Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X

                                                Gotfrid Helnvajn: Između nevinosti i zla

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta



        Vreme iz kojeg je proisteklo ime vaše organizacije, Savez progonjenih, našoj je deci, bez obzira da li im je deset ili dvadeset godina, strano i nestvarno poput bajke, poput mračne bajke. Zbilja, da li je to istina da je čovek stavljao život na
kocku ako bi progonjenom u sklonište doneo komad hleba, ako bi kao poljski ratni zarobljenik u haustoru poljubio nemačku devojku, ili ako bi kao Nemac među Nemcima, sve samim dobrim susedima s kojima se zna već godinama, izrekao politički sud koji nije istovetan sa naslovima novina? Istina je: bezazleni sused, koji je izjutra pospan izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke, bio je potencijalni ubica. To zvuči kao bajka, krvava bajka o teroru, koja polako tone do slojeva u kojima se stapa sa ostalim bajkama, poput one o Caru Barbarosi čija je brada izrasla kroz sto i koji, još uvek,tamo pod planinom Kifhojzer (Kyffhäuser)*, čeka da kucne njegov čas. Ako pričate deci o vremenu terora, ona onda veruju da su postojale žrtve. Ali tek kada bismo im mogli pokazati krivce, ta bi bajka mogla postati istiniti događaj, poput sudara, tu, na uglu ulice. Možda podlegnemo iskušenju da postanemo konkretni, da imenujemo nekoga ko je izjutra, pospan, izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke. Gospodin X, danas dvadeset godina stariji, inače isto tako bezazlen kao nekada, bavi se potpuno nesumnjivim poslovima: prodaje cigarete, opunomoćenik je nekog zavoda za kreditiranje gde piše službene opomene, ide u crkvu, štedi za duže putovanje tokom godišnjeg odmora, a nedeljom pokušava rešiti veoma delikatan problem sa svojom ženom - da li će popodnevni kolač biti sa šlagom ili bez njega.


                       On - ubica? To zvuči tako dramatično, nasilno, kriminalno.
Ali Gospodin X je tako tih, tako skroman; čak i kada se požali da mu smeta poneka igra sa loptom, to čini sa izvesnom suzdržanošću koja dokazuje da je uživao dobar odgoj. A baš bi on trebalo da bude taj koji je dojavio uzgrednu političku opasku? Deca počinju da sumnjaju, ali optužba je izrečena, ide svojim putem, dopire čak i do Gospodina X, koji smatra da mu je ukaljana čast i zahteva da se opravdamo.

             Suočimo li se onda sa Gospodinom X, spopadne nas duboka nelagoda, gađenje i stid zbog ljudske prirode, a nismo li mu, u trenutku kada smo ga prozvali, postali pomalo slični? Gospodin X je brzo uočio našu neprijatnost i već ima pripremljene argumente: nije li on ruskom zarobljeniku, koji je lopatom uklanjao sneg sa ulice, krišom u ruku tutnuo cigaretu? Verovatno bi se ispostavilo da je taj argument odbrane čak i tačan i moramo, sa žaljenjem, ustanoviti da naša deca u glavnom junaku ove bajke više ne vide takav dokaz kakav im predočava čovek koji je pijan za upravljačem, tu, iza ugla, izazvao sudar. Pitanje – možeš li nam pokazati krivca kako bismo mogli poverovati da bajka nije bajka i da se sve zbilo tu, među nama – ostaje bez odgovora. Zli vuk je stvarniji i uverljiviji od Gospodina X, koji je upravo uvređeno za sobom zalupio kućna vrata. Postoje jednoznačni krivci, koji bivaju privedeni, koji čak i priznaju, te bivaju osuđeni pred normalnim sudom, ali njihov broj je premali da bi čudovišnom broju žrtava to moglo izgledati uverljivo. Čitav narod mrtvih, svih nacionalnosti, konfesija, partijskih pripadnosti, a iz svih nacija, konfesija i partija izdvojeni – Jevreji. Ne usuđujem se da iskažem neku konkretnu brojku, bojim se da bi se iza nula tog ogromnog broja mogle izgubiti individue, ljudi koji su nam bili susedi i školski drugovi. Čini se da je nemoguće verodostojno predstaviti teror takvih razmera, objasniti potomcima njegovu prirodu, omogućiti im da osete tu klimu.

