23.01.2020.

Leila Slimani, Uspavanka ( 5 deo)






   Za Paula i Myriam, zima samo juri. Nekoliko nedelja retko se stignu videti. Sretnu se u krevetu, pridruže jedno drugome u snu. Isprepliću noge pod pokrivačem, dele poljupce u vrat i smeju se kad čuju kako onaj drugi brunda poput kakve zverke koju ometaju u spavanju. Telefoniraju si tokom dana, ostavljaju poruke. Myriam  piše ljubavne poruke i lepi ih po ogledalu u kupatilu. Paul joj usred noći šalje video snimke proba.
       Život se pretvorio u sled zadaća, poslova koje se treba odraditi, sastanaka koji se ne smeju propustiti. Myriam i Paul su preopterećeni. Rado to ponavljaju kao da je iscrpljenost predznak uspeha. Životi su im pretrpani, jedva nalaze vremena za spavanje, a kamoli za razmišljanje. Jure s jednog mesta na drugo, cipele menjaju u taksijima, odlaze na piće s ljudima važnima za njihove karijere. Zajedno su poput vlasnika uspešne tvrtka s jasnim ciljevima, prihodima i troškovima.
     Po celom stanu može se naići na Myriamine popise, beleške na papirnatoj salveti ili zadnjoj stranici knjige. Vreme provodi u potrazi za njima. Strahuje da bi, ako ih baci, mogla izgubiti nit svega onoga što si je zadala. Čuva i neke vrlo stare popise, a ako koji put i ne zna na što se ti nerazumljivi zapisi odnose, to ih s većom nostalgijom čita.
– Appoteka
– Ispričati Mili priči o Nilsu Holgersonu
– Rezervacije za Grčku
– Nazvati M.
– Proći sve zabeleške
– Otići još jednom do onog izloga. Kupiti haljinu?
– Ponovno pročitati Maupassanta – Iznenaditi ga nečime?

      Paul je sretan. Čini mu se da konačno živi onako kako je htieo, u skladu sa svojom ludom energijom i životnom radosti. Odrastao je nesputan i siguran u sebe, a sada se napokon opet može razmahati. Karijera mu je u nekoliko meseci doživela pravi preokret i, prvi put u životu, radi baš ono što voli. Više ne provodi dane radeći poslušno i bez komentara ono što mu drugi nalože, uz histeričnog producenta i detinjaste pevače. Za njim su ostali dani kada je znao čekati grupe koje ne jave da će zakasniti šest sati. Nema više snimanja s pop-pevačima na zalazu karijere ili onima kojima trebaju litre alkohola i desetak lajni pre nego što otpevaju prvu notu. Paul noći provodi u studiju, u strasnoj potrazi za muzikom, gladan novih ideja, neobuzdanog smeha. Ništa ne prepušta slučaju, satima ugađa neki zvuk instrumenta ili aranžman bubnjarske deonice. „Imamo Louise!“ ponavlja ženi koja se zabrine jer često nisu kod kuće.
         Kad je Myriam ostala u drugom stanju, bio je lud od sreće, ali prijateljima je govorio da ne želi da mu to promeni način života. Myriam je smatrala da ima pravo i s još više divljenja posmatrala svog muškarca, zgodnog sportskog tipa, tako nezavisnog. Obećao joj je da će voditi računa o tome da sačuvaju životnu vedrinu i da nikad ne bude kraja dobrim iznenađenjima. „Putovaćemo i dete će ići s nama. Ti ćeš postati poznat advokat, ja ću biti producent najvećim muzičarima i ništa se neće promieniti.“ I pretvarali su se da je stvarno tako, silno su se trudili.
             Nakon Milinog rođenja život se pretvorio u pomalo patetičnu komediju. Myriam je skrivala podočnjake i potištenost. Bojala se priznati da joj se non-stop spava. Paul ju je tada često pitao: „O čemu razmišljaš?“, a njoj je svaki put došlo da zaplače. Pozivali su prijatelje u goste, a Myriam se morala suzdržavati da ih ne potera, da ne prevrne sto i ne zaključa se u sobu. Društvo se smejalo, nazdravljalo, Paul im je dolevao. Oni su vodili rasprave, a Myriam je strahovala da joj ne probude kćer. Najradije bi bila zaurlala od umora.
         Bilo je još gore kad se Adam rodio. One večeri kad su se vratili iz rodilišta, Myriam je zaspala u sobi s kolevkom pored sebe. Paul nije mogao zaspati. Činilo mu se da se u stanu oseća neki čudan miris. Isti kao u trgovinama s kućnim
ljubimcima, onima uz Seinu, gde su vikendom ponekad vodili Milu. Vonjalo je po izlučevinama i zatvorenom prostoru, po osušenoj mokraći u mačjem pesku. Od toga mu se dizao želudac.
          Ustao je, otišao baciti smeće. Otvorio je prozor. Onda je shvatio da je to Mila nabacala u zahod sve do čega je došla pa se začepio, prelio, uz odvratan smrad koji se širio stanom.
           Zatrpan obavezama, Paul se u to doba osećao kao ulovljen u zamku. Smračio se, on čijoj su se opuštenosti, gromkom smehu i poverenju u budućnost svi divili. On, plavokosi dugonja koji nije primećivao kad bi se za njim okretale devojke. Prestao je sa šašavim idejama, nije više predlagao da se za vikend ode na planinu ili autom skokne do plaže na školjke. Primirio je entuzijazam. Nakon Adamovog rođenja, mesecima je izbegavao biti kod kuće. Izmišljao je sastanke i sam potajice pio pivo u drugom delu grada. I njegovi su prijatelji dobili decu pa ih se većina preselila u predgrađe, u drugi deo zemlje ili u neku toplu zemlju na jugu Europe. Paul je na nekoliko meseci postao nezreo, neodgovoran i smešan. Imao je tajne i sanjao je o begu. Ali nije u svemu tome ni prema sebi imao milosti. Dobro je znao kako je njegovo ponašanje banalno. Želeo je samo da se ne mora vratiti kući, želieo je biti slobodan, prekasno je shvatio da je malo toga proživieo. Uloga oca činila mu se istovremeno previše zahtevna i previše žalosna.
        No, sada je to bilo gotovo, nije više mogao reći da ih ne želi. Deca su tu, voljena, obožavana, nikad nije požalio što su ih dobili, ali sumnja se u sve uvukla. Deca, njihov miris, njihove kretnje, to koliko su oni njega želeli, nije mogao ni opisati do koje ga je mere sve to diralo. Ponekad je želeo biti dete zajedno s njima, smanjiti se, kliznuti u detinjstvo. Nešto je umrlo, ali nisu to bili tek mladost i bezbrižnost. On više nije bio nepotreban. Trebali su ga i s time se morao nositi. Činjenica da je postao otac priskrbila mu je principe i uverenja, a zaklinjao se da ih nikada neće imati. Njegova velikodušnost postala je relativna. Zanos je splasnuo. Njegov se svemir smanjio.
 
