23.12.2019.

Leila Slimani, Uspavanka ( 3 deo)




Stephanie


        Sa osam godina Stéphanie je znala promeniti pelene i pripremiti bočicu. Kretnje su joj bile sigurne i mirnom je rukom prihvatala nežan potiljak dojenčeta dok bi ga podizala iz krevetića. Znala je da ih treba polegnuti na leđa i da ih se nikad ne sme tresti. Kupala ih je čvrsto ih držeći za ramena. Vriska, kmečanje novorođenčadi, njihov smeh i plač pratili su sva njena sećanja iz detinjstva, premda je bila jedinica. Svima je bilo drago videti koliko voli malu decu. Smatrali su da ima sjajan majčinski instinkt i da je za devojčicu te dobi izuzetno požrtvovana.
    Kad je Stéphanie bila mala, njena majka, Louise, kod kuće je čuvala bebe. Odnosno kod Jacquesa, kako je on često isticao. Majke bi decu donosile ujutro. Seća se tih žena, žalosnih i u žurbi, prislanjale bi uvo o vrata i tako malo stajale. Louise juje naučila da osluškuje udaljavanje njihovih teskobnih koraka na stepeništu. Neke su se na posao vraćale ubrzo nakon poroda, a sićušno bi detešce ostavljale u Louiseinom naručju. Davale bi joj, u neprozirnim vrećicama, preko noći izdojeno mleko koje je Louise stavljala u frižider. Stéphanie se seća malenih posudica poredanih na polici, na svakoj je pisalo ime deteta. Jednom je ustala usred noći i otvorila posudicu koja je pripadala Julesu, dojenčetu crvena lica čiji su joj oštri noktići izgrebli obraz. Ispila ju je u jednom gutljaju. Nikad nije zaboravila okus po truloj dinji, trpak, još ga je danima osećala u ustima.Subotom uveče znala je s majkom odlaziti čuvati decu po stanovima koji su joj se činili ogromnima. Žene, lepe i važne, prolazile su hodnicima i na dečjim obrazima ostavljale trag ruža za usne. Muškarci nisu voleli čekati u salonu, neugodna im je bila prisutnost Louise i Stéphanie. Tapkali su u mestu glupavo se osmehujući. Prigovarali su suprugama, a onda im pomagali navući kaput. Pre odlaska žena bi čučnula, održavajući ravnotežu na tankim potpeticama, i obrisala suze sa sinovog obraza. „Ljubavi, nemoj više plakati. Louise će ti ispričati priču i pomaziti se s tobom. Je l’ da, Louise?“ Louise bi potvrdila. Jedva je držala decu koja su se otimala i kričeći dozivala majku. Stéphanie bi ih ponekad mrzila. Užasavalo ju je kako su udarala Louise, kako joj se obraćaju poput malih tirana.
        Dok je Louise decu stavljala spavati, Stéphanie je kopala po ladicama, pretraživala kutijice naslagane po stolovima. Vadila je foto albume skrivene na policama niskih stolića. Louise bi sve očistila. Oprala bi posuđe, prebrisala radne površine u kuhinji. Složila odeću koju je gospođa razbacala po krevetu dok je odlučivala šta će obući. „Ne moraš im prati suđe“, ponavljala bi joj Stéphanie, „dođi, sedni sa mnom.“ Ali Louise je to volela. Obožavala je posmatrati oduševljena lica roditelja koji bi po povratku ustanovili da su uz babysittericu dobili i besplatnu spremačicu.
         Rouvierovi, kod kojih je Louise radila nekoliko godina, poveli su ih sa sobom u kuću za odmor. Louise je radila, a Stéphanie je bila na praznicima. No ne da bi se sunčala i kljukala voćem poput gazdine dece. Ona nije došla na selo da bi zaboravila pravila, ostajala dugo budna i naučila voziti bicikl. Bila je tu jer nisu znali gde bi inače s njom. Majka joj je ponavljala da bude diskretna i da se igra u tišini. Da ne izgleda kao da previše uživa. „Mogu oni reći da smo i mi ovde kao malo na odmoru, ali ako se budeš previše zabavljala, biće im krivo.“ Za stolom je sedela pored majke, podalje od domaćina i njihovih gostiju. Seća se da su ljudi pričali i pričali. Majka i ona bi pognule glave i jele u tišini.
      Prisutnost devojčice Rouvierovima nije baš najbolje sela. Smetala im je, gotovo fizički. Osećali su sramotnu antipatiju prema tom nespretnom smeđokosom detetu bezizražajnog lica, u ispranoj majici. Kad bi sela u dnevni boravak, da pored malog Hectora i Tancrèda gleda televiziju, roditeljima je bilo krivo. Na kraju bi je uvek po nešto poslali „Stéphanie, budi dobra, donesi mi naočale iz predsoblja“ ili bi joj rekli da je mama čeka u kuhinji. Louise je, srećom, zabranila kćeri da se približava bazenu, tako da tu Rouvierovi nisu morali intervenisati.
      Veče uoči povratka, Hector i Tancrède su pozvali komšije da se zajedno igraju na novom novcatom trampolinu. Stéphanie, tek nešto malo starija od dečaka, izvodila je impresivne figure. Njeni vratolomni skokovi i doskoci terali su decu u oduševljenu ciku. Na kraju je gospođa Rouvier zamolila Stéphanie da siđe s trampolina i pusti male da se igraju. Prišla je mužu i sažaljivim glasom rekla: „Ne bismo je više trebali pozivati. Mislim da njoj to previše teško pada. Sigurno se žalosti kad vidi sve ovo što sama nema.“ Njen se muž s olakšanjem nasmešio.