                 To biva nemoguće uprkos krivcima koji priznaju i koji su osuđeni; pošto su pred sudom osuđeni, krivci postaju kriminalci, a time nam se izmigoljio problem svakodnevnog terora koji je primenjivao Gospodin X. Gospodin X ostaje neuhvatljiv ni za ruke ni za glavu, a živi tu među nama, taj naš savremenik, te bi nam se učinilo odveć poetičnim da poznajemo Kaina. Znamo da postoji, čak bismo za njega mogli pronaći zgodnu definiciju, ali ga ne možemo uhvatiti; u trenutku kada pokušavamo, on više ne postoji i mi zagrabimo šakama samo stid i gađenje. Političkim objašnjenjima i tačnim opisima istorijske pozadine terorističke države, teror ne može biti do kraja objašnjen; za sve to postoje približno slični opisi u povesti: strahovlade i otpor njima. Naravno, postojao je Gospodin X i pod pređašnjim strahovladama, ali ono što ga čini znakom modernog terora nije njegov kvalitet, već kvantitet. Sve da udeo X-a nije ni manji ni veći, sve i da je podložan svojevrsnim oscilacijama – verovatno je ipak konstantan. Razlika je samo u tome da li je od dva miliona stanovnika jedne države njih milion i devetsto hiljada X ili je od 150 miliona njih 140 miliona. Ako su žrtve terora tako brižljivo odabirane, kao što se to desilo, i ako je njihov broj tako stravičan, onda je udeo X-a među preživelima avetinjski visok; oni više nisu samo instrumenti politike, već počinju da se njome bave, oni prodiru na pozicije na koje nikada ranije nisu polagali pravo. Njihova hrabrost, hrabrost kvantiteta, raste. Mržnja koju širi politički deklarisan teroristički režim daje neprijatelju režima veličinu; on se oseća prepoznatim, a to nešto znači. Pretpostavka neprijateljstva je prepoznavanje i to totalno: na osnovu načina kako neko pali cigaretu prepoznaje se protivnik režima, po jednom pogledu, po majušnom trzaju usne.