     Louise je sada tu, pa Paul svoju ženu opet može pozvati da izađu. Jedno joj je poslepodne poslao poruku, „Trg Petits-Pères“. Nije odgovorila, a njemu je njena ćutnja bila prekrasna. Kao ćutnja zaljubljene žene, iz suzdržanosti. Srce mu je treperilo kad je stigao na trg, malo ranije i pomalo uznemiren. “Doći će, normalno da će doći.“ I došla je pa su šetali uz reku, kao nekad.
        On zna koliko im je Louise neophodna, ali više je ne može podneti. Odbojna mu je, iritira ga, nervira ga njen izgled lutke. „Tako je savršena, tako fina, da mi se to koji put nekako gadi“, priznao je Myriam jednom prilikom. Grozi se njene siluete devojčice, načina na koji analizira sve što deca naprave. Prezire njene sumorne teorije o odgoju i zastarele metode. Smešno mu je što im po deset puta na dan šalje slike dece, koja drže prazne tanjire, a ona dodaje komentar: „Sve smo pojeli.“
         Od incidenta sa šminkom obraća joj se što ređe može. One mu je večeri čak prošlo kroz glavu da je otpusti. Nazvao je Myriam. Bila je u kancelariji, nije za to imala vremena. Pričekao je da dođe kući i čim je oko 23 sata otvorila vrata, opisao joj je prizor, kako ga je Louise pogledala i njen ledeni muk i hladno držanje.
        Myriam ga je urazumila. Umanjila je čitavu stvar. Prigovorila mu je da je bio pregrub i da ju je uvredio. One se i tako uvek udruže protiv njega, kao dve medvedice. Sav se nakostreši kako mu se ponekad obraćaju s visoka kad je reč o deci. Igraju na kartu majčinstva. Odnose se prema njemu kao prema detetu.
Paulova mama Sylvie im se podsmehnula. „Glumite velike gazde s tom vašom guvernantom. Ne čini vam se da ste malo preterali?“ Paul se uvredio. Roditelji su ga odgojili da s prezirom gleda na novac i moć, i da oseća pomalo sentimentalno poštovanje prema slabijima. Uvek je radio s ljudima kojima se osećao ravan, u vrlo opuštenim uslovima. Uvek je bio na ti sa svojim šefom. Nikad nije naređivao. A uz Louise je postao gazda. I čuje sam sebe dok si ženi deli savete vredne prezira. „Nemoj joj previše popuštati, jer će inače stalno nešto hteti“, kaže joj dok pruža ruku i klizi joj dlanom od zglavka do ramena.



.........



        Myriam se u kadi igra sa sinom. Sedi joj između nogu, ona ga stišće k sebi i mazi sve dok se ne počne otimati i plakati. Ne može se suzdržati da poljupcima ne zaspe njegovo debeljuškasto telešce, savršeno kao u anđelčića. Gleda ga i pušta da je poput bola preplavi val majčinske ljubavi. Zna da se neće još dugo moći kupati ovako, gola s njim u kadi. Uskoro se to više neće usuditi. A onda, brže nego što može zamisliti, ostariće, a on, ovaj ovde nasmejani i maženi dečačić, postaće muškarac.
         Dok je svlačila Adama, primetila je neobične tragove, na ruci i na leđima, u visini ramena. Dva crvena ožiljka, gotovo nestala, ali još se može raspoznati da je reč o tragovima zuba. Nežno ga ljubi u mesto ozlede i privija ga k sebi. Teši ga i moli da mu oprosti što nije bila s njim kad mu se to dogodilo.
        Sutradan ujutro, Myriam je o svemu tome razgovarala s Louise. Dadilja jedva da je ušla u stan. Ni kaput nije dospela skinuti, a Myriam joj je već pokazivala golu Adamovu ruku. Louise nije delovala zatečeno. Podigla je obrve, obesila kaput i upitala: „Paul je Milu odveo u školu?“
         „Da, upravo su otišli. Louise, jeste li videli? To je trag ugriza, zar ne?“ „Da, znam. Namazala sam kremom da brže zaraste. Mila ga je ugrizla.“ „Jeste li sigurni? Bili ste s njima? Videli ste je?“
                   „Jasno da sam bila s njima. Igrali su se u dnevnoj sobi dok sam pripremala večeru. I tada sam čula da Adam vrišti. Jadničak je plakao i u prvi tren nisam shvatala što mu je. Mila ga je ugrizla preko odeće, zato nisam odmah znala.“
              „Nije mi jasno, ponovila je Myriam ljubeći glatku Adamovu glavu. Više puta sam je pitala je li to ona napravila. Čak sam joj rekla da je neću kazniti. Dala mi je časnu reč da ne zna ništa o ugrizu.“
          Louise je uzdahnula. Obora pogled. Čini se da okleva. Obećala sam da ništa neću reći, i jako mi je teško prekršiti obećanje koje sam dala detetu.“
Skida crnu vestu, otkopčava haljinu i otkriva rame. Myriam se prigne i od iznenađenja usklikne, zgrožena. Zuri u smeđi trag koji prekriva Louiseino rame. Ožiljak je star, ali jasno se razabiru tragovi sitnih zuba koji su se žarili u meso i zarezali ga.
         „Mila vam je to napravila?“
           „Gledajte, obećala sam Mili da neću ništa reći. Molim vas da joj to ne spominjete. Ako se naruši poverenje među nama, mislim da će je to još više uznemiriti, slažete se?“
        „A tako.“
           „Ljubomorna je malo na brata, to je sasvim normalno. Pustite da ja to rešim, dobro? Videćete, sve će biti u redu.“
         „Da. Možda. Ali ja to stvarno ne razumem.“
         „Ne trebate time razbijati glavu. Deca su ista kao i odrasli. Nema se tu šta razumeti.


