05.11.2019.

Leïla Slimani, Uspavanka ( 1 deo )



Za Émilea



       Beba je mrtva. Nekoliko sekundi bilo je dovoljno. Lekar je utvrdio da dete nije patilo. Nepokretno telo koje je plutalo u vodi okruženo igračkama polegli su u sivu navlaku i povukli zatvarač. A malena je još bila živa kad je hitna pomoć stigla. Borila se kao lavica. Videli su se tragovi borbe, pod omekšalim noktima ostali su komadići kože. U kolima, dok su je vozili u bolnicu, nisu je mogli umiriti, tresla se u grčevima. Hvatala je zrak razrogačenih očiju, jer joj se grlo napunilo krvlju. Pluća su joj bila probušena, a glavom je bila snažno udarila o plavu komodu.
        Fotografirsali su mesto zločina. Policija je uzela otiske prstiju i izmerila površinu kupaonice i dečije sobe. Krv je natopila ružičasti tepih s likovima princeza. Stolić za presvlačenje leži napola prevrnut. Igračke su odneli u zapečaćenim prozirnim vrećama. Čak će i plava komoda poslužiti u sudskom postupku.
      Majka je bila u stanju šoka. To su izjavili vatrogasci, tako su preneli policajci, napisali novinari. Kad je ušla u sobu u kojoj su ležala deca, kriknula je, a krik je dopro odnekud iz dubina, kao urlik vučice. Zidovi su zadrhtali. Majski dan se smračio. Žena je povratila, a policija ju je tako zatekla, uprljane odeće, šćućurila se u sobi i grcala kao poludela. Urlala je da su joj se pluća parala. Bolničar je diskretno dao znak pa su je podigli, premda se odupirala i udarala nogama. Polako su je uspravili, a mlada joj je lekarka  dala inekciju za smirenje. Njoj je to bio prvi mesec na stažu.
        I drugu je ženu trebalo spašavati. Jednako profesionalno i bez predrasuda. Ona nije znala umreti. Samo zadati smrt. Prerezala si je oba zapešća i zarila nož u vrat. Izgubila je svest, pronašli su je pored dečijeg krevetića. Podigli su je, izmerili puls i pritisak. Polegli su je na nosila, a mlada lekarka joj je rukom pritiskala ranu na vratu.
         Susedi su se okupili pred zgradom. Većinom žene. U to vreme obično kreću po decu u školu. Očiju natečenih od suza promatraju kola hitne pomoći. Plaču i žele znati šta se dogodilo. Propinju se na vrhove prstiju. Pokušavaju videti šta se zbiva iza policijskog kordona, u kolima hitne pomoći koja kreću uz zavijanje sirena. Šapuću jedna drugoj na uho. I glasine se već šire. Deci se dogodilo neko zlo.
       Lepa zgrada u Ulici Hauteville, u desetom arondismanu. Zgrada u kojoj se komšije srdačno pozdravljaju, a da se i ne poznaju. Stan Masséovih je na petom spratu. Najmanji je u zgradi. Paul i Myriam pregradili su dnevni boravak popola kad im se rodilo drugo dete. Njih dvoje spavaju u tesnoj sobi između kuhinje i prozora koji gleda na ulicu. Myriam voli stari nameštaj i berberske sagove. Na zid je obesila japanske grafike.
      Danas se vratila ranije. Skratila je sastanak i za sutra ostavila dosije koji treba proučiti. Sedeći na pomoćnom sedištu  metrou linije 7, razmišljala je kako će iznenaditi decu. Svratila je i u pekaru. Kupila je hleb, desert za decu i kolač s narančom za dadilju. Ona taj najviše voli.
      Razmišljala je da ih povede na vrtuljak. Ići će zajedno u trgovinu po sve što im treba za večeru. Mila će hteti da joj kupi neku igračku, Adam će u kolicima cuclati krajac kruha.
    Adam je mrtav. Mila će podleći ozledama.




