Dostojevski kao rasijalista

OD JEVREJINA JANKELJA DO „NEZNANJA” ALJOŠE KARAMAZOVA


     Savremena književna teorija pokušava da nametne verovanje da je značenje tekstova neodređeno, da je jezik dvosmislen i nestabilan, da je ljudska subjektivnost puka metafora, da je istorija najčešće neodlučivi tekst, a da je pravi pristup autentičnosti bezrezervni cinizam. Ako je ovo jedna od krajnosti u tumačenju književnosti, onda je knjiga Davida I. Goldsteina Dostojevski i Jevreji – objavljena na francuskom 1976. godine, pet godina kasnije na engleskom, sada dostupna i na srpskom jeziku u prevodu Miodraga Radovića – posve suprotna i bliža je savremenim kulturološkim pristupima: reč je o pokušaju da se, uz pomoć biografske i hronološke metode, odredi odnos velikog ruskog klasika prema jevrejskom etnicitetu – to je, razume se, težak zadatak kako u pogledu utvrđivanju obima činjenica koje bi bile predmet analize, tako i u nalaženju adekvatnog metodološkog okvira koji bi odabrane činjenice doveo u vezu i smestio u pripadajuće ideološke kontekste. Utisak je da je knjiga postigla veći uspeh u rešavanju prvog problema, odnosno u traganju za činjenicama, nego u nalaženju okvira za njihovu interpretaciju, okvira u koji bi se uspešno smestile složene nijanse istorijskog trenutka u kojem su nastajali antisemitski iskazi velikog ruskog klasika. Goldsteinova analiza se bavi različitim delima Dostojevskog, kako fikcionalnim tako i nefikcionalnim (pisma, dnevnici, publicistički spisi, lična svedočenja savremenika), a faktografsko bogatstvo knjige zadovoljiće i poznavaoce i radoznale čitaoce, jer poseduje draž zanimljive potrage i pustolovine u svetu tekstova i dokumenata.

      Književni antisemitizam je star koliko i sama književnost, a dug je spisak pisaca koji su izražavali negativne stavove o Jevrejima ili judaizmu – od Šekspira do T. S. Eliota, od Puški na do Pasternaka. Činjenica je, ukazuje odmah na početku autor, da je antisemitski diskurs u ruskoj književnosti devetnaestog veka (i ne samo u ruskoj) bio veoma prisutan: taj stereotip se nalazi kod Puškina, Ljermontova, Gogolja, Turgenjeva, Njekrasova, Saltikova-Ščedrina, Ljeskova, Čehova (preobražajima stereotipa se na drugačiji način nedavno pozabavio funkcionalistički usmeren G. Rozenšild u knjizi Smešni Jevrejin: upotreba i preobražaji stereotipa kod Gogolja, Turgenjeva i Dostojevskog [G. Rosenshield, The Ridiculous Jew: The Exploatation and Trasformation of a Stereotype in Gogol, Turgenev and Dostoevsky, Stanford University Press, 2008]). Dakle, stereotip je prisutan bez obzira na različite, pa i suprotne političke po zicije samih autora: Jevrejin je predmet podsmeha, prezira, odvratnosti; on je uhoda, izdajnik, doušnik, lupež, lihvar, varalica; on je pohlepan, škrt, prljav, snishodljiv, gadan i tako dalje. Kao što pokazuje Goldstein, Fjodor Mihailovič Dostojevski (1821-1881) na početku svoje karijere je deo pomenute tradicije književne stereotipije: četrdesetih godina XIX veka napisao je dramu Jevrejin Jankelj koja nikada nije pronađena, a kao uzor za glavnog junaka poslužio je istoimeni lik iz Gogoljevog Tarasa Buljbe. Pisac je prestao da piše drame, ali stereotip nije nestao; pre bi se reklo da je postao još izrazitiji kad je literarni susret zamenjen neposrednim upoznavanjem sa arhetipskim Drugim.

       U kontekstu Goldsteinovih proučavanja ključnu ulogu igraju Zapisi iz mrtvog doma (1862), jer tu se otvoreno izvodi na scenu jevrejska fi gura Isaja Fomiča Bumštajna, oblikovana delom na osnovu Gogoljevog Jankelja, a delom na osnovu istorijskog Isaja Fomiča Bumštelja, koji je, kao što znamo iz Sibirskih svezaka, bio zatočen zajedno sa Dostojevskim. Važno je podvući da se već ovde uočava da Goldstein, u analizi fi kcionalnog dela, izjednačava autora i naratora, zaobilazeći važan postulat moderne književne teorije. Shodno tome, Dostojevski a ne fi kcionalni lik, pripovedač Aleksandar Petrovič Gorjančikov, govori o „naivnosti”, „gluposti”, „lukavstvu”, „drskosti”, „plašljivosti”, „hvalisavosti”, „bezočnoj nasrtljivosti” Isaja Fomiča. Ukratko, Fomič Petroviču i ostalim zatvorenicima, iako od njega pozajmljuju novac, služi za porugu i podsmeh, a scena praznovanja sabata dostiže visoke tonove u registru komike. Naratorov opis praznovanja sabata prožet je netačnostima, koje se odnose pre svega na izmišljene rekvizite. Goldsteina to dovodi, s jedne strane, do zaključka da su izneveravanja jevrejskih običaja i poruga hotimični; s druge strane, on podvlači bitnu poetičku činjenicu da se jedini proplamsaji spasonosnog smeha u Zapisima odnose na Isaja Fomiča.

           Posle ove knjige jevrejsko pitanje igra sve značajniju ulogu kod Dostojevskog, kako u fikciji, tako i u publicističkim radovima. Prvo putovanje u Zapadnu Evropu 1862. godine igraće važnu ulogu u daljem razvoju stavova prema Jevrejima. Ti stavovi postaće zavisni od mesijanske ideje koju Dostojevski, u susretu sa stranim, sve otvorenije (i isključivije) pripisuje Rusiji, a verovatno najupečatljivije literarno izražava u razgovoru iz Zlih duhova u kojem Šatov govori Stavroginu da su upravo Jevreji, izgubivši veru, predali ulogu „bogonosca” Rusiji. Naravno, Dostojevski sve vreme čuva i glavni element stereotipa, koji dočarava kao nepobitnu istinu: „Žid” i „lihvar” idu ruku pod ruku (to je svakako pospešilo i lično iskustvo koje je Dostojevski imao sa dvojicom zalogodavaca Jevreja u Badenu, nakon   što je na kocki izgubio ogromne svote novca). Ovaj stav povezan je sa važnom ideologemom – sa „idejom Rotšild”, koja je izraz dobila u Mladiću (1875): Arkadije Dolgoruki je najpre obuzet idejom da se, poput pripadnika bogate jevrejske bankarske porodice obogati, da bi se na kraju priklonio hrišćanskom socijalizmu. Goldstein, inače dobro upućen u rusku nauku o književnosti (posebno u tekstove V. G. Bjelinskog, L. Grosmana, A. Gornfeljda, D. Mereškovskog, A. Štejnberga, P. Berlina, D. Zaslavskog, V. Desnjicki), ključni argument preuzima od A. S. Dolinjina, prema kome je tema Rotšilda nerazlučivo povezana sa temom Hrista. Tu se, međutim, krije i kratak spoj u ideologiji Dostojevskog. Naime, vladavinu buržoazije oličenu u Džejmsu Rotšildu pisac olako izjednačava sa idejom o svetu prepuštenom   na milost i nemilost jevrejske buržoazije.

      Sa Ljamšinom, sporednim likom u Zlim dusima (1871) jevrejska tema zadobija nove psihološke nijanse, jer je reč o liku koji „nastaje”, odnosno o liku čija maska spada kako bi se na kraju pokazalo da je i ovaj pokršteni Jevrejin zapravo čovek bez ikakvih obzira prema drugima. Godine 1872. Dostojevski je preuzeo dužnost glavnog urednika Građanina, i u ovom razdoblju će, u publicističkim spisima, ranije ostvarene slike Jevrejina prerasti u apokaliptičnu viziju: Jevrejin na vlasti, gazda na ruskoj zemlji, sa ruskim narodom na kolenima pred njim. „Ako se ne osvesti, sav ruski narod pašće u klopku svih mogućih Židova”, beleži populistički nastrojen Dostojevski, uveren da će narodna mudrost, zasnovana na veri, preokrenuti ovaj zamišljeni tok istorije. Vladavina Jevreja prepliće se s vladavinom materijalizma, vampira koji je isisao životnu srž zapada i čija se sablast nadvija nad Rusijom

      Goldstein upečatljivo dočarava polemiku Dostojevskog i Arkadija Kovnera, njegovog književnog poštovaoca i Jevrejina sa izuzetno zanimljivom biografi jom. Potonji je piscu postavio ključno pitanje: „Ja bih želeo da znam zbog čega se vi bunite protiv ’Žida’, a ne protiv eksploatatora uopšte (...)”; potom je dodao primedbu koja se odnosi na preterano uopštavanje i izneveravanje činjenica: od tri miliona ruskih Jevreja, barem dva miliona i devetsto hiljada vodi „očajničku borbu za opstanak”, sličnu onoj koju vode pripadnici bilo kog drugog naroda na svetu; povrh svega, ukazuje Dostojevskom da je i njegova predstava o ruskom narodu utopijska, jer koliko Rusa deli piščev sistem vrednosti utemeljen na „mudrosti” i „veri”? Naposletku, Kovner podvlači glavni problem: politička opštost u borbi protiv pravih neprijatelja teško da se može izgraditi na nacionalnoj osnovi – teško je dokazati da su buržoazija, kapitalizam, bogatstvo, eksploatacija, isto što i jevrejstvo, biće da je problem dominacije znatno složeniji, a njeno najveće lukavstvo da stvarajući sukobljene mikrogrupe sprečava artikulaciju opšteg političkog interesa. Dostojevski ne uspeva na pravi način da odgovori Kovneru, i što više pokušava da se opravda većma tone u antisemitizam. Goldstein je u pravu kada kaže da epistolarni dijalog sa „otpadnikom” iz geta, Avramom (Arkadijem) Kovnerom, pomaže da se bolje postavi i razume jedno protivrečno i mračno poglavlje iz intelektualne biografi je Dostojevskog. Slično važi i za prepisku Dostojevskog i jevrejske devojke Sofi je Lurije iz 1877. godine – iako prema njoj gaji lične simpatije, njegov stav prema zajednici iz koje je ona potekla nije ublažen. Premda se ne bave nijednim od velikih literarnih radova, stranice povezane sa ova dva imena su najzanimljivije u Goldsteinovoj knjizi i čitalac se oseća kao saučesnik autora u otkrivanju manje poznatih detalja iz Dostojevskovog života.

Slučaj Braće Karamazovih, romana poznatog po snažnoj etičkoj dimenziji, dočaran je na kraju, kao neka vrsta poente u odnosu na prethodno izložene uvide. Naime, na Lizino pitanje: „...je li istina da Židovi o Uskrsu kradu decu i kolju ih?”, Aljoša, tako čist i Bogu blizak, odgovara: „Ne znam.” Goldstein smatra da je ovim iskazom Dostojevski narušio glavne principe svog književnog rada, koji se temelje na ljudskoj i psihološkoj istinitosti likova, pogotovo na njihovoj umetničkoj celovitosti, i pita se, u neverici: „Kakva ga je sila đavolja
navela da tako izneveri Aljošu, tako čistog i tako Bogu bliskog, u drugim prilikama sposobnog da odgovori gromkim ne na pitanje: da li si spreman da buduću sreću čovečanstva zasnuješ na suzama samo jednog deteta?” Možda je ovo duboka pukotina u idealu, a možda je neminovna posledica one linije hrišćanskog mišljenja koja seže od sv. Pavla i temelji se na složenoj dijalektici mudrosti i ludosti – ni Aljoša, budući čovek, nije nadljudski mudar, kao što nije, kao hrišćanin, ni sasvim lud za ovaj svet. Goldstein smatra da se odgovor ne može opravdati ni na ljudskom ni na umetničkom planu. Koren Dostojevskovog
antisemitizma, kako je istaknuto u „Zaključku”, leži u činjenici da on ne želi jevrejskom narodu da prizna karakter izabranog naroda, kako bi sebe, budući nesiguran, dublje uverio u ideju da je ruski narod upravo narod bogonosac. Tako Jevreji, kao što često biva, imaju apofatičku funkciju: oni su negativni, „strašni” drugi koji treba da uzvisi pozitivitet etničke grupe kojoj pripada autor.

     Goldstein na jednom mestu saopštava poznatu istinu: „Do kraja svog života Dostojevski će neumorno ocrnjivati Francuze”; ništa bolje nisu prošli ni Poljaci, dok su simpatije rezervisane za Engleze, za Nemce najpre podsmeh, a od sedamdesetih godina posmatraju se kao pouzdani ideološki saveznici. Povrh toga, kao što u predgovoru ističe Miodrag Radović, paklena povorka velikih grešnika, mračni i problematični likovi, zločinci i prestupnici, naslikani najtamnijim bojama, gotovo svi su Rusi. Strogo literarno govoreći, jevrejski
likovi su u delu Dostojevskog prilično retki, a značajniju ulogu igraju samo Isaj Fomič Bumštajn u Zapisima iz mrtvog doma i Ljamšin u Zlim dusima. No, kada je u pitanju intelektualni, društveni i politički profi l Dostojevskog, iskazi o Jevrejima su veoma česti i rasuti su u romanima i člancima. Goldstein je uradio veliki posao samim tim što je takve iskaze okupio na jednom mestu; knjiga je pisana sedamdesetih godina, i još uvek je pod snažnim uti cajem pozitivističke i humanističke kritike svojstvene francuskoj komparatistici i fascinira njena bezmalo pravnička doslednost u analizi obuhvaćene građe.