     Myriam je celu nedelju čekala ovu veče. Otvara vrata stana. Louiseina torbica odložena je na naslonjač u dnevnom boravku. Čuje dečije glasove kako pevaju. O zelenom mišu i brodićima na vodi, o nečemu što se vrti i nečemu što pluta. Hoda na vrhovima prstiju. Louise kleči nagnuta nad kadu. Mila u vodi namače crvenokosu lutku, a Adam plješće i pevuši. Vrlo pažljivo Louise grabi penu i stavlja je deci na glave. Svi se smeju tim kapicama koje se raspršuju čim dadilja dune.
       Na povratku kući, u metrou, Myriam je bila nestrpljiva kao da je zaljubljena. Celu nedelju nije videla decu i obećala je sebi da će se večeras posvetiti samo njima. Zajedno će se uvući u veliki krevet. Škakljaće ih, ljubiće ih, stiskaće ih sve dok ih ne ošamuti. Sve dok se ne počnu otimati.
      Posmatra ih skrivena vratima kupaonice i duboko udiše. Obuzima je luda želja da oseti njihovu kožu, izljubi im ručice, da čuje kako tankim glasićima uzvikuju „mama“. Najednom je sva sentimentalna. Tako je to kad si mama. Od majčinstva je koji put pomalo glupava. Vidi nešto izuzetno u nečemu posve banalnom. I sitnice je mogu ganuti.
    Celu se nedelju s posla vraćala kasno. Deca su već spavala, a kad bi Louise otišla, znala je leći pokraj Mile, u njezin krevetić, i udisati ugodan miris kćerine kose, koja miriše na bombone od jagoda. Večeras će im dati da rade ono što inače ne smeju. U krevetu će jesti sendviče sa slanim maslacem i čokoladom. Pogledaće crtić i zaspaće kasno, stisnuti jedni uz druge. U noći će je nožicama udarati u lice, a ona će loše spavati jer će se bojati da Adam ne padne s kreveta.
Deca izlaze iz vode i bacaju se onako gola majci u naručje. Louise posprema kupaonicu. Pere kadu spužvom, a Myriam joj kaže: „Ne treba, nemojte se mučiti.
Već je kasno. Idite kući. Znam da ste imali naporan dan.“ Louise se pravi da je nije čula pa čučeći i dalje briše rub kade i vraća na mesto igračke koje su deca razbacala.
        Louise slaže peškire. Prazni mašinu za pranje veša  i priprema deci krevete. Spužvu odlaže u kuhinjski ormar, vadi lonac i stavlja ga na šporet. Myriam je razoružana, promatra je kako se uzvrtela po kuhinji. „Ali kad vam kažem, ja ću to napraviti.“Pokušava joj uzeti lonac iz ruku, ali Louise ga čvrsto drži. Blago odguruje Myriam. „Odmorite se“, kaže. „Sigurno ste umorni. Uživajte s decom, ja ću im napraviti večeru. Nećete ni znati da sam tu.“
      A to je istina. Kako nedelje odmiču, Louise je sve bolja u tome da je istovremeno nevidljiva i neophodna. Myriam je više ne zove da joj kaže da će kasniti, a Mila više ne pita kad se mama vraća. Louise je tu, sama održava to krhko zdanje. Myriam joj dopušta da prema njoj postupa majčinski. Svakoga dana zahvalnoj Louise prepušta sve više poslova. Dadilja je poput onih senki u pozorištu koje u mraku pomiču dekor po pozornici. Podižu divan, jednom rukom odguruju kartonski stub, deo zida. Louise, diskretna i moćna, posluje iza kulisa. U svojim rukama drži prozirne konce bez kojih nema čarolije. Ona je Višnu, božanski hranitelj, ljubomorni zaštitnik. Ona je vučica koja ih sve doji, nepresušan izvor porodične sreće.
       Gledaju je, a ne vide je. Osećaju bliskost, ali s njom nikad nisu prisni. Dolazi sve ranije, odlazi sve kasnije. Jednog jutra, izašavši ispod tuša, Myriam se gola zatekla pred dadiljom koja na to nije ni trepnula. „Šta nju briga za moje telo?“ umiruje Myriam samu sebe. „Nije ona tako stidljiva.“
       Louise potiče bračni par na izlaske. „Trebate uživati dok ste mladi“, ponavlja automatski. Myriam sluša njene savete. Smatra je razboritom i dobronamernom. Jedne večeri Paul i Myriam odlaze na zabavu kod muzičara kojeg je Paul nedavno upoznao. Stanje u potkrovlju, u šestom arondismanu. Dnevna soba je minijaturna, s niskim stropom, pa gosti, natiskani, stoje. U tom kokošinjcu vlada vesela atmosfera i začas svi počinju plesati. Muzičareva  žena, visoka plavuša s jarko ružičastim ružem, dodaje im džointe koji kruže i toči votku u ledene čaše. Myriam razgovara s ljudima koje ne poznaje, ali zajedno se smeju iz sveg glasa. Sat vremena provodi u kuhinji u razgovoru, sedeći na radnoj površini. U tri ujutro, gosti viču da su gladni pa plavuša priprema omlet s gljivama koji jedu svi zajedno iz tave dok im se viljuške sudaraju.
      Kad su se u 4 sata vratili kući, Louise je spavala na kauču, nogu privučenih do prsa i sklopljenih ruku. Paul ju je polako pokrio dekom. „Nećemo je buditi. Izgleda baš spokojno.“ I tako Louise počinje spavati kod njih, jednom ili dvaput nedeljno. Nikad ništa nije izričito rečeno, ne razgovaraju o tome, ali Louise strpljivo gradi svoje gnezdo u okrilju njihovog stana.
         Paul se ponekad zabrine zbog Louiseinog sve duljeg radnog vremena. „Ne bih hteo da nas jednoga dana optuži da je iskorištavamo.“ Myriam mu obeća da će uzeti stvar u svoje ruke. Predbacuje sebi da to već nije napravila, a inače je tako stroga i pravična. Razgovaraće s Louise i sve raščistiti. Neugodno joj je, ali je istovremeno i potajno presretna što se Louise prihvata kućnih poslova i obavlja ono što je nikad nije tražila. Myriam se stalno ispričava. Kada se kasno vrati kaže: „Žao mi je što tako iskorištavam vašu dobrotu.“ A Louise svaki put odgovara: „Ali zato sam tu. Ništa se ne brinite.“
       Myriam joj često nešto poklanja. Naušnice koje je kupila u jeftinoj trgovini na izlasku iz metroa. Kolač od naranče, koji je, koliko zna, jedina Louiseina slabost. Daje joj odeću koju više ne nosi, premda je dugo smatrala da u tome ima nešto ponižavajuće. Myriam uvek prduzima sve kako ne bi povredila Louise, izazvala ljubomoru ili je rastužila. Kad ide u kupovinu, za sebe ili za decu, skriva novu odeću u staru platnenu vreću i ne vadi je sve dok Louise ne ode. Paul joj odaje priznanje na tolikom obziru.