           Prodrevši u politiku, Gospodin X se popeo do najviših položaja. Nema neprijatelja koje bi prepoznavao po tako suptilnim detaljima; on reaguje samo na grube pretnje vlastitom oportunizmu, a instinkt očuvanja i zaštite sopstvenog interesa poneo je prema vrhu iz mediokritetskog podzemlja. Čim su ugroženi njegovi interesi, koji su isključivo materijalne i taktičke prirode, i on postaje grub, neotesaniji nego što je to čak i među lupežima dozvoljeno; neprijatelje, čije neprijateljstvo ima duhovne uzroke, on ne može prepoznati, to je za njega nepoznato, pa njegovo pitanje: „Šta ovi zapravo hoće?“, nije lišeno izvesnog dirljivog momenta: on zaista ne zna šta to oni hoće? Umetnost, filozofija, religija, politika iz duhovne strasti – sve mu je to strano, mada i on ima neku veroispovest, kod kuće mu vise neke slike na zidu, ima i knjige, završene studije i postao je političar. On je neuhvatljiv, a donosi, manje-više, važne odluke, nosi odgovornost, kreira politiku. Preterujem, svakako, dame i gospodo, ali zar nije negativna selekcija terorističkih režima do te mere avetinjska da možemo sebi na nekoliko minuta dozvoliti ovo preterivanje koje se tiče preživelih? Zar ne zvuči, takođe, kao preterivanje kada kažem da komad hleba odnesen u sklonište progonjenog ili jedan poljubac u haustoru može odneti jedan ljudski život? Dame i gospodo, vi znate, iz vremena kada ste sami bili proganjani, da ljudski život može zavisiti od jednog telefonskog razgovora, od krišom doturene novčanice i da je akt otpora bio dozvoliti progonjenom da telefonira, odmah mu dati novčanicu. To „odmah“ je pretpostavljalo munjevito prepoznavanje situacije, maštu, poverenje, instinkt, usuđujem se reći – izvesnu genijalnost, kojoj su preduslovi bili prepoznavanje, mašta, instinkt i poverenje – to je osobu, koju su oslovili, činilo suverenom. Neko, kao Gospodin X, kojeg sam, uz preterivanje opisao, neko čije reakcije počivaju na taktici i oportunizmu, nije suveren, pa, ako se bojim da je, nakon bezbrojnih užasa koji su nas snašli sada, počela i vladavina Gospodina X, onda se ne bojim njegovih ideja, on ih i nema, već se bojim da je neotporan na manipulaciju. Jasno prepoznatljiv politički protivnik, koji napada, tako postaje skoro prijatelj, ako unaokolo vlada neuhvatljivost. Sveprisutnost Gospodina X dovodi do paralize ukupnog života; on je tako ljubazan i njegov se zdrav razum uviđavno nasmeši na svako preterivanje, ali on se može prepoznati samo u preterivanju.
         On je novi protivnik svih onih koje su proganjali ili koji su se osećali proganjanim; stari protivnici, ma kakva imena i odeću imali, jesu bezazleni zato što se izjašnjavaju, opasni su tek kada Gospodin X iz oportunizma odluči da sklopi savez sa njima, ili barem da im se ne zameri.
       Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira na to da li se radi o devojačkoj
odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni princip mogli biti najbliži, to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja po njemu spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru, već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost, koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši jasno prepoznatljivi protivnici izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

Izvor:
- Freiheit und Recht. Zentralorgan der Widerstandskämpfer / 6.Jg. (1960) / Nr. 4 (März), S. 14-15. Festvortrag zur BVN Zehnjahresfeier




__________________________________

* Kifhojzer (Kyffhäuser) je planinski vrh u Nemačkoj poznat po spomeniku Fridrihu Barbarosi (Friedrich Barbarossa). Po legendi, „Crvenobradi“ car nije mrtav, već sedi tamo u jednoj pećini i spava, a brada mu je, za dugog sna, prorasla kroz plohu kamenog stola.

Hajnrih Bel

Adolf Mencl, Radni dan u Parizu

 
    Iz knjige Rim na prvi pogled 

 Pariz se ne prostire jedino između Monmartra i Trga Pigal, on se prostire između Emila Zole i Marsela Prusta, on leži kraj Sene, između Sartra i Klodela, leži između Renoara i Pikasa, između Abe Pjera i nekog milionera čiji doručak odnosi toliko novca koliko bi Abe Pjeru bilo dovoljno da za mesec dana dve porodice sačuva od gladi. Pariz je poput mozaika za koji se ne zna ko ga je sklopio i načinio sliku koja se baš tako zove.

    Ovaj se grad prostire između dečjih kolica; to ne znači da neka dečja kolica, kraj kojih stoji mlada odnegovana dama, moraju biti početak jednog života koji se završava kraj drugih dečjih kolica, za kojima, na rubu pločnika, stoji izvesna starija žena i čeka na otpatke iz pijačnih hala; život ne započinje uvek kao Renoarova slika i ne završava se poput Zolinog romana; on može početi kao Zola i okončati kao Renoar, može početi i završiti kao Prust. Život retko piše one “istinite priče“ a onda se može dogoditi da budu okarakterisane kao loše. Odredišta se i te kako razlikuju jedna od drugih, kao i kamenčići mozaika koji čine sliku nazvanu Pariz, a i redosled kojim valja izučiti ta odredišta neizvestan je. Slika koja predstavlja Pariz kreće se i menja, kamenčići se mogu izvlačiti, drugi se mogu umetnuti. Svake godine u grad hrle bujice ljudi koji su čvrsto odlučili da toj slici dodaju novi kamičak: slavoljubivi i vernici, sveci i genijalci, kakvi su nam već znani iz Balzakovih romana. Malom broju pođe za rukom da ostvari svoju zamisao, većina ne uspe, jer Pariz je mek kao pesak i tvrđi od granita od koga je podignut Aberdin.

