Alea: Gustave Flaubert, Madame Bovary. TREĆI DEO ( VIII,IX, X,XI )

VIII

Koračajući, pitala se: »Ša ću mu reći? Odakle ću početi?« I dok je išla napred, podsećala se na grmlje, drveće, morsku trsku na brežuljku, dvorac podno njega. Opet beše zapala u emocije prve ljubavi i ubogo joj se sputavano srce zaljubljeno otvaralo za njih.
Mlak joj vetar duvao u lice, topeći se, sneg kap po kap padaše s pupoljaka na travu.
Uđe, kao i nekad, kroz mala vrata u perivoj, potom stiže do glavnoga dvorišta, obrubljena dvostrukim redom krošnjatih lipa. Šušteći, njihahu se dugačkim granama. Svi psi u psetarnici zalajaše i zvuk njihova laveža odjekivaše neko vreme, ali se niko ne pojavi.
Pope se širokim ravnim stepeništem s drvenom ogradom koje je vodilo u hodnik popločan prašnjavim pločicama, a na koji se izlazilo iz nekoliko soba, nanizanih jedna za drugom kao u samostanima ili u konačištima. Njegova spavaonica beše na kraju hodnika, posve u dnu, s leve strane. Kada joj prsti dotaknuše kvaku, snage je najednom ostaviše.
Bojala se da ga nema, a u isti mah to gotovo i priželjkivala, iako joj je to bila jedina nada, poslednja prilika za spas. Načas zastade da se pribere pa, prekalivši vlastitu hrabrost na osećaju trenutačne preke potrebe, uđe.
Sedeo je kraj vatre, s nogama oslonjenim o kamin, i pušio lulu.
– Gle! To ste vi! – reče naglo ustavši.
– Da, ja!... Došla sam vas, Rodolphe, zamoliti za savet.
No, ma koliko se naprezala, nije mogla ni usta otvoriti.
– Niste se promenili, još ste uvek jednako čarobni!
– Oh! – gorko dočeka ona. – Jadne su to čari, prijatelju dragi, kada ste ih vi svojevremeno prezreli.
Onda se on upusti u objašnjavanje svojih postupaka, izgovarajući se neodređenim izrazima, budući da ništa bolje nije mogao iznaći. Pusti da je zanesu njegove reči, a još više glas i pojava, pa se pričini da veruje ili možda
čak i poverova u izlike kojim on opravdavaše prekid među njima: beše to tajna o kojoj su ozavisili čast, pa čak i život neke treće osobe.
– Nije važno! – ona će tužno ga promatrajući. – Bilo mi je silno teško.
On filozofski odgovori:
– Život je takav!
– Je li bar, od našega rastanka – prihvati Emma – bio dobar prema vama?
– Oh, ni dobar... ni loš.
– Možda bi bilo bolje da se nikada nismo ni rastali.
– Da... možda!
– Misliš? – reče ona primičući mu se.
Pa uzdahnu: O, Rodolphe, da samo znaš... toliko sam te volela!
Uhvati ga tada za ruku pa ostadoše tako neko vreme, isprepletenih prstiju – kao i onoga prvog dana na poljoprivredničkoj skupštini! Kao iz ponosa, on se pokušavaše othrvati nježnosti. No, klonuvši mu na grudi, ona reče:
– Kako si mislio da ću živeti bez tebe? Čovek se od sreće ne može odviknuti! Bila sam očajna! Verovala sam da umirem! Sve ću ti to ispričati, videćeš. A ti... ti si bežao od mene!...
Naime, već ju je tri godine on brižljivo izbegavao, i to iz one prirodne kukavštine koja je svojstvena jačem spolu, a Emma je i dalje dražesno kimala glavom, umiljatija od zaljubljene mačke:
– Voliš druge žene, priznaj. Oh, razumem ja njih, opravdavam ih: biće da si ih zaveo, kao što si zaveo i mene. Ti si muškarac! Imaš sve što je potrebno da budeš voljen. No, mi ćemo iznova početi, je li tako? Volećemo se! Gledaj, smejem se, sretna sam!... Pa, reci nešto!
A beše je prekrasno videti, s onim pogledom u kojemu drhtaše suza, poput vode zaostale nakon oluje u modroj cvetnoj čaški. On je privuče na krilo te joj stade nadlanicom prelaziti po glatkoj kosi na kojoj u svetlu sutona poput zlatne strelice svetlucaše poslednja sunčana zraka. Ona saginjaše čelo; na kraju je poljubi u vjeđe, posve nežno, krajičkom usana.
– Plakala si! – reče. – Zašto?
Ona najednom zajeca. Rodolphe pomisli da je to izliv ljubavi; kako je ćutala, shvati tu ćutnju kao poslednji preostatak stidljivosti pa uzviknu:
– Ah, oprosti mi! Ti si jedina do koje mi je stalo. Bio sam glup i okrutan! Ljubim te i ljubiću te uvek! Šta ti je? Reci mi!
I stade se spuštati na kolena.
– Pa, evo!... Uništena sam, Rodolphe! Moraš mi posuditi tri hiljade franaka!
– Ali... ali... – reče on polagano se pridižući dok mu lice poprimaše ozbiljan izraz.
– Znaš – nastavljaše brzo ona – da je moj muž sav svoj imetak poverio jednom notaru, a on je pobegao. Zadužili smo se, bolesnici nisu plaćali. Uostalom, nasledstvo još nije do kraja rešeno, posle toga ćemo imati novaca. No, danas, ako ne nađemo tri hiljade franaka, zapleniće nam sve u kući, i to sada, ovoga časa, pa sam ja računajući na tvoje prijateljstvo, došla ovamo.
»Ah!«, pomisli Rodolphe koji najednom silno problede, »znači, zbog toga je došla!«
Na kraju kaza vrlo mirno:
– Draga gospođo, nemam ih.
Nije nimalo lagao. Da ih je imao, bio bi ih zasigurno dao, premda je činiti tako dobra djela neugodno, jer je novčano pitanje od svih oluja što se mogu oboriti na ljubav najhladnija i najrazornija.
Emma se isprva na nekoliko časaka nepomično zagleda u nj.
– Nemaš ih!
Pa više puta ponovi:
– Nemaš ih!... Mogla sam sebi prištedeti ovo poslednje poniženje. Nikada me nisi ljubio! Nisi nimalo bolji od drugih!
Razotkrivala se, gubila.
Rodolphe je prekide tvrdeći da je i sam u »stisci s novcem«.
– Ah! Baš te žalim! – reče Emma. – Da, tako te žalim!...
Oči joj zastadoše na srebrom optočenoj puški koja blistaše u zbirci oružja na zidu:
– No, kada je neko tako siromašan, neće kundak na puški ukrasiti srebrom! Niti kupiti zidni sat obložen sedefom! – nastavljaše pokazujući na Boulleov56 sat. – Ni pozlaćene pištaljke za bičeve – dotakne ih – ni priveske za džepni sat! Oh! Njemu ništa ne manjka! Pa ni ormarić za likere u spavaćoj sobi! Ti sebe voliš, dobro živiš, imaš dvorac, imanja, šume; u lov ideš na konju i s psima, putuješ u Pariz... Eh, pa samo za ovo – uzviknu dohvativši s kamina puceta za orukvice – pa i za najmanju od ovih tričarija moglo bi se dobiti novaca!... Oh, neću ih, samo ti njih zadrži!
I daleko od sebe odbaci puceta, a ona udare o zid i zlatni se lančić na njima pretrgnu.
– A ja, ja bih tebi bila sve dala, bila bih sve prodala, vlastitim bih rukama radila, prosjačila po putovima za jedan osmeh, za jedan pogled, samo da od tebe čujem: »Hvala!« A ti sediš tu mirno u naslonjaču, kao da mi već nisi nanio dovoljno boli! Da tebe nije bilo, znaš, mogla sam sretno živeti! Ko te na bilo šta terao? Je li u pitanju bila neka opklada? Pa, ipak, ljubio si me, govorio si mi to... Pa i maločas... Ah! bolje bi bilo da si me oterao! Ruke su mi još tople od tvojih poljubaca, a evo, na ovome ovde mestu, na sagu, u mom krilu zaklinjao si mi se na večnu ljubav. Naveo si me da u to poverujem: dve godine vodio si me kroz najveličanstvenji i najslađi san! Ej, sećaš li se naših dogovora o putovanju? Oh, a ono tvoje pismo, to pismo slomilo mi je srce! A sada, kada sam opet došla
k njemu, k njemu koji je bogat, sretan, slobodan, došla da ga zamolim za pomoć koju bi mi pružio svako na ovom svetu, preklinjući ga i nudeći mu opet svu svoju ljubav, on mene odbija, jer bi ga to stajalo tri hiljade franaka!
– Nemam ih! – odgovori Rodolphe s onim savršenim mirom iza kojega se, kao iza kakva štita, krije sa sudbinom pomireni gnjev.
Emma izađe. Zidovi podrhtavahu, strop je pretio da će je smrviti; opet prođe dugačkim drvoredom spotičući se o gomile uvela lišća što ih je raznosio vetar. Konačno stiže do jarka pred vratima s rešetkom; polomi nokte na bravi, toliko se žurila da je otvori. Potom, stotinu koraka dalje, zadihana, gotova da se sruši, zastade. I onda, okrenuvši se, još jednom pogleda bešćutni dvorac s perivojem, njegove vrtove, tri dvorišta i sve prozore na pročelju.
Ostade sva obamrla, znajući za sebe tek po kucaju u žilama koji joj se učini kao kakva zaglušna muzika što odnekle izbija i ispunja polja oko nje. Tlo joj pod nogama beše mekše od vode, a izorane joj se brazde privideše kao golemi smeđi valovi što se lome o obalu. Sve uspomene, sve misli što ih je bilo u njezinoj glavi u jednom joj mahu stadoše izbijati pred oči poput svetala kakva vatrometa. Vide oca, onaj Lheureuxov sobičak, sobu u Rouenu, neki drugi pejsaž . Hvataše je ludilo, uplaši se i uspe se pribrati, istina, nekako smušeno, jer se nipošto nije sećala uzroka svojemu strašnom stanju, to jest nevolje s novcem. Patila je samo zbog svoje ljubavi i pri sećanju na nju osećala da je duša ostavlja, baš kao što ranjenici, boreći se sa smrću, osećaju kako im život ističe kroz ranu što
krvari.
Padaše noć, vrane su letele. Najednom joj se učini da se po vazduhu poput praskavih loptica rasprskavaju kuglice vatrene boje, a potom se, polako gasnući, okreću i okreću, sve dok se napokon ne rasplinu među granama u snegu. Usred svake joj se od njih ukazivaše Rodolphov lik. Postadoše brojnije, približavahu joj se, prodirahu u nju, onda svega nestade. Raspozna po kućama svetla čije su se zrake izdaleka širile kroz maglu. Vlastiti joj se položaj tada ukaza poput kakva bezdana. Grudi joj se kidahu od teška disanja. Potom, u naletu junaštva od kojega postajaše gotovo radosnom, trčeći se spusti niz padinu, pređe preko kravljega mostića, pa stazom, drvoredom i preko tržnice te stiže pred apoteku.