              Nećemo one bez dokumenata, dobro? Za spremačicu ili malera mi ne smeta. Znam da ljudi moraju raditi, ali za čuvanje dece je preopasno. Neću nekoga ko će se bojati pozvati policiju ili otići u bolnicu ako bude trebalo. A od ostalog, da nije prestara, da se ne pokriva i da ne puši. Bitno je da je preduzetna i da nam može biti na raspolaganju. Da radi svoj posao, tako da mi možemo raditi.“ Paul je sve isplanirao. Pripremio je pitanja i za svaki razgovor predvideo trideset minuta. Uzeli su si subotnje poslepodne da deci nađu dadilju.
             Nekoliko dana ranije Myriam je o traženju dadilje razgovarala s prijateljicom Emmom, ona joj se požalila na ženu koja čuva njezine dečake. „Moja dadilja ima dva sina ovde u Francuskoj, tako da nikada ne može ostati duže ili naveče pričuvati decu. To nam uopšte nije zgodno. Imaj to na umu kada ti dođu na razgovor. Ako žena ima decu, bolje je da nisu s njom tu u zemlji.“ Myriam je zahvalila na savetu. Ali bilo joj je neugodno zbog toga što je Emma rekla. Da neki poslodavac tako govori o njoj ili nekoj njihovoj prijateljici, na sav glas bi ga optužile za diskriminaciju. Užasna joj je bila pomisao da isključi neku ženu zato što ima decu. Radije tu temu neće s Paulom ni načinjati. On je poput Emme. Pragmatičar koji na prvo mesto stavlja porodicu i karijeru.
         Tog jutra su njih četvero, svi zajedno, bili na tržnici. Paul je Milu nosio na ramenima, a Adam je spavao u kolicima. Kupili su cveće i sada spremaju stan. Žele se dopasti dadiljama koje će prodefilovati. Skupljaju knjige i časopise razbacane po podu, ispod kreveta, ima ih i u kupaonici. Paul traži Milu da igračke stavi u velike plastične kutije. Devojčica ga ne sluša i cendra, na kraju ih Paul slaže uza zid. Pospremaju dečiju odeću, menjaju posteljinu. Čiste, bacaju, bezuspešno pokušavaju prozračiti stan u kojem se guše. Žele da se vidi kako su oni pristojni ljudi, ozbiljni i uredni, koji se trude svojoj deci pružiti najbolje. Da te žene shvate da su oni gazde.
     Mila i Adam spavaju posle ručka. Myriam i Paul sede na krevetu. Nervozni su i neugodno im je. Još nikada nikome nisu poverili svoju decu. Myriam je završavala studij prava kad je ostala trudna s Milom. Diplomirala je dve nedelje pre poroda. Paul je radio kao vežbenik, pun optimizma kojim je osvojio Myriam kad su se upoznali. Bio je uveren da može raditi za dvojicu. Siguran da će uspeti napraviti karijeru u muzičkoj produkciji, uprkos krizi i smanjenju budžeta.
      Mila je bila osetljiva beba, nervozna, plakala je bez prestanka. Nije dobijala na težini, nije htela sisati i odbijala je bočice koje joj je tata pripremao. Nagnuta nad kolevkom, Myriam je zaboravila da postoji vanjski svet. Ambicije su joj se svodile na to da slabašna i drečava curica dobije nekoliko grama. Nije ni primećivala kako prolaze meseci. Paul i ona nisu se odvajali od Mile. Pravili su se da ne primećuju kako prijateljima idu na živce i kako im iza leđa govore da bebi nije mesto u baru ili u restoranu. Ali Myriam nije htela ni čuti za babysittericu. Samo se ona mogla pobrinuti za svoju kćer.
        Mila je imala jedva godinu i po kad je Myriam ponovno ostala trudna. Tvrdila je da bilo slučajno. „Pilula nikad nije sto posto sigurna“, govorila je prijateljicama smejući se. Zapravo je planirala tu trudnoću. Adam je poslužio kao izgovor da ne napusti toplo gnezdo. Paul nije imao ništa protiv. Upravo je dobio posao kao asistent ton-majstora u poznatom studiju u kojem je provodio dane i noći, zaviseći o mušicama raznih umetnika i o njihovim rasporedima. Žena mu je, činilo se, cvala u toj atmosferi animalnog majčinstva. Život u kukuljici, daleko od sveta i od drugih ljudi, štitio ih je od svega.
