Kasni. Nije dobro za početak.“ Paul je nestrpljiv. Ide prema ulaznim vratima i gleda kroz špijunku. Dva i petnaest je, a prva kandidatkinja, Filipinka, još nije stigla.
U dva i dvadeset Gigi lagano kuca na vrata. Myriam joj otvara. Odmah primećuje ženina sitna stopala. Premda je hladno, nosi platnene tenisice i čarape s volančićima. Ima blizu pedeset godina i stopala deteta. Prilično je elegantna, kose skupljene u pletenicu koja joj pada niz leđa. Paul joj hladno daje do znanja da kasni, a Gigi spušta pogled mrmljajući isprike.
Loše govori francuski. Paul, tek toliko, pokušava razgovor na engleskom. Gigi priča o sebi. O deci koju je ostavila u domovini, o najmlađem koje nije videla deset godina. Paul joj neće ponuditi posao. Postavlja nekoliko pitanja reda radi i u pola tri je ispraća. „Javićemo vam. Thank you.“
Sledeća je Grace, nasmejana devojka iz Obale Belokosti koja nema papire. Caroline, pretila plavuša prljave kose koja se za čitavog razgovora žali na bolove u leđima i na problemes cirkulacijom. Malika, Marokanka neodređene dobi, uveravala ih je u dvadesetogodišnje iskustvo i ljubav prema deci.
Myriam je odmah bila vrlo jasna. Ne želi da joj decu čuva Magrebinka.
„Ali to bi bilo dobro“, Paul ju je pokušao uveriti. “Razgovarala bi s njima na arapskom, kad ti već nećeš.“ No Myriam je bila apsolutno protiv. Boji se da bi se između njih dve moglo razviti prećutno razumevanje, nekakva familijarnost. Da joj se žena ne bi počela obraćati na arapskom. Pripovedati joj svoj život, a onda začas od nje tražiti hiljadu stvari, sve u ime zajedničkog jezika i vere. Oduvek je zazirala od onoga što naziva imigrantskom solidarnošću.
A onda je stigla Louise. Kad prepričava njihov prvi razgovor, Myriam uvek voli reći da je sve odmah bilo jasno. Kao ljubav na prvi pogled. Naročito ističe reakciju svoje kćeri. „Ona ju je izabrala“, objašnjava. Mila je bila taman ustala, iz popodnevnog sna probudila ju je bratova vriska. Paul je otišao po Adama, a devojčica se vratila s njima skrivajući se između tatinih nogu. Louise je ustala. Dok opisuje prizor, Myriam je još uvek jednako fascinirana dadiljinom samouverenošću. Louise je oprezno uzela Adama iz očevog naručja pretvarajući se da ne primećuje Milu. „Gde je princeza? Činilo mi se da sam videla princezu, ali je nestala.“ Mila je prasnula u smeh, a Louise je nastavila igru tražeći tajanstvenu nestalu princezu po uglovima, ispod stola, iza kauča.
Postavljaju joj nekoliko pitanja. Louise kaže da joj je muž umro, njena kći Stéphanie je odrasla, „uskoro će imati dvadeset godina, ne mogu verovati“ i da im ona većinu vremena može biti na raspolaganju. Paulu pruža papir s imenima prethodnih poslodavaca. Spominje Rouvierove, s vrha popisa. „Kod njih sam dugo ostala. I oni imaju dvoje dece. Dva dečaka.“ Louise je osvojila Paula i Myriam, otvorenim licem, iskrenim osmehom, usnama koje nisu zadrhtale. Čini se nepokolebljiva. Ima pogled žene kojoj se sve može reći i koja će sve oprostiti. Lice joj je poput mirnog mora čije dubine niko ni ne sluti.
Iste večeri nazivaju bračni par čiji im je broj Louise ostavila. Javlja se ženski glas, pomalo leden. Kad čuje Louiseino ime, istog trena menja ton. „Louise? Stvarno imate sreće što ste na nju naišli. Mojim dečacima je bila kao druga mama. Srce nam se svima slomilo kad smo se morali razići. Da vam iskreno kažem, u jednom trenu sam čak razmišljala da imam i treće dete samo da ona može ostati s nama.“
Louise podiže rolete na prozorima svog stana. Tek je prošlo 5 sati i vani su ulične svetiljke još upaljene. Muškarac hoda ulicom, tik uza zidove da se ukloni kiši. Pljuštalo je celu noć. Vetar je zavijao u cevima i uvukao joj se u snove. Kao da pada vodoravno, kiša iz sve snage zapljuskuje fasadu i prozore. Louise voli gledati kroz prozor. Preko puta, između dve sumorne zgrade, stoji mala kuća okružena zaraslim vrtom. Mladi par Parižana doselio se početkom leta, imaju decu koja se igraju na ljuljački i nedeljom uređuju vrt. Louise se pita zašto su došli u ovaj deo grada.
