01.01.2020.

Mihail Ljermontov, Heroj našeg vremena ( 1 deo)






Heroj našeg vremena" , gospodo moja, zaista je portret, ali ne portret jednog čoveka: to je portret u kome su u potpunosti oličeni svi poroci celog našeg pokolenja. Vi ćete mi opet reći da čovek ne može biti tako rđav, a ja ću vam odgovoriti: ako ste verovali da su postojali svi tragični i romantični zločinci, zašto da ne verujete u stvarnost jednog Pečorina.
M. Ljermontov,



BELA

     Putovao sam poštom iz Tiflisa1. Sav teret mojih taljiga bio je malen kofer, koji je bio do polovine nabijen putnim beleškama o Gruziji. Veći se njihov deo na vašu sreću izgubio, a kofer je s ostalim stvarima na moju sreću ostao čitav.
    Već se sunce stalo sakrivati iza snežnog gorskog bila, kad sam unišao u Kojšaursku dolinu. Osetski 2 je kočijaš neumorno terao konje, da se uzmogne za dana popeti na Kojšaursku goru, i pevao je pesme iza glasa. Divna li je ta dolina! Sa svih strana nepristupne gore; crvenkaste stene, prevešene zelenim bršljanom i okrunjene hrpama platna; žuti obronci, išarani vododerinama; onde visoko, visoko zlatni snežni porub, a dole Aragva, gde se zagrlila s nekom drugom, bezimenom rečicom, što bučno prodire iz crnog, maglovitog klanca, pa se vuče kao srebrna nit i blista kao zmija svojom ljuskom.
        Stigavši do pod Kojšaursku goru, zaustavismo se kod duvana.3 Tamo se bučno guralo dvadesetak Gruzijaca i gorana; a u blizini je stajala karavana deva, da prenoći. Morao sam najmiti volove da mi izvuku taljige na tu prokletu goru, jer je već bila jesen i poledica - a uz goru ima oko dve vrste.
        Nije bilo druge, već najmim šest volova i nekoliko Oseta. Jedan je od njih uprtio na leđa moj kofer, a drugi stadoše pomagati volovima gotovo samom vikom.
         Iza mojih taljiga vukla su četiri vola druge taljige bez ikakve muke, premda su bile do vrha natovarene. Tome sam se vrlo začudio. Za njima je išao njihov gospodar, pušeći malu kabardinsku4 lulicu, okovanu srebrom. Na njemu je bio oficirski kaput bez epoleta i čerkeska rutava kapa. Moglo mu je biti oko pedeset godina; preplanula boja lica je odavala da se on odavno upoznao sa zakavkaskim suncem, a brkovi, što su pre reda posedeli, nisu se slagali s njegovim čvrstim hodom i snažnom pojavom. Priđem njemu i pozdravim ga, a on mi ćutke odzdravi i pusti golem oblak dima.
- Čini se da mi zajedno putujemo?
On opet ćutke kimnu glavom.
- Vi zasigurno  putujete u Stavropol?
- Jest, tako je... s državnim stvarima.
- Recite, molim vas, kako to da vaše teške taljige četiri vola šâle vuku, a moje prazne jedva pomiče šest volova uz pomoć tih Oseta?
    On se lukavo nasmeši pa me značajno pogleda. - Vi zasigurno niste odavno na Kavkazu?
- Biće godina dana - odgovorim.
    On se opet nasmeši.
- Dakle?
- Pa tako; strašna su stoka ti Azijati! Vi mislite da oni pomažu što viču? Đavo bi ih razumeo, štoa to oni viču? Volovi ih razumeju; upregnite ih makar i dvadeset, čim oni na svoj način viknu, volovi ni da bi s mesta... Strašni lupeži! A što im možete?... Vole putnicima guliti kožu... Razmazili su ih, nitkove! Videćete, još će od vas uzeti napojnicu. Ali ja ih znam; mene neće prevariti!
- A vi odavno služite ovde?
- Služio sam ja ovde već pod Aleksejem Petrovićem5 - odgovori on dostojanstveno. - Kad je on stigao na liniju, bio sam ja potporučnikom - dometnu - a pod njim sam postigao dva čina za podvige protiv gorana.
- A sada ste?...
- Sad sam u trećem linijskom bataljonu. A vi, ako smem da pitam?
Ja mu rekoh. Time se razgovor završio i mi nastavismo ćutke hodati jedan pokraj drugoga. Na vrhu gore nađosmo snega. Sunce je zašlo i noć je došla odmah iza dana, kao što to obično biva na jugu; ali sneg se srećom tako belasao da smo lako mogli raspoznavati cestu, koja je još uvek išla uzbrdo, ako i ne više onako strmo. Naredim da mi kovčeg metnu na taljige i da se mesto volova upregnu konji, pa još poslednji put bacim pogled na dolinu; ali gusta magla, što je valovima kuljala iz klanca, posve ju je pokrivala i nikakav glas nije nam odande više dopirao do ušiju. Oseti me s bukom okružiše te stadoše zahtevati na votku; no štabni se kapetan6 tako strašno na njih proderao da su se u tren oka razbežali. - Eto takav je to svijet! - reče on. - Ne znaju ni kako se hljeb ruski kaže, ali su naučili: "Oficiru, daj nam votku!" Tatari su mi miliji, oni bar ne piju...
         Do stanice je još bila vrsta otprilike. Unaokolo je bilo tiho, tako tiho da si po zujanju komarčevu mogao slediti njegov let. S leva se crnio dubok klanac, a za njim i pred nama ocrtavali su se tamnomodri vrhovi gora, izdrti brazdama i pokriveni naslagama snega, ističući se na bledom horizontu, s koga je još odsevala poslednja večernja rumen. Na tamnom nebu stadoše treperiti zvezde, a meni se začudo učini da su one mnogo više nego kod nas na severu. S obe strane ceste stršilo je golo crno kamenje; gdegde je ispod snega virilo grmlje, ali se nigde nije micao nijedan suvi listić i posred toga mrtvog sna prirode bilo je ugodno slušati dahtanje umornih poštanskih konja i nejednako zvečanje ruskoga zvonca.
- Sutra će biti divno vreme! - rekoh.
Štabni kapetan ne odgovori ni reči, već mi prstom pokaza visoku goru, što se dizala ispred nas.
- Šta je to? - upitam.
- Gud-gora.
- Pa?
- Pogledajte kako se puši.
    I zaista. Gud-gora se pušila; po njenim su bokovima puzali laki valići oblaka, a na vrhu je ležao gust i crn oblak, tako crn da je na tamnom nebu izgledao kao pega.
    Već smo raspoznavali poštansku stanicu i krovove koliba oko nje, a pred nama su treperila prijazna svetla, kadli dunu vlažan, hladan vetar, klanac zahuča i sitna se kiša spusti. Tek sam ogrnuo burku,7 udari krupan sneg. Gledao sam s poštovanjem štabnog kapetana.
- Moraćemo ovde noćiti - reče on zlovoljno. - U takvoj mećavi ne možeš preko gore. Ej, je li bilo usova na Krestovoj? - zapita kočijaša.
- Nije bilo, gospodine - odgovori osetski kočijaš. - Ali ih visi sva sila.
      Kako na stanici nije bilo soba za putnike, odrediše nam konak u nekoj čađavoj kolibi. Pozovem svog putnog druga da zajedno popijemo čašu čaja, jer je u mene bio čajnik od levanog gvožđa - jedina mi radost na putovanjima po Kavkazu.
      Koliba se jednim krajem prilepila k steni; tri klizave, mokre stepenice vodile su do njenih vrata. Pipajući uđem i nabasam na kravu (kod tih je ljudi staja umesto predsoblja). Nisam znao kuda bi: ovde bleje ovce, tamo reži pas. Srećom bljesnu sa strane mutna svetlost te mi pomože da nađem drugu rupu, nalik na vrata. Tamo mi se pokaza dosta zanimljiva slika: široka koliba, kojoj se krov opirao na dva zadimljena stuba, bila je puna sveta. U sredini je praskala vatra, naložena na zemlji, a dim, što ga je vetar kroz rupu u krovu terao natrag, širio se u tako gustim oblacima da dugo nisam mogao ništa razaznati; pokraj vatre sedile su dve starice, sila dece i neki mršav Gruzijac, svi u dronjcima. Nije bilo druge - mi se smestimo kraj vatre, zapalismo lule i doskora smo čuli ugodno brujanje čajnika.
- Jadni ljudi! - rekoh štabnom kapetanu, pokazujući naše prljave domaćine, koji su nas ćutke gledali i kao da su se skamenili.
- To je vrlo glup svet! - odgovori on. - Verujte mi, ništa ne umeju, ni za kakvu obrazovanost nisu sposobni! Naši Kabardinci ili Čečenci, iako su razbojnici, prava golotinja, ipak su smioni vratolomi, a ovi ne mare ni za oružje, ni u jednog nećeš videti čestita kindžala. Pravi Oseti!
- A jeste li dugo bili u Čečni?
- Pa bio sam oko deset godina sa četom u tvrđi kraj Kamenog Broda - jeste li čuli za nj? - Čuo sam.
- E, dragi moj, dodijali su nam ti obešenjaci. Sad je, Bogu hvala, mirnije; ali onda - odeš stotinu koraka iza badema, a ono već negde rutavi đavo sedi i vreba: ne pripaziš li, već ti je - ili zamka na vratu ili tane u zatiljku. Ljudine su oni...
- A vi ste zasigurno mnogo doživeli - rekoh ja, potaknut radoznalošću.
- I jesam, kako ne bih!
       Tu on stane čupkati levi brk, pa obori glavu i zaveze se u misli. Snađe me živa želja da izmamim iz njega ma kakvu pričicu - a nije ni čudo, jer takvi su svi ljudi što putuju i prave beleške. Dotle je čaj bio gotov. Ja izvadim iz kovčega dve vojničke čašice, nalijem i stavim jednu pred njega. On srknu i reče kao za sebe: "Pa da, koješta!" Taj mi je usklik podao više nade. Znam ja da stari Kavkažani vole govoriti i pripovedati; oni tako retko imaju za to prilike; gdekoji živi po pet godina sa četom negde u zabiti i za čitavih mu pet godina niko ne kaže: zdravstvujte (jer narednik veli želim zdravlje). A bilo bi koješta za čavrljanje: unaokolo divlji, zanimljiv svet; svaki dan opasnosti; čudne se stvari zbivaju, pa i nehotice požališ, što se kod nas tako malo beleži.