        A onda se vreme nekako oduljilo, savršen obiteljski mehanizam je stao zapinjati. Paulovi roditelji, koji su im pomagali po rođenju Mile, provodili su sve više vremena na selu zbog radova na vikendici. Mesec dana pre Adamovog rođenja otišli su na tronedeljno putovanje u Aziju, što su Paulu spomenuli u zadnji tren. On se uvredio, potužio se Myriam na roditeljsku sebičnost i neozbiljnost. No Myriam je osetila olakšanje. Nije volela da joj se Sylvie u sve plete. Svekrvine savete slušala je sa smeškom i grizla se za jezik kad bi je videla kako kopa po frižideru i prigovara zbog namirnica koje bi onde zatekla. Sylvie je kupovala salate iz biološkog uzgoja. Pripremala je Mili obroke, ali kuhinju bi ostavila u odvratnom neredu. Myriam i Sylvie nisu se nikada ni u čemu slagale pa je u stanu vladala napeta i usijana atmosfera koja se svakog trena mogla pretvoriti u fizički obračun. „Pusti roditelje da žive. Imaju pravo na uživanje sad kad su slobodni“, Myriam je na kraju kazala Paulu.
        Nije mogla naslutiti razmere onoga što ju je čekalo. S dvoje dece sve je bilo kompliciranije: kupovina, kupanje, odlasci lekaru, pospremanje. Računi su se gomilali. Myriam se snuždila. Počela je mrziti odlaske u park. Činilo joj se da zimskim danima nema kraja. Nije podnosila Miline hirove, ostala je ravnodušna na Adamova prva tepanja. Svakog je dana sve više osećala potrebu da sama negde ode, došlo joj je da urla na ulici kao luđakinja. „Živu će me pojesti“, katkad bi pomislila.
       Zavidela je mužu. Naveče bi ga sva grozničava dočekivala na vratima. Sat vremena bi se žalila na dečju viku, premali stan, nedostatak slobodnog vremena. Kad bi mu dala da dođe do reči i ispriča kako je fenomenalno prošlo snimanje s nekom hip-hip grupom, srdito bi mu uzvratila: „Blago tebi.“ Uzvraćao bi joj: „Ne, blago tebi. Ja bih jako hteo gledati kako rastu.“ U toj igri nikad nije bilo pobednika.
       Noću je Paul pored nje spavao dubokim snom čoveka koji je celi dan radio i zaslužuje pošten odmor. Ona se dotle prepuštala ogorčenosti i žaljenju. Mislila je na sav napor koji je uložila kako bi završila studij, s malo novca i bez roditeljske pomoći, kako se radovala kad su je primili u advokatsku komoru, na trenutak kad je prvi put nosila advokatsku odoru, a Paul ju je ponosnu i nasmejanu slikao ispred ulaza u zgradu.
      Mesecima se pretvarala da podnosi takvu situaciju. Čak ni Paulu nije bila u stanju reći koliko ju je sramota. Kako joj se čini da umire jer nema ništa za ispričati osim dečijih gluposti i razgovora nepoznatih ljudi koje je prisluškivala u supermarketu. Odbijala je pozive na večere niti se javljala prijateljima na telefon. Najviše je zazirala od ženskog društva, prijateljice su znale biti vrlo okrutne. Došlo joj je da zadavi one koje su se pravile da joj se dive ili, još gore, da joj zavide. Nije ih više mogla slušati kako se žale na posao ili da nisu dovoljno s decom. Više od svega bojala se nepoznatih. Onih koji bi je nedužno upitali čime se bavi, a onda se, čim bi čuli da je kod kuće s decom, samo okrenuli.
       Jednoga dana, na povratku iz Monoprixa ( robna kuća) na bulevaru Saint-Denis, shvatila je da je ukrala dečije čarapice, nije ih uopšte primetila u kolicima. Bila je nekoliko metara od kuće i još se mogla okrenuti i vratiti ih u trgovinu, ali je odustala. Paulu nije rekla ni reč. Događaj je bio posve nevažan, a ipak se u mislima stalno na njega vraćala. Kad je nakon toga odlazila u Monoprix redovno je u sinovim kolicima skrivala šampon, kremu ili ruž koji nikad neće upotrebiti. Dobro je znala da, ako je uhvate, biće dovoljno da odglumi iznurenu majku i sigurno će joj poverovati. Te smešne krađe su je ushićivale. Smejala se sama sebi na ulici, činilo joj se da prkosi celom svetu.