Svi bliski Paulu i Myriam upoznali su Louise. Neki su je susreli u kvartu ili kod njih u stanu. Ostali su samo slušali o podvizima nestvarne dadilje koja kao da je iskočila iz knjige za decu.
        „Louiseine večere“ postale su tradicija, omiljena prilika za druženje za sve Myriamine i Paulove prijatelje. Louise poznaje njihove ukuse. Zna da Emma anoreksiju skriva iza dobro potkovane vegetarijanske ideologije. Da Paulov brat Patrick obožava meso i gljive. Večere se obično održavaju petkom. Louise čitavo poslepodne kuva dok joj se deca igraju oko nogu. Posprema stan, slaže buket cveća i uređuje sto. Otišla je skroz na drugi kraj Pariza da bi kupila nekoliko metara platna od kojeg je sašila stolnjak. Kad je sto postavljen, umak zgotovljen, a vino pretočeno u bokal, iskrade se iz stana. Ponekad zna sresti goste, u predvorju zgrade ili na ulazu u metro. Sramežljivo odgovara na komplimente i na zavereničke osmehe, uz koje se hvataju rukom za trbuh i voda im ide na usta.
Jedne večeri Paul inzistira da ostane s njima. Dan je bio poseban. „Imamo toliko toga za proslaviti!“ Pascal je Myriam poverio jedan važan slučaj, a ona je na dobrom putu da ga dobije zahvaljujući domišljatoj i vatrenoj obrani. I Paul je sretan. Dok je pre nedelju dana bio u studiju i radio na nekim svojim snimkama, ušao je poznati pevač. Ostali su satima razgovarati, o zajedničkim muzičkim ukusima, o aranžmanima koji im se motaju po glavi, neverovatnom materijalu koji bi mogli prikupiti, i pevač je na kraju predložio Paulu da bude producent njegovom sledećem albumu. „Ima takvih godina kad nam se sreća osmehne. Treba to znati iskoristiti“, zaključuje Paul. Uhvatio je Louise za ramena i gleda je sa smeškom. „Hteli vi to ili ne, večeras ćete večerati s nama.“
        Louise se sklanja u dečiju sobu. Dugo leži pokraj Mile. Gladi joj lice i kosu. Pod plavim svetlom noćne lampe promatra Adamovo spokojno lice. Još se ne može prisiliti da izađe. Čuje kako se otvaraju ulazna vrata i smeh u hodniku.
Pucanj boce šampanjca, udarac naslonjača koji su gurnuli do zida. U kupaonici Louise popravlja punđu i stavlja svetloljubičasto senilo. Myriam se nikad ne šminka. Večeras nosi ravne traperice i Paulovu košulju s podvrnutim rukavima.
„Mislim da se ne znate? Pascal, da ti predstavim našu Louise. Znaš da nam na njoj svi zavide!“ Myriam je obgrlila Louise oko ramena. Ona se smeši pa okreće glavu, malo joj je neugodno zbog familijarne geste.