Onde ne beše nikoga. Htede ući, ali je na zvuk zvonca kogod mogao doći, pa zato šmugnu kroz vrata na ogradi te, zadržavajući dah, pipkajući po zidovima, pođe napred, do ulaza u kuhinju gde je na peći gorela sveća. Justin, samo u košulji, baš je iznosio jelo.
– Ah, večeraju! Pričekajmo.
On se vrati. Ona pokuca na okno. On iziđe.
– Ključ! Onaj odozgo, tamo gde...
– Šta!
Gledaše je, iznenađen bledilom njezina lica što se, onako belo, isticaše na crnoj pozadini noći. Učini mu se izvanredno lepom i veličanstvenom poput prikaze; ako i nije shvatao štoa hoće, predosećaše nešto užasno. No, ona živo nastavi, tihim glasom, glasom slatkim, ganutljivim:
– Hoću taj ključ! Dajte mi ga.
Kako je pregradni zid bio tanak, iz blagovaonice se čulo zveckanje viljuški po tanjirima. Ustvrdi kako mora potrovati štakore koji joj smetaju da zaspi.
– Morao bih obaviestiti gospodina.
– Ne, ne idi!
Potom će nehajno:
– Eh, nema potrebe, i sama ću mu posle reći. Hajde, posvetli mi!
I uđe u hodnik na koji se otvarahu vrata laboratorija. Na zidu je visio ključ s oznakom Kafarnaum.
– Justine! – viknu apotekar koji postajaše nestrpljiv.
– Idemo gore!
I on se pope za njom.
Ključ se okrenu u bravi, a ona pođe ravno prema trećoj polici, sećanje ju je tako dobro vodilo, pograbi modru staklenku, iščupa iz nje čep, gurne unutra ruku i izvukavši punu šaku bijeloga praha, uze ga onako iz ruke gutati.
– Stanite! – uzviknu on bacivši se na nju.
– Ćuti! Doći će neko...
Sav zdvojan, hteo je pozvati upomoć.
– Ni reči o ovome, sve će pasti na tvoga gospodara!
Potom se vrati kući, najedanput smirena i kao obuzeta vedrinom zbog obavljene dužnosti.
Kada se Charles, potresen vešću o ovrsi, vratio kući, Emma upravo beše izašla. On zavika, zaplaka, pade u nesvest, ali se ona ne vrati. Gde li je mogla biti? Posla Félicité k Homaisu, do gospodina Tuvachea, k Lheureuxu, k Zlatnome lavu, svuda, a u trenucima kada bi ga teskoba načas ostavila, video je svoj uništeni ugled, izgubljeni imuetak, razorenu Berthinu budućnost. Zbog čega!... Ni reči o tome! Pričeka do šest sati uvečer. Napokon, ne mogavši više izdržati i zamišljajući kako je Emma otišla u Rouen, izađe na glavnu cestu, pređe pola milje, ne srete nikoga, još malo počeka i pođe kući.
Emma se beše vratila.
– Štoa je to bilo?... Zašto?... Objasni mi?...
Ona sede za pisaći sto i napisa pismo, a onda ga polako zapečati, dopisavši još datum i sat.
Potom reče svečanim glasom:
– Pročitaćeš ga sutra, a do tada, molim te, ne postavljaj mi nikakvih pitanja!... Ne, ni jedno jedino!
– Ali...
– Oh, ostavi me!
Pa se ispruži na postelji.
Probudi je opor okus što ga osećaše u ustima. Opazi Charlesa i opet sklopi oči.
Radoznalo je u sebi pratila sve što se zbiva da razabere oseća li kakve bolove. Ali, ne! Još ništa. Čula je udaranje sata, pucketanje vatre i Charlesa kako diše stojeći kraj njezine postelje.
– Ah, smrt je prava sitnica! – mišljaše ona. – Zaspaću i sve će biti gotovo! Popi gutljaj vode i okrenu se k zidu.
Onaj se strašni okus crnila i dalje osećao.
– Žedna sam!... Oh, tako sam žedna! – uzdahnu.
– Ama, šta ti je? – reče Charles pružajući joj čašu.
– Ništa!... Otvori prozor... ugušiću se!
I uhvati je tako iznenadna mučnina da jedva stiže izvući rupčić ispod jastuka.
– Odnesi ga! – reče živo. – Baci ga!
On je uze ispitivati, ona ne odgovori. Ležaše nepomično, od straha da će joj i najmanji pokret izazvati povraćanje. Osećaše, međutim, neku ledenu hladnoću koja joj se od stopala širila prema srcu.
– Ah, počinje! – promrmlja.
– Šta kažeš?
Ona polaganom kretnjom, punom teskobe, okretaše glavu čas na jednu, čas na drugu stranu, sve jednako neprestano rastvarajući čeljusti, kao da joj na jeziku leži nešto veoma teško. U osam sati, povraćanje opet započe.
Charles primeti da se na dnu umivaonika skupio neki beli pesak, hvatajući se za porculanski zid
– Neobično! Čudnovato! – reče nekoliko puta.
No, ona reče čvrstim glasom:
– Ne, varaš se!
Onda joj on nježno i gotovo je milujući pređe rukom preko trbuha. Ona ispusti oštar krik. On sav prestravljen ustuknu.
Potom ona stade stenjati, isprva slabašno. Ramena su joj se tresla u jakoj drhtavici, a postajaše bleđa od plahte u koju joj se zarivahu zgrčeni prsti. Bȉlo, do tada neujednačeno, sada se jedva i osećalo.
Kapljice joj znoja izbijahu na pomodrelom licu koje kao da se beše ukočilo u hlapljenju neke kovinaste pare. Zubi joj cvokotahu, razrogačene oči mutno gledahu uokolo, a na sva pitanja odgovaraše tek kimanjem glave; čak se dva-tri puta i nasmeši. Malo-pomalo stenjanje se pojača. Ote joj se mukao vrisak; ustvrdi da joj je bolje i da će smesta ustati.
No, spopadoše je grčevi pa uzviknu:
– Ah, Bože, ovo je užasno!
On se baci na kolena kraj njezine postelje.
– Govori! Šta si pojela? Odgovaraj, za ime Božje!
I gledaše je očima punim takve nežnosti kakvu još nikada ne beše videla.
– Eno, tamo... tamo... – reče iznemoglim glasom.
On priskoči pisaćem stolu, slomi pečat i naglas pročita! Ne optužujte nikoga... Zastade, pređe rukom preko očiju i još jednom pročita.
– Šta! U pomoć! Ovamo!
Mogao je samo ponavljati jednu jedinu riječ: »Otrovana! Otrovana!« Félicité otrči do Homaisa, a on tu istu reč glasno uzviknu na trgu; gospođa Lefrançois ču je u Zlatnom lavu. Neki meštani ustadoše da je prenesu susedima i cele noći mesto ostade budno.
Izgubljen, mucajući, jedva se držeći na nogama, Charles je koračao uokolo po sobi. Udarao je o pokućstvo, čupao kosu, a apotekar nikada nije ni pomislio da tako strahovit prizor uopštee može postojati.
Vrati se kući s namerom da piše gospodinu Canivetu i doktoru Larivièreu. Gubio je glavu; po petnaest puta načini nacrt za ta pisma. Hippolyte ode za Neufchâtel, a Justin tako snažno podbadaše Bovaryjeva konja da ga morade ostaviti na obronku Bois-Guillaume, iscrpljena i polumrtva.
Charles htede prolistati lečnički leksikon; ništa nije video, reci mu plesahu pred očima.
– Samo mirno! – reče apotekar. – Jedino joj treba dati jak protuotrov. O kakvom je otrovu reč?
Charles mu pokaza pismo. Reč beše o arseniku.
– E, pa – dočeka Homais – treba napraviti analizu.
On je, naime, znao da pri svakom trovanju treba napraviti analizu, a njegov agovornik ništa nije razumeo pa odgovori:
– Ah, napravite to, napravite! Spasite je...
Potom, vrativši se do nje, sruši se na sag i stade jecati glave naslonjene na rub njezina ležaja.
– Ne plači! – reče mu ona. – Uskoro te više neću mučiti!
– Zašto? Ko te na to naterao?
Ona odvrati:
– Moralo je tako biti, mili moj.
– Zar nisi bila sretna? Jesam li ti ja šta skrivio? Pa, činio sam sve što sam mogao!
– Da... istina... ti si tako dobar!
I polagano mu je rukom prolazila kroz kosu. Slatkoća toga osećaja pojačavaše mu tugu; osećaše kako mu se celo biće slama od očaja na pomisao da je mora izgubiti baš sada kada prema njemu, suprotno od uobičajenoga, pokazuje više ljubavi no ikada, a on ne nalazi pomoći, ništa ne zna, ništa se ne usuđuje, jer ga hitnja da smesta donese odluku do kraja smućuje.
Gotovo je sada, mišljaše ona, sa svim neverama, svim niskostima i bezbrojnim požudama što je muče. Sada više nikoga ne mrzi; neki joj se nejasni sumrak spušta na misli – od svih je zemaljskih zvuka Emma još čula tek isprekidanu tužaljku svojega jadnoga srca, tihu i nerazgovetnu, poput poslednjeg odjeka simfonije što nestaje u daljini.
– Dovedite mi malenu – reče pridigavši se na lakat.
– Nije ti gore? – zapita Charles.
– Ne, nije!
Curica stiže u služavkinu naručju, odevena u dugačku spavaćicu ispod koje joj provirivahu bose nožice, ozbiljnu i gotovo još u snu. S čuđenjem je promatrala sobu koja sva beše u neredu i žmirkala očima jer su je zaslepljivali svećnjaci što behu upaljeni posvuda po pokućstvu. Ovo je zasigurno podsjećaše na jutra o Novoj godini ili o polovici korizme kada bi, isto se tako rano probudivši pri svetlosti sveća, došla majci u postelju da primi darove, jer stade zapitkivati:
– A gde je, mamice?
Pa kako su svi ćutali:
– Nigde ne vidim cipelicu!
Félicité je nadnese nad postelju, no svejednako gledaše prema kaminu.
– Možda ju je dojilja uzela? – upita dete.
Na ovu reč koja ju je opet prenosila u sećanje na preljube i nedaće, gospođa Bovary okrenu glavu, kao zbog odvratna okusa nekoga drugog, jačeg otrova koji joj se razleva po ustima. Berthe, međutim, ostade kraj nje na postelji.
– Oh, mama, kako su ti velike oči! Kako si bleda! Kako se znojiš!...