       Više od stotinu svetova leži između para dečjih kolica, svetova u koje stranac samo provali kada se odluči da sledi linije upisane u turističkom vodiču: svet izdavača gde su još neizmenjene drvene stepenice uz koje je hitao mladi Balzak da bi se u plesnivoj kancelariji borio za avans. Svet crkava: grob Svetog Vinsenta de Pola u Ulici Sevr i, nekoliko koraka odatle, grobnica Svete Katarine Labure u Ulici Bak, gde preovladavaju leptirske kape Vinsenterićanski, snežnobela krila iznad crnih i čokoladnomrkih lica mladih kaluđerica. Mlade dame koje jašu ujutru u Bulonjskoj šumi, i prosjaci koji ujutru izlaze ispod lukova mostova i brzo sa pločnika podižu nekoliko opušaka od kojih se može zaviti cigareta. Frivolnost koja se iz pećina poroka izliva na ulice - pored nežne liturgije ranih misa. Čitave četvrti u kojima nikada nije bučno, u kojima se nikad ne budi život, gde stanuju ljudi koji kao da su uvek na putu - i oni drugi kvartovi u kojima se život malo stišava samo tokom dva kratka sata, negde oko ponoći. Svet obojenih, Crnaca i Berbera, mladih bračnih parova iz Vijetnama što izgledaju kao dvanaestogodišnjaci, i koji, dok se šetaju, između sebe nose decu u lakim bambusovim nosiljkama nalik na velike cvetove; drečavo odevene Crnkinje koje kleče u senovitim bočnim kapelama velikih crkava. Divlji, bizarni kič iz devedesetih godina prošlog veka i smeli hromirano-srebrni automobili nalik na putujuće mašine za espreso.

    Gde se prostire ovaj grad? Prostire se između jednih i drugih dečjih kolica, on leži između Sartra i Klodela i kraj Sene. Miriše na nadu i pije očajanje, on stalno cveta i postojano vene; mnoge su ulice nalik na spavaće sobe kojima se čovek nikad ne koristi, dok su druge poput kuhinje u kojima se stalno ćaska, pegla, kuva kafa i pije vino.

    Postoje i četvrti za zabavu, one su nalik na šeširiće koji se stavljaju za karneval, kada se ide sa igranke na igranku, ne da bi se čovek zabavljao, već da bi prodavao cigarete ili bombice sa konfetama...


______________________________

 

Trg Sena

 Fjodor M. Dostojevski i Petrograd

 1969


     To nije bio njegov grad, on ga zapravo nije ni imao, nije posedovao čak ni prebivalište, selio se iz stana u stan, putovao od mesta do mesta, deset godina života proveo u izgnanstvu. Sv. Petrograd, u kome je uglavnom živeo, postao je građa za nekoliko njegovih romana i pripovedaka. Ovaj je izveštaj pokušaj približavanja stranosti stvarnog, pokušaj da se nađe i pokaže ono što bi se opet moglo naći od te stranosti stvarnog, osamdeset i sedam godina posle smrti Dostojevskog, u Lenjingradu iz 1968. godine.

     Citat: Odjednom sam osetio, bilo mi je svejedno da li je svet i dalje prisutan i da li uopšte ima nečeg. Čitavim svojim bićem stao sam da osećam i opažam da u ovo moje vreme ničeg više nema. U početku mi je, doduše, još uvek izgledalo kao da je, nasuprot ovom sada, nekad mnogo toga postojalo; kasnije sam ipak shvatio da ni onda nije bilo ničeg, da mi se samo pričinilo. Polako sam u isti mah dolazio do uverenja da ništa nikad neće ni postojati. Uz to sam iznenada prestao da osećam srdžbu prema ljudima, i čak došao dotle da ih uopšte nisam ni opažao. To se ispoljavalo i u najneznatnijim sitnicama: na primer, idem ulicom, nalećem na ljude - i to ne zato što sam se zamislio; o čemu bih uopšte razmišljao? Tad sam čak sasvim prestao i da mislim. Bio sam ravnodušan prema svemu.