- Nećete li pridati ruma? - rekoh svom drugu. - Imam beloga iz Tiflisa; a sad je hladno.
- Ne, hvala, ne pijem.
- Kako to?
- Pa tako. Zakleo sam se. Kad sam još bio potporučnik, jednom se, znate, u društvu ponapismo, a noću zabubnjaše na uzbunu - i mi onako nakresani izađemo pred front; ali nam je i priselo kad je za to doznao Aleksej Petrovič. Mili Bože, kako se razljutio, umalo nas nije dao na sud. Tako je to: prođe kadikad i godina dana da nikoga ne vidiš, pa ako je tu još i votka - propao si čovek!
Kad sam to čuo, gotovo sam izgubio nadu.
- Pa ti Čerkezi - nastavi on - kad se napiju buze na svadbi ili na daći, odmah se i potuku. Jednom sam jedva izneo živu glavu, a bili smo u gostima kod kneza, koji nam je bio prijatelj.
- Kako je to bilo?
- Eto... (on napuni lulu, potegne i stane pričati) eto sad ćete videti. Bio sam onda sa četom u tvrđi s onu stranu Tereka8 - ima tome gotovo pet godina. Jednom u jesen stiže transport s hranom; u transportu je bio oficir, mlad čovek od neko dvadeset i pet godina. Predstavio mi se u potpunoj uniformi i javio da mu je naloženo ostati kod mene u tvrđi. Bio je vitak i belolik; a uniforma mu je bila tako nova novcata, te sam smesta pogodio da nije odavno kod nas na Kavkazu: "Vi ste zasigurno" - zapitam ga - "iz Rusije ovamo premešteni?" - "Tako je, gospodine štabni kapetane" - odgovori on. - Uzeh ga za ruku pa mu rekoh: "Vrlo mi je drago, vrlo drago. Vama će biti malo dosadno... ali ćemo živeti kao prijatelji. No molim vas, zovite me naprosto Maksimom Maksimičem, i molim vas, čemu ta paradna uniforma? Dolazite meni uvek u kapi." Odrediše mu stan i on se smestio u tvrđi.
- A kako mu je bilo ime? - u pitam ja Maksima Maksimiča.
- Zvao se... Grigorij Aleksandrovič Pečorin. Divan je to bio momak, verujte mi, verujte mi; samo malo nastran. Eto na primer, kiša pada, hladno je, a on po čitav dan u lovu, svi ozebu, sustanu - a njemu ništa. A drugi put sedi kod kuće u sobi, vetar pirne, a on tvrdi da se nahladio kapak na prozoru lupi, a on se trgne i probledi; a preda mnom je sam samcat išao na vepra; kadikad ne čuješ od njega po čitave sate ni reči, a drugi put tek što stane pripovedati i već da pukneš od smeha. I više je u njega bilo nastranosti, a mora da je bio bogat čovek, jer je imao svu silu skupocenih stvari!...
- A jeste li dugo bili zajedno? - upitam opet.
- Pa oko godinu dana. Ali zato mi se ta godina usekla u pamet; mnogo mi je muke zadala, ne bilo je!... Ima vam doista takvih ljudi kojima je od rođenja suđeno da im se mora koješta neobično dogoditi!
- Neobično? - uskliknuh ja pun radoznalosti, nalevajući mu čaja.
- Pa reći ću vam. Otprilike šest vrsta od tvrđe živeo je neki knez, s kojim smo živeli u prijateljstvu. Njegov sin, dečak od nekih petnaest godina, naučio se dolaziti k nama; dolazio bi svaki dan, sad za ovo, sad za ono. I upravo smo ga razmazili ja i Grigorij Aleksandrovič. A kakav li je bio ugursuz, spretan u svemu; bilo da podigne kapu u najvećem trku ili da strelja iz puške. Ali imao je jednu nelepu crtu: strašno je bio lakom na novce. Jednom mu je Grigorij Aleksandrovič u šali obećao da će mu dati dukat, ako mu ukrade najboljeg jarca iz očeva stada; pa što mislite? Već druge noći dovukao ga je za rog. Kadikad ga hoćemo podražiti, a njemu se zakrvave oči i maša se kindžala. "Ej, Azamate, ne šali se glavom" - govorio sam mu - "moglo bi te skupo stati!"
- Jednom se dovezao sam stari knez, da nas pozove na svadbu. Udavao je stariju kćer, a mi smo mu bili prijatelji, pa nismo, znate, mogli odbiti, premda je bio Tatarin. Pođosmo. U selu nas dočekalo mnoštvo pasa glasnim lavežem. Žene utekoše kad nas opaziše; a one, kojima smo mogli zagledati u lice, nisu nipošto bile lepotice. "Ja sam mislio da su Čerkeskinje kud i kamo lepše" - reče mi Grigorij Aleksandrović. - "Počekajte!" - odgovorim ja, nasmešivši se. A znao sam zašto to velim.
      U kneževoj se kući već bilo skupilo mnogo sveta. Kod Azijata je, znate, običaj da pozivaju na svadbu, na koga se god namere. Nas su primili sa svim počastima i odveli nas u gostinsku. Ja ipak nisam zaboravio pripaziti gde su nam smestili konje, znate, za svaki slučaj.
- Pa kako oni slave svadbu? - zapitam štabnog kapetana.
- Pa obično. Najpre im mula9 pročita nešto iz Kurana; onda darivaju mladoženju i mladu i čitavu njihovu rodbinu; jedu, piju buzu, a zatim dolazi džigitovka10 i uvek se kakav god prnjavac, uprljan, na gadnu hromu kljusetu ceri i bekelji, pa nasmejava časno društvo; a onda, kad se smrkne, počinje u gostinskoj, kako bismo mi rekli, ples. Jadan starčić lupa na instrumentu s tri strune - zaboravio sam, kako ga oni zovu - pa, nešto kao naša balalajka.11 Devojke i mladi momci stanu u dva reda, jedno prema drugomu, pa pljeskaju dlanovima i pevaju. Onda izađe na sredinu jedna devojka i jedan momak pa pevaju jedno drugom u stihovima, što im padne na pamet, a ostali prihvataju u horu. Ja sam s Pečorinom sedeo na počasnom mestu, kad mu priđe mlađa kći domaćinova, devojče od neko šesnaest godina, pa mu zapeva... kako da kažem, nešto kao kompliment...
- A što mu je to pevala, sećate li se?
- Pa otprilike ovo: "Lepi su, veli, naši mladi momci i kaftani su na njima srebrom optočeni, ali mladi je ruski oficir lepši od njih i zlatni su na njemu gajtani. On je kao jablan među njima; samo što ne može rasti ni cvasti u našem vrtu." Pečorin ustade, nakloni se, prinese ruku k ustima i srcu pa me zamoli da joj odgovorim; ja znam dobro njihov jezik, pa sam preveo njegov odgovor.
- Kad je ona od nas otišla, šapnuo sam Grigoriju Aleksandroviću: "Recite, kako vam se sviđa?"
- "Divna je!" - odgovori on - "a kako joj je ime?" - "Ime joj je Bela" - odgovorih.
- I doista, bila je krasna: visoka, vitka, crnih očiju, kao u gorske srne, koje su ti prodirale u dušu. Pečorin se zamislio i nije skidao očiju s nje, a i ona je njega počesto kradom pogledala. Ali nije se samo Pečorin divio lepoj kneginji; iz ugla sobe motrila su je druga dva oka, nepomična, vatrena. Stanem bolje motriti i prepoznam svoga starog znanca Kazbiča. On, znate, nije bio ni prijatelj ni neprijatelj. Dosta se na njega sumnjalo, premda ga ne videše ni u kakvoj nevaljalštini. Kadikad bi nam u tvrđu dogonio ovce, pa ih jeftino prodavao, ali se nikad nije pogađao. Što zaište, daj mu - jer da ga kolješ ne popušta. Govorili su za nj da se voli skitati s Abrecima12 s onu stranu Kubana13 i, da kažem istinu,
izgledao je sasvim razbojnički: malen, mršav, širokih ramena... A kako je tek okretan bio, okretan kao đavo! Bešmet14 mu je uvek bio poderan, pun zakrpa, a oružje srebrom okovano. A konj mu je bio na glasu u čitavoj Kabardiji - i doista, lepšega konja ne možeš zamisliti. Nisu mu uzalud zaviđali svi jahači i nisu ga jedan put pokušavali ukrasti, ali im nije pošlo za rukom. Kao da sad gledam toga konja: vran kao smola, noge - žice, a oči, ni Beline nisu lepše. A tek snaga! Možeš na njemu jezditi i 50 vrsta; pa i izvežban je - kao pseto trči za gospodarom; i po glasu ga je poznavao! Ni vezati ga nije nikada trebalo. Ma baš pravi razbojnički konj!
       One večeri bio je Kazbič mrki nego igda i opazio sam da pod bešmetom ima oklop. - "Nije uzalud na njemu taj oklop" - pomislim - "zasigurno nešto smišlja."
U kući je postalo sparno, pa izađem napolje, da se rashladim. Noć se već spuštala na gore i magla je stala lutati po klanicama.
         Pade mi na um da svratim pod strehu, gde su stajali naši konji, da vidim imaju li hrane, a osim toga nikad ne škodi opreznost; imao sam divna konja i mnogi je Kabardinac žalostivo na nj pogledao govoreći: jakši the, ček jakši!15
Verem se ja pokraj plota i najednom začujem glasove; jedan sam glas odmah prepoznao: bio je to nestaško Azamat, sin našeg domaćina, dok je drugi manje i tiše govorio. "O čemu se oni to razgovaraju?" pomislim ja - "valjda ne o mom konju?" Ja čučnem kraj plota i stadoh prisluškivati, pazeći da ne izlanem ni reči. Na mahove bi šum pesme i govora što je dolazio iz kuće bio jači od toga razgovora, koji me je vrlo zanimao.