Drhti zbog premalo sna. Vrhom nokta struže ugao prozora. Uzalud ih zdušno pere, dva puta nedeljno, čini joj se da su stakla uvek mutna, prekrivena prašinom i tragovima nečega crnog. Ponekad joj dođe da ih riba dok ne popucaju. Sve snažnije struže vrhom kažiprsta pa slomi nokat. Prinosi prst ustima i zagrize u vrh da zaustavi krv.
Stan ima samo jednu prostoriju koja Louise služi i kao spavaća soba i kao dnevni boravak. Vodi računa o tome da svakog jutra sklopi kauč i prekrije ga crnom navlakom. Uvek jede na sobnom stoliću, pred upaljenim televizorom. Uza zid su naslagane još uvek neraspakovane kutije. U njima bi se možda mogao naći kakav predmet koji bi udahnuo život ovoj garsonijeri bez duše. Desno od kauča u svetlucavom okviru stoji fotografija vrlo mlade devojke crvene kose.
Louise je na kauč pažljivo položila dugu suknju i košulju. S poda uzima balerinke, kupljene pre više od deset godina, ali tako ih je čuvala da joj se čini da još izgledaju kao nove. Lakirane, vrlo jednostavne, s kockastom petom i malenom mašnom. Louise seda i počinje ih čistiti namačući blazinicu u posudicu s kremom za skidanje šminke. Kretnje su joj polagane i precizne. Čisti neverovatno pomno, posve zaokupljena time što radi. Blazinica se zaprljala.
Louise primiče cipelu lampi na stoliću. Kad joj se učini da lak dovoljno blista, odlaže cipelu i uzima drugu.
Tako je rano da ima vremena urediti i nokte uništene kućanskim poslovima. Na kažiprst stavlja flaster, a na preostale nokte nanosi vrlo diskretan ružičasti lak. Premda ju je koštalo, prvi je put obojila kosu kod frizera. Podiže je u punđu na zatiljku. Stavlja plavo senilo za oči zbog kojeg izgleda starije, ali izdaleka njenom krhkom, sitnom liku dali bi jedva dvadeset godina. A ima ih i više nego dva puta toliko.
Vrti se po sobi koja joj se nikada nije učinila tako malom i skučenom. Seda pa opet ustaje. Mogla bi uključiti televizor. Popiti čaj. Prelistati stari primerak ženskog časopisa koji drži pored kreveta. Ali strah je da bi se mogla opustiti, zaboraviti na vreme, zadremati. Zbog ranog buđenja oseća se krhko, ranjivo. I da samo na minutu sklopi oči, zaspala bi i zakasnila. Mora duh održati budnim, svu pažnju usmeriti na prvi radni dan.
Ne može čekati kod kuće. Još nije 6 sati, previše je uranila, ali žustro kreće prema železničkoj stanici. Treba joj više od četvrt sata do stanice Saint-Maur-des- Fossés. U vagonu seda nasuprot staroga Kineza koji skvrčen spava, čela naslonjenog o staklo. Zagledala se u njegovo iscrpljeno lice. Na svakoj stanici bori se sa željom da ga probudi. Boji se da će se čovek izgubiti, otići predaleko, da će oči otvoriti na poslednjoj stanici, sam, i onda će se morati vraćati. Ali ne govori mu ništa. Pametnije je ne obraćati se ljudima. Jednom ju je neka devojka, smeđokosa i vrlo lepa, skoro pljusnula. „Šta je, zašto me tako gledaš? Šta me imaš gledati?“ derala se.
Na stanici Auber Louise iskočila je na peron. Ima sve više ljudi, jedna žena je gurne dok se stubama uspinje do perona metroa. Grlo joj se steže od odvratnog vonja kroasana i zagorele čokolade. Od stanice Opera ide linijom 7 i izlazi na stanici Poissonniére.