      Etički elementi rada F. M. Dostojevskog ne mogu se zanemariti i jasno je da njegovi mnogobrojni iskazi o Jevrejima i drugim narodima uistinu deluju antisemitski i rasistički. Vredi, međutim, istaći činjenicu da poznatost „rasizma” dugujemo nacističkom istrebljenju Jevreja, što doprinosi osetljivosti teme čak i kada je reč o autorima koji su živeli daleko pre Drugog svetskog rata. Reč antisemitizam pojavila se prvi put u Nemačkoj 1880. godine, a vanrednu popularnost stiče širom Evrope krajem XIX i početkom XX veka. Formulisali su
ga intelektualci konzervativno-nostalgičnih pogleda, a „Jevrejin” je postao simbol svega što je najgore u Evropi nastaloj posle Francuske revolucije: premoći razuma nad verom, grada nad selom, novca nad fi zičkim radom, konkurencije nad hijerarhijom, apstraktnog radikalizma nad jednostavnim istinama, internacionalizma nad odanošću jednoj državi. Iako je reč rasa (race) poznata još od 1648. godine, rasizam je neologizam nastao u Francuskoj 1932. godine, dok je tek u drugoj polovini XX veka počeo nedvosmisleno da označava
teoriju o hijerarhiji rasa i verovanje da društveni status zavisi od rasnih osobina. U pitanju je, prema istraživanju Cvetana Todorova iz dragocene knjige Mi i drugi: francuska misao o ljudskoj raznolikost (1989, srpski prevod 1994), idejni pokret koji je nastao u Zapadnoj Evropi sredinom XVIII i okončao se sredinom XX veka – on bi se spretnije mogao označiti kao rasijalizam, kako bi se razlikovalo učenje od oblika ponašanja. U takvoj upotrebi posebno je značajna uzajamna povezanost fi zičkih, intelektualnih i moralnih karakteristika, jer se
rasna podela istovremeno javlja kao oblik kulturne podele, a pojedinčevo ponašanje u velikoj meri zavisi od rasno-kulturne grupe kojoj pripada, što se sve zajedno pokazuje kao navodno valjana osnova za raznovrsne oblike nacionalnih razlikovanja, karakterizacija i hijerarhizacija, jer upravo rasijalizam, kako pokazuje Todorov, paradoksalno počiva na verovanju u donošenje univerzalnih sudova, u jedinstvenu hijerarhiju vrednosti, odnosno u jedan okvir za procenjivanje na osnovu kojeg se mogu donositi univerzalni sudovi. Shodno
tome, utisak je, posle studije Mi i drugi, napisane desetak godina nakon Goldsteinove knjige, da bi Dostojevskog, bez obzira na oštrinu i neopravdanost njegovih stavova, trebalo svrstati u diskurzivni poredak „rasijalista”, a ne među rasiste u smislu koji ova reč zadobija nakon nacističkih zlodela u Drugom svetskom ratu i novijeg obelodanjivanja genocidnih aspekata evropskih kolonijalnih projekata koji su odneli milione života širom sveta.

      Na kraju se mora istaći da ova akribična, informativna i disciplinovana knjiga neće ukinuti važnu iluziju prve čitalačke noći koju nam, uprkos bibliotekama ispunjenim radovima o njima, dodeljuju veliki majstori. Ako, međutim, zastanemo kod pojedinih začuđujućih iskaza, poput Aljošinog „ne znam”, ona će nam biti valjan putokaz u njihovoj kontekstualizaciji. Putokaz, ne i put, jer polifoni fi kcionalni lavirint Dostojevskog ne poznaje lake ishode čitalačkih traganja.
izvor 

Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X

                                                Gotfrid Helnvajn: Između nevinosti i zla

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta



        Vreme iz kojeg je proisteklo ime vaše organizacije, Savez progonjenih, našoj je deci, bez obzira da li im je deset ili dvadeset godina, strano i nestvarno poput bajke, poput mračne bajke. Zbilja, da li je to istina da je čovek stavljao život na
kocku ako bi progonjenom u sklonište doneo komad hleba, ako bi kao poljski ratni zarobljenik u haustoru poljubio nemačku devojku, ili ako bi kao Nemac među Nemcima, sve samim dobrim susedima s kojima se zna već godinama, izrekao politički sud koji nije istovetan sa naslovima novina? Istina je: bezazleni sused, koji je izjutra pospan izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke, bio je potencijalni ubica. To zvuči kao bajka, krvava bajka o teroru, koja polako tone do slojeva u kojima se stapa sa ostalim bajkama, poput one o Caru Barbarosi čija je brada izrasla kroz sto i koji, još uvek,tamo pod planinom Kifhojzer (Kyffhäuser)*, čeka da kucne njegov čas. Ako pričate deci o vremenu terora, ona onda veruju da su postojale žrtve. Ali tek kada bismo im mogli pokazati krivce, ta bi bajka mogla postati istiniti događaj, poput sudara, tu, na uglu ulice. Možda podlegnemo iskušenju da postanemo konkretni, da imenujemo nekoga ko je izjutra, pospan, izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke. Gospodin X, danas dvadeset godina stariji, inače isto tako bezazlen kao nekada, bavi se potpuno nesumnjivim poslovima: prodaje cigarete, opunomoćenik je nekog zavoda za kreditiranje gde piše službene opomene, ide u crkvu, štedi za duže putovanje tokom godišnjeg odmora, a nedeljom pokušava rešiti veoma delikatan problem sa svojom ženom - da li će popodnevni kolač biti sa šlagom ili bez njega.


                       On - ubica? To zvuči tako dramatično, nasilno, kriminalno.
Ali Gospodin X je tako tih, tako skroman; čak i kada se požali da mu smeta poneka igra sa loptom, to čini sa izvesnom suzdržanošću koja dokazuje da je uživao dobar odgoj. A baš bi on trebalo da bude taj koji je dojavio uzgrednu političku opasku? Deca počinju da sumnjaju, ali optužba je izrečena, ide svojim putem, dopire čak i do Gospodina X, koji smatra da mu je ukaljana čast i zahteva da se opravdamo.

             Suočimo li se onda sa Gospodinom X, spopadne nas duboka nelagoda, gađenje i stid zbog ljudske prirode, a nismo li mu, u trenutku kada smo ga prozvali, postali pomalo slični? Gospodin X je brzo uočio našu neprijatnost i već ima pripremljene argumente: nije li on ruskom zarobljeniku, koji je lopatom uklanjao sneg sa ulice, krišom u ruku tutnuo cigaretu? Verovatno bi se ispostavilo da je taj argument odbrane čak i tačan i moramo, sa žaljenjem, ustanoviti da naša deca u glavnom junaku ove bajke više ne vide takav dokaz kakav im predočava čovek koji je pijan za upravljačem, tu, iza ugla, izazvao sudar. Pitanje – možeš li nam pokazati krivca kako bismo mogli poverovati da bajka nije bajka i da se sve zbilo tu, među nama – ostaje bez odgovora. Zli vuk je stvarniji i uverljiviji od Gospodina X, koji je upravo uvređeno za sobom zalupio kućna vrata. Postoje jednoznačni krivci, koji bivaju privedeni, koji čak i priznaju, te bivaju osuđeni pred normalnim sudom, ali njihov broj je premali da bi čudovišnom broju žrtava to moglo izgledati uverljivo. Čitav narod mrtvih, svih nacionalnosti, konfesija, partijskih pripadnosti, a iz svih nacija, konfesija i partija izdvojeni – Jevreji. Ne usuđujem se da iskažem neku konkretnu brojku, bojim se da bi se iza nula tog ogromnog broja mogle izgubiti individue, ljudi koji su nam bili susedi i školski drugovi. Čini se da je nemoguće verodostojno predstaviti teror takvih razmera, objasniti potomcima njegovu prirodu, omogućiti im da osete tu klimu.

                 To biva nemoguće uprkos krivcima koji priznaju i koji su osuđeni; pošto su pred sudom osuđeni, krivci postaju kriminalci, a time nam se izmigoljio problem svakodnevnog terora koji je primenjivao Gospodin X. Gospodin X ostaje neuhvatljiv ni za ruke ni za glavu, a živi tu među nama, taj naš savremenik, te bi nam se učinilo odveć poetičnim da poznajemo Kaina. Znamo da postoji, čak bismo za njega mogli pronaći zgodnu definiciju, ali ga ne možemo uhvatiti; u trenutku kada pokušavamo, on više ne postoji i mi zagrabimo šakama samo stid i gađenje. Političkim objašnjenjima i tačnim opisima istorijske pozadine terorističke države, teror ne može biti do kraja objašnjen; za sve to postoje približno slični opisi u povesti: strahovlade i otpor njima. Naravno, postojao je Gospodin X i pod pređašnjim strahovladama, ali ono što ga čini znakom modernog terora nije njegov kvalitet, već kvantitet. Sve da udeo X-a nije ni manji ni veći, sve i da je podložan svojevrsnim oscilacijama – verovatno je ipak konstantan. Razlika je samo u tome da li je od dva miliona stanovnika jedne države njih milion i devetsto hiljada X ili je od 150 miliona njih 140 miliona. Ako su žrtve terora tako brižljivo odabirane, kao što se to desilo, i ako je njihov broj tako stravičan, onda je udeo X-a među preživelima avetinjski visok; oni više nisu samo instrumenti politike, već počinju da se njome bave, oni prodiru na pozicije na koje nikada ranije nisu polagali pravo. Njihova hrabrost, hrabrost kvantiteta, raste. Mržnja koju širi politički deklarisan teroristički režim daje neprijatelju režima veličinu; on se oseća prepoznatim, a to nešto znači. Pretpostavka neprijateljstva je prepoznavanje i to totalno: na osnovu načina kako neko pali cigaretu prepoznaje se protivnik režima, po jednom pogledu, po majušnom trzaju usne.

           Prodrevši u politiku, Gospodin X se popeo do najviših položaja. Nema neprijatelja koje bi prepoznavao po tako suptilnim detaljima; on reaguje samo na grube pretnje vlastitom oportunizmu, a instinkt očuvanja i zaštite sopstvenog interesa poneo je prema vrhu iz mediokritetskog podzemlja. Čim su ugroženi njegovi interesi, koji su isključivo materijalne i taktičke prirode, i on postaje grub, neotesaniji nego što je to čak i među lupežima dozvoljeno; neprijatelje, čije neprijateljstvo ima duhovne uzroke, on ne može prepoznati, to je za njega nepoznato, pa njegovo pitanje: „Šta ovi zapravo hoće?“, nije lišeno izvesnog dirljivog momenta: on zaista ne zna šta to oni hoće? Umetnost, filozofija, religija, politika iz duhovne strasti – sve mu je to strano, mada i on ima neku veroispovest, kod kuće mu vise neke slike na zidu, ima i knjige, završene studije i postao je političar. On je neuhvatljiv, a donosi, manje-više, važne odluke, nosi odgovornost, kreira politiku. Preterujem, svakako, dame i gospodo, ali zar nije negativna selekcija terorističkih režima do te mere avetinjska da možemo sebi na nekoliko minuta dozvoliti ovo preterivanje koje se tiče preživelih? Zar ne zvuči, takođe, kao preterivanje kada kažem da komad hleba odnesen u sklonište progonjenog ili jedan poljubac u haustoru može odneti jedan ljudski život? Dame i gospodo, vi znate, iz vremena kada ste sami bili proganjani, da ljudski život može zavisiti od jednog telefonskog razgovora, od krišom doturene novčanice i da je akt otpora bio dozvoliti progonjenom da telefonira, odmah mu dati novčanicu. To „odmah“ je pretpostavljalo munjevito prepoznavanje situacije, maštu, poverenje, instinkt, usuđujem se reći – izvesnu genijalnost, kojoj su preduslovi bili prepoznavanje, mašta, instinkt i poverenje – to je osobu, koju su oslovili, činilo suverenom. Neko, kao Gospodin X, kojeg sam, uz preterivanje opisao, neko čije reakcije počivaju na taktici i oportunizmu, nije suveren, pa, ako se bojim da je, nakon bezbrojnih užasa koji su nas snašli sada, počela i vladavina Gospodina X, onda se ne bojim njegovih ideja, on ih i nema, već se bojim da je neotporan na manipulaciju. Jasno prepoznatljiv politički protivnik, koji napada, tako postaje skoro prijatelj, ako unaokolo vlada neuhvatljivost. Sveprisutnost Gospodina X dovodi do paralize ukupnog života; on je tako ljubazan i njegov se zdrav razum uviđavno nasmeši na svako preterivanje, ali on se može prepoznati samo u preterivanju.
         On je novi protivnik svih onih koje su proganjali ili koji su se osećali proganjanim; stari protivnici, ma kakva imena i odeću imali, jesu bezazleni zato što se izjašnjavaju, opasni su tek kada Gospodin X iz oportunizma odluči da sklopi savez sa njima, ili barem da im se ne zameri.
       Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira na to da li se radi o devojačkoj
odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni princip mogli biti najbliži, to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja po njemu spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru, već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost, koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši jasno prepoznatljivi protivnici izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

Izvor:
- Freiheit und Recht. Zentralorgan der Widerstandskämpfer / 6.Jg. (1960) / Nr. 4 (März), S. 14-15. Festvortrag zur BVN Zehnjahresfeier




__________________________________

* Kifhojzer (Kyffhäuser) je planinski vrh u Nemačkoj poznat po spomeniku Fridrihu Barbarosi (Friedrich Barbarossa). Po legendi, „Crvenobradi“ car nije mrtav, već sedi tamo u jednoj pećini i spava, a brada mu je, za dugog sna, prorasla kroz plohu kamenog stola.

Izrael Jošua Singer

Stariji brat Isaka Baševisa i učitelj


     Braća Singer, a pre svega stariji, Izrael Jošua, u međuratnom periodu prošlog veka su bili među najistaknutijim piscima jevrejskog porekla u Poljskoj. Pripadali su konzervativnoj struji jevrejske inteli¬gencije. Razlog tome su poreklo i jezik na kome su pisali. I sa očeve i sa majčine strane, pripadali su veoma starim rabinskim porodicama, koje su u Poljskoj prebivale oko 600 godina. Njihov otac Mendel Pinkas Singer poticao je iz roda slavnog Bal Šem Tova, osnivača hasidskog pokreta krajem XVII veka, koji se proširio na celu Srednju Evropu. Prema genealoškom stablu taj rod je sezao čak do biblijskog kralja Davida. Majka, Ševa Zilberman je poticala iz Bilgoraja na Volinju, koji se posle Treće podele Poljske 1795. nalazio pod ruskom okupacijom i bio značajan hasidski centar, što se sve pominje i u romanu Izraela Jošue Josje Telac. Iako su braća prvi u porodici obrijali pajase, odbacili dugačke jevrejske kapute i jarmulke, iznajmili stanove u poljskom delu Varšave, prestali da se svakodnevno mole, da jedu košer hranu i ne poštuju mnoge od božjih zapovesti, između ostalog postavši umetnici i pisci, nisu sasvim napustili tu viševekovnu porodičnu tradiciju. Ni u Poljskoj, a kasnije, kada su početkom 30-ih godina emigrirali, ni u Americi.

