Miquel de Cervantes, Don Kihot , (glava 35, 36,37 )

Trideset peta glava

  u kojoj se priča o junačnoj i strahovitoj bitki koju je don Quijote izvojevao s mehovima rujna vina i završava se pripovetka o nerazboritom znatiželjniku.


      Kad se baš imala dočitati pripovetka, dotrči Sancho Panza sav zaprepašten iz pregratka na tavanu, gde otpočiva don Quijote, i vikne:
 — Pohitite brže, gopodo, i priskočite upomoć mojemu gospodaru, jer on je zapodenuo najljući i najžešći boj što sam ga ikad očima video. Tako mi Boga, zviznuo je on gorostasa, neprijatelja gospođe princeze Micomicone, i skinuo mu s ramena glavu, kao da je repa.
    — Šta ti to, brate, veliš — zapita pastori prestane čitati što je još preostalo pripovetke. — Jesi li ti, Sancho, pri sebi? Kako, do besa, može to biti kad je gorostas dve hiljade milja odavde?
       Uto oni začuju u pregratku silnu halabuku i glas don Quijotov kako viče:
    — Stani, lupežu, zlikovče, kukavico! Uhvatio sam ja tebe, i neće ti koristiti tvoja sablja-krivača.
      Onima koji su ga čuli učini se kao da on udara po zidovima. A Sancho će reći:
     — Ta nemojte se skanjivati i slušati, nego uđite i prekinite im bitku, ili priskočite mojemu gospodaru; ali neće trebati, jer gorostas je jamačno već poginuo, otišao Bogu na račun za svoj pogani život što ga je provodio; vidieo sam ja da teče po podu krv, a glava mu je odsečena i pala na stranu, i velika je kao najveća vinska mešina.
      — Bog me ne ubio! — zavapi sada krčmar. — Da nije taj don Quijote ili don Đavo uzeo udarati po kojem od mojih vinskih mehova što su puni rumenoga vina i vise mu povrh glave, a ono što taj čovo misli da je krv bit će proliveno vino.
       Tako reče i uđe u komoru, a svi za njim, te zateknu don Quijota u najčudnijoj odeći što se može videti. Bio je u košulji, ali mu je košulja spreda pokratka, tako da ne pokriva bedra, a straga je još šest palaca kraća; noge mu duge, mršave, rutave i nisu baš čiste; na glavi mu crvena masna kapa krčmarova; oko levice omotao pokrivač s postelje, na koji je Sancho besan, a zna i zašto; u desnici mu go mač, mlati on na sve strane i govori takve reči kao da se zbilja bori s nekim gorostasom. A kad tamo, oči mu još zaklopljene, te on spava i sanja da je u boju s gorostasom; tako je živo u mašti zamislio onu pustolovinu što je kani izvršiti, te sada sanja da je stigao u kraljevinu micomiconsku i bije boj s neprijateljem. Tako je on, misleći da udara po neprijatelju, udarao po vinskim mehovima, te je po svoj komori poteklo vino. Kad to vide krčmar, razgnevi se i navali na don Quijota pa ga nemilo izudarao pesnicama: da mu ga ne oteše Cardenio i sveštenik, brzo bi on dokončao bitku s gorostasom. No uza sve to jadnik se vitez nije probudio dokle god nije brijač doneo sa studenca veliko vedro hladne vode i polio ga od glave do pete. Sada se vitez razbudi, ali se još ne razabere toliko da bi video štoa se događa. Dorotea, koja je opazila kako mu je kratka i tanka odeća, ne htede ući da vidi bitku između svojega zaštitnika i svojega neprijatelja.
       Sancho pođe tražiti po celom podu gorostasovu glavu, a kako je ne nađe, reče:
— Znam ja već, u ovoj je kući sve začarano. Onomad su me, baš ovde gde sam sada, izbubali i premlatili, a ja niti sam znao ko me lupa, niti sam mogao ikoga videti. Sada eto nema ni traga ni glasa toj glavurdi, a rođenim sam očima video kako je odrubljena i kako iz tela bije krv kao iz vrela.
— O kakvoj ti krvi i o kakvu vrelu govoriš, ti neprijatelju Bogu i svecima? — vikne krčmar. — Zar ne vidiš, lupežu, da ta krv i to vrelo nisu ništa drugo nego moji mehovi, što ih je on isprobadao, i rumeno vino, što je preplavilo ovu komoru. Pakao preplavio dušu onomu što ih je isprobadao!
— Ne znam ja ništa — odgovori Sancho — jedino znam da sam ja nesretnik ako ne nađem tu glavu, jer će mi se grofovija rastopiti kao sol u vodi.
         Još je gore Sanchu budnu nego njegovu gospodaru, snenu i zbunjenu; tako su ga sludila gospodarova obećanja. Krčmar da pobesni gledajući ravnodušnost konjušarovu prema šteti što ju je gospodar počinio, te se zakune da neće sada biti onako kao onomad i neće oni izmaći ne plativši, niti će išta vredeti viteški zakoni, nego će oni sada platiti i ovo i prijašnje, pa čak i zakrpe na probodene mehove.
   Sveštenik  uhvatio don Quijota za ruke, a on misli da je već dokončao pustolovinu te da sada stoji pred princezom Micomiconom. Klekne on dakle pred njega i progovori:
— Uzvišena i slavna vladarice, neka vaša visost živi od današnjega dana bez brige da bi joj mogao nahuditi onaj zlosretnik, a i ja sam slobodan od reči koju sam vam dao, jer sam je izvršio, uz pomoć velikoga Boga i po milosti one za koju živim i dišem.
— Zar vam nisam rekao? — klikne Sancho kad je to čuo. — Eto, da ja nisam bio pijan! Zasolio je moj gospodar gorostasu! Nema sumnje: dobro se piše mojoj grofiji!
     Ko se ne bi nasmejao budalaštinama njih dvojice, gospodara i sluge? Svi se i nasmeju, jedini se ne smeje krčmar, nego kune da bi ih đavo odneo. Nakraju uspieje brijaču, Cardeniju i  svešteniku da strpaju don Quijota s teškom mukom u postelju, te on zaspi, a videlo se da je sav izmoren. Puste ga neka spava, oni pak izađu u vežu da uteše Sancha Panzu što nije našao gorostasovu glavu. Ali još im veća muka beše dok nisu umirili krčmara, koji je očajavao zbog nenadane smrti svojih mehova. A krčmarica se uzviče i zasikće:
— U zao mi je i proklet čas došao u kuću taj skitnik vitez. Kamo sreće da ga nikada očima nisam videla, jer me skupo stajao. Onomad mi je pobegao i nije platio trošak za noćište, večeru,postelju, slamu i ječam, za sebe i konjušara, za konja i magarca, nego veli da je on veliki skitnik vitez (ubio ga Bog, i njega i sve
skitnike vitezove koliko god ih je na svetu), pa zato ne mora ništa plaćati, jer tako piše u zakonima skitničkog viteštva; a sada, da prostite, došao i ovaj gospodin, pa mi odneo moj rep, a kad mi ga je vratio, ono je za dve četvrtine manji i lošiji, i sav istrcan, pa ne valja mojemu mužu za što mu treba; na kraju, da dokraja zagrdi, razderao nam mehove i prolio nam vino, prolila mu se krv, dabogda. Ali neka on ne misli da će se izvući, jer tako mi kostiju moga oca i pokojne matere, ako mi on ne isplati sve dokraja, ne zvala se ja kako se zovem, i ne bila kći čija sam!
         Tako i nalik govori krčmarica u silnoj ljutini, a pomaže joj dobra sluškinja Maritornes. Kći joj ćuti i samo se pogdekada posmeškuje. Sve ih umiri sveštenik, pošto je obećao da će im namiriti štetu što god bolje može, i za mehove i za vino, a pogotovu za oštećeni rep, zbog kojega su se toliko usplahirili. Dorotea pak uteši Sancha Panzu: obeća mu, čim se utvrdi da je njegov gospodar odrubio gorostasu glavu, i čim se ona mirno vrati u svoju kraljevinu, pokloniće mu najbolju grofoviju što je u kraljevini ima. Time se Sancho uteši i reče princezi da je zasigurno video gorostasovu glavu, i na njoj bradu do pojasa; a sada je ne vide zato što je u ovoj kući sve začarano, kao što se on još onomad uverio kad je tu prenoćio. Dorotea mu odgovori da i ona tako sudi, ali neka on ne mari za to,
jer će sve dobro biti i po miloj se volji njegovoj urediti. Kad su se svi umirili, poželi sveštenik da dokraja dočita pripovetku, jer je video da još samo malo preostaje. Cardenio, Dorotea i svi drugi zamole ga da je dočita. A on, da im ugodi svima, a da se i sam zasladi, uzme dalje čitati Pripovetku o nerazboritom
znatiželjniku, koja je završavala ovako.

                                           .............

      Kad se dakle Anselmo uverio kako je Camila valjana, umiri se, te je živeo zadovoljno i bezbrižno, a Camila se tobože mrštila na Lotarija, da Anselmo vidi baš ono što je obratno od njene volje. A da još bolje utvrdi što čini, zamoli ga Lotario neka shvati što mu neće više dolaziti u kuću, jer se jasno vidi s kolikom ga zlovoljom dočekuje Camila. No prevareni mu Anselmo odgovori neka to nipošto ne čini. I tako je Anselmo na hiljadu načina kovao svoju beščast, misleći da mu je to sreća. Međutim se Leonela u svojem ljubakanju oslobodila toliko da nije više ni na što pazila, nego se sasvim razuzdala, uzdajući se u svoju gospođu da će je prikrivati i još je upućivati kako da postupa a ne pobudi sumnju. Ali jedne noći začuje na kraju Anselmo korake u Leonelinoj sobi, te htede ući, da vidi čiji su. No oseti da pridržavaju vrata. Zato još jače navali da otvori vrata: upre s tolikom silom da ih je uvalio te ušao u sobu baš u onaj čas da opazi kako je neki čovek skočio kroz prozor na ulicu. Pritrči on brže da ga uhvati ili prepozna, ali nije mogao ni jedno ni drugo, jer ga Leonela obuhvati i reče mu:
— Umirite se, gospodaru, i nemojte se buniti, i ne gonite onoga koji je iskočio: mene se tiče, jer on je moj muž.
       Anselmo joj ne poveruje, nego slep od ljutine trgne bodež da će je probosti i zapovedi joj neka govori istinu, a ne bude li govorila, ubiće je. Ona mu pak u strahu odvrati, i ne znajući što govori:
— Nemojte me, gospodaru, ubiti, a ja ću vam kazati mnogo toga o čemu i ne sanjate.
— Govori odmah — reče Anselmo — jer ću te ubiti.
— Ne mogu sada, zbunjena sam — odgovori Leonela. — Pustite me do sutra, a onda ćete čuti i čudićete se. Ali znajte da je ovaj što je skočio kroz prozor mladić iz ovoga grada, te mi se zakleo da će me uzeti.
          Anselmo se na to smiri te odluči pričekati koliko ga je zamolila. Nije ni sanjao da će čuti išta protiv Camile, jer o njenoj je čestitosti bio uveren i siguran. Ode on dakle iz sobe, zaključa u njoj Leonelu i zapreti joj da neće odande izići dok mu ne rekne što mu ima kazati. Pođe odmah Camili, da joj pripovedi sve što mu se dogodilo s njenom devojkom, i kako mu je obećala ispričati neke važne događaje. Je li se Camila zbunila ili nije, ne treba ni kazivati: kad je pomislila, a sasvim i pravo, da će Leonela Anselmu sve po istini iskazati što god o njenoj neveri zna, nestane joj srčanosti da sačeka hoće li joj sumnja biti lažna ili neće, te još te noći pokupi svoje vrednije dragocenosti i nešto novaca, išulja se iz kuće da je niko nije opazio, te ode Lotariju. Ispripovedi mu što se dogodilo, i zamoli ga da je zakrili ili da se obadvoje sklone i gde će biti sigurni od Anselma. Lotario se od Camilinih reči tako zbuni da nije znao ni reči progovoriti niti se odlučiti što bi učinio. Na kraju  smisli da otpremi Camilu u samostan, u kojem je jedna njegova sestra nadstojnica. Pristane Camila, te je Lotario brzo, kako je već morao u
takvoj prigodi, odvede u samostan i ostavi onde, a sâm se ukloni odmah iz grada, ne kazujući nikomu o svome odlasku.
           Kad svane, ustane Anselmo; i ne primećujući da nema Camile do njega, odmah poleti onamo gde je zaključao Leonelu, sav željan da čuje što će mu reći. Otključa sobu i uđe, ali ne nađe Leonelu; jedino vide plahtu, privezanu na prozor, i jasno razabra da se Leonela onuda spustila te izmakla. Vrati se onda ražalošćen, da rekne Camili, a kad je ne zatekne ni u postelji ni u svoj kući, prenerazi se. Zapita kućnu služinčad za nju, ali niko mu nije znao ništa reći. Pođe tražiti Camilu i naiđe na njene otvorene sanduke, iz kojih su povađene dragocenosti, te sada uvidi svoju nesreću i razabere da mu ta nesreća nije od Leonele. Onakav kakav beše, na pola odeven, žalostan i uznemiren, odleti da iskaže prijatelju Lotariju svoju nesreću. Ali kad ga ne nađe, a sluge mu njegove rekoše da je po noći otišao iz kuće i poneo sve novce, Anselmo je gotovo poludeo. A da se prevrši mera, ne nađe on u kući, kad se vratio, nikoga od slugu i sluškinja; kuća mu prazna i pusta.
      Nije znao ni što bi mislio, ni što bi govorio, ni što bi radio, i pamet mu se zavrti. Premišlja i vidi da mu je u jedan čas nestalo žene, prijatelja i služinčadi, te mu se čini da ga je ostavilo i samo nebo što je nad njim, a nadasve mu okaljana čast, jer Camilin je beg upropastio i njegovu čast. Na kraju se, nakon duga skanjivanja, odluči otići u selo prijatelju, gde je bio i onda kad je upriličio tu svoju nesreću. Pozaključava vrata na kući, uzjaše konja i krene sav bez duše na put; ali tek što je prevalio pol puta prevladaju ga teške misli, te klone i moradne sjahati. Priveže konja za drvo, te se sruši kraj toga stabla, ganutljivo i bolno uzdišući. Tu ostane dok nije zanoćalo, a onda opazi da od grada jaše neki čovek na konju, pozdravi ga i zapita za novosti iz Firenze. A građanin mu odgovori:
— Najneobičnija zgoda što se već odavno nije čula u gradu. Pripovedaju svi da je Lotario, onaj veliki prijatelj bogataša Anselma, što prebiva kod Svetoga Ivana, oteo noćas Camilu, ženu Anselmovu, a ni njega nema. Sve je to kazala jedna sluškinja Camilina, koju je noćas uhvatio načelnik kad se s pomoću plahte
spuštala s prozora Anselmove kuće. Ne znam baš sasvim dobro kako se dogodilo, samo znam da se sav grad čudi toj zgodi: ta ko bi se i nadao tomu od velikoga prijateljstva njih dvojice, jer prijateljstvo im je bilo toliko da su ih zvali: prisni prijatelji.
— Zna li se možda — zapita Anselmo — kojim su putem udarili Lotario i Camila?
— Ni izdaleka — odgovori građanin — premda je načelnik nastojao još kako da ih nađe.
— S Bogom pošli, gospodine! — reče Anselmo.
— S Bogom ostali! — odvrati građanin i odjaše.
          Kad je Anselmo dočuo te zlosretne glase, zamalo da nije poludeo i gotovo se ubio. Jedva jedvice ustane i stigne kući svojega prijatelja, koji mu još nije znao za nesreću, ali kad ga ugleda kako je žut, iscijeđen, propao, razabere da ga je težak jad pogodio. Zamoli odmah Anselmo da ga spreme u postelju i da mu daju pero i papir. Učine mu tako, te ga ostave u postelji, sama, kako je zaželio, i zatvore vrata. Kad je dakle vidio da je sâm, tako mu zaokupi sve misli nevolja njegova te je jasno razabrao da mu je kraj životu. Odluči ostaviti iza sebe viest o uzroku svoje neobične smrti. Započne pisati, ali pre nego što je dokončao što želi, klone te izdahne život u bolima koje mu je zadala nerazborita znatiželja.
           Kad bude već kasno, a još se Anselmo ne pojavljuje, odluči domaćin ući i videti nije li mu gore, te ga nađe ispružena, spuštene glave, s polovinom tela na postelji a s polovinom na stolu, na kojemu je ispisan papir, a gostu u ruci još pero. Domaćin ga zovne, a onda mu pristupi i uhvati ga za ruku. Ali kad je vieo da ne odgovara, a hladan je, uveri se da je mrtav. Zapanji se i razjadi jako, te dozove sve ukućane, da vide nesreću Anselmovu. Na kraju pročita pismo, od Anselmove ruke, a pisale su u njem ove reči:

»Luda mi je, nerazborita žeIja prekinula život. Ako glas o mojoj smrti dopre do Camile, neka zna da joj opraštam, jer ona nije bila dužna činiti čudesa, a ja nisam ni smeo zahtevati da ih čini; jer sam dakle ja sâm skrivio svoju nesreću, ne bi bilo...«

     Dotle je napisao Anselmo, te se po tome vidi da je umro dok još nije završio rečenicu. Sutradan prijatelj javi o smrti njegovim roditeljima, koji su već znali za nesreću, i znali samostan gde se Camila sklonila. I ona umalo da ne pođe za mužem na taj nepovratni put, ali ne zbog glasa o muževoj smrti, nego zbog toga što je čula o odsutnom prijatelju. Vele da ona, premda je obudovela, ne htede više iz samostana, ali ne htede položiti ni zavet da bude duvna, dokle god joj nije, za kratko vreme, stigao glas da je Lotario poginuo u bitki koju je u ono doba bio Monsieur de Lautrec s velikim vojvodom Gonzalom Fernándezom od Córdobe u Napuljskoj kraljevini, kamo je i njen neprežaljeni prijatelj otišao.
Kad je to dočula Camila, položi zavet i dokonča nabrzo život u ljutoj tuzi i jadu.
Takav beše svima kraj, koji je potekao iz onakva nerazborita početka.

...........

Sviđa mi se ova pripovetka — reče sveštenik — ali ne verujem da je istinita; ako je pak izmišljena, loše ju je pisac izmislio, jer se ni zamisliti ne može da bi bilo takva glupa muža koji bi se dao na onakav opasan pokus kao taj Anselmo. Kad bi se to dogodilo među ljubavnikom i ljubavnicom, još nekako, ali među mužem i ženom, čini mi se, teško da bi moglo biti; što se pak tiče samog pripovedanja, nisam nezadovoljan.