- "Divnoga konja imaš! - govoraše Amazat. - "Da sam ja gazda u kući i da imam ergelu od trista kobila, dao bih polovicu za tvog vilovitog vranca, Kazbiču!"
- "A! Kazbič!" pomislim i setim se oklopa.
- "Da" - odgovori Kazbič, pošto je neko vreme ćutiao - "u čitavoj Kabardiji nećeš takva naći. Jednom - bilo je to s onu stranu Tereka - jahao sam s Abrecima da Rusima otimamo konje; ali nam nije sreća poslužila, pa se raštrkasmo kud koji. Za mnom se natisnuše četiri kozaka; već sam iza sebe čuo kriku đaura, a preda mnom je bila gusta šuma. Prilegnem na sedlo, preporučim dušu Alahu i prvi put što živim, uvredih konja udarivši ga kandžijom. Kao ptica šmugnu on kroz granje; oštro trnje deralo mi je odeću, suhe grane brestove udarahu me po licu. Konj mi je skakao preko panjeva i probijao grudima guštaru. Bolje bi mi bilo da sam ga ostavio na rubu šume i peške se sakrio u šumi, ali mi je bilo žao rastati se s njim - i prorok mi je naplatio. Nekoliko mi taneta prozujalo nad glavom; već sam čuo gde mi kozaci trče po tragu... Najednom preda mnom zinu duboka jaruga; moj konjic zastade - i skoči. Na drugoj strani omakoše mu se stražnja kopita i on ostade viseći na prednjim nogama. Ja pustim uzde i poletim u jarugu; to mi je spaslo konja i on je iskočio. Kozaci su sve to videli, ali nijedan nije pošao da me traži; valjda su mislili da sam se ubio, i čuo sam, kako su se otisnuli, da love moga konja. Srce mi htede pući, puzao sam niz jarugu po gustoj travi - i našao se na kraj šume. Nekoliko je kozaka izjahalo iz nje na poljanu, a moj Karađoz eno skače ravno k njima. Svi navališe vičući za njim; vrlo dugo su ga ganjali, jedan mu je čak dvaput gotovo bacio zamku oko vrata. Ja zadrhtah, oborila oči i stadoh se moliti. Posle nekoliko trenutaka podignem ih i - vidim gde moj Karađoz leti, dižući rep, slobodan kao vetar, a đauri se daleko jedan za drugim vuku po stepi na izmučenim konjima. Valaj! To je istina, živa istina! Do kasne noći sedeo sam u svojoj jaruzi. Najednom, što misliš, Amazate? U mraku začujem gde po bregu jaruge trči konj, dahće, rže i lupa kopitima o zemlju. Upoznao sam glas svog Karađoza, on je to bio, moj drug!... Od toga se časa nismo rastajali."
      I čulo se kako je rukom milovao glatki vrat svog vranca, nazivajući ga raznim nježnim imenima.
- Da ja imam ergelu od hiljadu kobila - reče Azamat - dao bih ti je čitavu za tvog Karađoza.
- Jok, neću - odgovori Kazbič ravnodušno.
- Čuj, Kazbiču - govorio je i laskao mu Azamat - ti si dobar čovek, hrabar junak, a moj se otac boji Rusa i ne pušta me u gore. Daj mi svoga konja i ja ću učiniti sve što hoćeš, ukrasću za te najbolju očevu pušku ili sablju, što toliko želiš - a sablja mu je prava zmija: stavi oštricu na ruku, sama ti prodre u meso, a oklop mu nema cene, kao ni tvoj.
Kazbič je ćutiao.
- Prvi put, čim sam ugledao tvoga konja - nastavi Azamat - kad je pod tobom poigravao i poskakivao šireći nozdrve, a kamenje frcalo ispod njegovih kopita, u mojoj se duši rodilo nešto neshvatljivo i sve mi je od toga časa omrznulo: s prezirom sam gledao najbolje očeve konje, stid me bilo pokazati se na njima i obuzela me čama, pa bih setan po čitave dane sedeo na hridini i neprestano mi je bio na misli tvoj vranac sa svojim gizdavim hodom, sa svojim hrptom, glatkim i ravnim poput strele; gledao mi je u oči svojim vatrenim očima, kao da hoće progovoriti. Umreću, Kazbiču, ako mi ga ne prodaš! - reče Azamat, a glas mu je podrhtavao.
          Učini mi se da je zaplakao; a trebam vam kazati, da je Azamat bio vrlo jogunast deran i nikako mu ne možeš izmamiti suzu, pa ni onda kad je bio mlađi. Kao odgovor na njegove suze začu se nešto slično smehu.
- Slušaj - reče Azamat čvrstim glasom - eto vidiš, ja sam na sve spreman. Ako hoćeš, ukrasću za tebe svoju sestru! Kako ona pleše! Kako peva! A zlatkom veze - divota! Takve žene nije bilo ni u turskoga sultana... Hoćeš li? Čekaj, me sutra uveče, tamo u klancu, gde brza potok; ići ću s njom u susedno selo - i ona je tvoja. Zar Bela ne vredi tvoga konjica?"
      Kazbič je vrlo dugo ćutao, a napokon mesto odgovora zapevao u po glasa starinsku pesmu:16
Deve su krasne u našemu kraju,
Zvezde iz očiju mračnih im sjaju.
Slatko je ljubav im s usana piti,
Al' mi je milije slobodnu biti.
Zlatom ćeš kupiti četiri žene,
A brzome konju nema ti cene.
Hitro ko vihor u stepi on leće,
Nigda te izdati ni prevariti neće.
     Uzalud ga je Azamat molio da pristane, i plakao i ulagivao mu se i zaklinjao ga. Napokon mu Kazbič nestrpljivo preseče reč:
-Idi, ludo derište! Gde bi ti jahao moga konja? Zbacio bi te u prva tri koraka, pa bi razbio glavu na kamenu.
- Mene! - kriknu Azamat besno i gvožđe detinjeg kindžala17 zazveča na oklopu. Jaka ga ruka odgurnu i on tresnu tako o plot, da se plot zatresao. "Biće zabave!" pomislim ja i pohitam u konjušnicu pa zauzdam konje i izvedem ih u stražnje dvorište. Za dve minute bila je u kući već užasna galama. Evo što se dogodilo. Azamat je uleteo s poderanim bešmetom i rekao da ga je Kazbič hteo zaklati. Svi skočiše, pograbiše puške - i eto ti zabave! Krika, buka, pucnjava; ali Kazbič je već bio na konju, pa se okretao usred gomile na ulici poput besa, razmahujući sabljom. "Loše je opiti se na tuđoj gozbi" - rekoh ja Grigoriju Aleksandroviču, primivši ga za ruku. - "Ne bi li bilo bolje da se što brže pokupimo?"
- Ta počekajte, da vidimo kako će se završiti.
- Nema sumnje, zlo će se završiti. - Kod tih je Azijata uvek tako: naljoskaju se buze - i eto okršaja! - Posedosmo konje i odjurismo kući.
-A što je bilo s Kazbičem? - zapitam nestrpljivo štabnog kapetana.
- Pa što bi se dogodilo takvu čoveku! - odgovori on ispijajući čašu. - Umakao je! - I nije bio ranjen? - zapitam ja.
- A Bog bi ga znao! Pravi razbojnici! Viđao sam ih ja u boju; na primer, sav je, kao rešeto, izboden bajonetima, pa ipak maše sabljom. - Štabni kapetan ućuta malo pa onda nastavi, lupivši nogom o zemlju.
- Jedno neću nikad sebi oprostiti. Kad smo stigli u tvrđu, naterao me đavo te ispripovedim Grigoriju Aleksandroviču sve što sam čuo čučeći za plotom. On se nasmejao - lukavac! - nešto je naumio.
- Šta to? Recite, molim vas.
- E, nema druge! - počeo sam pripovedati, pa trebam nastaviti.
         Za neka četiri dana dođe Azamat u tvrđu. Kao obično pođe Grigoriju Aleksandroviču, koji ga je vazda hranio slatkišima. I ja sam bio tamo. Poveo se razgovor o konjima i Pečorin stade hvaliti Kazbičeva konja - kako je vatren, krasan, prava srna - ukratko, po njegovim rečima nema takva nigde na svetu.
Tatarčiću zablistaše očice, a Pečorin kao da toga i ne vidi. Ja svratim razgovor na nešto drugo, a on ga odmah opet okrene na Kazbičeva konja. To se ponavljalo svaki put, kad god bi Azamat došao. Posle tri nedelje opazim da Azamat bledi i vene, kao što biva u romanima od ljubavi. Kakvo čudo?...
- Ja sam tek kasnije razabrao sve te vragolije. Grigorij Aleksandrovič tako ga je razdražio da bi i u vodu skočio. Jednom će mu reći: "Vidim, Azamate, da ti se vrlo svideo taj konj, a ne možeš ga videti, kao ni svoj zatiljak! Ded reci, šta bi ti dao onome ko bi ti ga darovao?"
- Sve, što hoće - odgovori Azamat.
- Onda ću ti ga ja pribaviti, ali uz jedan uslovt... Zakuni se da ćeš to učiniti...
- Kunem se... Zakuni se i ti!
- Dobro! Kunem se da će konj biti tvoj, ali mi moraš za njega dati svoju sestru Belu. Karađoz je cena za nju. Mislim da ti se ta trgovina sviđa?
Azamat je ćutao.
-Nećeš? E, kako te volja! Mislio sam da si čovek, a ti si još dete. Još je tebi rano jahati... Azamat planu.
- A moj otac? - reče.
- Zar on nikad ne izlazi?
- Pa izlazi...
- Pristaješ?...
- Pristajem - prošapta Azamat, bled kao smrt. - Kada?