.............


      Kako se samo Louise smrknula kad joj je Myriam najavila da će nedelju  dana provesti na planini kod Paulovih roditelja! Myriam prođu trnci kad se toga seti. Mračan pogled skrivao je oluju. Te je večeri dadilja otišla ne pozdravivši decu. Iskrala se poput duha, čudovišno diskretno, a Mila i Adam su rekli: „Mama, Louise je nestala.“
        Nekoliko dana kasnije, u dogovoreno vreme, Sylvie je došla po njih. Na to iznenađenje Louise nije bila spremna. Vesela otkačena baka u stan je ušla vičući na sav glas. Torbu je bacila na pod i valjala se s dečicom po krevetu obećavajući im nedelju  dana zabave, uz igre i poslastice. Myriam se smejala svekrvinom glupiranju, a onda se okrenula. Onde, iz kuhinje, Louise ih je posmatrala. Dadilja je bila nasmrt bleda, oči uokvirene podočnjacima kao da su utonule u duplje. Činilo se da nešto mrmlja. Myriam je krenula prema njoj, ali Louise je već čučnula i zatvarala kofer. Posle, Myriam je pomislila kako joj se sigurno samo pričinilo.
            Myriam pokušava samu sebe urazumiti. Nema nikakvog razloga da se oseća krivom. Dadilji ne duguje ništa. A opet, ne može to objasniti, ali ima utisak da svoju decu otima Louise, da joj nešto uskraćuje. Da je kažnjava.
         Louise je možda krivo jer su joj prekasno rekli i onda nije mogla isplanirati svoj odmor. Ili joj jednostavno smeta što deca vreme provode sa Sylvie, prema kojoj Louise oseća duboko neprijateljstvo. Kad se Myriam žali na svekrvu, dadilju ponese ljutnja. S preteranim žarom staje na Myriaminu stranu, optužujući Sylvie da je luda, histerična, da loše utiče na unuke. Uverava je da joj ne treba popuštati i, još gore, da je treba udaljiti od sirote dece. U tim trenucima Myriam je istovremeno drago radi podrške, ali i pomalo neugodno.
        U automobilu, pre nego što krene, Paul s leve ruke skida sat.
    - Možeš ga, molim te, staviti u svoju torbu?- moli Myriam.
     Kupio   ga je pre dva meseca zahvaljujući ugovoru s onim svojim poznatim pevačem. Sat je rabljeni Rolex koji mu je prijatelj našao vrlo povoljno. Paul se dugo kolebao. Jako ga je želeo, činio mu se savršen, ali bilo ga je malo sram zbog fetišizma, ispraznosti takve želje. Kad ga je prvi put stavio, činio mu se u isti mah i prekrasan i pregolem. Bio mu je težak, upadljiv. Da ga sakrije, neprestano je povlačio rukav sakoa. No prilično se brzo navikao na taj uteg oko leve ruke. U biti, taj jedini komad nakita koji je ikad posedovao bio je prilično diskretan. Na koncu konca, imao je pravo ispuniti sebi želju. Nije ga nikome ukrao.
           „Zašto skidaš sat?“ pitala ga je Myriam koja zna koliko mu je drag.       
           „Pokvario se?“
           „Nije, dobro ide. Ali znaš moju mamu. Ne bi ona shvatila. A ne da mi se celu veče prepirati oko toga.“
            Predvečer su stigli u ledenu kuću u kojoj je pola prostorija još u radovima. Kuhinjski strop preti urušavanjem, a u kupatilu  vise gole strujne žice. Myriam mrzi to mesto. Boji se za decu. Sledi ih po svim uglovima, panično se osvrće, pruža ruke spremna da ih pridrži. Neprestano se vrti oko njih. Prekida ih u igri. „Mila, dođi da ti obučem još jednu vestu.“ „Ne čini vam se da Adam teško diše?“
          Jednog se jutra budi sva promrzla. Huče u Adamove hladne ruke. Brine se zbog Milinog bledila i insistira da i po kući nosi kapu. Sylvie radije ništa ne govori. Ona bi deci htela priuštiti malo divljaštva i fantazije koji su im zabranjeni. Kad su s njom, nema pravila. Ona ih ne zasipa besmislenim poklonima, poput roditelja koji time pokušavaju nadoknaditi svoju odsutnost. Pred decom ne vodi računa o svom rečniku, pa je Paul i Myriam stalno kore.
Da snahu izbaci iz takta, zove ih „svojim malim ptičicama ispalim iz gnezda“. Naglas ih sažaljeva što žive u gradu, okruženi nepristojnim ljudima i zagađenjem. Htela bi proširiti vidike ovoj deci predodređenoj da postanu korektni ljudi, u isti mah i servilni i autoritativni. Drugim rečima, kukavice.
Sylvie se kontroliše. Suzdržava se koliko god može od teme o odgoju dece. Pre nekoliko meseci njih dve su se žestoko sukobile. Bila je to jedna od onih svađa kakvu vreme ne može prebrisati, a onoga što je izrečeno setiće se svaki put kad
se vide. Svi su popili. Puno previše. Myriam je u naletu sentimentalnosti pomislila da će u Sylvie pronaći saosećajnu sagovornicu. Požalila joj se da nikad ne viđa svoju decu, da joj teško pada takav mahnit način života u kojem nikome ni ne pada na pamet da joj izađe u susret. No Sylvie joj nije ponudila utehu. Nije joj položila ni ruku na rame. Naprotiv, krenula je u pravi napad na snahu. Oružje je, po svoj prilici, imala spremno, za slučaj da se ukaže prilika. Sylvie joj je prigovorila da previše vremena posvećuje poslu, premda je i ona sama radila za čitavog Paulovog detinjstva i uvek se hvalila da je nezavisna. Optužila ju je da je neodgovorna i samoživa. Na prste je nabrojala koliko je puta Myriam bila na poslovnom putu, čak i kad je Adam bio bolestan, a Paul završavao snimanje nekog albuma. Ona je sama kriva, rekla joj je, ako su joj deca nesnosna, hirovita i ako se ponašaju kao mali tirani. Krive su ona i Louise, ta tobožnja dadilja, ta zamenska majka na koju se Myriam oslanja jer joj je tako lakše i iz straha. Myriam je briznula u plač. Paul, u zaprepaštenju, nije rekao ni reč, a Sylvie je mahala rukama i ponavljala: „I sad plače! Ma pogledajte samo. Ona plače, a i treba je žaliti jer nije u stanju čuti istinu.“
