Christopher Paolini, Eragon (6. Čaj za dvoje )

6.Čaj za dvoje  


      Kad su stigli u Karvahal Roran i Eragon su se razdvojili na ulazu uselo. Eragon je polako otišao do Bromove kuće, zadubljen u misli. Zaustavio se pred vratima i podignuo ruku da pokuca. Čuo je dubok glas: »Šta želiš, mladiću?«
      Eragon se naglo okrenuo. Iza njega je stajao Brom, naslonjen nasvinut štap, na kojemu su bili izrezbareni čudni znakovi. Bio je odeven u smeđu halju s kapuljačom, poput redovnika. O izgrebanom kožnom pojasu visila mu je kesica. Iznad bele brade i usta isticao se ponosan orlovski nos. Zurio je u Eragona dubokim očima, zasenjenim izbočenim obrvama, i čekao odgovor.

      »Informacije«, reče Eragon i nastavi: »Roran je odneo dleto na popravak, a ja sam imao slobodnog vremena pa sam te došao zamoliti da mi odgovoriš na nekoliko pitanja.«
     Starac nešto progunđa i krenu prema vratima. Eragon opazi zlatan prsten na njegovoj desnoj ruci. Na svetlu se zacakli safir i na njemu urezan neki čudan znak. »Onda uđi. Razgovor će potrajati. Čini se da tvojim pitanjima nema kraja«. U kući je bilo mračno kao u rudniku, a u vazduhu  se osećao trpak miris. »No, da nađem kakvu svetiljku.« Eragon je slušao kako se starac kreće po kući, a zatim tiho psuje, jer je nešto tresnulo o pod. »Aha, tu si.« Bljesnula je bela iskra i trepereći se pretvorila u plamičak.

  Brom je stajao ispred kamenog kamina, sa svećom u ruci. Ispred kamina je bio velik drveni stolac s visokim naslonom, a oko njega hrpe knjiga. Noge stolca bile su izrađene u obliku orlovih kandža, a sedalo i naslon presvučeni kožom, ukrašenom šarolikim uzorcima ruža. Na malim stolcima ležale su hrpe svitaka. Po pisaćem stolu bili su razbacani tintarnice i pera. »Napravi sebi mesta, ali, u ime pokojnih kraljeva, budi oprezan. Ovo su vredne stvari.
  Eragon zakorači preko listova pergamene ispisanih uglatim runama, nežno podignu pucketajuće svitke s jedne stolice i spusti ih na pod. Dok je sedao, diže se oblak prašine. On zatomi nagon za kihanjem.
      Brom se nagnuo kako bi plamenom sveće zapalio vatru. »Dobro! Nema ničega boljega od razgovora uz vatru.« Zatim skinu kapuljaču i otkri kosu koja, kako se sada videlo, nije bila bela nego srebrna, a onda iznad vatre obesi kotlić i sede u stolac s visokim naslonom.

     »Da vidimo, šta ti hoćeš?«, obrati se Eragonu, oštro ali ne neljubazno.

     »Pa«, odgovori Eragon, tražeći najbolji način da započne razgovor, i nastavi: »Stalno slušam o jahačima zmajeva i njihovim navodnim uspesima. Čini se da svi žele da se jahači vrate, no nisam nikada čuo priču o tome kako su nastali, odakle su došli niti po čemu su posebni, osim po zmajevima.«

     »To je neiscrpna tema«, progundđa Brom. Zatim napeto pogleda Eragona i nastavi: »Kad bih ti pričao celu njihovu priču, sedeli bismo ovde do iduće zime. Moraću je skratiti na podnošljivu dužinu. No, pre negoli počnemo, treba mi lula.«
      Eragon je strpljivo čekao dok je Brom stavljao duvan u lulu i nabijao ga. Brom mu je bio drag. Ponekad je bio naprasit, no činilo se da mu nikada nije bilo žao potrošiti vreme na Eragona. Eragon ga je jednom upitao odakle je, a on se samo nasmejao i rekao: »Iz sela slična Karvahalu, samo ne tako zanimljiva.« To je potaknulo Eragonovu znatiželju pa je upitao ujaka Geru, no on mu nije mogao reći ništa osim da je Brom kupio kuću u Karvahalu pre gotovo petnaest godina i da od tada onde mirno živi.
     Brom uze kresivo i zapali lulu. Zatim povuče nekoliko dimova i progovori: »Tako... nećemo morati prekidati, osim za čaj. A sada o jahačima, ili šurtugalima, kako ih zovu vilenjaci. Odakle da počnem? Živeli su bezbroj godina i, na vrhuncu moći, vladali područjem dvostruko većim od Carstva. O njima kolaju brojne priče, većinom besmislene. Kad bi čovek verovao u sve što se priča, mislio bi da imaju moć nekog manjeg boga. Ima učenjaka koji posvećuju cele živote kako bi razdvojili maštu od zbilje, no sumnjam  da će ijedan od njih u tome uspeti. No, to nije nemoguća zadaća ako se usredotočimo na tri područja koja si naveo: kako su nastali, zašto su bili tako cenjeni i odakle su došli. Počeću s ovim poslednjim pitanjem.« Eragon se naslonio i slušao starčev hipnotizirajući glas.»
    Zmajevi nemaju početka, osim ako nisu postali u doba stvaranja same Alagezije. A ako imaju kraja, on će doći s nestankom ovoga sveta, jer je njihova sudbina jednaka sudbini zemlje. Oni, patuljci i još neki stvorovi jesu prvi stanovnici ove zemlje. Živeli su ovde pre svih ostalih, snažni i ponosni u svojoj praiskonskoj slavi. Njihov se set nije mienjao sve dok se prvi vilenjaci nisu otisnuli na more u srebrnim brodovima.«

    »Odakle su vilenjaci došli?«, prekinuo ga je Eragon, i dodao: »I zašto ih zovu poštenim svetom? Postoje li, zaista?«
    Brom se namršti. »Želiš li ti odgovore na prva pitanja ili ne? Nećeš ih dobiti ako kaniš istraživati svaki skriveni kutak znanja.«
»Izvinjavam  se«, reče Eragon, spusti glavu i namesti skrušeno lice.
»Ne, ne izvinjavaš se«, uzvrati mu Brom s veselim prizvukom.

     Zatim je podigao pogled prema vatri i posmatrao plamenove kako oblizuju lonac. »Ako baš moraš znati, vilenjaci nisu legende. A poštenim ih svetom zovu zato što imaju više dostojanstva od bilo koje druge rase. Potiču iz zemlje koju zovu Alaleja, iako niko osim njih ne zna kakva je to zemlja ni gde je.«

    U tom mu času, ispod gustih obrva, uputi značajan pogled kako bi sprečio daljnje upadice i nastavi: »Dakle, vilenjaci su tada bili ponosna rasa. Posedovali su snažne magijske moći. U početku su zmajeve smatrali običnim životinjama. Iz toga je uverenja proizišla smrtonosna pogreška. Jedan goropadan, mlad vilenjak ulovio je zmaja, kao što bi ulovio jelena, i ubio ga. Ogorčeni su zmajevi vilenjaku postavili zamku i zaklali ga. Nažalost, krvoproliće nije time prestalo. Zmajevi su se okupili i napali celu vilenjačku državu. Ojađeni tim strašnim nesporazumom, vilenjaci su pokušali zaustaviti neprijateljstvo, no nisu useli pronaći način komunikacije sa zmajevima.
     Tako je došlo do vrlo duga i krvavog rata, zbog čega je obema stranama kasnije bilo žao, no on je uvelike otežao njihove odnose, koji su ionako bili zamršeni. Vilenjaci su se u početku borili samo radi odbrane, jer nisu želeli da se borbe rasplamsaju, ali ih je surovost zmajeva s vremenom prisilila na napad kako bi opstali. To je trajalo pet godina i trajalo bi još mnogo godina da vilenjak po imenu Eragon nije našao zmajevo jaje«. Eragon u čudu trepnu očima. »Vidim da nisi znao za svoga imenjaka«, reče Brom.

   »Nisam.« Čajnik je neumoljivo zviždao. Zašto su mi dali ime povilenjaku?