Trideset šesta glava


u kojoj se pričaju druge neobične zgode što su se dogodile u krčmi.
      U taj mah reče krčmar, koji je bio na vratima krčme:
— Evo ide lepa povorka gostiju. Ako skrenu amo, biće zabave i zarade.
— Kakav je to svet? — zapita Cardenio.
— Četiri su čoveka — odgovori krčmar — na konjima, s pritegnutim stremenima, s kopljima i štitovima, a svi s crnim krinkama;s njima je žena u belini, na ženskom sedlu, i ona zakrivena lica, i još dva momka pešaka.
— Jesu li blizu? — zapita sveštenik .
— Tako su blizu — odgovori krčmar — da su umalo već ovde.
      Kad je to čula Dorotea, pokrije lice, a Cardenio ode u komoru don Quijotu. Tek što oni ođoše, uđu u krčmu svi što ih je krčmar spomenuo.
       Sjašu ona četvorica, stasiti i pristali ljudi, pa priskoče ženi da siđe sa sedla. Jedan je od njih dočeka na ruke te je posadi na stolicu, do vrata u onu komoru kamo se sklonio Cardenio. Sve to vreme niti je ona niti su oni skidali krinke, a niti su govorili ijedne reči.
      Istom kad je sela, uzdahne žena duboko i ruke joj klonu, kao da je bolesna i iznemogla. Momci pešaci odvedu konje u staju.
Kad ih vidi sveštenik , radoznao da dočuje ko su ti ljudi što dolaze tako odeveni i tako ćutljivi, ode onamo k momcima i upita  šta je želeo, a jedan mu odgovori:
— Vere mi, gospodine, ne znam vam ni ja reći ko su; znam jedino da su valjda jako otmeni, posebno onaj što je dočekao na ruke gospođu koju ste videli. Velim tako, jer mu svi oni drugi iskazuju časti jer ništa ne biva nego što on naredi i zapovedi.
— A ko je ta gospođa? — upita sveštenik  .
— Ne znam ni to — odgovori momak — jer joj za svega puta nisam video, lice, ali sam joj čuo mnoge uzdisaje i jecaje, i kao da sa svakim izdiše dušu. Nije ni čudo što ne znamo više nego što velimo, jer moj drug i ja istom ih dva dana pratimo; sreli su nas na putu, te nas zamolili i privoleli da pođemo s njima do Andaluzije, a oni će nam vrlo dobro platiti.
— A jeste li čuli kojemu od njih ime? — zapita sveštenik .
— Nismo — odgovori momak — jer svi ćute da je pravo čudo. Ne čuje se, ništa nego samo uzdisanje i jecanje jadne gospođe, od kojega nam srce puca. Zakleli bismo se da nju silom vode nekamo, a po odeći bismo rekli da je duvna, ili će biti; tako valjda i jest, a ona možda ne želi biti opatica, nego ju sile, i zato je, vidi se, žalosna, nesretna.
— Možda je zaista tako — potvrdi sveštenik .
     Ode od njih i pođe Doroteji, koja se posve ganula čim je čula onu pod koprenom kako uzdiše, te joj pristupila i zapitala je:
— Zašto se jadate, gospođo? Možda je štogod čemu žene po iskustvu i navici znaju pomoći; ja ću vam evo rado poslužiti.
      Na sve je te reči ćutala rastužena gospođa. Dorotea se i dalje trudila oko nje, ali ona je svejedno ćutala, dok onda ne pristupi zakrinkani vitez o kojem je rekao momak da ga drugi slušaju, te on reče:
— Ne mučite se, gospođo, da joj išta nudite, jer njen je običaj da ne zahvaljuje što joj činite, i nemojte nastojati da vam odgovori, ako ne želite čuti kakvu laž.
— Nikada je nisam izrekla — progovori sada ona koja je sve dosad ćutala, nego baš zato što sam istinita i laži ne smišljam, zapala sam u ovu nesreću; posvedočite mi i sami da je moja čista istinitost naterala vas u laž.
      Te je reči čuo Cardenio jasno i razgovetno, jer je bio blizu i samo su ga rastavljala od njih vrata komore u kojoj je bio don Quijote. A kad ih je čuo, zavikne na sav glas:
   — Bože mili! Šta to čujem? Čiji to glas čujem?
       Na taj se uzvik gospođa, sva uprepaštena okrene, te kad ne ugleda onoga koji to govori, ustade i pođe prema komori, ali vitez to opazi, te je zadrži, pa nije smela ni koraknuti dalje. Kako se uzbunila i uznemirila, spadne joj veo kojim joj bijaše zakriveno lice, te se pojavi neprispodobiva krasota i divan lik, bledo, doduše, i zaplašeno lice. Oči joj zveraju na sve strane, kuda god može pogledom dopreti, i tako se upinju kao da nije pri pameti. Jako je požale i Dorotea i svi koji su je gledali, premda nisu znali šta joj je.
       Vitez ju je čvrsto držao za ramena i toliko je bio tim zauzet da nije mogao brže pridržati ni svoju krinku koja mu je padala, te mu zbilja i spadne. Dorotea pak, koja je bila ogrlila gospođu, uzdigne oči i opazi da je taj koji je i nju samu ogrlio, njezin muž don Fernando.
       Čim ga je prepoznala, zacikne iz dubine grudi otegnutim, žalostivim glasom: jaoh! i sruši se onesveštena nauznak, pa bi i pala na tlo da se nije do nje našao brijač te ju dočekao na ruke. Pritrči odmah sveštenik , da joj skine koprenu i lice joj poprska vodom, a kad on nju otkri, prepozna je don Fernando, te gotovo zamre gledajući je. Ali ipak ne ispusti Luscindu, jer Luscinda bijaše ta koja mu se otimala iz ruku i koja je po glasu prepoznala Cardenija, a on nju. Začuo
Cardenio i onaj Dorotejin jaoh! kad se onesvestila; pomislivši da je Luscinda, istrči prestravljen iz komore i prvo ugleda don Fernanda gde drži u zagrljaju Luscindu. I don Fernando prepozna odmah Cardenija, te sve troje, Luscinda, Cardenio i Dorotea zaneme i zapanje se, kao da ne znaju što im se događa.
Svi ćute i svi se zgledaju: Dorotea gleda don Fernanda, don Fernando Cardenija, Cardenio Luscindu, a Luscinda Cardenija. A prva prekine ćutnju Luscinda i progovori don Fernandu:
      — Pustite me, don Fernando, promislite ko ste, ako već za drugi obzir ne marite, pustite me da se privijem uza zid kojemu sam ja bršljan, pustite me potpornju od kojega me nije moglo otrgnuti vaše navaljivanje, vaše pretnje, vaša obećanja, ni vaši darovi. Evo vidite, kako je mene Bog, po neobičnim putovima, tajnim od nas, sastavio s mojim istinskim mužem; i znajte po teškom iskustvu da će mi jedina smrt izbrisati njega iz pameti. Neka vam bude dovoljna ova jasna pouka, pa vi sada, ako ne možete nikako drugačije, pretvorite ljubav u bes, naklonost u srdžbu, i u toj srdžbi dokončajte mi život, jer ako izdahnem pred svojim milim mužem, nije mi život zaludan bio: možda će smrt moja uveriti moga istinskog muža kako sam mu verna bila do poslednjega daha.
      Dotle se Dorotea osvestila, te je čula sve što Luscinda govori, i po njezinim rečima dokučila ko je ona. A kako je videla da don Fernando svejednako ne ispušta Luscindu iz ruku i ne odgovara na njezine reči, upne svu snagu, ustane, klekne preda nj te mu progovori, roneći silne suze, gorke i žalostive:
     — Ako tebi, gospodaru moj, zrake ovoga sunca, koje pomračeno držiš u naručju, nisu zasenile i zatamnile zrake tvojih očiju, valjda si već razabrao da je ova što ti kleči pred nogama nesretna, dokle god je tvoja volja, i ucviljena Dorotea. Ja sam ona skromna seljanka koju si ti, po svojoj dobroti i ljubavi, uzvisio da se zove tvojom, ja sam ona koja sam, zagrađena granicama čestitosti, živela zadovoljnim životom dokle god nisam, zaokupljena tvojom naoko istinskom ljubavlju, otvorila vrata svoje nevinosti i predala ti ključeve svoje slobode. No nisi ti zahvalan bio na tome daru, dokazao si to jasno, i zato me nalaziš ovde, a ja tebe gledam takva. Ali nemoj ni nakraj pameti pomisliti da sam ja ovamo došla nečasnim putem, jer ja sam stupala samo putem boli i jada što si me ti zaboravio. Ti si želeo da budem tvoja, i tako si silno želeo, te danas, sve ako ne želiš, ne možeš prestati da budeš moj. Promisli, gospodaru, da neprispodobiva ljubav kojom te ljubim, može naknaditi krasotu i plemenitost zbog koje me ostavljaš. Ti ne možeš pripasti Luscindi, jer si moj, a ni ona ne može biti tvoja, jer je Cardenijeva. Ako promisliš, lakše će ti biti vratiti ljubav svoju onoj koja te obožava, negoli onu koja te mrzi navratiti da te ljubi. Ti si zaokupio moju neopreznost, te si namolio moju nevinost; znao si od kojega sam ja staleža, i znaš kako sam se predala svoj tvojoj volji: ne možeš se i ne smeš izgovoriti da si bio u zabludi; ako je tako, a jest tako, te ako si ti hrišćanin i vitez, zašto toliko okolišaš i zatežeš da me napokon usrećiš, kako si me u početku usrećio? A ako zato što sam ova nisi voljan da me uzmeš za pravu i zakonitu ženu, uzmi me i primi me ma i za ropkinju, jer ako budem pod tvojom vlašću, biću sretna i blažena. Ne puštaj me i ne ostavljaj, pa da svet uzima na jezik moju čast; ne jadi mi u starosti roditeljâ, jer nisu to zaslužili poštenom, područničkom službom, kojom služe tvojim roditeljima od veka. A misliš li da ćeš okaljati svoju krv ako je smešaš s mojom, promisli da, malo ima ili i nema na svetu plemenitih rodova koji nisu udarili tim putem; od žene se traži druga plemenitost, a ne plemenito poreklo. Prava je plemenitost u vrlini, pa ako si ti bez nje i kratiš meni što mi tako pravo duguješ, onda sam ja plemenitija od tebe. Na kraju ti velim, gospodaru: ja sam, hteo ti ili ne hteo, žena tvoja; svedoci su reči tvoje, koje ne mogu i ne smeju biti lažne, ako hoćeš da se ponosiš onim zbog čega mene prezireš; posvedočiće to zakletva kojom si mi se zakleo, i Bog, koga si zazvao za svedoka svojoj zakletvi. A da svega toga nema, tu je tvoja savest, koja će te ćuteći glasno opominjati u tvojoj radosti, svagda ti ponavljati ovu istinu što ti je rekoh, i buniti tvoju sreću i slast.
       To je i još više govorila ucviljena Dorotea, tako ganutljivo i u suzama da su je čak i oni u pratnji don Fernanda, i svi koji su onde bili, popratili suzama.                  Saslušao je don Fernando Doroteju, ali joj ne odgovori ni reči, dok ona nije završila svoje i udarila u takvo jecanje i uzdisanje da bi morao biti kamena srca koga takva bol ne bi ganula. Gleda ju Luscinda, rastužena njenim jadom i zadivljena velikom razboritošću i krasotom. Htede joj pristupiti i utešiti je s nekoliko reči, ali ju don Fernando čvrsto drži i ne ispušta iz ruku. A on se zbunio, zapanjio i pozorno se zagledao u Doroteju, te istom nakon dužega vremena rastavi ruke, pusti Luscindu i reče:
     — Pobedila si, krasna Dorotea, pobedila si; ničije srce ne može odoleti tolikoj istinitosti.
       Luscinda je bila sva iznemogla, te kad je ispusti don Fernando, gotovo se srušila, ali joj se nađe u blizini Cardenio, koji je stao don Fernandu iza leđa, da ga ne prepozna, te on smetne svaki strah i, ne mareći za opasnost, priskoči da pridrži Luscindu, uhvati je u naručje i reče:
    — Ako milosrdni Bog hoće i želi da se ti malo smiriš, čestita, verna, krasna družice moja, nigde nisi sigurnija nego u ovim rukama, koje te sada grle kao što su te grlile i onda dok sam te po sreći zvao svojom.
      Na te reči upre Luscinda oči u Cardenija, polako ga prepoznavajući, ponajpre po glasu, a onda sve pouzdanije po licu, uveravajući se da je on. Malne sva
obezumljena, i ne pazeći ni na kakav časni obzir, obisnu mu oko vrata, prisloni lice njegovu i reče:
      — Da, vi ste istinski gospodar ove vaše ropkinje, koliko god prečila kivna sudbina i koliko god grožnje zaokupljale ovaj život, koji živi sav u vašem životu.
       Neobičan to prizor bijaše don Fernandu i svima prisutnima, koji se ne mogoše načuditi toj neviđenoj zgodi. Doroteji se učini da se don Fernando promenio u licu i sprema se osvetiti Cardeniju, jer je opazila kako se mašio rukom za mačem. Čim je to pomislila, obujmi mu brže kolena i poljubi ih, te mu progovori, držeći ga čvrsto, da se ni maknuti nije mogao, i neprestano lijući suze:
     — Šta si namerio učiniti u ovoj nenadanoj prigodi, ti, koji si jedino utočište moje? Do nogu ti je venčana druga, a ona koju želiš da ti bude ženom u zagrljaju je svojega muža. Promisli, priliči li, i možeš li rastaviti ono što je Bog sastavio, ili pak priliči da digneš i sa sobom izjednačiš onu koja nije marila ni za kakvu smetnju, nego je odlučna u istini i stalnosti, te ti je pred očima i lije tebi, istinskomu mužu svojemu, ljubavne suze na lice i na grudi. Molim te i zaklinjem Bogom živim, zaklinjem te tobom samim, neka ti ovo jasno razočaranje ne razbudi srdžbu, nego neka je ublaži, da u miru i spokoju pustiš ovo dvoje neka žive mirno i bez smetnje, koliko god im je Bog dosudio. Pokazaćeš u tom velikodušnost otmenoga i plemenitoga srca, a svet će videti da je u tebi jači razbor od požude.
       Dok je to Dorotea govorila, Cardenio je držao Luscindu u zagrljaju, ali nije skidao očiju s don Fernanda, jer ako se on samo makne da će na njega, odlučio je braniti se i svom silom navaliti na svakoga ko mu bude želeo nauditi, sve ako ga stalo života. Ali u taj mah pritrče prijatelji don Fernandovi, i sveštenik i brijač, koji su sve gledali; ni čestiti Sancho ne uzmanjka, te svi okruže don Fernanda i navale ga moliti neka se smiluje na suze Dorotejine. Ako je istina što je rekla, a oni ne sumnjaju, nego veruju da je istina, neka ne pušta da je tako opravdane nade izdaju. Neka promisli da ovo nije slučajnost, kako se čini, nego sama Providnost, volja Božja, da su se okupili svi na tome mestu gde niko ne bi ni sanjao. Neka evo zna — reče sveštenik — da jedina smrt može odeliti Luscindu od Cardenija; a sve da ih rastavi oštri mač, oni bi tu smrt smatrali presretnom. U ovakvim zgodama, koje se ne mogu ispraviti, najveća je mudrost primorati i pobediti samoga sebe, pokazati plemenito srce, i pustiti neka po volji uživaju njih dvoje sreću koju im je nebo udelilo. Neka i svrne pogled i na krasotu Dorotejinu, te neka vidi da joj je ravna retko koja ili nikoja, a nijedna je ne natkriljuje; nek gleda i krasotu njenu i poniznost i silnu ljubav kojom ga ljubi, a nadasve neka zna, ako sebe ceni kao viteza i kao hrišćanina, ne može drukčije učiniti nego održati reč, pa će izvršiti dužnost spram Boga i udovoljiće razboritim ljudima, koji znaju i poznaju da se krasna žena, iako je seljanka , samo ako je čestita, može dići te izjednačiti s kojom god ženom visoka roda, bez ikakve štete onomu koji je diže i sa sobom izjednačuje. Kad se dakle izvršuju jaki zakoni ljubavi, ne greši onaj koji ih sluša, samo ako se nije primešao greh.
       Uz te reči nadoveže još i mnogo drugih takvih, tako da se čestito srce don Fernandovo, u kojem je ionako plemenita krv, ganu i pokori istini, koju ne bi mogao poreći ni da hoće. U znak da se pokorava i predaje njihovu nagovoru, saže se, zagrli Doroteju i reče:
— Ustani, ljubavi moja, jer nije pravo da mi do nogu kleči ona koju ja nosim u srcu. Ako ja dosad nisam odavao ono što kazujem, možda je tako odredio Bog, da ja vidim s kolikom me vernošću ljubiš, da te znam ceniti kako zaslužuješ. Molim te, nemoj mi zameriti zloće i nehaja, jer ovaj isti povod i sila koja me prinudila da te priznam svojom, ona me i odvraćala da budem tvoj. Da istinu velim, evo se okreni i pogledaj već usrećenoj Luscindi u oči, te ćeš u njima pročitati oprost svim mojim gresima. Ona je našla i postigla što je želela, a ja sam našao u tebi sreću svoju; neka ona dakle poživi bez brige i u zadovoljstvu mnogo godina sa svojim Cardenijem, a ja ću se moliti Bogu da mi dade mnogo sretnih godina s mojom Dorotejom.
       Tako reče, te je poče opet grliti i prislanjati lice k njenu licu s takvim nežnim čuvstvom da je jedva suspregao suze, koje bi sasvim odale njegovu ljubav i kajanje. No ne suspregoše suze Luscinda i Cardenio, niti gotovo svi koji onde behu, nego udare u tolik plač, neki od svoje sreće, neki od tuđe, te se činilo kao da svi tuguju tešku i ljutu nevolju. Zaplakao čak i Sancho Panza, ali on je kasnije govorio da je plakao jedino zato što je video da Dorotea nije, kako je on mislio, kraljica Micomicona, od koje se nadao tolikim milostima.
       Potraje im svima prilično vreme u plaču i čuđenju, a onda kleknu Cardenio i Luscinda pred don Fernanda, te mu za milost koju im je iskazao zahvale takvim uljudnim rečima da on nije znao kako bi im odvratio. Digne ih dakle i izgrli s velikom ljubavlju i uljudnošću.
       Zapita onda Doroteju kako je dospela ovamo, ovako daleko od svojega sela. Ona mu kratkim, razboritim rečima pripovedi sve što je već pripovedila Cardeniju; to se tako svidi don Fernandu i onima s njim, da požališe što nije pripovedanje potrajalo duže; s tolikom je milinom Dorotea pričala svoje nevolje. A kad je završila, pripovedi don Fernando što mu se u gradu dogodilo pošto je našao u njedrima Luscindinim pismo kojim ona izjavljuje da je Cardenijeva žena i ne može biti ničija više. Reče da ju je hteo ubiti, i ubio bi je, da ga nisu sprečili njezini roditelji. Krenuo je dakle od svoje kuće, ljut i posramljen, s odlukom da se osveti čim vidi priliku. Sutradan doznade da je Luscinda nestala iz roditeljske kuće, a niko ne zna kamo se dela. Napokon on, nakon nekoliko meseci, dokuči da je u nekom samostanu, te kani onde provesti život, ako ga ne može s Cardenijem proživeti. Čim je to doznao, odabrao je i okupio ova tri viteza, te se zaputio onamo gde je ona. Nije tražio prilike da govori s njom, jer se pobojao da će u samostanu bolje pripaziti ako dočuju da je on traži. Uvreba dakle dan kad su samostanska vrata bila otvorena, ostavi dvojicu na straži na vratima, a s trećim uđe u samostan da nađe Luscindu. Zateknu je u samostanskom hodniku gde razgovara s nekom duvnom, te je zgrabe i brže odvedu na neko mesto gde se dogovore kako će je otpremiti dalje. Sve im je to lako pošlo za rukom, jer je samostan u polju, podaleko od sela. Kad je, veli, Luscinda videla da je u njegovoj vlasti, onesvestila se, a kad se osvestila, samo je uzdisala i plakala i nije govorila ni reči. Tako su dakle, ćuteći, uza suze njene, stigli ovoj krčmi, te mu je sada kao da je stigao u nebo, gdj se završavaju i dokončavaju nevolje zemaljske.