„Louise, ovo je Pascal, moj šef.“

„Tvoj šef? Daj molim te. Radimo zajedno. Mi smo kolege.“ Pascal se glasno smeje i pruža Louise ruku.

     Louise je sela u ugao kauča, dugim prstima s nalakiranim noktima steže čašu šampanjca. Nervozna je poput strankinje, izbeglice koja ne govori jezik. S gostima oko stolića razmenjuje zbunjene i prijazne osmehe. Nazdravlja se Myriaminom talentu i Paulovom pevaču, a neko čak otpevuši i jednu njegovu melodiju. Razgovaraju o poslu, o terorizmu, o nekretninama. Patrick priča o tome gde planira odmor na Šri Lanki.
        Emma se zatekla pored Louise i priča joj o deci. O tome Louise zna razgovarati. Umiruje Emmu koja joj iznosi svoje brige. „Često sam to viđala, nemojte se zbog toga brinuti“, ponavlja dadilja. Emma, koju niko ne sluša, a sva je nespokojna, zavidi Myriam na ovoj suzdržanoj dadilji. Emma je ugodna žena i izdaju je jedino njene ruke, koje su uvek u grču. Draga je, ali zavidna. Istovremeno koketna i strašno iskompleksirana.
        Emma stanuje u dvadesetom arondismanu, u delu četvrti u kom su skvotovi pretvoreni u eko-vrtiće. Živi u malenoj kući uređenoj s toliko ukusa da se onde osećate gotovo neugodno. Čini se da je svrha njenog dnevnog boravka prepunog sitnih ukrasa i jastučića da izazove ljubomoru, a ne da se čovek u njemu raskomoti.
„Škola u kvartu je katastrofalna. Deca pljuju po podu. U prolazu ih čujete kako si govore ‘kurvo’ i ‘pederu’. Ne kažem da u našoj privatnoj školi niko ne kaže ‘jebi ga’. Ali to nekako drukčije kažu, ne mislite li? Barem znaju da to smieju govoriti samo između sebe. Znaju da je to ružno.“
       Emma je čak čula da u državnu školi, onu u njenoj ulici, roditelji dovode decu u pidžami, s više od pola sata kašnjenja. I da se jedna mama s hidžabom nije htela rukovati sa direktorom.