     »Onda će ti ova priča biti još zanimljivija«, rekao je Brom. Skinuo je čajnik s vatre i u dve šolje ulio vrele vode. Dodajući jednu šolju Eragonu, upozorio ga je: »Ovo se lišće ne mora dugo močiti pa pij brzo da čaj ne postane prejak.« Eragon je srknuo jedan gutljaj i opekao jezik. Brom je svoju šolju stavio sa strane i nastavio pušiti lulu.»
    Niko ne zna zašto je to jaje bilo ostavljeno. Neki kažu da su mu roditelji zmajevi bili ubijeni u napadu vilenjaka. Neki veruju da su ga zmajevi namerno onde ostavili. Bilo kako bilo, Eragon je shvatio vrednost odgajanja zmaja kao prijatelja. Potajno se o njemu brinuo i, po običaju drevnoga jezika, dao mu ime Bid Daum. Kad je zmaj porastao, zajedno su putovali po zmajskom području i uveravali zmajeve u mogućnost mirna suživota s vilenjacima. Te su dve vrste sklapale sporazume. Kako bi zagarantovali da više nikada ne dođe do rata, zaključili su da je potrebno osnovati red jahača.
     Jahači su u početku služili samo za prenos poruka između vilenjaka i zmajeva. No, kako je vreme proticalo, spoznali su njihovu vrednost pa su im dali veće ovlasti. S vremenom su jahači uzeli otok Vrengard za svoj dom i na njemu izgradili grad DoruAri-bu. Pre nego što ih je Galbatoriks svrgnuo, jahači su imali veću vlast nego svi kraljevi u Alageziji. Mislim da sam time odgovorio na tvoja dva pitanja«.
      »Jesi«, odsutno odgovori Eragon. To što je dobio ime po prvom jahaču izgledalo mu je kao neverovatna slučajnost. Iz nekog razloga, to ime više nije doživljavao na jednak način. »Šta znači Eragon?«
      »Ne znam«, rekao je Brom, i dodao: »Vrlo je staro. Ne verujem da se iko seća, osim vilenjaka, a morala bi ti se nasmešiti velika sreća da prozboriš s nekim vilenjakom. No, dobro je imati to ime. Trebaš se njime ponositi. Nema svako tako časno ime.«

     Eragon je odagnao misli o imenu i usredotočio se na ono što je saznao od Broma. Nešto je nedostajalo. »Ne razumem. Gde smo mi bili kad su osnovani jahači?«
»Mi?«, upita Brom i podignu obrvu.
»Pa da, svi mi.«
     Eragon neodređeno mahnu rukom i doda: »Ljudi .«
    Brom se nasmeja. »Ova zemlja nije naša postojbina, n imalo više negoli postojbina vilenjaka. Našim je precima trebalo još tri stotine godina da stignu ovamo i priključe se jahačima.«
     »To ne može biti«, usprotivi se Eragon. »Mi smo oduvek živeli u dolini Palankar.«
     »To je možda tačno za nekoliko naraštaja, no pre toga ne. To nije tačno ni za tebe, Eragone«, ljubazno je rekao Brom. »Iako ti sebe smatraš delom Gerine porodice, i to s pravom, tvoj otac nije odavde. Raspitaj se i naći ćeš puno ljudi koji nisu ovde tako dugo. Ova je dolina vrlo stara i nije uvek pripadala nama.«

      Eragon se namršti i popi gutljaj čaja. Još je bio dovoljno vruć da mu opeče jezik. Ovde je njegov dom, bez obzira na to ko mu je otac!

   »Šta se dogodilo s patuljcima nakon što su uništeni jahači?«

    »Niko, zapravo, ne zna. Borili su se zajedno s jahačima tokom nekoliko prvih bitaka, no kad je postalo jasno da će Galbatoriks pobediti, zapečatili su sve poznate ulaze u svoje tunele i nestali u podzemlju. Koliko ja znam, od tada nije viđen nijedan.«
     »A zmajevi?«, upita Eragon. »Šta je s njima? Sigurno nisu svi pobijeni.«
      Brom je s tugom odgovorio: »To je danas najveća tajna u Alageziji - kako su zmajevi preživeli strašni Galbatoriksov pokolj. Poštedeo je one koji su mu pristali služiti, no samo su oni nenormalni među Zakletima bili spremni pomagati njegovuom ludilu. Ako, osim šruikana, ima još živih zmajeva, onda su se sakrili tako da ih Carstvo nikada ne pronađe«.
     Pa odakle? je došao moj zmaj, pitao se Eragon. »Jesu li Urgali bili ovde kad su vilenjaci došli u Alageziju?«, upita on.
    »Nisu, došli su za vilenjacima preko mora, kao krpelji za krvi. Oni su bili jedan od razloga zbog kojih su jahači postali cenjeni po borilačkim veštinama i po sposobnosti da održe mir. Mnogo se može naučiti iz te istorije. Šteta je što je kralj to pretvorio u vrlo osetljivu temu«, glasno je razmišljao Brom.
»Da, čuo sam tvoju priču kad sam prošli put bio u gradu.«
»Priču!«, zagrmje Brom. Munje su mu sievale u očima. »Ako je to priča, onda su i glasine o mojoj smrti istinite, a ti razgovaraš s duhom! Poštuj prošlost! Nikada ne znaš kakav će uticaj imati na tebe.«
         Eragon je pričekao da se Bromovo lice smekša, a onda je skupio hrabrosti i upitao: »Koliki su bili zmajevi?«
       Iznad Broma se izvijala tamna spirala dima, poput kakve male oluje. »Veći od kuće. Čak su i mali zmajevi imali raspon krila od tridesetak metara. Nikada nisu prestajali rasti. Za neke vrlo stare, čovek bi pomislio da su velika brda. Onda ih je Carstvo pobilo.«
       Eragona je obuzela malodušnost. Kako ću u budućnosti skrivati svoga zmaja? U sebi je besnio, ali je ipak mirnim glasom upitao:
   »Kad su sazrevali?«
     Češkajući bradu, Brom je odgovorio: »Pa, nisu mogli bacati vatru do petog-šestog meseca, a u toj su se dobi i parili. Što je zmaj bio stariji, to je dulji plamen mogao baciti. Neki su mogli bacati plamen više minuta.« Brom je otpuhnuo kolut dima i promatrao ga dok se dizao prema stropu.
       »Čuo sam da im ljuske sjaje poput bisera.«
      Brom se nagnuo napred i progundao: »Dobro si čuo. Bilo ih je svih boja i nijansi. Ljudi su govorili da je skupina zmajeva slična dugi koja se neprestano preleva i svetluca. Ali, ko ti je to rekao?«
      Eragon se na tren sledio, a onda je izrekao laž: »Jedan trgovac.«
      »Kako mu je ime?«, upita ga Brom. Kovrčave su mu se obrve spojile u gustu sedu crtu. Bore su mu se na čelu povećale. Lula se ugasila, neopaženo.
       Eragon se pravio da razmišlja. »Ne znam. Pričao je to kod Morna, no nisam saznao kako se zove.«
      »Voleo bih da jesi«, promrmlja Brom.
        »Rekao je i to da jahač može čuti misli svoga zmaja«, brzo izgovori Eragon, u nadi da će ga izmišljeni trgovac zaštititi od sumnje.
      Bromove se oči suziše. Polako je izvadio kresivo i udario o kremen.Pojavio se dim i duboko je udahnuo iz lule, a zatim polako izdahnuo. Jednoličnim je glasom rekao: »Pogrešio je. Toga nema ni u jednoj priči, a ja ih sve znam. Je li još štogod rekao?«
      Eragon je slegnuo ramenima. »Ne.« Brom se previše zanimao za toga trgovca da bi Eragon nastavio lagati. Onako usput, upitao je:»Jesu li zmajevi dugo živeli?«
      Brom nije odmah odgovorio. Spustio je bradu na grudi, dok je prstima zamišljeno kuckao po luli, a u njegovu se prstenu sjajio odraz svetla. »Oprosti, misli su mi odlutale. Da, zmaj živi prilično dugo, zapravo zauvek, ako ga neko ne ubije ili ako mu jahač ne umre.«
       »Kako je to moguće znati?«, protivio se Eragon, i dodao: »Ako zmajevi umiru kad i njihovi jahači, onda žive samo šezdeset-sedam-deset godina. Dok si pripovedao,... rekao si da su jahači žieli stotinama godina, ali to je nemoguće.« Uznemirivala ga je pomisao da bi mogao nadživeti članove svoje porodice i prijatelje.
       Bromove su se usne spokojno nasmešile i lukavo je rekao: »Subjektivno je, što je moguće. Neki bi rekli da je nemoguće putovati kroz Hrbat i ostati živ, no ti to možeš. To je stvar gledišta. Moraš biti vrlo mudar da bi znao tako puno u tako ranoj dobi.«
     Eragon je pocrveneo, a starac se smeškao. »Nemoj se ljutiti. Od tebe se ne može očekivati da znaš te stvari. Zaboravljaš da su zmajevi bili magični i na čudan su način uticali na sve oko sebe. Jahači su im bili najbliskiji i to su najviše iskusili. Najčešći sporedni učinak bio je produžen životni vek. Naš kralj živi dovoljno dugo da je to postalo očito, no mnogi ljudi to pripisuju njegovim vlastitim magičnim sposobnostima. Ima i drugih, manje vidljivih promena. Svi su jahači bili snažnijeg tela, pronicljivijeg uma i oštrijeg vida nego obični ljudi. Uz to, čovek jahač polako bi dobijao šiljaste uši, iako nikada nisu bile tako istaknute kao u vilenjaka.«
    Eragon je morao suspregnuti ruku kako ne bi opipao vlastite uši. Na koji će još način taj zmaj promeniti moj život? Ne samo da mi je ušao u glavu, nego mi i telo menja! »Jesu li zmajevi bili pametni.«
     »Zar nisi slušao što sam ti ranije govorio?«, zapovedničkim tonom reče Brom, i nastavi: »Kako bi se vilenjaci dogovarali i sklapali mirovne sporazume sa sirovim glupanima? Bili su jednako inteligentni kao ja i ti.«
      »Ali, bili su životinje«, bio je uporan Eragon.
      Brom je zabrektao: »Nisu bili životinje ni malo više od nas. Ljudi iz nekog razloga hvale sve što su jahači činili, a podcenjuju zmajeve, pretpostavljajući da su oni bili tek egzotična sredstva za putovanje od jednog grada u drugi. Nisu. Slavna dela jahača bila su moguća samo zahvaljujući zmajevima. Koliko bi ljudi izvuklo mačeve kad bi znali da će se divovski gmaz, koji suklja vatru i ima više razbora i mudrosti nego što bi kralj i poželeo, ubrzo pojaviti da zaustavi nasilje? A?« Otpuhnuo je još jedan kolut dima i promatrao ga kako lebdi.
     »Jesi li ti ikada video zmaja?«
        »Ne«, odgovori Brom, i doda: »Bilo je to davno pre moga rođenja«.
         A sada ime. 
     »Pokušavam se setiti imena nekog zmaja, no stalno mi izmiče. Mislim da sam ga čuo kad su trgovci bili u Karvahalu, no nisam siguran. Možeš li mi pomoći?«
      Brom slegnu ramenima i brzo nabroji niz imena. »Džura, Hira-dor, Fandor, koji se borio protiv divovske morske zmije, Galzra, Bri-am, Ohen Snažni, Gretiem, Beroan, Roslarb...« Dodao ih je još mnogo. Na samom kraju, tako nežno da ga je Eragon jedva čuo, reče: »... i Safira«. Zatim mirno isprazni lulu.         