- Čim Kazbič prvi put dođe ovamo. Obećao je da će dognati desetak ovaca. Ostalo je - moja stvar. Pazi, Azamate!
- Tako su oni uglavili taj posao... da pravo kažem, nelep posao! Posle sam to rekao Pečorinu, ali on mi odgovori da divlja Čerkeskinja treba biti sretna dobije li tako lepa muža kakav je on, jer po njihovu će shvatanju on ipak biti kao njezin muž, a Kazbič je - razbojnik, kojega valja kazniti. Promislite sami što sam mogao na to odgovoriti... Ali u to doba nisam ništa znao o njihovu dogovoru. Jednom dođe Kazbič i zapita treba li nam ovaca i meda. Naredih mu da to sutradan donese. "Azamate!" - reče Grigorij Aleksandrovič - "sutra je Karađoz u mojim rukama; ne bude li Bela noćas ovde, nećeš videti konja..."
- Dobro! - reče Azamat i odjuri u selo. Navečer se Grigorij Aleksandrovič naoružao te izjahao iz tvrđe. Kako su oni to svršili - ne znam, tek noću se obojica vratiše i stražar je video da je na Azamatovu sedlu popreko ležalo žensko čeljade, kojemu su ruke i noge bile svezane, a glava čadrom zavita.
- A konj? - zapitam štabnog kapetana.
- Odmah ćete čuti. Sutra rano ujutro dođe Kazbič i dogna desetak ovaca na prodaju. Privezavši konja za plot, uđe k meni, ja ga ponudih čajem, jer iako je bio razbojnik, ipak mi je bio kunak.18
- Stadosmo o koječemu čavrljati. Odjedanput vidim, Kazbič se zgrozio, u licu se sav promenio - i poletio k prozoru; ali prozor je na nesreću gledao u stražnje dvorište.
- "Šta ti je?" - zapitam.
- Moj konj!... konj! - reče sav dršćući.
Doista, čuo sam topot kopita. - To je zasigurno došao neki kozak...
- Ne! Urus jaman, jaman!19 - riknu on i bezobzirce jurnu van kao divlja pantera. U dva je skoka već bio vani. Na vratima tvrđe zakrči mu stražar puškom put, ali on preskoči pušku i nagne trčati cestom... U daljini se vila prašina - to je Azamat jurio na brzom Karadozu. Kazbič trže u trku pušku i opali. Časak se zaustavio, dok se nije uverio da je promašio; a onda je ciknuo, udario puškom o kamen, razbio je na komadiće, bacio se na zemlju i zaridao kao malo dete... Oko njega se skupili ljudi iz tvrđe - ali on nije nikoga video. Oni postajaše, porazgovoriše se i vratiše se natrag. Naredih da kraj njega stave novac za ovce - ali on ga nije ni dirnuo, već je ležao ničice kao mrtav. Verujete li da je tako ležao do kasno navečer, pa i čitavu noć?... Tek sutradan ujutro došao je u tvrđu i stao moliti da mu kažemo tata. Stražar, koji je vieo kako je Azamat odvezao konja i na njemu utekao, nije hteo tajiti. Kad je Kazbič začuo to ime, sevnuše mu oči i on ode u selo, gde je živeo Azamatov otac.
- A otac?
- E, to je baš ono, što ga Kazbič nije našao. Bio je nekuda otišao na pet-šest dana, pa je tako Azamat mogao ugrabiti sestru.
A kad se otac vratio, nije bilo ni sina ni kćeri. Shvatio je lukavac da ne bi izneo živu glavu ako bude uhvaćen. Otad ga je i nestalo: verovatno se pridružio nekoj razbojničkoj abrečkoj družini, pa je izgubio ludu glavu negde s onu stranu Tereka ili Kubana. I pravo je tako!...
        Priznajem da ni ja nisam olako prošao. Čim sam doznao da je Čerkeskinja kod Grigorija Aleksandroviča, stavim epolete, pripašem sablju i pođem do njega.
Ležao je u prvoj sobi na postelji, jedna mu ruka pod glavom, a drugom drži ugašenu lulu. Vrata druge sobe bila su zaključana, ali ključa u ključanici nije bilo. Sve sam to odmah opazio... Stanem kašljati i udarati petama o prag - ali on se pretvarao, kao da ne čuje.
- Gospodine zastavniče! - rekoh ja, što sam oštrije mogao. - Zar ne vidite da sam došao k vama?
- Ah, zdravo, Maksime Maksimiču! Hoćete li lulu? - odgovori on ne dižući se. - Oprostite, ja nisam Maksim Maksimič, nego štabni kapetan.
- Svejedno. Hoćete li čaja? Da vi znate kakva mene briga mori!
- Sve ja znam - odgovorim i priđem k postelji.
- To bolje; nemam volje da pripovedam.
- Gospodine zastavniče, vi ste učinili prestupak za koji mogu i ja odgovarati...
- Ah, koješta! Ne smeta to! Ta mi već odavno sve napola delimo.
- Kakve su to šale! Molim vas vašu sablju!
- Mitka, sablju!...
Mitka donese sablju. Učinivši svoju dužnost, sedoh do njega na postelju i rekoh: "Čuj, Grigorije Aleksandroviču, priznaj da to nije lepo."
- Šta nije lepo?
- Pa to, što si ugrabio Belu... Sigurno ta životinja Azamat?... Ded, priznaj - rekoh mu.
- Pa kad mi se ona sviđa!
- Molim vas, što da na to odgovorim?... Zapanjih se. Pošto sam neko vreme ćutao, rekoh mu ipak da će je morati vratiti, ako je otac bude zahtevao.
- Nipošto!
- Ali on će doznati da je ona tu. - A kako će doznati?
- Opet se zapanjih. - "Čujte, Maksime Maksimiču" - reče Pečorin uspravivši se - "vi ste dobar čovek - ako ja vratim kćer tom divljaku, on će je zaklati ili prodati. Stvar je svršena, nemojmo je namerice kvariti. Ostavite devojku kod mene, a vama neka bude moja sablja..."
- Pa pokažite mi je - rekoh.
- Ona je iza ovih vrata. I sâm sam je malo pre hteo videti, pa nisam mogao. Sedi u uglu, zavila se koprenom, pa niti govori niti gleda; plašljiva je kao divlja srna. Najmio sam jednu ženu iz mesta; ona govori tatarski, pa će je služiti i naviknuti je na misao da je moja; jer ona neće biti ničija nego moja - dometnu on i udari pesnicom po stolu. - Ja sam mu i to odobrio... Pa što da radim? Ima ljudi, s kojima se valja u svemu slagati.
- Pa šta? - zapitam ja Maksima Maksimiča, je li ju zaista navikao na sebe ili je uvenula u ropstvu, od čežnje za domom?
- Koješta, zašto od čežnje za domom? Iz tvrđe su se videle one iste gore, koje i iz sela - a drugo i ne treba tim divljacima. A usto bi je Grigorij Aleksandrovič svaki dan nečim darivao. Isprva je ona ćutke i ponosno odbijala darove, koje je onda dobivala ona žena, i od toga postajala još rečitijom. Ah, darovi! Šta li neće ženska glava učiniti za šarenu krpu... Ali ostavimo to... Dugo je uz nju boravio Grigorij Aleksandrovič, pa je za to vreme učio tatarski, a ona je počela razumevati ruski. Malo pomalo navikla se da ga gleda, ispočetka mrko i popreko, i neprestano je tužila i pevala u po glasa svoje pesme, pa bi i mene obuzela tuga kad sam je slušao iz susedne sobe. Nikad neću zaboraviti jedan prizor. Prolazio sam i zagledao kroz prozor; Bela je sedela na klupi kraj peći, spustivši glavu na grudi, dok je Grigorij Aleksandrovič pred njom stajao. "Slušaj, peri20 moja" - govorio je on - "ta ti znaš da pre ili kasnije moraš biti moja - čemu me dakle toliko mučiš? Zar možda ljubiš nekog Čečenca? Ako je tako, smesta ću te pustiti kući." - Ona jedva primetno zadrhta i mahnu glavom. "Ili sam ti", nastavi on, "strašno mrzak?" - Ona uzdahnu. - "Ili ti tvoja vera brani da me ljubiš?" - Ona probledi i ne reče ni reči: - "Veruj mi, Alah je svim narodima jedan isti, pa ako on meni dopušta da tebe ljubim, zašto bi tebi branio da mi ljubav ljubavlju vratiš? - Ona mu pažljivo pogleda u lice, kao da se prepala te nove misli; u očima joj se videlo nepoverenje i želja da se uveri. Kakvih li očiju! Sevale su kao dve žeravice. - Slušaj, mila, dobra Bela! - nastavi Pečorin. - Ti vidiš kako, te ja ljubim, sve ću učiniti da te razveselim! Hoću da budeš sretna; a budeš li opet tugovala, umreću. Reci, hoćeš li biti veselija? - Ona se zamisli, ne skidajući s njega svojih crnih očiju, onda se ljubazno nasmeši i kimnu glavom u znak da hoće. On ju uhvati za ruku i stade je nagovarati da ga poljubi. Ona se slabo branila i samo ponavljala: "Molim, ne treba, ne treba." On je sve više navaljivao, a ona je zadrhtala i zaplakala. - "Ja sam tvoja sužnjica" - govoraše ona - "tvoja robinja, pa me možeš prisiliti" - i opet briznu plakati.
    Grigorij Aleksandrovič udario se šakom po čelu i skočio u drugu sobu. Ja uđem k njemu; skrstio je ruke i namršten hodao amo tamo. "Šta je, dragi moj?" zapitam ga: - "Đavo, a ne žena!" - odgovori on - "ali kunem vam se da će biti moja..." - Ja mahnem glavom. "Da se okladimo?" - reče on - "za sedam dana!" - "Evo!" - i mi udarismo rukom o ruku pa se raziđosmo.
     Sutradan pošalje on odmah ulaka u Kizljar da koješta kupi. Dovezli su svu silu perzijskih tkanina, prebrojati ih nisi mogao.