„Žalosno je reći, ali Odin bi tamo bio jedini belac u razredu. Znam da možda nismo trebali odustati, ali ne znam kako bih podnela kad bi se jednoga dana vratio iz škole zazivajući Boga na arapskom.“ Myriam joj se nasmešila. „Znaš šta želim reći, je l’ da?“
      Uz smeh ustaju i premeštaju se za stol. Paul je Emmu poseo do sebe. Louise juri u kuhinju, a kad se vrati noseći pripremljeno jelo, dočekuju je s ovacijama. „Pocrvenela je“,šali se Paul, a glas mu je malo prekreštav. Louise je sledećih nekoliko minuta u središtu pažnje. „Kako je napravila ovaj umak?“ „Dodati đumbir, kako dobra ideja!“ Gosti je hvale, a Paul stane govoriti o njoj „naša dadilja“ onako kako se govori o deci i starcima u njihovoj prisutnosti. Paul poslužuje vino, a razgovori se brzo uzdižu iznad zemaljske hrane. Govore sve glasnije. Gase cigarete po tanjurima, a opušci plutaju u ostatku umaka. Niko nije primetio da se Louise povukla u kuhinju i da je revnosno čisti.
        Myriam je Paulu uputila srdit pogled. Pravi se da se smeje njegovim šalama, ali ide joj na živce kad je pijan. Onda bude prost, neotesan, izgubi dodir sa stvarnošću. Čim previše popije, predlaže koješta nekakvim odurnim individuama, daje obećanja koja ne može ispuniti. Laže. Ali on ne primećuje ženinu uzrujanost. Otvara novu bocu vina i lupa o rub stola. “Ove godine priuštićemo si pravi odmor i povesćemo dadilju sa sobom! Treba u životu malo i uživati, je li tako?“ S gomilom tanjira u rukama Louise se smeška.
           Sutradan ujutro, Paul se budi u zgužvanoj košulji, usana još umrljanih vinom. Dok stoji pod tušem priseća se delova prošle večeri. Seća se svog predloga i kako ga je žena mrko pogledala. Oseća se glupo i odmah ga hvata umor. Eto pogreške koju će morati popraviti. Ili se praviti kao da ništa nije rekao, pustiti da vreme prođe. Zna da će ga zbog pijanih obećanja Myriam ismevati. Prigovoriće mu da je nepromišljen s novcem i nepažljiv prema Louise. „Zbog tebe će biti razočarana, ali kako je draga, neće se ništa usuditi reći.“ Myriam će mu pod nos staviti račune i vratiti ga u stvarnost. I na kraju će zaključiti: „Uvek je tako kad piješ.“
     Ali Myriam nije ljuta. Leži na kauču s Adamom u naručju i smeši mu se tako milo da ne može doći k sebi. Nosi preveliku mušku pidžamu. Paul seda do nje, mrmori joj u vrat, voli kako miriše na vresak. „Jesi li sinoć stvarno ono mislio? Hoćemo moći povesti Louise sa sobom ovog leta?“ upita ga. „Daj zamisli! Napokon bismo imali pravi odmor. A Louise će se tako veseliti: inače, što bi drugo i mogla raditi?“


     Toliko je vruće da je Louise prozor hotelske sobe ostavila odškrinut. Povici pijanaca i škripa automobilskih kočnica ne bude Adama i Milu koji hrču, otvorenih usta, a svakome po jedna noga visi s kreveta. U Ateni će provesti samo jednu noć pa Louise i deca dele sobu, radi uštede. Čitavu su se večer smejali. Kasno su legli. Adam se veselio, plesao je po ulici, po atenskim pločnicima, a neki starci su mu pljeskali, osvojio ih je njegov balet. Louise se grad nije svideo, hodali su celo poslepodne uprkos jakom suncu i dečijoj kuknjavi. Ona misli samo na sutrašnji dan, na put prema otocima o kojima je Myriam deci pričala legende i mitove.
        Myriam ne zna pričati priče. Na iritantan način izgovara komplikovane reči i sve rečenice završava sa „Znaš?“, „Razumeš?“. Ali Louise je poput vrednog deteta saslušala priču o Zeusu i božici rata. I njoj se kao i Mili sviđa Egej koji je sebe i svoje ime predao moru, ovome po kojem će ona prvi put zaploviti brodom.
Ujutro Milu mora izvlačiti iz kreveta. Dok je svlači, malena još spava. U taksiju koji ih vozi u pirejsku luku Louise se pokušava setiti antičkih bogova, ali sve je zaboravila. Više ih ne zna. Trebala je imena junaka zabeležiti u svoj notes na cvetiće. Onda bi ih se posle prisetila kad bi ostala sama. Na ulazu u luku dočekao ih je ogroman zastoj i policajci nastoje regulisati saobraćaj . Već je jako vruće, a Adam, koji sedi na Louiseinim kolenima, sav je mokar. Veliki svetleći natpisi označavaju pristaništa za polaske prema ostrvima, ali Paul ništa ne razume. Uzrujan je i ljuti se. Vozač je napravio polukrug i rezignirano slegnuo ramenima. Ne govori engleski. Paul mu daje novac. Izlaze iz automobila i trče prema svom pristaništu, vukući prtljagu i Adamova kolica. Posada se upravo sprema podignuti most kad opaze kako im jedna raščupana, izgubljena porodica iz sve snage maše. Imali su sreće.