     Jer, u međuratnoj Poljskoj, obnovljenoj i ujedinjenoj 1918. godine, 80% Jevreja govorilo je i čitalo na jidišu. Hebrejskim su se služili samo malobrojni, učeni, kao što se služi latinskim ili staroslovenskim. Samo su se tzv. napredni Jevreji i pripadnici pokreta Haskala, koji su se asimilovali ili otišli u Palestinu, služili poljskim i novohebrejskim jezikom.
Izrael Jošua Singer je rođen 1893, a njegov brat Isak Baševis 1904. Imali su i stariju sestru Hinderle Ester, rođenu 1891, veoma obrazovanu i «pobunjenu», koja je s mužem živela u Londonu i takođe bila pisac. Njeni romani Ples demona i Brilijanti, i zbirka priča Jiches s jidiša su bili prevedeni na engleski, francuski, nemački, danski i poljski. Bavila se i novinarstvom. Jedino se najmlađi brat, Moše, nije bavio pisanjem, već samo trgovinom knjiga. I, mada je bio aktivista u cionističkom pokretu, jedini je ostao u Poljskoj i za vreme Drugog svetskog rata se spasao logora, uspevši da s majkom pobegne u SSSR.

     Porodica Singer je u vreme njihovog detinjstva živela u provinciji, u manjim gradovima (Leonćin, Rađimin, Bilgoraj, Stari Đikuv i dr.), gde im je otac bio rabin. U Varšavu se se preselili 1908. i živeli u centru grada, u Krohmalnoj ulici 10 i 12, koju je u svojim romanima i pričama ovekovečio Isak Baševis. Među jevrejskom sirotinjom. Na prostoru gde se za vreme Drugog svetskog rata nalazio najveći jevrejski geto u Evropi (700-800.000), likvidiran posle Ustanka 1943. U vreme Prvog svetskog rata, tačnije 1917. godine, morali su na neko vreme da pobegnu pred Nemcima iz Varšave, u majčin rodni grad Bilgoraj. Iako su pre toga pripadali naprednim jevrejskim krugovima, taj grad će biti značajna inspiracija za najznačajnija dela braće Singer. Kod mlađeg će se pojavljivati kao Bilgoraj, a kod starijeg kao Bjalogura (Bela Gora). Inspiracija u smislu sticanja solidnog znanja o ortodoksnim Jevrejima, osobito o pripadnicima hasidizma. Jer, i sami su u detinjstvu pohađali rabinske škole, koje su ih pripremale za zvanje rabina i nastavljanje porodične tradicije. Međutim, do toga nije došlo. Braću su rano privukle i odvukle svetovne nauke i svetska književnost. Počeli su da se bave novinarstvom i prevođenjem s poljskog, ruskog i nemačkog. A Izrael Jošua i slikarstvom. Mada su ih kriterijumi vrednosti, koje su veoma rano stekli, usmerili na pisanje na jidišu, za Jevreje koji se tim jezikom pretežno služe. I u Americi, u koju su mnogi otišli shvativši da se u Nemačkoj i Evropi 30-ih godina, s dolaskom Hitlera na vlast, rađa fašizam, a pre toga antisemitizam, koji im nisu obećavali svetlu budućnost.

     Jevreji u Poljskoj, kao najbrojnija manjina (između tri i tri i po miliona), iako su se od 60-ih godina XIX veka počinjali asimilovati, učiti poljski i ići u poljske škole, u potpunosti nisu bili prihvaćeni. Prvorazredni pisci, ranga jednog Tuvima, Slonjimskog, Vitlina, Bruna Šulca i mnogi drugi, nisu tretirani ravnopravno. I, zbog toga su postojala dva paralelna sveta, koja su se retko ili uopšte nisu susretala. Šekspirolog Jan Kot, koji je živeo u centru Varšave, u poljskom delu često je u svojim autobiografskim tekstovima navodio da nije znao za postojanje braće Singer, iako ih je delio nepun kilometar prostora. On, pripadnik srednje klase, koja se asimilovala u XIX veku, odlazio je kao mladi pisac u čuvenu Zjemjanjsku kafanu, u kojoj je carevao Gombrovič, išao normalno u pozorište, operu, a na studijama prava i romanske filologije je bio tretiran kao Poljak. Stotinak metara dalje, u jevrejskoj četvrti nalazila se sinagoga Na Tlomackjem, u kojoj se okupljala jevrejska omladina, o čemu on nije imao pojma. Jer ga je kao i mnoge njegove levo orijentisane drugove, prvenstveno zanimala Evropa, avangardna umetnost, naučnička karijera. I smatrao se katolikom.
U paralelnom svetu, kome su pripadala braća Singer, takođe je vladalo interesovanje za svet, ali su se držali i jevrejske tradicije, posebno hasidske, sa kojom su porodično vekovima bili vezani. Hasid znači pobožan. Veoma ekstremno. Mistično. Jer, prema osnivaču hasidskog pokreta, Bal Šem Tovu, «radost je jedino istinsko služenje Bogu». Zato je molitvena ekstaza bila u osnovi i zemaljskog života, mada je podrazumevala «poniznost» prema Svevišnjem. Pokret se temeljio na Kabali, posebno na knjizi Zohar. Svojim pristalicama je pružao osećanje dostojanstva i izabranosti, a očekivanje dolaska Mesije pridavalo je smisao životu.

     Na čelu hasidskih zajednica, ili dvorova, nalazili su se cadici ili «pravednici», odnosno posrednici između Boga i vernika. Zbog toga su ih pristalice smatrale i čudotvorcima. Hasidi su živeli pridržavajući se strogih pravila. Od molitvi, praznika, rituala vezanih za rođenje, brak i smrt, do odevanja, jela i pića. Otac braće Singer je bio ortodoksni rabin. Veoma strog prema sebi, svojoj porodici i vernicima. Majčin otac, takođe rabin, Jakub Zilberman, iako veoma pobožan, pre je bio trezveni racionalista, zbog čega je prezirao hasidski misticizam i verovanje u čuda, nazivajući sebe mitnagdom. Mitnagdim su u određenim jevrejskim krugovima smatrani «aristokratijom duha», a neke, izuzetno učene, nazivali su «gvozdene glave». Nosili su velike šešire, umesto jarmulke. Nešto kraće atlasne kapute. Bradu su podšišivali i češljali u dva špica. Zvali su ih i Litvaci, mada je to bio i naziv za Jevreje iz Litve, Ukrajine, Rusije, Volinja i Podolije. Upravo ove dve struje Jevreja sa istoka Poljske u XIX veku opisao je Izrael Jošua Singer u svom najznačajnijem romanu Josje Telac. Očevu stranu kao mladinu porodicu, a majčinu kao mladoženjinu. S obzirom da brak između Serele i Nahuma čini okosnicu romana. Zbog toga je opisan u najsitnije detalje. Od sklapanja bračnog ugovora, preko venčanja, zajedničkog života i iznenadnog nestanka mladoženje, preko njegove prisilne ženidbe sa šamašovom (sluginom) ćerkom u gradu Bjalogura, dokazivanja pred sudom sedam-desetorice rabina ili Sanhedrina, čiji je Nahum/Josje muž, do smrti Serelinog oca, nješavskog cadika i ponovnog bekstva Nahuma/Josja, izabranog za njegovog naslednika. Kako je u osnovi romana paralelizam, pored udaje cadikove kćeri Serele za Nahuma, teče i četvrto venčanje i život njenog oca, nješavskog cadika Meleha sa rabinovom ćerkom/siročetom Malkele, s tragičnim završetkom, izazvanim «grešnom» ljubavlju Nahuma i Malkele. Veoma podrobno su dati svadbeni rituali. Priprema mlade za ulogu žene. Upoznavanje sa njenim dužnostima, u čijoj osnovi je krajnja poniznost pred mužem i muškarcima uopšte. Od trenutka brijanja glave i nošenja perike i odeće, iako skupocene, koja pokriva njeno telo od pete do glave. Isto tako priprema mladoženje za ulogu muža. Za ispunjavanje njegovih bračnih dužnosti. I, pre svega, za ozbiljne studije Talmuda i Kabale, odnosno za ulogu rabina, a možda i cadika.

      Vernici su bili pobožni i pridržavali su se zakona i običaja, ali slabo obrazovani. Da bi izdržavali mnogočlane porodice morali su se baviti zanatima, trgovinom drvetom, stokom, odevnim predmetima, jeftinom bižuterijom, držanjem tezgi po pijacama i dućana, pekara, obućarskih, krojačkih radnji, mlinova, kafana u najam, u vreme kapitalizma industrijom i bankarstvom, odnosno poslovima koji su im bili dopušteni, jer im je poljski zakon zabranjivao posedovanje određenih nekretnina i bavljenje poljoprivredom. U zavisnosti od stepena imućnosti svaki vernik je davao rabinu ili cadiku određenu svotu novca, od koga su se ovi izdržavali, da bi se mogli posvetiti studijama svetih knjiga, bogosluženju, postu, obavljanju rituala vezanih za rođenje, brak i smrt, razvode, mikve, košer kasapnice, a bogme i provoditi, odlaziti u evropske banje, opere, pozorišta, među¬sobno posećivati, naročito tokom venčanja.

     Oba brata opisuju roditeljski dom kao prostor u kome je sve predstavljalo greh. Greh je u njihovom detinjstvu bilo slobodno trčanje. Hvatanje muva. Crtanje. Smejanje. Igračke… Da bi ih sprečili u činjenju grehova roditelji su ih stalno plašili, posebno zlim dusima, dibucima, vampirima i urocima. Greh jedino nije bio celodnevno sedenje u hederu nad knjigom, «svaki trenutak posvećen Tori». «Naš dom je pre bio dom učenja nego normalan dom, pre dom Boga nego čovekov dom». Jer, u kuću gosti uopšte nisu pozivani, kao u drugim porodicama. Nisu, jer nije bilo ni nameštaja, već samo police s knjigama, a i veoma bedno se jelo. Zbog toga su braća više volela ulicu, makar i blatnjavu, nego dom. Jer, ulica je bila «vrsta životne škole, u kojoj su studirali ljudske strasti, kaprice, čežnje… Slušali priče o ludilu, okrutnosti, međusobnim obmanama, bračnim prevarama, lažima uopšte». Živeći u malim gradovima voleli su da se druže sa decom sitnih trgovaca, mesara, kočijaša, radnika. Da sa njima lutaju po okolini, po poljima i šumama. I, čim su počeli da zarađuju, iselili su se iz roditeljskog doma. I sva preterivanja, koja su kasnije sebi dopuštali, pre svega druženje sa «sumnjivim» mladićima i devojkama, raspuštenicama, slikarima, naročito opredeljivanje za pisanje i slikanje, novinarstvo, po svoj prilici su proisticala iz brojnih zabrana koje su im oba roditelja surovo nametala. Do te mere, da iako su voleli da uče, pružali su otpor učenju, preskakali su zadate pasuse svetih knjiga, pretvarali se da čitaju. Jer, dečacima je heder bio «metafora totalitarnog sistema», «minijatura paklenog sveta». Sveta koji su želeli da menjaju, naročito Jošua i sestra Hindele Ester, koji su iz inata počeli da uče ruski i interesuju se za komunizam. Nešto kasnije da sarađuju s novinama na jidišu i hebrejskom, objavljujući povremeno u njima i svoje prve književne radove.

     Braća su veoma rano govorila: Pisanje imam u krvi - ali su takođe poticali iz doma u kome je postojao kult knjige i veoma mnogo su čitali. U početku donoseći tajno svetovne knjige, od bajki, preko krimića do ozbiljnih romana i priča velikih svetskih pisaca i filozofa. Kako na poljskom, tako i na ruskom i nemačkom, koji su tada bili zvanični jezici u Varšavi. Odnosno, radili su na usavršavanju svog književnog zanata, na pronalaženju tema, jezika i stila.
«Nečistih», jeretičkih - naravno. Posebno u odnosu na očevu i majčinu viziju sveta. Za koje Kopernik, Njutn, Darvin, Spinoza i sl. nisu postojali. U pružanju otpora roditeljima istrajali su zahvaljujući opštoj atmosferi koja je vladala u Poljskoj početkom 20-ih godina, «sklonosti ka jeresi» i potrebi za emancipacijom. Stvorivši stil koji su nazivali «realističkim». Mada se nije radilo o realizmu i naturalizmu u književno-teorijskom smislu. Ima u njemu veoma mnogo jevrejske mistike, filozofije, poznavanja jevrejske duše, «trojezičnosti» (hebrejski, jidiš, poljski, a katkad i ruski), ili, kako bi se danas reklo multikulturalnosti, visokog stila, koji poljski i drugi evropski pisci odavno nisu primenjivali.

      Prelomni trenutak u životu Izraela Jošue Singera, koga su zvali Šija, predstavlja boravak u Rusiji pred kraj Prvog svetskog rata i u vreme Oktobarske revolucije, a posle rata posao dopisnika njujorških jevrejskih novina «Forwerts» i misao o emigraciji u Novi svet. Već je bio stekao određeno iskustvo kao urednik varšavskog književnog nedeljnika «Literarisze bleter», uključivši kao korektora i svog mlađeg brata Isaka Baševisa, koji je takođe pokazivao interesovanje za pisanje i bio član Kluba jevrejskih književnika Na Tlomackjem. U njemu je objavio i svoj prvi književni tekst pod pseudonimom Isak Cei, jer mu se već tada nije dopadalo da ga zovu «Singerov brat», iako je brata do smrti i posle dobijanja Nobelove nagrade nazivao svojim «učiteljem». Učiteljem i u životnom i u književnom smislu. Jer je ga je u trenutku teške krize, koja umalo da se nije završila samoubistvom, nagovorio da emigrira. Zaposlio ga je u novinama «Forwerts», u kojima je od dolaska u Ameriku objavljivao sve svoje priče i romane u nastavcima, koje je do kraja života pisao na jidišu. Mada je, zahvaljujući njihovim prevodima na engleski, dobio 1978. godine Nobelovu nagradu.