Trideset sedma glava

   u kojoj se nastavlja istorija slavne princeze Micomicone, s drugim veselim zgodama.
       Sve je to slušao Sancho, i duša ga bolela, jer je video da mu ginu i kao dim nestaju nade u gospodstvo, a lepa se princeza Micomicona preobratila u Doroteju, gorostas u don Fernanda, a gospodar mu mirno spava i ni brige ga nije za sve to što se zbiva.
      Dorotea sve nije verovala da joj ova sreća nije san, Cardenio je isto tako mislio, a i Luscindu je još zaokupljala ta misao. Don Fernando hvalio je Bogu na milosti koju mu je iskazao kad ga je izbavio iz ovoga zbrkanoga nedohoda, gde je gotovo izgubio i čast i dušu; na kraju, i svi u krčmi bijahu zadovoljni i veseli što se tako sretno završila ta zamršena zgoda. Sve je to sveštenik  kao pametan čovek uredio kako valja, te je svakomu čestitao sreću koja ga je zapala. Ali najviše se veselila krčmarica, jer su joj Cardenio i sveštenik obećali platiti svu štetu što ju je don Quijote počinio i sav trošak.
      Jedini je Sancho, kako već rekosmo, bio ucviljen, nesretan i žalostan. Uđe on dakle turobna lica k svojemu gospodaru, koji se baš budio, te mu reče:
    — Spavajte vi samo, gospodaru Tužnog Lika, koliko god vas volja, i ne vodite brigu da ubijete ikakva gorostasa, niti da vratite princezi njenu kraljevinu, jer je sve već učinjeno i završeno.
    — Dabome da jest — odgovori don Quijote — jer ja sam održao s gorostasom najstrahovitiji i najbešnji boj što ću ga ikada za života boriti. Ja njega zvizgac! i odlete mu glava na zemlju, a tolika je krv navalila da su po zemlji tekli potoci, kao da je voda.
     — Kao da je rujno vino, istinitije biste rekli, gospodaru — odvrati Sancho — jer znajte, ako ne znate još, da je taj ubijeni gorostas proboden meh, a krv, to je šest vedara rumena vina iz njegova trbuha, a odrubljena je glava... vražja mater, koja me rodila, i neka sve đavo nosi.
    — Što ti to buncaš, luđače? — zgrane se don Quijote. — Jesi li pri pameti?
   —   Ustanite, gospodaru — reče Sancho — te ćete videti čudo što ste počinili, i što moramo plaćati. I videćete da se kraljica prometnula u običnu gospođu, po imenu Doroteja, i još ćete se koješta čemu zadiviti dok sve razaberete.
        — Ničemu se neću čuditi — odvrati don Quijote — jer ja sam ti, sećaš se, rekao onomad kad smo ovde bili da je ono što se tu dogodilo sve sama čarolija, te ne bi čudo bilo da i sada bude tako.
     — Sve bih ja to verovao — reče Sancho — da je od toga soja bilo ono moje loptanje; ali nije, nego je bilo zbiljsko, istinsko; video sam ja kako je taj krčmar, evo ga i danas ovde, držao pokrivač i odbacivao mene uvis lako i živo, i pucao od smeha; kad sam ja te ljude video i znam ih, sudim, ma i bio glup i grešnik, da to nije nikakva čarolija, nego veliko mlaćenje i velika nevolja.
     — Dobro dakle, Bog će pomoći — reče don Quijote. — Ded mi pomozi da se odenem pa da izađem, jer želim videti šta se dogodilo i kakve su te preobrazbe što ih spominješ.
         Sancho mu dade odeću, a dok se don Quijote odevao, pripovedao je sveštenik don Fernandu i drugima ludorije zaluđenoga viteza, i kakvom su ga lukavštinom odvabili sa Sirotne Stene, gde je namislio prebivati jer ga je prezrela njegova vladarica. Ispriča im gotovo sve pustolovine što ih je Sancho pripovedio, a oni se zadive i nasmeju, jer im se učini, kao i svakomu, da je to najneobičnija vrsta ludovanja što može kojoj mahnitoj glavi na pamet pasti. Reče još sveštenik kako im sretna zgoda Dorotejina preči te ne mogu nastaviti onako kako su naumili: moraju sada smisliti i naći štogod drugo, da mognu don Quijota otpremiti u zavičaj. Ponudi se onda Cardenio: on će nastaviti što su započeli, a Luscinda će preuzeti Dorotejinu ulogu.
    — Ne, ne treba — reče don Fernando. — Ja bih da Dorotea nastavi što je zamislila. Nije baš daleko selo toga čestitoga viteza, a ja sam voljan pripomoći da ga izlečimo.
— Nema odavde više od dva dana puta.
— Da je i dalje, rado bih prevalio taj put, samo da učinimo dobro delo.
      U taj čas izađe don Quijote, u svoj bojnoj opremi svojoj: na glavi mu Mambrinov šljem, doduše izgruhan, na ruci mu štit, a podštapio se svojom motkom ili ražnjem. Začude se don Fernando i oni drugi neobičnoj spodobi don Quijotovoj, kad mu opaziše lice, otegnuto pol milje, suho i žuto, nejednaku opremu i ozbiljno vladanje. Poćute svi, da vide šta će reći. A on vrlo dostojanstveno i mirno upre oči u krasnu Doroteju, te će joj:
    — Doznajem, krasna gospođo, od ovoga svoga perjanika da se vaša visost ponizila i da se vaš stalež preobrazio, jer ste se od kraljice i velike vladarice, kakvom ste običavali biti, prevratili u običnu gospođicu. Ako je to po odredbi kralja čarobnjaka, oca vašega, jer se on boji da vam od mene nema potrebne i dužne zaštite, onda velim da je on taj posao znao i zna ga onoliko koliko i krava latinski, i da je slabo pečen u viteškom znanju i viteškim istorijama: da je on njih pročitao i prošao onako pozorno i polako kao što sam ih prošao i pročitao ja, našao bi na svakoj strani kako su drugi vitezovi od manjega glasa nego što je moj izvršivali i teža dela. Šala je ubiti gorostasića, koliko god drzak bio. Ta i ja sam se evo maločas pobio s njim i... ćutim, jer neću da mi reknu kako lažem; ali vreme, koje raskriva sve na svetu, prokazaće i to kad ne budemo ni sanjali.
    — Pobili ste se vi sa dva meha, a niste s gorostasom — priklopi krčmar.
     Don Fernando mu zapovedi da ćuti i da nikako ne prekida don Quijotov govor, a don Quijote nastavi:
    — Na kraju, visoka i rasčarena gospođo, ako je vas preobrazio otac vaš s onoga razloga koji sam spomenuo, nemojte vi mariti za to ni najmanje, jer nema na svetu opasnosti kroz koju ne bi mač moj prokrčio put, te ću ja njime odrubiti glavu vašemu neprijatelju i za malo vremena vašu glavu okruniti krunom.
       Samo to reče don Quijote pa onda počeka da mu princeza odgovori. A ona, znajući već volju don Fernandovu da se dalje nastavi varka, dokle god don Quijota ne otpreme u zavičaj, odgovori umiljato i dostojanstveno:
     — Rekao vama ko mu drago, junački Viteže Tužnog Lika, da sam se ja preobrazila i promenila stalež, nije vam rekao celu istinu, jer ja sam i danas ona ista koja sam bila jučer. Istina je doduše da su se zbile neke zgode, koje su mi donele sreću da bolju ne bih mogla poželeti, ali sam ipak svejednako ona koja sam bila, i sve mi je na umu želja, kao i pre, da biste me vi zaštitili svojom hrabrom i nepobedivom rukom. Udobrite se dakle, gospodine, te vratite čast ocu koji me rodio, i uvidite da je on mudar i razborit, jer je po svojem zvanju pronašao ovako lak i prav put da doskoči mojoj nesreći. Ali da vas ne beše, gospodine, nikada ja ne bih postigla ovu sreću koju sam sada postigla; govorim pravu istinu i svedoci su mi sva ova gospoda ovde. Ostaje nam jedino da sutra krenemo na put, jer danas ne bismo više doprli daleko, a za dalju moju dobru sreću, kojoj se nadam, uzdanje mi je Bog i hrabro srce vaše.
        Tako reče pametna Dorotea, a kad ju je saslušao don Quijote, okrenu se on Sanchu, te mu ljut preljut progovori:
    — Velim ja tebi, Sanchiću, da si ti najgora hulja u Španiji. Reci mi, lupežu i vucibatino, zar nisi ti meni maločas kazao da se ova princeza preobratila u gospođicu koja se zove Dorotea, a glava koju ja mislim da sam odrubio, to je vražja mater koja te rodila, i još druge ludorije, koje su me zbunile kako još nikada nisam bio zbunjen otkad živim? Tako mi... — pogleda on u nebo i zaškripi zubima — učiniću ja od tebe toliko čudo, da će sinuti pamet svima lažljivim perjanicima koliko god ih od dana današnjega bude na svetu u skitnika vitezova!
     — Umirite se, gospodaru — odgovori Sancho — jer možda sam se ja i zbilja zabunio što se tiče preobrazbe gospođice princeze Micomicone; ali što se tiče gorostasove glave, ili barem probodenih mehova, i toga da je rumeno vino krv, nisam se ja prevario, tako mi Boga živoga, jer mjehovi su razderani i eno ih čelo vaše postelje, a od rujnoga se vina razlilo čitavo jezero po sobi. Ako ne verujete, uverićete se u pravo vreme;hoću da reknem: sve će se pokazati kad gospodin krčmar zaište da namirite štetu. Ali što je gospođa sve kraljica koja je bila, veselim se ja u duši, jer ako se bude delilo, i mene će zapasti štogod.
— Velim ja tebi, Sancho — reče don Quijote — da si zvekan, i kraj!
— Kraj je — pritvrdi don Fernando — i ni reči više! Kad gospođica princeza veli da ćemo sutra na put, jer je danas prekasno, tako će i biti, a ovu ćemo noć provesti u lepom razgovoru sve do jutra. Onda ćemo otpratiti gospodina don Quijota, jer želimo da budemo svedoci hrabrih i nečuvenih junačkih dela što će ih on izvršiti u velikom poslu kojega se latio.
— Meni je dužnost da vama služim i vas da pratim — odgovori don Quijote — vama pak hvala na milosti koju mi iskazujete, i na dobru sudu o meni, a ja ću nastojati da vaš sud bude opravdan, sve ako me stalo života, i još čega više, ako može biti više.
     Mnogo još uljudnih reči i mnogo ljubaznosti bude među don Quijotom i don Fernandom, ali oni ućute, jer u taj čas uđe u krčmu putnik komu se po odeći vidi da je hrišćanin što se vratio iz maorske zemlje. Na njemu je kaput od modra sukna, s kratkim polama, s rukavima dolaktašima i bez ovratnika; hlače su mu od modra platna, a kapa iste boje i tkanine; na nogama mu mrke topanke, a preko prsiju mu visi remen i na njemu maorska sablja. Za njim uđe, na magarcu, žena u maorskoj odeći, lica sakrivena koprenom, s kapicom od brokata i feredžom što ju pokriva od ramena do nogu.
      Bio to čovek jaka, lepa rasta, nešto preko četrdeset godina, u licu prilično crn, brkat i njegovane brade; sve u sve, pojava mu takva da bi ga smatrali za otmena čoveka od dobra roda, samo da je bolje odeven.
        Uđe on i zaište sobu, a kad mu rekoše da u krčmi nema sobe, kao da se snuždio. Siđe k ženi, koja se po odeći činila da je Maorkinja, te je spusti s magarca. Luscinda, Dorotea, krčmarica, njena kći i Maritornes okruže Maurkinju, radoznale da vide tu novu nošnju kakve još nisu videle, a Dorotea, koja je uvek prijazna, uljudna i razborita, reći će, kad je opazila da su se ona i njen vodič snuždili što nema sobe:
— Nemojte, gospođo, mariti što ovde nemate nikakve udobnosti, jer tako vam je po krčmama; ali ako ste voljni pridružiti se nama — ona pokaže Luscindu — možda će vam ipak biti ugodnije nego što vam je bilo na putu.
     Zakoprenjena ne odgovori ništa, nego samo ustane odande kamo je bila sela, prekrsti obadve ruke na prsima, nagne glavu i pokloni se u znak hvale. Po njezinoj ćutnji pomisle da je  Maorkinja, te ne zna hrišćanskoga jezika.
       Uto pristupi rob, koji je donde bio zaposlen drugim poslom, te kad opazi da su svi okružili ženu što je s njim došla, i da im ona ne odgovara ni na što, reče:
  — Gospođe, ova gospođica slabo razume naš jezik i zna samo svoj rođeni. Zato nije valjda ništa odgovorila i ne odgovara, ma što je pitali.
    — Ne pitamo je ništa — odgovori Luscinda — nego joj nudimo da nam se noćas pridruži i s nama se smesti u sobi, gde će joj biti udobno, koliko ovde može biti, jer želimo pokazati uslužnost strancima, a pogotovu ako su žene.
— Ljubim vam ruke, gospođo — odgovori rob — i u njeno i u moje ime. Cenim kako je vaša ponuda milostiva i koliko se priliči, a u ovakvoj prilici i od takvih osoba kao što ste vi, napose je velika milost.
— Recite mi, gospodine — zapita Dorotea — je li ova gospođica hrišćanka ili Maorkinja? Po odeći i po ćutnji rekli bismo da je ono što ne bismo želeli da jest.
— Maorkinja je po odeći i po krvi, ali je u duši prava hrišćanka, jer od svega srca želi da bude.
— Nije dakle krštena? — zapita Luscinda.
— Nije joj bilo prilike — odgovori rob — otkad je krenula iz Alžira, svoje domovine i zavičaja, nije do dana današnjega nikada još zapala u smrtnu pogibelj, da bi morala biti krštena dok još ne zna sve obrede koje naređuje Sveta Mati Crkva. Ali Bog će biti milostiv i ona će se nabrzo krstiti kako priliči njenu staležu, jer ona je odličnija osoba nego što biste sudili po odeći i njenoj i mojoj.
       Te reči ponesu željom sve koji su ih čuli, da doznaju ko li je ta Maurkinja i njezin pratilac. Ali niko ga ne htede u taj čas pitati, jer su svi uviđali da im je sada preči otpočinak nego ispitivanje o njihovu životu. Dorotea uhvati Maorkinju za ruku, posadi je do sebe i zamoli da skine koprenu. Ona pogleda roba, kao da ga pita što vele i šta bi učinila. Rob joj arapskim jezikom rekne da je mole neka skine koprenu. Skine je ona dakle i otkrije tako krasno lice da se Doroteji učinila lepša od Luscinde, a Luscindi lepša od Doroteje. Svi pak oko njih rekoše da se s njima dvema može takmičiti jedina Mauorkinja, a bilo ih je među njima kojima se po koječem više svidela od njih dve. A kako krasota ima tu vlast i milinu da izmiruje duhove i predobiva volju, svi su želeli biti na usluzi i krasnoj Maurkinji ugoditi.
      Zapita don Fernando roba kako se zove Maurkinja, a on odgovori da se zove Lela Zoraida. A kad ona to začu, razabra što su zapitali hrišćanina, te reče brže, nezadovoljna ali umiljata:
— Ne, ne Zoraida! Marija, Marija! — objasni ona da se zove Marija, a ne Zoraida.
      Te riječi i velika revnost s kojom ih je Maurkinja izgovorila izmame dosta suza nekojima od njih, osobito ženama, koje su po prirodi nežne i milosrdne. Zagrli je Luscinda a brižnom i zaštitničkom ljubavlju i reče joj:
— Jest, jest, Marija, Marija.
A Maurkinja joj potvrdi:
Jest, jest, Marija! Zoraida macange! — a to znači: NeZoraida.
        Uto i zanoća, a po naredbi pratilaca don Fernandovih pobrinuo se i upeo krčmar da im spremi večeru, što god može bolju. Kad bude dakle vreme večeri, posedaju svi za velik stol, nalik na družinski, jer gostinskoga ni drugačijega stola nije bilo u krčmi. U pročelje posade, premda se nećkao, don Quijota, a on poželi da do njega sedne gospođica Micomicona, jer je on njen zaštitnik. Onda posedaju Luscinda i Zoraida, njima nasuprot don Fernando i Cardenio, zatim robi oni drugi vitezovi, a do gospođâ sveštenik i brijač. Tako večeraju u velikom zadovoljstvu, a ono im još poraste kad videše da je don Quijote prestao jesti te progovorio, jer ga je opet poneo duh koji ga je ono pre navratio na govor kad je večerao s kozarima:
— Zaista, gospodo moja, ako se dobro promisli, velikih i nečuvenih zgoda doživljuju oni koji su od reda skitnika vitezova. Ta ima li živa čeljadeta na svetu koje bi sada ušlo na vrata ovoga grada i videlo nas kako smo se okupili, te bi mislilo i verovalo da smo mi oni koji jesmo? Ko bi rekao da je evo ova gospođa do mene velika kraljica, koju svi znamo, i da sam ja onaj Vitez Tužnog Lika o kome se raznosi slava od usta do usta? Nema dakle sumnje da moja umeština i posao natkriljuje sve druge koje ljudi izmisliše, pa se moraju to više ceniti što su opasniji. Neka mi ne dolaze oni koji vele da je nauka iznad oružja! Njima ja velim, bili oni ko im drago, da ne znaju što govore. Takvi ljudi dokazuju, i toga se drže, da su dela duha znamenitija od telesnih, i da oružjem radi samo telo, kao da je to nadničarski posao, za koji ne treba ništa osim čestite snage! Kao da se u bojnom poslu, kako ga zovemo mi koji smo od toga posla, ne izvršavaju hrabra dela, za koja treba mnogo pameti! Ili kao da ratnik komu je na brizi vojska, ili odbrana, ne radi isto tako pameću kao i telom. Ta promislite mogu li telesne sile postići da razumeš i dokučiš neprijateljevu nakanu, plan, lukavštine, zapreke, i da se očuvaš od opasnosti koja ti preti. Sve to radi pamet, a nipošto telo. Bojni posao iziskuje dakle duha, kao što ga iziskuje i nauka, te ćemo sada pogledati koji od ta dva duha prevladava, učenjakov ili ratnikov. Razabraće se to po svrsi i cilju za kojim svaki od njih ide, jer ona namera mora se više ceniti koja ide za plemenitijom svrhom. Cilj je i svrha nauci — a ja ne govorim sada o božanskom nauku kojemu je svrha da duše diže i upućuje k Bogu, jer s takvom se beskrajnom svrhom ne može takmičiti nijedna druga — nego govorim o ljudskoj nauci da je njezina svrha krčiti put pravici, svakomu davati što je njegovo, paziti i raditi da se dobri zakoni održavaju i provode. To je zasigurno plemenita i uzvišena svrha i vredna velike hvale. Ali nije ipak zavredila onoliku hvalu koliku zavređuje svrha za kojom teži oružje, jer oružju je cilj i svrha: mir, a to je najveće dobro što ljudi mogu zaželeti u životu. Zato je prvi dobri glas koji je svetu i ljudima javljen bio onaj što su ga u visini zapevali anđeli u noći, koja je nama postala danom: »Slava Bogu na visini i mir ljudima dobre volje na zemlji!« A pozdrav kojemu je najveći učitelj na zemlji i na nebu učio svoje učenike i sledbenike bio je neka govore kad uđu u koju kuću: »Mir ovomu domu!«I često im je govorio: »Mir s vama dajem, mir vam ostavljam, mir s vama bio!« To je blago, zalog i poklada od takve ruke da bez toga blaga nema nikakva dobra ni na zemlji ni na nebu. Taj je mir prava svrha ratu, jer isto je, rekao oružje ili rat. Ako je dakle istina da je ratu svrha mir, te da po tome rat nadvisuje svrhu nauke, pređimo sada na telesnu muku učenjakovu i ratnikovu, da vidimo koja je
teža.
      Tako i takvim razboritim rečima nastavi don Quijote svoj govor, te ga niko od onih što ga slušaju ne bi mogao smatrati za luđaka. Štaviše, kako su ponajviše slušaoci bili vitezovi, oružju vični, slušaju ga s uživanjem. A on nastavi i reče:
— Učenjakova je muka dakle ova: prvo je siromaštvo; ne velim da su svi oni siromašni, nego napominjem krajnost koja ga može biti, a čim rekoh da ga bije siromaština, ne treba valjda ni redati druge nevolje, jer siromah je čovek gotovo đavo. Ta ga siromaština bije svakojako, čas gladom, čas zimom, čas golotom, čas svime zajedno, ali ipak nije tolika da ne bi imao šta jesti, ma bilo to i nešto kasnije nego što je običaj, i ma jelo bilo i od otpadaka bogataških; a najgora im je nevolja trčati »trbuhom za kruhom«,kako oni vele. No njima se vazda nađe kojagod tuđa peć ili kamin, a na kraju i noćuju oni pod pokrivačem. U druge sitnice neću ni da tičem; dovoljno je spomenuti da je u njih navek nestašica u košuljama, a nije nikada suvišak u cipelama; loša im je, istrcana odeća, a prejedaju se kad im dobra sreća namakne da budu gdegod počašćeni. Po tome vrletnom i tegobnom putu koji sam vam ocrtao, tu se oni spotiču, tamo padaju, ovde ustaju, onde se opet strovaljuju, uspinju se do časti koju su želeli, a kad su je postigli, vidimo da sada, gde su prošli kroz te Sirte i Scile i Haribde, kao da ih je dobra sreća prenela na krilima, vladaju i upravljaju sa svojega sedišta svetom, pa im se glad prevrati u sitost, hladnoća u hladovitost, golota u odeću i sjaj, a spavanje na rogožini u počinak na holandskom platnu i damastu, sve za pravedno zasluženu nagradu vrlini. Ali ako usporedimo i prispodobimo njihove muke s mukama vojnika ratnika, zaostaju one daleko, kao što ću sada
izložiti.


Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

• Cervantes,Miquel de,  Don Kihot, ( predgovor, prva glava ) 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 2,3,4 glava
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 5,6,7 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 8,9,10 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 11,12,13 glava 
• Cervantes, de Miquel, Don Kihot, 14,15,16 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 17,18,19 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot, 20,21,22 glava 
• Cervantes ,de Miquel,Don Kihot,23,24,25 glava 
• Cervantes,de Miquel, Don Kihot, 26,27,28 glava 
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 29, 30,31 glava
• Cervantes de Miquel, Don Kihot, 32,33,34 glava 
• Cervantes, de Miquel,Don Kihot 38,39,40 glava 

Christopher Paolini, ERAGON - ( 4.Priča o zmajevima )

4. Priča o zmajevima  

     U rano jutro kroz prozor su doprle zrake sunca i griejale mu lice. Eragon protrlja oči i sede na rub kreveta. Pod golim stopalima oseti hladan pod od borovine pa ispruži umorne noge, počeša se po leđima i zevnu. Pokraj kreveta su stajale police s predmetima što ih je skupio. Bilo je tu nepravilnih komada drva, čudnih komadića školjki, razbijena kamenja koje je iznutra svetlilo te dugih vlati suve trave svezanih u čvorove. Omiljeni mu je predmet bio koren, tako grbav da ga je mogao neprestano promatrati. Ostatak je sobe bio prazan, osim jednog stolića za umivanje i noćnog ormarića.
       Navukao je čizme i zurio u pod, razmišljajući. Bio je to poseban dan. Otprilike u to doba dana, pe šesnaest godina, njegova je majka Selena došla kući u Karvahal, sama i trudna. Otišla je šest godina pre toga i živela u gradovima. Vratila se odevena u skupu odeću, s kosom zamotanom u mrežu bisera. Potražila je brata Geru i zamolila ga da je primi dok ne rodi. Za pet je meseci rodila sina. Svi su bili šokirani kad je u suzama preklinjala Geru i Marijanu da ga odgoje. Kad su je upitali zašto, samo je plakala i rekla: »Moram«. Tako ih je očajnički preklinjala da su na kraju ipak pristali. Dala mu je ime Eragon, sutradan otišla i više se nikada nije vratila. Eragon se još uvek sećao kako se osećao kad mu je Marijana, pre svoje smrti, ispričala tu priču. Spoznaja da mu Gero i Marijana nisu pravi roditelji vrlo ga je uznemirila. Ono što je do tada bilo neupitno, odjednom je postalo upitno. S vremenom je naučio s time živeti, no uvek ga je mučila sumnja da možda nije bio dovoljno dobar za svoju majku. Siguran sam da je postojao dobar razlog za ono što je učinila. Kad bih samo znao koji, razmišljao je.
      Još ga je nešto mučilo. Ko mu je otac? Selena to nije nikome rekla i ko god da je bio, nije ga nikada došao potražiti. Voleo bi znati ko je taj čovek, ako ništa drugo da barem od njega dobije prezime. Bilo bi liepo saznati svoje poreklo.
     Uzdahnuo je i otišao do drvenog umivaonika. Dok se umivao, drhtao je od hladne vode što mu je curila niz vrat. Osvežen, uzeo je kamen ispod kreveta i stavio ga na policu. Jutarnje ga je sunce milovalo svojim toplim zrakama što su padale na zid. Još je jednom dodirnuo kamen, a onda odjurio u kuhinju, željan videti svoje ukućane. Gero i Roran već su bili u kuhinji i jeli piletinu. Kad ih je Eragon pozdravio, Roran se nasmešio i ustao.
     Roran je bio dve godine stariji od Eragona, mišićav, jak i oprezan pri kretanju. Ne bi bili sličniji ni da su bili prava braća. Roran se smešio. »Drago mi je da si se vratio. Kako je bilo na putu?
    »Teško«, odgovori Eragon i doda: »Je li ti ujak rekao što se dogodilo?« Zatim uze komad piletine i halapljivo ga pojede.
      »Nije«, reče Roran i Eragon mu sve brzo ispriča. Na Roranovo inzsistiranje on ostavi jelo kako bi mu pokazao kamen. Kamen je izazvao zadovoljavajuću količinu divljenja, no Roran ga ubrzo nervozno upita: »Jesi li uspeo razgovarati s Katarinom?«
      »Nisam. Nije bilo prilike pose svađe sa Slounom, ali će te ona očekivati kada dođu trgovci. Rekao sam Horstu. On će joj preneti poruku.«
      »Rekao si Horstu?«, zaprepašteno ga upita Roran i doda: »To je bila tajna. Da sam hteo da svi saznaju, zapalio bih kres i odaslao dimne signale. Ako Sloun sazna, neće mi dopustiti da je vidim.«
       »Horst će čuvati tajnu«, uveravao ga je Eragon. »Neće dopustiti da Sloun ikoga napadne, posebno ne tebe.« Činilo se da Roran u to ne veruje, no nije se više prepirao. Vratili su se stolu i jeli u društvu ćutljivoga Gere. Kad su pojeli i zadnje zalogaje, sva trojica krenuše raditi u polje.
       Iako je bilo sunčano, sunce je bilo bledo i slabo ih je grejalo. Ostatak ječma spremili su u štalu, a onda su pobrali tikve, korabu, cveklu, grašak, repu i grah, te sve to spremili u podrum. Posle dugih sati rada, protegnuli su ukočene mišiće, sretni što je berba završila.