Iz knjige Rim na prvi pogled


Komentar: Ima pedeset i četiri godine kako se ovaj grad ne zove Sv. Petrograd; deset godina je nosio naziv Petrograd, a već se četrdeset i četiri godine zove Lenjingrad. Njega od Petrograda iz XIX veka dele dve revolucije i dva svetska rata. On je stvaran - i stran, ne u geografskom, već u poetskom i metaforičnom smislu. On je bio stran i pesniku Fjodoru Mihailoviču Dostojevskom.

Razmišljanje jednog klovna

"Idem rado na te filmove za šestogodišnjake, jer u njima nema ničega od kiča odraslih s brakolomstvom i razvodom braka. U brakolomnim i brakorazvodnim filmovima uvek nečija sreća igra veoma veliku ulogu. "Usreći me, mili", ili "Zar hoćeš da staneš na put mojoj sreći?" Pod srećom koja traje duže od jedne sekunde, možda dve, tri sekunde, ne mogu ništa da zamislim.

     S druge strane, prave filmove s kurvama gledam veoma rado, ali njih ima tako malo. Većina ih je tako pretenciozna da se i ne zapaža da su zapravo filmovi s kurvama. Ima još jedna kategorija žena koje nisu ni kurve ni bračne žene, naime milosrdne žene, ali one su u filmovima zanemarene. U filmovima koji su dozvoljeni šestogodišnjacima većinom kipti od kurvi. Nikad nisam shvatio šta odbori koji klasifikuju filmove misle kada takve filmove dozvoljavaju deci. Žene u tim filmovima ili su po prirodi kurve, ili su to samo u sociološkom smislu; milosrdne nisu gotovo nikad. Tu u nekom tangltangl-vesternu plavuše igraju kankan, surovi kauboji, kopači zlata ili lovci na divljač, koji su dve duge godine u samoći gonili skunksove, gledaju kako zgodne mlade plavuše igraju kankan, ali kad ti kauboji, kopači zlata, lovci divljači pođu za tim devojkama želeći da s njima odu u njihovu sobu, obično im se pred nosom zalupe vrata, ili ih neka brutalna svinja nemilosrdno obori boksom. Mislim da time treba da se izrazi nešto kao vrlina. Nemilosrdnost gde bi milosrđe bilo ono jedino ljudsko. Nikakvo čudo što bedni đavoli onda počnu da se tuku, da pucaju - to je kao fudbal u internatu, samo što su oni odrasli ljudi, nemilosrdniji. Nije mi jasan američki moral. Mislim da bi tamo milosrdna žena bila spaljena kao veštica, žena koja to ne čini za novac niti iz strasti prema čoveku, nego samo iz milosrđa prema muškoj prirodi."

"Telefon je i dalje zvonio, snažno, muški, živo, umalo nisam na njega bacio jastuče sa sofe - ali sam prebacio ogrtač za kupanje, pošao u dnevnu sobu i zaustavio se pred telefonom koji je zvonio. Menadžeri imaju živce i izdržljivost, reči kao što su "senzibilitet umetničke duše" za njih su reči kao "Dortmundsko akcionarsko pivo", i svaki pokušaj da se s njima ozbiljno razgovara o umetnosti i umetnicima bilo bi naprosto rasipanje daha.