Louise je došla gotovo sat vremena prerano, pa seda na terasu bezličnog kafića Raj, odakle može motriti ulaz u zgradu. Igra se sa kašikom. Sa zavišću promatra muškarca koji joj sedi zdesna i razvlači cigaretu po razvratnim mesnatim ustima. Htela bi mu je istrgnuti iz ruke i povući pošten dim. Ne može više izdržati, plaća kafu i ulazi u tihu zgradu. Pozvoniće im za četvrt sata, a dotad seda na stepenice između dva sprata. Kad začuje štropot, jedva dospe ustati, a to Paul silazi poskakujući. Pod rukom nosi bicikl, a na glavi ima ružičastu kacigu.
„Louise? Već ste dugo tu? Zašto niste ušli?“
„Nisam htela smetati.“
„Ne smetate, naprotiv. Evo, ovo su vaši ključevi“, kaže dok iz džepa izvlači svežanj ključeva. „Samo uđite, kao da ste kod kuće.“
Moja dadilja je dobra vila.“ Tako kaže Myriam kad priča o tome kako je Louise uletela u njihovu svakodnevicu. Mora imati neke čarobne moći kad je tesan, zagušljiv stan pretvorila u mirno i svetlo mesto. Louise je pomakla zidove. Ormare je učinila dubljima, ladice prostranijima. Unela je svetlost.
Prvog dana Myriam joj je dala nekoliko uputstava . Pokazuje joj kako rade uređaji. Dok upire prstom u predmete ili u komade odeće ponavlja: „A na ovo pripazite. Jako mi je stalo do toga.“ Upozorava je na Paulovu kolekciju gramofonskih ploča koju deca ne smeju dirati. Louise bez reči poslušno kima. Svaku sobu promatra sa samopouzdanjem generala dok stoji pred zemljom koju treba osvojiti.
Za nekoliko nedelja otkako je došla, Louise je od neurednog stana stvorila savršen građanski interijer. Nametnula je svoje starinske navike, svoju ljubav prema savršenstvu. Myriam i Paul ne mogu doći sebi. Prišila je dugmad na sakoe koje već mesecima ne nose jer im se nije dalo potražiti iglu. Porubila je suknje i hlače. Pokrpala Milinu odeću koju se Myriam bez grižnje savesti spremala baciti. Louise je oprala zavese požutele od cigareta i prašine. Jednom nedeljno menja posteljinu. Paul i Myriam su presretni. Paul joj uz smešak kaže da je poput Mary Poppins. Nije siguran da je shvatila kompliment.
Noću, u udobnosti čistih kreveta, par u neverici uživa u svom novom životu. Imaju osećaj da su pronašli redak biser, pravi blagoslov. Louiseina plaća je, naravno, teret na kućni budžet, ali Paul se više ne žali. U samo nekoliko nedelja, Louise je postala nezamjenjiva.
Kad se Myriam navečer vrati kući, večera je gotova. Deca su mirna i počešljana. Louise potiče i ispunjava maštarije o savršenoj porodici kojih se Myriam srami.
Naučila je Milu da posprema za sobom, pa devojčica, zabezeknutim roditeljima naočigled, stavlja kaputić na vešalicu.
Nepotrebne stvari su nestale. Uz nju, ništa se više ne gomila, ni posuđe, ni prljava odeća, ni neotvorene koverte zaboravljene ispod starih časopisa. Ništa se ne kvari, ništa ne treba baciti zbog isteklog roka trajanja. Louise nikad ništa ne zaboravlja. Louise je pedantna. Sve beleži u mali notes na cvetiće. Raspored u plesnoj školi, kad mala izlazi iz vrtića, preglede kod pedijatra. Zapisuje koje lekove deca uzimaju, cenu sladoleda kupljenog u parku kod vrtuljka i točnu rečenicu koju joj je rekla Milina odgojiteljica.
Nakon nekoliko nedelja, usuđuje se drugačije razmestiti predmete po stanu. Vadi sve iz ormara, pa između kaputa veša vrećice lavande. Slaže bukete cveća. Dok Adam spava, a Mila je u vrtiću, oseća spokojno zadovoljstvo kad može sesti i promatrati svoje delo. Poput neprijatelja koji moli za milost, tihi stan je sasvim u njenoj vlasti.