 »Je li' ijedno od ovih?«
         »Mislim da nije«, odgovori Eragon. Brom mu je dao mnogo toga za razmišljanje i već je bilo prilično kasno. »Roran je verovatno završio kod Horsta. Moram poći, iako radije ne bih.«
     Brom podignu jednu obrvu. »Ša, je li to sve? Očekivao sam da ću ti odgovarati na pitanja, dok on ne dođe po tebe. Nemaš pitanja o borilačkim taktikama zmajeva, ni zahteva da ti opišem borbe u vazduhu  od kojih zastaje dah? Jesmo li gotovi?«
       »Za sada«, odgovori Eragon uz smešak. Zatim doda: »Saznao sam što sam želeo, još i više«.
       Ustao je i Brom je krenuo za njim.»
         Onda dobro«, rekao je Brom, ispratio Eragona do vrata i dodao:»Zbogom. Čuvaj se. I ne zaboravi, ako se setiš ko je bio onaj trgovac, javi mi«.
         »Hoću. Hvala.« Eragon zakorači u blještavo zimsko sunce i zaškilji. Lagano je koračao, razmišljajući o svemu što je čuo.

                 Christopher Paolini,Eragon (vidi nastavak; romani u nastavcima ) 

Christopher Paolini, ERAGON - ( 4.Priča o zmajevima )

4. Priča o zmajevima  

     U rano jutro kroz prozor su doprle zrake sunca i griejale mu lice. Eragon protrlja oči i sede na rub kreveta. Pod golim stopalima oseti hladan pod od borovine pa ispruži umorne noge, počeša se po leđima i zevnu. Pokraj kreveta su stajale police s predmetima što ih je skupio. Bilo je tu nepravilnih komada drva, čudnih komadića školjki, razbijena kamenja koje je iznutra svetlilo te dugih vlati suve trave svezanih u čvorove. Omiljeni mu je predmet bio koren, tako grbav da ga je mogao neprestano promatrati. Ostatak je sobe bio prazan, osim jednog stolića za umivanje i noćnog ormarića.
       Navukao je čizme i zurio u pod, razmišljajući. Bio je to poseban dan. Otprilike u to doba dana, pe šesnaest godina, njegova je majka Selena došla kući u Karvahal, sama i trudna. Otišla je šest godina pre toga i živela u gradovima. Vratila se odevena u skupu odeću, s kosom zamotanom u mrežu bisera. Potražila je brata Geru i zamolila ga da je primi dok ne rodi. Za pet je meseci rodila sina. Svi su bili šokirani kad je u suzama preklinjala Geru i Marijanu da ga odgoje. Kad su je upitali zašto, samo je plakala i rekla: »Moram«. Tako ih je očajnički preklinjala da su na kraju ipak pristali. Dala mu je ime Eragon, sutradan otišla i više se nikada nije vratila. Eragon se još uvek sećao kako se osećao kad mu je Marijana, pre svoje smrti, ispričala tu priču. Spoznaja da mu Gero i Marijana nisu pravi roditelji vrlo ga je uznemirila. Ono što je do tada bilo neupitno, odjednom je postalo upitno. S vremenom je naučio s time živeti, no uvek ga je mučila sumnja da možda nije bio dovoljno dobar za svoju majku. Siguran sam da je postojao dobar razlog za ono što je učinila. Kad bih samo znao koji, razmišljao je.
      Još ga je nešto mučilo. Ko mu je otac? Selena to nije nikome rekla i ko god da je bio, nije ga nikada došao potražiti. Voleo bi znati ko je taj čovek, ako ništa drugo da barem od njega dobije prezime. Bilo bi liepo saznati svoje poreklo.
     Uzdahnuo je i otišao do drvenog umivaonika. Dok se umivao, drhtao je od hladne vode što mu je curila niz vrat. Osvežen, uzeo je kamen ispod kreveta i stavio ga na policu. Jutarnje ga je sunce milovalo svojim toplim zrakama što su padale na zid. Još je jednom dodirnuo kamen, a onda odjurio u kuhinju, željan videti svoje ukućane. Gero i Roran već su bili u kuhinji i jeli piletinu. Kad ih je Eragon pozdravio, Roran se nasmešio i ustao.
     Roran je bio dve godine stariji od Eragona, mišićav, jak i oprezan pri kretanju. Ne bi bili sličniji ni da su bili prava braća. Roran se smešio. »Drago mi je da si se vratio. Kako je bilo na putu?
    »Teško«, odgovori Eragon i doda: »Je li ti ujak rekao što se dogodilo?« Zatim uze komad piletine i halapljivo ga pojede.
      »Nije«, reče Roran i Eragon mu sve brzo ispriča. Na Roranovo inzsistiranje on ostavi jelo kako bi mu pokazao kamen. Kamen je izazvao zadovoljavajuću količinu divljenja, no Roran ga ubrzo nervozno upita: »Jesi li uspeo razgovarati s Katarinom?«
      »Nisam. Nije bilo prilike pose svađe sa Slounom, ali će te ona očekivati kada dođu trgovci. Rekao sam Horstu. On će joj preneti poruku.«
      »Rekao si Horstu?«, zaprepašteno ga upita Roran i doda: »To je bila tajna. Da sam hteo da svi saznaju, zapalio bih kres i odaslao dimne signale. Ako Sloun sazna, neće mi dopustiti da je vidim.«
       »Horst će čuvati tajnu«, uveravao ga je Eragon. »Neće dopustiti da Sloun ikoga napadne, posebno ne tebe.« Činilo se da Roran u to ne veruje, no nije se više prepirao. Vratili su se stolu i jeli u društvu ćutljivoga Gere. Kad su pojeli i zadnje zalogaje, sva trojica krenuše raditi u polje.
       Iako je bilo sunčano, sunce je bilo bledo i slabo ih je grejalo. Ostatak ječma spremili su u štalu, a onda su pobrali tikve, korabu, cveklu, grašak, repu i grah, te sve to spremili u podrum. Posle dugih sati rada, protegnuli su ukočene mišiće, sretni što je berba završila.