     Braća Singer su se u mnogo čemu razlikovala od Jevreja sa kojima su se družili i koji su im bili bliski. Pre svega, nisu se zanosili utopijama. Umesto u Palestinu otputovali su u Ameriku, u Njujork. O Poljskoj, iako su tamo rođeni i proveli detinjstvo i mladost, nisu uopšte mislili, niti su je nazivali svojom zemljom. Nisu se identifikovali ni sa Amerikom. Engleski su naučili i u svakodnevnom životu su se služili njim, ali su i dalje pisali na jidišu, za Jevreje u Americi, kojima je to bio glavni jezik. Mada su prilično izbegavali druženje sa njima. U biti su ostali tipični Jevreji ili «beskućnici», «apatridi», «izgnanici». Njihov otac je umro 1929. godine i do smrti se stideo što su mu sinovi pisci. Na pitanje svojih vernika i suseda - šta rade, odgovarao je da «prodaju novine».
Svoj najznačajniji roman Josje Telac Izrael Jošua je objavio 1932. godine u Varšavi. Iako je objavljen najpre na jidišu, doživeo je ogroman uspeh. Na poljski je preveden 1934. Uskoro se pojavio i u Americi na engleskom. Učlanjen je u poljski PEN-Club, što je retko činjeno s piscima jevrejskog porekla.
Pre nego što je do toga došlo, da bi potvrdio svoju samostalnost, bio je i radnik, i pomoćnik fotografa, i sitan činovnik, korektor u jevrejskim novinama. Radeći, upisao se na studije slikarstva. Imao je smisla za učenje stranih jezika i učio ih je. Svoju prvu priču «Biseri» objavio je u jevrejskom časopisu «Dos jidisze wort». S ocem je od detinjstva bio u sukobu. Kasnije i sa veoma ortodoksnom majkom. Opisao ih je, tačnije sumornu atmosferu njihovog doma i preteranu pobožnost, u svom romanu Braća Aškenazi (1934). Toliko ih je mrzeo da je postao ateista i marksista. Razočarao se, međutim, i u komunizam, provevši od 1918. do 1920. u Kijevu i Moskvi, gde se sreo sa revolucijom, pogromima, glađu i tifusom i jedva sve to preživeo. Spas je našao u ženidbi sa Genjom Kupferštik iz Krasnobroda, tipičnom tradicionalnom Jevrejkom, kakve je opisivao u svojim romanima, pričama i dramama. 1921. vratio se u Poljsku. Nastavio je da slika i piše. Objavio je zbirku priča Biseri (1922). Ponovo je uspostavio veze s umetničkim krugovima, upoznavši i mlađeg brata sa njima. Aktivno je učestvovao u osnivanju književnih časopisa «Ringen» i «Chaliastre». Postao je dopisnik visokotiražnog njujorškog «Forwertsa», u kome je pod pseudonimom G. Kuper objavljivao reportaže o Galiciji i Poljskoj, koje su mu donele slavu i novac, s obzirom na tiraž od četvrt miliona primeraka. Tada iznajmljuje veliki stan u ulici Lešno. Rađaju mu se dva sina. Vodi zanimljiv društveni život. Posećuju ga poznati umetnici. Odlazi ponovo u Rusiju, odnosno u SSSR. 1928. objavljuje knjigu reportaža Nova Rusija, koja je zbog kritičkog odnosa prema komunizmu u Poljskoj i Americi jako dobro primljena. Uspeh njegovih knjiga dovodi do razilaska s mlađim bratom, koji počinje da ga izbegava. Pre svega ističući da je bolji pisac od brata i da mu ovaj zavidi na tome. Taj trenutak u njihovim životima Izrael Jošua opisuje u romanu Braća Aškenazi, koji je u priličnoj meri autobiografski, jer je u njemu pisao i o veoma složenom odnosu s oba roditelja. Odnosi među braćom se ipak popravljaju. Isak Baševis hvali bratovljev roman Josje Telac, nazivajući ga remek-delom jidiš književnosti.

     Osnovna priča u romanu je istinita. Saznali su je od svog oca. S tim što ju je Izrael Jošua prvi uobličio u roman, koji je postao popularan već izlazeći u nastavcima u njujorškom «Fortwersu». Samo što je objavljen u vidu knjige, odmah je dramatizovan i s velikim uspehom izvođen u njujorškom jevrejskom pozorištu na jidišu. Zahvaljujući tome dobio je američku vizu i sa porodicom se od 1934. trajno nastanio u Americi. I u Poljskoj je roman oduševljeno prihvaćen. Najpre je takođe izlazio u nastavcima u čuvenom časopisu «Wiadomošci Literackie» («Književni glasnik»), a ubrzo u izdavačkoj kući«Roj». Objavljen je u Poljskoj još dvaput, 1960. i 1992. godine, a preveden i na više drugih jezika. 1933. i u Varšavi je prikazana njujorška inscenacija romana, posle čega je popularnost Izraela Jošue u Americi upoređivana sa popularnošću Šolema Aša, jednog od najvećih jevrejskih pisaca svih vremena. Posle Braće Aškenazi objavljuje novu porodičnu sagu Porodica Karnovski (1943), koja je takođe s uspehom izvedena i na sceni njujorškog jevrejskog pozorišta. Te dve sage su prevedene na engleski i do danas su popularne. Objavio je i veoma zapaženu knjigu priča Proleće. 1938. se vraća svom boravku u Rusiji i o svom obračunu s komunizmom piše roman Drug Nahman. Glavna ličnost ima dosta bratovljevih crta. Na vrhuncu popularnosti, iznenada 1944. umire od infarkta. Posmrtno je 1946. objavljen njegov Dnevnik. Umro je u pedeset prvoj godini. Ubrzo mlađi brat počinje da piše romane-porodične sage, poput Porodice Muškat, veoma nalik na bratovljeve, kome, kao velikom majstoru ovog žanra, posvećuje to delo. S obzirom da je svog starijeg brata nadživeo čitavih četrdeset sedam godina i za svoje veoma originalno stvaralaštvo dobio Nobelovu nagradu, ovaj je dugo ostao u senci, a povremeno sasvim zaboravljan. Poslednjih godina ova nepravda se ispravlja, posebno u Poljskoj. Jer, podsetimo, braća posle odlaska u Ameriku nisu održavala kontakte s Poljskom, a i za vreme Drugog svetskog rata došlo je tako reći do potpunog istrebljenja Jevreja, tako da su i zbog toga decenijama prećutkivani. Može zvučati neverovatno, ali na poljski je s jidiša prevedena jedva polovina dela nobelovca Singera.

( Isak Baševis Singer  dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1978.)

*izvor


Pesma na jidiš jeziku

Lilly Scherr,Žene i židovsko pamćenje

                Sećanje sačinjava samu bit židovstva. Ono se temelji na dvojini kao svaka micva (naredba) zabrane: “Ne zaboravi”, do naloga: “Seti se”.

Ali ta obaveza ima smisla samo ako postoji održavanje sećanja. Lanac naraštaja je neodvojivo vezan tim prenosom. “I ti ćeš poučavati svoju decu” ponavlja Deuteronom. Ne zaboraviti, setiti se, poučavati, potiče od samog otkrića Sinaja i od prihvaćanja Zakona. Taj Zakon, predložen zajednički čitavom narodu, muškarcima, ženama, deci, prihvaćen je pojedinačno, svako je za njega vezan. Živući Zakon, koji se svake godine ponovno čita u celosti i koji određuje sve do najskromnije svakodnevice. Dakle, zajednički zakon za koga bi obaveza izvršavanja trebala biti ista. Zašto se onda pitamo o ženama i židovskom sećanju?

                U stvarnosti, u znanju kao i u usmenoj predaji, žena je bila isključena.
U Zahoru (seti se) profesor Jerusalmi, postavljajući problem odnosa između istorije i sećanja u židovskoj tradiciji, podseća da glagol zahar pod različitim oblicima se pojavljuje šezdeset i devet puta u Bibliji.

“Izrael prima naređenje da se seti”, dakle da prenese svoje pamćenje - da se ne zaboravi.

                Ali, ta se zapovest  tiče samo muškarca, žena je isključena. Zikaron, pamćenje, obzirom na to da je reč muškog roda i ima isti koren kao zahar, “neki kabalisti naučavaju da je u samoj ženi ono što se prenosi muška obaveza.”

Iz Knjige Postanka, u pripovesti o «dvojnom» stvaranju, sledi ona gde se žena pojavljije druga, Iša, jer je izvedeno od Iš, muškarac. Idući tom etimologijom, “žena gotovo gramatički se izvodi iz muškarca” i muški rod čuva “sigurno prvenstvo”. Prvenstvo koje jedino muškarcu poverava organiziranu reč. Njemu pripada pravo imenovanja, dakle da postoji: samo on učestvuje, na određen način, pri Stvaranju. Tako je uspostavljen asimetričan odnos, gde je moć dodeljena muškarcu.
Zato što od pojedinačnog prelazimo na opšte, od stvarne žene na više nego sporan ženski rod. To je zato jer je Eva kriva što su ona i Adam isterani iz Rajskog vrta: Postanak III., 16-20, to čvrsto potvrđuje. Od tada, greh pripisan ženi je generaliziran na  ženski rod. Ali, stvarna je žena ona koja će podnositi sramotu “ženskog roda” uvek negativnu.

                Obrnutim pomakom, ovoga puta onog “dvojnog“ stvaranja, muškarac je taj koji postaje povlašteni uzorak čovečanstva. Samo on prima naređenje da se seti, dakle da poučava, jer je jedino on to sposoban. Nije nevino ni to što svaki dan treba zahvaljivati Večnom što ga nije napravio ženom. Naravno, posledica ženskog blagoslova čini ženu Božjom voljom. Međutim, tu je odmah uključeno i odbacivanje. Primeri su mučni. Kao što ni deca, robovi, bogalji, idioti, ni žena ne može pristupiti u svešteničko zvanje ili svedočiti na sudu. Biti žena postaje nedostatak koji zahteva neizbežno nadzor. Muškarac uzima ženu, on je i taj koji odobrava razvod. Iskaže li ona neke želje, njezin otac ili njezin muž mogu ih poništiti. Kći nasleđuje od svog oca samo u slučaju da nema muškog naslednika, i u tom slučaju mora se udati za nekog od članova očevog plemena. Udovica uzima natrag svoj miraz, ali ne nasleđuje ništa od svog muža. Institucija levirata podržava to prisvajanje žene kao nekog “dobra” proširene obitelji. Iako definisana kao potpuno ljudsko biće, a kao majka poštovana kao i otac, žena se u stvarnosti pojavljuje u manjkavom opisu: ne-muškarac, nepotpuna, nezavršena.

Žena je izuzeta od odgovornosti jer je isključena iz učenja. “Oslobođena” pozitivnih naredbi vezanih uz vreme, dakle učenja, jedna pežorativna hijerarhija drži je po strani kako od pismene tako i od usmene predaje. Bilo na koji način da se objašnjava prirodom žene (zgodan izraz) ili različitošću uloga, rezultat je isti: udaljena je od tumačenja Zakona, isto tako i od vlasti. Sve što temelji zajednicu njoj je nedostupno: ona postaje Otsutna. «Žena ostaje kod kuće, dok se muškarac kreće i vežba svoju inteligenciju družeći se s drugim muškarcima». Kreposna žena, ona koja je ponuđena kao model, je ona koja osigurava mužu razvijanje. Tekst to jasno kaže: “Savršena žena je kruna svoga muža.” “Njihova zasluga proističe iz toga što one dovode svoju decu do mesta njihova učenja, i dočekuju svoje muževe kad se vraćaju kući.” Svoju decu? svoje sinove. Kći, kao i majka, živeće samo kroz posredovanje muškarca. Pomoć, pomoćnica - napokon druga. Otsutna: treba deset muškaraca (minjan) da se stvori zajednica za molitvu. Bilo da je koji broj žena, one ne mogu zameniti jednog muškarca da bi se stiglo do tog broja. Nejednakost koju preuzima i obred: čovek je spojen s Bogom, žena s Izraelom.

                Ipak, na njh je pao bitan prenos, jer samo one prenose i osiguravaju preživljavanje skupine. Tu skupinu upravo one, doslovno, rađaju. Početkom Knjige Izlaska, dve rodilje, Šifra i Ponia, daju na svet tajno židovsku novorođenčad Egipta, uprkos naredbi da ih se ubije, spašavajući tako muško potomstvo Izraela.

                Dajući život, one kuju prvo sećanje. Dete najpre oblikuje njegova majka, svojim mesom i svojom krvlju. Koliko god ju mudraci prezirali, oni to priznaju: Židov je dete od židovske majke. Povlaštena uloga, koja je izazivala sumnju. Endogamija nije bila dovoljna, trebalo je nametnuti čistoću, nadzor, tlačenje, kaznu. Samo je žena prisiljena na monogamiju, samo je njezina nevera podložna smrtnoj kazni. Naročito je ženski rod postao nečist u samoj svojoj biti. Samom svojom prirodom, žena je dovodila u opasnost nepristrano učenje Zakona. Takođe sin, posle prvih godina trebao je učiti sa svojim ocem, s učiteljem. “Onaj ko poučava Toru svoju kćer, taj je uči pohoti” kaže Rabi Eliezer.

                Isključena iz teksta i učenja, isključena iz odlučivanja, židovska žena nije dakle učestvovala  u preuređivanju židovske istoriji, u prenosu službenog sećanja. Ali ona je iskovala jedno drugo sećanje u nametnutoj tajnosti. Tako sumnjičena, poricana, brisana, žena postoji samo “kao” majka, u seni i uvek prisutna. Ona oblikuje telo, ona stvara ukus, ona predstavlja taj nezaboravni materinski jezik. Njoj pripada svakidašnji jezik, jezik nježnosti, poticaja, preklinjanja, svađe, prema potrebi. Oni koji su je uklonili od govora, rugaju joj se da puno govori. Dakle, ako joj je sveti jezik bio dugo uskraćen, ona je obogatila jezik svakidašnjice, onaj svetovne književnosti, često stvarane zbog nje. Ona tako u svojoj oporuci ostavlja bogati rečnik, slikovit, živ, i okus svoje neusporedive kuhinje. Jer zadnja povezanost uz židovstvo, čak i pre molitve sećanja, Kadiša, to je majčina kuhinja, sećanje na prvi okus i temeljnu ljubav.

                Od nametnutog obreda, ona je uspela izvući jedan blizak i topao događaj, obiteljski ritual. Ona ga je prenosila i onda kad mu više nije znala smisao, i njene kćeri su ga preuzele jer je tako radila njihova majka. To je pravi prenos jednog judaizma održavanog mnogim običajima i ponašanjima dosta dugo nakon odustajanja od izvršavanja obreda.
Okamenjenoj, ponavljanoj, mračnoj reči često se stavlja jedno nenapisano i toplo sećanje, druga stranica istorije, ona obespravljena, odbačena kao folklor ili praznoverje. Dakle, to živuće sećanje koje gura drugo, štoviše zamenjuje ga.