Ali zapravo u kuhinji čini najveličanstvenija čuda. Myriam joj je priznala da ništa ne zna spremiti i da ni ne voli kuvati. Dadilja priprema jela koja Paul proglašava izvanrednima, a deca ih proždiru, bez reči, i nikad im ne treba reći da pojedu do kraja. Myriam i Paul ponovno počinju pozivati prijatelje koji uživaju u Louiseinom telećem raguu, goveđem gulašu, telećoj koljenici s kaduljom i hrskavom povrću. Myriam prima pohvale, zasipaju je komplimentima, a ona uvek otvoreno priznaje: „Dadilja je sve to skuhala.“
Dok je Mila u vrtiću, Louise nosi Adama privezanog uza sebe u marami. Voli osetiti detetove bucmaste noge uz svoj trbuh, i kako joj slini za vrat kad zaspi. Oduševljena je njegovom tromošću i po čitave dane mu peva. Masira ga, ponosna je na njegove nabore na trbuščiću, na okrugle rumene obraze. Ujutro je dočekuje brbljajući nerazumljivo i pruža prema njoj punačke ručice. U nekoliko nedelja po Louiseinom dolasku Adam je prohodao. Pre je plakao po čitave noći, a sada mirno spava sve do jutra.
Mila je nepoverljivija. Krhka devojčica s držanjem balerine. Louise joj radi tako čvrste punđe da malenoj oči budu kose, rubova zategnutih prema slepoočnicama. Takva je nalik srednjovekovnim junakinjama visokog čela, dostojanstvena i hladna pogleda. Mila je naporno, ćudljivo dete. Na sve što joj smeta reaguje urlanjem. Baca se na tlo nasred ulice, lupa nogama, pušta da je se vuče po podu tako da se Louise posrami. Kad dadilja čučne i pokuša joj nešto reći, Mila gleda na drugu stranu. Naglas broji leptire na tapeti. A dok plače, promatra se u ogledalu. Opsednuta je svojim odrazom. Ne skida oči s izloga kad hoda ulicom. Više se puta udarila u stub ili spotaknuta o manje prepreke na pločniku jer je promatrala samu sebe.
Mila je lukava. Zna da ljudi gledaju i da je Louise na ulici neugodno. Dadilja pre popušta kad su među ljudima. Louise mora zaobilaziti trgovinu igračkama u susedstvu, jer ispred nje devojčica vrišti. Na putu do vrtića Mila vuče noge. Ukrala je malinu sa štanda na tržnici. Penje se na rubove izloga, skriva po ulazima u zgrade i beži koliko je noge nose. Louise pokušava trčati s kolicima, doziva iz sve snage malenu koja se zaustavlja tek na samom rubu pločnika. Mili ponekad bude žao. Zabrine se zbog Louiseinog bledila i zato što ju je uplašila. Vraća se po oproštaj draga i umiljata. Veša se dadilji o noge. Plače i hoće da je se pomazi.
Louise je polako pripitomljuje. Svakoga dana priča joj priče u kojima se pojavljuju isti likovi. Siročad, izgubljene devojčice, zatočene princeze i strašni ljudožderi koji za sobom ostavljaju opustošene dvorce. Louiseine krajolike nastanjuje čudnovata fauna sačinjena od krivonosih ptica, jednonogih medveda i setnih jednoroga. Devojčica ćuti. Ne miče se od nje, pažljivo sluša, nestrpljiva je. Želi da se likovi opet vrate. Odakle Louise te priče? One nepresušno izviru, ne mora o njima uopšte razmišljati, truditi se da se nečeg priseti ili da ih se doseti. Ali u kakvom je tamnom jezeru, u kojoj dubokoj šumi pronašla takve okrutne priče u kojima oni dobri, nakon što su spasili svet, na kraju umiru?
Myriam uvek bude krivo kad začuje da se otvaraju vrata advokatske kancelarije u kojoj radi. Kolege počinju dolaziti oko 9 i 30. Kuvaju kafu, telefoni glasno zvone, parket škripi, gotovo je s mirom i tišinom.
Myriam u kancelariju dolazi pre 8 sati. Uvek je prva. Pali samo malu svetiljku na svom stolu. U tom krugu svetla, u mukloj tišini, pronalazi koncentraciju kakvu je imala tokom studija. Zaboravlja sve i s uživanjem uranja u spise. Zna hodati mračnim hodnikom, s dokumentom u ruci i razgovarati sama sa sobom. Na balkonu puši i ispija kavu.