     Sledeće su dane proveli pripremajući zimnicu. Kiselili su, usoljavali, ljuštili. Devet dana posle Eragonova povratka, s planina se spustila snažna susnežica i prekrila dolinu. Sneg je padao u velikim pahuljama, prekrivajući sve belim pokrivačem. Usudili su se izlaziti samo po drva i nahraniti životinje, od straha da se ne izgube u vejavici i bezličnoj okolini . Vreme su provodili skupljeni oko peći, dok su jaki naleti vetra udarali u teške kapke na prozorima. Posle nekoliko dana vejavica je napokon prestala. Za sobom je ostavila čudan svet mekanih belih nanosa.
     »Bojim se da trgovci neće doći ove godine, kad su uslovi ovako loši«, rekao je Gero. »Već kasne. Daćemo im priliku i još pričekati s odlaskom u Karvahal. No, ako se ubrzo ne pojave, moraćemo kupiti u selu što budemo mogli naći.« Izgledao je malodušno.
     Bili su sve nestrpljiviji kako su dani prolazili, a od trgovaca ni traga ni glasa. Retko su razgovarali i nad kućom se nadvila zebnja. Osmoga je jutra Roran otišao do ceste i potvrdio da trgovci još nisu prošli. Dan su proveli spremajući se na put u Karvahal, žalosno odvajajući ono što mogu prodati. Te je večeri Eragon, iz očaja, ponovno pregledao cestu. Otkrio je duboke prtine u snegu, s brojnim otiscima kopita. Ushićeno je dotrčao kući. Tako je urlao od radosti da su svi živnuli.
     Kad je svanulo utovarili su na kola viškove svoje letine. Svoju godišnju ušteđevinu Gero je stavio u kožnu torbicu i brižljivo je privezao o pojas, Eragon je zamotani kamen stavio među vreće žita da se ne otkotrlja kad kola nalete na izbočinu.
       Poslije brzog doručka upregnuli su konje i raščistili sneg s puta do ceste. Kočije trgovaca već su prokrčile nanose, što im je ubrzalo putovanje. Oko podne su ugledali Karvahal.
      Danju je to bilo malo obično selo, puno vike i smeha. Trgovci su se utaborili na praznoj poljani na rubu sela. Skupine kočija, šatora i vatre bile su nasumce razbacane, kao šarene mrlje na belome snegu. Četiri šatora trubadura bila su slikovito ukrašena. Od logora do sela protezala se reka ljudi.
     Mnoštvo je zamorilo oko svetlih šatora i štandova, zakrčujući glavnu ulicu. Konji su njištali zbog buke. Sneg je bio ugažen pa muje površina bila glatka i svetlucava. Mestimično se otopio od kresova. Bogati miris pečenih kestena mešao se s ostalim mirisima.Gero je ostavio kola i privezao konje, a onda je iz kesice izvadio nekoliko kovanica. »Počastite se. Rorane, radi što hoćeš, samo budi kod Horsta u vreme večere. Eragone, uzmi taj kamen i pođi sa mnom«. Eragon se nasmeši Roranu i stavi novac u džep, već planirajući kako će ga potrošiti.
      Roran je odmah otišao, odlučna izraza lica. Gero je odveo Eragona u vrevu, probijajući se kroz gomilu. Žene su kupovale platno, dok su im muževi u blizini proučavali nove zasune, kuke i alate. Deca su trčala cestom gore-dole i vrištala od uzbuđenja. Ovde su bili izloženi noževi, onde začini, a sjajni su lonci bili poredani odmah do kožne konjske opreme.
       Eragon je radoznalo promatrao trgovce. Činilo se da su manje imućni nego lani. Deca su im izgledala uplašeno i zabrinuto, a odeća im je bila zakrpana. Muškarci su bili mršavi i svoje su mačeve i bodeže nosili znatno veštije. I žene su o pojasima nosile kratke bodeže.
    Šta li im se dogodilo da su postali ovakvi? I zašto su toliko kasnili, pitao se Eragon. Sećao se da su uvek bili dobro raspoloženi, no ovoga puta toga nije bilo. Gero se probijao niz ulicu, tražeći Merloka, trgovca koji je prodavao svakakve drangulije i nakit. Našli su ga iza jednog štanda kako skupini žena pokazuje broševe. Nakon svakoga broša koji bi im pokazao čuli su se uzvici divljenja. Eragon je zaključio da će se nemali broj novčanika ubrzo isprazniti. Kad god bi koja žena uputila kompliment njegovim artiklima, Merlok je izgledao kao da cveta i raste. Imao je šiljastu bradu, držao se opušteno i izgledao je kao da na celi svet gleda pomalo prezirno.
    Zbog uzbuđene skupine žena, Gero i Eragon nisu se mogli približiti Merloku pa su seli na stepenicu i čekali. Čim je Merlok bios lobodan, pojurili su mu.
     »A šta biste vi, gospodo, pogledali?«, upita ih Merlok. »Neki talisman ili dranguliju za kakvu damu?« Odmotao je smotuljak i izvadio fino izrezbarenu srebrnu ružu, savršeno izrađenu. Sjajni je metal privukao Eragonovu pažnju i s divljenjem ga je posmatrao. Trgovac je dodao: »Ne stoji ni tri novčića, iako ga je izradio poznati majstor iz Belatone«.
       Gero tihim glasom reče: »Ne želimo kupiti, nego prodati«. Merlok odmah pokri ružu i sa zanimanjem ih pogleda.
      »Razumem. Ako to išta vredi, možda biste ga zamenili za jedan ili dva od ovih prekrasnih komada.« Na trenutak je zastao, dok su Eragon i njegov ujak nelagodno stajali, a onda je dodao: »Doneli ste predmet?«
      »Imamo ga, no radije bismo ga pokazali na nekom drugom mestu«, odlučnim je glasom rekao Gero.
        Merlok je podignuo obrvu, ali je s lakoćom rekao: »U tom slučaju, dopustite da vas pozovem u svoj šator«. Skupio je svoje proizvode, lagano ih spustio u sanduk okovan gvođžem i zaključao ga. Onda ih je poveo uz ulicu do improvizovanog šatora. Vijugali su između jer je njegov šator bio malo dalje od šatora ostalih trgovaca. Pri vrhu je bio grimizan, pri dnu crn, a u sredini su bila tri preklapajuća trouglara zličitih boja. Merlok je odvezao ulaz i zabacio preklop na jednu stranu.
      U šatoru je bilo sitnih drangulija i čudnih komada nameštaja, poput okruglog kreveta i tri stolca isklesanih od tri debla. Na belom je jastuku ležao krivudav bodež s rubinom na dršku. Merlok je zatvorio preklop i okrenuo se prema njima. »Izvolite sesti.« Kad su seli, rekao je: »A sada mi pokažite zašto se sastajemo nasamo«. Eragon je odmotao kamen i stavio ga između Merloka i ujaka. Merloku zasjaše oči, hede ga uzeti, a onda se zaustavi i upita:
      »Mogu li?« Gero mu pokazao da može i on ga uze. Zatim ga stavi u krilo, ispruži ruku sa strane i uze jednu usku kutiju. Kad ju je otvorio ugledali su veliku bakrenu vagu. Merlok ju je izvadio, stavio je na zemlju i izmerio kamen. Zatim je pomno, pod zlatarskim povećalom, proučio površinu kamena, lagano ga kucnuo drvenim batićem i zarezao ga malim, šiljastim, čistim kamenom. Izmerio mu je dužinu i promer te brojke zapisao na pločicu. Malo je razmišljao nad tim brojkama i rekao:
     »Znate li koliko vredi?«
        »Ne znamo«, priznao je Gero. Obraz mu je zatitrao i nelagodno se promeškoljio na sedalu. Merlok se namrštio. »Nažalost, ne znam ni ja. No, mogu vam reći ovo: bele su žilice od istog materijala kao i plavo oko njih, samo što su različite boje. No, kakav bi to materijal mogao biti, nemam pojma. Tvrđe je od svakoga kamena koji sam video, čak od dijamanta. Ko god ga je napravio ili je to učinio s pomoću alata kakve nisam nikada video ili  pomoću magije. Osim toga, šupalj je.«
     »Šta?«, uzviknu Gero.
        Merlokov je glas postao nekako uznemiren. »Jesi li ikada čuo da kamen ima ovakav zvuk?« Uzeo je bodež s jastuka i ravnim delom oštrice kucnuo po kamenu. Vazduh je proparao čist zvuk, koji jel agano nestajao. Eragon se uznemirio, od straha da je Merlok oštetio kamen. Merlok okrenu kamen prema njima i reče. »Vidite da nema nikakvih ogrebotina ni oštećenja na mestu gde sam ga udario bodežom. Sumnjam da bih mogao učiniti išta što bi oštetilo ovaj kamen i kad bih ga udario čekićem.«
   Gero je prekrstio ruke, razočarana izraza lica. Zavladao je muk. Eragon je bio zbunjen. Znao sam da se kamen pojavio na Hrptu delovanjem magije, no da je napravljen s pomoću magije? Radi čega i zašto? »A koliko vredi?«, promrmljao je.
       »To vam ne mogu reći«, rekao je Merlok teškim glasom i dodao:
         »Siguran sam da ima ljudi koji bi ga skupo platiti, no takvih nema u Karvahalu. Moraćete otići u južne gradove i onde pronaći kupca. Ovo je većini ljudi predmet znatiželje, a ne nešto na što bi potrošili novac kad su im potrebne praktične stvari.«
      Gero je buljio u strop šatora, poput kockara koji procenjuje svoje izglede. »Hoćeš li ga kupiti?«
      Trgovac je odmah odgovorio: »Nije vredan rizika. Možda mogu naći bogata kupca na proletnim putovanjima, no ne mogu biti siguran. Čak i da ga nađem, ne bih vam platio do povratka iduće godine. Ne, moraćete naći nekoga drugoga i prodati mu ga. No, želeo bih znati... Zašto ste želeli sa mnom razgovarati nasamo?«
     Eragon je spremio kamen, a onda odgovorio: »Zato što«, pogledao ga je, pitajući se hoće li eksplodirati kao Sloun, »sam ga našao na Hrptu, a ovdašnjim se ljudima to ne sviđa.«
     Merlok ga začuđeno pogleda. »Znaš li zašto ja i drugi trgovci kasnimo ove godine?«
      Eragon odmahnu glavom.