Majka je gledaše.
– Bojim se! – teče malena odmičući se od nje.
Emma je uhvati za ruku da je poljubi; ona se otimaše.
– Dosta! Odnesite je! – uzviknu Charles koji jecaše u ložnici.
Potom znaci trovanja na neko vreme prestadoše; Emma izgledaše manje uznemireno; na svaku beznačajnu reč, na svaki nešto mirniji udisaj ili izdisaj, Charles bi se opet ponadao. Napokon, kada uđe Canivet, on mu se sav uplakan baci u naručaj.
– Ah, to ste vi! Hvala vam, tako ste dobri! Ali njoj je sada već bolje. Evo, pogledajte...
Kolega mu nipošto ne beše toga mišljenja pa, s neba pa u rebra, kako je to sam voleo reći, propisa sredstvo za povraćanje kako bi se želudac potpuno ispraznio.
Ne prođe dugo i ona poče povraćati krv. Usnice joj se još jače stisnuše. Udovi joj se bijahu zgrčili, telo prekrilo smeđim pegama, a bȉlo izmicalo pod prstima poput napete strune, poput žice na harfi koja samo što ne pukne.
Potom stade vrištati, strahovito. Proklinjala je otrov, obasipala ga grdnjama, preklinjala ga da se požuri i ukočenim rukama gurala od sebe sve što ju je Charles, na smrtnim mukama jačim od njenih, terao da popije. Stajao je s rupčićem na usnama i hropcem u grlu, plačući, gušeći se od jecaja koji mu potresahu čitavo telo. Félicité se na sve strane rastrčala po sobi, Homaisu se, onako nepomičnu, otimahu duboki uzdasi, a gospodin Canivet, premda zadržavajući uobičajeno samopouzdanje, svejedno počinjaše osećati nemir.
– K đavolu!... No, ipak... Isprali smo joj želudac, a čim nestane uzroka...
– Mora nestati i posledice – reče Homais. – Očito.
– Spasite je! – uzvikivaše Bovary.
I ne slušajući apotekara koji se bijaše odvažio na pretpostavku: »Možda je ovo spasonosna kriza«, Canivet se baš spremao propisati terijak,57 kadli se začu pucanj biča: sva se stakla zatresoše, a poštanska kočija koju su besnim trkom vukla tri konja do ušiju uprskana blatom najednom dojuri do tržnice. Beše to doktor Larivière. Ni ukazanje kakva boga ne bi izazvalo veće uzbuđenje. Bovary podiže ruke, Canivet stade kao ukopan, a Homais snimi grčku kapu s glave čak i pre no što doktor uđe u sobu. Pripadaše on čuvenoj hirurškoj školi izašloj ispod Bichetova lečničkog ogrtača, onome naraštaju filozofski nastrojenih praktičara kakvih sada više nema, a koji su svoj poziv, voleći ga upravo fanatičnom ljubavlju, obavljali s oduševljenjem i mudrošću! Sve je u bolnici drhtalo kada bi se on zbog nečega razgnevio, a studenti su ga toliko poštovali da su ga se, čim bi i sami počeli obavljati lečničko zvanje, trudili što više oponašati pa se u
okolnim gradovima na njima mogao videti dugačak podstavljeni vuneni ogrtač nalik na njegov, baš kao i širok crni salonski kaput na kojemu su raskopčani posuvraci na rukavima malčice pokrivali punašne ruke, vrlo lepe ruke, koje uvek behu bez rukavica, kao s namerom da što spremnije urone u ljudske jade. Prezirući odličja, počasne naslove i akademije, gostoljubiv, slobodouman, očinski se odnoseći prema siromasima i kreposno živeći premda u krepost nije verovao, gotovo bi slovio za sveca da ga se zbog britkosti uma nisu bojali kao kakva zloduha. Pogled mu, oštriji od njegova hirurškog noža, prodiraše čoveku ravno u dušu i raščinjavaše svaku laž usprkos prikrivanju i tobožnoj čednosti. I življaše tako, pun onoga dobrodušnog veličanstva koju pružaju svest o velikoj nadarenosti, bogatstvu i četrdeset godina marljiva i besprekorna života. Već s vrata skupi obrve opazivši mrtvačko Emmino lice: ležaše ona ispružena nauznak,
otvorenih usta. Potom, gradeći se da sluša Caniveta, uze kažiprstom prelaziti ispod nosnica svejednako ponavljajući:
– Dobro, dobro.
No, pritom lagano slegnu ramenima. Bovary ga promotri: njih se dvojica pogledaše i taj čovek, toliko navikao na prizor tuđe boli, ne uspe zadržati suzu koja mu pade na nabrana prsa na košulji.
Htede pozvati Caniveta u susednu sobu. Charles pođe za njim.
– Jako joj je loše, je li? A da joj stavimo obloge od gorušice? Bilo što! Spasili ste tolike živote, dajte, smislite nešto!
Charles ga beše obuhvatio obema rukama i promatraše ga preplašeno, zaklinjući, napola u nesvesti na njegovim grudima.
– E, jadni moj mladiću, budite hrabri! Tu se više ništa ne može.
I doktor Larivière okrenu se da pođe.
– Odlazite?
– Odmah se vraćam.
Izađe, kao da ide nešto naložiti kočijašu, a za njim i gospodin Canivet koji isto tako nije baš žudio za tim da mu Emma umre na rukama.
Na trgu im se pridruži apotekar . On se, već po svojoj naravi, ne bijaše kadar odvojiti od slavnih ljudi. Stoga usrdno zamoli gospodina Larivièrea da mu ukaže posebnu čast i prihvati da kod njega ruča.
Brzo poslaše k Zlatnome lavu po golubove, po sve kotlete što ih se moglo naći u mesnici, po vrhnje k Tuvacheu, k Lestiboudoisu po jaja, a apotekar i sam pomagaše kod pripraeme , dok je gospođa Homais, pritežući uzice na bluzi govorila:
– Morate nam oprostiti, gospodine, u ovom našem nesretnom kraju, ako se ne najavi dan ranije...
– Čaše za vino!!! – prišapnu Homais.
– Da smo u gradu, bar bismo imali zalihu punjenih svinjskih nožica.
– Daj, ćuti!... Za stol, doktore!
Nakon prvih nekoliko zalogaja apotekar proceni zgodnim navesti koju pojedinost u vezi s nemilim događajem.
– Najpre smo imali posla s osećajem suhoće u farinksu, potom s nesnosnim bolovima u epigastriju, s jakom purgacijom, a onda je nastupila koma.
– A kako se uopšte otrovala?
– Ne znam, doktore, čak nemam pojma ni otkuda je nabavila arsensku kiselinu.
Justina koji je u tom času baš donosio gomilu tanjura spopade drhtavica.
– Šta ti je? – reče apotekar.
Uz glasan prasak, mladiću na ovo pitanje sve iz ruku ispade na zemlju.
– Blesavče! – uzviknu Homais. – Nespretnjakoviću! Bukvane! Magarče nijedan!
No, najednom se svlada:
– Hteo sam, doktore, pokušati s analizom, pa sam, primo,u cevčicu pažljivo stavio...
– Bolje bi bilo – reče hirurg – da ste njoj stavili prste u grlo.
Kolega mu je ćutao, jer malo pre toga bijaše u četiri oka čuo oštru bukvicu na račun svoga sredstva za povraćanje, tako da se naš dobri Canivet, onako nabusit i blagoglagoljiv u vezi s onim kljastim stopalom, danas držao veoma smerno i u znak se odobravanja bez prestanka smeškao.
Homais se bijaše sav rascvao od domaćinskoga ponosa, a tužna je pomisao na Bovaryja donekle pridonosila njegovom užitku, zbog sebičnoga razmišljanja o vlastitome dotadašnjem životu. Potom, bijaše izvan sebe zbog doktorove prisutnosti. Razmetaše se učenošću, zbrda-zdola spominjaše španske mušice, upas, mancinelu, zmije otrovnice.
– Dapače, čitao sam, doktore, da su se već raznorazni ljudi otrovali, i to kao da ih je grom ošinuo, krvavicama koje su bile prenaglo dimljene! Bar je tako pisalo u vrlo lepom izveštaju koji je napisao jedan od vrhunskih naših predstavnika farmaceutske struke, jedan od naših učitelja, slavni Cadet de Gassicourt!

Pojavi se gospođa Homais noseći jedno od onih klimavih kuvala što se greju špiritom, jer je Homais pošto-poto kafu hteo pripraviti na stolu, i to pošto ju je, uostalom, sam ispržio, sam stucao u prah, sam za nju načinio mešavinu.
– Saccharum, doktore – reče nudeći ga šećerom.
Potom pozva dole svu decu, želeći čuti hirurgovo mišljenje o njihovom telesnom stanju.
Na kraju se gospodin Larivière baš počinjao spremati za polazak, kadli ga gospođa Homais zapita za savet u vezi sa svojim mužem. Svake večeri zaspi odmah nakon jela pa mu od toga sigurno krv sporije teče po žilama.
– Oh, nije kod njega krv spora.
Pa, lagano se nasmešivši toj neshvaćenoj šali, doktor otvori vrata. No, apoteka bijaše prepuna sveta pa se jedva uspe osloboditi gospodina Tuvachea koji je strahovao da će mu žena dobiti upalu pluća, jer ima običaj pljuvati u pepeo, potom gospodina Bineta kojega je znala uhvatiti žestoka glad, gospođe Caron koju je mučilo probadanje, od Lheureuxa kojega su spopadale vrtoglavice, od Lestiboudoisa koji je patio od reume, od gospođe Lefrançois koja se žalila na žgaravicu. Na kraju, tri konja odjuriše, a svi se složiše u mišljenju da doktor nije pokazao baš nimalo susretljivosti. Javnu brižnost razbi pojava gospodina Bournisiena koji je sa svetim uljem prolazio preko tržnice.
Homais, verno se držeći svojih načela, usporedi sveštenike s gavranima koje privlači mrtvački miris; njemu je već i pogled na kakva duhovnika lično neugodan, jer ga reverenda podseća na mrtvački plašt pa mrzi jedno zato što pomalo strahuje od drugoga.
Usprkos tome, ne uzmičući pred onim što nazivaše svojim poslanjem, vrati se k Bovaryju zajedno s Canivetom kojega je gospodin Larivière izričito obvezao na taj korak, te bi pače, da nije bilo ženina protivljenja, bio sa sobom poveo i oba sina da bi ih naviknuo na potresne okolnosti te da im to bude pouka, primer, svečani prizor koji će zauvek zadržati u glavi.