- Šta mislite, Maksime Maksimiču - zapita me on, pokazujući darove - hoće li azijska lepotica odoleti takvoj bateriji? - "Vi ne poznajete Čerkeskinje" - odgovorih ja - "nisu one kao Gruzijske ili zakavkaske Tatarkinje - nipošto. One imaju druga načela; drugačije su one odgojene." - Grigorij Aleksandrovič se nasmiješi i stade zviždati neki marš.
      Pokazalo se da sam pravo govorio. Darovi su samo napola delovali. Ona je postala ljubaznija, poverljivija - i ništa više. Zato on odluči da se lati poslednjega sredstva. Jednom ujutro naredi da mu osedlaju konja, pa se obuče čerkeski, naoruža se i uđe k njoj. "Bela!" - reče - "ti znaš, koliko te ljubim. Odlučio sam te ugrabiti, jer sam mislio da ćeš me zavoleti, kad me upoznaš. Prevario sam se - zbogom! Sve što imam, neka je tvoje; ako hoćeš, vrati se ocu - ti si slobodna. Zgrešio sam ti, pa treba da se kaznim. Zbogom, ja odlazim - kuda? Ni sam ne znam! Valjda neću dugo tražiti tane ili udarac sabljom; onda me se seti i oprosti mi." - On se okrene i pruži joj ruku na oproštaj. Ona nije prihvatila ruku, nego je ćutala. Stajao sam iza vrata, pa sam kroz pukotinu mogao promatrati njeno lice. I ražalilo mi se - takva je smrtna bledoća pokrila to milo lice. Ne dobivši odgovora, Pečorin učini nekoliko koraka prema vratima. Drhtao je - i, da vam pravo kažem - mislim da je doista bio kadar učiniti ono o čemu je u šali govorio. Kakav je on bio čovek, Bog bi ga znao! Ali jedva je došao do vrata, a ona skočila, zaridala i bacila mu se oko vrata. - Hoćete li verovati! I ja sam, stojeći iza vrata, zaplakao, to jest, nisam zaplakao, nego - glupost!...
Štabni kapetan umuknu.
- Da, priznajem - reče zatim, čupkajući brkove - bilo mi je mrsko što mene nije nikad nijedna žena tako ljubila.
- A je li njihova sreća dugo potrajala? - zapitam ja.
- Jest, ona nam je priznala da je često sanjala o Pečorinu, od onog dana kad ga je prvi put ugledala, i da joj nije nikada nijedan muškarac tako obuzeo dušu. - Da, bili su sretni!
- Kako je to dosadno! - uskliknuh nehotice. - Ja sam očekivao tragičan svršetak, a eto najednom me moje nade tako prevariše!... Zar se otac - nastavih - uistinu nije dosetio da je ona kod vas u tvrđi?
- Čini se da je sumnjao. Za nekoliko dana doznadosmo, da je starac ubijen. Evo kako se to dogodilo...
Moje se zanimanje nanovo probudilo.
- Moram vam reći kako je Kazbič mislio da mu je Azamat s očevim znanjem ukrao konja, bar ja tako držim. Jednom je čekao na putu, neke tri vrste iza sela. Starac se vraćao, nakon što je uzalud tražio kćer. Pratnja mu je zaostala - bilo je to u sumrak - a on je zamišljen jahao korakom, kadli najednom iza grma skoči Kazbič kao mačak, baci se odostrag na konja, obori starca kindžalom na zemlju, uhvati uzde - i umače. Neki su sluge sve to videli s brežuljka, pa su potrčali da ga uhvate, ali ga ne dostigoše.
- Nadoknadio je sebi izgubljena konja i osvetio se - rekoh ja, da čujem, što misli moj drug.
- Po njihovu je mišljenju - reče štabni kapetan - svakako je imao posve pravo.
Mene je nehotice iznenadilo kako se Rus može priviknuti običajima onih naroda među kojima slučajno živi. Ne znam treba li pokuditi ili pohvaliti to duševno svojstvo, ali ono dokazuje čudnovatu gipkost duše i onaj bistri, zdravi smisao, koji prašta zlo svuda gde vidi da je neuklonjivo i da ga je nemoguće uništiti.
Dotle smo popili čaj, a konji, što su odavno bili upregnuti, zatoptaše u snegu. Mesec je bledio na zapadu i već se spremao zaći za svoje crne oblake što su visili na dalekim vrhuncima kao krpe razderanog zastora. Izađosmo iz kuće. Proricanje mog druga nije se ispunilo, vreme se razvedrilo i obećavalo nam je tiho jutro; nizovi zvezda spletali se u čudnim šarama na dalekom horizontu i jedna se za drugom gasila, prema tomu kako se bleđani odsev istoka razlevao po tamnomodrom svodu, osvetljujući malo pomalo gorske strmine, pokrivene devičanskim snegom. S desne i s leve strane crnile se mračne, tajanstvene provalije; a magle, kuljajući i vijući se kao zmije, puzale su po brazdama susjednih stiena, kao da i one osećaju, pa se boje dana što se približavao.
Sve je bilo tiho na nebu i na zemlji, kao u čovečjem srcu u čas jutarnje molitve; samo bi gekad pirnuo hladan vetar s istoka, podižući konjima grivu, pokritu injem. Mi krenusmo na put; petero loše kljusadi s mukom je vuklo naša kola po zavojitom putu na Gud-goru. Mi smo straga išli peške, pa smo podmetali kamenje pod kotače, kad bi konji sustali. Činilo se, kao da put vodi u nebo, jer dokle su oči dopirale, neprestano se dizao, a napokon se gubio u oblaku, što se još od sinoć odmarao na vrhu Gud-gore kao jastreb, što vreba plen. Sneg nam je škripao pod nogama; vazduh  je postao tako redak, da se teško disalo; krv je svaki čas navaljivala u glavu, no ipak mi se po svim žilama raširio neki ugodan osećaj i bilo mi je nekako ugodno, što sam tako visoko iznad sveta - ne poričem da je to detinji osećaj, ali kad se udaljujemo od društvenih veza, pa se primičemo prirodi, i nehotice postajemo deca, sve što je duši nametnuto otpada od nje, i ona postaje opet onakva kakva je negda bila, i kakva će valjda opet jednom biti. Kome je, kao meni, bilo suđeno da tumara po pustim gorama, da tako dugo promatra njihove čudne oblike i da požudno guta njihov oživljujući vazduh, razliven po njihovim klancima, taj će bez sumnje shvatiti moju želju da iskažem, da ispričam i da nacrtam te čarobne slike. Napokon se popesmo na Gud-goru, stadosmo i obazresmo se. Na njoj je visio siv oblak i njegov je hladni dah pretio bliskom olujom; ali na istoku je sve bilo tako jasno i zlatno, te smo ga mi, to jest ja i štabni kapetan, sasvim zaboravili... Da, i štabni kapetan; u priprostim je srcima osećaj lepote i veličine prirode stoput jači i življi nego u nas što zanosna pričamo naglas i na papiru.
- Vi ste se, mislim, navikli na te divne slike? - rekoh mu.
- Da, i na zujanje tanadi možemo se naviknuti, to jest naviknuti se da skrivamo nehotično udaranje srca.
- Slušao sam, naprotiv, da je mnogim starim vojnicima ta muzika čak ugodna?
- Dakako, ako hoćete, ugodna je; biće zato što srce jače kuca. Pogledajte - dometnu, pokazujući prema istoku - kakav je to kraj!
         I doista, teško da ću ikad igde videti takvu panoramu. Ispod nas je ležala Kojšaurska dolina koju su presecale Aragva i ona druga reka kao dve srebrne niti; po njoj je klizila plavkasta magla, bežeći u susedne tesnace od toplih jutarnjih zraka; s desne i leve strane presecali su se i redali gorski grebeni, jedan viši od drugoga, pokriveni snegom i grmljem. U daljini iste te gore, ali nema ni jedne stene koja je bila drugoj slična - i sav je taj sneg govorio rumenim sjajem tako živo, tako jarko, te ti se činilo da bi večito hteo tamo da živi. Sunce se jedva pokazalo iza tamnomodre gore, koju bi samo vešto oko moglo razlikovati od olujnog oblaka; ali iznad sunca bila je krvava pruga, koja je mog druga osobito zanimala. "Rekao sam vam" - uskliknu on - "da će danas biti nevremena, Treba se požuriti, inače bi nas moglo zateći na Krestovoj:" - "Mičite se!" - vikne kočijašima.
         Podmetnusmo lance pod kotače umesto kočnica, da se ne skotrljaju; uzesmo konje za uzde i stadosmo se spuštati; s desne je strane bila stena, a s leve takva provalija da se čitavo osetsko seoce na njenu dnu činilo kao lastavičje gnezdo. Zadrhtah pomislivši da sada često, u gluho doba noći, ovom cestom, gde se ni dvoja kola ne mogu razminuti, po neki kurir i do deset puta na godinu prolazi, a da i ne izmili iz svojih trošnih karuca. Jedan od naših kočijaša bio je ruski jaroslavski mužik, a drugi Osetin. Osetin je vodio rudnjaka za uzdu s najvećom opreznošću, ispregnuvši pre logove21 - a naš nemarni Rus čak nije ni sišao s kola! Kad sam mu spomenuo da bi se mogao pobrinuti barem za moj kofer, za kojim se nikako nisam želeo spuštati u taj bezdan, odgovori mi on: "Ništa, gospodine! Daće Bog, pa ćemo stići, kad i oni, nije nam ovo prvi put!" - i imao je pravo; mogli smo, istina, i ne stići, ali smo ipak stigli. I kad bi ljudi malo bolje razmislili, uverili bi se da život nije vredan tolike brige...
        Ali vi možda hoćete znati kraj priče o Beli? - Prvo, ja ne pišem pripovetke, nego putne beleške, pa stoga ne mogu naterati štabnog kapetana da pripoveda pre nego što je zaista pripovedao. Zato pričekajte ili, ako hoćete, prevrnite nekoliko stranica; ali ja vam to ne preporučujem, jer je prelaz preko Krestove gore (ili, kako je naziva učeni Gamba,22 Le Mont St.-Christophe) vredan vaše radoznalosti. I tako smo se spuštali s Gud-gore u Čertovu dolinu23...         