       »Na putu nas je pratila nesreća. Čini se da u Alageziji vlada rasulo.Nismo mogli izbeći bolestima, napadima i najgorim nedaćama. Kako su se napadi Vardena pojačali, Galbatoriks je prisilio gradove da na granice šalju više vojnika, ljudi potrebnih za borbu s Urgalima. Te se nemani spuštaju na jug, prema pustinji Hadarak. Niko ne zna zašto i to nas se ne bi ticalo, ali prolaze preko nastanjenih područja. Viđali su ih po cestama i blizu gradova. Najgore su pričeo Seni, iako nisu potvrđene. Retki ljudi prežive takve susrete.«
      »Kako to da mi nismo čuli za to?«, uzviknu Eragon.
         »Zato«, smrknuto je odgovorio Merlok, »što je to počelo tek pre nekoliko meseci. Cela su se sela morala iseliti jer su im Urgali uništili polja i postoji opasnost od gladi.«
" Besmislica«, srdito promrmlja Gero i nastavi: »Mi nismo videli nikakve Urgale. Jedinom  gde ovde postoje rogovi koji vise u Mornovoj pivnici.«
     Merlok je podignuo obrvu. »Možda je tako, no ovo je malo selo, zaklonjeno planinama. Nije čudo da vas nisu opazili. Međutim, ne mislim da će to potrajati. Ovo sam spomenuo samo zato što se i ovde događaju čudne stvari budući da ste našli kamen na Hrptu.«S tom zabrinjavajućom izjavom, oprostio se od njih, uz lagan naklon i blag osmeh.
      Gero je krenuo natrag prema Karvahalu, a Eragona je išao za njim.
    »Šta misliš?«, upitao je Eragon.
     »Prikupiću još informacija pre nego donesem zaključak. Odnesi kamen u kola, a onda radi šta te volja. Naći ćemo se za večeru kod Horsta.«
      Eragon se provukao kroz gomilu i veselo potrčao prema kolima.Ujak će satima kupovati i prodavati, a on će za to vreme potpuno uživati. Sakrio je kamen pod vreće, a onda dugim, ponosnim korakom krenuo u grad.
       Hodao je od štanda do štanda, procenjujući stvari okom kupca, uprkos tome što je imao skroman broj kovanica. Kad je razgovarao s trgovcima, potvrđivali su mu ono što je Merlok rekao o nestabilnosti u Alageziji. Svi su ponavljali isto: »Napustila nas je prošlogodišnja bezbrižnost, pojavile su se nove opasnosti i više ništa nije sigurno«.
      Kasnije toga dana kupio je tri štapića od ječmenog slada i malu, vrelu pitu od višanja. Topla mu je hrana godila posle toliko sati stajanja na snegu. Želeo je još, ali je sa žaljenjem morao oblizati lepljivi sirup s prstiju. Zatim je seo na rub trema i počeo grickati štapić. U blizini su se hrvala dvojica dečaka iz Karvahala, no nije imao želje pridružiti im se.
      Kako je dan odmicao, trgovci su pošli trgovati po kućama. Eragon je nestrpljivo čekao veče, kada će doći trubaduri sa svojim pričama i trikovima. Obožavao je slušati priče o magiji, bogovima i, ako su imali veliku sreću, o jahačima zmajeva. Karvahal je imao vlastitog pripoedača, Broma, Eragonova prijatelja, no njegove su priče s vremenom zastarile, dok su trubaduri uvek imali novih priča, je je napeto slušao.
     Eragon je upravo otkinuo ledenu sigu s krova trema kad je ublizini ugledao Slouna. Sloun njega nije video pa je Eragon spustio glavu i jurnuo iza ugla prema Mornovoj pivnici.
       U pivnici je bilo vruće, a vazduh pun masnog dima od pucketajućih lojanica. Sjajni crni urgalski rogovi, onako povijeni, dužine njegovei spružene ruke, visili su iznad vrata. Pult je bio dug i nizak, s hrpom dasaka od bačava na jednom kraju, po kojima su gosti rezbarili. Morn je radio za pultom, rukava zavrnutih do lakata. Donja mu je polovina lica bila kratka i zgnječena, kao da je stavio bradu na žrvanj. Mnoštvo je ljudi sedelo oko masivnih hrastovih stolova i slušalo dvojicu trgovaca koji su ranije završili s poslom i došli napivo.
        Morn podignu pogled s vrča koji je prao i reče: »Eragone! Drago mije što te vidim. Gde ti je ujak?«
      »Kupuje«, odgovori Eragon, sležući ramenima, i doda: »To će malo potrajati.«
      »A Roran, je li on ovde?«, upita Morn, brišući krpom drugi vrč.
      »Jest, ove godine nije bilo bolesnih životinja da ga zadrže kod kuće.«
       »Dobro, dobro.«
        Eragon je pokazao rukom dvojicu trgovaca. »Ko su oni?«
        »Kupci žita. Kupili su svačije seme po smešno niskim cenama, a sada pričaju urnebesne priče i misle da ćemo im poverovati«.
          Eragon je shvatio zašto je Morn tako uzrujan. Ljudima je taj novac potreban. Bez njega ne mogu preživeti.
       »Kakve priče?«
        Morn je s prezirom odgovorio: »Kažu da su Vardeni sklopili savez s Urgalima i da gomilaju vojsku kako bi nas napali. Navodno smo samo milošću našega kralja tako dugo bili zaštićeni, kao da bi Galbatoriksa bilo briga kad bi nas i spalili do temelja. Hajde poslušaj šta pričaju. Imam previše posla da bih prepričavao njihove laži.«
     Debelo telo prvoga trgovca jedva je stalo u jedan stolac, koji je škripom prosvedovao pri i najmanjem pokretu njegova tela. Licemu je bilo bez i jedne dlake, zdepaste ruke glatke kao u malog deteta, a naprćene usne razdražljivo povijene dok je pijuckao vino iz vrča. Drugi je bio rumen u licu. Koža oko vilice bila mu je suva i debela, puna naslaga sala, kao kad se hladan maslac užeže. U usporedbi s vratom i podbratkom, ostatak mu je tela bio neprirodno tanak.
      Prvi je trgovac uzaludno pokušavao ugurati svoje pozamašne obline u stolac. Rekao je: »Ne, ne, ne razumete. Samo zahvaljujući kraljevim neprestanim naporima u vašu korist možete se sada s nama u miru prepirati. Kad bi on, uprkos svoj svojoj mudrosti, tu pomoć uskratio, jao vama!«
     Netko je poviknuo: »Tako je, a sad ćete nam sigurno reći kako jahači opet postoje i kako je svaki od vas ubio stotinu vilenjaka. Mislite li da smo mi deca i da ćemo poverovati u vaše priče? Umemo se mi za sebe brinuti.« Nato se svi glasno nasmiejaše.
      Kad je trgovac počeo na to odgovarati, mršavi ga je suputnik prekinuo odmahnuvši rukom. Na prstima mu je zasjalo kričavo prstenje. »Niste razumeli. Znamo mi da Carstvo ne može brinuti za svakoga od nas pojedinačno, što biste vi želeli, no može sprečiti da Urgali i druge nemani pregaze ovo...«, tražeći pravi izraz, rekao je: »mesto.«
      Trgovac je nastavio: »Vi se ljutite na Carstvo što se prema ljudima odnosi nepošteno i to je opravdano, no vlast ne može svakome udovoljiti. Neizbežno dolazi do razmirica i sukoba. No, većina se od nas nema na šta žaliti. Svaka zemlja ima neku malu skupinu nezadovoljnika koji nisu zadovoljni ravnotežom moći.«
      »Jest«, poviknu jedna žena, »ako su za tebe Vardeni mala skupina !«
    Debeli je čovek uzdahnuo. »Već smo vam objasnili da Vardeni nemaju nikakva interesa vama pomagati. To je samo licemerje koje podupiru izdajice u pokušaju da unesu nemir u Carstvo i da nas uvere kako se prava opasnost nalazi unutar naših granica, a ne izvan njih. Oni samo žele svrgnuti kralja i prisvojiti našu zemlju. Posvuda imaju špijune, jer se pripremaju na invaziju. Nikada neznate ko za njih radi.«
     Eragon se nije s time slagao, no reči su trgovaca tekle glatko i ljudi su kimali glavom. Zakoračio je napred i rekao: »Kako vi to znate?Ja mogu reći da su oblaci zeleni, ali to ne znači da je to istina. Dokažite nam da ne lažete.« Trgovci su zurili u njega, dok su seljani o čekali odgovor.
       Prvi je progovorio mršavi trgovac. Izbegavao je Eragonov pogled.»Zar vi decu ne učite poštovanju? Ili dopuštate da dečaci prkose muškarcima kad god žele?«
    Posmatrači su se meškoljili i zurili u Eragona. Zatim jedan čovek reče: »Odgovorite na pitanje.«
     »To je samo pitanje zdrava razuma«, rekao je debeli trgovac, s grašcima znoja ispod nosa. Njegov je odgovor ozlojedio seljane pa je rasprava završila.
      Eragon se vratio do pulta, s gorkim okusom u ustima. Nikada pre nije sreo nikoga ko je bio za Carstvo, a protiv neprijatelja Carstva. U Karvahalu je vladala duboko ukorenjena mržnja prema Carstvu, gotovo nasledna po prirodi. Carstvo im nije nikada pomagalo za vreme teških godina, kada su gotovo skapali od gladi, ali su njegovi skupljači poreza svejedno bili bezdušni. Osećao je da se s pravom suprotstavio trgovcima zbog kraljeve milosti, no u pogledu Vardena nije bio siguran.
      Vardeni su bili skupina pobunjenika koja je neprestano napadala Carstvo i pljačkala. Niko nije znao ko im je vođa ni ko ih je osnovao u godinama posle Galbatoriksova dolaska na vlast, pre više od stotinu godina. Pridobili su velik broj simpatizera, jer su uspešno izmicali Galbatoriksovim naporima da ih uništi. O njima se nije znalo ništa, osim da će te primiti ako si begunac i ako se moraš skrivati ili ako mrziš Carstvo. Jedini je problem bio kako ih pronaći.
      Morn se naslonio na pult i rekao: »Neverovatno, zar ne? Gori su od strvinara kad kruže nad umirućom životinjom. Biće problema ako dugo ostanu.«
      »Za nas ili za njih?«
      »Njih«, rekao je Morn, dok su ljutiti glasovi ispunjavali pivnicu.