     Sledeće su dane proveli pripremajući zimnicu. Kiselili su, usoljavali, ljuštili. Devet dana posle Eragonova povratka, s planina se spustila snažna susnežica i prekrila dolinu. Sneg je padao u velikim pahuljama, prekrivajući sve belim pokrivačem. Usudili su se izlaziti samo po drva i nahraniti životinje, od straha da se ne izgube u vejavici i bezličnoj okolini . Vreme su provodili skupljeni oko peći, dok su jaki naleti vetra udarali u teške kapke na prozorima. Posle nekoliko dana vejavica je napokon prestala. Za sobom je ostavila čudan svet mekanih belih nanosa.
     »Bojim se da trgovci neće doći ove godine, kad su uslovi ovako loši«, rekao je Gero. »Već kasne. Daćemo im priliku i još pričekati s odlaskom u Karvahal. No, ako se ubrzo ne pojave, moraćemo kupiti u selu što budemo mogli naći.« Izgledao je malodušno.
     Bili su sve nestrpljiviji kako su dani prolazili, a od trgovaca ni traga ni glasa. Retko su razgovarali i nad kućom se nadvila zebnja. Osmoga je jutra Roran otišao do ceste i potvrdio da trgovci još nisu prošli. Dan su proveli spremajući se na put u Karvahal, žalosno odvajajući ono što mogu prodati. Te je večeri Eragon, iz očaja, ponovno pregledao cestu. Otkrio je duboke prtine u snegu, s brojnim otiscima kopita. Ushićeno je dotrčao kući. Tako je urlao od radosti da su svi živnuli.
     Kad je svanulo utovarili su na kola viškove svoje letine. Svoju godišnju ušteđevinu Gero je stavio u kožnu torbicu i brižljivo je privezao o pojas, Eragon je zamotani kamen stavio među vreće žita da se ne otkotrlja kad kola nalete na izbočinu.
       Poslije brzog doručka upregnuli su konje i raščistili sneg s puta do ceste. Kočije trgovaca već su prokrčile nanose, što im je ubrzalo putovanje. Oko podne su ugledali Karvahal.
      Danju je to bilo malo obično selo, puno vike i smeha. Trgovci su se utaborili na praznoj poljani na rubu sela. Skupine kočija, šatora i vatre bile su nasumce razbacane, kao šarene mrlje na belome snegu. Četiri šatora trubadura bila su slikovito ukrašena. Od logora do sela protezala se reka ljudi.
     Mnoštvo je zamorilo oko svetlih šatora i štandova, zakrčujući glavnu ulicu. Konji su njištali zbog buke. Sneg je bio ugažen pa muje površina bila glatka i svetlucava. Mestimično se otopio od kresova. Bogati miris pečenih kestena mešao se s ostalim mirisima.Gero je ostavio kola i privezao konje, a onda je iz kesice izvadio nekoliko kovanica. »Počastite se. Rorane, radi što hoćeš, samo budi kod Horsta u vreme večere. Eragone, uzmi taj kamen i pođi sa mnom«. Eragon se nasmeši Roranu i stavi novac u džep, već planirajući kako će ga potrošiti.
      Roran je odmah otišao, odlučna izraza lica. Gero je odveo Eragona u vrevu, probijajući se kroz gomilu. Žene su kupovale platno, dok su im muževi u blizini proučavali nove zasune, kuke i alate. Deca su trčala cestom gore-dole i vrištala od uzbuđenja. Ovde su bili izloženi noževi, onde začini, a sjajni su lonci bili poredani odmah do kožne konjske opreme.
       Eragon je radoznalo promatrao trgovce. Činilo se da su manje imućni nego lani. Deca su im izgledala uplašeno i zabrinuto, a odeća im je bila zakrpana. Muškarci su bili mršavi i svoje su mačeve i bodeže nosili znatno veštije. I žene su o pojasima nosile kratke bodeže.
    Šta li im se dogodilo da su postali ovakvi? I zašto su toliko kasnili, pitao se Eragon. Sećao se da su uvek bili dobro raspoloženi, no ovoga puta toga nije bilo. Gero se probijao niz ulicu, tražeći Merloka, trgovca koji je prodavao svakakve drangulije i nakit. Našli su ga iza jednog štanda kako skupini žena pokazuje broševe. Nakon svakoga broša koji bi im pokazao čuli su se uzvici divljenja. Eragon je zaključio da će se nemali broj novčanika ubrzo isprazniti. Kad god bi koja žena uputila kompliment njegovim artiklima, Merlok je izgledao kao da cveta i raste. Imao je šiljastu bradu, držao se opušteno i izgledao je kao da na celi svet gleda pomalo prezirno.
    Zbog uzbuđene skupine žena, Gero i Eragon nisu se mogli približiti Merloku pa su seli na stepenicu i čekali. Čim je Merlok bios lobodan, pojurili su mu.
     »A šta biste vi, gospodo, pogledali?«, upita ih Merlok. »Neki talisman ili dranguliju za kakvu damu?« Odmotao je smotuljak i izvadio fino izrezbarenu srebrnu ružu, savršeno izrađenu. Sjajni je metal privukao Eragonovu pažnju i s divljenjem ga je posmatrao. Trgovac je dodao: »Ne stoji ni tri novčića, iako ga je izradio poznati majstor iz Belatone«.
       Gero tihim glasom reče: »Ne želimo kupiti, nego prodati«. Merlok odmah pokri ružu i sa zanimanjem ih pogleda.
      »Razumem. Ako to išta vredi, možda biste ga zamenili za jedan ili dva od ovih prekrasnih komada.« Na trenutak je zastao, dok su Eragon i njegov ujak nelagodno stajali, a onda je dodao: »Doneli ste predmet?«
      »Imamo ga, no radije bismo ga pokazali na nekom drugom mestu«, odlučnim je glasom rekao Gero.
        Merlok je podignuo obrvu, ali je s lakoćom rekao: »U tom slučaju, dopustite da vas pozovem u svoj šator«. Skupio je svoje proizvode, lagano ih spustio u sanduk okovan gvođžem i zaključao ga. Onda ih je poveo uz ulicu do improvizovanog šatora. Vijugali su između jer je njegov šator bio malo dalje od šatora ostalih trgovaca. Pri vrhu je bio grimizan, pri dnu crn, a u sredini su bila tri preklapajuća trouglara zličitih boja. Merlok je odvezao ulaz i zabacio preklop na jednu stranu.
      U šatoru je bilo sitnih drangulija i čudnih komada nameštaja, poput okruglog kreveta i tri stolca isklesanih od tri debla. Na belom je jastuku ležao krivudav bodež s rubinom na dršku. Merlok je zatvorio preklop i okrenuo se prema njima. »Izvolite sesti.« Kad su seli, rekao je: »A sada mi pokažite zašto se sastajemo nasamo«. Eragon je odmotao kamen i stavio ga između Merloka i ujaka. Merloku zasjaše oči, hede ga uzeti, a onda se zaustavi i upita:
      »Mogu li?« Gero mu pokazao da može i on ga uze. Zatim ga stavi u krilo, ispruži ruku sa strane i uze jednu usku kutiju. Kad ju je otvorio ugledali su veliku bakrenu vagu. Merlok ju je izvadio, stavio je na zemlju i izmerio kamen. Zatim je pomno, pod zlatarskim povećalom, proučio površinu kamena, lagano ga kucnuo drvenim batićem i zarezao ga malim, šiljastim, čistim kamenom. Izmerio mu je dužinu i promer te brojke zapisao na pločicu. Malo je razmišljao nad tim brojkama i rekao:
     »Znate li koliko vredi?«
        »Ne znamo«, priznao je Gero. Obraz mu je zatitrao i nelagodno se promeškoljio na sedalu. Merlok se namrštio. »Nažalost, ne znam ni ja. No, mogu vam reći ovo: bele su žilice od istog materijala kao i plavo oko njih, samo što su različite boje. No, kakav bi to materijal mogao biti, nemam pojma. Tvrđe je od svakoga kamena koji sam video, čak od dijamanta. Ko god ga je napravio ili je to učinio s pomoću alata kakve nisam nikada video ili  pomoću magije. Osim toga, šupalj je.«
     »Šta?«, uzviknu Gero.
        Merlokov je glas postao nekako uznemiren. »Jesi li ikada čuo da kamen ima ovakav zvuk?« Uzeo je bodež s jastuka i ravnim delom oštrice kucnuo po kamenu. Vazduh je proparao čist zvuk, koji jel agano nestajao. Eragon se uznemirio, od straha da je Merlok oštetio kamen. Merlok okrenu kamen prema njima i reče. »Vidite da nema nikakvih ogrebotina ni oštećenja na mestu gde sam ga udario bodežom. Sumnjam da bih mogao učiniti išta što bi oštetilo ovaj kamen i kad bih ga udario čekićem.«
   Gero je prekrstio ruke, razočarana izraza lica. Zavladao je muk. Eragon je bio zbunjen. Znao sam da se kamen pojavio na Hrptu delovanjem magije, no da je napravljen s pomoću magije? Radi čega i zašto? »A koliko vredi?«, promrmljao je.
       »To vam ne mogu reći«, rekao je Merlok teškim glasom i dodao:
         »Siguran sam da ima ljudi koji bi ga skupo platiti, no takvih nema u Karvahalu. Moraćete otići u južne gradove i onde pronaći kupca. Ovo je većini ljudi predmet znatiželje, a ne nešto na što bi potrošili novac kad su im potrebne praktične stvari.«
      Gero je buljio u strop šatora, poput kockara koji procenjuje svoje izglede. »Hoćeš li ga kupiti?«
      Trgovac je odmah odgovorio: »Nije vredan rizika. Možda mogu naći bogata kupca na proletnim putovanjima, no ne mogu biti siguran. Čak i da ga nađem, ne bih vam platio do povratka iduće godine. Ne, moraćete naći nekoga drugoga i prodati mu ga. No, želeo bih znati... Zašto ste želeli sa mnom razgovarati nasamo?«
     Eragon je spremio kamen, a onda odgovorio: »Zato što«, pogledao ga je, pitajući se hoće li eksplodirati kao Sloun, »sam ga našao na Hrptu, a ovdašnjim se ljudima to ne sviđa.«
     Merlok ga začuđeno pogleda. »Znaš li zašto ja i drugi trgovci kasnimo ove godine?«
      Eragon odmahnu glavom.
       »Na putu nas je pratila nesreća. Čini se da u Alageziji vlada rasulo.Nismo mogli izbeći bolestima, napadima i najgorim nedaćama. Kako su se napadi Vardena pojačali, Galbatoriks je prisilio gradove da na granice šalju više vojnika, ljudi potrebnih za borbu s Urgalima. Te se nemani spuštaju na jug, prema pustinji Hadarak. Niko ne zna zašto i to nas se ne bi ticalo, ali prolaze preko nastanjenih područja. Viđali su ih po cestama i blizu gradova. Najgore su pričeo Seni, iako nisu potvrđene. Retki ljudi prežive takve susrete.«
      »Kako to da mi nismo čuli za to?«, uzviknu Eragon.
         »Zato«, smrknuto je odgovorio Merlok, »što je to počelo tek pre nekoliko meseci. Cela su se sela morala iseliti jer su im Urgali uništili polja i postoji opasnost od gladi.«
" Besmislica«, srdito promrmlja Gero i nastavi: »Mi nismo videli nikakve Urgale. Jedinom  gde ovde postoje rogovi koji vise u Mornovoj pivnici.«
     Merlok je podignuo obrvu. »Možda je tako, no ovo je malo selo, zaklonjeno planinama. Nije čudo da vas nisu opazili. Međutim, ne mislim da će to potrajati. Ovo sam spomenuo samo zato što se i ovde događaju čudne stvari budući da ste našli kamen na Hrptu.«S tom zabrinjavajućom izjavom, oprostio se od njih, uz lagan naklon i blag osmeh.
      Gero je krenuo natrag prema Karvahalu, a Eragona je išao za njim.
    »Šta misliš?«, upitao je Eragon.
     »Prikupiću još informacija pre nego donesem zaključak. Odnesi kamen u kola, a onda radi šta te volja. Naći ćemo se za večeru kod Horsta.«
      Eragon se provukao kroz gomilu i veselo potrčao prema kolima.Ujak će satima kupovati i prodavati, a on će za to vreme potpuno uživati. Sakrio je kamen pod vreće, a onda dugim, ponosnim korakom krenuo u grad.
       Hodao je od štanda do štanda, procenjujući stvari okom kupca, uprkos tome što je imao skroman broj kovanica. Kad je razgovarao s trgovcima, potvrđivali su mu ono što je Merlok rekao o nestabilnosti u Alageziji. Svi su ponavljali isto: »Napustila nas je prošlogodišnja bezbrižnost, pojavile su se nove opasnosti i više ništa nije sigurno«.
      Kasnije toga dana kupio je tri štapića od ječmenog slada i malu, vrelu pitu od višanja. Topla mu je hrana godila posle toliko sati stajanja na snegu. Želeo je još, ali je sa žaljenjem morao oblizati lepljivi sirup s prstiju. Zatim je seo na rub trema i počeo grickati štapić. U blizini su se hrvala dvojica dečaka iz Karvahala, no nije imao želje pridružiti im se.
      Kako je dan odmicao, trgovci su pošli trgovati po kućama. Eragon je nestrpljivo čekao veče, kada će doći trubaduri sa svojim pričama i trikovima. Obožavao je slušati priče o magiji, bogovima i, ako su imali veliku sreću, o jahačima zmajeva. Karvahal je imao vlastitog pripoedača, Broma, Eragonova prijatelja, no njegove su priče s vremenom zastarile, dok su trubaduri uvek imali novih priča, je je napeto slušao.
     Eragon je upravo otkinuo ledenu sigu s krova trema kad je ublizini ugledao Slouna. Sloun njega nije video pa je Eragon spustio glavu i jurnuo iza ugla prema Mornovoj pivnici.
       U pivnici je bilo vruće, a vazduh pun masnog dima od pucketajućih lojanica. Sjajni crni urgalski rogovi, onako povijeni, dužine njegovei spružene ruke, visili su iznad vrata. Pult je bio dug i nizak, s hrpom dasaka od bačava na jednom kraju, po kojima su gosti rezbarili. Morn je radio za pultom, rukava zavrnutih do lakata. Donja mu je polovina lica bila kratka i zgnječena, kao da je stavio bradu na žrvanj. Mnoštvo je ljudi sedelo oko masivnih hrastovih stolova i slušalo dvojicu trgovaca koji su ranije završili s poslom i došli napivo.
        Morn podignu pogled s vrča koji je prao i reče: »Eragone! Drago mije što te vidim. Gde ti je ujak?«
      »Kupuje«, odgovori Eragon, sležući ramenima, i doda: »To će malo potrajati.«
      »A Roran, je li on ovde?«, upita Morn, brišući krpom drugi vrč.
      »Jest, ove godine nije bilo bolesnih životinja da ga zadrže kod kuće.«
       »Dobro, dobro.«
        Eragon je pokazao rukom dvojicu trgovaca. »Ko su oni?«
        »Kupci žita. Kupili su svačije seme po smešno niskim cenama, a sada pričaju urnebesne priče i misle da ćemo im poverovati«.
          Eragon je shvatio zašto je Morn tako uzrujan. Ljudima je taj novac potreban. Bez njega ne mogu preživeti.
       »Kakve priče?«
        Morn je s prezirom odgovorio: »Kažu da su Vardeni sklopili savez s Urgalima i da gomilaju vojsku kako bi nas napali. Navodno smo samo milošću našega kralja tako dugo bili zaštićeni, kao da bi Galbatoriksa bilo briga kad bi nas i spalili do temelja. Hajde poslušaj šta pričaju. Imam previše posla da bih prepričavao njihove laži.«
     Debelo telo prvoga trgovca jedva je stalo u jedan stolac, koji je škripom prosvedovao pri i najmanjem pokretu njegova tela. Licemu je bilo bez i jedne dlake, zdepaste ruke glatke kao u malog deteta, a naprćene usne razdražljivo povijene dok je pijuckao vino iz vrča. Drugi je bio rumen u licu. Koža oko vilice bila mu je suva i debela, puna naslaga sala, kao kad se hladan maslac užeže. U usporedbi s vratom i podbratkom, ostatak mu je tela bio neprirodno tanak.
      Prvi je trgovac uzaludno pokušavao ugurati svoje pozamašne obline u stolac. Rekao je: »Ne, ne, ne razumete. Samo zahvaljujući kraljevim neprestanim naporima u vašu korist možete se sada s nama u miru prepirati. Kad bi on, uprkos svoj svojoj mudrosti, tu pomoć uskratio, jao vama!«
     Netko je poviknuo: »Tako je, a sad ćete nam sigurno reći kako jahači opet postoje i kako je svaki od vas ubio stotinu vilenjaka. Mislite li da smo mi deca i da ćemo poverovati u vaše priče? Umemo se mi za sebe brinuti.« Nato se svi glasno nasmiejaše.
      Kad je trgovac počeo na to odgovarati, mršavi ga je suputnik prekinuo odmahnuvši rukom. Na prstima mu je zasjalo kričavo prstenje. »Niste razumeli. Znamo mi da Carstvo ne može brinuti za svakoga od nas pojedinačno, što biste vi želeli, no može sprečiti da Urgali i druge nemani pregaze ovo...«, tražeći pravi izraz, rekao je: »mesto.«
      Trgovac je nastavio: »Vi se ljutite na Carstvo što se prema ljudima odnosi nepošteno i to je opravdano, no vlast ne može svakome udovoljiti. Neizbežno dolazi do razmirica i sukoba. No, većina se od nas nema na šta žaliti. Svaka zemlja ima neku malu skupinu nezadovoljnika koji nisu zadovoljni ravnotežom moći.«
      »Jest«, poviknu jedna žena, »ako su za tebe Vardeni mala skupina !«
    Debeli je čovek uzdahnuo. »Već smo vam objasnili da Vardeni nemaju nikakva interesa vama pomagati. To je samo licemerje koje podupiru izdajice u pokušaju da unesu nemir u Carstvo i da nas uvere kako se prava opasnost nalazi unutar naših granica, a ne izvan njih. Oni samo žele svrgnuti kralja i prisvojiti našu zemlju. Posvuda imaju špijune, jer se pripremaju na invaziju. Nikada neznate ko za njih radi.«
     Eragon se nije s time slagao, no reči su trgovaca tekle glatko i ljudi su kimali glavom. Zakoračio je napred i rekao: »Kako vi to znate?Ja mogu reći da su oblaci zeleni, ali to ne znači da je to istina. Dokažite nam da ne lažete.« Trgovci su zurili u njega, dok su seljani o čekali odgovor.
       Prvi je progovorio mršavi trgovac. Izbegavao je Eragonov pogled.»Zar vi decu ne učite poštovanju? Ili dopuštate da dečaci prkose muškarcima kad god žele?«
    Posmatrači su se meškoljili i zurili u Eragona. Zatim jedan čovek reče: »Odgovorite na pitanje.«
     »To je samo pitanje zdrava razuma«, rekao je debeli trgovac, s grašcima znoja ispod nosa. Njegov je odgovor ozlojedio seljane pa je rasprava završila.
      Eragon se vratio do pulta, s gorkim okusom u ustima. Nikada pre nije sreo nikoga ko je bio za Carstvo, a protiv neprijatelja Carstva. U Karvahalu je vladala duboko ukorenjena mržnja prema Carstvu, gotovo nasledna po prirodi. Carstvo im nije nikada pomagalo za vreme teških godina, kada su gotovo skapali od gladi, ali su njegovi skupljači poreza svejedno bili bezdušni. Osećao je da se s pravom suprotstavio trgovcima zbog kraljeve milosti, no u pogledu Vardena nije bio siguran.
      Vardeni su bili skupina pobunjenika koja je neprestano napadala Carstvo i pljačkala. Niko nije znao ko im je vođa ni ko ih je osnovao u godinama posle Galbatoriksova dolaska na vlast, pre više od stotinu godina. Pridobili su velik broj simpatizera, jer su uspešno izmicali Galbatoriksovim naporima da ih uništi. O njima se nije znalo ništa, osim da će te primiti ako si begunac i ako se moraš skrivati ili ako mrziš Carstvo. Jedini je problem bio kako ih pronaći.
      Morn se naslonio na pult i rekao: »Neverovatno, zar ne? Gori su od strvinara kad kruže nad umirućom životinjom. Biće problema ako dugo ostanu.«
      »Za nas ili za njih?«
      »Njih«, rekao je Morn, dok su ljutiti glasovi ispunjavali pivnicu.
        Eragon je otišao kad je izgledalo da će svađa prerasti u tučnjavu.Vrata su se iza njega muklo zalupila, glasovi su iščeznuli. Bilo je kasno popodne i sunce je brzo zalazilo. Kuće su na zemlju bacale duge sene. Dok je hodao niz ulicu, opazio je Rorana i Katarinu kako stoje u sporednoj uličici.
     Roran je rekao nešto što Eragon nije uspeo čuti. Katarina je spustila pogled prema rukama i tihim glasom odgovorila, podignula se na oljubila ga, a onda odjurila. Eragon se dovukao do Rorana i počeo ga zadirkivati: »Zabavljaš se?« Roran je nešto neodređeno promrmljao i krenuo.
      »Jesi li čuo vesti od trgovaca?«, upita Eragon, sledeći ga. Većina je seljana bila u kućama i razgovarala s trgovcima ili čekala da se smrači kako bi trubaduri počeli s predstavom. »Jesam«. Roran je izgledao rastreseno. »Šta misliš o Slounu?« »Jasno sam pokazao što mislim o njemu.«
    »Biće krvi među nama kad sazna za Katarinu i mene«, izjavio je Roran. Jedna je pahuljica sletela ne Eragonov nos pa je podignuo glavu. Nebo je postalo sivo. Nije mogao smisliti ništa prikladno što bi rekao Roranu. Roran je imao pravo. Potapšao je rođaka po ramenu i krenuli su sporednim putem.
       Večera je kod Horsta bila obilna. Gostionica je bila puna razgovora i smeha. Slatki likeri i teško pivo ispijani su u velikim količinama pa je atmosfera postajala sve bučnija. Kad su ispraznili tanjire, Horstovi su gosti napustili prostoriju i pošli prema polju gde su se utaborili trgovci. U zemlju oko velike čistine bili su zabijeni stubovi, sa svećama na vrhovima. U pozadini su plamteli kresovi i oslikavali zemlju treptavim senama. Seljani su se polako okupljali oko kruga i radoznalo čekali na hladnoći. Trubaduri su nahrupili iz svojih šatora, u odeći punoj resica, a za njima stariji i otmeniji zabavljači. Zabavljači su svirali i pripovedali, dok su njihovi mlađi kolege glumili prizore iz priča. Prve su predstave bile čista zabava: proste i pune šala, burleskne, sa smiješnim likovima. No kasnije, dok je plamen u rupama sveća pucketao i kad su se svi zgusnuli u krug, pojavio se stari pripovjedač Brom. Na grudi mu je valovito padala raščupana seda brada, a oko pognutih ramena bila mu je omotana duga crna pelerina i zaklanjala mu telo. Raskrilio je ruke, raširio prste poput pandža, te ovako pripovedao:
     »Vreme se ne može zaustaviti. Godine prolaze želeli mi to ili ne. No možemo se sećati. Ono što je prošlo, može živeti u pamćenju. Ovo što ćete čuti jest nesavršeno i iscepkano, no čuvajte to, jer bez vas neće postojati. Prenosim vam zaboravljenu predaju, dugo skrivanu u snenoj izmaglici prošlosti.«
      Prodornim je očima ispitivao njihova znatiželjna lica. Na kraju je pogled zaustavio na Eragonu.»Pre nego su se rodili očevi vaših jedova, i još ranije, prije rođenja njihovih otaca, osnovan jer red jahača zmajeva. Zadaća im je bila štititi i čuvati ljude, u čemu su  hiljadama  godina uspevali. U junaštvu i borbi niko im nije bio ravan, jer je svaki od njih bio snažan za desetoricu. Bili su besmrtni i samo su ih mač i otrov mogli usmrtiti. Svoju su snagu usmeravali samo za dobro i pod njihovim su vođstvom od kamena živca izgrađeni veliki gradovi i utvrde. Dok su oni održavali mir, zemlja je cvetala. Bilo je to zlatno doba. Vilenjaci su nam bili saveznici, a patuljci prijatelji. Bogatstva su se slevala u naše gradove i ljudi su napredovali. Ali, jao! To nije moglo trajati večno.«
      Brom je spustio pogled, bez reči. Glas mu je drhtao od beskrajne tuge.
      »Nikakav ih neprijatelj nije bio kadar uništiti, ali se nisu mogli očuvati od samih sebe. I, na vrhuncu njihove moći, rodi se dečak po imenu Galbatoriks, u pokrajini Inzibet, koja danas više ne postoji. U desetoj godini života kad su ga, kao što je bio običaj, testirali, utvrdiše da poseduje veliku moć i oberučke ga prihvatiše kao jednoga od svojih.
      Prošao je obuku i sve ih nadmašio umećem. Obdaren oštroumnošću i snažnim telom, ubrzo se uzdigao među jahače. Neki su njegovo naglo napredovanje smatrali opasnim i na to upozoravali, no jahači su postali oholi i nisu se obazirali na ta upozorenja. I jao, toga se dana zače tuga.
      I dogodi se da Galbatoriks, posle obuke, krene na vratolomno putovanje s dvojicom prijatelja. Leteli su daleko prema severu, dani noć, i prešli na ostatak urgalskoga područja, naivno verujući da će ih štititi njihova moć. Onde ih, u snu, na debelu ledu, zateče neprijateljska zaseda i pobi njegove prijatelje i sve njihove zmajeve. Galbatoriks se, iako teško ranjen, probio kroz obruč napadača. Nažalost, jedna je strela probola srce njegova zmaja. Zmaj mu je uginuo na rukama. Tu je posijano seme tuge.«
     Pripovedač je sklopio ruke i polagano gledao uokolo. Na licu sumu treperile sene. Nastavak priče odjekivao je kao jecajuće zvono.
     »Sam, ranjiv bez zmaja i izbezumljen tragičnim gubitkom, Galbatoriks je besciljno lutao tom pustom zemljom i zazivao smrt, ali smrt nije stizala. Bez straha je nasrtao na sve živo. Urgali i druga čudovišta bežali su od te opsednute spodobe. Tada Galbatoriks shvati da mu jahači mogu dati drugog zmaja. Ponesen tom mišlju, on pešice krenu na mukotrpan put, natrag u Hrbat. Trebalo mu je više meseci da bi prevalio put koji je nekada bez napora preletao na zmaju. Bio je sposoban loviti pomoću magije, no često je išao područjima na koja životinje nisu zalazile. Kad je napokon napustio planinu, bio je na rubu smrti od gladi. Jedan ga je seljak našao iscrpljena u blatu i pozvao jahače.
     Onako onesveštena, odneli su ga na posed i izcelili mu rane. Spavao je četiri dana. Kad se probudio, nije još pokazivao nikakve znakove poremećena uma. Kad su ga doveli pred veće sazvano da mu sudi, Galbatoriks je zatražio drugog zmaja. Taj očajnički zahtev otkrio je njegovo ludilo. Veće je to shvatilo. Galbatoriks je, beznadno, kroz ogledalo svojega ludila, stvorio iskrivljenu sliku kako su jahači krivi za smrt njegova zmaja. Svake je noći o tome razmišljao i kovao osvetnički plan.«
     Ljudi su ga tako pažljivo slušali da je Brom počeo šaptati.
    »Našao je jednog jahača koji se sažalio nad njim i poverovao njegovim lažnim uverenjima. Upornim lukavstvima, primenjujući mračne tajne koje je naučio od Sene, nahuškao je toga jahača protiv starešina. Zajedno su, na prevaru, domamili i ubili jednog starešinu. Nakon što su počinili to podmuklo delo, Galbatoriks se okrenuo protiv svoga saveznika i bez upozorenja ga zaklao. Jahači su ga našli okrvavljenih ruku. Iz usta mu se prolomio strašan vrisak dok je odletio u noć. Kako je u svojemu ludilu bio prepreden, nisu ga mogli pronaći.
     Godinama se skrivao po pustinjama poput progonjene zveri, budno motreći moguće progonitelje. Njegovo nedelo nije palo u zaborav, no s vremenom je potraga prestala. Onda je, nekom zlom sudbinom, sreo Morzana, mladoga jahača snažna tela, ali slaba uma. Galbatoriks ga je uverio da ostavi nezaključana vrata grada Ilirije, danas zvanog Uruben. Ušao je kroz ta vrata i ukrao zmajevo mladunče.
       Sa svojim se novim učenikom sakrio na začaranu mestu, kamo se jahači nisu usudili prići. Onde je Morzan naučio mračne sile, tajnu i zabranjenu magiju. Kad je obuka završila, a crni zmaj Sruikan potpuno narastao, Galbatoriks se otkrio svetu, zajedno s Morzanom.
      Borili su se protiv svakoga jahača na kojega su naišli. Sa svakim ubistvom, snaga im je rasla. Galbatoriksu se pridružilo još dvanaest jahača željnih moći i osvete prema svemu što su oni smatrali lošim. Njih dvanaestorica i Morzan postali su Trinaestorica zakletih. Ostali su ih jahači dočekali nespremni i podlegli su napadu. I vilenjaci su se snažno borili protiv Galbatoriksa, no on ih je svrgnuo i prisilio na beg u tajna skrovišta, odakle se više nikada nisu vratili.
      Galbatoriksu i Trinaestorici zakletih bio se kadar oduprieti samo vođa jahača Vrael. Vrlo star i mudar, nastojao je spasiti što je mogao i sprečiti da preostali zmajevi ne padnu u ruke neprijateljima. U poslednjoj bitci, pred ulazom u grad Doru Ariba, Vrael je porazio Galbatoriksa, ali je pri odlučnom udarcu oklevao. Galbatoriks je iskoristio tu priliku i zadao mu snažan udarac mačem sa strane.Vrael je, teško ranjen, pobegao u planinu Utgard, nadajući se da će se onde oporaviti i osnažiti. No, to se nije dogodilo. Galbatoriks ga je našao. Dok su se borili, Galbatoriks ga je udario među noge. Tim je podmuklim udarcem svladao Vraela i mačem oštrim kao munja odrubio mu glavu.
      Posle toga, moć mu je navirala kroz vene pa se Galbatoriks proglasio kraljem Alagezije.
      I od toga je dana on naš vladar.«
      Čim je završio priču, nestao je s trubadurima. Eragonu se učinilo kako je na Bromovu obrazu zasjala suza. Odlazeći, ljudi su tiho zamorili. Gero je Eragonu i Roranu rekao: »Smatrajte se sretnima. Ovu sam priču čuo samo dva put u životu. Kad bi Carstvo znalo da ju je Brom ispričao, ne bi doživeo sledeći mesec.«