     Romantičnog li imena! Vi već vidite gnezdo zloga duha među nepristupnim stenama - ali nije tako. Ime Čertove doline dolazi od reči "čerta", a ne od "čert" - jer je ovde negda bila granica Gruzije. Ta je dolina bila zasuta snežnim nanosima, koji su dosta živo podsećali na Saratov, Tambov i ostala draga mesta naše domovine.
- "Evo i Krestove!" - reče mi štabni kapetan, kad smo sišli u Čertovu dolinu, pokazujući brežuljak pokriven snežnom koprenom. Na vrhu mu se crneo kameni krst, a pokraj njega je vodio jedva jedvice vidljiv put, kojim samo onda prolaze kad je pobočni put zasut snegom. Naši nam kočijaši rekoše da lavina još nije bilo i, štedeći konje, povezoše nas unaokolo. Na zavoju sretosmo petoricu Oseta. Oni nam ponudiše svoju pomoć i, uhvativši se za kotače, stadoše s vikom vukući i pridržavajući naše taljige. A put je zaista opasan. S desne su strane nad našim glavama visile gromade snega, i činilo se kao da će se od prvog jačeg vetra survati u klanac; uski je put delom bio pokriven snegom, koji je na nekim mestima propadao pod nogama, a na drugima se pretvarao u led od sunčanih zraka i noćnih mrazova, pa smo se i sami s mukom probijali, dok su konji padali. S leve je strane zijala duboka gudura, gde je tekao potok, čas skrivajući se pod ledenom korom, čas peneći se i skačući preko crnog kamenja. Za dva sata jedva smo obašli Krestovu goru - dve vrste za dva sata! Međutim se provališe oblaci, navali tuča i sneg, a vetar, prodrevši u klance, urlaše i zviždaše kao razbojnik Solovjej - i doskora se kameni krst sakrio u magli koja se u sve gušćim valovima valjala s istoka... Da, zbilja, o tom krstu ima čudna, ali vrlo raširena priča, da ga je sagradio car Petar I. kad je putovao preko Kavkaza; no prvo, Petar je bio samo u Dagestanu, a drugo, na krstu je bilo krupnim slovima napisano da je postavljen po nalogu generala Jermolova i to godine 1824. Ali priča se i pored toga napisa tako ukorenila, te zaista ne znaš čemu da veruješ, tim više što nismo navikli verovati napisima.
           Valjalo nam se još nekih pet vrsta spuštati po zaleđenim stenama i po mekanom snegu da stignemo do stanice Kobi. Konji su se izmučili, a mi prozebli; mećava je zavijala sve jače i jače, upravo kao ona naša na severu, samo što su njeni divlji napevi bili bolniji, tužniji. "I ti, prognanice - pomislim - plačeš za svojim širokim, slobodnim stepama! Tamo imaš gde raširiti svoja hladna krila, a ovde ti je zagušljivo i tesno kao orlu koji klikćući bije krilima o rešetku svoga gvozdenoga kaveza."
- Nije dobro! - reče štabni kapetan. - Pogledajte, ništa se naokolo ne vidi, samo magla i sneg. Dok treneš okom, možemo se survati u bezdan ili zapeti u kakvoj jami, a tamo je dole Bajdara valjda tako nabujala, da je ne možeš ni preći. Takva ti je ta Azija! I ljudi i reke - nikako im ne možeš verovati.
      Kočijaši su vičući i psujući udarali konje, koji su dahtali i opirali se i nizašto na svetu nisu hteli s mesta, ne mareći za rečitost bičeva. "Vaše blagorođe" - reče napokon jedan od njih - "ovako mi nećemo stići do Kobi; ne biste li naredili, dok se može, da svrnemo na levo? Eno tamo se na obronku nešto crni - zasigurnoi kolibe: tamo se svagda svraćaju putnici, kad je nevreme; vele da će nas odvesti, ako im date na votku", dometnu on pokazujući Osete.
- Znam, brajko, znam i bez tebe! - reče štabni kapetan.
- To su već takve životinje. Daće se oderati, samo da izmame na votku.
- Ipak ćete priznati - rekoh - da bi nam bez njih bilo gore.
- Tako je, tako je - progunđa on - uh, ti provodiči! Instinktivno osećaju gde se mogu okoristiti kao da se bez njih i ne može naći put.
      Svrnemo nalevo i nekako, posle mnogo muke, stignemo do jadnog skrovišta. Bile su to dve kolibe sagrađene od ploča i od oblutaka i ograđene isto takvim zidom. Odrpani nas gazde prijazno primiše. Posle sam doznao da ih vlada plaća i hrani, a zato im je dužnost primati putnike, koje zatekne oluja.
- Sve je kako treba - rekoh sedajući k ognjištu - sad ćete mi dovršiti svoje pričanje o Beli; uveren sam da ono nije bio svršetak.
- A zašto ste o tom tako uvereni? - zapita me štabni kapetan, pa mi namigne i lukavo se nasmeši.
- Zato jer to ne bi bilo u redu; što se neobično počelo mora se neobično i svršiti. - E, pogodili ste...
- Vrlo mi je drago.
- Lako se vama radovati, ali meni je upravo teško kad se toga setim. Divna je bila devojka ta Bela! Na kraju sam se tako na nju navikao, kao na kćerku, a i ona je mene volela. Moram vam reći, da ja nemam porodicu. O ocu i materi nemam glasa već neko dvanaest godina, a da se oženim, nisam pre pomišljao - tako da to sada već i nije za me. Zato mi je drago što sam našao stvorenje koje ću maziti. Ona bi nam pevala pesme ili plesala lezginku... Ali kako je plesala! Gledao sam ja naše gubernijske gospođice, a jednom sam bio i u Moskvi na plemićkoj zabavi, ima tome već nekih dvadeset godina - ali da! Sasvim drugačije!... Grigorij Aleksandrovič nakitio ju je kao lutku, mazio je i milovao i ona se kod njega čudno polepšala! S lica joj i s ruku nestalo garave boje, na obrazima joj izbila rumen... Pa kako je gdekad bila vesela i podrugivala mi se - nevaljalica... Bog joj prostio!...
- A kad ste joj javili očevu smrt?
- Dugo smo to od nje krili, dok se nije navikla na svoj položaj, a kad smo joj rekli, plakala je dan, dva, pa zaboravila.
      Jedno četiri meseca teklo je sve da ne može bolje. Grigorij Aleksandrovič - čini se, da sam već rekao - strašno je voleo lov. Otišao bi u šumu i ganjao veprove ili divokoze - a sad jedva da bi otišao dalje od tvrđavnog bedema. Najednom ipak opazim da je opet zamišljen; hoda po sobi, s rukama na leđima; a jednoga dana, ne rekavši nikomu ništa, ode u lov - nema ga čitavo jutro; ode tako i drugi put, pa sve češće i češće... "Neće biti dobro" - pomislim - "zasigurno je crni mačak među njih skočio."
        Jedno jutro odem k njima - kao da mi je sad sve pred očima. Bela je sedela na krevetu u crnom svilenom bešmetu, bleda i tako tužna da sam se prepao.
- A gde je Pečorin? - upitam.
- U lovu.
- Zar je danas otišao? - Ona je ćutala, kao da joj je mučno odgovoriti. - Ne, još jučer - reče napokon teško uzdahnuvši.
- Da mu se nije što dogodilo?
- Juče sam ceo dan samo razmišljala - odgovori ona kroz suze - dolazile su mi na pamet razne nezgode: sad mi se učinilo da ga je ranio divlji vepar, sad opet da ga je neki Čečenac odvukao u gore... A sad mi se čini da me ne ljubi.
- Zaista, draga moja, nešto gore nisi mogla izmisliti.
Ona zaplače, a onda ponosno diže glavu, obriše suze i nastavi:
- Ako me ne ljubi, ko mu brani da me ne pošalje kući? Ja ga ne silim. A ako bude i dalje tako, sama ću otići. Nisam robinja - kneževska sam kći!...
Stadoh je miriti. - "Slušaj, Bela, pa on ne može uvek sedeti ovde, kao da je prišiven za tvoju suknju; on je mlad, voli lov - ode pa se opet vrati, a ako budeš tugovala, brzo ćeš mu dodijati.
- To je istina! - odgovori ona. - Biću vesela. - I hihoćući uhvati svoj bubnjić i stade pevati, plesati i skakati oko mene. Ali ni to nije dugo potrajalo, jer je opet pala na postelju i pokrila lice rukama.
Šta učiniti? Nikad, znate, nisam imao posla sa ženama. Mislio sam i mislio, kako da je utešim, i ničemu se nisam domislio. Neko smo vreme oboje ćutali... Neugodan položaj!
Napokon joj rekoh: "Ako hoćeš, poći ćemo šetati na bedem, vreme je divno!" - I Dan je bio prekrasan, svetao i nije bio vruć: sve su se gore posve jasno videle. Pođosmo pa se šutke prošetasmo amo tamo po tvrđavnom bedemu, napokon sedne ona na tratinu, a ja sedoh kraj nje. Doista, smešno je o tom govoriti, ali ja sam trčao za njom kao kakova dadilja.
- Naša je tvrđava stajala na visokom mestu i pogled je s bedema bio prekrasan. S jedne strane široka ravnica, koju je presecalo nekoliko jaruga, a iza nje šuma, koja se prostirala sve do gorskog bila; na ravnici se gdegde dimila sela i hodali čopori konja. S druge je strane tekla rečica, a tik do nje raslo je gusto grmlje, koje je pokrivalo kršne visove, što su se sastajali s glavnom granom Kavkaza. Mi smo sedeli na uglu kule, da uzmognemo na obe strane sve videti. Uto opazim gde iz šume neko izlazi na sivcu konju, jaše sve bliže i bliže, i napokon se zaustavi s onu stranu reke, oko stotinu hvati daleko od nas, i stade kao besan razigravati konja. Čudno!... "Pogledaj Bela - rekoh ja - ti imaš mlađe oči, kakav je ono konjanik, koga li je došao zabavljati?..."