        Kad je nabasala na Pascala, shvatila je to kao znak. Bivši kolega s prava nije ju odmah prepoznao: nosila je prevelike hlače, iznošene čizme, prljavu kosu podigla je u punđu. Stajala je pred vrtuljkom s kojeg Mila nije htela sići. „Ovo je zadnji krug“, ponavljala je svaki put kad bi kći promakla ispred nje čvrsto se držeći za konjića i mašući. Podigla je pogled: Pascal joj se smešio, raširio je ruke od radosti i iznenađenja. Nasmešila mu se ne ispuštajući kolica. Pascal nije imao puno vremena, ali je slučajno imao dogovoren sastanak na dva koraka od Myriaminog stana. „Moraću krenuti. Idemo zajedno?“ predložio je.
        Myriam je zgrabila Milu koja se dala u vrisku. Morala ju je vući, ali nije skidala osmeh s lica, praveći se da sve ima pod kontrolom. Stalno je mislila na stari pulover koji je nosila ispod kaputa, a čiji je iznošeni ovratnik Pascal sigurno primetio. Rukom je mahnito prelazila preko čela i slepoočnica, kao da je to moglo dovesti u red suhu i zamršenu kosu. Pascal kao da nije ništa opazio. Pričao joj je o kancelariji koji je otvorio s dvojicom prijatelja s iste godine, o poteškoćama i radostima kad radiš za svoj račun. Upijala je njegove reči. Mila ju je stalno prekidala i Myriam bi dala sve samo da je ušutka. Ne skidajući pogleda s Pascala, kopala je po džepovima, po torbi, ne bi li pronašla lizalicu, bombon, bilo što čime bi kupila ćutnju svoje kćeri.
       Pascal je decu jedva pogledao. Nije pitao ni kako se zovu. Čak ga ni Adam, koji je milog lišća mirno spavao u kolicima, nije ni raznežio ni dirnuo.
      „Evo, stigli smo“, Pascal ju je poljubio u obraz. Dodao je: „Jako mi je drago da sam te sreo“ i ušao u zgradu s masivnim plavim vratima od čijeg je treska, kad su se zatvorila, Myriam poskočila. Stala je potiho moliti. Uhvatio ju je takav očaj da je onde, nasred ulice, mogla sesti i zaplakati. Došlo joj je da se Pascalu obesi o noge, preklinjući ga da je povede, da joj da šansu. Kući se vratila krajnje utučena.
         Promatrala je Milu koja se mirno igrala. Okupala je Adama i zaključila da joj ova jednostavna, tiha, zatočenička sreća, nije dovoljna uteha. Pascal joj se sigurno narugao. Možda je čak nazvao bivše kolege s faksa da im ispriča o tome kako Myriam bez veze živi, da „više ničem ne sliči“ i „nije napravila očekivanu karijeru“.
          Čitavu je noć po glavi prevrtala zamišljene razgovore. Ujutro, tek što je izašla ispod tuša, začula je zvuk poruke. „Ne znam imaš li se nameru opet baviti pravom. Ako te zanima, možemo razgovarati.“ Myriam samo što nije zaurlala od radosti. Počela je skakati po stanu i poljubila je Milu koja je rekla: “Mama, što ti je? Zašto se smeješ?“ Posle se zapitala je li Pascal primetio koliko je očajna ili je jednostavno procenio da mu je sekira upala u med kad je samo tako nabasao na Myriam Charfu, najozbiljniju studenticu koju je ikada upoznao. A možda je pomislio kako je najveći sretnik ako će moći zaposliti nekoga poput nje i vratiti je u sudnicu.
        Myriam je sve ispričala Paulu i razočarala ju je njegova reakcija. Slegnuo je ramenima. „Pa nisam znao da želiš da radiš.“ Strahovito se razljutila, više nego što je trebalo. Razgovor se brzo pretvorio u svađu. Optužila ga je da je sebičan, on nju da nije dosledna. „Dobro, u redu, ići ćeš raditi, ali šta ćemo sa decom?“ Podsmehnuo se i jednim potezom njene ambicije pretvorio u nešto blesavo, u osećaj da je u tom stanu uistinu zatočena.