4. DAR SUDBINE

Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X

                                                Gotfrid Helnvajn: Između nevinosti i zla

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta



        Vreme iz kojeg je proisteklo ime vaše organizacije, Savez progonjenih, našoj je deci, bez obzira da li im je deset ili dvadeset godina, strano i nestvarno poput bajke, poput mračne bajke. Zbilja, da li je to istina da je čovek stavljao život na
kocku ako bi progonjenom u sklonište doneo komad hleba, ako bi kao poljski ratni zarobljenik u haustoru poljubio nemačku devojku, ili ako bi kao Nemac među Nemcima, sve samim dobrim susedima s kojima se zna već godinama, izrekao politički sud koji nije istovetan sa naslovima novina? Istina je: bezazleni sused, koji je izjutra pospan izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke, bio je potencijalni ubica. To zvuči kao bajka, krvava bajka o teroru, koja polako tone do slojeva u kojima se stapa sa ostalim bajkama, poput one o Caru Barbarosi čija je brada izrasla kroz sto i koji, još uvek,tamo pod planinom Kifhojzer (Kyffhäuser)*, čeka da kucne njegov čas. Ako pričate deci o vremenu terora, ona onda veruju da su postojale žrtve. Ali tek kada bismo im mogli pokazati krivce, ta bi bajka mogla postati istiniti događaj, poput sudara, tu, na uglu ulice. Možda podlegnemo iskušenju da postanemo konkretni, da imenujemo nekoga ko je izjutra, pospan, izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke. Gospodin X, danas dvadeset godina stariji, inače isto tako bezazlen kao nekada, bavi se potpuno nesumnjivim poslovima: prodaje cigarete, opunomoćenik je nekog zavoda za kreditiranje gde piše službene opomene, ide u crkvu, štedi za duže putovanje tokom godišnjeg odmora, a nedeljom pokušava rešiti veoma delikatan problem sa svojom ženom - da li će popodnevni kolač biti sa šlagom ili bez njega.


                       On - ubica? To zvuči tako dramatično, nasilno, kriminalno.
Ali Gospodin X je tako tih, tako skroman; čak i kada se požali da mu smeta poneka igra sa loptom, to čini sa izvesnom suzdržanošću koja dokazuje da je uživao dobar odgoj. A baš bi on trebalo da bude taj koji je dojavio uzgrednu političku opasku? Deca počinju da sumnjaju, ali optužba je izrečena, ide svojim putem, dopire čak i do Gospodina X, koji smatra da mu je ukaljana čast i zahteva da se opravdamo.

             Suočimo li se onda sa Gospodinom X, spopadne nas duboka nelagoda, gađenje i stid zbog ljudske prirode, a nismo li mu, u trenutku kada smo ga prozvali, postali pomalo slični? Gospodin X je brzo uočio našu neprijatnost i već ima pripremljene argumente: nije li on ruskom zarobljeniku, koji je lopatom uklanjao sneg sa ulice, krišom u ruku tutnuo cigaretu? Verovatno bi se ispostavilo da je taj argument odbrane čak i tačan i moramo, sa žaljenjem, ustanoviti da naša deca u glavnom junaku ove bajke više ne vide takav dokaz kakav im predočava čovek koji je pijan za upravljačem, tu, iza ugla, izazvao sudar. Pitanje – možeš li nam pokazati krivca kako bismo mogli poverovati da bajka nije bajka i da se sve zbilo tu, među nama – ostaje bez odgovora. Zli vuk je stvarniji i uverljiviji od Gospodina X, koji je upravo uvređeno za sobom zalupio kućna vrata. Postoje jednoznačni krivci, koji bivaju privedeni, koji čak i priznaju, te bivaju osuđeni pred normalnim sudom, ali njihov broj je premali da bi čudovišnom broju žrtava to moglo izgledati uverljivo. Čitav narod mrtvih, svih nacionalnosti, konfesija, partijskih pripadnosti, a iz svih nacija, konfesija i partija izdvojeni – Jevreji. Ne usuđujem se da iskažem neku konkretnu brojku, bojim se da bi se iza nula tog ogromnog broja mogle izgubiti individue, ljudi koji su nam bili susedi i školski drugovi. Čini se da je nemoguće verodostojno predstaviti teror takvih razmera, objasniti potomcima njegovu prirodu, omogućiti im da osete tu klimu.

                 To biva nemoguće uprkos krivcima koji priznaju i koji su osuđeni; pošto su pred sudom osuđeni, krivci postaju kriminalci, a time nam se izmigoljio problem svakodnevnog terora koji je primenjivao Gospodin X. Gospodin X ostaje neuhvatljiv ni za ruke ni za glavu, a živi tu među nama, taj naš savremenik, te bi nam se učinilo odveć poetičnim da poznajemo Kaina. Znamo da postoji, čak bismo za njega mogli pronaći zgodnu definiciju, ali ga ne možemo uhvatiti; u trenutku kada pokušavamo, on više ne postoji i mi zagrabimo šakama samo stid i gađenje. Političkim objašnjenjima i tačnim opisima istorijske pozadine terorističke države, teror ne može biti do kraja objašnjen; za sve to postoje približno slični opisi u povesti: strahovlade i otpor njima. Naravno, postojao je Gospodin X i pod pređašnjim strahovladama, ali ono što ga čini znakom modernog terora nije njegov kvalitet, već kvantitet. Sve da udeo X-a nije ni manji ni veći, sve i da je podložan svojevrsnim oscilacijama – verovatno je ipak konstantan. Razlika je samo u tome da li je od dva miliona stanovnika jedne države njih milion i devetsto hiljada X ili je od 150 miliona njih 140 miliona. Ako su žrtve terora tako brižljivo odabirane, kao što se to desilo, i ako je njihov broj tako stravičan, onda je udeo X-a među preživelima avetinjski visok; oni više nisu samo instrumenti politike, već počinju da se njome bave, oni prodiru na pozicije na koje nikada ranije nisu polagali pravo. Njihova hrabrost, hrabrost kvantiteta, raste. Mržnja koju širi politički deklarisan teroristički režim daje neprijatelju režima veličinu; on se oseća prepoznatim, a to nešto znači. Pretpostavka neprijateljstva je prepoznavanje i to totalno: na osnovu načina kako neko pali cigaretu prepoznaje se protivnik režima, po jednom pogledu, po majušnom trzaju usne.

           Prodrevši u politiku, Gospodin X se popeo do najviših položaja. Nema neprijatelja koje bi prepoznavao po tako suptilnim detaljima; on reaguje samo na grube pretnje vlastitom oportunizmu, a instinkt očuvanja i zaštite sopstvenog interesa poneo je prema vrhu iz mediokritetskog podzemlja. Čim su ugroženi njegovi interesi, koji su isključivo materijalne i taktičke prirode, i on postaje grub, neotesaniji nego što je to čak i među lupežima dozvoljeno; neprijatelje, čije neprijateljstvo ima duhovne uzroke, on ne može prepoznati, to je za njega nepoznato, pa njegovo pitanje: „Šta ovi zapravo hoće?“, nije lišeno izvesnog dirljivog momenta: on zaista ne zna šta to oni hoće? Umetnost, filozofija, religija, politika iz duhovne strasti – sve mu je to strano, mada i on ima neku veroispovest, kod kuće mu vise neke slike na zidu, ima i knjige, završene studije i postao je političar. On je neuhvatljiv, a donosi, manje-više, važne odluke, nosi odgovornost, kreira politiku. Preterujem, svakako, dame i gospodo, ali zar nije negativna selekcija terorističkih režima do te mere avetinjska da možemo sebi na nekoliko minuta dozvoliti ovo preterivanje koje se tiče preživelih? Zar ne zvuči, takođe, kao preterivanje kada kažem da komad hleba odnesen u sklonište progonjenog ili jedan poljubac u haustoru može odneti jedan ljudski život? Dame i gospodo, vi znate, iz vremena kada ste sami bili proganjani, da ljudski život može zavisiti od jednog telefonskog razgovora, od krišom doturene novčanice i da je akt otpora bio dozvoliti progonjenom da telefonira, odmah mu dati novčanicu. To „odmah“ je pretpostavljalo munjevito prepoznavanje situacije, maštu, poverenje, instinkt, usuđujem se reći – izvesnu genijalnost, kojoj su preduslovi bili prepoznavanje, mašta, instinkt i poverenje – to je osobu, koju su oslovili, činilo suverenom. Neko, kao Gospodin X, kojeg sam, uz preterivanje opisao, neko čije reakcije počivaju na taktici i oportunizmu, nije suveren, pa, ako se bojim da je, nakon bezbrojnih užasa koji su nas snašli sada, počela i vladavina Gospodina X, onda se ne bojim njegovih ideja, on ih i nema, već se bojim da je neotporan na manipulaciju. Jasno prepoznatljiv politički protivnik, koji napada, tako postaje skoro prijatelj, ako unaokolo vlada neuhvatljivost. Sveprisutnost Gospodina X dovodi do paralize ukupnog života; on je tako ljubazan i njegov se zdrav razum uviđavno nasmeši na svako preterivanje, ali on se može prepoznati samo u preterivanju.
         On je novi protivnik svih onih koje su proganjali ili koji su se osećali proganjanim; stari protivnici, ma kakva imena i odeću imali, jesu bezazleni zato što se izjašnjavaju, opasni su tek kada Gospodin X iz oportunizma odluči da sklopi savez sa njima, ili barem da im se ne zameri.
       Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira na to da li se radi o devojačkoj
odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni princip mogli biti najbliži, to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja po njemu spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru, već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost, koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši jasno prepoznatljivi protivnici izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

Izvor:
- Freiheit und Recht. Zentralorgan der Widerstandskämpfer / 6.Jg. (1960) / Nr. 4 (März), S. 14-15. Festvortrag zur BVN Zehnjahresfeier




__________________________________

* Kifhojzer (Kyffhäuser) je planinski vrh u Nemačkoj poznat po spomeniku Fridrihu Barbarosi (Friedrich Barbarossa). Po legendi, „Crvenobradi“ car nije mrtav, već sedi tamo u jednoj pećini i spava, a brada mu je, za dugog sna, prorasla kroz plohu kamenog stola.

Leila Slimani, Uspavanka ( 7 deo- kraj )

Louise izvodi decu u šetnje. Provode duga poslepodneva u parku, krošnje stabala su potkresane, a zazelenjela trava služi za izležavanje studentima iz kvarta. Deca na ljuljačkama su sretna što se opet vide, čak i ako u većini slučajeva jedni drugima ne znaju imena. Njima je jedino važno ko ima kakav novi kostim za prerušavanje, najnoviju igračku ili mala kolica u kojima devojčice voze umotane bebe.
           Louise u parku ima samo jednu prijateljicu. Ne razgovara ni s kim osim s Wafom. Ostalima se samo uljudno osmehne, diskretno mahne rukom. Kad je počela dolaziti u park, dadilje su bile na distanci. Louise se držala kao da je engleska guvernanta, družbenica, školska nadstojnica. Kolegice su joj zamerale zbog umišljenosti i smešnih damskih manira. Znala im je držati pridike, jer nije imala toliko pristojnosti da se pravi kako ne primećuje kad bi koja dadilja s mobilnim na uvu zaboravila primiti dete za ruku dok prelaze ulicu. Čak se događalo da pred svima izgrdi mališane na koje niko nije pazio, a koji bi krali tuđe igračke ili pali s ograde.
     Meseci su prolazili i na tim klupama, za dugih sati, dadilje su se zbližile, gotovo slučajno, kao da su kolegice u kancelariji pod otvorenim nebom. Viđaju se svakoga dana posle škole, susretnu se u supermarketima, kod pedijatra ili na vrtuljku na trgu. Louise je nekima zapamtila imena ili iz koje su zemlje došle. Zna u kojim zgradama rade, zanimanja njihovih poslodavaca. Dok sedi pod tek napola rascvetanim grmom ruže, sluša kako te žene vode beskonačne telefonske razgovore grickajući čokoladne kekse.
       Oko tobogana i peščanika čuju se tonovi afričkih jezika baule i djula, arapskog i hindija, nežne reči izgovorene na filipinskom ili na ruskom. Jezici s kraja sveta mešaju se s brbljanjem dece koja ponešto zapamte pa njihovi ushićeni roditelji traže da to ponavljaju. „Ma kad ti kažem, govori arapski, slušaj.“ A onda s godinama deca zaboravljaju, i isto kao što bledi uspomena na dadiljino lice i glas, niko se u kući više ne seća kako se na lingala jeziku kaže „mama“ ili kako su se zvala egzotična jela koja je pripremala draga dadilja. “Onaj mesni ragu, kako li se ono zvao?“
      Oko dece, koja su sva nalik jedno drugome, a i često nose istu odeću kupljenu u istim trgovinama, pa su im majke na etikete napisale imena da je ne pomešaju, mota se jato žena. Ima ih mladih pokrivenih crnim maramama, koje moraju biti još tačnije, još nežnije, još urednije od drugih. Ima ih i koje svake nedelje menjaju perike. I Filipinki koje na engleskom preklinju decu da ne skaču po lokvama. Neke su iskusne, one već godinama poznaju ovu četvrt, na „ti“ su sa školskom direktoricom a na ulici susreću adolescente koje su nekada odgajale i uveravaju same sebe da su ih oni prepoznali, ali ih nisu pozdravili jer su previše sramežljivi. Neke dadilje su nove, rade nekoliko meseci pa nestanu bez pozdrava, a za njima ostaju glasine i sumnje.
              O Louise dadilje malo znaju. Čak je i Wafa, za koju bi se reklo da je poznaje, suzdržana kad krene priča o njenoj prijateljici. Pokušale su je ispitivati. Zanimljiva im je dadilja belkinja. Koliko su je puta roditelji naveli kao primer, hvalili je kao vrsnu kuvaricu i zato što je uvek na raspolaganju, podsećajući da Myriam u nju ima potpuno poverenje? Pitaju se ko je ta žena, tako krhka i tako savršena. Kod koga je pre radila? U kom delu Pariza? Je li udata? Ima li decu kojoj se vraća naveče, nakon posla? Jesu li poslodavci s njom korektni?
           Louise ne odgovara ili jedva nešto kaže, a dadilje razumieu njenu čutnju. Sve one imaju tajne koje nikome ne mogu poveriti. Skrivaju grozna sećanja na nemo pokoravanje, na poniženja, na laži. Pamte jedva čujne glasove na drugom kraju žice, prekinute razgovore, sećaju se ljudi koji su umrli a da ih pre smrti nisu stigle videti, novca koji od njih svakoga dana traže za bolesno dete koje ih ne bi ni prepoznalo i koje je zaboravilo majčin glas. Zna Louise da su neke od njih ukrale nekoliko sitnica, skoro pa ništa, to dođe kao nekakav porez na tuđu sreću. Neke taje svoja prava imena. Zato im nikad ne bi palo na pamet da Louise zamere njenu suzdržanost. Samo su na oprezu, i to je sve.
       U parku niko ne priča puno o sebi ili ako priča, onda to čini kroz aluzije. Jer nikome nije do suza, svojih ili tuđih. A gazde im pružaju i više nego dovoljno zanimljivih tema za razgovor. Smeju se njihovim manijama, navikama, načinu života. Wafini gazde su škrti, Albini strahovito nepoverljivi. Majka malog Julesa
ima problema s alkoholom. Većinom tih roditelja, žale se dadilje, manipulišu njihova deca, koju retko vide pa im neprestano popuštaju. Rosalia, izrazito tamnoputa Filipinka, pali jednu cigaretu za drugom. „Gazdarica me prošli puta na ulici videla da pušim. Znam da me kontroliše.“
        Dok deca jurcaju šljunčanim stazama, dok kopaju po peščaniku koji su opštinske vlasti nedavno deratizirale, ženama je park istovremeno zavod za zapošljavanje i sindikat, centar za reklamacije i mali oglasnik. Ovde se prenose vesti o poslovnim ponudama, prepričavaju se sporovi između poslodavaca i zaposlenika. Žene se dolaze požaliti Lydiji, samoproglašenoj predsednici, krupnoj pedesetogodišnjakinji s Obale Belokosti, koja nosi kapute od veštačkog krzna i olovkom iscrtava tanke crvene obrve.
          U 18 sati, grupe mlađarije preuzimaju park. Svi ih poznaju. Stižu iz Ulice Dunkerque, iz kvarta oko kolodvora Gard du Nord, zna se da oni oko dečijeg parkića ostavljaju razbijene lule za crack, da pišaju u žardinjere, da samo gledaju kako da se s nekim potuku. Čim ih opaze, dadilje žurno skupljaju porazbacane kaputiće i bagere prekrivene peskom, vešaju svoje torbice o ručke kolica i odlaze.
        Povorka prolazi kroz vrata parka i tu se žene razilaze, jedne se penju prema Montmartreu ili Notre-Dame-de-Lorette, a druge, poput Louise i Lydije, idu prema velikim bulevarima. Hodaju jedna uz drugu. Louise drži Milu i Adama za ruku. Kad je pločnik na mestima preuzak, Louise propušta Lydie, koja sagnuta gura kolica s usnulom bebom, da prođe prva.
       „Jedna mlada trudnica je juče navratila. Uskoro će dobiti blizance“, priča joj Lydie.
         Svi znaju da neke majke, one najmudrije i najsavesnije, u park dolaze izabrati dadilju onako kako se nekada išlo u luku ili u kakvu uličicu u potragu za sluškinjom ili radnikom. Majke švrljaju između klupa, posmatraju dadilje, proučavaju lica dece koja im pritrče i stisnu im se između nogu, a one im žustrom kretnjom brišu nosove ili ih teše kad padnu. Ponekad im nove majke postave neko pitanje. Da doznaju više.
      „Stanuje u ulici Martyrs i rodiće krajem ovog meseca. Trebaće joj neko, pa sam se setila tebe“, zaključila je Lydie.
            Louise podiže prema njoj oči kao u lutke. Lydijin glas čuje izdaleka, odzvanja joj u glavi. Ali ne razabire reči, iz te magme ne pomalja se smisao. Saginje se, podiže Adama u naručje i hvata Milu ispod pazuha. Lydia govori glasnije, ponavlja nešto, misli da je Louise možda nije čula, da ne sluša, sva zaokupljena decom.
        „Onda, šta kažeš? Da joj dam tvoj broj?“
         Louise ne odgovara. Sa zaletom kreće napred, gluva i gruba. Preseče put Lydiji i u trku naglom kretnjom prevrće kolica s detetom koje se trgne iz sna i stane urlati.
      „Pa šta je tebi, ej?“ viče dadilja, a sve što je kupila istreslo se u kanal. Louise je već odmakla. Ljudi su se okupili oko crne dadilje. Skupljaju joj mandarine koje su se otkotrljale, bacaju smočen kruh u kantu za smeće. Zabrinuti su za bebu, ali njoj srećom nije ništa.
          Lydie će više puta prepričati ovaj događaj i svaki put će se zakleti: „Ne, nije to bilo slučajno. Prevrnula je kolica. I to namerno.“