                Ali taj se prenos, ta tajna moć događala samo od priznate uloge: majke. Žena kao takva ostajala je otsutna. Nepostojeća za skupinu, otsutna od same sebe, jer je bez uzora kao oslonac. Taj su uzor žene počele stvarati ne samo jedan, nego u beskonačnim varijantama. Kad su ušle u dvadeseti vek, otvorili su se svetovni studiji kao i oni za učenje svetih tekstova, one postaju potpuno izjednačeni koautori vlastite istorije, te židovske istorije koja, kako to pokazuje profesor Jerushalmi, počinje postojati kao istorija ne samo kolektivno sećanje.
One ponovno daju pisanoj istoriji, kao i onoj usmenoj, žensko sećanje od kojeg su one bile odsečene. Učestvujući u toj istoriji, židovska žena će se napokon pojaviti. Zatočena u jednoj ulozi ili u službi ona je proživela kao osakaćena u svom biću. Mogla se početi dokazivati samo grubim prekidom s prošlosti, ponekad židovstvom, često s majkom. Materinska slika doživljavala se kao tlačiteljska i odbojna. Bez uzora, prenos je obavljen u tišini, teskobi ili kriku. S jednom drugom ženom, drugačija će se sećanja pojaviti. Ali “otkriće žene” je još uvek “ne još”. Taj “ne još” je “daleko u budućnosti, to je nešto što se treba roditi”. To rađanje dotiče se jednog drugog prenosa sećanja, sećanja ženskog roda koji namerava ponovno dati judaizmu, prečesto fosiliziranom, svoju dimenziju zadovoljstva i ljubavi.
Lilly Scherr, (1928.-2000.) istoričarka Bavila se pitanjima židovske žene i njena predavanja na ovu temu aktuelna su i danas.

Michèle Bitton,Pisanje i razlika. Prve pismene Židovke od biblijskih vremena do kraja srednjega vijeka

Michèle Bitton
               
Pisanje i razlika. Prve pismene Židovke od biblijskih vremena do kraja srednjega veka

Božanski dar Pisma je jedan od najvećih mitova utemeljitelja judaizma. Njegove prve objave saopštene su  dva puta u biblijskoj knjizi Izlazak, tu su nerazdružive od Zakona koji je dao Mojsije:                
“I te ploče bile su božansko delo; i ta ugravirana slova na pločama, bila su božanska slova.” (Izlazak 32:16) Taj dar kome će se Židovi diviti, i kog će koristiti na uzoran način postajući jedan od najpismenijih naroda čovečanstva, nažalost nije bio podeljen sa ženama. Izuzete iz verske službe, židovske žene niko nije podržavao da se obrazuju i one to nisu bile sve do nedavno.

Zapravo tek od XVIII.veka, erom prosvetiteljstva i razvitkom pokreta Haskale u evropskim židovskim zajednicama je problem poduke devojaka počeo dobijati dosledne institucionalne odgovore. U islamskom svetu to je bilo još kasnije, i to kolonizacijom i zahvaljujući naporima Svetskog Izraelskog Saveza, otvorene su prve škole za devojke.

Ali kao i svaka istorija, i židovska ima izuzetaka, a mi ćemo se zanimati za one žene koje su, prelazeći granice nametnutu njihovom polu, bile priznate kao pismene pre nego što je opismenjavanje devojaka postalo dio sistema obrazovanja .

Bilo da su one primećene u istoriji kao skromne čitateljice, kao učiteljice u školama, kao eruditi ili prepisivačice, ili su one napisale samo jedno pismo ili jednu pesmu, sećanje na njih, a ređe na tekst, je došlo do nas i one će sve ovde biti označene kao “pismene”, bez obzira kojim su se jezikom koristile.

Naša hronologija će se zaustaviti na počecima štamparstva, na kraju XV. veka. Taj datum predstavlja važnu prekretnicu isto tako i za židovske žene koje su najpre podupirale objavljivanje židovskih knjiga, zatim dioničarstvom od uloženog novca od prevedenih ili napisanih knjiga izričito su upravljale žene, a kasnije su objavljivale samo vlastita dela. Istražujući posebne slučajeve pismenih žena koje je istorija zabeležila do kraja srednjega veka, trudili smo se smestiti ih u najširi kontekst naročitih uslova u kojima su živele u raznim epohama i na raznim mestima. Osim elemenata koji su doprineli poboljšavanju njihovog legalnog položaja, društveno kulturni,  porodica je bila odlučujuća u njihovom pristupu pisanju. Među njima pripadnost bogatim i pismenim familijama je naravno odlučujuća. Isto tako smo zabeležili važnost položaja kćeri jedinice, ili barem nedostatak braće, isto tako i jednostavna potreba zarade za život, okrenula ih je prema zanatima prepisivača (a kasnije i štampara) ili podučavatelja, dva zanimanja, potsetimo se, malo plaćena, ali koja su u njihovom slučaju ponekad značila isto tako deo porodične tradicije.

I - Biblijska vremena
 

Biblija se otvara na stvaranju sveta kojeg židovski kalendar određuje u 3760. godini pre zajedničke ere, znači pre 5753 godine. Za nauku to je vreme mitskog stvaranja, a za nas će ovde to biti prva istorijska naznaka stvaranja pisma. Nije beznačajno što posle arheoloških otkrića tokom dva poslednja veka, prvi biblijski događaji istorijskog  karaktera poklapaju sa svim počecima pismenosti.

Definisano kao postupak kojim se zaustavlja govorni jezik, pismo su izumili Sumerani tokom IV. milenijuma pre Hrista, u plodnom Međurečju, između Tigrisa i Eufrata. Iz tih je mesta i u to doba prvi patrijarh Abraham napustio Ur u Kaldeji i pošao u kanaansku zemlju.

Paralelno klinastom pismu razvilo se hijeroglifsko pismo u Egiptu i ideografsko pismo u Kini. Prva alfabetska pisma pojavila su se u XVI. veku pre Hrista, i počevši od prvog feničkog alfabeta, razvio se aramejski zatim hebrejski alfabet. Najstariji hebrejski poznati natpisi potiču iz VII. veka pri Hrista, ali razna svedočenja nas navode na to da se hebrejski govorio puno ranije nego što je izumljeno Pismo.
Ti prvi natpisi bliski su govornoj strukturi najstarijih biblijskih knjiga, tako da tumačenje potiče iz VIII. veka pre Hrista. Sastavljanje Starog Zaveta, uglavnom na hebrejskom, i delomično na aramejskom, je kasnije. Počelo je u VI. veku i trajalo je skoro dva veka. Grčke i rimske starine, zatim hrišćanski i arheološki dokumenti doprineli su da saznamo o postojanju mnogih hebrejskih apokrifnih dela pisanih istovremeno kad i Biblija. Ali, već u vreme pisanja Starog Zaveta hebrejski je, kome  je već prorok Nahum najavljivao dekadenciju (Nahum 13: 24), postao lingua sacra (sveti jezik), udaljen od svakidašnjeg govora Izraelićana. U Palestini, koju su osvojili Perzijanci, kao u zemljama gde su se Židovi nastanjavali propašću Izraelskog Kraljevstva (-727), aramejski je postao administrativni i govorni jezik.
Ali, kao ni Biblija, židovski tekstovi njezinog doba ne sadržavaju delo za koje bi se moglo navesti da ga je napisala žena. Oni štaviše ne pružaju našem saznanju precizne podatke o pristupu pisanja ženama, ali jedan stih iz Biblije navodi nas na pomisao da nije postojao jaz između odgoja žena i muškaraca: “Poslušaj, sine moj, savete svog oca i ne preziri poduku (na hebrejskom Tora) svoje majke.” (Izreke 1:8)

Druge civilizacije, savremenici antičkog judaizma, ostavile su detaljnije podatke o odgoju devojaka. Tako za Egipat, Desroches Noblecourt beleži da su devojke, iako njih mali broj, mogle postići položaj pisara, ili postati državni službenici. Iz Grčke, stihovi Sappho koja je osnovala u VI. veku pre Hrista jednu žensku školu poezije I muzike na Lesbosu stigli su sve do nas.
U Starom Zavetu, jedini tragovi moguće erudicije kod nekih žena nalazimo u molitvama i himnama koje su one pevale da bi slavile Boga. Ušavši u biblijski kanon, te ženske pesničke kompozicije su postale deo književnog nasleđa koje su Židovi čuvali iz naraštaja u naraštaj, i tako gledajući, one su podloga za sećanje na židovske žene.

1. Biblijske Proročice i Pesnikinje
 

U doba matrijarhi Sare, Rebeke i Lee pismo je bilo na samim svojim počecima, ali Biblija precizira da su žene prisustvovale čitanju knjige zakona, što je trebalo raditi pred čitavim okupljenim narodom, “muškarcima, ženama i decom”( Deut. 31:10).
U kasnijem razdoblju, sećanja na proročice Miriam, Deboru, Huldu i Neodiu mogu se smatrati kao prva istorijska svedočenja koja se odnose na obrazovane židovske žene. Nakon antičkog judaizma, mogućnost prorokovanja je ostalo najcenjenije izražavanje pobožnosti, ali također i znanja, i Biblija ga pridaje ženama kao i muškarcima govoreći kroz usta proroka Joela božansko proricanje: “Proširiće moj duh na sva tela, tako da će vaši sinovi i vaše kćeri prorokovati.” (Joel 3:1)

U knjizi Izlazak Mirjam hvale što je spasila svog brata Mojsija prepuštajući ga Nilu i savetujući Faraonovu kćer koja ga je pokupila, da ga doji dojilja koja je zapravo bila njegova majka. Počašćena je naslovom proročice jer je ona, vodeći žene iz Egipta, tada s njima pevala pesmu koju je Mojsije pevao u prošlosti (Izlazak 15:20-21).
Isto kao Mojsije i Aaron, i Mirjam je pozvana pred Boga u “šator susreta”, ali samo je ona obolela od gube i bila isključena iz logora za vreme od sedam dana. (Brojevi 12:1 i 14). Kasnija tumačenja Biblije insistiraju na Mirjaminom znanju kroz njene vizije i snove, ali isto tako na njezinoj erudiciji, dodavajući da je za vreme prelaska pustinje ona podučavala žene, dok su Mojsije i Aaron podučavali muškarce.

Debora nije bila samo proročica, nego isto tako, u službi retkoj za ženu u biblijsko vreme, i sudac:

“Dakle, Debora, proročica, Lapidotova žena, upravljala je Izraelom u tom razdoblju. Stolovala je u podnožju 'Deborine palme', između Rame i Betela, na planini Efraim; tu su joj se Izraelićani obraćali da bi dobili pravdu.” (Suci, 4: 4-5)

Pesma koju je ona pevala s Barakom sačinjava, sa svojim ratničkim naglascima, jedan od prvih tekstova koji se može staviti u antologiju dela židovskih žena:“Ustani, ustani, Debora
Probudi se, probudi se, pevaj himnu!
Uzbuna, o Barače!
Sine Abinoama, povedi u robstvo porobljivače svoje!
Slabo je slavlje jedne moćne gomile;
Večni me ukrotio jakima.” (Suci 5:12-13)
 

Ali tek za vreme proročice Hulde nalazimo najjasniji podatak o pismu, kad ona prenosi svoje proročanstvo sveštenicima koje je poslao kralj Josija:«Kada su oni završili sa svojim govorom, ona im je odgovorila:
'Evo što je rekao Večni, Bog Izraela: Javite čoveku koji vas je
poslao meni: Tako je rekao Večni: Poslaću nesreću na tu
zemlju i njene stanovnike, sve ono što je prorokovno u knjizi
koju je pročitao kralj Judeje.”(Kraljevi, 22:16)
 

Targum Onkelos dodaje (Kraljevi, 2:34) da je Hulda osnovala akademiju u Jeruzalemu gde je podučavala zakon.

O četvrtoj proročici Neodiji Biblija daje malo podataka, i njezina je posebnost u tomu što je u zajednici s prorocima i proročicama Biblije zadnja navedena svojim imenom (Nahum 6:14).

Kao svedočanstvo o biblijskim ženskim likovima, eventualno pismenim, zadržaćemo se isto tako na Haninoj molitvi koja je jedan od najdužih tekstova koji se pripisuje ženi u Bibliji i čiji jedan kratki deo možemo ovde navesti:“I Hana počene moliti i ona reče:
Moje srce uživa u Večnom,
Moje je čelo uzdignuto zahvaljujući Gospodinu;
Mogu progovoriti pred svojim neprijateljima,
Jer ja se veselim Gospodine, tvojoj prisutnosti.
Ništa nije sveto kao Večni,
Niko nije kao ti!
Ni jedna moć nije jednaka našem Bogu.” (I Samuel 2:1-2)

2. Progonstvo i poboljšanje života židovske žene

U letopisima obnove koja je uticala na židovstvo na povratku Židova u Palestinu iz Babilona, Biblija je sačuvala tragove aktivnijeg učestvovanje žena u verskom životu. One su, zapravo, izričito zabeležene među prisutnima na mestima pouke i drugim javnim skupovima (Ezra 10:1 Nahum 5:1, 12:43; Jeremija 44:15). Izgnastvo je Židove stavilo u doticaj s drugim bogovima i naročito božicama, i biblijski proroci su posebno šibali žene koje su palile žrtve paljenice “Kraljici Neba” ( Jeremija 44:25), bez istovrednosti u muškom monoteizmu.
Nakon pada Izraelskog kraljevstva i razaranja Prvog Hrama, mnogobrojni Židovi su dobrovoljno otišli u progonstvo i osnovali vojničke i trgovačke kolonije izvan Palestine.