          Sećanje na tu veče tišti Myriam svaki put kad sretne Sylvie. Osećala se tada kao da su je napali, bacili na zemlju i izboli nožem. Ostala je ležati rastrgane utrobe, mužu pred očima. Nije se imala snage obraniti od optužbi za koje je znala da su delom tačne, ali smatrala je da je to sudbina, i njena i još mnogih žena. Svekrva ni u jednom trenutku nije pokazala razumevanje ni nežnost. Nije joj udelila nijedan savet kao jedna majka drugoj, kao žena ženi.
        Za vreme doručka Myriam ne miče pogled s mobilnog. Očajnički pokušava pročitati mailove, ali signal je preslab i tako je ljuta da bi ga mogla zavitlati o zid. Na rubu histerije preti Paulu da će se vratiti u Pariz. Sylvie je podigla obrve, vidi se da joj je dosta. Zamišljala je drugačiju ženu za svog sina, nežniju, s više zanimanja za sport, originalniju. Devojku koja bi volela prirodu, planinarenje i koja se ne bi žalila na neudobnost ove šarmantne kuće.
        Dugo je vremena Sylvie bila brbljava i pričala je uvek iznova priče iz mladosti, o nekadašnjoj društvenoj angažovanosti, o svojim drugovima revolucionarima. S godinama je u tome postala umerenija. Shvatila je pre svega da nikoga nije briga za njene nejasne teorije o ovom svetu prodanih, svetu totalnih idiota zyvisnih o ekranima i othranjenih mesom zaklanih životinja. U
njihovim godinama ona je maštala samo o revoluciji. „Ipak smo bili malo naivni“, kaže njen muž Dominique, kojemu je žao kad vidi da je nesretna. „Naivni možda, ali zato manje glupi.“ Zna da muž ne shvata njezine ideale s kojima se svi sprdaju. Sluša je sa simpatijom dok mu poverava svoja razočaranja i strahove. Sylvie se žalosti kad vidi kakav je čovek postao njen sin, „A bio je tako slobodan dečak, sećaš se?“, muškarac kojim gospodari žena, rob njene želje za novcem i njene taštine. Dugo je verovala u revoluciju koju će provesti oba pola zajedno, a koja bi stvorila svet sasvim drugačiji od ovog u kojem danas rastu njeni unuci. Svet u kojem bi ljudi imali vremena živeti. „Zlato, ti si naivna“, kaže joj Dominiq. „I žene su kapitalisti kao i svi ostali.“
          Myriam se ushodala po kuhinji i ne ispušta mobilni. Ne bi li ih sve malo opustio, Dominique predlaže šetnju. Myriam onda ipak odahne pa na decu krene navlačiti pulovere, šalove i rukavice u tri sloja. Čim se nađu vani i zagaze u sneg, deca se oduševljeno daju u trk. Sylvie je ponela dvoje stare saonice koje su pripadale Paulu i njegovom bratu Patricku kad su bili mali. Myriam se nastoji ne brinuti i suspregnutog daha gleda kako deca lete niz padinu.
„Polomiće se“, misli ona i najradije bi zaplakala. „Louise bi me razumela“, bez prestanka ponavlja u sebi.
      Paul se sav zaneo, bodri Milu koja mu maše i viče: „Vidi, tata. Vidi kako znam sankati!“ Ručaju u ugodnoj gostionici, uz vatru koja pucketa u kaminu. Seli su podalje od drugih,uz prozor kroz koji zrake sunca dotiču rumene dečije obraze. Mila se razbrbljala, a odrasli se smeju njenim glupostima. Adam konačno jede s apetitom.
       Te večeri Myriam i Paul odvode umornu decu na spavanje. Mila i Adam su mirni, iscrpljenih udova, a srca su im vesela i puna novih otkrića. Roditelji ostaju s njima. Paul sedi na podu, a Myriam na rubu Milinog kreveta. Nežno namešta pokrivač, miluje joj kosu. Prvi put nakon dugo vremena roditelji su zapevali uspavanku koju su naučili kad se rodila Mila, često su joj je zajedno pevali dok je bila beba. Deca su sklopila oči, ali oni i dalje pevaju sretni što pesmom prate njihove snove. I što su s njima.
        Paul se ne usuđuje reći ženi, ali te je noći osetio olakšanje. Otkako su ovde, kao da mu je nekakav pritisak u prsima nestao. U polusnu, izmoren hladnoćom,
razmišlja o povratkuu Pariz. Zamišlja njihov stan kao akvarij preplavljen trulim algama, kao jamu bez zraka, po kojoj olinjale životinje hropćući hodaju u krug.
Crne misli rasplinule su se odmah po povratku. Louise je u dnevnu sobu stavila buket dalija. Večera je gotova, posteljina čisto miriše. Nakon nedelju  dana spavanja u hladnim krevetima, neurednih obroka za kuhinjskim stolom, s radošću se vraćaju  udobnosti. I pomisle kako bez Louise ne bi mogli. Ponašaju se poput razmažene dece ili kućnih mačaka.

...........