        Eragon je otišao kad je izgledalo da će svađa prerasti u tučnjavu.Vrata su se iza njega muklo zalupila, glasovi su iščeznuli. Bilo je kasno popodne i sunce je brzo zalazilo. Kuće su na zemlju bacale duge sene. Dok je hodao niz ulicu, opazio je Rorana i Katarinu kako stoje u sporednoj uličici.
     Roran je rekao nešto što Eragon nije uspeo čuti. Katarina je spustila pogled prema rukama i tihim glasom odgovorila, podignula se na oljubila ga, a onda odjurila. Eragon se dovukao do Rorana i počeo ga zadirkivati: »Zabavljaš se?« Roran je nešto neodređeno promrmljao i krenuo.
      »Jesi li čuo vesti od trgovaca?«, upita Eragon, sledeći ga. Većina je seljana bila u kućama i razgovarala s trgovcima ili čekala da se smrači kako bi trubaduri počeli s predstavom. »Jesam«. Roran je izgledao rastreseno. »Šta misliš o Slounu?« »Jasno sam pokazao što mislim o njemu.«
    »Biće krvi među nama kad sazna za Katarinu i mene«, izjavio je Roran. Jedna je pahuljica sletela ne Eragonov nos pa je podignuo glavu. Nebo je postalo sivo. Nije mogao smisliti ništa prikladno što bi rekao Roranu. Roran je imao pravo. Potapšao je rođaka po ramenu i krenuli su sporednim putem.
       Večera je kod Horsta bila obilna. Gostionica je bila puna razgovora i smeha. Slatki likeri i teško pivo ispijani su u velikim količinama pa je atmosfera postajala sve bučnija. Kad su ispraznili tanjire, Horstovi su gosti napustili prostoriju i pošli prema polju gde su se utaborili trgovci. U zemlju oko velike čistine bili su zabijeni stubovi, sa svećama na vrhovima. U pozadini su plamteli kresovi i oslikavali zemlju treptavim senama. Seljani su se polako okupljali oko kruga i radoznalo čekali na hladnoći. Trubaduri su nahrupili iz svojih šatora, u odeći punoj resica, a za njima stariji i otmeniji zabavljači. Zabavljači su svirali i pripovedali, dok su njihovi mlađi kolege glumili prizore iz priča. Prve su predstave bile čista zabava: proste i pune šala, burleskne, sa smiješnim likovima. No kasnije, dok je plamen u rupama sveća pucketao i kad su se svi zgusnuli u krug, pojavio se stari pripovjedač Brom. Na grudi mu je valovito padala raščupana seda brada, a oko pognutih ramena bila mu je omotana duga crna pelerina i zaklanjala mu telo. Raskrilio je ruke, raširio prste poput pandža, te ovako pripovedao:
     »Vreme se ne može zaustaviti. Godine prolaze želeli mi to ili ne. No možemo se sećati. Ono što je prošlo, može živeti u pamćenju. Ovo što ćete čuti jest nesavršeno i iscepkano, no čuvajte to, jer bez vas neće postojati. Prenosim vam zaboravljenu predaju, dugo skrivanu u snenoj izmaglici prošlosti.«
      Prodornim je očima ispitivao njihova znatiželjna lica. Na kraju je pogled zaustavio na Eragonu.»Pre nego su se rodili očevi vaših jedova, i još ranije, prije rođenja njihovih otaca, osnovan jer red jahača zmajeva. Zadaća im je bila štititi i čuvati ljude, u čemu su  hiljadama  godina uspevali. U junaštvu i borbi niko im nije bio ravan, jer je svaki od njih bio snažan za desetoricu. Bili su besmrtni i samo su ih mač i otrov mogli usmrtiti. Svoju su snagu usmeravali samo za dobro i pod njihovim su vođstvom od kamena živca izgrađeni veliki gradovi i utvrde. Dok su oni održavali mir, zemlja je cvetala. Bilo je to zlatno doba. Vilenjaci su nam bili saveznici, a patuljci prijatelji. Bogatstva su se slevala u naše gradove i ljudi su napredovali. Ali, jao! To nije moglo trajati večno.«
      Brom je spustio pogled, bez reči. Glas mu je drhtao od beskrajne tuge.
      »Nikakav ih neprijatelj nije bio kadar uništiti, ali se nisu mogli očuvati od samih sebe. I, na vrhuncu njihove moći, rodi se dečak po imenu Galbatoriks, u pokrajini Inzibet, koja danas više ne postoji. U desetoj godini života kad su ga, kao što je bio običaj, testirali, utvrdiše da poseduje veliku moć i oberučke ga prihvatiše kao jednoga od svojih.
      Prošao je obuku i sve ih nadmašio umećem. Obdaren oštroumnošću i snažnim telom, ubrzo se uzdigao među jahače. Neki su njegovo naglo napredovanje smatrali opasnim i na to upozoravali, no jahači su postali oholi i nisu se obazirali na ta upozorenja. I jao, toga se dana zače tuga.
      I dogodi se da Galbatoriks, posle obuke, krene na vratolomno putovanje s dvojicom prijatelja. Leteli su daleko prema severu, dani noć, i prešli na ostatak urgalskoga područja, naivno verujući da će ih štititi njihova moć. Onde ih, u snu, na debelu ledu, zateče neprijateljska zaseda i pobi njegove prijatelje i sve njihove zmajeve. Galbatoriks se, iako teško ranjen, probio kroz obruč napadača. Nažalost, jedna je strela probola srce njegova zmaja. Zmaj mu je uginuo na rukama. Tu je posijano seme tuge.«
     Pripovedač je sklopio ruke i polagano gledao uokolo. Na licu sumu treperile sene. Nastavak priče odjekivao je kao jecajuće zvono.
     »Sam, ranjiv bez zmaja i izbezumljen tragičnim gubitkom, Galbatoriks je besciljno lutao tom pustom zemljom i zazivao smrt, ali smrt nije stizala. Bez straha je nasrtao na sve živo. Urgali i druga čudovišta bežali su od te opsednute spodobe. Tada Galbatoriks shvati da mu jahači mogu dati drugog zmaja. Ponesen tom mišlju, on pešice krenu na mukotrpan put, natrag u Hrbat. Trebalo mu je više meseci da bi prevalio put koji je nekada bez napora preletao na zmaju. Bio je sposoban loviti pomoću magije, no često je išao područjima na koja životinje nisu zalazile. Kad je napokon napustio planinu, bio je na rubu smrti od gladi. Jedan ga je seljak našao iscrpljena u blatu i pozvao jahače.
     Onako onesveštena, odneli su ga na posed i izcelili mu rane. Spavao je četiri dana. Kad se probudio, nije još pokazivao nikakve znakove poremećena uma. Kad su ga doveli pred veće sazvano da mu sudi, Galbatoriks je zatražio drugog zmaja. Taj očajnički zahtev otkrio je njegovo ludilo. Veće je to shvatilo. Galbatoriks je, beznadno, kroz ogledalo svojega ludila, stvorio iskrivljenu sliku kako su jahači krivi za smrt njegova zmaja. Svake je noći o tome razmišljao i kovao osvetnički plan.«
     Ljudi su ga tako pažljivo slušali da je Brom počeo šaptati.
    »Našao je jednog jahača koji se sažalio nad njim i poverovao njegovim lažnim uverenjima. Upornim lukavstvima, primenjujući mračne tajne koje je naučio od Sene, nahuškao je toga jahača protiv starešina. Zajedno su, na prevaru, domamili i ubili jednog starešinu. Nakon što su počinili to podmuklo delo, Galbatoriks se okrenuo protiv svoga saveznika i bez upozorenja ga zaklao. Jahači su ga našli okrvavljenih ruku. Iz usta mu se prolomio strašan vrisak dok je odletio u noć. Kako je u svojemu ludilu bio prepreden, nisu ga mogli pronaći.
     Godinama se skrivao po pustinjama poput progonjene zveri, budno motreći moguće progonitelje. Njegovo nedelo nije palo u zaborav, no s vremenom je potraga prestala. Onda je, nekom zlom sudbinom, sreo Morzana, mladoga jahača snažna tela, ali slaba uma. Galbatoriks ga je uverio da ostavi nezaključana vrata grada Ilirije, danas zvanog Uruben. Ušao je kroz ta vrata i ukrao zmajevo mladunče.
       Sa svojim se novim učenikom sakrio na začaranu mestu, kamo se jahači nisu usudili prići. Onde je Morzan naučio mračne sile, tajnu i zabranjenu magiju. Kad je obuka završila, a crni zmaj Sruikan potpuno narastao, Galbatoriks se otkrio svetu, zajedno s Morzanom.
      Borili su se protiv svakoga jahača na kojega su naišli. Sa svakim ubistvom, snaga im je rasla. Galbatoriksu se pridružilo još dvanaest jahača željnih moći i osvete prema svemu što su oni smatrali lošim. Njih dvanaestorica i Morzan postali su Trinaestorica zakletih. Ostali su ih jahači dočekali nespremni i podlegli su napadu. I vilenjaci su se snažno borili protiv Galbatoriksa, no on ih je svrgnuo i prisilio na beg u tajna skrovišta, odakle se više nikada nisu vratili.
      Galbatoriksu i Trinaestorici zakletih bio se kadar oduprieti samo vođa jahača Vrael. Vrlo star i mudar, nastojao je spasiti što je mogao i sprečiti da preostali zmajevi ne padnu u ruke neprijateljima. U poslednjoj bitci, pred ulazom u grad Doru Ariba, Vrael je porazio Galbatoriksa, ali je pri odlučnom udarcu oklevao. Galbatoriks je iskoristio tu priliku i zadao mu snažan udarac mačem sa strane.Vrael je, teško ranjen, pobegao u planinu Utgard, nadajući se da će se onde oporaviti i osnažiti. No, to se nije dogodilo. Galbatoriks ga je našao. Dok su se borili, Galbatoriks ga je udario među noge. Tim je podmuklim udarcem svladao Vraela i mačem oštrim kao munja odrubio mu glavu.
      Posle toga, moć mu je navirala kroz vene pa se Galbatoriks proglasio kraljem Alagezije.
      I od toga je dana on naš vladar.«
      Čim je završio priču, nestao je s trubadurima. Eragonu se učinilo kako je na Bromovu obrazu zasjala suza. Odlazeći, ljudi su tiho zamorili. Gero je Eragonu i Roranu rekao: »Smatrajte se sretnima. Ovu sam priču čuo samo dva put u životu. Kad bi Carstvo znalo da ju je Brom ispričao, ne bi doživeo sledeći mesec.«