Onoga dana kad je počela raditi, Myriam se probudila u zoru, uzbuđena kao dete. Obukla je novu suknju, visoke pete, pa je Louise uskliknula: „Jako ste lepi.“ Na vratima, s Adamom u naručju, dadilja je gazdaricu izgurala van. „Ne brinite se za nas“, ponovila je. „Ovde će sve biti dobro.“ Pascal je Myriam srdačno dočekao. Dao joj je kancelariju do svoje, a povezuju ih vrata koja često ostavljaju otvorena. Samo dva ili tri nedelje nakon što im se pridružila, Pascal joj je poverio poslove koje kolegama, starijim ljudima, nikad nije prepuštao. U idućim mesecima Myriam sama vodi desetak slučajeva. Pascal je ohrabruje da se oproba u raznim predmetima, da razvije svoje profesionalne potencijale, jer on zna da su golemi. Ona nikad ne kaže ne. Ne odbija ni jedan dosije koji joj Pascal daje, nikad se ne žali kad radi do kasno. Pascal joj često kaže: „Ti si savršena.“ Mesecima je zatrpana manjim slučajevima. Brani sitne dilere, mentalno zaostale, jednog egzibicionista, netalentirane pljačkaše, vozače alkoholičare. Bavi se slučajevima preteranog zaduživanja, kartičnim prevarama, krađama identiteta.
Pascal računa na nju i pri pronalaženju novih klijenata i potiče je da deo vremena posveti pružanju besplatne pravne pomoći. Myriam dva puta mesečno odlazi na sud u Bobignyju i čeka na hodniku sve do 21 sat, brojeći minute, dok se vreme vuče u beskraj. Koji put se iznervira i osorno odgovori na pitanje zbunjenih klijenata. Ali daje sve od sebe i postiže sve što se može. Pascal joj stalno ponavlja: „Moraš svoj slučaj znati napamet.“ A ona se trudi da tako i bude. Do kasno u noć proučava zapisnike. Postaviće pitanje i o najsitnijoj nepreciznosti, uočiti najmanju pogrešku u postupku. Poslu pristupa s manijakalnom strašću što će joj se na kraju isplatiti. Bivši klijenti preporučuju je prijateljima. Njeno ime kruži među pritvorenicima. Jedan mladić koji je zahvaljujući njoj izbegao zatvor, obećava da će joj se odužiti. „Ti si me izvukla. To ti neću zaboraviti.“
Jednom je usred noći zovu da bude prisutna na saslušanju. Bivši klijent priveden je zbog porodičnog nasilja. Njoj se međutim pre zakleo da nije u stanju udariti ženu. Myriam se u dva ujutro u mraku tiho obukla, pa se sagnula i poljubila Paula. On je samo zagunđao i okrenuo se.
Muž joj često kaže da previše radi, a ona nato poludi. On se onda uvredi zbog njene reakcije, ne deluje iskreno u svojoj dobronamernosti. Pravi se da se brine za njeno zdravlje, da se boji da je Paul iskorištava. Ona pokušava ne misliti na decu, ne popustiti pred grižnjom savesti. Ponekad joj se čini da su se svi urotili protiv nje. Svekrva je pokušava uveriti da je „Mila tako često bolesna jer se oseća usamljeno“. Kolege je nikad ne pozivaju na piće posle posla i čude se što do kasno navečer ostaje u kancelariji. „Pa zar ti nemaš decu?“ Čak i vaspitačica, koja ju je jednog jutra pozvala da porazgovaraju o nekom glupom incidentu između Mile i druge devojčice iz grupe. Kad se Myriam ispričala jer nije stigla na nekoliko poslednjih sastanaka i jer je umesto nje došla Louise, sedokosa vaspitačica je odmahnula rukom. „Ma, da samo znate! To je pošast veka. Sva ta jadna deca prepuštena sama sebi, dok roditelje tera ambicija. Tako je to, celo vreme jure. Znate koju rečenicu roditelji najčešće govore deci? ‘Požuri !’ A mi smo naravno ti koji zbog svega toga trpimo. Deca u vrtiću daju oduška zbog strahova i osećaja napuštenosti.“
Myriam joj je silno želela reći šta ona misli o svemu tome, ali nije bila u stanju. Je li to bilo zbog niske stoličice na kojoj je neudobno sedela, u učionici koja je vonjala na bojice i na plastelin? Prostor, glas vaspitačice silom su je vraćali u detinjstvo, u doba poslušnosti i moranja. Myriam se nasmešila. Glupavo je zahvalila i obećala da će se Mila potruditi. Suzdržala se da staroj harpiji u lice ne kaže što misli o njenoj mizoginiji i moraliziranju. Bojala se da bi se sedokosa gospođa mogla osvetiti njenom detetu.