       Kad su se smirili, pažljivo su razmotrili opcije. Bio je kraj januara: nije imalo smisla nadati se da će pronaći mesta u jaslicama ili vrtiću. Nisu imali veza u opštini. A ako Myriam počne raditi, oni će po primanjima biti u najnezgodnijoj skupini: prebogati da bi imali pravo na pomoć oko dece po hitnom postupku, a presiromašni da im zapošljavanje dadilje ne bi predstavljalo žrtvu. Na kraju su se odlučili za ovo drugo, a Paul je zaključio: „Uz prekovremene, dadilja i ti ćete zarađivati više-manje isto. Ali ako ćeš se uz posao osećati bolje...“Tog se razgovora sećala s gorčinom. I zamerila je Paulu.
     Želela je sve napraviti kako treba. Da bude skroz sigurna, otišla je u agenciju koja se upravo otvorila u njihovoj četvrti. Nevelik jednostavno uređen ured vodile su dve mlade žene od tridesetak godina. Zid prema ulici obojen je u nežnu svetloplavu nijansu i ukrašen zvezdama i malim zlatnim devama. Myriam je
pozvonila. Vlasnica ju je odmerila kroz izlog. Polako je ustala i provirila kroz odškrinuta vrata.
„Da?“
„Dobar dan.“
„Došli ste se upisati? Treba nam kompletan dosije. Životopis i potpisane preporuke vaših bivših poslodavaca.“
„Ne, nisam zato došla. Tu sam zbog svoje dece. Ja tražim dadilju.“
Ženino lice se potpuno preobrazilo. Bila joj je drago da joj je stigla klijentica, i tim se više posramila zbog svoje pogreške. Ali kako je mogla znati da je ova umorna žena guste kovrčave kose majka dražesne male devojčice koja je cmoljila na ulici?
        Myriam se nagnula nad veliki katalog koji je vlasnica agencije otvorila. „Sedite“, ponudila joj je. Pred očima su joj promicali deseci fotografija žena, većinom Afrikanki ili Filipinki. Mili je bilo zabavno. Govorila je: „Ova je ružna, je l’ da?“ Majka bi je prekorila i teška srca nastavila gledati mutne ili loše kadrirane portrete na kojima se nijedna žena nije smešila.
       Vlasnica joj se gadila. Njeno licemerje, rumeno okruglo lice, iznošen šal oko vrata. Očit rasizam, kojem je sama bila svedok časak pre. Želela je pobeći od svega toga. Rukovale su se. Obećala je da će porazgovarati s mužem, ali više se nikad nije vratila. Umesto toga, ostavila je mali oglas u trgovinama po kvartu. Na prijateljičin savet pretrpala je internetske stranice oglasima na kojima je stajalo HITNO. U nedelju dana primili su šest poziva.
         Myriam dadilju čeka poput Spasitelja, iako se užasava pomisli da će ostaviti decu. Zna sve o njima i htela bi to znanje zadržati za sebe. Zna što vole, poznaje njihove navike. Odmah primeti kad je neko od njih bolestan ili tužan. Nikad ih nije ispuštala iz vida, uverena je da ih niko ne bi mogao štititi tako kao ona.
       Od trenutka kad su se rodili, ona se svega boji. Najviše ju je strah da bi mogli umreti. Nikad o tome ne govori, ni prijateljima ni Paulu, ali sigurna je da su sve njih progonile iste misli. Uverena je da im se, kao i njoj, znalo dogoditi da promatraju dete dok spava i da se pitaju kako bi im bilo da je to telo mrtvo, kad bi dečije oči zauvek ostale sklopljene. Ne može sebi pomoći. Na pamet joj dolaze stravični scenariji, rasteruje ih tresući glavom, izgovara molitve, kuca o drvo i dodiruje Fatiminu ruku koju je nasledila od majke. Od dece odvraća uroke, bolest, nesreće, nastrane predatore. Myriam noću sanja kako iznenada nestaju, usred ravnodušne gomile. U snu viče: „Gde su mi deca?“ a ljudi se smeju. Misle da je luda.


scribd
prevela s francuskog Vlatka Tor





Нема коментара:

Постави коментар