Za vreme boravka u Egiptu, prorok Jeremija je stekao utisak da židovskim kolonijama upravljaju žene (Jeremija 44:15-20). U tom pogledu otkriće aramejskih papirusa iz Elefantine je posebno poučno.Ti spisi koji potiču iz V. veka pre Hrista potvrđuju da je na području Elefantine, jednog otoka na Nilu smeštenog nasuprot Asuanu na granici s Nubijom, postojala stara židovska kolonija, uglavnom sastavljena od plaćenika. Zauzeti vojnim zadacima, muškarci, beleži Baron, često su rado prepuštali poslove retkim ženama koje su pošle za njima. Oni tvrde da su žene u toj koloniji mogle ugovarati trgovačke poslove, pojavljivati se na sudu u civilnim parnicama kao samostalne osobe, i mogle su se po volji rastavljati, jednostavnom javnom izjavom pred zajednicom. Ta sloboda dopuštena ženama ostaje izuzetak u židovskoj istoriji. Mogli bismo je ubrojiti u uticaj egipatskog zakonodavstva naklonjenijeg ženama, ali isto tako i u brojčani nesrazmer židovskih muškaraca i žena. Među spisima iz Elefantine, najdirektnije svedočanstva o “emancipaciji” židovske žene u starom Egiptu pojavljuju se na sedam papirusa koji pričaju o bogatoj i nezavisnoj osobi Mibtahiji. Jedan od tih spisa je ugovor o njinom trećem braku s Egipćaninom Ašorom, u kom je vrlo precizno zabeležena suma novca koju bi on trebao dati svom puncu i Mibtahiji u slučaju da je on potera iz svoje kuće. Drugi spisi tiču se direktnije njenog vlasništva i izraza njenih želja. Pisanje tih spisa nije joj pripisano, ali oni ostaju osnovnim istorijskim svedokom o uvažavanju i slobodi koje su uživale židovske žene toga doba. Spominjući Mibtahiju, S. Henry i E. Taic naglašavaju da je ona bila kći jedinica, svojstvo koje često nalazimo u kasnijim razdobljima pri spominjanju pismenih židovskih žena.

Važne židovske zajednice isto su tako bile osnovane i u drugim gradovima staroga Egipta, a naročito u Aleksandriji, gde će u III. veku pre Hrista biti objavljen grčki prevod Starog Zaveta. Ta inačica, Septuaginta, koju će koristiti grčke vlasti da bi sudile Židovima svoga carstva prema njihovom zakonu, istovremeno je odgovarala potrebama židovske zajednice jako helenizirane čija populacija više nije koristila hebrejski jezik.
Verovatno je da su na završetku biblijskog doba židovske žene iz bogatijih slojeva imale lakši pristup čitanju grčkog, nego hebrejskog. Doista će se kasnije pronaći u Talmudu, koji se u celini protivio poučavanju grčkog, pisanje jednog rabina naklonjenog učenju devojaka: “Čovek može učiti grčki svoju kćer, jer će za nju to biti dar.” (Palestinski Talmud Pea 15a).

II. Talmudsko doba
 

Zadnji istorijski događaji iz II. veka pre Hrista donešeni u Starom Zavetu označavaju početak talmudskog doba koje će se završiti zatvaranjem Babilonskog Talmuda u V. veku posle Hrista. Talmud, što doslovno znači “učenje”, posebnije označava ozakonjenja i tumačenja Zakona čije su kompilacije bile usporedno preuzete u Palestini i u Babiloniji.
Babilonski Talmud i Palestinski Talmud, koji su napisani na dva različita aramejska dijalekta, sadržavaju jedan zajednički deo, Mišnu, sastavljenu od šest rasprava o zakonu, od kojih jedan, Našim, je potpuno posvećen odnosu prema ženama. Drugi deo, Gemara, različit je kod svakog od dva Talmuda i čini veliki deo Midraša i Hagade, celine židovskih legendi.
 

                 U pogledu  talmudskih uputstava o odgoju devojaka, kritika se slaže u tome da ima suprotnih stajališta raznih rabina. Pronalazimo tu doista branitelje podučavanja devojaka, bilo da se radi o poučavanju Tore “Čovek ima dužnost podučavati Toru svojoj kćeri”, ili grčkog, što je već spomenuto, ali isto i krajnje oštrih protivnika kao što je Rabi Eliezer ben Hirkanos koji je izjavio: “Bolje bi bilo da reči Tore spalimo vatrom, nego da budu objavljene ženama”, ili “kogod da uči Toru svoju kćer, to je kao da je upućuje u bestidnost.”
 

Uza sve to, celokupnost stavova malo naklonjenih ženama u Talmudu i retkost učenih žena koje se u njemu spominju, potvrđuju da se većina učenjaka zakona svrstala uz mišljenje da “je mudrost žene u preslici i više nigde drugde” (Yoma 66b). Pitajući se o uzrocima te mizoginije, istoričar Goiten vidi tu jednim delom uticaj grčkih teorija koje se odnose na urođenu ženinu manju vrednost, a s druge strane stvarnu zatvorenost žena u krajevima gde se pisao Talmud (u prvom redu današnji Irak).
Bilo kako bilo, zaključuje on, uverenje da je žena niže biće, biološki i mentalno, postaje nadvladavajuća tendencija judaizma i ona je rezultirala činjenicom da je ženama uskraćeno pravo na prikladno obrazovanje.
Između nekoliko obrazovanih žena koje su znale Talmud, ističe se jedna velika figura, Berurija, koja je živela u drugom veku posle Hrista, u vremenu pobune Bar Kohbe. Kći rabina Hananija ben Teradijona i žena Rabija Meira, ona je jedina koja se spominje da je ravnopravno razgovarala s mudracima svog vremena.
Berurija je delila pouku i njezine su metode bile zapažene (Eruvin 53b), a njezine sposobnosti pamćenja su navodili kao primer: proučila je “tristo zakona od tristo mudraca u jednom danu”. Njezina erudicija i poznavanje biblijskih tekstova posebno su istaknuti u biblijskoj pouci koju je dala svom mužu, i koja ostaje primer tumačenja tekstova vođen srcem.

«Jednog dana, iznerviran susedima, Rabi Meir spao je na to da je zatražio njihovu smrt. Berurija ga je opomenula: 'Na što ti misliš dakle. Je li to zato što je napisano: neka grešnici nestanu sa zemlje (Psalme 104:35). Ali može se pročitati također: 'Neka gresi nestanu'.»”

Isto se tako spominje zbog svog humora, upućenog baš protiv ženskih stereotipa, kada je na pitanje koje joj je postavio neki putnik koji je tražio put za Lod, ona odgovorila: "Glupi Galilejče, zar ne znaš da su mudraci rekli da ne treba dužiti razgovor sa ženama.”( Eruvin 53b).

Ali kvalitete koje Talmud priznaje Beruriji bit će kasnije umanjene negativnim tumačenjima, podržane Rašijem, prema kojima se Beruriah ubila zato što je popustila udvaranju jednog od učenika svoga muža kojeg je on smestio njoj uz bok po znanju.
Druga ženska osoba, erudit iz Talmuda je IMA ŠALOM, udana za Rabi Eliezera ben Hirkanosa, predstojnika akademije u Lodu, od kojega smo već navodili radikalne stavove u vezi s obrazovanjem devojaka. Rođena u Palestini početkom hrišćanske ere, Ima Šalom bila je sestra Rabana Gamliela, predstojnika akademije u Javni i njezin brak s jednim drugim predstojnikom akademije pokazuje dobar primer endogamije u obrazovanoj klasi, ali isto tako njihova žestoka suprostavljanja, jer je njenog muža ekskomunicirao (Herem) njezin brat Gamliel. Treba ovde naglasiti da je veza braka bila jača od veze porekla, jer u tom teškom sukobu Ima Šalom, usprkos svemu, ostala je uz svoga muža.
Ali osim strane kojoj se priklonila u postupku protiv svoga muža, Ima Šalom spomenuta je u jednoj talmudskoj pouci (Nedarim 20b) gde jedno njeno obrazloženje služi kao polazna tačka za razmišljanje o sadržaju reči koje smiju biti razmenjene tokom polnih odnosa.

Benjamin Mosse, pisac iz XIX. veka koji je nastojao unaprediti sliku židovske žene, također je zabeležio da je Ima Šalom izgovorila ove reči koje nam daju misliti:

“Pamtim iz očeve kuće da vrata,
makar bila sva zatvorena
ona kroz koja prolaze molitve potlačenih,
nisu bila nimalo otvorena”.

On navodi, isto tako, jednu kratku molitvu koju je sastavila jedna mlada devojka čiju pobožnost spominje u Talmudu Rabi Johanan:
“Gospodaru sveta, ti koji si stvorio dobre i zle, kaznu
i nagradu, molim te, o moj Bože, neka ni jedan
muškarac nikada ne greši zbog mene.”
 

I druge ličnosti talmudskih mudrih i obrazovanih žena pojavljuju se još iz Talmuda: Jalta, žena Raba Nahmana; kći Rava Hisde, dovoljno upućena u pravnu nauku da može sediti u sudu kao prisednik svom mužu; kćeri Celofradove opisane su kao “mudre, tumači i pravedne” (Baba Batra 119). Kćeri tog čoveka su posebne i po tomu što su kao prve židovske žene nasledile imanja na svoja vlastita imena. Ima i drugih potpuno anonimnih, kao rabinova kći čije tumačenje Adamovog rebra navodi Talmud:

“Jedan vladar rekao je rabiju Gamlielu: 'Vaš je Bog lopov, jer je zapisano: Večni Bog je uspavao Adama u duboki san; on je zaspao a Bog mu je uzeo jedno od njegovih rebara.' Rabinova kći reče onda svom ocu: 'pusti mene, ja ću mu odgovoriti'. Dajte mi istražitelja da provede istragu o tužbi. Po noći su lopovi prodrli u našu kuću: ukrali su jedan srebreni vrč, ali su ostavili na svom mestu zlatni vrč... Nije li to divno, za prvog čoveka, da zna da su mu uzeli obično rebro, a da je umesto toga dobio ženu na raspolaganje!”
 

Iako podržavajući ženinu drugorazrednost, njezino objašnjenje pokazuje ne samo poznavanje Biblije, nego i slobodu reči čak i pred strancima.

Drugi podaci nas nukaju na potrvrđivanje pretpostavke da je u to doba pristup žena proučavanju bio veći negoli što na to ostavlja malen broj pismenih žena koje spominje Talmud.

Ponajpre, jedan opšti kontekst gde su dostojanstvu židovske žene pomagali pokušajima za poboljšanje njene zakonske zaštite: pravilo Ketuba (napisana napomena o braku) bio je raširen, da bi osigurao prava supruge u slučaju udovištva ili razvoda. Isto tako, rabini su ulagali napor da bi sveli na najmanji broj neudatih žena, obeshrabrujući svojevoljne rastave i zabranjujući brakove među decom. Iako dopuštena, poligamiju nisu ohrabrivali i židovski su se vođe žestoko usprotivili zajednici žena koju su prakticirale u to vreme neke sekte. U području poučavanja talmudsko je doba bilo doba stvaranja prvih židovskih škola. Ako je u biblijsko vreme usmena predaja bila glavni način učenja svetih tekstova, počela ju je zamenjivati stroga nastava podeljena u skupine. Od III. veka te škole, koje su osnovane u svakoj pokrajini i u svakom gradu, prihvaćale su decu od 6-7 godina za učenje hebrejskog alfabeta. Održavale su se obično u samim sinagogama koje su postale sinonimi zu kuću nauke.

Ne raspolažemo svedočenjima o prisutnosti devojaka u školama u talmudsko vreme, ali istoričar S. Baron uzgred beleži da je u prvim vekovima hrišćanstva “kod kuće, majka (židovka) često učila svoju decu čitati i pisati.”
Neizravna svedočanstva o poučavanju židovskih žena u antici dolaze isto tako iz izvora o njihovoj prisutnosti na javnim skupštinama i na verskim službama. Osim biblijskih svedočenja o njihovom povećanom prisustvu na javnim skupštinama posle progonstva, istorijski izvori potvrđuju da su žene prisustvovale svakodnevnoj službi u sinagogi, a da bi “čast zajednice bila spašena”, nije im bilo dozvoljeno čitati svoj tekst javno. S. Baron naglašava kako najstariji dio Talmuda, Mišna, nigde ne spominje “smeštaj žena”. Ipak, nadodaje on, arheološke pretrage starih palestinskih sinagoga pokazale su postojanje posebnih galerija za žene, potvrđenih također spisima Filona iz Aleksandrije.
Čak i ako žene nisu mogle javno čitati Bibliju, da ne bi uvredile nepismene muškarce ili da ne bi probudile požudu (spolnu), ta zabrana je dovoljna da pokaže da su neke za to bile sposobne, potkrepljujući tako pretpostavku da je njihova sposobnost čitanja možda raširenija nego što o tomu govore retki talmudski slučajevi pismenih žena.

Jedan drugi niz pokazatelja o učestvovanju žena u životu sinagoge nalazi se u navodima kao darovateljica. Devetnaest natpisa, grčkih i latinskih, iz I. veka pre Hrista do IV. veka posle                 Hrista, koji potiču iz Male Azije, Italije, i Palestine,dodeljuju tim darovateljicama počasne titule “vođe”, “majke sinagoge”, “mudre starice”, pa i “sveštenica”, a da se iz tih naslova ne mogu videti prave službe u sinagogi.
Kako to pokazuju biografski podaci, koji se odnose na pismene žene koje spominje Talmud, uglavnom su unutar obrazovanih porodica žene mogle imati priliku za obrazovanje. Ta je činjenica, koja može biti opisana kao blizina znanju više nego neko pravo znanje, jedna ženska značajka koju je judaizam uvek visoko cenio, gde je od talmudskog doba “učenjakova žena kao učenjak”, i gde je velika zasluga priznata ženama koje svoju decu šalju učiti Toru u sinagogu, a svoje muževe na proučavanje u rabinske škole.
Jedan slučaj žene, rizničarke (gizbarit) dobrih djla, je isto tako spomenut u Talmudu (Šabat 62a) kao normalna stvar, potcrtava S. Baron.
Ali drugde Talmud navodi samo retko poslovne žene, ili jednostavno žene koje znaju računati.

Danas, najviše poznate stare židovske poslovne žene su obe poreklom iz Egipta: Mibtahija, o kojoj je bilo reči u V. veku pre Hrista, i Vuša (“želja”) iz XI: veka, kojoj je S.D. Goitein posvetio posebnu studiju kao ženi o kojoj se najviše pisalo u dokumentima Genize iz Kaira. Geniza, ili skladište, je mesto gde su Židovi čuvali svoje stare istrošene svitke. Najpoznatija je Kairska Geniza, ovde jednostavno nazvana “Geniza”, gde je pronađeno hiljade spisa velike vrednosti, neki s nadnevkom prvih vekova, drugi kasnije, pripadajući uglavnom Srednjem veku, od IX. doXII. veka.

III. Rabinsko doba od V. do XV. veka
 

Tokom tog razdoblja, čiji su počeci obeleženi širenjem nove, muslimanske religije, autoritet velikih akademija Babilona i Palestine oslabio je u korist rabinskih središta koja su se razvila u vrtlogu         događaja jedan za drugim u različitim zajednicama dijaspore.