Pascal, čini se, shvata njenu strast, neizmernu potrebu za priznanjem i za izazovom koji bi joj bio po meri. Tako se između njih dvoje zapodenula borba u kojoj oboje uživaju na neki čudan način. On je potiče, ona mu se usprotivi. On je iscrpljuje poslom, a ona ga nikad ne razočara. Jedne večeri nakon posla poziva je na piće. „Šest meseci si s nama, to se treba proslaviti, zar ne?“ Hodaju ulicom u tišini. Pridržava joj vrata bistroa, ona mu se nasmeši. Sedaju u dnu sale, na tapacirane klupe. Pascal naručuje bocu belog vina. Razgovaraju o dosijeu na kom rade, ali vrlo brzo počinju se prisećati studentskih dana. Velikog tuluma koji je njihova prijateljica Charlotte napravila u svojoj vili u osamnaestom arondismanu. Célininog apsolutno urnebesnog napada panike na usmenom ispitu. Myriam pije brzo i smeje se Pascalovim šalama. Ne ide joj se kući. Volela bi da se ne mora nikome javiti, da je niko ne čeka. Ali ima Paula. I decu.
Lagana erotska napetost treperi joj u grlu i u prsima. Jezikom prelazi preko usana. Nešto bi htela. Prvi put nakon dugo vremena osjeća žudnju, bezrazložnu, besmislenu, sebičnu. Žudi za užitkom. Uzalud to što voli Paula, muževo telo povezano je s uspomenama. Kad ulazi u nju, on prodire u utrobu majke, u otežalu utrobu u kojoj se njegovo seme zadržalo već toliko puta. Njen trbuh prošaran je naborima i neravninama, na njemu su izgradili dom, on im je podario tolike brige i radosti. Paul joj je masirao noge kad su joj natekle i poplavile. Video je krv kako teče po čaršafima. Držao joj je kosu i čelo dok je klečeći povraćala. Čuo ju je kako urla. Kad je rađala, brisao joj je lice puno crvenih mrlja. Iz nje je izvukao svoju decu.
Oduvek je odbijala pomisao da bi joj deca mogla biti prepreka uspehu i slobodi. Kao da su sidro koje poteže u dubinu, koje lice utopljenika gura u mulj. Kad je postala svesna da je to tako, prvo ju je obuzela silna tuga. Činilo joj se nepravedno, strahovito frustrirajuće. Shvatila je da više nikada neće moći živeti bez osećaja da je nepotpuna, da loše obavlja stvari, da žrtvuje jedan deo svog života u korist drugoga. Napravila je od toga pravu dramu, odbila je odustati od svog sna o savršenom majčinstvu. Tvrdoglavo je ustrajala u tome da se sve može, da će ostvariti svoje ciljeve, da neće biti ni ogorčena ni iscrpljena. Da neće glumiti ni mučenicu ni Majku Hrabrost.
Skoro svakoga dana Myriam stižu obavesti od prijateljice Emme. Na društvene mreže stavlja slike svoje dvoje plavokose dece u sepija tonovima.
Savršena deca igraju se u parku. Upisala ih je u obdaništu u kom će razviti talente koje ona u njima već naslućuje. Dala im je imena iz nordijske mitologije, koja se ne daju izgovoriti, čija značenja rado objašnjava. I Emma je lepa na tim fotografijama. Njen muž se nikada ne vidi, sasvim se posvetio fotografisanju idealne porodice kojoj pripada samo kao gledalac. Premda bi se rado i sam našao u kadru. On nosi bradu, pulovere od prirodne vune, a na posao ide u tesnim i neudobnim hlačama.
Myriam se nikad Emmi ne bi usudila poveriti misao koja joj je proletela glavom dok je promatrala Louise sa svojom decom, pomisao koja nije okrutna, ali je sramotna. Nećemo biti sretni, rekla je, sve dok budemo trebali jedni druge. Tek kad budemo mogli živeti svoj vlastiti život, koji pripada samo nama i koji se drugih ne tiče, tada ćemo biti sretni. Kad budemo slobodni.