............

       Opsednuta je idejom o detetu, samo o tome misli. Ta beba, koju će voleti do ludila, rešenje je svih njenih problema. Kad jednom bude na putu, umuknuće one babetine iz parka, smiriće se njezin grozni stanodavac. Louiseino mesto u kraljevstvu bit će sigurno. Uverena je da Paul i Myriam nemaju dovoljno vremena za sebe. Da su Mila i Adam prepreka dolasku deteta. Oni su krivi što im se roditelji ne stignu družiti. Iscrpljuju ih dečiji hirovi, Adam ima lak san pa ih prekida usred nežnosti. Da se neprestano ne motaju oko njih, cendrajući, tražeći da ih se mazi, Paul i Myriam mogli bi se primiti posla i napravili bi dete za Louise. A ona žudi za njim strašću fanatika, opsesivnom zaslepljenošću. Želi ga kao što je malo kad nešto želela, do boli, toliko da je u stanju zadušiti, spaliti, uništiti sve što joj se ispreči na putu do ostvarenja želje.
            Jedne večeri Louise nestrpljivo iščekuje Myriamin povratak. Kad otvori vrata, Louise je, sjajnih očiju, odmah zaskoči. Drži Milu za ruku. Sva je napeta i usredotočena na ono što želi reći, izgleda kao da se silno suzdržava da ne počne skakutati ili da ne podcikne. Celi je dan razmišljala o ovom trenutku. Plan joj se čini savršen i sad još samo da Myriam pristane, da se da nagovoriti, i onda može pasti Paulu u zagrljaj.
      „Htela bih odvesti decu na večeru u restoran. Pa da vi i muž možete u miru večerati.“
             Myriam odlaže torbu u naslonjač. Louise je prati pogledom, primiče se, prišla joj je sasvim blizu. Myriam oseća njen dah. Ne može pravo misliti. Louise je poput deteta čije oči govore: „Onda?“, a čitavo mu se telo trese od nestrpljenja i ushita.
          „O, pa ne znam. Nismo planirali. Možda drugi put.“ Myriam skida jaknu i kreće prema sobi. Ali Mila je zadržava. Dete stupa na scenu, savršena dadiljina suučesnica. Moli umiljatim glasićem: Molim te, mama. Mi hoćemo ići s Louise u restoran.“
       Myriam na kraju popušta. Insistira da plati večeru i već kopa po torbi, ali Louise je zaustavlja. „Molim vas. Večeras ih ja častim.“
U džepu na bedru Louise drži novčanicu koju tu i tamo pomiluje vršcima prstiju. Do restorana idu pešice. Pre je primetila mali bistro u kojem se okupljaju studenti i uživaju u pivu za tri eura. No večeras je bistro skoro prazan. Vlasnik, Kinez, sedi iza šanka pod neonskim svetlom. Na sebi ima crvenu košulju kričavog uzorka i razgovara s nekom ženom koja sedi uz pivo, s čarapama zarolanim do debelih gležnjeva. Na terasi dva muškarca puše.
           Louise ugura Milu u restoran. Unutra se oseća miris cigareta, nekakvog ragua i znoja od čega devojčici dođe da povrati. Mila je jako razočarana. Seda i posmatra praznu salu, prljave police na kojima stoje bočice kečapa i senfa. Nije to tako zamišljala. Mislila je da će videti zgodne gospođe, da će biti bučno, da će biti muzike i zaljubljenih parova. Umesto toga, skljokala se za mastan stol i zabuljila u televizijski ekran iznad šanka.
        Louise s Adamom na kolenima kaže da ona neće jesti. „Naručiću za vas, može?“ Ne daje Mili vremena za odgovor i naručuje hrenovke i pomfrit. „Oni će to podeliti“, objašnjava. Kinez jedva promrmlja odgovor i uzima joj jelovnik iz ruke.
              Louise je naručila čašu vina pa ga pijucka. Milu umiljato pokušava potaknuti na razgovor. Na sto stavlja papir i bojice koje je ponela. Ali Mili se ne crta. Niti gladna baš nije i jedva da je okusila jelo. U kolicima Adam stisnutim ručicama trlja oči.
            Louise gleda kroz staklo, na ulicu, na sat, ulicu, šank na koji se naslanja gazda. Grize nokte, nasmeši se, onda joj se pogled zamuti, odluta. Htela bi nečim zabaviti ruke, usredotočiti se na samo jednu misao, ali ona se raspršila, a Louiseina duša sputana je kamenjem. Više puta prelazi rukom preko stola kao da pobire nevidljive mrve ili kao da želi zagladiti hladnu površinu. Zapljuskuju je zbrkane, nepovezane slike, prizori promiču sve brže i brže i spajaju uspomene i kajanja, lica ljudi s nikad ostvarenim sanjarijama. Miris plastike u bolničkom dvorištu kamo su je izvodili na šetnje. Stéphaniein smeh, u isti mah praskav i prigušen, kao u hijene. Zaboravljena lica dece, mekoća njihove kose milovane vrhovima prstiju, kredast okus osušene savijače od jabuka koju je pronašla na dnu torbe i pojela.
       Čuje glas Bertranda Alizarda, lažljivi glas, s kojim se mešaju drugi glasovi, svih onih koji su joj naređivali, delili savete, izdavali naloge, čak i blagi glas one direktorice koja se, još se toga seća, zvala Isabelle.
      Smeši se Mili, htela bi je utešiti. Dobro zna da se devojčici plače. Poznat joj je taj osećaj, pritisak u prsima, kad ti je nelagodno tu gde si se zatekao. Zna i da se Mila suzdržava, već se naučila kontrolisati i pristojno ponašati, zna biti obzirna kako se od nekoga njene dobi ne bi očekivalo. Louise naručuje još jednu čašu vina i dok pije posmatra Milu, koja se zagledala u televizor, i u detinjem licu vrlo jasno razabire majčine crte. U nevinim kretnjama devojčice naslućuje se ženska nervoza, osornost gazdarice.
         Kinez odnosi čaše i napola pun tanjir. Na stolu ostavlja račun nažvrljan na listu s kvadratićima. Louise se ne miče. Čeka da prođe vreme, da veče odmakne, misli na Paula i Myriam, koji uživaju u miru, u praznom stanu, u večeri koju im je ostavila na stolu. Sigurno su jeli stojeći u kuhinji, kao pre nego što su se deca rodila. Paul ženi toči vino, ispija svoju čašu. Ruka mu klizi niz Myriaminu kožu pa se smeju, njih dvoje su takvi, ljudi koji se smeju u ljubavi, u žudnji, u bestidnosti.
         Louise konačno ustaje. Izlaze iz restorana. Mili je lakše. Kapci su joj teški, htela bi sad ravno u krevet. Adam je zaspao u kolicima. Louise mu popravlja pokrivač. Čim padne mrak, zima, koja se preko dana pritajila, uvlači se pod odeću.
       Louise drži devojčicu za ruku i one dugo hodaju pariškim ulicama s kojih su sva deca iščezla. Idu duž velikih bulevara, prolaze ispred pozorišta i krcatih kafana. Zalaze u sve mračnije i uže ulice, izbiju koji put na mali trg na kojem mladi naslonjeni na kante za smeće puše džointe.
        Mila te ulice ne prepoznaje. Žuta svetlost obasjava pločnike. Čini joj se da su te kuće i ti restorani vrlo daleko od njenog doma, pa diže prema Louise zabrinut pogled. Čeka kakvu reč utehe. Možda neko iznenađenje? No Louise samo hoda i hoda, tišinu prekida tek da promrmlja: „Ajde, je l’ ideš?“ Mala izvrće noge na kaldrmi, u trbuhu je steže od straha, uverena je da bi kukanje samo još sve pogoršalo. Sluti da inat nimalo ne bi pomogao. U Ulici Montmartre Mila promatra devojke u visokim petama koje puše ispred barova, malo previše galame pa ih gazda grdi: „Začepite više, ima ljudi koji tu žive!“ Mala se skroz pogubila, ne zna više je li uopšte u istom gradu, može li odavde videti svoju kuću, znaju li roditelji gde je.
       Louise se naglo zaustavlja usred vrlo žive ulice. Zamisli se, pogurne kolica uza zid i upita Milu:
     „Od čega hoćeš sladoled?“
      Čovek za pultom čeka s umornim izrazom da dete odluči. Mila je preniska da bi videla posude sa sladoledom, podiže se na prste pa odgovara pomalo nervozno:
        „Od jagode.“
Jednom rukom držeći Louiseinu, a drugom stežući kornet, Mila se vraća istim putem kroz noć, ližući sladoled od kojeg je strašno boli glava. Čvrsto zatvara oči, da bol prođe, pokušava se koncentrisati na ukus zdrobljenih jagoda i na sitne komadiće voća koji joj ostaju među zubima. Sladoled joj pada na prazan želudac kao u teškim pahuljama.
        Ušle su u autobus. Mila pita sme li poništiti kartu, onako kao svaki put kad se zajedno voze autobusom. Ali Louise je ušutkuje. „Ne brini se, noću nam ne treba karta.“
            Kad Louise otvori vrata stana, zatiče Paula ispruženog na kauču. Sklopljenih očiju sluša ploču. Mila pojuri njemu. Skače mu u zagrljaj i zagnjuri ledeno lice u očev vrat. Paul se pretvara kao da je grdi jer je do kasna ostala vani, jer je provela veče zabavljajući se u restoranu kao velika devojka. Myriam se, kaže im, okupala i rano legla. „Premorena je od posla. Nisam je čak ni video.“
Louise naglo oseti silnu potištenost. Sve je bilo uzalud. Hladno joj je, bole je noge, potrošila je svoj zadnji novac, a Myriam nije čak ni dočekala muža pre nego što je otišla u krevet.
........

      Uz decu se osećamo sami. Njih ne zanima od čega se sastoji naš svet. Slute da je surov, mračan, ali ne žele znati ništa o tome. Louise im priča, a oni okreću glavu. Drži ih za ruke, saginje se do njihove visine, ali oni već gledaju drugde, nešto su ugledali. Našli su neku novu igru i odmah imaju opravdanje da je više ne slušaju. Oni se ne pretvaraju da sažalijevaju nesretnike.
       Louise seda do Mile. Čučeći na stolcu, devojčica crta. U stanju je gotovo čitav sat ostati koncentrisana nad svojim listovima i flomasterima. Pažljivo boji, pazi i na najsitnije detalje. Louise voli sediti uz nju, posmatrati kako se boje sve više šire listom. U tišini pribiva rascvetavanju divovskih cvetova u vrtu naranđaste kuće oko koje likovi dugih ruku i izduženih tela spavaju na travi. Mila prostor ne ostavlja praznim. Nebo treperi gusto ispunjeno oblacima, letećim automobilima, balonima.
      „A ko je ovo?“ pita Louise.
         „To?“ Mila prstom dodiruje golem, nasmiejan lik ispružen preko više od pola lista.
        „To je Mila.“
Louise uz decu više ne pronalazi utehe. Priče koje im pripoveda nekako su zapele i Mila joj to sama kaže. Mitska stvorenja nisu više onako životna i veličanstvena. Likovi su zaboravili cilj i smisao svoje borbe, pa u pričama više nema ničega osim dugih lutanja, isprekidanih i zbrkanih, osiromašenih princeza, bolesnih zmajeva, samoživih solilokvija koje deca uopšte ne razumeju pa su nestrpljiva. „Pričaj nam nešto drugo“, moli je Mila, ali Louise ne zna što bi pričala, zaglavila je u rečima kao u živom pesku.
        Louise se ređe smeje, ne ponesu je kao pre Čoveče, ne ljuti se i tučnjave jastucima. Ali ona obožava to dvoje dece i satima ih posmatra. Dođe joj da zaplače zbog pogleda koji joj tu i tamo dobace tražeći njeno odobravanje ili pomoć. Posebno voli kako se Adam okrene tako da ona može videti što radi, kako se veseli, da joj pokaže kako je u svakoj njegovoj kretnji i njoj nešto namenjeno, samo i jedino njoj. Htela bi se opiti njihovom nevinošću i zanosom. Htela bi njihovim očima gledati nešto prvi put, kada dokuče kako nešto funkcioniše, kad očekuju da će se sve moći ponavljati do u večnost i nikad im ne padne na pamet da će se jednom i od toga umoriti.
        Louise po celi dan ima uključen televizor. Gleda apokaliptične reportaže, blesave emisije, kvizove čija pravila ne razume sasvim. Nakon terorističkog napada Louise joj jezabranila da decu ostavlja pred televizorom. Louise uopšte nije briga. Mila zna da ne sme roditeljima ispričati šta je gledala. Ne sme reći „potera“, „terorista“, „ubijeni“. Dete nezasitno i u tišini gleda vesti koje se smenjuju. A kad joj je dosta, okreće se bratu. Igraju se pa se posvađaju. Mila ga gurne o zid, a mali urla i nasrće na nju.
          Louise se ne osvrće. Sedi pogleda prikovanog o ekran, posve nepomična. Odbija ići u park. Ne želi sresti ostale ženske ili nabasati na staru susedu pred kojom se neki dan ponizila nudeći joj se za razne poslove. Deca su nemirna, vrte se po stanu, moljakaju, hteli bi napolje, poigrati se s prijateljima, pojesti vafl s čokoladom na kraju ulice.
         Iritira je dečija dreka, i sama bi najradije vrištala. Puca joj glava od njihovog dosadnog pijukanja, kreštavih glasova, zapitkivanja „zašto?“, njihovih sebičnih želja. „Kada će biti sutra?“ pita Mila stoti put. Louise ne može otpevati pesmicu a da je ne traže da je otpeva još jednom, zahtevaju da neprestano sve ponavlja, priče, igre, grimase, a Louise ne može više. Nema više razumevanja za suze, hirove, histerične napade veselja. Ponekad joj dođe da Adama zgrabi za vrat i trese dok se ne onesvesti. Snažno odmahuje glavom da se reši tih misli. I oterala ih je, ali neka tamna lepljiva plima celu ju je obavila.
        „Netko treba umreti. Netko treba umreti da budemo sretni.“
            Dok hoda, Louise se glavom vrte morbidne rečenice. Nije ih se ona dosetila i nije sigurna da im razume smisao, one su u njoj. Srce joj je otvrdnulo. Godine su ga prekrile debelom ledenom korom i jedva da ga čuje kako kuca. Više je ništa ne uspeva dirnuti. Priznaje da više ne zna voleti. Iscrpila je iz srca svu nežnost, ruke joj nemaju više koga dodirivati.
     „Biću zbog toga kažnjena“, zatekne se kako misli. „Biću kažnjena jer nisam znala voleti.“
..........