Ona pogleda i usklikne: "Ta to je Kazbič!"
- Ah, taj razbojnik! Zar je došao da nam se ruga? - Gledam ja, bome Kazbič, njegovo garavo lice, odrpan, prljav kao uvek. - "To je konj moga oca" - reče Bela, uhvativši me za ruku; drhtala je kao prut, a oči joj sevahu... Aha! pomislim; i u tebi, dušice moja, ne miruje razbojnička krv!
- Dođi amo - rekoh stražaru - uzmi pušku, pa mi skini onoga deliju - dobićeš srebrni rubalj. - "Slušam, vaše visokoblagorođe; ali on ne stoji na mestu..." - "Naloži mu!" - rekoh smejući se. - "Ej! prijatelju!" - vikne stražar, mašući mu rukom. - "Stani malko, što se okrećeš kao zvrk?" - Kazbič se doista zaustavi i stade slušati; zasigurno je mislio da ćemo se s njim dogovarati - nije nego još nešto!... Moj grenadir nanišani... opali!... promaši. Tek što je barut na prašniku planuo, Kazbič obode konja i on skoči na stranu. Nato se uspravi u stremenu, vikne nešto na svom jeziku, zapreti bičem - i nestade ga.
- Stid te bilo! - rekoh stražaru.
- Vaše visokoblagorođe! Otišao je da umre - odgovori on. - Proklet je to svet, ne možeš ga jednim hicem ubiti.
Četvrt sata kasnije vratio se Pečorin iz lova. Bela mu se bacila oko vrata i nimalo se nije žalila, ništa mu nije prigovarala, što ga tako dugo nije bilo... A čak ja sam se na njega razljutio! - "Ma, zaboga", rekoh, "evo ovaj čas bio je Kazbič s onu stranu reke i mi smo na nj pucali. Lako biste se mogli na njega nameriti. Ti su brđani osvetljiv svet; mislite li da se on ne domišlja da ste i vi malo pomogli Azamatu? A ja bih se okladio da je sada prepoznao Belu. Znam da mu se pre godinu dana vrlo sviđala - sam mi je rekao - i da je mogao skupiti dosta novaca, zasigurno bi je bio zaprosio..." - Nato se Pečorin zamislio. - "Da - odgovori on - trebamo biti oprezniji... Bela! Od današnjeg dana ne smeš više izlaziti na tvrđavni bedem."
      Navečer sam s njim imao dug razgovor. Bilo mi je mrsko, što se promenio prema toj bednoj devojci; uz to što je pola dana provodio u lovu, postao je hladan, retko ju je milovao, pa je ona stala naočigled venuti, lice joj se oduljilo, velike joj se oči zamutile. Zapitaš je: "Zašto si uzdahnula, Bela? Zar si tužna?" - "Nisam." - "Zar nešto želiš?" "Ne." - "Mori li te čežnja za rodom?" - "Ja nemam roda." Kadikad nisi po čitave dane od nje ništa drugo čuo nego "da" i "ne".
O tome sam mu eto stao govoriti. "Čujte, Maksime Maksimiču".- odgovori on - "ja imam nesretnu ćud; da li me je odgoj takvim učinio ili me je Bog takva stvorio - ne znam. Znam samo, ako druge bacim u nesreću, nisam ni ja manje nesretan. Njima je to dakako slaba uteha - ali tako je, upravo tako. U ranoj svojoj mladosti, od onog časa kad sam izašao ispod skrbništva svoga roda, stao sam besno uživati sve naslade koje se mogu dobiti za novce i te su mi se naslade dabogme ogadile. Onda se otisnuh u veliki svet i doskora mi je društvo isto tako omrznulo; ljubio sam svetske lepotice i one su mene ljubile, ali njihova je ljubav samo dražila moju taštinu i sebičnost, a srce mi je ostalo pusto... Stao sam čitati, učiti - no i nauke mi omrznuše. Video sam da do njih nikako ne stoji ni sreća ni slava, jer su najsretniji ljudi - neznalice, a slava je - sretan slučaj, pa treba samo spretnosti da je postigneš. Tako mi je sve dosadilo... Doskora me premestiše na Kavkaz - i to je najsretnije doba moga života. Nadao sam se da nema dosade pod čečenskom tanadi - ali uzalud! Za mesec dana tako sam se navikao na njihovo zujanje i na blizinu smrti, da sam se više zanimao za komarce, pa mi je postalo dosadnije nego pre, jer sam izgubio gotovo poslednju nadu. Kad sam ugledao Belu u svom domu, kad sam prvi put, držeći je na kolenima, ljubio njene crne uvojke, mislio sam luda da je ona anđeo, što mi ga je milostiv udes poslao za utehu... Opet sam se prevario; ljubav divlje devojke ne vredi mnogo više od ljubavi ugledne gospođe; bezazlenost i iskrenost jedne dosadi isto tako kao i koketnost druge. Ako baš hoćete, ja je još i sad ljubim, zahvalan sam joj za nekoliko dosta slatkih časaka, daću za nju i svoj život - ali mi je uz nju dosadno... Jesam li budala ili zločinac - ne znam; ali je jasno da i mene treba vrlo žaliti, možda i više nego nju. Moju je dušu svet iskvario, moja je fantazija nemirna, a srce se ne može nasititi. Meni je svega premalo; i na bol se lako naviknem, kao i na nasladu, i život mi postaje od dana do dana sve pustiji; samo mi je jedno sredstvo ostalo: putovanje. Čim uzmognem, otići ću; ali ne u Evropu, sačuvaj Bože! - poći ću u Ameriku, u Arabiju, u Indiju - pa ću valjda negde na putu umreti. Uveren sam barem da se ova poslednja uteha neće brzo iscrpsti, dok ima bura i ružnih putova" - Tako je on dugo govorio i njegove mi se reči usekoše u pamet, jer je to bilo prvi put što sam nešto takvo slušao od čoveka kojemu je dvadeset i pet godina, a dao bog, i poslednji put... Čudo! Recite, molim vas - nastavi štabni kapetan, okrenuvši se k meni - vi ste, čini se, bili u prestolnici i to nedavno - pa je li onde sva mladost takva?
     Odgovorih da ima mnogo ljudi koji isto tako govore; da ima verovatno i takvih koji govore istinu; da je uostalom razočaranje, kao i svaka moda, počelo u višim društvenim razredima, pa onda prešlo k nižima i tamo se otrcalo, a sada oni, kojima je doista više dosadno nego svima drugima, nastoje tu svoju nesreću sakriti, kao neki greh. Štabni kapetan nije shvatio tih finih razlika, pa je mahnuo glavom i lukavo se nasmešio.
A biće da su Francuzi uveli modu dosade.
- Ne, već Englezi.
- Aha, dakako!... odgovori on; ta oni su uvek bili pijanice na glasu!...
Ja se nehotice setih neke moskovske gospođe, koja je tvrdila da Byron nije bio ništa drugo nego pijanica. Uostalom štabnom se kapetanu nije moglo zameriti što je to rekao. Da se uzdrži od vina, nastojao je, razume se, uveriti sam sebe da je pijanstvo krivo svakoj nesreći na svetu.
Međutim je on ovako nastavio svoje pričanje:
- Kazbič se više nije javljao. Ali ja se - ne znam zašto - nisam mogao oteti misli da on nije uzalud dolazio i da smišlja nekakvo zlo.
- Jednom me Pečorin nagovarao, da pođem s njim u lov na vepra. Dugo sam se nećkao; baš mene zanima vepar! Ipak me odvukao sa sobom. - Uzesmo pet vojnika i krenusmo rano ujutro. Do deset sati lunjali smo po trščacima i po šumi - ali zveri nema. "Ej, nećemo li se vratiti? - rekoh ja. - Čemu da se uzalud mučimo? Vidi se da smo baš nesretan dan izabrali." Ali Grigorij Aleksandrovič nije mario ni za zaparu ni za umor i nije se hteo vratiti bez plena... Takav je on bio čovek; što zamisli - mora biti; bez sumnje ga je u detinjstvu majčica razmazila... - Napokon se u podne namerismo na prokletog vepra - opalismo! Ali uzalud; vepar je utekao u trščak... takav je bio nesretan dan!... Nato se malo odmorismo i krenusmo kući.
- Jahali smo ćutke uporedo, pustivši uzde, i već smo bili gotovo u samoj tvrđi, samo nam ju je grmlje sakrivalo. Najednom puče puška... Mi se zgledasmo; jednaka nas je sumnja napala... Žurno poletesmo, odakle se pucanj čuo - vidimo mi: na bedemu se skupili vojnici u gomilu, pa pokazuju u polje, a tamo konjanik leti kao bez duše i drži na sedlu nešto belo. Grigorij Aleksandrovič vrisnu baš kao kakav Čečenac; trže pušku - i jurnu; a ja za njim.
- Naši konji na sreću - zbog mršavog lova - nisu bili izmučeni, pa su nam se upravo izmicali ispod sedla, i svakoga trenutka bili smo sve to bliže... Napokon prepoznam Kazbiča, samo nisam mogao razabrati što je držao pred sobom. Uto stignem Pečorina, pa mu viknem: "To je Kazbič!"... On me pogleda, kimne glavom i ošine konja bičem.
- Napokon mu se približismo na puškomet; je li Kazbičev konj bio izmučen ili lošiji od naših, tek je pored svega njegova nastojanja slabo odmicao. Mislim da se u taj čas setio svoga Karađoza...
