao, toga se dana zače tuga.
I dogodi se da Galbatoriks, posle obuke, krene na vratolomno putovanje s dvojicom prijatelja. Leteli su daleko prema severu, dani noć, i prešli na ostatak urgalskoga područja, naivno verujući da će ih štititi njihova moć. Onde ih, u snu, na debelu ledu, zateče neprijateljska zaseda i pobi njegove prijatelje i sve njihove zmajeve. Galbatoriks se, iako teško ranjen, probio kroz obruč napadača. Nažalost, jedna je strela probola srce njegova zmaja. Zmaj mu je uginuo na rukama. Tu je posijano seme tuge.«
Pripovedač je sklopio ruke i polagano gledao uokolo. Na licu sumu treperile sene. Nastavak priče odjekivao je kao jecajuće zvono.
»Sam, ranjiv bez zmaja i izbezumljen tragičnim gubitkom, Galbatoriks je besciljno lutao tom pustom zemljom i zazivao smrt, ali smrt nije stizala. Bez straha je nasrtao na sve živo. Urgali i druga čudovišta bežali su od te opsednute spodobe. Tada Galbatoriks shvati da mu jahači mogu dati drugog zmaja. Ponesen tom mišlju, on pešice krenu na mukotrpan put, natrag u Hrbat. Trebalo mu je više meseci da bi prevalio put koji je nekada bez napora preletao na zmaju. Bio je sposoban loviti pomoću magije, no često je išao područjima na koja životinje nisu zalazile. Kad je napokon napustio planinu, bio je na rubu smrti od gladi. Jedan ga je seljak našao iscrpljena u blatu i pozvao jahače.
Onako onesveštena, odneli su ga na posed i izcelili mu rane. Spavao je četiri dana. Kad se probudio, nije još pokazivao nikakve znakove poremećena uma. Kad su ga doveli pred veće sazvano da mu sudi, Galbatoriks je zatražio drugog zmaja. Taj očajnički zahtev otkrio je njegovo ludilo. Veće je to shvatilo. Galbatoriks je, beznadno, kroz ogledalo svojega ludila, stvorio iskrivljenu sliku kako su jahači krivi za smrt njegova zmaja. Svake je noći o tome razmišljao i kovao osvetnički plan.«
Ljudi su ga tako pažljivo slušali da je Brom počeo šaptati.
»Našao je jednog jahača koji se sažalio nad njim i poverovao njegovim lažnim uverenjima. Upornim lukavstvima, primenjujući mračne tajne koje je naučio od Sene, nahuškao je toga jahača protiv starešina. Zajedno su, na prevaru, domamili i ubili jednog starešinu. Nakon što su počinili to podmuklo delo, Galbatoriks se okrenuo protiv svoga saveznika i bez upozorenja ga zaklao. Jahači su ga našli okrvavljenih ruku. Iz usta mu se prolomio strašan vrisak dok je odletio u noć. Kako je u svojemu ludilu bio prepreden, nisu ga mogli pronaći.
Godinama se skrivao po pustinjama poput progonjene zveri, budno motreći moguće progonitelje. Njegovo nedelo nije palo u zaborav, no s vremenom je potraga prestala. Onda je, nekom zlom sudbinom, sreo Morzana, mladoga jahača snažna tela, ali slaba uma. Galbatoriks ga je uverio da ostavi nezaključana vrata grada Ilirije, danas zvanog Uruben. Ušao je kroz ta vrata i ukrao zmajevo mladunče.
Sa svojim se novim učenikom sakrio na začaranu mestu, kamo se jahači nisu usudili prići. Onde je Morzan naučio mračne sile, tajnu i zabranjenu magiju. Kad je obuka završila, a crni zmaj Sruikan potpuno narastao, Galbatoriks se otkrio svetu, zajedno s Morzanom.
Borili su se protiv svakoga jahača na kojega su naišli. Sa svakim ubistvom, snaga im je rasla. Galbatoriksu se pridružilo još dvanaest jahača željnih moći i osvete prema svemu što su oni smatrali lošim. Njih dvanaestorica i Morzan postali su Trinaestorica zakletih. Ostali su ih jahači dočekali nespremni i podlegli su napadu. I vilenjaci su se snažno borili protiv Galbatoriksa, no on ih je svrgnuo i prisilio na beg u tajna skrovišta, odakle se više nikada nisu vratili.
Galbatoriksu i Trinaestorici zakletih bio se kadar oduprieti samo vođa jahača Vrael. Vrlo star i mudar, nastojao je spasiti što je mogao i sprečiti da preostali zmajevi ne padnu u ruke neprijateljima. U poslednjoj bitci, pred ulazom u grad Doru Ariba, Vrael je porazio Galbatoriksa, ali je pri odlučnom udarcu oklevao. Galbatoriks je iskoristio tu priliku i zadao mu snažan udarac mačem sa strane.Vrael je, teško ranjen, pobegao u planinu Utgard, nadajući se da će se onde oporaviti i osnažiti. No, to se nije dogodilo. Galbatoriks ga je našao. Dok su se borili, Galbatoriks ga je udario među noge. Tim je podmuklim udarcem svladao Vraela i mačem oštrim kao munja odrubio mu glavu.
Posle toga, moć mu je navirala kroz vene pa se Galbatoriks proglasio kraljem Alagezije.
I od toga je dana on naš vladar.«
Čim je završio priču, nestao je s trubadurima. Eragonu se učinilo kako je na Bromovu obrazu zasjala suza. Odlazeći, ljudi su tiho zamorili. Gero je Eragonu i Roranu rekao: »Smatrajte se sretnima. Ovu sam priču čuo samo dva put u životu. Kad bi Carstvo znalo da ju je Brom ispričao, ne bi doživeo sledeći mesec.«
4. DAR SUDBINE
Нема коментара:
Постави коментар