       Postoje fotografije snimljene tog poslepodneva. Niko ih nije razvio, ali one postoje, negde, u nekom aparatu. Na njima su uglavnom deca. Adam leži u travi, napola go. Velike plave oči gledaju negde u stranu, odsutno, gotovo setno, u neskladu s njegovom dečijom dobi. Na jednoj od tih slika Mila trči sredinom široke aleje s drvoredom. U eloj je haljini s nacrtanim leptirima. Bosonoga. Na drugoj fotografiji Paul nosi Adama na ramenima, a Milu u naručju. Myriam je stajala iza objektiva, ona ih je tako uhvatila. Lice njenog muža ne vidi se jasno, osmeh mu skriva dečkićevo stopalo. I Myriam se smeje, nije joj ni na kraj pameti da im kaže da ostanu mirni. Da se na časak prestanu vrpoljiti. „Samo da vas slikam, molim vas.“
             A njoj je stalo do tih fotografija, snima ih na stotine i gleda ih kad se oseća potišteno. U metrou, između dva sastanka, ponekad čak i za vreme večere, lista slike svoje dece. Misli i da u njenu majčinsku dužnost spada da zadrži te trenutke, da sačuva dokaze o prohujaloj sreći. Moći će ih jednoga dana pokazivati Mili i Adamu. Prepričavaće im uspomene, a slika će prizvati stare osećaje, pojedinosti, atmosferu. Uvek su joj govorili da su deca tek prolazna sreća, neuhvatljiva vizija, nemir. Stalna mena. Okrugla lišća neprimetno poprimaju ozbiljan izraz. I zato svaki put kad ima priliku posmatra decu kroz ekran svog iPhonea, ona su za nju najlepši pejsaž na setu.
         Paulov prijatelj Thomas pozvao ih je da provedu dan u njegovoj kući na selu. On onamo odlazi da bi u samoći skladao i predavao se navikama okorelog alkoholičara. Thomas na imanju uzgaja ponije. Nestvarne malene konje, kratkih nogu, svetle dlake poput plavih kosa američkih glumica. Potočić teče kroz ogroman vrt, čak ni Thomas ne zna dokle seže. Deca ručaju na travi. Roditelji piju roze, a Thomas na kraju na sto stavlja vino u velikom tetrapaku iz kojeg  neprestano dotače. “Svoji smo, je li tako? Nećemo sad komplikovati.“
       Thomas nema decu pa Paulu i Myriam ne pada na pamet da ga gnjave pričama o dadilji, odgoju,  godišnjem odmoru. Divan je  dan i zaboravljaju strahove. Vide svoje probleme onakve kakvi stvarno jesu: svakodnevne brige, gotovo ništa više od hirova. A sada misle samo o budućnosti, o planovima, o sreći koja je nadohvat ruke. Myriam je sigurna da će joj uskoro Pascal ponuditi da postane partner. Moći će sama birati slučajeve, prepuštati nezahvalne poslove pripravnicima. Paul gleda svoju ženu i decu. Kaže sam sebi da je ono najteže za njima, a najbolje tek dolazi.
       Provode čaroban dan u trčanju i igri. Deca jašu ponije i hrane ih jabukama i mrkvama. Pleve ono što Thomas naziva povrtnjakom, premda u njemu nikad nikakvo povrće nije izraslo. Paul uzima gitaru i sve ih nasmejava. A onda se svi utišaju kad Thomas zapeva, a Myriam ga prati. Deca u čudu gledaju odrasle, tako su pametni, pevaju na jeziku koji oni ne razumeju.
      Kada dođe trenutak povratka, deca udare u dreku. Adam se baca po podu i ne želi otići. Iscrpljena Mila jeca na Thomasovim rukama. Zaspali su čim su ih smestili u auto. Myriam i Paul se voze u tišini. U čudu posmatraju polja uljane repice pod bakrenim zalaskom sunca koji odmorišta uz cestu, industrijske zone i sive vetroturbine prevlači daškom poezije.
         Na autocesti je došlo do zastoja zbog nesreće pa Paul, kojeg takve saobraćajne situacije izluđuju, odlučuje skrenuti i magistralom nastaviti do Pariza. „Samo moram pratiti GPS.“ I tako su zašli u mračne ulice s nizovima ružnih  kuća sa zatvorenim kapcima. Myriam je zademala. Lišće na stablima pod uličnim svetiljkama blista poput hiljade tamnih dijamanata. Tu i tamo otvara oči, boji se da i Paula ne prevari san. On je umiruje i ona ponovno zaspi.
        Budi je trubljenje pa napola žmireći, još konfuzna od sna i previše rozea, ne prepoznaje odmah aveniju na kojoj su se zatekli. „Gde smo?“ pita Paula, on ne odgovara jer nema pojma i sav je zaokupljen time da shvati što se napred zbiva, zbog čega stoje. Myriam okreće glavu. Bila bi tad opet zaspala da onde, na pločniku s druge strane, nije ugledala dobro poznat Louisein lik.
        „Vidi“, rukom pokazuje Paulu. No Paul je koncentrirsan na zastoj. Razmišlja kako da se izvuče, da napravi polukrug. Ušao je u raskršće u koje automobili dolaze sa svih strana, a niko se ne miče. Skuteri se provlače, pešaci se u prolazu češu o automobilske haube. Na semaforu crveno prelazi u zeleno u samo nekoliko sekundi. Svi stoje.
        „Gledaj tamo preko. Mislim da je ono Louise.“
Myriam se malo podiže sa sedala da bolje vidi lice žene koja prolazi s druge strane raskršća. Mogla bi spustiti staklo i zovnuti je, ali najverojatnije bi ispala smešna, a i dadilja je zasigurno ne bi čula. Myriam vidi plavu kosu, punđu na zatiljku, Louisein neponovljiv hod, lak i nesiguran. Čini joj se da dadilja polagano hoda trgovačkom ulicom i gleda izloge. Onda je Myriam izgubi iz vida, sitno telo sakrivaju prolaznici, odvukla ju je skupina koja se smeje i razmahuje rukama. Pojavljuje se opet na drugoj strani pešačkog prelaza, kao u prizoru iz starog pomalo izbledjelog filma s Parizom koji u tami izgleda nestvarno. Louisei s večitim belim okovratnikom i predugom suknjom kao da tu nije mesto, kao kad lik pogreši priču i nađe se u nepoznatom svetu, osuđen da zauvek luta.
        Paul živčano trubi i deca su se trgla iz sna. Pruža ruku kroz prozor, gleda iza sebe i psujući punom se brzinom ubacuje u bočnu ulicu. Myriam bi ga htela umiriti, kazati mu da imaju vremena, da ničemu ne služi da se tako ljuti. Obuzeta čežnjom, do poslednjeg trenutka ne skida pogled s Louise koja nepomično stoji ispod svetiljke, nestvarna i gotovo prozračna, čeka nešto na samom rubu preko kojeg se sprema zakoračiti i nestati.
       Myriam se zavalila u sedalo. Opet gleda naped, uznemirena je kao da je susrela nekoga ko pripada prošlosti, nekog davnog poznanika, ljubav iz mladosti. Pita se kamo Louise ide, je li to doista bila ona i šta je onde radila. Želela bi je još posmatrati ovako kroz prozor, gledati je kako živi. To što ju je ugledala na pločniku, sasvim slučajno, tako daleko od njihove svakodnevice, budi u Myriam silnu radoznalost. Prvi put pokušava zamisliti, onako stvarno zamisliti, što je sve Louise kad nije s njima.
        Adam je čuo kako mama izgovara dadiljino ime pa je i on pogledao kroz prozor.
      „To je moja dadilja“, viknuo je pokazujući prstom, kao da mu nije jasno kako bi ona mogla živeti negde drugde, sama, kako bi mogla hodati a da ne gura kolica ili ne drži za ruku neko dete.
Upitao je: ...“ a gde ide Louise”
“ Ide kući, odgovorila je Myriam, ide svojoj kuci.”
......


     Glavna inspektorica Nina Dorval otvorenih očiju leži u krevetu u svom stanu na Bulevaru Strasbourg. Pariz je pust ovog kišnog avgusta. I noć je tiha. Sutra ujutro, u 7 i 30, u vreme kad je Louise inače dolazila čuvati decu, skinuće pečate s vrata stana u Ulici Hauteville. Nina je obavestila istražnog suca, tužitelja, advokate. „Ja ću biti dadilja“, rekla je. Niko se nije usprotivio. Inspektorica slučaj poznaje bolje od ikoga. Prva je stigla na mesto zločina, nakon telefonskog poziva Rose Grinberg. Profesorica muzike se derala: „Dadilja je to napravila. Ona je ubila decu.“
        Tog se dana policajka parkirala ispred zgrade. Hitna pomoć upravo je otišla. Devojčicu su odvozili u najbližu bolnicu. Ulicu su već zakrčili znatiželjni prolaznici koje je privuklo zavijanje sirena, užurbanost bolničara, bleda lica policajaca. Pravili su se da nešto čekaju, postavljali pitanja, stajali na vratima pekare ili na ulazima u zgrade. Jedan muškarac mobilnim je fotografisao ulaz u zgradu. Nina Dorval je naredila da ga maknu.
         Na stepenicama se mimoišla s bolničarima koji su iznosili majku. Optuženica je još bila gore, u nesvesti. U ruci je držala mali beli keramički nož. „Izvedite je na stražnja vrata“, zapovedila je Nina.
           Ušla je u stan. Svakome je dala zadatak. Gledala je kako forenzičari u širokim belim kombinezonima obavljaju posao.U kupatilu je skinula rukavice i nagnula se nad kadu. Najpre je vrhovima prstiju prošla kroz mutnu i ledenu vodu, uzburkala površinu. Gusarski brodić zaljuljao se na valovima. Nije se mogla prisiliti da izvuče ruku, nešto ju je vuklo prema dnu. Uronila ju je do lakta, zatim do ramena i tako ju je, kako čuči, mokroga rukava, zatekao jedan od istražitelja. Zamolio ju je da izađe; mora uzeti uzorke.
           Nina Dorval je obišla stan neprestano govoreći u diktafon. Opisala je prostorije, miris sapuna i krvi, zvuk upaljenog televizora i naziv emisije koja je bila na programu. Nije izostavila nijedan detalj: otvorena mašina za veš iz koje je virila zgužvana košulja, pun sudoper, dečija odeća razbacana po podu. Na stolu dva ružičasta plastična tanjura s osušenim ostacima ručka. Fotografisali su testeninu pužiće i kockice šunke. Posle, kad je doznala više o Louise, kad su joj ispričali sve o opsesivnoj dadilji, Nina Dorval začudila se neredu u stanu.
Poslala je poručnika Verdiera da na stanici Gard du Nord dočeka Paula na povratku s puta. On će se znati snaći, pomislila je. Iskusan je čovek, naći će prave reči, uspeće ga smiriti. Poručnik je došao puno pre vremena. Seo je zaklonjen od propuha i promatrao vozove u dolasku. Došlo mu je da zapali cigaretu. Iz jednog voza izašli su putnici i odmah potrčali, u grupicama. Zasigurno  su morali uhvatiti drugi voz, a poručnik je pogledom sledio znojnu gomilu, žene u visokim petama stiskale su torbice uza se, muškarci su vikali: „Samo malo, da prođem!“ Onda je stigao Paulov voz. Poručnik Verdier mogao ga je dočekati odmah na silasku iz vagona, ali radije je ostao na početku perona. Gledao je kako mu se sa slušalicama u ušima i torbom u ruci približava otac koji više nije imao decu. Nije mu pošao u susret. Hteo mu je dati još koju minutu. Još nekoliko sekundi pre nego što ga prepusti beskrajnom mraku.
       Pokazao mu je svoju značku. Zamolio ga je da pođe s njim, a Paul je u prvi tren pomislio da je reč o greški.
     nedelju za nedeljom  glavna inspektorica Dorval rekonstruirala je tok događaja. Uprkos Louiseinoj ćutnji, jer ona se nije budila iz kome, unatoč podudarajućim iskazima svedoka o dadilji bez mane, rekla  je da će pronaći naprslinu, slabu tačku u celoj priči. Zarekla se da se dokučiti što se dogodilo u tom skrivenom i toplom svetu detinjstva, iza zatvorenih vrata. Pozvala je Wafu u policijsku stanicu i ispitala je. Mlada žena nije prestajala plakati, nije mogla prozboriti ni reč i inspektoricu je na kraju napustilo strpljenje. Rekla joj je da je nije briga za njezinu situaciju, za isprave, ugovor o radu, za Louiseina obećanja i za to koliko je Wafa naivna. Ono što želi znati jest je li toga dana videla Louise. Wafa je ispričala da je ujutro došla do stana. Pozvonila je i Louise je odškrinula vrata. „Kao da je nešto skrivala.“ Ali mali Alphonse je pojurio, provukao se Louisei između nogu i pridružio se deci koja su još u pidžamama sedela pred televizorom. „Pokušala sam je uveriti. Rekla sam joj da bismo mogle izaći, prošetati. Vreme je bilo lepo i deca će se kod kuće dosađivati.“ Louise nije htela ni čuti. „Nije me pustila unutra. Dozvala sam Alphonsea, jako mu je bilo krivo, i onda smo otišli.“
      No Louise nije ostala u stanu. Rose Grinberg izričito tvrdi da je dadilju srela u prizemlju zgrade, sat vremena pre nego što će popodne prileći. Sat vremena prije ubistva. Odakle se Louise vraćala? Gde je bila? Koliko je dugo bila vani? Policajci su obišli celu četvrt pokazujući Louiseinu fotografiju. Sve su ispitali. Morali su ućutkati lažljivce, usamljene ljude koji izmišljaju jer ne znaju što bi sa sobom. Bili su u parku, otišli su u kafić Raj, obišli su trgovine u pasažima ulice Faubourg-Saint-Denis i raspitali se kod prodavača. A onda su naišli na video snimku iz supermarketa. Inspektorica ju je odvrtela hiljadu puta. Proučavala je Louiseino smireno kretanje između redova polica sve dok joj se nije smučilo. Posmatrala je njene sitne šake kako uzimaju paket mleka, kutiju keksa i bocu vina. Na snimku se videlo da dadilja ne gleda decu koja jurcaju između polica. Adam ruši kutije, sudara se s kolenima žene koja gura kolica za kupovinu. Mila pokušava dohvatiti čokoladna jaja. Louise je smirena, ne kaže ni reč, ne doziva ih. Ide prema blagajni i tada joj smejući se prilaze deca. Hvataju joj se za noge, Adam je vuče za suknju, no ona ne obraća pažnju. Jedva da pokazuje neke naznake razdraženosti, ali inspektorica je ipak opazila lagano skupljena usta i pogled dobačen ispod oka. Pomislila je kako je Louise nalik onim pretvornim majkama iz bajki koje decu ostavljaju u mračnoj šumi.
         U 16 sati Rose Grinberg je spustila roletne. Wafa je otišla do parka i sela na klupu. Hervé je bio gotov s poslom. U to vreme Louise se uputila prema kupatilu. Sutra će Nina Dorval morati ponoviti njene kretnje: otvoriće slavinu, staviti ruku pod mlaz vode da proveri temperaturu kao što je radila kad su njezini sinovi bili još mali. I onda će reći: „Hajde, deco. Dođite se okupati.“
       Morali su pitati Paula jesu li Adam i Mila voleli vodu. Jesu li se nerado razodevali. Jesu li se rado brčkali s igračkama u kadi. „Možda je izbila svađa“, objasnila je inspektorica. „Mislite li da su možda oklevali ili da im je pre bilo čudno što se idu kupati u 4 sata popodne?“ Ocu su pokazali sliku oružja kojim je počinjen zločin. Kuhinjski nož, običan ali tako malen da ga je Louise mogla delomice sakriti u dlanu. Nina je pitala prepoznaje li ga. Je li to bio njihov nož ili ga je Louise kupila odnosno je li isplanirala šta će napraviti. “Uzmite vremena, nemojte žuriti“, rekla je. Ali Paul ga je odmah prepoznao. Taj im je nož Thomas doneo iz Japana kao poklon. Keramički, vrlo oštar, već i lagan dodir oštrice zarezao bi jagodice prstiju. Nož za suši, za koji mu je Myriam dala jedan euro, iz praznoverja. „Ali nikad ga nismo koristili. Myriam ga je spremila visoko u kuhinjski ormar. Da deca ne mogu do njega.“
        Nakon dva meseca danonoćne istrage, dva meseca potrage za prošlošću te žene, Nina Dorval počinje verovati da je Louise upoznala bolje nego iko. Pozvala je na razgovor Bertranda Alizarda. Drhtao je sedeći u naslonjaču u policijskoj stanici. Pegavim licem slivale su se kapi znoja. Toliko se bojao krvi i neugodnih iznenađenja da je ostao u hodniku kad su policajci pretraživali Louiseinu garsonjeru. Ladice su bile prazne, prozorska stakla besprekorno čista. Ništa nisu pronašli. Samo jednu staru Stéphanieinu fotografiju i nekoliko neotvorenih koverti.
        Nina Dorval duboko je posegnula u trulu Louiseinu dušu. O njoj je htela znati baš sve. Verovala je da će na silu moći razbiti zid ćutnje iza kojeg je dadilja živela. Ispitala je Rouvierove, gospodina Francka, gospođu Perrin, lekare u bolnici Henri-Mondor u kojoj je Louise boravila zbog promena raspoloženja. Satima je iščitavala beleške iz notesa na cvetiće, a noću sanjala nakrivljena slova i nepoznata imena koja je Louise zapisala marljivošću osamljenog deteta.         
        Pronašla je Louiseine susede iz vremena dok je živela u kući u Bobignyju. Razgovarala je s dadiljama iz parka. Niko je nije dobro poznavao. „Samo smo se pozdravljale, ništa drugo.“ Ništa što bi bilo važno.
          A onda je inspektorica gledala optuženu kako spava u belom krevetu. Zamolila je medicinsku sestru da izađe iz sobe. Htela je ostati sama s ostarelom lutkom. Lutka je spavala, s debelim belim zavojima umesto nakita oko vrata i ruku. Inspektorica je pod neonskim svetlom promatrala blede kapke, tamni koren kose na slepoočnicama i lagano pulsiranje vene ispod uha. Pokušala je iščitati nešto iz propalog lica, iz suve kože prošarane borama. Nije dotakla nepomično telo, samo je sela i obratila se Louise onako kako se govori deci koja se pretvaraju da spavaju. Rekla joj je: „Znam da me čuješ.“
        Nina Dorval je to već doživela: rekonstrukcije koji put deluju kao trenutak spoznaje, kao kad u transu u vudu obredu kroz bol zabljesne istina, kada se prošlost obasja novom svetlošću. Kad se svi zateknu na licu mesta, zna se stvoriti magija, pojavi se kakav detalj, proturečnosti dobiju smisao. Sutra će ući u zgradu u Ulici Hauteville, ispred koje još uvek venu buketi cveća i blede dečiji crteži. Zaobići će sveće i ući u lift. Stan, u kojem se ništa nije promenilo od dana zločina, u koji niko nije došao po stvari, pa čak ni po dokumente, biće pozornica jezivog uprizorenja. Nina Dorval dat će znak za početak.
       Onde će se prepustiti, dati da je preplavi val gađenja, odvratnost prema svemu, tom stanu, mašini za veš , večito prljavom sudoperu, igračkama koje beže iz kutija i leže kao mrtve ispod stolova, s mačem uperenim prema nebu i otkinutim uhom. Ona će biti Louise, Louise koja prstima čepi uši da ne čuje dreku i plač. Louise koja ide amo-tamo od sobe do kuhinje, pa od kupaonice do kuhinje, od kante za smeće do drogera, od kreveta do ormara u predsoblju, od balkona do kupaonice. Louise koja se vraća pa opet kreće sve ispočetka, Louise koja se saginje zatim podiže na vrhove prstiju. Louise koja poseže za nožem u kuhinjskom ormariću. Louise koja ispija čašu vina, pored otvorenog prozora, jednom nogom na malenom balkonu.
     „Hajde, deco. Dođite se okupati.“

KRAJ

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 2 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka (3 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 5 deo) 
• Slimani Lejla ,Uspavanka (6 deo)