Myriam ide do vrata i gleda kroz špijunku. Svakih pet minuta ponavlja: „Kasne.“ Mila je od toga nervozna. Sedi na rubu kauča u jezivoj haljini od tafta, sa suzama u očima. „Misliš da neće doći?“
„Ma normalno da će doći, odvraća Louise. Treba im vremena.“
Pripreme za Milin rođendan poprimile su razmere koji su Myriam nepojmljivi. Louise već dve nedelje ne govori ni o čemu drugome. Kad se naveče iscrpljena vrati s posla, Louise joj pokazuje ukrasne venčiće koje je sama napravila. Histeričnim glasom opisuje joj haljinu od tafta koju je pronašla u nekoj trgovini i sigurna je da će Mila za njom poludeti. Myriam se više puta morala suzdržati da se na nju ne obrecne. Umorna je od tih gluposti. Mila je još mala! Myriam ne zna čemu tolika strka. No Louise bulji u nju razrogačenih očiju. Neka Mila, sva presretna, sama potvrdi. Jedino je to važno, princezino veselje, čarolija skorog rođendana. Myriam je progutala zajedljive primedbe. Oseća se malo kao da su je ulovili u nečem lošem pa na kraju obećava da će dati sve od sebe da stigne na rođendan.
Louise je odlučila da proslava bude u sredu posle podne. Htela je biti sigurna da su deca u Parizu i da će svi moći doći. Myriam je ujutro otišla na posao, ali dala je časnu reč da će se vratiti nakon ručka.
Kad je u rano poslepodne došla kući, malo je nedostajalo da vrisne. Stan nije mogla prepoznati. Dnevna soba doživela je potpunu preobrazbu, odasvud su izvirali šljokice, baloni, papirnate trake. A povrh svega, kauč je sklonjen da bi
deca imala mesta za igru. Čak i hrastov sto, tako težak da ga nisu micali otkako su se doselili, stajao je na drugoj strani sobe.
„Pa ko je pomaknuo sav nameštaj? Je l’ vam Paul pomogao?“
„Ne, odvratila je Louise. Sve sam sama.“
U neverici, Myriam je došlo da se nasmeje. Sigurno se šali, pomislila je promatrajući dadiljine sitne ruke, tanke poput šibica. Onda se setila da je već primetila Louiseinu začuđujuću snagu. Jednom ili dva puta dojmilo je se kako je, držeći Adama u rukama, podizala teške i glomazne pakete. Krhko, nežno telo krilo je snagu diva.
Čitavog jutra Louise je naduvavala balone, oblikovala ih kao životinje, pa lepila posvuda, od predsoblja do kuhinjskih ladica. Sama je ispekla rođendanski kolač, ogromnu šarlotu s crvenim voćem i obiljem ukrasa.
Myriam je požalila što je uzela slobodno poslepodne. Uživala bi u miru svoje kabcelarije . Kćerin rođendan je ispunjava teskobom. Strahuje od prizora nestrpljive dece kojoj je dosadno. Nema volje razdvajati posvađane ni tešiti one čiji će roditelji kasniti po njih. Strese se od ružnih uspomena iz svog detinjstva. Vidi samu sebe kako sedi na debelom tepihu od bele vune, podalje od grupe devojčica koje se igraju s malim posuđem. Komadić čokoladnog kolača pao joj je na pod i otopio se između niti vunenog tepiha, a kad je to htela nekako prikriti, napravila je još veću štetu. Slavljeničina mama pred svima ju je izgrdila.
Myriam se skriva u svojoj sobi, zatvorila je vrata, pretvara se da je zaokupljena čitanjem mailova. Zna da, kao i uvek, može računati na Louise. Na vratima zvoni. Dnevna soba ori se dečijom grajom. Louise je pustila muziku. Myriam diskretno izlazi iz sobe i posmatra decu naguranu oko dadilje. Vrte se oko nje posve očarani. Pripremila je pesmice i trikove. Pred njihovim zadivljenim očima Louise postaje neko drugi, a deca, koju nije tako lako prevariti, znaju da je ona poput njih. Sva im se predala, razigrana, radosna, nestašna. Zapevala je pesmicu, oponaša životinje. Podiže na leđa Milu i njenog malog prijatelja, a klinci vrište od veselja i mole je da i njih povede na rodeo.