U prostranom arapskom carstvu, čije su napredovanje hrišćani zaustavili kod Poitiersa, Židovi, s izuzetkom plemena Quraza u Arabiji, ili skupine Kahina u severnoj Africi, uglavnom su dobro dočekali nove osvajače. U Siriji, u Palestini ili u Egiptu, koji su onda bili pod hrišćanskom vlašću, kao i u Mezopotamiji pod perzijskom vlašću, ili u Severnoj berberskoj Africi, Židovi su doprineli gospodarskom i kulturnom poletu bogate arapske civilizacije prvih vekova Hidžre. Ali naročito u Španiji, gde je halifat iz Kordove oduzeo prvenstvo Bagdadskom, židovski je doprinos bio najbriljantniji.
 

1. Židovske pesnikinje u islamskoj zemlji

Od tih prvih vekova Hidžre sačuvali su se tragovi dve jemenske  pesnikinja: Šame Šabazi i Sare.

Šama, “Sveća” na arapskom, bila je kći Šaloma Šabazija koji je osnovao u V.veku poznatu porodicu  pesnika. Obzirom na to da su se lična dela Šame pomešala s verskim pesmama njene porodice, ne možemo ih razabrati, ali uspomena na nju ostala je živa u sećanjima jemenskih Židova koji su u velikom broju hodočastili na njen grob.
Pre svog konačnog odlaska u Izrael, jemenski se judaizam odlikovao vrlo bogatom usmenom tradicijom gde je dio specifično ženske poezije bio značajan. Zahvaljujući nedavnim proučavanjima, jedan deo tih dela mogao je biti sakupljen i sačuvan pre svog nestanka.
Od Sare, jedan isečak iz poeme je sačuvan u jednoj antologiji arapskoga pesništva objavljenoj u X. veku. U pesmi ona aludira na  događaje koji se odnose na židovsko pleme iz Arabije, Bnej Kurajza, kojeg su Muhamedove trupe desetkovale u VII. veku.
U isto vreme dok se arapsko carstvo širi prema Zapadu, dok Kordovanski halifat obeležava prvenstvo nad bagdadskim, kulturno središte judaizma se premestilo također u istom pravcu, to je bilo zlatno doba španskog judaizma, od IX. do XII. veka, kad su napisana kapitalna židovska dela na hebrejskom i na arapskom. U IX. veku, andaluzijski Emir Abd-urRahman II., koji je znao ceniti retke knjige koje su mu mudri trgovci, uglavnom Židovi, donosili iz Bagdada i iz Medine, osnovao je biblioteku gde je bilo sakupljeno više od 400.000 dela, te je kulturno zračenje iz Cordove bilo takvo da iz svog udaljenog samostana u Saskoj, pesnikinja Horsvita govori o njemu kao o ukrasu sveta. Židovi su naveliko učestvoval iu širenju kulture i raskoši, ali isto tako i u razuzdanosti i nasilju Španije, zemlje tri vere. Lepa Rahela, “la Fermosa” poznata je u XII.veku kao miljenica kralja Alfonsa od Kastilje.

Popis židovskih filozofa, pesnika, gramatičara, prevoditelja, lekara, astrologa i ministara bio bi predugačak da ga ovde navodimo. Popis pismenih poznatih žena  je mnogo kraći, on ustvari sadrži dve osobe: ženu Dunaša Ibn Labrata i Kasmunu bint Ismail.
Starija je poznata samo po imenu svog slavnog muža Dunaša, prepoznatog kao Dunaš Ibn Labrat, jednan od prethodnika židovskog pesništva u arapskoj metrici. Dar za pesništvo kod njegove žene pojavio se u jednom pismu koje je bilo napisano u rimi i na hebrejskom, te poslano mužu oko godine 950., i pronađeno tek 1984. među spisima Genize iz Kaira, zatim prenešeno i dešifrirano u SAD-u. U toj pesmi Dunašova žena izražava svoju žalost što napušta muža i Španjolsku, koristeći klasične biblijske metafore:
 

“Hoće li se voljeni sećati svoje graciozne gazele onog
dana kad su se rastali dok je ona držala u rukama njegovo
dete? Hoće li ostati tamo u španskoj zemlji njen gospodar
Dunaš čak i ako zauzme pola Esterinog kraljevstva.»
 

Ova pesma svedoči da je ona dobro usvojila  motive  arapske poezije koje je uveo njen suprug. Na nesreću je kratka, iako je ona verovatno napisala još dela, ona nam nisu poznata.
Druga židovska pesnikinja poznata u Španjolskom Zlatnom dobu, Kasamuna bint Ismael, spominje se u starim arapskim izvorima, i tri njene pesme su objavljene u jednoj antologiji arapske poezije pod značajnim naslovom: “Zabavljanje društva ženskim pesmama.”
Posle nekih oklevanja, Kasamuna je prepoznata kao kćer Samuela (Ismaela na arapskom) Ibn Nagrela. Rođen je u Cordobi 923. godine, ministar kralja Abbas iz Granade, bio je vođa židovske španske zajednice i plodni pesnik, poučavao je umetnosti rata svoga sina, a svoju kćer, koja je umrla mlada u naletu epidemije boginja, poučavao je poeziji. Jedna od Kasamuninih pesama pojavljuje se ustvari u obliku razmene, tradicionalne u arapskoj poeziji tog vremena,u nje i njezinog oca, s tim da bi on izrecitovao nekoliko stihova na koje je ona odgovarala u istom ritmu i metrici.
U njezinim dvema drugim pesmama kritičari su primetili  bolnu samoću. Ako J.M. Nichols iz toga ne izvlači nikakav zaključak, S.D. Goitein ne okleva pripisati to činjenici da joj je otac previše zauzet svojim ratničkim pothvatima, i nije našao vremena da joj izabere muža.
Kao zaključak svom članku o Kasamuni, J.M. Nichols naglašava da ona zauzima vitalno mesto u horu ženskih glasova Iberskog poluotoka srednjega veka. Njeno mesto, i ono žene Dunaša ben Labrata, su isto tako životni u istoriji ženske židovske književnosti, gde su njihovi spisi najstariji, ali takođe među retkima koji su stigli do nas.

Kratke pesme ove dve pesnikinje izlaze na videlo, u stvari, iz jednog vremena gde je zbog pomanjkanja dela koja bi se mogla sa sigurnošću pripadati ženama, žalio se pre nekoliko godina S.D. Goiten. Nakon što je pretražio hiljade spisa iz srednjeg veka koji su bili iz Genize, primetio je potpuni nedostatak duhovnog dela kojeg su stvorile žene, ili čak napisane za žene, tu tvrdnju ne može se uzeti olako. To je zaista pomanjkanje koje ne može biti beznačajno u istoriji Naroda Knjige, i koji pokazuje dubinu ponora koji je odvajao lokalnu subkulturu žena od knjiške i svestrane muškaraca.

Uza sve to proučavanja S.D. Goiteina o židovskim zajednicama u arapskom svetu počevši od spisa Genize iznela su na videlo više slučajeva pristupa ženama pismu i učenju koji su obogatili istoriju pismenih žena Srednjega veka.

3.Pismene žene Sredozemlja i muslimanskog Orijenta
 

Jedna je stvar sigurna, biležio je Goitein, osim retkih izuzetaka, da žene koje su nam poznate preko spisa Genize nisu se skupljale da bi učile Bibliju. Neke su ipak spomenute u širokom smislu koji smo mi dali pojmu pismenosti.
Na prvom mestu, tu možemo zabeljžiti službe kao učiteljica u školi i postojanje devojčica kao učenica.
Četiri slučaja Mu‘allimot “školskih učiteljica” spominje Goitein. Prva učiteljica koja je navedena u jednom pismu poslanom na adresu Kanisat al-Mu‘allima, “sinagoge školske učiteljice”. Tako kao što smo i pre naveli, škola koja se održavala u dvorištu sinagoge i sama je bila nazvana sinagogom.
Drugi slučaj također navodi iz jednog pisma, naslovljenog na Abu‛l Mansura ibn el- Mu‘allima, “sina školske učiteljice”. Goitein potcrtava da je osoba, koja je to pismo naslovila, ostavila prazno mesto za ime oca Abu‛l Mensura, jer ga je poznavao samo kao sina učiteljice u školi.

Treći slučaj pojavljuje se na jednom popisu siromašnih, gde su jedan čovek i jedna žena, oboje učitelji u Damieti, i verovatno roditelji, držali zajedno jednu školu u svom gradu, koji su morali napustiti.
Treba također precizirati da se naziv Mu‘allima dodeljivao isto tako i ženama koje su poučavale razne umetnosti namenjene devojkama (kao vezenje u čemu su bile odlične egipatske Židovke), kao i one koje su podučavale u biblijskim školama. U ovim poslednjima, službu mu‘ allime obično je ispunjavala jedna upraviteljeva rodica, a sastojala se naročito u tome da se vodi briga o najmlađim učenicama i da se primaju njihove majke. Ipak neke mu‘allimot posedovale su znanja o Bibliji, kao što to potvrđuju pisma Majmonida gde on odgovara na upite jednog para čiji se muž žali da ge žena zanemaruje jer je školska učiteljica. U četvrtom slučaju, mu‘allima ne samo da je poznavala Bibliju, nego je isto tako bila upraviteljica škole.
Žena je imala 9 godina kad se udala, i najpre je sa svojim mužem naučila delove Biblije. On ju je napustio sedam godina kasnije, nakon što su dobili jednog sina, zatim se ponovno vratio, i onda su dobili još jedno dete. Za vreme njegovih otsutnosti ona je nastavila učiti Bibliju, a njen brat, učitelj u školi, uzeo ju je za partnericu za vreme od šest godina. Kad je njezin brat napustio grad ona je upravljala školom sa svojim sinom. Nakon što ju je našao kao upraviteljicu škole, njen se muž obratio Maimonidu da se požali kako ona stalno susreće muškarce i da zapušta bračne dužnosti i svoju decu.
U svom odgovoru Maimonide ga je potsetio da ne može uzeti drugu ženu bez pristanka prve, a što se tiče rada njegove žene kao učiteljice, trebao mu je lokalni sudac reći da po zakonu njen muž ima pravo tražiti od nje da prestane s poslom, a da ona ne bi mogla ni u kom slučaju upotrebiti tu činjenicu kao razlog za razvod braka.
Ženi, Maimonid je odgovorio, da ako je njen muž ne zadržava, trebao bi je pustiti slobodnu, ali dokle je god udana, njen muž ima pravo sprečavati da podučava obrte ili čitanje. Ako bi bila rastavljena, završio je Maimonid, ona će imati pravo raspolagati samom sobom, da podučava i da radi što želi.
Ti odgovori koji savršeno pokazuju granice koje muž može nametnuti na svaki posao svoje žene, podrazumevajući tu i podučavanje, dozvoljavaju nam pretpostavku da ovo zadnje zanimanje nije bilo izuzeto od ostalih ženskih zanimanja. Kao podršku toj pretpostavci može se isto tako navesti jedno drugo Maimonidovo pismo u kojem on, ocenivši da poučavanje Biblije koje je dozvoljeno ženama nije baš zadovoljavajuće, te ostavlja za razmišljanje kako žene kao podučavateljice Biblije ne bi trebale biti baš brojne.
                U pogledu  devojaka učenica, u jednom drugom spisu Genize neki učitelj, koji se žalio na nediscipliniranog učenika, spominje da je i njegova sestra pohađala tu školu.
U istom kontekstu, jedno drugo Maimonidovo pismo (kao dopisnica u Britanskom Muzeju), podseća na čitav jedan razred devojaka kojima je učitelj bio slepac.

Skromnije svedočenje o pristupu pisanju žena tog vremena nalazi se u navodu o jednoj pisarnici izrađenoj u Kini, sa svim priborom, a koja je među predmetima koji sadržavaju najbogatiju opremu o kojoj govore spisi Genize.

Ali najuverljivije svedočenje o obrazovanju židovskih devojaka u to doba iz Genize ostaje pismo koje je neka žena, osećajući blizu smrt, poslala svojoj sestri da bdije nad tim kako bi njezina kći primila pristojno obrazovanje dostojno onog svoje pobožne bake. Ono je takođe između nekoliko pisama iz Genize koje mora da su poslale žene, a njega Goitein smatra da ga je najverojatnije napisala ruka neke žene:

“Gospođo, draga sestro... najhitniju molbu koju ti upućujem, ako Bog, neka slavljen bude, odluči stvarno o mojoj smrti, sastoji se u tome da preuzmeš brigu o mojoj devojčici i da se potrudiš dati joj obrazovanje. Znam dobro da moja molba nije razumna, jer moj otac nije ostavio mnogo novca, naročito za solidno obrazovanje. Međutim ona je uzor naše svete majke. Ne puštaj je vani i nemoj zanemariti njenu sudansku dadilju, Sa‘adu, i njezinog sina.”

Ovo pismo koje potvrđuje da je pristojno obrazovanje (ta‘allim) bilo skupo, naročito kad se odvijalo kod kuće kao u slučaju ove devojčice koja se nikako nije trebala pojavljivati u javnosti, uči nas o tome da je ta egipatska židovska porodica iz srednjega veka držala do obrazovanja devojaka iz naraštaja u naraštaj.
Ovoj anonimnoj pismenoj porodici možemo nadodati onu slavniju, Samuela al –Mograbija (1125 – 1175). Taj pisac rođen u Bagdadu i konvertiran na islam, navodi u svojem životopisu da su njegova majka i sestre znale čitati i pisati hebrejski i arapski. Isto tako, potcrtava on, njegove tete po majci i njegova majka bile su poznate u Basri po svojoj erudiciji i upućenosti u hebrejsku kaligrafiju. Kaligrafija je u ono vreme bila retka sposobnost, čak i za muškarce. Umetnost pisanja bila je ustvari priznata tek posle veštine čitanja, i samo u određenoj klasi i u pogledu posebnih zanimanja, kao što je pisar ili prepisivač.
Prepisivanje Biblije slučajno su izrađivale žene, i u Daqqudu, vođa iračke židovske zajednice bio je poznat kao “sin žene prepisivačice”.