- Vidim ja, gde je Pečorin u trku primakao pušku... "Ne pucajte" - viknem mu - "čuvajte metak; ionako ćemo ga stići." - Ah da, ta mladost! Uvek se u nevreme raspali... Hitac planu i tane prebi konju stražnju nogu. Kako je besno letio, učini još desetak skokova, pa se spotakne i padne na kolena. Kazbič skoči i sad smo videli da je na rukama držao ženu, umotanu u čadru... To je bila Bela... jadna Bela! - On nam nešto viknu na svom jeziku i diže kindžal na nju... Nismo mogli gubiti vreme - ja opalim nasumce; tane ga je verovatno pogodilo u rame, jer je najednom spustio ruku. Kad se dim razišao, ležao je na zemlji ranjeni konj, a pokraj njega Bela; a Kazbič je odbacio pušku, pa se kao mačka po grmlju penjao na stenu. Prohtelo mi se da ga skinem odanle, ali puška mi je bila prazna! Skočismo s konja i pohrlismo k Beli. Jadnica je ležala nepomično, a krv joj je potokom tekla iz rane... Takav zlotvor! Da ju je bar u srce udario - bio bi u jedan mah svemu kraj, a ono u leđa... baš razbojnički! Bila je u nesvesti. Poderemo čadru i zavijemo joj ranu, što smo jače mogli. Uzalud joj je Pečorin ljubio hladne usne - ništa joj nije moglo vratiti svest.
    Pečorin posede konja, a ja je digoh sa zemlje i nekako je položih do njega na sedlo. On je obuhvati rukom i mi krenemo natrag.
Nakon što smo nekoliko časaka ćutali, reče mi Grigorij Aleksandrovič: "Čujte, Maksime Maksimiču, ovako je nećemo živu dovesti". - "Istina!" - rekoh ja i mi poterasmo konje uzagrepce. - Na vratima tvrđave čekala nas gomila naroda. Oprezno prenesmo ranjenicu u Pečorinov stan i poslasmo po lekara. On je doduše bio pijan, ali je došao, pregledao ranu i rekao da ne može doživeti sutrašnjega dana; ali se prevario...
- Zar je ozdravila? - upitam štabnog kapetana, uhvativši ga za ruku, jer sam se i nehotice obradovao.
- Nije - odgovori on - nego lekar se u tome prevario, što je još dva dana živela.
- Ali objasnite mi kako ju je Kazbič ugrabio.
- Evo kako. Ne mareći što joj je Pečorin zabranio, izašla je ona iz tvrđave i pošla prema reci. Bilo je, znate, vrlo vruće, pa je sela na kamen i spustila noge u vodu. Uto se Kazbič prikrao - zgrabio je, zatisnuo joj usta i odvukao je u grmlje, a tamo skočio na konja pa bež! Njoj je međutim uspelo da vikne. Stražari se uzbunili, opalili, ali promašili, a uto stigosmo i mi.
- A zašto ju je Kazbič hteo oteti?
- Zaboga! Ti su Čerkezi poznati tati; što nije prikovano, moraju odneti; koješta im i ne treba, pa ipak ukradu... to im ne smete zameriti! A osim toga ona mu se odavno sviđala.
- I Bela je umrla?
- Umrla je. Samo se dugo mučila, a i mi smo se uz nju ljudski izmučili. Oko deset sati navečer došla je k sebi - mi smo sedeli kraj postelje. Tek što je otvorila oči, stala je zvati Pečorina. - "Tu sam ja pokraj tebe, džanečko moja - odgovori on i primi je za ruku. - "Umreću!" - reče ona.
Stadosmo je tešiti; rekosmo joj da je leark obećao da će je svakako izlečiti. Ona mahnu glavom i okrenu se k zidu. Nije joj se htelo umreti!...
U noći je počela buncati; glava joj gorela; čitavo joj telo na mahove tresla groznica. Govorila je nejasne reči o ocu, o bratu; htela je u gore, kući... Zatim je govorila i o Pečorinu, nazivala ga raznim nežnim imenima ili ga korila, što više ne ljubi svoju džanečku.
    On ju je ćuteći slušao, naslonivši glavu na ruke, ali čitavo vreme nisam na njegovim trepavicama opazio nijedne suze. Da li zaista nije mogao plakati ili se svladavao - ne znam; ali ja nisam nikad video ništa žalosnije.
        Pred zoru je prestala buncati. Skoro je čitav sat ležala nepomično, bleda i tako slaba, te se jedva moglo videti da diše. Onda joj postade lakše, pa je stala govoriti, ali, što mislite, o čem?... Takve misli dolaze samo na samrti!... Stala se žalostiti što nije hrišćanka, što se njena duša neće na onom svetu nikad sastati s dušom Grigorija Aleksandroviča i što će mu druga žena biti družica u raju. Pade mi na um da je pokrstim pre smrti, pa joj to i predložih. Ona me neodlučno pogleda i dugo nije mogla progovoriti ni reči. Napokon reče da će umreti u onoj veri, u kojoj se i rodila. Tako je prošao čitav dan. Koliko li se promenila u taj jedan dan! Bledi joj obrazi upadoše; oči joj se jako raširiše; usne su joj gorele, osećala je u sebi vatru, kao da joj u grudima leži rastopljeno gvožđe.
       Dođe druga noć. Mi nismo sklapali očiju, nismo odlazili od njene postelje. Ona se užasno mučila, stenjala, a čim bi joj bol malo popustio, trudila se da uveri Grigorija Aleksandroviča, kako joj je bolje, nagovarala ga da pođe spavati, ljubila mu ruku i nije htela da je ispusti. Prema jutru stala je osećati samrtne muke, počela se premetati, zderala zavoj i krv joj je nanovo potekla. Kad smo joj ranu opet zavili, umirila se načas i stala moliti Pečorina da je poljubi. On kleknu kraj postelje i pritisnu usta na njene hladne usne. Ona ga je čvrsto obuhvatila oko vrata svojim drhtavim rukama, kao da mu je u tom poljupcu htela predati svoju dušu... Ne, dobro je uradila što je umrla! Ta što bi bilo od nje da ju je Grigorij Aleksandrovič ostavio? A to bi se bilo pre ili posle dogodilo...
       Sutradan do podne bila je tiha, šutljiva i poslušna, premda ju je naš lekar mučio toplim oblozima i lekarijama. "Nemojte! - govorio sam mu - ta sami ste rekli, svakako će umreti, pa čemu onda svi ti vaši lekovi?" - "Ipak je bolje, Maksime Maksimiču - odgovori on - da savest bude mirna." -Lepe li mi savesti!
         Poslije podne stade je moriti žeđa. Otvorismo prozore, no napolju je bilo toplije nego u sobi. Stavismo joj leda oko postelje - no ništa nije pomoglo. Znao sam da ta nesnosna žeđa znači da se primiče konac, pa sam to rekao Pečorinu. - "Vode, vode!..." govorila je ona promuklim glasom, pridigavši se na postelji.
On probledi kao krpa, uhvati čašu, nalije i pruži joj. Ja sam pokrio lice rukama i stao govoriti molitvu - ne sećam se kakvu. Da, dragi moj, viđao sam ja često kako ljudi umiru u bolnicama i na bojištu, ali sve je to bilo drugačije, sasvim drugačije!... Moram priznati da mi je nešto žao. Mene se nije pred smrt ni jednom spomenula, a čini mi se da sam je ljubio kao otac... E, Bog joj prostio!...
Tek što je popila vodu, postade joj lakše i za dve tri minute bila je mrtva. Stavismo joj ogledalo na usta - čisto!...
        Izvedoh Pečorina iz sobe i mi pođosmo na tvrđavni bedem. Dugo smo hodali uporedo amo tamo, s rukama na leđima, ne govoreći ni reči. Na njegovu licu nisi mogao ništa osobito pročitati i to mi se učini mrsko. Ja bih na njegovom mestu umro od tuge. Na kraju sede na zemlju u hlad i stade nešto palicom crtati po pesku. Ja sam ga, znate, više zbog pristojnosti hteo utešiti, pa sam počeo govoriti; no on diže glavu i nasmeja se... Od toga me smeha prošla jeza... Pođoh se pobrinuti za les.
    Priznaću da sam se ponešto i zato prihvatio toga posla, da me mine tuga i bol. Imao sam komad termalame,24 pa sam njom pokrio les i ukrasio ga srebrnim čerkeskim rojtama, što ih je Grigorij Aleksandrovič bio za nju kupio. Sutradan rano ujutro sahranismo je iza tvrđave kraj reke, nedaleko od onog mesta gde je poslednji put sedela. Oko njena groba razraslo se sada grmlje belog bagrema i jorgovana. Hteo sam joj staviti krst, ali to bi, znate, bilo nezgodno - ta nije bila hrišćanka...
- A Pečorin? - upitam.
- Pečorin je dugo pobolevao, pa je omršavio - jadnik; ali od to doba nismo nikad govorili o Beli; video sam da mu je to neugodno - pa i čemu! - Neka tri meseca posle toga premestiše ga u drugi puk i on ode u Gruziju. Od toga se časa više ne sastadosmo... Da, sećam se, nedavno mi je neko govorio da se vratio u Rusiju, ali u vojnoj zapovedi nije toga bilo. - Uostalom, do nas kasno dolaze vesti.
       Nato stade opširno razlagati kako je neugodno kad doznaješ novosti godinu dana kasnije - verojvatno zato da zatomi bolne uspomene. Ja ga nisam prekidao, ali ga nisam ni slušao.
      Za jedan sat mogli smo na put. Mećava se stišala, nebo se razvedrilo i mi krenusmo. Putem sam opet nehotice poveo razgovor o Beli i o Pečorinu. A niste li čuli što je bilo s Kazbičem? - upitam.
- S Kazbičem? E, doista ne znam... Slušao sam da na desnom krilu kod Šapsuga25 ima neki Kazbič, neki vratolom, koji u crvenom bešmetu korakom jaše pod našom vatrom i uljudno se klanja kad tanad blizu njega prozviždi; ali teško da će to biti baš on!...
       U Kobi se rastadoh s Maksimom Maksimičem; ja pođoh s poštom, a on je imao tešku prtljagu, pa nije mogao za mnom. Mislili smo da se nećemo više nikad sresti, pa ipak smo se sreli i, ako hoćete, pripovediću vam. To je čitava pripovetka... Ali priznaćete da je Maksim Maksimič čovek dostojan poverenja... Ako to priznate, biću potpuno naplaćen za svoje možda predugačko pričanje.

  


Нема коментара:

Постави коментар