Soba, kada uđoše u nju, bijaše puna turobnoga dostojanstva. Na stoliću za ručni rad, prekrivenom belim ubrusom, u srebrnoj je plitici kraj velikoga raspela, između dva zapaljena svećnjaka, bilo pet-šest kuglica pamuka. Emma je, pritisnuvši bradu na prsa, prekomerno širila veđe, a uboge joj se ruke vukle po pokrivaču jezivim i blagim pokretom, kao u samrtnika koji kao da se već i sam hoće pokriti mrtvačkim pokrovom. Bled poput kipa i očiju crvenih kao žeravice Charles bez suza stajaše nasuprot njoj, u dnu postelje, dok je sveštenik, kleknuvši na jedno koleno, tiho mrmljao neke reči.
Ona polako okrenu glavu i kao da je obuze radost kada najednom ugleda ljubičastu stolu, zasigurno zato što je usred izvanrednoga smirenja opet pronašla izgubljenu slast prvih mističnih zanosa, uz priviđenja večnoga blaženstva što za nju počinjahu.
Sveštenik ustade i uze raspelo; ona tada ispruži vrat poput nekoga ko žeđa pa, pritisnuvši usne na telo Bogo-čoveka, svom snagom što se gasila utisnu na nj najvatreniji ljubavni celov koji ikada ikome bijaše dala. On potom izgovori Misereatur i Indulgentiam, umoči desni palac u ulje i otpoče pomazanje; najpre po očima koje su toliko žudele za zemaljskim sjajem, potom po nosnicama željnim mlakih lahora i ljubavnih mirisa, potom po ustima koja se nekad otvarahu za laž, uzdisahu od oholosti i vriskahu u bludu, potom po rukama koje su uživale u slatkim dodirima, te napokon po tabanima, nekada tako
hitrim kada je trčala prema zadovoljenju svojih žudnji, a koji sada više neće koračati
Sveštenik obrisa prste, baci u vatru komadiće pamuka namočene u ulje i opet sede kraj samrtnice da joj objasni kako sada svoje muke mora sjediniti s mukama Isusa Hrista i prepustiti se božanskoj milosti.
Završivši s opomenama, pokuša joj u ruku staviti blagoslovljenu voštanicu, simbol nebeske slave kojom će uskoro biti okružena. Emma, previše slaba, ne uspe sklopiti prste oko nje i voštanica bi, da nije bilo gospodina Bournisiena, bila pala na zemlju.
Ona, međutim, više ne bijaše tako bleda, a lice joj izražavaše neku vedrinu, kao da ju je sakrament izlečio.
Sveštenik to ne propusti napomenuti, pače, objasni Bovaryju kako Gospodin kadšto ljudima produžuje život kada prosudi da je to korisno za njihovo spasenje, pa se Charles seti dana kada je, isto tako već na samrti, primila svetu pričest.
– Možda nije trebalo očajavati – pomisli.
I zaista, ona pogleda oko sebe, polagano, kao neko ko se budi iza sna, potom razgovetnim glasom zatraži zrcalo i ostade neko vreme nagnuta nad njim, sve do časa dok joj krupne suze ne potekoše iz očiju. Onda s uzdahom zabaci glavu i pade na jastuk.
Grudi joj se odmah počeše brzo dizati i spuštati. Jezik joj čitav iziđe iz usta, oči joj kolutajući stadoše bledeti poput dve okrugle svetiljke što se gase, te bi se, bez onoga strašnog drhtanja slabina, potresanih pomamnim dahom, kao da se duša otima ne bi li se odvojila od tiela, pomislilo kako je već mrtva. Félicité kleknu pred raspelo, pa i sam apotekar malčice prignu koleno, dok gospodin Canivet gledaše nekamo na trg. Bournisien bijaše opet počeo moliti, sagnuvši lice uz rub postelje, a dugačka mu se crna reverenda vukla za njim po sobi. Charles bijaše s druge strane, na kolenima, ruku ispruženih prema Emmi. Bio ju je uhvatio za ruke i stiskao ih, na svaki bi se otkucaj njezina srca stresao,
kao na drhtaj kakve ruševine što pada. Što je hropac bivao jači, sveštenik brže izgovaraše molitve: mešahu se one s prigušenim Bovaryjevim jecajima, pa se kadšto činilo kao da sve iščezava u muklom mrmoru latinskih slogova što odzvanjahu kao glas mrtvačkoga zvona.
Najednom se na pločniku začu kloparanje teških cokula, popraćen struganjem štapa, i uzdiže se glas, promukao glas, koji pevaše:
Za letnoga često dana
O ljubavi cura sanja.

Emma se pridiže kao kakav strujom oživljeni leš, raspletene kose, ukočenih zenica, široko otvorenih.

Moja mala hitro skuplja
klasje što pod srpom pade,
duboko se baš sagnula
k brazdi što nam žito dade.

– Slepac! – kriknu ona.
I stade se smejati užasnim izbezumljenim, očajničkim smehom, verujući da vidi grozno jadnikovo lice što se poput jezive prikaze dizaše pred njom u večitoj tami.
K’o naručen, vetar duva
kratku suknju da oduva u!

Grč je ponovo obori na postelju. Svi se primaknuše. Nje više nije bilo.

IX.

Uvek se nakon nečije smrti javlja svojevrsno zaprepaštenje, toliko je teško razumeti taj nenadani nastup ništavila i pomiriti se s time da u njega poverujemo. No, ipak, kada opazi Emminu nepomičnost, Charles se baci na nju vičući:
– Zbogom! Zbogom!
Homais i Canivet odvukoše ga iz sobe.
– Svladajte se!
– Da – govoraše on otimajući se – biću razuman, ništa loše neću učiniti. Ali pustite me! Hoću je videti! Ona mi je žena! Plakao je.
– Plačite – dočeka apotekar – dajte sebi oduška, biće vam lakše od toga.
Slabiji od kakva deteta, Charles dopusti da ga odvedu dole, u blagovaonicu, a gospodin Homais ubrzo krenu kući.
Na trgu mu priđe onaj slepac koji je, dovukavši se sve do Yonvillea u nadi da će dobiti antiflogistični melem, svakoga prolaznika pitao gde stanuje apotekar.
– E, pa krasno! Još si mi samo ti trebao! Ah, žalim slučaj, dođi drugi put!
Pa naglo uđe u apoteku.
Imao je napisati dva pisma, pripraviti za Bovaryja lek za umirenje, izmisliti neku laž kojom bi prikrio trovanje i sročiti je kao članak za Fanal, ne računajući ljude što ga čekahu ne bi li čuli kakve pojedinosti, a pošto su već svi žitelji Yonvillea čuli njegovu priču o arseniku koji je Emma, muteći kremu s vanilijom, zabunom upotrebila umesto šećera,
Homais se još jednom vrati do Bovaryja. Nađe ga sama (gospodin Canivet upravo bijaše otišao) gde sedi u naslonjaču kraj prozora i tupim pogledom posmatra pločice na blagovaoničkom podu.
– Sada biste trebali – reče apotekar – odrediti vreme za obred.
– Zašto? Kakav obred?
Potom će isprekidanim i ustrašenim glasom:
– Oh! Ne valjda to? Ne, ne dam je.
Homais, da pokaže suzdržanost, uze s police vrč s vodom da zalije geranije.
– Ah, hvala! – kaza Charles. – Lepo od vas.
Pa ne dovrši, gušeći se od mnoštva uspomena što ih ta apotekarova kretnja prizivaše u njemu.
Onda Homais, da ga rastrese, oceni prikladnim malo popričati o vrtlarstvu: biljkama je potrebna vlaga. Charles spusti glavu u znak odobravanja.
– Uostalom, sada opet dolaze lepi dani.
– Ah! – na to će Bovary.
Apotekar, ne znajući više šta bi, uze pomalo odmicati zavesice na prozoru.
– Gle, prolazi gospodin Tuvache.
Charles ponovi kao stroj:
– Prolazi gospodin Tuvache.
Homais mu se više ne usudi spominjati pogrebne pripreme; da ga na to privoli, na kraju pođe za rukom duhovniku.
Zatvori se u ordinaciju, uze pero pa, pošto se najecao, napisa:
Hoću da se pokopa u venčanoj haljini, s belim cipelicama i vencem na glavi. Kosu joj raspustite po ramenima; tri kovčega, jedan od hrastovine, jedan od mahagonija, jedan od olova. Meni neka niko ništa ne govori, naći ću snage. Preko svega neka joj se prostre velik komad zelena baršuna. To hoću. Tako učinite.
Gospoda se silno začudiše romantičnim Bovaryjevim zamislima, a apotekar odmah pođe njemu i reče:
– Onaj mi se baršun čini kao suvišno preterivanje. Osim toga, troškovi...
– Što se vas to tiče? – uzviknu Charles. – Ostavite me! Niste je vi voleli!Odlazite odavde!
Duhovnik ga uze pod ruku i povede ga da zajedno malo prošeću vrtom. Razglabaše o ispraznosti zemaljskih stvari. Bog je silno velik, silno dobar; moramo se bez pogovora pokoravati njegovim odlukama, biti mu zahvalni.
Charles udari u bogohuljenje:
– Mrzim tog vašeg Boga!
– Duh pobune još je uvek u vama – uzdahnu duhovnik.
Bovary je već bio daleko. Išao je krupnim koracima duž zida, pored voćaka, škripao zubima, upravljao nebu poglede što su proklinjali, no od toga se ni listić ne pomaknu.
Sipila je kišica. Charlesu prsa bijahu razdrljena pa na kraju poče drhtati. Vrati se u kuću i sede u kuhinju.
U šest sati začu se na trgu štropot okovanih kotača: stizala je Lastavica, pa on ostade stajati čela naslonjena na okno, redom promatrajući sve putnike što su izlazili iz kočije. Félicité mu u salonu prostre ležaj; on se baci na njega i zaspi.
Iako je bio filozof, gospodin je Homais poštovao mrtve. Stoga, ništa ne zamerajući jadnome Charlesu, uveče opet dođe da bdije uz pokojnicu, donevši sa sobom tri knjige i beležnicu da u nju zapisuje beleške.
Gospodin je Bournisien bio onde, a dve su velike voštanice gorele uz uzglavlje postelje koju bijahu izvukli iz ložnice.
Apotekar kojega je ćutnja tištila ubrzo izrazi žaljenje zbog »ove nesretne mlade žene«, a sveštenik odgovori kako sada ne preostaje drugo do moliti za nju.
– Međutim – prihvati Homais – od dve stvari moguća je samo jedna: ili je umrla u stanju milosti (kako se o tome izražava Crkva) pa joj onda naše molitve uopšte nisu potrebne ili je pak preminula okorela srca (to je, mislim, crkveni izraz), a onda...
Bournisien ga prekide, uzvraćajući osornim glasom kako se uza sve to valja moliti.
– Ali – prigovori apotekar – ako su Bogu sve naše potrebe već poznate, čemu uopšte služi molitva?
– Kako! – duhovnik će na to. – Molitva! Pa zar i sami niste hrišćanin?