4. DAR SUDBINE

Christopher Paolini, ERAGON ( 2. Otkriće, 3. Dolina Palankar )

OTKRIĆE

      Eragon je klečao na ugaženoj trsci i veštim okom ispitivao tragove, po kojima je zaključio da su jeleni bili na livadi pre samo pola sata.

Ubrzo će poleći. Njegova meta, mala srna koja je na prednju levu nogu vidno šepala, još je bila sa stadom. Nije mogao verovati da je prevalila toliki put, a da je nije ščepao ni vuk ni medved. Nebo je bilo vedro i duhvao je lagan povetarac. Srebrni je oblak lebdeo nad okolnim planinama, čiji su rubovi bili obasjani rumenom svetlošću punog meseca koji se izdizao između dva planinska vrha. Iz golemih glečera i s blistavih vrhova prekrivenih snegom niz obronke su se slevali potoci. Pri tlu doline migoljila je magla, tako gusta da je jedva nazirao vlastita stopala.

     Imao je petnaest godina i za manje od godinu dana postaće muškarac. Crne su mu obrve nadvisivale prodorne smeđe oči. Odjeća mu je bila izlizana od rada. U koricama za pojasom nosio je lovački nož, a tobolac od jelenje kože štitio mu je od vlage luk odtise. Nosio je torbu na rubovima ojačanu drvenim letvicama. Jeleni su ga odveli duboko u Hrbat - nepravilan planinski lanac što se protezao duž cele zemlje Alagezije. S tih su planina često stizale neobične priče i ljudi, donoseći zle slutnje. Uprkos tome Eragon se nije bojao Hrpta. Bio je jedini lovac iz okolice Karvahala koji je imao hrabrosti da sledi divljač do oštrih litica i useka duboko u šumi. Bila je to treća noć lova i gotovo mu je ponestalo hrane. Ako ne ulovi srnu, biće prisiljen vratiti se kući praznih ruku. Njegovoj je porodici  trebalo meso za nastupajuću zimu, a nisu imali novca za kupovinu u Karvahalu.

     Miran i bez straha, stajao je na bledoj mesečini, a onda je zašao u šumu putem ka uskoj dolini, siguran da se jeleni onde odmaraju. Drveće je zaklanjalo nebo i na zemlju bacalo sene u obliku perja. Samo bi katkada bacio pogled na tragove, jer znao je put.