         Nekoliko sati nakon Paulova i Myriamina odlaska, Louise se vraća u Ulicu Hauteville. Ulazi u stan Masséovih i otvara prozorske kapke koje je Myriam zatvorila. Menja posteljinu, vadi stvari iz ormara i briše police. Istresla je stari berberski tepih od kojeg se Myriam ne želi rastati, usisava.
        Kad je završila, seda na kauč i drema. Celu nedelju  ne izlazi iz stana i dane provodi u dnevnoj sobi, pred televizorom. Ne spava u Paulovom i Myriaminom krevetu. Živi na kauču. Da ne troši novac, jede ono što je zatekla u frižideru i malo načinje zalihe iz ostave, za koje Myriam zasigurno ni ne zna.
        Emisije o kuhanju senjuju se s vestima, kvizovima, reality-emisijama i talk-showom koji je uspeju nasmejati. Zaspi za vreme Kriminalističkih istraga. Jedne večeri prati slučaj muškarca kojeg su pronašli mrtvog u kući na rubu planinskog gradića. Kapci na prozorima bili su mesecima zatvoreni, poštanski sandučić prepunjen, a ipak se niko nije zapitao što se dogodilo s vlasnikom. Tek su prilikom evakuacije cele četvrti vatrogasci konačno otvorili vrata i pronašli leš. Telo je bilo praktički mumificirano, zbog hladnoće i zbog zatvorenog prostora. Narator je više puta istaknuo da su vreme smrti mogli utvrditi samo zahvaljujući posudicama jogurta u hladnjaku kojima je rok trajanja istekao nekoliko meseci ranije.
         Jednog poslepodneva Louise se naglo budi. Spavala je čvrstim snom iz kakvog se obično budimo dezorijentisani i plačljivi. San je tako dubok, tako mračan, vidimo sami sebe kako umiremo, obleva nas ledeni znoj, neobjašnjivo smo iscrpljeni. Louise se stresla, sela i pljusnula po licu. Glava je tako boli da jedva oči drži otvorene. Gotovo da se može čuti kako joj srce lupa. Traži cipele. Skliže joj se po parketu, plače od besa. Zakasniće. Deca će je čekati, zvaće iz vrtića, nazvaće Myriam i javiti joj da Louise nije došla. Kako je mogla zaspati?
Kako je mogla biti tako nesmotrena? Mora izaći, mora potrčati, ali nema ključeve od stana. Traži posvuda, ugleda ih na kaminu. Već je na stepenicama, ulazna vrata zgrade zalupila su se iza nje.  Čini se da je svi gledaju, juri ulicom bez daha, kao luda. Hvata se za trbuh, negde sa strane je jako boli, ali ne usporava korak.
      Niko ne nadgleda pešački prelaz. Neko je obično uvek tu, u fluorescentnom prsluku, sa znakom stop u ruci. Bilo onaj bezubi momak za kojeg misli da je bivši zatvorenik, bilo visoka crnkinja koja zna decu po imenu. Ni pred vrtićem nema nikoga. Louise je sama, kao zadnja glupača. Oseća kiselkast okus u ustima, povraća joj se. Deca nisu tu. Hoda pognute glave, u suzama. Deca su na praznicima. Zaboravila je da je sama. Sva izbezumljena, lupa se po čelu.
          Wafa je zove više puta dnevno, „tek tako, da se čuju“. Jedne večeri predlaže da dođe . I njezini gazde su na praznicima, može raditi šta hoće. Louise se pita šta Wafa u njoj vidi. Teško joj je poverovati da bi neko tako žarko žudeo za njenim društvom. Ali još je progoni jučerašnji košmar pa pristaje.
              Dogovore se da će je Louise dočekati ispred zgrade Masséovih. U predvorju Wafa glasno priča o iznenađenju koje skriva u velikoj plastičnoj torbi. Louise joj daje znak da ćuti. Boji se da bi ih mogli čuti. Uspinje se stepenicama dostojanstveno se držeći i otvara vrata stana. Dnevna soba joj deluje sumorno kao grob pa dlanovima pritišće oči. Došlo joj je da pobegne, da Wafu izgura na , da se vrati pred televizor koji bljuje umirujuću smesu slika. No Wafa je torbu odložila na radnu površinu u kuhinji i vadi iz nje vrećice sa začinima, pile i jednu od onih staklenih posuda s medenjacima. „Skuhaću ti nešto, može?“
        Prvi put u životu Louise sedi na kauču i posmatra kako neko za nju kuva. Čak ni kad je bila dete, ne seća se da je videla da neko to radi samo za nju, da bi joj ugodio. Kao malena jela je ostatke tuđih obroka. Ujutro bi joj dali mlačnu supu, koju bi iz dana u dan podgrevali, sve do zadnje kapi. Morala je sve pojesti, makar je po rubu tanjira ostajala skrutnuta masnoća, makar je sve imalo okus na kisele rajčice i oglodanu kost.