Kasnije, u XIV.veku u Jemenu, poznata je imenom jedna druga prepisivačica, Mirjam Benahija. Potičući iz porodice erudita i pisara, ona je prepisala jedno Petoknjižje, u kom je nadodala belešku tražeći oproštaj za moguće pogreške, jer je istovremeno dojila svoje dete.
Pre nje, u XII.veku primećena je Bat Ha-levi zbog svoje erudicije. Prepoznata kao kći egzilarha Samuela ben – Alija (1164-1193), predstojnika bagdadske akademije i protivnika Maimonidu, nju spominje Rabi Petahia iz Rastibonna u svojim sećanjima na putovanje, a koji je zapisao da je kći Rabia Samuela “vrlo učena u pogledu Pisma i Talmuda, i da ona podučava mlade kroz jedan prozorčić kuće u kojoj ona ostaje zatvorena”.
Samuel ben-Ali nije imao sina, tako da ga je na čelu Bagdadske akademije nasledio muž njegove kćeri. Obrazovanje koje je dao svojoj kćeri moglo se odnositi na židovski običaj, često korišten u Jemenu, prema kojem porodica koje nisu imale sina, obrazovale su svoje kćeri u najvišim židovskim učenjima, više da ispune biblijsku naredbu: “Ti ćeš poučavati svoju decu”, nego za dobrobit svojih kćeri.

4. Učene Židovke u hrišćanskoj zemlji
 

Ako Maimonidova pisma sačinjavaju, kao što smo videli, važne izvore svedočanstava o pismenim ženama njegovog vremena, ona pripadaju jednom širem skupu Taqqanot i Responsa iz Srednjeg veka, čije  istraživanje posebno obogaćuje istoriju židovskih žena. Response kao što i samo ime govori, označavaju odgovore rabina na sve vrste pitanja o verskim, domaćim, društvenim ili političkim problemima. U svojim pismima rabini ne navode nužno imena molitelja ili moliteljica, i to ne zato da prešute njhov identitet, nego više da daju opštu vrednost svojim odgovorima. Njima nasuprot, Taqqanot je sadržavao naređenja zajednici koje su potvrdili rabini predstavljajući jednu ili više zajednica.
Tako su dva najvažnija Taqqanota (תקנות – takanôt – uređenje, naređenje, određivanje, propis itd.; op. prev.) Srednjega veka ona koja govore o položaju židovske žene: zabrana poligamije i zabrana odbacivanja žene bez njezinog pristanka, pripisane Rabbinu Geršomu iz Mainza, najpre poznati kao naređenja koja dolaze iz tri rajnske zajednice: Worms, Speera i Mainza.
Međutim, u striktnom rabinskom pravu poligamija, kao i proterivanje žene, ostaju dozvoljeni, ali u praksi, jer te dve taqqanot, koje su postupno primenjivali u gotovo svim židovskim zajednicama na Istoku kao i na Zapadu, ostaju najbolji pokazatelj poboljšanja položaja židovske žene koje su doneli srednjevekovni rabini.
Response svedoče isto tako i o drugim poboljšanjima koja se odnose na dob za brak ili na nasledstvo, i to su upravo pitanja žena koja se odnose na probleme nasledstva koja nas direktno vode pismenim ženama. Ta pitanja, često postavljena posredstvom drugih rabina, slale su uglavnom udovice, starteljice i upraviteljice imovine svoje malodobne dece. U svojoj studiji o ženama u responsama iz srednjeg veka I. Epstein naglašava da one nisu oklevale osporavati odluke lokalnih sudova onoga što se njh tiče, i da su neke među njima pokazale jednu dijalektiku i začuđujuće znanje. Među njima, navodi posebno dugo pismo Lee rabinu Weilu, u kojem se ona protivi odluci da taj rabin od jedne udovice traži putem lokalnog suda da nadoknadi dugove svojega muža. To je pismo poznato samo po odgovoru koji je uputio rabin Weil, gde on naglašava da samo zbog odavanja počasti Leinom ocu, poznatom po svojoj erudiciji, odgovara na pismo njegove kćeri. Njegov odgovor ipak pravi aluziju na Leino znanje koje je imala o Talmudu i iz raznih prijašnjih Responsa.
Hendel, udova Paltiela, pojavljuje se kao dodatni primer žene erudita koja se dopisivala s jednim rabinom, dok se Šendlein, žena rabina Isserlina spominje da je napisala po diktatu svojega muža jedno pismo na nemačkom upućeno nekoj drugoj ženi.
Tako, iako im je uskraćena prednost odgoja, židovske žene u to vreme su mogle imati priliku da uče i prime znanje, a to je najbolje potvrđeno u Francuskoj i u Rajnskom području.

4. Učene Francuskinje
 

U stvari, tek izrazom prikladnosti možemo ceniti niz žena erudita iz porodice Rašija (1040. – 1105.), poznatog talmudista iz Šampanje koji je imao mnogobrojne učenike u Ješivi (viša škola), koju je osnovao u Troyesu.
Ime i poreklo Rašijeve žene su nepoznati, ali se zna da mu je rodila tri kćeri: Rahelu, kojoj je slikovit nadimak bio “Dosta Lepa”, i Joheved i Mirjam, a ni jednog dečaka. Sve su se tri udale za učenjake i među njihovim sinovima, od kojih su mnogi postali rabini, najpoznatiji je bio jedan sin od Joheved, Rabenu Tam.
Rašijeve kćeri, isto tako i njegove unuke i praunuka Rebeka, kći Yohevede i Rabia Meira; Alvina kći Miriam i Jude ben Natana i Hana, kći Rabenu Tama, bile su isto tako poznate po svojem talmudskom i rabinskom znanju.

Različiti eruditski spisi su se pripisivali Rebeki, dok je Alvina bila poznata po tome što je poučavala tradicionalne verske obrede iz kuće Rašija, koje je ona držala uticajem svoje majke Miriam, na Izaka ben Samuela. Hanah, Rašijeva praunuka je jedna od žena koja je u to vreme poučavala druge žene Din (דין – din, zakon; op. prev.) i Micve ( zakoni i verske dužnosti) u njihovim zajednicama.

«Bez sumnje», beleži S. Swarzfuchs, «treba li pripisati Rašijevom poticaju da su njegove kćeri i druge žene u porodici dobile, vrlo verovatno u kući, jedno tako ozbiljno obrazovanje. Njihovi savremenici nisu oklevali postavljati im pitanja o poslu, ili o određenim običajima. To je bio jedan izuzetan slučaj u istoriji  Židova srednjega veka.»

Raši, međutim, nije bio jedini rabin svoga vremena koji je poticao obrazovanje devojaka.

Belet, sestru Izaka ben Menahema, “Velikog”, naveo je Raši kao autoritet u jednom rabinskom pitanju. Živela je u Orleanu u XI.veku, a vek kasnije, Abrahamu, rabinu toga grada, bili su zahvalni što je poticao u učestvovanju žena u obredima i u učenju.

Žene iz porodice  rabina Eliezera iz Wormsa su isto tako bile poznate po svojoj pobožnosti i erudiciji. U posmrtnoj elegiji koju je izgovorio za svoju ženu Dulci, koja je mučenički umrla sa svojim kćerima Belet i Hanom 1196. (ili 1213.) godine, rabi Eliezer je napisao da je ona pevala himne i molitve, da je pravila zavete šabatom i da je poznavala biblijsku i rabinsku literaturu.
Po svojim kvalitetama Dulci je bila jedna od prvih firzogerin, ili zogerke, to su izrazi na jidišu koji označavaju žene koje su na balkonu sinagoge čitale ili pevale molitve za one koje nisu dovoljno dobro poznavale hebrejski. One su bile posebno mnogobrojne u Poljskoj, ali potvrđeno je njihovo prisustvo i u drugim europskim zajednicama.
Marat Guta, sestra Rabija Natana, koja je umrla 1308. god., bila je jedna firzogerin srednjega veka koja je komponovala izvorne molitve i čije je ime bilo sačuvano.
Očito je da su one bile dosta učene kad su mogle čitati i prevoditi naglas molitve s hebrejskog na domaće jezike i čak one same sastavljale tehine ( javne molitve) koje će biti uvelike objavljene i proširene u XVI. i u XVII. veku.

Još uvek u Francuskoj u XV.veku dve ženske osobe ulaze u našu definiciju pismenih.

Prepisivačica Frommet Arwiller, čiji primerak rabinskog zakonika koji je ona prepisala, i koji se nalazi u Nacionalnoj Knjižnici, nosi njenu belešku na hebrejskom: «Ovaj prepis je napravila Frommet, kći Arwilera, za svoga muža Samuela Ben Mojsiju, 1454. godine.”
Druga je lekasr, imenom Sara la Mirges, upisana u Knjigu Obrezivanja među Židove koji su vršili medicinsku praksu u XV. veku u Parizu.
Uostalom, židovske žene koje su radile posao mudre žene morale su biti prilično mnogobrojne, jer na jugu Francuske Filip de Valois (1293. - 1350.) branio im je da rade u tom svojstvu, a da nemaju diplomu fakulteta iz Monpelliera.

Pismene Talijanke

Talijanski Židovi sačinjavali su jednu od najstarijih zajednica dijaspore. Ako su se tu pismene žene posebno proslavile u renesansi, neke su bile isto tako poznate od ranije.

Paola Anav Dei Mansei, koja je pripadala porodici slavnih potomaka Natana Ben Jekiela, koji je pobegao u Rim posle razaranja Hrama, odlikaovala se biblijskim i talmudskim znanjima i svojim kvalitetama pisara. Zbirka biblijskih tumačenja koju je ona prepisala 1280. godine još je u XIX. veku  bila sačuvana u biblioteci Semeništa u Wroclav.

U istom veku, Miriam Spira Luria, kći Salomona Spire i žene Johanana Lurie, podučavala je Talmud skrivena iza zastora, kao Bat Halevi, kći egzilarha iz Bagdada.
Iz XIV: veka, J. Schatzmiller je spomenuo tokom jednog razgovora otkriće jedne biblioteke o dugovanjima, od jedne firentinske Židovke, napisane na hebrejskom. Objavljujući tu informaciju R. Emery nadodaje da mu ona omogućava iznošenje zanimljive činjenice: “Ta židovska žena je znala čitati, pisati i računati”.
Jedan od naših ciljeva je da ovde spomenemo druge, isto tako zanimljive slučajeve.

Italija nam je isto tako ostavila jednu drugu ličnost žene lekara, Perne, koja je diplomirala u Fanu 1460. godine. U to su vreme žene negovale samo žene, ali studij medicine je bio posebno dugačak i naučnog karaktera, te uspeh židovskih žena u toj disciplini zaslužuje da bude zabelježen.

To je takođe i zemlja koja nam je ostavila uspomenu na jednu od prvih žena štampara, Estellinu Conat, koja je imala štampariju  u Mantovi godine 1476. U to vreme još nije postojao na hebrejskom izraz koji bi označavao štampariju, i Estellina je nastavila upotrebljavati izraz Kotev “pisati” da bi naznačila svoj rad:
“Ja, Estellina, (žena svog gospodara, mog muža cinjenog Rabina Abrahama Conata, neka bude blagoslovljen decom, i neka dugo poživi, Amen), napisala sam ovu knjigu “Proučavanje sveta”, pomoću mladog Jakoba Levia iz Provanse, iz Tarascona, neka dugo poživi.”

Smernost Estelline prema svom suprugu i “gospodaru” ne moramo smatrati kao izraz podložnosti. Ona dolazi u stvari pre iz jednog patetičnog stila koji nalazimo takođe u jednom pismu koje je također poslala Talijanka, ali ga je verovatno napisao neki pisar iz XIII.veka. To pismo koje Donna Sara upućuje svom mužu Salomonu, i koje je pronađeno u Genizi u Kairu, još i više umnožava komplimente: “Neka veliki mir i veliko blagostanje prate mog gospodara i upravitelja, svetlo mojih očiju, krunu moga čela, moga gospodara i muža, erudita R. Salomona, neka dugo poživi.”

Ali u ovom kratkom spisu koji je napisala Estellina, mi ćemo najviše ceniti njeno profesionalno iskustvo majstora koja, proslavljajući prve korake židovskih žena u moderno vreme, zaključuje našu hronologiju.
Širenjem štamparija, istorija židovskih pismenih žena ulazi u jedno drugo doba gde je njihovo pisanje poticano većim širenjem knjiga na domaćim židovskim jezicima, a u prvom redu na jidišu. Žene će biti sve mnogobrojnije, ponajpre nastavljajući ulagati novac za židovske knjige za muškarce, zatim i one knjige koje su preveli ili su ih pisali pod izričitom upravom žena, a kasnije samo pišući vlastita dela.
Tako je prva knjiga o etici koja je prevedena na jidiš bila posvećena jednoj ženi, Murdi de Ginzburg, koju su opisali kao doktora medicine, a 1544. je objavljen Šmuel Buh, od Lite de Regensburg, prevod u stihovima na jidišu Samuelove knjige, koji će služiti kao uzor mnogobrojnim kasnijim biblijskim prevodima.
Napokon jedna zadnja pionirka, slavna među svim židovskim ženama, Grazia Nasi koja je uložila novac za prvi prevod Biblije na ladino, a koji je objavljen u Ferari 1554. godine. Ona je otvorila put važnim prevodima i tumačenjima Biblije na domaćim jezicima koji će biti melem židovskim ženama do XIX. veka.

Uspoređivane s prvim pismenim ženama drugih monoteističkih vera, Židovke ne predstavljaju ekvivalent niti časnim sestrama, ni predstojnicama samostana ili redovnicama koje su bile među prvim obrazovanim  hrišćankama, a niti onim lepim zarobljenicama odgojenim u muslimanskim haremima za zadovoljstvo muškaraca. Prve pismene žene zabeležene u židovskoj istoriji ostaju savršeno u skladu s ograničenjem i poslovima koje su muškarci od njh očekivali. Nikakvih “Damskih pritužbi” u njihovom pisanju, ili barem ne u tragovima koji su sačuvani do danas. Ipak, iako nam do XV. veka naša današnja saznanja ne dopuštaju da pripišemo pisanje ijedne knjige židovskim ženama, njihov pristup učenju i čitanju, i u manjoj meri pisanju, pokazali su nam se važnijima od onoga što su ostavile na uvid neke od retkih pismenih osoba iz prošlosti za potomstvo.

Stalno se suočavajući s ljubomornom ljubavlju židovskih muškaraca prema Pismu, ovo bi potvrdilo modernu pretpostavku u nedavno izašloj “Istoriji žena Zapada” prema kojoj od srednjeg veka kod žena je “sposobnost čitanja bila verojatno raširenija nego što smo mi spremni prihvatiti.”