      Deca su pozaspala čim su se smestili. Adam u majčinu naručju, a Mila s glavom na Paulovim kolenima. Louise želi videti more i ostrva. Penje se na palubu. Na jednoj klupi ispružila se neka žena. Nosi bikini: majušne gaćice i nekakvu ružičastu traku koja joj jedva prekriva grudi. Kosa joj je platinasto plava i vrlo suva, ali ono što je prenerazilo Louise je njena koža. Crvena je, gotovo ljubičasta, s velikim smeđim mrljama. Na pojedinim jestima, s unutrapnje strane bedara, na obrazima, oko grudi, ima plikove i guli se, kao da je opečena. Leži nepomično, poput leša oderanog čoveka izložena gomili.
       Louise ima morsku bolest. Duboko udiše. Sklapa oči ali ih odmah otvara, jer joj se vrti. Ne može se pomaknuti. Sedi na klupi, leđima okrenuta kabini, daleko od ruba. Htela bi gledati more, upamtiti sve to, ostrva belih obala koje turisti pokazuju prstom. Htela bi da joj se u pamćenje urežu obrisi usidrenih jedrilica i tanke siluete koje uranjaju u vodu. Htjela bi sve to, ali okreće joj se želudac.
Sunce sve jače prži i sada već dosta ljudi gleda ženu ispruženu na klupi. Prekrila je oči, a od vetra ne može čuti prigušen smeh, komentare, došaptavanje. Louise ne može odvojiti pogled od tog silno mršavog tela s kojeg se cedi znoj. Sunce ju je sažgalo, kao komad mesa na žaru.


     Paul je unajmio dve sobe u šarmantnom porodičnom pansionu na obronku, iznad plaže na koju dolazi mnogo dece. Zaliv se kupa u ružičastoj svetlosti sunca na zalasku. Šeću prema glavnom mestu, Apoloniji. Prolaze ulicama duž kojih rastu kaktusi i smokve. Na litici je manastir u koji turisti smeju i u kupaćim kostimima. Louise je posve obuzela lepota mesta, mir u uskim uličicama, mali trgovi s usnulim mačkama. Sedi na zidiću, noge joj vise u prazno i promatra staricu koja mete dvorište.
        Sunce je utonulo u more, ali još se nije smračilo. Svetlost je samo poprimila pastelne tonove i još se naziru detalji pejsaža. Obrisi zvona na krovu crkve. Orlovski nos kamene biste. More i grmovite obale kao da su odahnule, obamrle od čežnje, predaju se noći, vrlo polako i zavodljivo.
      Stavila je decu da spavaju, ali ona sama ne može zaspati. Izlazi na terasu ispred sobe odakle može posmatrati polukružni zaliv. Uveče je počeo duhvati vetar s mora, u kojem Louisesluti okus soli i snova. Zaspala je onde na ležaljci pokrivena samo tankim šalom. Budi je prohladna zora, a ona samo što ne ispusti krik pred prizorom novog dana. Čista, jednostavna, jasna lepota. Pristupačna svakom srcu.
      I deca su se probudila oduševljena. Pričaju samo o moru. Adam se hoće ići valjati u pesku. Mila želi videti ribe. Odmah po doručku spuštaju se na plažu. Louise nosi široku narančastu haljinu, neku vrst dželabe, koja je Myriam pomalo smešna. Dobila ju je od gospođe Rouvier pre dosta godina, uz objašnjenje: „Ma znate, već sam je dosta nosila.“
      Deca su spremna. Namazala ih je kremom za sunčanje pa su jurnuli u pesak. Louise je sela uz kameni zidić i privukla kolena prsima. U seni bora, gleda iskrice sunca na morskoj površini. Nikad nije videla ništa tako krasno.