        Wafa joj je poslužila votku u koju je dodala ledeni sok od jabuke. „Volim kad je alkohol sladak“, kaže pa se kucne s Louise. Wafa je ostala stajati. Razgledava stvarčice po sobi, police s knjigama. Pažnju joj privuče jedna fotografija.
      To si ti? Baš si zgodna u naranđastoj haljini.“ Na slici Louise se smeši raspuštene kose. Sedi na zidiću, rukama je obgrlila decu koja joj sede s obe strane. Myriam je insistirala da ta fotografija stoji u dnevnoj sobi, na jednoj od polica. „Vi ste deo porodice“, rekla je dadilji.
        Louise se jako dobro seća kad je Paul snimio tu fotografiju. Myriam je ušla u trgovinu s keramikom i nije se mogla odlučiti šta da uzme. Louise je vani, u uskoj trgovačkoj uličici, čuvala decu. Mila se popela na zidić. Htela je uhvatiti sivu mačku. U tom času Paul je rekao: „Louise, deco, pogledajte prema meni. Svetlo je prekrasno.“ Mila je sela do Louise, a Paul je uzviknuo: „Idemo, smešak!“
          „I ove godine“, priča Louise, „opet ćemo ići u Grčku. Tamo, na Sifnos“, dodaje upirući u fotografiju vrh nalakiranog nokta. Nisu još o tome razgovarali, ali Louise je sigurna da će svi zajedno opet otputovati na ostrvo, plivati u bistrom moru i večerati u luci uz svetlost sveća. Myriam radi popise, objašnjava Wafi koja sedi na podu prijateljici do nogu. Popisi se povlače po dnevnoj sobi, nađe ih se čak i u krevetu, a na nekima je napisala da će uskoro opet na put. Ići će u šetnje uvalicama. Hvataće rakove, ježeve i morske krastavce koji će se stisnuti na dnu kantice dok ih Louise bude posmatrala. Ona će plivati, sve dalje i dalje, a ove godine i Adam će joj se pridružiti.
         A onda će se približiti dan odlaska. Veče pre puta  će otići u onaj restoran koji se Myriam jako svideo i čija je vlasnica dala deci da na pultu izaberu još žive ribe. Popiće onde malo vina, a Louise će im objaviti svoju odluku da se ne vrati s njima. „Ja sutra ne idem s vama na avion. Ostaću živeti ovde.“ Naravno, biće iznenađeni. Neće je ozbiljno shvatiti. Počeće se smejati, zato što su previše popili ili što će im biti neugodno. A kad uvide da se dadilja ne šali, zabrinuće se. Pokušaće je urazumiti. „Ali, Louise, pa to na kraju krajeva nema nikakvog smisla. Ne možete ostati ovde. Od čega ćete živeti?“ A na to će se onda Louise nasmejati.
        „Naravno, mislila sam o zimi.“ Tada je ostrvo sigurno posve drugačije. Suvi kamen, obronci obrasli origanom i stričkom moraju delovati negostoljubivo pod zimskim svetlom. I mora biti da je sumorno kad počnu prve kiše. Ali ona ne odustaje, niko je neće prisiliti da se vrati. Možda će otići na drugo ostrvo, ali povratka nema.
    -  neću im ništa reći. Samo ću iznenada nestati“, kaže pucnuvši prstima.
Wafa sluša dok Louise izlaže svoj plan. Nije joj teško zamisliti te plave obzore, ulice popločene kamenom, jutarnje odlaske na kupanje. Oseća silnu nostalgiju. Louiseino pripovedanje budi sećanja, oštar miris Atlantika na šetnje uz more, izlasci sunca koje bi za vreme Ramazana cela porodica zajedno dočekivala. Ali Louise se iznenada počinje smejati i prekida Wafinu sanjariju. Smeje se poput sramežljive devojčice koja dlanom skriva osmeh. Pruža ruku prijateljici koja ustaje s poda i seda do nje na kauč. Dižu čaše i nazdravljaju. U tom trenutku kao da su dve mlade devojke, školske prijateljice koje je zbližila neka šala ili neka tajna koju su si poverile. Kao dvoje dece zalutale u odaje odraslih.
         Wafa ima majčinske ili sestrinske instinkte. Pomisli kako Louise mora dati čašu vode, skuvati kafu, dati joj da nešto pojede. Louise je ispružila noge i prekrstila ih na stoliću. Kad Wafa ugleda Louiseine prljave potplate odmah do svoje čaše, pomisli da joj se prijateljica očito napila čim se ovako ponaša. Uvek se divila Louiseinim manirama, odmerenim i uglađenim kretnjama po kojima bi mogla proći za pravu damu. Wafa je bose noge položila na rub stola. Vragolastim tonom joj kaže: “Možda ćeš na tom svom ostrvu nekoga i upoznati? Neki zgodni Grk mogao bi se zaljubiti u tebe.“
        „A ne, odgovara Louise. Ja tamo i želim ostati upravo zato da se više ni o kome ne moram brinuti. Da mogu spavati kad hoću, jesti ono što hoću.“