– Moliću lepo! – reče Homais. – Divim se hrišćanstvu. Ono je, kao prvo, oslobodilo robove, uvelo ćudoređe u svet...
– Nije to posredi! Svi tekstovi...
– Oh, oh! Što se tekstova tiče, zavirite u istoriju: zna se da su tekstove krivotvorili jezuiti.
Charles uđe pa, prišavši k postelji, polako povuče zastore. Emmina glava bijaše nagnuta na desno rame. Kut usta koja joj bijahu ostala otvorena doimaše se poput crne rupe na dnu lica, a oba joj palca još uvek bijahu svinuta prema dlanovima. Neka joj bela prašina prekrivaše trepavice, a oči se počinjahu gubiti u sluzavom bledilu što nalikovaše na tanku koprenu, kao da pauci na njima bijahu ispleli mrežu. Plahta na njoj bijaše uleknuta od grudi do kolena, a potom se izdizaše na vrškovima nožnih prstiju, a Charlesu se činilo da je pritišće neka neizmerna težina, neki ogroman teret.
Na crkvenom tornju izbiše dva sata. Čuo se glasni mrmor reke što je tekla u tami podno terase. Gospodin Bournisien od vremena do vremena bučno bi se useknuo, a Homaisovo pero škripaše po papiru.
– No, dragi moj – reče apotekar – otiđite odavde, vama taj prizor samo razdire srce.
Pošto Charles ode, apotekar i sveštenik opet započeše raspravu.
– Čitajte Voltairea! – govoraše jedan. – Čitajte Holbacha, čitajte Enciklopediju!
– Čitajte Pisma nekolicine portugalskih Židova! – govoraše drugi. – Čitajte Značenje hrišćanstva od nekadašnjega suca Nicolasa.
Raspaljivali se oni, crveneli od besa, govorili u isti mah, jedan drugoga ne slušajući: Bournisien se sablažnjivao zbog tolike drskosti, a Homais čudio tolikoj gluposti, pa je malo nedostajalo da ne pređu na međusobne uvrede, kadli se najednom opet pojavi Charles. Privlačila ga je neka čarobna sila. Svaki se čas uspinjao uza stube. Stao bi joj nasuprot, da je bolje vidi, pa bi toliko utonuo u promatranje da ono više i nije bilo bolno, toliko bijaše duboko. Prisećao se priča o obamrlosti, o čudesima magnetizma te je sam sebi govorio da bi mu, bude li to doista nadasve silno želeo, možda pošlo za rukom vratiti je u život. Jednom se
čak i nagnuo nad nju i posve tiho pozvao: »Emma! Emma!« Od jačine njegova daha plamen voštanica zalelujao je prema zidu.
U zoru stiže stara gospođa Bovary. Charlesa, kada je zagrli, ponovo svlada plač. I ona pokuša, kao što je pre nje nastojao apotekar , izneti nekoliko prigovora na račun pogrebnih troškova. Sin joj se tako razljuti da ućuta, a on joj naloži da smesta pođe u grad i kupi sve što je potrebno.
Charles celoga poslepodneva ostade sam: Berthu bijahu odveli gospođi Homais, a Félicité je sedela gore u sobi, s kumom Lefrançois.
Uveče mu dođoše pojetioci. Ustajao je, rukovao se s njima ne uspevajući ni reči izustiti, potom bi pridošlice posedali kraj ostalih koji se u velikom polukrugu bijahu okupili ispred kamina. Oborene glave i njišući nogom prebačenom preko kolena, povremeno bi duboko uzdahnuli. Svi se neizmerno dosađivahu, a ipak nitko nije hteo prvi otići.
Homais se u devet sati vrati (već se dva dana samo njega moglo videti na trgu) natovaren zalihom kamfora, benzoja i mirisavih trava. Nosio je i posudu punu klora da raskuži vazduh. U tom su se trenutku služavka, gospođa Lefrançois i majka Bovary vrtele oko Emme dovršavajući pokojničino odevanje pa joj spustiše i dugačku krutu koprenu koja je prekri sve do satenskih cipelica.
Félicité je jecala:
– Ah, jadna moja gospođa! Jadna moja gospođa!
– Pogledajte je samo – uzdišući govoraše gostioničarka –kako je još uvek zgodna! Ama zakleli biste se da će svaki čas ustati.
Potom se sagnuše da joj nameste venac.
Moradoše joj pritom malo podići glavu pa joj se uto iz usta izli val crne tekućine, kao da povraća.
– Ah, Bože! Haljina, pazite! – uzviknu gospođa Lefrançois. – Hajde, pomozite nam! – reče apotekaru – Niste se valjda uplašili?
– Uplašio? Ja? – uzvratio on sležući ramenima. – Ma, da ne bi! Nagledao sam se ja svega i svačega u opštoj bolnici dok sam studirao farmaciju! Kuhali smo mi punč u dvorani za seciranje! Ništavilo ne zastrašuje filozofa, a ja često to kažem, kanim svoje telo oporučno ostaviti bolnicama kako bi jednog dana poslužilo nauci!
Stigavši, sveštenik zapita kako je s gospodinom Bovaryjem pa na apotekarov odgovor priklopi:
– Rana je, znate, još previše sveža!
Na to mu Homais reče da je sretan što nije, kao drugi muškarci, izložen opasnosti da izgubi volenu ženu, iz čega se razvi rasprava o svešteničkom celibatu.
– Naime – govoraše apotekar – nije naravno da se muškarac odrekne žena! Bilo je zločina...
– Ama, svete mu nedelje! – uzviknu duhovnik. – Pa kako će čovek vezan brakom, na primer, čuvati ispovednu tajnu?
Homais se okomi na ispoed. Bournisien je uze braniti, nadugo i naširoko govoriti o duhovnoj obnovi do koje ona dovodi. Navede razne anegdote o lupežima koji su se najednom preobratili u poštenjake. O vojnicima koji su, pristupivši sudu pokore, osetili kako im pada mrena s očiju. U Fribourgu ima jedan ministar...
No, sugovornik mu bijaše zaspao. Potom, kako ga je pretežak vazduh u sobi pomalo gušio, sveštenik otvori prozor, što probudi apotekara.
– Uzmite malo burmuta! – reče mu on. – Hajde, to će vas razbistriti.
Neprekidni se otegnuti lavež čuo negde u daljini.
– Čujete li tog psa kako zavija? – reče apotekar.
– Kažu da psi osećaju smrt – odgovori duhovnik. – Baš kao i pčele: odlete iz košnice kada u kući netko premine.
Homais ne ospori te predrasude, jer opet bijaše zaspao.
Gospodin Bournisien, izdržljiviji od njega, još je neko vreme sasvim tiho micao usnama, a potom malo-pomalo i sam spusti bradu na prsa, ispusti debelu crnu knjigu i zahrka.
Sedeli su tako jedan nasuprot drugome, isturena trbuha, podbuhla lica, mrgodna izraza, sastavši se napokon, posle toliko neslaganja, u istoj ljudskoj slabosti, a bijahu jednako nepomični kao i mrtvo telo kraj njih, što kao da je i samo spavalo
Ušavši, Charles ih ne probudi. Bijaše to poslednji put: došao se s njome zauvek oprostiti. Mirisave su se trave još pušile, a vrtlozi se plavičasta dima na prozoru mešahu s maglom što je ulazila u sobu. Na nebu je bilo nekoliko zvezda, a noć bijaše blaga. Vosak s voštanica u krupnim suzama kapaše na postelju. Charles gledaše sveće kako gore, umarajući oči blještavilom njihova žutog plamena.
Svetlosni prelivi podrhtavahu na satenskoj haljini, beloj poput mesečine. Emma iščezavaše pod njom, a njemu se činilo da se ona, razlevajući se izvan same sebe, nejasno gubi u svemu što je okružuje, u tišini, u noći, u vetru što popuhivaše, u vlažnu vonju što dopiraše odozdo.
Potom, najednom, vide je u vrtu u Tostesu, na klupi, uz trnovu živicu, ili pak u Rouenu, na ulici, na pragu njihove kuće, u dvorištu u Bertauxu. Još je čuo smeh veselih momaka što plesahu pod jabukama, sobu ispunjaše miomiris njezine kose, a njezina mu haljina šuštaše u rukama s iskričavim praskom. Ova, ista ova haljina!
Dugo ostade tako, sećajući se minule sreće, Emmina držanja, njezinih kretnji, boje njezina glasa. Nakon jednoga naleta beznađa nadošao bi drugi, i uvek tako, nepresušno, poput plimnoga vala što se razleva.
Obuze ga užasna radoznalost: polagano, vrhovima prstiju, sav uzdrhtao, odignu koprenu s nje. No, ote mu se vrisak pun strave i probudi onu dvojicu. Odvukoše ga dole, u blagovaonicu.
Potom dođe Félicité i reče da gospodin traži pramen kose.
– Odrežite mu ga! – odvrati apotekar.
Pa kako ona za to nije imala hrabrosti, sam priđe onamo sa makazama u ruci. Drhtao je tako jako da je na više mesta ubo u kožu na slepoočnicama. Napokon, obuzdavajući uzbuđenje, nasumce dva-tri puta snažno zareže, od čega u krasnoj crnoj kosi ostadoše bieli belezi.
Apotekar i sveštenik opet se zadubiše svaki u svoj posao, ne bez povremenog dremanja, za što bi se uzajamno optuživali pri svakom ponovnom buđenju. Gospodin bi Bournisien tada poškropio sobu blagoslovljenom vodom, a Homais po podu posuo malo klora. Félicité se bijaše pobrinula za to da im se na komodi nađe boca rakije, sir i veliki mlečni hleb. Stoga apotekar, ne mogavši više izdržati, uzdahnu oko četiri sata ujutro:
– Bogme, ja bih se vrlo rado malo potkrepio!
Sveštenika nije trebalo moliti: ode odslužiti misu pa se vrati, a potom njih dvojica udariše jesti i kucati se čašama, pomalo se smijuckajući, ni sami ne znajući zašto, potaknuti neodređenom veselošću što nas obuzima nakon tugovanja, a pri poslednjoj čašici reče sveštenik , lupkajući ga pritom po ramenu:
– Još ćemo se mi i složiti!
Dolle u predvorju naiđoše na radnike koji su upravo stizali. Potom je Charles cela dva sata morao podnositi strahovitu muku slušajući čekić kako odzvanja po daskama. Nju onda snesoše u hrastovu kovčegu koji umetnuše u druga dva; no kako je vanjski les bio preširok, trebalo je praznine popuniti vunom iz jedne strunjače. Na kraju, kada sva tri poklopca bijahu izblanjana, zakovana i zalemljena, izložiše odar pred vratima, kuću širom otvoriše, a meštani Yonvillea počeše hrpimice pristizati.
Uto stiže čiča Rouault. Opazivši crni pokrov, obeznani se na trgu.

X.