       Oni takođe dobro znaju da čak i nesavestan umetnik ima hiljadu puta više savesti nego savestan menadžer, i oni poseduju jedno oružje protiv koga im niko ništa ne može: goli uvid u činjenicu da umetnik ne može drukčije nego da radi ono što radi: da slika slike, putuje po zemljama kao klovn, da peva pesme i iz kamena ili granita vaja "trajne stvari". Umetnik je kao žena koja ne može drukčije nego da voli, i koja naseda svakom belosvetskom muškom magarcu. Za eksploataciju su najpodesniji umetnici i žene, i svaki menadžer ima jedan do dvadeset i devet procenata osobina podvodača. Zvonjenje je bilo najobičnije podvodačko zvonjenje. On je, naravno, od Kosterta doznao da sam otputovao iz Bohuma, i dobro je znao da sam kod kuće. Zavezao sam ogrtač i podigao slušalicu. Njegov dah koji je mirisao na pivo smesta mi udari u lice."

      “Svaki vid odmora posmatram s fanatičnom revnošću: kako radnik stavlja koverat s platom i penje se na svoj motor, kako berzanski špekulant ispušta slušalicu iz ruke, kako beležnicu stavlja u fioku, ovu zaključava, ili kako prodavačica životnih namirnica skida kecelju, pere ruke i pred ogledalom ulepšava kosu i usne, uzima tašnu i iščezava. Sve je tako ljudski da sebi često izgledam kao nečovek, jer odmor mogu da predstavim samo kao tačku”.

     “Spavati mogu kao životinja, većinom bez sna, često samo nekoliko minuta, a ipak imam osećanje kao da sam čitavu večnost bio odsutan, kao da sam glavu preturio kroz neki zid iza koga leži mračna beskrajnost, zaborav i večiti odmor...”

 “Ja je mnogo volim, i njene izvidničke reči: ’Moram da idem putem kojim moram da idem’, trebalo je možda shvatiti kao oproštajnu lozinku prahrišćanke koja dopušta da je bace pred divlje zveri”.


"Polako, polako, začudićeš se: najčudniji doživljaj našeg detinjstva bilo je saznanje da kod kuće nikada nismo žderali kako treba (...) nikada nismo bili tako siti, bar kod kuće ne". (...) Meni bi bilo milije da znam da li se to dešavalo iz škrtosti - ali znaš li ti zapravo šta oseća dete koje je celo poslepodne vozilo biciklu, igralo fudbal, plivalo u Rajni?" (...) Dođavola, znali smo kao deca uvek samo da smo bogati, vrlo bogati, ali od tog novca nismo imali ništa - čak ni dovoljno da jedemo (...) Znaš li čega sam kao dete uvek bio željan. Krompira."
_____________________________

 

Smejač

 
Kad me upitaju za moje zanimanje, nađem se u neprilici: pocrvenim, mucam, ja, koji sam inače poznat kao jedan siguran čovek. Zavidim ljudima koji mogu reći: ja sam zidar. Knjigovođama, frizerima i piscima zavidim na jednostavnosti njihova priznanja, jer se svi ti pozivi razumeju sami po sebi i ne iziskuju nikakvo drugo obrazlaganje. Ali ja sam prisiljen na takva pitanja odgovarati: ja sam smejač. Takvo priznanje zahtieva dodatno, pa ja na drugo pitanje „Živim od toga?“ po istini moram odgovoriti s „Da“. Ja stvarno živim od svog smeha, i živim dobro, jer moj smeh je – komercijalno rečeno – tražen. Ja sam jedan dobar, obrazovan smejač, niko se drugi ne smeje kao ja, niko ne vlada tako nijansama moje umetnosti. Dugo sam se vremena – da izmaknem dosadnim objašnjenjima – predstavljao kao glumac, ali su ipak moje mimičke i govorne sposobnosti tako neznatne, da mi se takvo predstavljanje nije činilo primereno istini: ja volim istinu, a istina je: ja sam smejač. Ja nisam ni klaun ni komičar, ja ljude ne razveseljavam, nego predstavljam vedrinu: ja se smejem kao rimski imperator, ili kao osećajni abiturient, smeh 17. stoljeća mi je tako poznat kao i onaj iz 19. stoljeća, a kad se mora, smejem se kroza sva stoleća, kroz sve društvene klase, kroz sve dobne uzraste: ja sam to jednostavno naučio kao što čovjek uči podoniti cipele. Smeh Amerike počiva u mojim grudima, smeh Afrike, beli, crveni, žuti smeh – i za odgovarajući honorar pustim ga onako kako režija nalaže.