........

         Isprva nikakva proslava nije bila predviđena za Wafino venčanje. Nameravali su samo otići na opštinu, potpisati dokumente, a Wafa će onda svakog meseca Youssefu isplaćivati ono što mu duguje sve dok ne dobije francuske isprave. Ali budući suprug se predomislio. Uverio je svoju majku, koja je rado pristala, da bi ipak bilo pristojnije ako pozovu nekoliko prijatelja. „Pa ipak se to ja ženim. A i nikad se ne zna, izgledaće uverljivije za one iz imigrantske službe.“
        Jednog petka prepodne sastaju se pred opštinom u Noisy-le-Secu. Louise, koja je prvi put kuma na venčanju, obukla je nebesko plavu haljinu s Petar Pan okovratnikom i nosi naušnice. Stavlja potpis se na dnu lista koji joj je pružio matičar i venčanje izgleda skoro kao pravo. Uz povike „hura“ i „živeli mladenci“ odjeknuo je pljesak, i sve se to čak doima iskreno.
        Društvance se potom odšetalo do restorana Agadirska gazela, koji drži jedan Wafin prijatelj i u kojem je i ona znala raditi kao konobarica. Louise promatra ljude koji stoje i gestikuliraju, smeju se, snažno tapšaju po ramenu. Youssefova braća su ispred restorana parkirala crnu limuzinu po kojoj su obesili na desetke zlatnih vrpci.
      Vlasnik restorana pustio je muziku. Ne brine se zbog suseda, misli naprotiv da će ovako privući pažnju, da će ljudi u prolazu pogledati kroz izlog i videti postavljene stolove pa pozavideti gostima na veselju. Louise posmatra žene, primećuje njihova široka lica, goleme šake, impozantne bokove koje prejako stegnuti pojasevi još više ističu. Govore glasno, smeju se, dozivaju s kraja na kraj sale. Okružile su Wafu koja sedi za glavnim stolom i koja se, kako se Louise čini, odatle ne sme micati.
     Louise su smestili u dno sale, podalje od prozora koji gleda na ulicu, pored muškarca s kojim ju je Wafa upoznala tog jutra. “Spominjala sam ti Hervéa. On je radio neke popravke u mom potkrovlju. Radi u blizini, u našem delu grada.“
      Wafa ju je namerno posela pored njega. To je tip muškarca kakvog zaslužuje. Muškarac kojeg niko ne želi, a Louise prihvata kao što prihvata staru odeću, već pročitane časopise kojima nedostaju stranice, čak i vafle koje su deca već zagrizla.
         Hervé joj se ne sviđa. Neugodno joj je zbog Wafinih upornih pogleda. Mrzi taj osećaj kad je neko posmatra, kao da je u zamci. A i muškarac je tako običan. Malo što je na njemu dopadljivo. Kao prvo, jedva da je viši od Louise. Ima kratke mišićave noge i uske bokove. Vrat gotovo da nema. Kad govori, glavu s vremena na vreme uvlači među ramena kao plaha kornjača. Louise neprestano gleda ruke koje je položio na sto, to su radničke ruke, ruke siromaška, pušača. Primetila je da nema sve zube. Neuglađen je. Vonja po krastavcima i vinu. Prva stvar koja joj je prošla kroz glavu bila je da bi se sramila predstaviti ga Myriam i Paulu. Oni bi bili razočarani. Uverena je kako bi pomislili da taj muškarac nije za nju dovoljno dobar.
           Istovremeno Hervé promatra Louise s čežnjom kakvu starac oseća za mladom devojkom koja je donekle pokazala zanimanje. Izgleda mu tako elegantna, tako nežna. Pomno proučava finoću njenog okovratnika, lepršavost naušnica. Gleda nemirne ruke koje drži na kolenima, malene bele ruke s ružičastim noktima, ruke koje izgledaju kao da se nikada nisu mučile ni rintale. Louise ga podseća na porculanske lutke koje je viđao po policama u stanovima starih žena, kod kojih je znao nešto popravljati ili pomagati. I Louiseino je lice gotovo isto tako nepomično, a s vremena na vreme ukoči se u nekoj dražesnoj pozi. Zagleda se u prazno pa je Hervé ima potrebu podsetiti da je još tu.
Priča joj o svom poslu. Radi kao dostavljač, ali ne puno radno vreme. Obavlja razne poslove, popravke, bavi se selidbama. Tri dana u nedelji radi kao čuvar u garaži jedne banke na Bulevaru Haussmann. „Tamo imam vremena za čitanje, kaže. Čitam krimiće, ali ne samo to.“ Louise ne zna što da mu odgovori kad je upita što ona čita.
     „A muzika? Voliš muziku?“
      On je lud za muzikom, pa svojim kratkim pomodrelim prstima prebire po žicama nevidljive gitare. Priča o tome kako je nekad bilo, o starim vremenima, onda kad se muzika slušala u društvu, kad su mu pevači bili idoli. Imao je dugu kosu i obožavao Jimija Hendrixa. „Pokazaću ti fotografiju“, kaže joj. Louise najednom shvati da nikada nije slušala muziku. Nikad je nije zanimala. Zna samo
dečije pesmice, jednostavne melodije koje se prenose s majke na kćer. Jedne ju je večeri Myriam zatekla kako s decom nešto pevuši. Rekla joj je da ima lep glas. „Šteta, mogli ste se baviti pevanjem.“
        Louise nije primetila da većina uzvanika ne pije alkohol. Na stolovima su boce gaziranih pića i bokali vode. Hervé bocu vina skriva na podu ispod stola, i doleva čim Louise isprazni čašu. Ona pije polako. Navikla se već na zaglušujuću muziku, galamu gostiju, nerazumljive reči mladića koji dok govore pritišću mikrofon na usta. Čak se i osmehuje kad pogleda Wafu i zaboravlja da je sve ovo samo maskarada, mazanje očiju, obmana.
          Životna muka, strah od svakodnevice, sva bol otapaju se u vinu koje Louise ispija polako i skoro preko volje. I banalan restoran i nezanimljivog Hervéa sada vidi u novom svetlu. Hervéov glas je blag i zna ćutatii. Gleda je, pa se obara pogled i smeši se. Kad nema šta reći, ne otvara usta. Njegove sitne oči bez trepavica, retka kosa, modar ten nisu Louise više tako odbojni.
       Prihvata njegovu ponudu da je otprati pa zajedno hodaju do ulaza u metro. Pozdravlja ga i ne osvrćući se silazi stepenicama. Na povratku kući, Hervé razmišlja o Louise. Opseda ga kao uporna melodija neke pesme na engleskom, koju on uopšte ne razume, i već godinama samo natuca omiljene refrene.
.......