Apotekarovo pismo bijaše primio tek trideset i šest sati nakon događaja, a iz obzira ga prema njegovim osećajima gospodin Homais bijaše sastavio tako da je iz njega bilo nemoguće shvatiti što se zapravo zbilo.
U prvi mah čiča Rouault pade kao da ga je kap udarila. Zatim shvati da nije mrtva. No, ipak možda i jest... Napokon, navuče haljetak, uze šešir, pričvrsti ostruge na cipele i pojuri kao strela. I celim ga je putem, onako zadihana, izjedala zebnja. Jedanput je čak bio prisiljen i sjahati. Više ništa nije video, čuo je glasove oko sebe, osećao se kao da ludi.
Svanu dan. Opazi tri crne kokoši što spavahu na nekom stablu; zadrhta, prestravljen tim znamenjem. Obeća tada Svetoj Devici za crkvu tri misnice te da će bosonog poći od groblja u Bertauxu do vasonvilske kapelice. Ujaha u Maromme dozivajući ljude u krčmi, udarcem ramena otvori vrata, priskoči k
vreći zobi, u jasle izli bocu slatke jabukovače pa opet podbode konjića tako da mu iskre frcahu ispod kopita.
Uveravaše sam sebe da će je zasigurno spasiti; lekari će naći nekakav lek, zasigurno. Na um mu padahu sva čudesna ozdravljenja o kojima su mu ikada pripovedali. Potom bi mu se pak ukazala mrtva. Ležala je tu, pred njim, ispružena nauznak, nasred ceste. Pritegnuo bi uzdu i priviđenja bi nestalo. U Quincampoixu, ne bi li se ohrabrio, popi tri kafe jednu za drugom. Pomisli kako se pošiljalac pisma možda zabunio u imenu. Potraži pismo u džepu, napipa
ga, ali ga se ne usudi otvoriti. Na kraju pretpostavi kako je sve to možda šala, nečija osveta, izmišljotina kakva vinskoga brata, a uostalom, da je umrla, to bi se već znalo. Ali ne! U prirodi oko njega ne bijaš ničega neobičnog: nebo bijaše plavo, drveće se njihalo, prođe i stado ovaca. Uto ugleda selo. Pojuri polegavši po konju i nemilo ga udarajući tako da mu je iz slabina kapala krv.
Kada je došao k svesti, u suzama pade Bovaryju u naručaj:
– Kćeri moja! Emma! Dete moje! Objasnite mi...
A Bovary mu jecajući odgovori:
– Ne znam, ne znam! To je neko prokletstvo!
Apotekar ih razdvoji.
– Te su užasne pojedinosti sada suvišne. Ja ću gospodinu već sve ispripovediti. Evo, ljudi već dolaze. Malo dostojanstva, dođavola! Malo filozofije!
Jadni se muž htede pokazati jakim pa više puta ponovi:
– Da... treba biti hrabar.
– Pa, dobro! – uzviknu starac. – Biću hrabar, sto mu gromova! Ispratiću je do kraja.
Zvono je zvonilo. Sve bijaše spremno. Valjalo je krenuti. Pa sedeći jedan kraj drugoga na klupi pred glavnim oltarom, videše kako ispred njih neprestano ovamo-onamo prolaze tri crkvena pevača koji su pevali psalme. Svirač roga
duvao je punim plućima. Gospodin Bournisien, u svečanu ruhu, pevaše kreštavim glasom, klanjaše se pred svetohraništem, podižući i šireći ruke. Lestiboudois je obilazio po crkvi sa štapićem od kitove kosti. Kraj štionika ležaše kovčeg između četiri reda voštanica. Charlesu je dolazilo da ustane i da ih pogasi. Trudio se, međutim, pobuditi u sebi pobožnost, vinuti se do nade u budući život u kojemu će opet videti nju. Zamišljao je da je otišla na put, veoma daleko i već odavno. No, kada bi pomislio da se nalazi tu, u kovčegu, da je sve svršeno, da će je zakopati u zemlju, spopadaše ga divlji, mračan, očajnički bes. Kadšto mu se činilo da više ništa ne oseća i uživao je u tom ublaženju boli, ujedno sebi predbacujući da je nitkov.
Na kamenim se pločama začu nekakav oštar zvuk okovana štapa koji ravnomerno udaraše po njima. To je dolazilo iz dna crkve i najednom je prestalo u jednoj bočnoj lađi. Neki se čovek u grubu smeđem kaputu s mukom spusti na kolena. Bijaše to Hippolyte, sluga iz Zlatnoga lava. Bijaše stavio novu nogu.
Jedan od crkvenih pevača krenu naokolo po lađi skupljajući milodare pa krupne kovanice, jedna za drugom, zvečahu u srebrnoj plitici.
– Požurite se! Jedva ovo podnosim! – uzviknu Bovary ljutito bacivši kovanicu od pet franaka. Crkvenjak mu zahvali dubokim naklonom.
Pevalo se, klečalo, ustajalo bez kraja i konca! Charles se seti kako su jednom, u prvim danima života ovde, zajedno prisustvovali misi i kako se bijahu smestili s druge strane, nadesno, uza zid. Opet se začu zvono. Nastade bučno pomicanje stolaca. Nosači podvukoše tri motke ispod kovčega i svi iziđoše iz crkve.
Uto se na praguapoteke pojavi Justin, ali se smesta vrati unutra, bled i posrćući.
Meštani stajahu uz prozore da vide sprovod. Charles se, idući na čelu, držaše uspravno. Pravio se hrabrim i pokretom glave pozdravljao one koji se, izlazeći iz pokrajnjih uličica ili iz kuća, priključivahu ostalima. Šestorica ljudi, po trojica sa svake strane, išli su sitnim korakom i pomalo teško disali. Sveštenici, crkveni pevači i dva ministranta pevahu De Profundis, a glasovi im se čas jače, a čas slabije razlegahu nad poljima. Kadšto bi na zavojima staze i iščeznuli, no veliki se srebrni krst neprestano uzdizaše među drvećem.
Za njima su išle žene u crnim ogrtačima i sa spuštenim kukuljicama, svaka noseći u ruci debelu zapaljenu voštanicu, a Charles osećaše kako ga hvata nesvestica od toga stalnog ponavljanja molitava i prolaska baklji, od mučnoga mirisa voska i svešteničkih halja. Pirkao je svež vetrić, zelenele se raž i uljena repica, kapljice rose podrhtavale na trnovoj živici kraj puta. Obzor ispunjavahu svakojaki radosni zvuci: škripanje kola što se u daljini kotrljahu po kolotečinama, ponavljalo se petlovo kukurijekanje ili topot ždrebeta što odmicaše pod jabukama. Vedro nebo bijaše istočkano ružičastim oblačićima, plavkasta svetlašca padahu na kolibe prekrivene perunikama. Charles je u prolasku prepoznavao dvorišta. Sećao se jutara, kao što bijaše današnje, kada je, obišavši kakva bolesnika, odatle izlazio i vraćao se k njoj.
Crni pokrov, posut belim zrncima, od vremena se do vremena podizao otkrivajući kovčeg. Umorni nosači usporavahu hod pa se kovčeg uz stalne trzaje kretao napred poput čamca koji se zaljulja pri udaru svakoga vala. Stigoše.
Ljudi nastaviše sve do kraja, do mesta na tratini gde bijaše iskopana raka
Okupiše se oko nje, a crvena se zemlja, dok je sveštenik govorio, izbačena na rubove groba, odronjavala u kutovima, bešumno i neprestano.
Potom namestiše četiri užeta i na njih položiše kovčeg. Charles ga gledaše kako se spušta. Stalno spušta.
Napokon se začu udarac; užad se pucketajući vrati na površinu. Bournisien tada uze lopatu koju mu pružaše Lestiboudis pa levom rukom, desnom svejednako škropeći, snažno baci punu lopatu zemlje, a drveni kovčeg, kada kamenje pade na nj, jeknu onim strahovitim zvukom koji se nama čini kao odjek večnosti.
Duhovnik doda škropilo prvome do sebe. Bijaše to gospodin Homais. On ga ozbiljno zatrese, a potom pruži Charlesu koji do kolena utonu u zemlju te je uze bacati obema rukama vičući pritom: »Zbogom!« Slao joj je poljupce, vukao se prema raki da ga proguta zajedno s njom.
Odvedoše ga, a on se brzo primiri, osećajući možda, kao i svi ostali, nejasno zadovoljstvo što je sada s time gotovo.
Na povratku čiča Rouault mirno zapali lulu, što Homais u dubini duše oceni kao nedolično. Isto tako primeti da se gospodin Binet nije pojavio na sprovodu, da je Tuvache »zbrisao« posle mise, a da je Théodore, beležnikov sluga, došao u modru haljetku, »kao nije mogao naći crni, kad je već takav običaj, kvragu!« Pa da bi drugima saopštio sve što je zapazio, išao je od jedne do druge skupine. Svi oplakivahu Emminu smrt, a nadasve Lheureux koji nije propustio doći na pogreb.
– Sirota draga gospođa! Kako to mora biti bolno za njezinog muža!
Apotekar prihvaćaše:
– Da nije bilo mene, znate, sigurno bi sebi kakvo zlo nanio.
– Tako dobra ženica! Kada se samo setim da sam je još u subotu video u svojem dućanu!
– Nisam imao vremena – reče Homais – pripremiti nekoliko reči koje bih izrekao nad njezinim grobom.
Vrativši se kući, Charles se razodjenu, a čiča Rouault opet obuče modri haljetak. Bio je nov, pa kako je na putu ovamo često rukavom brisao oči, lice mu se zamrljalo bojom, a trag je od suza načinio pruge u sloju prašine kojom bijaše zaprljano. S njima je bila i stara gospođa Bovary, Sve je troje ćutalo. Napokon, naš dobričina uzdahnu:
– Sećate li se, dragi moj, kako sam jednom došao u Tostes, baš onda kada ste bili izgubili svoju prvu pokojnicu. Onda sam vas tešio! Tada sam nalazio reči za to, ali sada...
Potom će uz dugačak uzdah od kojega mu zadrhtaše grudi:
– Ah, ovo je za mene kraj, znate! Ostao sam bez žene... posle i bez sina... a danas i bez kćeri!
I htede odmah poći natrag u Bertaux govoreći da u ovoj kući ne bi mogao spavati. Odbi videti unuku.
– Ne, ne! To bi me previše rastužilo. Poljubite je umesto mene! Zbogom!... Dobar ste vi momak! A ovo vam nikad neću zaboraviti – reče udarajući se po bedru. – Bez straha! I dalje ćete vi dobivati svoju puricu.
No, kada stiže na vrh obronka, okrenu se, baš kao što se nekoć bijaše okrenuo na putu za Saint-Victor rastavši se od kćeri. Prozori su u mestu plamteli pod kosim zrakama sunca što je zalazilo za livadom. Zakloni rukom oči pa na obzoru opazi zidom ograđen prosto u kojem su stabla, tu i tamo, u crnim skupinama rasla među belim kamenjem, a potom nastavi put, i to laganim kasom, jer mu je konjić šepao.