Myriam se divi Louiseinoj sposobnosti da se uistinu igra. Pritom je obuzima ona svemoćnost koju poznaju samo deca. Jedne večeri po povratku kući Myriam zatiče Louise kako leži na podu lica natrackanog bojama. Na čelu i obrazima široke crne linije oblikuju ratničku masku. Napravila je indijansku perjanicu od krep-papira. Nasred dnevne sobe podigla je nakrivljeni šator od čaršafa, metle i stolca. Myriam stoji na odškrinutim vrata i zbunjena je. Vidi kako se Louise previja, ispušta divlje vriskove, i strašno joj je neugodno. Dadilja izgleda pijano. To joj prvo padne na pamet. Kad je opazi, Louise pocrveni i teturavo ustane. „Imam trnce u nogama“, ispričava se. Adam joj se drži za nogu, pa se Louise nasmeje, ali i taj smeh još uvek dopire iz izmaštanih predela njihove igre.
A možda je Louise i sama dete, pomisli Myriam. Jako ozbiljno shvata igre s Milom. Igraju se recimo policajca i lopova, a Louise se daje zatvoriti iza imaginarnih rešetki. Neki put je ona predstavnik zakona pa naganja Milu. Uvek vrlo precizno zamisli prostor koji Mila mora zapamtiti. Izrađuje kostime, smišlja scenarij prepun obrata. Do u detalje priprema dekor. Devojčici je koji puta toga dosta. „Ajde, idemo početi!“ moli je.
Myriam to ne zna, ali Louise se najviše voli igrati skrivača. No nema brojanja ni pravila. Najvažniji je efekt iznenađenja. Bez ikakve najave Louise samo nestane. Šćućuri se u nekom uglu i pusti da je deca traže. Često izabere mesto s kojeg ih skrivena i dalje može posmatrati. Uvuče se pod krevet ili iza vrata i ne miče se. Zadržava dah.
Mila onda shvati da je igra počela. Krišti kao luda i plješće. Adam je oponaša. Smeje se toliko da gubi ravnotežu i više puta pljusne na stražnjicu. Zovu je, no Louise se ne javlja. „Louise? Gde si?“ „Pazi se, Louise, evo nas, sad ćemo te naći.“
Louise ćuti. Ne miče se iz skrovišta, čak ni kad vrište, zaplaču i obuzme ih očaj. Stisnuta u seni, gleda Adama kako u panici leži na podu i jeca. Ništa mu nije jasno. Guta zadnji slog njenog imena dok je doziva, bale mu se cede preko usana, od ljutnje je poplavio. Na kraju se i Mila uplaši. Na čas poveruje da je Louise stvarno otišla, da ih je ostavila u stanu dok pada noć, da su sami i da se više neće vratiti. Strah je nepodnošljiv pa Mila počinje moljakati. Govori: „Louise, nije smešno. Gde si?“ Ljuti se, udara nogama. Louise čeka. Posmatra ih kao da gleda agoniju upecane ribe krvavih škrga koja se grči. Praćaka se na dnu čamca, guta zrak izmučenim ustima, nema nikakve nade za spas.
A onda je Mila počela otkrivati njena skrovišta. Shvatila je da mora povući vrata, odignuti zavese, sagnuti se i pogledati ispod kreveta. Ali Louise je tako sitna da uvek pronađe novu rupu za skrivanje. Uvuče se u košaru s prljavim vešom, pod Paulov radni stol ili u dno ormara i pokriva se dekom. Znala se sakriti i u tuš- kabinu u mračnoj kupaonici. Pa Mila opet uzalud traži. Jeca u suzama, ali Louise se ne miče. Ni dečiji očaj neće je pokolebati.
A onda, jednog dana, Mila više ne plače. Louise je uhvaćena u vlastitu zamku. Mila ćuti, kruži oko skrovišta i glumi da ne zna gde je dadilja. Seda na košaru s vešom, pa Louise ponestaje zraka. „Da se pomirimo?“ šapuće.
Ali Louise se ne želi predati. I dalje ćuti, brade priljubljene o kolena. evojčica nogama lagano lupka o pletenu košaru. “Louise, znam da si tu“, kaže kroz smeh. Odjednom, Louise tako naglo ustane da zatečena Mila odleti na pod. Udara glavom o pločice. Zaplakala je jer joj se zavrtelo, ali kad vidi ushićenu, uskrslu Louise koja je s visine pobedonosno posmatra, Milina prepast prelazi u histerično veselje. Adam je dotrčao u kupaonicu i pridružio se ženskama koje skakuću i pocupkuju gušeći se od smeha.
Нема коментара:
Постави коментар