       Kao svakog jutra, u pola osam, Louise otvara vrata stana. Paul i Myriam stoje u dnevnoj sobi. Izgleda da su je čekali. Myriam ima izraz gladne zveri koja se čitave noći vrtela po kavezu. Paul je uključio televizor i iznimno dopušta deci da gledaju crtice pre polaska u školu.
    „Ostanite tu. I ne mičite se“, zapoveda mališanima koji hipnotizirano i otvorenih usta bulje u družinu histeričnih zečeva.
        Odrasli se zatvaraju u kuhinju. Paul zamoli Louise da sedne. „Da vam skuvam kafu?“ predloži dadilja.
         „Hvala, ne treba“, Paul kratko odgovara.
        Myriam stoji iza njega i gleda u pod. Stavlja ruku preko usta. „Louise, primili smo pismo koje nas stavlja u nezgodnu situaciju. Moram vam reći da nas je jako uznemirilo to što smo doznali. Neke stvari se ne mogu tolerisati.“
          Sve je izgovorio u jednom dahu, pogleda uprtog u kovertu koju je držao u ruci.
         Louise je prestala disati. Ne oseća više svoj jezik i mora se ugristi za usnicu da ne zaplače. Htela bi napraviti ono što čine deca, začepiti uši, krištati, valjati se po podu, sve, samo da ne mora voditi ovaj razgovor. Pokušava otkriti o kakvom se pismu radi, ali ne vidi ništa, ni adresu ni sadržaj.
          Odjednom joj padne na pamet da je pismo poslala gospođa Grinberg. Stara harpija ju je sigurno vrebala dok Paul i Myriam nisu bili tu i sad tužaka. Prijavila ju je, u pismu širi klevete da se malo razonodi jer joj je dosadno samoj. Sigurno je napisala da je Louise ovde u stanu provela praznike. Da joj je Wafa došla u goste. Moguće je da pismo nije ni potpisala, da ispadne tajanstvenije i pakosnije. A nesumnjivo je i štošta i izmislila, zabeležila je svoje staračke fantazije, senilna i lascivna bulažnjenja. Louise to neće moći podneti. Ne, neće podneti Myriamin
pogled, zgađen pogled svoje poslodavke koja će misliti da je spavala u njihovom krevetu, da im se rugala.
           Louise se ukočila. Prsti su joj se zgrčili od mržnje, a ruke skriva ispod kolena da ne primete kako se trese. Lice i vrat su joj bledi. Ljutitom kretnjom prolazi rukama po kosi. Paul je čekao nekakvu reakciju, pa nastavlja.
        „Stiglo nam je pismo od Porezne, Louise. Žele preko nas od vaše plate naplatiti iznos koji im dugujete, po svoj prilici već mesecima. Niste nikada odgovorili na opomene!“
        Paul bi se mogao zakleti da je u dadiljinim očima opazio olakšanje.
        „Sasvim mi je jasno da je ovakav postupak za vas jako ponižavajući, ali verujte da ni nama nije ugodno.“
         Paul pruža pismo Louise, ona se ne miče.
        „Pogledajte.“
      Louise uzima kovertu i vlažnim, drhtavim prstima iz nje vadi list. Zamutilo joj se pred očima, pretvara se da čita, ali zapravo ništa ne razume.
       „Ako je do ovoga došlo, to je posljednji korak, shvatate? Ne smete biti tako nemarni“, objašnjava Myriam.
        „Žao mi je. Žao mi je, Myriam. Obećajem, srediću to.“
         „Mogu vam pomoći, ako treba. Donesite samo svu dokumentaciju pa ćemo pronaći rešenje.“
            Louise dlanom trlja obraz, izgubljenog pogleda. Zna da bi trebala nešto reći. Volela bi zagrliti Myriam, stegnuti je, zamoliti za pomoć. Htela bi joj reći da je sama, tako sama, i da se toliko toga dogodilo, toliko stvari o kojima nije mogla pričati, ali da bi ih njoj, upravo njoj htela ispričati. Neugodno joj je i sva se trese. Ne zna kako da se ponaša.
        Došla je k sebi i pravi se da je sve u redu. Tvrdi da je reč o nesporazumu. Spominje nekakvu promenu adrese. Okrivljuje Jacquesa, svog muža, koji je tako slabo vodio računa o budućnosti i držao takve stvari za sebe. Poriče, usprkos činjenicama i svemu očitom. Priča joj je tako zbrkana i nikakva da Paul koluta očima.
        „Dobro, u redu. To su vaše stvari, pa ih onda vi i sredite. Ne želim da mi više ikada stigne ovakav dopis.“
      Pisma su Louiseu sledila od Jacquesove kuće do njene garsonijere i na koncu ovamo, u njen prostor, u ovaj dom koji ona drži na okupu. Ovamo su poslali neplaćene račune za Jacquesovo lečenje, stambeni porez uvećan za kamate i sve zaostale rate kredita za koji Louise ni ne zna za što je podignut. Naivno je mislila da će svi oni na kraju odustati ako ne bude reagovala. Da se treba praviti mrtva, ona je ionako beznačajna, ništa nema. Zar im nije svejedno? Šta imaju od toga da je progone?
       Dobro ona zna gde su pisma. Gomila koverti koje nije bacila, stoje na električnom brojilu. Rado bi ih zapalila. I tako ne razume ništa od tih beskrajnih rečenica, od tablica s izračunima na nekoliko stranica, stubaca u kojima iznosi neprestano rastu. Kao onda kad je pomagala Stéphanie s domaćom zadaćom. Radila je s njom diktate. Pokušavala joj je pomoći s matematičkim zadacima. Kći joj se kroz smeh rugala: „Šta ti od toga uopšte znaš? Nemaš pojma.“
        Naveče, kad je deci obukla pidžame, Louise je ostala malo kod njih u sobi. Myriam stoji u predsoblju i čeka je. „Slobodno sada idite. Vidimo se sutra.“              Louise bi silno želela ostati. Prespavala bi onde, na podu pored Milinog kreveta. Bila bi tiha, nikome ne bi smetala. Louise se ne želi vratiti u garsonijeru. Svake se večeri vraća malo kasnije, hoda ulicom gledajući u pod, sa šalom navučenim do brade. Strahuje da ne susretne svog stanodavca, starkelju riđe kose i krvavih očiju. Škrtac ju je uzeo za podstanarku samo zato „jer iznajmiti stan u ovoj četvrti jednoj belkinji skoro je pa neverovatno“. A sad sigurno žali zbog toga.
        U metrou stišće zube da ne zaplače. Ledena, podmukla kiša natapa joj kaput i kosu. S nadstrešnica padaju krupne kapi, Louise zadrhti kad joj skliznu za vrat. Kad stigne do ugla opustele ulice, ima osećaj da je neko posmatra. Okreće se, ali nema nikoga. A onda u poluseni, između dva automobila, primeti muškarca kako čuči. Vidi mu gola bedra, goleme šake oslonio je na kolena. U jednoj ruci drži novine. Gleda u nju. Ne izgleda ni opasno ni zbunjeno. Louise je zakoračila unatrag, uhvatila ju je užasna mučnina. Dođe joj da vrišti, da dozove nekoga da ovo vidi. Čovek sere u njenoj ulici, njoj pod nosom. Čovek koji očito više nema srama i koji je navikao vršiti nuždu bez ustezanja i bez pristojnosti.
         Louise trči sve do ulaza u zgradu i drhteći uspinje se . Posprema celi stan. Menja posteljinu. Htela bi se oprati, dugo stajati pod mlazom tople vode da se ugrieje, ali tuš je već nekoliko dana neupotrebljiv. Istrunulo drvo ispod tuš-kade je popustilo i tuš je praktički propao. Otada se pere nad sudoperom uz pomoć rukavice. Kosu je oprala pre tri dana sedeći na plastičnom stolcu.
          Leži u krevetu, ali san joj ne dolazi na oči. Stalno razmišlja o muškarcu u polumraku. Ne može se suzdržati da ne pomisli kako će se uskoro ona naći na njegovom mestu. Završiće na ulici. Biće prisiljena napustiti čak i ovaj oduran stan i srat će na ulici, kao životinja.


Нема коментара:

Постави коментар