 
Postao sam nužan, smejem se na gramofonskim pločama, na vrpcama, a režiseri radio-drama pažljivo sa mnom postupaju. Smejem se setno, umereno, histerično, smejem se kao kondukter tramvaja, ili kao šegrt iz branše živežnih namirnica; jutarnji smeh, večernji smeh, noćno smejanje i smejanje iz doba svitanja, jednom reči: gde god i kad god se treba smejati: ja to činim.

 
Može mi se , da je jedno takvo zanimanje naporno, pogotovo što ja – to mi je specijalitet – vladam zaraznim smehom; tako sam postao retko potreban komičar trećeg i četvrtog ranga, koji s pravom drhte zbog svojih dosetki, a ja gotovo svaku veče sedim uokolo po varijeteima kao suptilni art claqueur, da bih se na slabim mestima u programu zarazno smejao. To mora biti po meri: moj snažni, divlji smeh ne sme doći ni prerano ni prekasno, on mora doći u pravom trenutku – onda ja programirano eksplodiram, čitavo slušateljstvo zaurla sa mnom i dosetka je spašena.

 
A ja se onda istrošen prikradem garderobi, navučem svoj mantil sretan da sam konačno prestao s radom. Kod kuće me najčešće čeka telegram: „Trebamo hitno vaš smeh. Snimanje u utorak“ i već malo potom ja sam u pregrijanom vozu i oplakujem svoju sudbinu.

 
Svako će shvatiti da nakon prestanka rada ili na odmoru osjećam malo sklonosti prema smehu: muzar je zadovoljan kad može zaboraviti kravu, zidar je sretan kad žbuku zaboravi, a stolari kod kuće imaju najviše vrata koja ne funkcionišu, ili ormara s ladicama, koje se samo s velikom mukom mogu otvoriti. Poslastičari vole samo kisele krastavce, mesari marcipane, pekar više voli kobasicu od hleba; borci s bikovima vole se družiti s golubovima, bokseri poblede kad im djeci zakrvavi nos: sve to ja razumem, jer nakon prestanka rada ja se nikad ne smejem. Ja sam jedan neveseo čovek i ljudi me smatraju – verovatno s pravom – pesimistom.

 
U prvim godina našeg braka često mi je supruga govorila: “Nasmej se“, ali joj je u međuvremenu postalo jasno da joj tu želju ne mogu ispuniti. Ja sam sretan kad napregnute mišiće svoga lica, kad svoju umornu dušu, mogu opustiti dubokom ozbiljnošću. Da, smeh drugih me, također, nervira, jer me previše podseća na moj poziv. Tako živimo tihi, spokojni brak, jer se i moja žena također odučila od smeha: katkad je uhvatim nasmešenu, pa se i ja nasmešim. Jedno s drugim govorimo tiho, jer ja mrzim buku varijetea, mrzim larmu koja vlada u prostorima za snimanje.

 
Ljudi koji me ne poznaju drže me zatvorenim. Možda to i jesam, jer prečesto kod smejanja moram otvarati usta.

 
S ukočenim izrazom lica idem kroz vlastiti život, dopustim sebi samo pokatkad blagi smešak i često razmišljam o tome jesam li se ikad zdravo nasmejao. Mislim – ne. Moja braća i sestre znaju kazati da sam uvek bio ozbiljan. . I tako, smejem se na mnogo raznih načina, ali svoj vlastit smeh ne poznam.

izvor       
______________________________ 

 Upozorenje na Gospodina X

 
Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj, koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira da li se radi o devojačkoj odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe, želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni principi mogli biti najbliži; to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja, po njemu, spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti sa danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši, jasno prepoznatljivi protivnici, izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

__________________________________






Iz intervjua, sećanja...