     Myriam se ispružila na trbuhu i čita roman. Paul je pre doručka otrčao sedam kilometara i sad drema. Louise gradi dvorce od peska. Radi ogromnu kornjaču, koju Adam neprestano ruši, a ona strpljivo kreće ispočetka. Mili je prevruće pa je vuče za ruku. „Dođi, Louise, idemo u vodu.“ Dadilja se opire. Kaže joj da pričeka. Da ostane s njom. „Hajde mi pomozi dovršiti kornjaču.“ Pokazuje joj prikupljene školjke koje oprezno raspoređuje po divovskom oklopu. Hladovina bora više nije dovoljna, jako je pripeklo. Louise je sva mokra i ponestalo joj je izgovora, a Mila je već usrdno moljaka. Poteže je za ruku, ali Louise odbija ustati. Zgrabila je devojčicu za zglob i odgurnula je tako grubo da je pala. Louise je dreknula: „Ma daj me više pusti!“
        Paul je otvorio oči. Myriam je pojurila do uplakane Mile da je smiri. Dobacuju Louise ljutite i razočarane poglede. Dadilja je posramljeno ustuknula. Pre nego što dospeju tražitio bjašnjenje, polako prošapće: „Nisam vam rekla da ne znam plivati.“
        Paul i Myriam ne prozbore ni reč. Mili, koja se stala podrugljivo hihotati, daju znak da ućuti. „Louise je mala beba. Ni plivati ne zna.“ Paulu je neugodno i zbog toga je ljut. Zamera Louise što je ovamo sa sobom dovukla svoju neimaštinu, svoje slabosti. Jer im je pokvarila dan licem mučenice. Odvodi decu plivati, a Myriam se skriva iza knjige.
       Louiseina snuždenost upropastila je jutro, pa za stolom u maloj taverni svi ćute. Još nisu završili ručak kad se Paul naglo diže i podiže Adama na ruke. Odlaze do trgovine na plaži. Vraća se poskakujući jer mu tabani gore od užarenog peska. U ruci drži paketić kojim maše ispred Louise i Myriam. “Evo“, kaže. Žene ništa ne odgovaraju, a Louise poslušno podiže ruke dok joj Paul do iznad lakta navlači narukvice za plivanje. „Tako ste sitni da su vam dečije narukvice taman!“

       Celu nedelju Paul vodi Louise na plivanje. Oboje rano ustaju i dok Myriam i deca ostaju na malom bazenu uz pansion, Louise i Paul silaze na još pustu plažu. Čim stupe na vlažan pesak, uhvate se za ruke i dugo hodaju kroz vodu prema obzoru. Idu sve dok im se stopala polako ne odvoje od peska, a tela počnu plutati. U tom trenutku Louise svaki put uhvati panika koju ne može sakriti. Kad tiho podvrisne, Paul zna da joj mora čvršće stisnuti ruku.
     U početku mu je bilo neugodno dodirivati Louiseinu kožu. Dok ju je učio plutati na leđima, jednu joj je ruku držao na zatiljku, a drugu ispod stražnjice. Kroz glavu mu je proletela blesava misao, tako da se u sebi nasmijao: „Louise ima stražnjicu.“ Paul oseća da Louiseino telo drhti pod njegovim rukama. Telo koje on pre nije ni primećivao niti bio svestan da postoji, nekako je Louise svrstavao među decu ili među zaposlenike. I nije je ni gledao. A Louise je međutim oku ugodna. Prepuštena Paulovim dlanovima, dadilja je poput lutkice. Nekoliko plavih pramenova pobeglo je ispod kape za kupanje koju joj je Myriam kupila. Lagano je preplanula pa su joj se na obrazima i nosu pojavile sitne pegice. Paul prvi put na njenom licu opaža lagane plave maljice, poput onih kojima su pokriveni tek izvaljeni pilići. Ali u njoj ima nešto čedno i dečije, neka suzdržanost, zbog koje Paul prema njoj ne može gajiti tako izravan osećaj kao što je žudnja.
         Louise promatra kako joj stopala uranjaju u pesak i kako ih dodiruje more. Na brodu im je Myriam ispričala da je Sifnos u prošlosti svoje blagostanje dugovao rudnicima zlata i srebra koje skriva u svojoj utrobi. I Louise je uverena da su sitna zrnca po stenama koja nazire kroz vodu mrvice tih plemenitih metala. Prohladna voda penje joj se uz bedra. Prekriva spolovilo. More je mirno, prozirno. Nema valova kojibi je iznenadili i poprskali po prsima. Mala deca sede pored vode dok ih spokojni roditelji drže na oku. Kad joj voda dođe do struka, Louise više ne može do daha. Gleda blistavo, nestvarno nebo. Opipava na
nadlakticama plavo-žute narukvice s nacrtanim rakom i morskim pužem. Upire u Paula molećiv pogled. „Nemate se čega bojati“, kune joj se Paul. “Sve dok nogama dodirujete dno, nema straha.“ Ali Louise se ukočila. Oseća da će se prevrnuti. Dubine će je povući, glava će joj ostati pod vodom, mlataraće nogama bez oslonca, do iznemoglosti.
       Seća se kad je bila mala, jedan dečak iz njenog razreda pao je u jezerce u blizini njihovog sela. Bila je to zapravo malo veća mlaka, muljevita i smradna. Deca su se onamo išla igrati unatoč roditeljskim zabranama i komarcima, koje je privlačila ustajala voda. I sada, uronjena u plavo Egejsko more, Louise misli na tu crnu smrdljivu vodu i na dete koje su pronašli s licem u mulju. A ovde pred njom, Mila udara nožicama. Pluta na površini.