Charles i njegova mati, usprkos umoru, ostadoše te večeri dugo u razgovoru. Govorili su o negdašnjim danima i o budućnosti. Ona će se nastaniti u Yonvilleu, vodiće mu kućanstvo, njih se dvoje više neće odvajati. Bijaše dovitljiva i umiljata, u sebi se radujući što će opet zadobiti ljubav koja joj već toliko godina bijaše izvan dohvata. Odbi ponoć. Selo bijaše tiho kao i obično, a Charles je budan stalno mislio na Emmu.
Rodolphe koji se radi razonode celoga dana vrzmao po šumi spavaše mirno u svojem dvorcu, a spavaše i Léon, tamo u Rouenu. Neko ipak u taj sat nije spavao.
Na grobu među jelama klečao je i plakao jedan dečak, a grudi što ih razdirahu jecaji dizale mu se i spuštale u tami pod pritiskom golema žaljenja, slađega od mesečine i neproničnijeg od noći. Najednom škripnuše rešetkasta vrata. Bijaše to Lestiboudois: dolazio je po lopatu koju je pre bio zaboravio. Prepozna Justina baš kad je skakao preko zida te na kraju doznade sve o lupežu koji mu krade krumpire.

XI.

Charles sutradan dade kćer dovesti kući. Ona zapita za mamu. Odgovoriše joj da je mama nekamo otišla, da će joj doneti igračaka. Berthe je nekoliko puta opet spomenu, a potom prestade o tome misliti. Od detetove je radosti Bovaryju srce krvarilo, a uz to je morao otrpeti i nesnosne utehe apotekara.
Uskoro opet započeše nevolje s novcem, jer je gospodin Lheureux ponovo podbo prijatelja Vinçarta, pa se Charles obaveza na preterano velike svote, jer nikako ne htede pristati na prodaju i najmanjega predmeta što je nekad pripadao njoj. Njegovu mater to ogorči.
On se razljuti još više od nje. Bijaše se potpuno promenio. Ona na to napusti njegovu kuću.
Tada se svako htede nekako okoristiti. Gospođica Lempereur zatraži platu za šestomesečnu poduku, iako Emma nikada nije došla ni na jedan jedini sat (uprkos onome računu s potvrdom o isplati što ga bijaše pokazala Bovaryju): bio je to dogovor između njih dve. Knjižar zatraži pretplatu za tri godine, a kuma Rolet poštarinu za nekih dvadeset pisama pa kada Charles zapita za objašnjenje, obzirno mu odgovori:
– Ah, ništa vam ja ne znam! To su bila njezina posla.
Posle svakoga plaćenog duga Charles je verovao da je s time gotovo. Novi su neprestano iskrsavali. Zatraži zaostatke od nenaplaćenih lekarskih pregleda. Pokazaše mu pisma što ih bijahu primili od njegove žene. Pa mu se tada valjalo još i ispričavati.
Sada je Félicité nosila gospođine haljine; ne sve, jer ih on nekoliko bijaše zadržao pa se znao zatvoriti u njezinu odevaonicu da ih promatra. bila je gotovo njezina rasta, pa bi Charlesa, kada bi je ugledao s leđa, zavarao privid te bi uzviknuo:
– Oh, ostani! Ostani!
No, o Duhovima ona pobeže iz Yonvillea zajedno s Théodoreom, pokravši sve što još bijaše ostalo od Emmine odeće.
Nekako u to vreme gospođi ud. Dupuis bi čast obavestiti Charlesa o »venčanju svojega sina, gospodina Léona Dupuisa, beležnika u Yvetotu, s gospođicom Léocadie Leboeuf iz Bondenvillea.« Uz čestitke što ih uputi Charles napisa i ovu rečenicu:
»Kako bi moja sirota žena bila sretna zbog toga.«
Jednoga dana kada se, tumarajući besciljno po kući, pope i do tavana, pod papučom oseti zgužvanu kuglicu tanka papira. Razmota je i pročita: »Budite hrabri, Emma! Budite hrabri! Ne želim u vaš život uneti nesreću...« Bijaše to Rodolpheovo pismo koje je bilo palo na zemlju između sanduka i onde ostalo, a koje je vetar što prodiraše kroz tavanski prozorčić otpuhao do vrata. Charles ostade nepomičan, otvorenih usta, na istome onom mestu na kojemu je nekad, još bleđa od njega danas, Emma, sva očajna, htela umreti. Napokon otkri jedno maleno R u dnu druge stranice. Ko li je to bio? Seti se čestih Rodolpheovih poseta, njegova iznenadna nestanka i neprirodna držanja u ona dva-tri navrata kada se posle toga s njime sreo. No, zavara ga ton pisma koji bijaše pun poštovanja.
– Možda je to bila platonska ljubav – reče sam sebi.
Uostalom, Charles ne bijaše od onih ljudi koji stvari istražuju do kraja; ustuknu pred dokazima, a neizvesna mu se ljubomora izgubi u neizmernosti njegova bola. Pa i morali su je obožavati, mišljaše. Svi su muškarci posve sigurno žudeli za njom. Zbog toga mu se učini još lepšom pa se u njemu zače stalna, pomamna žudnja za njom koja mu raspaljivaše očaj i kojoj ne bijaše granica, jer je sada bila neostvarljiva.
Da bi joj se svidio, kao da je još živa, prihvati njezin ukus, njezine zamisli: kupi lakirane čizme, stade nositi bele kravate. Brkove njegovaše pomadama, te potpisa nekoliko menica, baš kao i ona. Kvarila ga je i s one strane groba.
Bi prisiljen prodati srebrninu, komad po komad, zatim prodade pokućstvo iz salona. Sve se prostorije isprazniše, no ona soba, njezina soba, ostade kao i pre. Posle večere Charles bi se uspeo onamo. Dovukao bi okrugli stolić pred kamin i primaknuo njezin naslonjač. Seo bi . Sveća je gorila u jednome od pozlaćenih svećnjaka. Berthe je kraj njega bojila slike.
Patio je taj siroti čovek gledajući kćerkicu onako loše odevenu, u visokim cipelicama bez vezica i do struka rasparanim otvorima za ruke na pregačicama, jer se dvorkinja o tome nije nimalo brinula. No, bila je tako slatka, tako mila, glavica joj se tako ljupko saginjala, a krasna joj plava kosa padala na rumene obraščiće, da bi ga obuzela neka beskrajna milina, užitak pomešan s gorčinom, poput loše napravljenih vina što mirišu na smolu. Popravljaše joj igračke, izrezivaše likove od lepenke ili pak rasporenim lutkama šivaše trbuh. Potom, ako bi mu pogled pao na kutiju sa šivaćim priborom, kakvu preostalu vrpcu
ili čak pribadaču upalu u pukotinu stola, utonuo bi u sanjarenje i doimaše se tako tužnim da bi se Berthe rastužila kao i on.
Niko im sada nije dolazio u pohode, jer Justin bijaše pobegao u Rouen gde je postao sitničarski pomoćnik, a apotekarova su se deca sve manje družila s malenom, jer gospodinu Homaisu, s obzirom na razliku u njihovu društvenom položaju, nije bilo preterano stalo do toga da se dotadašnje prijateljstvo i dalje održava.
Slepac kojega nije uspe da o izleči onim svojim melemom bijaše se vratio na obronak Bois-Guillaume gde je putnicima pripovedao o uzaludnome pokušaju, tako da se Homais, kada bi pošao u grad, skrivao iza zastora u Lastavici kako bi izbegao susret s njime. Sada ga je mrzio pa, hoteći ga se po svaku cenu rešiti, već i zbog vlastitog ugleda, udari na nj skrivenim oružjem što belodano pokazivaše svu dubinu njegove oštroumnosti i svu zlobu njegove taštine. Tokom narednih šest meseci mogli su se u Fanal de Rouenu pročitati ovako sročeni člančići:
»Svi koje put vodi u plodne krajeve Pikardije jamačno su na obronku Bois-Guillaume primetili jadnika s užasnom ranom na licu. Dosađuje putnicima, gnjavi ih i ubire od njih pravi namet. Zar još živimo u onim čudovišnim srednjovekovnim vremenima kada je skitnicama bilo dopušteno na trgovima pokazivati gubu i škrofule što ih bijahu doneli iz krstaške vojne?«
Ili pak: »Uprkos zakonima protiv skitnje, prilazne ceste našim velikim gradovima još uvek opsedaju gomile prosjaka. Neki obilaze uokolo i sami za sebe, a takvi su možda još i opasniji. O čemu misle naši gradski oci?«
Homais potom uze izmišljati i pričice:
»Jučer je na obronku Bois-Guillaume jedan plahoviti konj...« Tu je sledila priča o nesreći koju je svojom pojavom skrivio slepac. Tako je vešto postupao da slepca na kraju zatvoriše. Ali ga i pustiše. On opet nastavi po svome, a nastavi i Homais. Bijaše to prava borba. Pobedu odnese apotekar, neprijatelj mu bi osuđen na doživotno zatočenje u ubožnici.
Taj ga uspjeh ohrabri pa otada u okrugu nijedan pas ne bi pogažen, nijedan štagalj zapaljen, nijedna žena pretučena, a da on o tome nije odmah obavestio javnost, uvek vođen ljubavlju prema napretku i mržnjom prema sveštenicima. Iznosio je usporedbe između državnih i crkvenih škola, i to na štetu poslednjih, u vezi s novčanom pomoći od sto franaka dodeljenih crkvi podsećao na Bartolomejsku noć, prokazivao razne oblike zlouporabe, razbacivao se zajedljivim dosetkama. To mu bijaše geslo. Rovario je, postajao je opasan.
Gušio se, međutim, u uskim granicama novinarstva pa mu se ubrzo prohte napisati knjigu, delo! Sastavi tada Opštu statistiku okruga Yonville, popraćenu klimatološkim razmatranjima, a statistika ga otera u filozofiju. Posveti se velikim pitanjima: društvenim tegobama, ćudorednom odgoju siromašnih slojeva, ribogojstvu, kaučuku, železnicama, itd. Na kraju se čak poče i stideti što je malograđanin. Prenemagao se da je veliki umetnik, pušio je! Kupi i dva šik pompadurska kipića kao ukras u salonu.
No, apotekarstvo nipošto ne zapostavljaše; naprotiv! Redovito je pratio sva otkrića. Pratio je veliki val čokoladnih bombona, prvi je u Seine-Inférieure doneo biljku choca i mešavinu revalentia. Oduševio se za Pulvermacherove hidro-električne lance pa je takav lanac i sam nosio, a uveče, kada bi skinuo flanelski prsluk, gospođa bi Homais ostala zatravljena pred zlatnom zavojnicom pod kojom joj muž iščezavaše pa bi osetila kako se u njoj udvostručuje ljubav prema ovome čoveku jače omotanom lancima od kakva Skita i veličanstvenome poput kralja.