U razgovoru koji je samo nekoliko dana pre smrti, vođen na državnom radiju NDR

        “Nije samo beda koja zabrinjava Nemce, pa i čovečanstvo. Ne sme se zaboraviti da su Nemci preživeli dva rata, dve potpune inflacije. Zato se meni čini da je razumljivo što je većina Nemaca na temelju tih istorijskih iskustava čvrsto vezana za ono čime raspolažu. Trebalo bi im, međutim, objasniti da im to niko ne želi da oduzme, nego da svi zajedno, ponavljam, svi, od vrha do dole, moraju štedeti. Ali, ne na nezaposlenima, na onima kojima je potrebna pomoć, ne na penzionerima. Jedina šansa koju vidim za ovo društvo je nova podela rada, naravno posle opšte preraspodele posla. I za mlade ljude, to bi bila jedina nada.”

"Sećanja"

 
"Rođen sam u Kelnu, gde se Rajna, zasićena svojom srednjorajskom ljupkošću, širi, uliva u potpunu ravnicu, ka magli Severnog mora: gde svetovna vlast nikada nije ozbiljno shvatana, duhovna još manje nego što se misli u nemačkim pokrajinama: gde su Hitlera zasipali saksijama, Geringa otvoreno ismejavali, tog krvožednog kicoša, koji je uspevao da se u toku jednog časa predstavi u tri različite uniforme".

iz  "Pisma sinovima", upućenom Vicentu i Reneu


 "Jedinica kojoj sam pripadao - napisao je Bel - vukla se kroz Breltal, čas uzbrdo, čas nizbrdo, čas napred, čas natrag. Odjednom smo se našli na ivici sela, viorile su se bele zastave. Ni sam ne znam kako, moja kolona se raspala, a ja sam požurio kući. Ali me nasred ulice presreo poručnik s pištoljem uperenim u grudi i prisilio da se pridružim njegovoj jedinici besmislenog imena. Učinilo mi se da je bolje da se ne protivim ovom bezumlju. I tu sam posle nekoliko dana dopao američkog zarobljeništva."

“Umetnik je kao žena, koja ne može drukčije nego da voli i koja naseda svakom belosvetskom muškom magarcu. Za eksploataciju su najpodesniji umetnici i žene, i svaki menadžer ima jedan od 29 procenata osobina podvodača


političke poruke 

  Ne verujmo miru: mašinerija za proizvodnju mišljenja je tu – nudi za sada bezazlene stvari, formira predrasude, koje se, doduše, iscrpljuju u komercijalnom, a ipak već natapa naš mozak. Potrebna je čudovišna snaga, da bi se, prkoseći toj mašineriji, sačuvalo razmišljanje i sposobnost sećanja. Moglo bi doći vreme u kojem više ne bi bilo politički oportuno zločin iz prošlosti nazvati imenom koje mu pripada; tek tada ćemo pokazati koliko nam je vredna sloboda; to što se desilo Jevrejima može se ponoviti bilo kojoj proizvoljno klasifikovanoj grupi ljudi. Znamo šta je čovek u stanju da učini, ne verujemo miru.

Mi nismo vredni pomirenja ako na taj način odobravamo ubistva iz prošlosti. Protivrečite, vi mlađi, vašim očevima, vašim učiteljima, protivite se u tramvaju i na školskom dvorištu, u radionici i kancelariji. Protivrečite svugde gde se zlo negira ili tamo gde vam - poput bilansiranja u industrijskom pogonu - za izravnavanje računa ponude druge, nevino stradale. Za bezbrojne ubijene u logorima, bezbrojni drugi: mrtvi u ratu, oteti, nestali, deca i žene koji su umrli po seoskim drumovima. Mrtve uzeti kao predmet nacionalnog tekućeg računa jeste novi neljudski čin, koji odobrava buduće zločine...

“Umetnik je kao žena, koja ne može drukčije nego da voli i koja naseda svakom belosvetskom muškom magarcu. Za eksploataciju su najpodesniji umetnici i žene, i svaki menadžer ima jedan od 29 procenata osobina podvodača.