    Pijani su i uspinju se kamenim stepenicama koje vode do terase dečije sobe. Smieju se, a Louise se tu i tamo veša o Paulovu ruku kad mora zakoračiti na neravnu stubu višu od ostalih. Seda ispod bugenvilije da dođe do daha i gleda plažu, onde dole, na kojoj mladi parovi plešu i ispijaju koktele. Bar je organizovao zabavu na pesku. Full moon party. Paul joj prevodi. Proslava u slavu meseca, punog i crvenog, čitavu veče komentarisali su kako je krasan. Nikada nije videla takav mesec, tako lep da je zavredio da ga se dohvati. Nije hladan i siv kao mesec njenog detinjstva.
        S terase restorana na uzvisini posmatrali su zaliv i zalazak sunca u bojama lave. Paul joj je pokazao kako su oblaci poput čipke. Turisti su ih fotografisali, a kad je i Louise izvadila svoj mobitel i htela ustati, Paul joj je nežno spustio ruku. „Ništa se neće videti. Radije ovu sliku sačuvajte u sebi.“
        Prvi put večeraju zajedno sve troje. Vlasnica pansiona ponudila se da će čuvati decu. Iste su dobi kao i njezini i nerazdvojni su otkako su stigli. Myriam i Paul su ostali zatečeni. Louise je isprva, naravno, odbijala. Kazala je da ih ne može ostaviti same, da ih mora staviti na spavanje. Da je to njen posao. „Plivali su celi dan, zaspaće bez ikakvih problema“, rekla je vlasnica na lošem francuskom.
        Odšetali su do restorana u pomalo neugodnoj tišini. Uz jelo su pili više nego inače. Myriam i Paul su se pribojavali večere. Šta siebi imaju  reći? O čemu će pričati? Uveravali su sami sebe da je dobro da izađu ovako svi zajedno, da će se Louise veseliti. „Neka oseti da cenimo njen rad, shvataš?“ Govore o deci, o pejsažu, o sutrašnjem kupanju, o tome kako Mila sve bolje pliva. Vode razgovor. Louise bi voela nešto da ispriča. Nešto. Bilo šta, neku svoju zgodu, ali ne usudi se. Duboko udiše, naginje se kao da će nešto reći, zatim se povlači ne prozborivši ni reč. Piju pa tišina tako postaje ugodna i opuštena.
      Paul se zasmijuljio. Prošaptao nešto ženi u kosu. Nešto što Louise nije čula. Čvrsto drži Myriam za ruku i, poput dobre dece, požele joj laku noć. Prati ih pogledom dok se uspinju kamenim stepenicama do svoje sobe. Modra linija njihovih tela postala je mekša, rasplinula se, vrata su se zalupila. Navukli su zavese. Louise se prepušta lascivnoj sanjariji. Nehotice osluškuje, premda ne želi. Čuje Myriamino mijaukanje, kao da lutka jeca. Čuje gužvanje čaršafa i kako uzglavlje kreveta udara o zid.
      Louise otvara oči. Adam je zaplakao.



Нема коментара:

Постави коментар