Homais je imao krasnih zamisli za Emmin grob. Najpre predloži okrhnuti stup s nabranim zastorom, zatim piramidu, potom Vestin hram, svojevrsnu rotondu... ili pak »hrpu ruševina«. A u svim tim predlozima nipošto ne odustajaše od žalosne vrbe koju smatraše obvezatnim simbolom žalosti.Charles i on pođoše zajedno na putovanje u Rouen da pogledaju nadgrobne spomenike
kod nekoga klesara, a s njima pođe i neki slikar, stanoviti Vaufrylard, Bridouxov prijatelj, koji je celo vreme sipao dosetke. Napokon, pregledavši stotinjak crteža, zatraživši predračun i još jednom otputovavši u Rouen, Charles se odluči za mauzolej na kojem će se na obema glavnim stranama nalaziti »dobri duh s ugašenom zubljom u ruci«. Što se pak tiče natpisa, Homaisu se ništa nije činilo tako lepim kao: Sta viator i na tome se zaustavljao; razbijaše sebi glavu, neprestano ponavljaše: Sta viator... Napokon pronađe nastavak: amabilem conjugem calcas! I to bi prihvaćeno.
Čudnovato, premda je neprestano mislio na Emmu, Bovary je počinjaše zaboravljati pa je očajavao osećajući kako mu njezina slika izmiče iz pamćenja usprkos svim naporima da je zadrži. Svake je noći, međutim, sanjao o njoj; uvek je to bio isti san: približava joj se, no kada je hoće zagrliti, ona mu se u rukama raspada u trulež.
nedelju ga dana viđahu kako uvečer ulazi u crkvu. Gospodin mu Bournisien pače dva-tri puta dođe u pohode, potom odustade. Uostalom, taj čovek u poslednje vreme sve više zapada u nesnošljivost, u fanatizam, govoraše Homais: grmi protiv duha vremena i svakih petnaest dana beziznimno na propovedi spominje Voltaireovu agoniju, kao i to da je filozof, kako to svako zna, umro proždirući vlastiti izmet. Unatoč štedljivu životu, Bovary bijaše daleko od toga da otplati stare dugove. Lheureux odbi produžiti ma i jednu jedinu menicu. Plenidba postade neizbežna. On se tada uteče za pomoć majci koja pristade na to da on na njezino imanje podigne hipoteku, no šaljući mu usput i svu silu optužbi protiv Emme, a za uzvrat za svoju žrtvu tražila je jedan šal koji je izmaknuo Félicitéinoj pohari. Charles joj ga odbije dati i njih se dvoje posvadiše. Ona učini prvi korak prema pomirenju predloživši mu da će devojčicu uzeti k sebi kao
ispomoć u kući. Charles na to pristade. No, u času kćerina odlaska hrabrost ga napusti. I tada dođe do konačnoga, potpunog raskida.Šta više iščezavaše njegova privrženost drugim ljudima, to se više ograničavao na ljubav prema kćeri.
Malena ga je, međutim, brinula: kadšto je kašljala, a na jagodicama joj se
videle crvenkaste mrlje. A njemu prekoputa razmetno se širila, sretna i vesela, porodica našega apotekara kojemu je sve na ovome svetu išlo od ruke. Napoléon mu pomagao u laboratoriju, Athalie mu vezla grčku kapicu, Irma izrezivala papirnate poklopce za staklenke s pekmezom, a Franklin bez zapinjanja kazivao tablicu množenja. Bio je on najsretniji među očevima, najuspešniji među ljudima.
Ne baš! Izjedalo ga je potajno častoljublje: Homais priželjkivaše krst Legije časti. Osnova mu za to nije manjkalo: Prvo: u doba kolere istaknuo sam se bezgraničnom požrtvovnošću. Drugo: objavio sam, i to o vlastitom trošku, razna dela od opšte koristi, kao što su... (i tu se pozivaše na svoju raspravu O jabukovači, njezinoj proizvodnji i delovanju, k tomu još i na razmatranja o trsovu ušencu koja bijaše poslao Akademiji, na knjigu o statistici, pa čak i na vlastiti diplomski rad), i ne računajući što sam član mnogih naučnih društava (bio
je učlanjen samo u jedno).– Ukratko – uzvikivaše okrećući drugi list – pa makar zato što sam se istaknuo u požarima!
Onda se Homais poče priklanjati vlasti. Gospodinu prefektu prilikom izbora potajno iskaza velike usluge. Rečju, prodade se, moralno se sroza. Uputi i vladaru molbu u kojoj ga zaklinjaše da pravično postupi prema njemu, nazivaše ga dobrim našim kraljem i uspoređivaše s Henrikom IV.
Svakoga se jutra apotekar bacao na novine ne bi li u njima otkrio da mu je odlikovanje dodeljeno, no do imenovanja nikako da dođe. Na kraju, ne mogavši više izdržati, dade u vrtu urediti travnjak u obliku zvezde Legije časti, s dve vijugave travnate stazice što se spuštahu od vrha predočavajući vrpcu na odličju. Šetao je oko travnjaka, prekrštenih ruku i zadubljen u misli o nesposobnosti vladinoj i ljudskoj nesposobnosti.
Iz poštovanja ili zbog svojevrsnoga putenog užitka zbog kojega je u istraživanju tek polagano napredovao, Charles još nije bio otvorio tajni pretinac na pisaćem stolu od palisandrovine za kojim je Emma obično pisala. Jednoga dana napokon sede preda nj, okrenu ključ i pritisne oprugu. Sva Léonova pisma bijahu onde. Ovaj put više nije bilo sumnje! Žudno ih pročita sve do poslednjega, prekopa sve zakutke, sve pokućstvo, sve ladice, pogleda iza zidova, jecajući, urlajući, izvan sebe, lud. Otkri jednu kutiju, udarcem joj noge izbi dno. Iz gomile ispremešanih ljubavnih pisama ravno preda nj iskoči Rodolpheova slika.
Svima bijaše čudna njegova utučenost. Nije više izlazio, nikoga nije primao, čak je odbijao obilaziti bolesnike. Onda se poče tvrditi kako se zatvara u kuću i pije.
Kadšto bi se ipak neki znatiželjnik nagnuo preko vrtne živice i sa zaprepaštenjem ugledao dugobrada čoveka gde, u prljavom odelu i divlja izgleda, obilazi vrtom i na sav glas plače.
Leti bi uveče poveo sa sobom kćerkicu i odveo je na groblje. Vratili bi se odande po mrkloj noći, kada na trgu više ništa ne bijaše osvetljeno do Binetova tavanskog prozora.
Međutim, slast mu boli bijaše nepotpuna, jer uza nj ne bijaše nikoga s kime bi je podelio pa je odlazio u pohode kumi Lefrançois samo zato da može o njoj govoriti. No, gostioničarka ga slušaše samo s pola uha, jer je imala i svojih briga budući da je gospodin Lheureux na kraju u osnovao svoje Favorites du commerçe, a Hivert koji je uživao dobar glas kao obavljač raznih narudžbi zahtevaše povišicu plate preteći da će preći konkurenciji.
Jednoga dana, pošavši na sajam u Argueil da tamo proda konja – poslednje što je imao, sretne se s Rodolpheom.
Ugledavši jedan drugoga, obojica probledeše. Rodolphe koji svojedobno bijaše samo poslao posetnicu, najpre promrmlja nekoliko isprika, potom se osmeli te čak u samouverenosti ode dotle da (bijaše vrlo vruće, ) pozove Charlesa u krčmu na bocu piva.
Naslonivši mu se nasuprot na lakat, griskao je cigaru svejednako pripovedajući, a Charles se gubio u sanjarenju pred tim licem koje je ona ljubila. Činilo mu se da opet vidi nešto od nje. Obuze ga zadivljenost. Žalio je što on nije taj drugi čovek.
A taj je drugi i dalje govorio o poljoprivredi, o stoci, gnojivu, ispunjavajući otrcanim rečenicama svaku pauzu u razgovoru u koju bi se mogla ubaciti kakva aluzija. Charles ga nije slušao; Rodolphe je to primećivao te je u promenama na sugovornikovu licu pratio proletanje uspomena. To se lice postupno oblevalo grimizom, nosnice se brzo širile i skupljale, usne podrhtavale; u jednom času pače Charles, ispunjen mračnim besom, upre oči u Rodolphea koji, kao od nekakva straha, zaćuti. No, onaj se uobičajeni zlokobni umor ubrzo opet pojavi na Charlesovu licu.
– Ništa vam ne zameram – reče.
Rodolphe bijaše zanemio. A Charles, obema se rukama držeći za glavu, nastavi prigušenim glasom i tonom punim pomirenosti s beskrajnom bolju:
– Ne, više vam ništa ne zameram!
Dodade čaki jednu uzvišenu reč, jedinu koju je ikada izgovorio:
– Za sve je kriva sudbina!
Rodolphe koji je svojevremeno tom sudbinom upravljao pomisli kako je on za čoveka u takvom položaju previše dobrohotan, čak smešan i pomalo vredan prezira.
Sutradan Charles pođe do klupe u senici i onde sede. Traci svetlosti prodirahu kroz brajdu, senke se vinova lišća ocrtavahu na pesku, mirisaše jasmin, nebo bijaše modro, zeleni bapci zujahu oko rascvalih ljiljana, a Charles se kao kakav mladac gušio u neodređenim ljubavnim izlivima od kojih mu se nadimaše tužno srce.
U sedam ga sati mala Berthe koja ga celo poslepodne nije videla dođe pozvati na večeru.
Njemu glava bijaše zabačena uza zid, oči sklopljene, usta otvorena, a u rukama je držao dugačak uvojak crne kose.
– Tata, dođi! – reče ona.
Pa misleći da se iz šale pretvara, lagano ga gurnu. On pade na zemlju. Bio je mrtav.
Trideset i šest sati posle toga dojuri na apotekarov zahtev gospodin Canivet. Otvori ga i ništa ne nađe.
Kada sve bi rasprodano, ostade dvanaest franaka i sedamdeset i pet centima, čime se plati put gospođice Bovary k njezinoj baki. Dobra žena umre još iste godine, a kako čiča Rouault bijaše uzet, brigu za malu preuze jedna tetka. Siromašna je pa devojčicu, da zasluži svoj hleb , šalje u predionicu pamuka.
Od Bovaryjeve su se smrti u Yonvilleu izredala tri lekara, no nijedan se nije uspio održati, jer ih je gospodin Homais odmah rasterao. Sam pak ima silnu klijentelu, vlasti ga štede, a javno mišljenje štiti.
Nedavno je dobio i krst Legije časti.

KRAJ