U dolini je, veštom kretnjom, napeo luk, a onda je izvadio tri strele i jednu zapeo, držeći ostale u levoj ruci. Na mesečini se naziralo dvadesetak gromada na mestu gde su jeleni ležali u travi. Srna koju je nakanio ustreliti bila je na rubu stada, a prednja joj je leva nogu bila ispružena. Eragon se lagano došuljao, držeći luk u pripravnosti. Sav njegov trud tokom poslednja tri dana vodio je do toga trenutka. Duboko je udahnuo kako bi se umirio za odlučujući pogodak. U tom času odjednom odjeknu snažna eksplozija.
      Stado se preplaši i odjuri. Eragon brzim korakom potrča kroz travu. Snažan vetar šibao mu je obraze. Naglo se zaustavi i odape strelu prema srni koja je skakutala. Strela je promaši za prst i odfijuče u mračnu noć. Eragon opsova, napravi krug na jednoj nozi i instinktivno zape još jednu strelu.

    Iza njega su, na mestu gde su donedavno bili jeleni, u velikom krugu tinjali trava i drveće. Eksplozija je raspršila iglice s mnogih borova. Trava je oko zgarišta bila ugažena. Zrakom je vijugao pramen dima, noseći miris gareži. U središtu eksplozije ležao je sjajan, plav kamen. Preko spaljenoga tla vukla se magla i tankim vijugama natkrivala kamen.
      Nekoliko je dugih minuta osluškivao moguće opasnosti, no jedino što se micalo bila je magla. Oprezno je olabavio luk i krenuo napred. Kad se zaustavio pokraj kamena, obasjala ga je bleda mesečina. Dodirnuo je kamen strelom i odskočio. Ništa se nije dogodilo pa ga je oprezno uzeo u ruku.
     Nikad pre nije video kamen koji je priroda tako profinjeno izbrusila. Savršena mu je površina bila tamno plave boje, poput paukove mreže prošarana tankim belim nitima. Bio je hladan, bez izbočina i udubljenja pod prstima, poput krute svile. Ovalnoga oblika i dužine oko trideset centimetara, težio je gotovo dva kilograma, iako se činio lakšim nego što je bio.
    Eragon je zaključio da je kamen i lep i zastrašujuć. Odakle je došao? Ima li kakvu svrhu? Onda mu na um pade još strašnija misao: Je li ovamo poslan slučajno ili s namerom da ga baš ja nađem? Iz starih je priča naučio da prema magiji i onima koji se njome služe mora biti vrlo oprezan.
    Ah, što da činim s kamenom? Naporno ga je nositi, a možda je i opasan. Možda ga je bolje ostaviti. U njemu se pojavio tračak neodlučnosti. Hteo ga je ispustiti, no nešto mu je zadržalo ruku. U najgorem slučaju, možda ću njime kupiti malo hrane, zaključio je, slegnuo ramenima i spustio kamen u torbu.

       Udolina je bila previše otvorena za prenoćište pa se vratio u šumu i rasprostro svoj smotani ležaj ispod korenja iščupanog stabla. Posle hladne večere, a jeo je hleb i sir, omotao se dekama i zaspao, razmišljajući o onome što se dogodilo.


DOLINA PALANKAR


       Kad je sutradan sunce granulo, obasjalo je pekjsaž veličanstvenom mešavinom ružičaste i žute boje. Vazduh je bio svež, sladak i vrlo hladan. Potoci su bili obrubljeni ledom, a mala jezera potpuno zaleđena. Nakon što je za doručak pojeo kašu, Eragon se vratio u udolinu kako bi razgledao mesto eksplozije. Jutarnja mu svetlost nije otkrila nikakvih novih pojedinosti pa je krenuo kući. Neravnomeran trag divljači bio je slabo vidljiv, a mestimice ga više uopšte nije bilo. Budući da su ga pravile životinje, često je zaokretao u suprotnom smeru i naširoko kružio. No, uprjkos svim nedostacima, bio je to najkraći put do podnožja planina.
    Hrbat je bio jedan od onih krajeva koje kralj Galbatoriks nije mogao nazivati svojima. Još su kružile priče o tome kako je polovina njegove vojske nestala kad je ušla u ovu drevnu šumu. Činilo se danad njom lebdi oblak nesreće i usuda. Iako su stabla bila visoka, a nebo potpuno vedro, retki su ljudi mogli duže ostati u toj planini a da ne dožive neku nesreću. Eragon je bio jedan od njih, ne zbog kakva posebna dara, kako mu se činilo, nego zbog neprestane budnosti i snažnih refleksa. Već se godinama verao po tim planinama, a još je uvek od njih zazirao. Kad god je pomislio da je otkrio sve njihove tajne, dogodilo bi se nešto — poput pojave kamena — što bi mu poljuljalo osećaj da ih poznaje.
      Držao je korak i čvrsto prevaljivao kilometre. Kasno naveče stigao je do ruba vrlo strme litice. Duboko u njenom podnožju tekla je reka Anora, ploveći velikom brzinom prema dolini Palankar. Od stotina malih potoka što su se u nju slevali, Anora je bila moćna sila, koja je na svom putu udarala o stene i kamene gromade.
    Zrakom se razlegao njezin tutanj.
    Napravio je konačište u šipražju blizu litice i pre spavanja posmatrao mesec. Sledeća je dva dana postajalo sve hladnije. Eragon je hodao brzo i nije video gotovo ništa od opasne divljine. Malo posle podne čuo je slapove Igualda, koji su tupim zvukom hiljadu mlazova sve nadglasavali. Staza ga je dovela do vlažne izbočine od škriljaca pokraj koje je velikom brzinom proticala Anora, propinjući se uzrak i bacajući se niz litice obrasle mahovinom.

    Pred njim se poput razmotane karte prostirala dolina Palankar. Podnožje slapova Igualda, gotovo kilometar u dubini, bilo je najsevernija tačka doline. Malo dalje nalazio se Karvahal, skupina zgusnutih smeđih kuća. Iz dimnjaka se dizao beli dim, prkoseći divljini oko sebe. S ove su visine njive izgledale tako malene, nimalo veće od njegovih nokata. Zemlja je oko njih bila smeđa ili peskovita, prekrivena suvom travom što se njihala na vetru. Anora je vijugala od slapova prema južnom kraju Palankara,a u njenoj su se vodi bljeskali golemi odrazi sunca. Zatim je, udaljini, tekla pokraj sela Terinsforda i osamljene planine Utgard. Izanje, znao je samo to - zaokreće prema severu i utiče u more. Nakon male pauze napustio je izbočinu i krenuo stazom niz brdo, mršteći se dok se spuštao. Kad je stigao u podnožje, sve je počeo prekrivati blagi suton, pretvarajući boje i oblike u bezlično sivilo. U blizini su treperila svetla Karvahala, čije su kuće, u suton, bacale duge senke. Karvahal je, uz Terinsford, bio jedino mesto u dolini Palankar. Bio je zaklonjen i okružen tvrdom, lepom zemljom. Retko je ko onamo zalazio, osim trgovaca i trapera. Seoske su kuće bile drvene i čvrste, s niskim krovovima od slame ili kamenih ploča. Iz dimnjaka je sukljao dim pa je zrak mirisao na drvo. Kuće su imale široke tremove, na kojima su se ljudi okupljali na priču ili sklapanje poslova. Povremeno bi se osvetlio pokoji prozor, od upaljene sveće ili lampe. Eragon je čuo kako muškarci glasno razgovaraju na večernjem zraku, dok su žene žurile po svoje muževe, grdeći ih zato što kasne.

  Vijugavim stazama između kuća Eragon je stigao do mesnice, široke kuće od debelih greda, iz čijeg je dimnjaka sukljao crn dim. Otvorio je vrata. Velika je prostorija bila topla i dobro osvetljena pucketajućim plamenom iz kamenog kamina. Duž suprotne strane prostorije protezao se prazan pult. Sve je bilo besprekorno čisto, kao da je vlasnik celo vreme provodio čeprkajući mrvice pr-ljavštine i iz najmanjih pukotina. Iza pulta je stajao mesar Sloun. Bio je nizak i na sebi je imao pamučnu košulju i dugu kecelju umrljanu krvlčju. Oko pojasa mu je visio impresivan niz noževa. Lice mu je bilo bledo žuto, puno rupica od boginja, a crne oči sumnjičave. Brisao  je pult grubim platnom.
      Kad je Eragon ušao, Slounove su se usne iskrivile. »No, veliki lovac dolazi  nama smrtnicima. Koliko si ih ščepao ovaj put?«
    »Ni jednu«, otresito odgovori Eragon. Sloun mu nikada nije bio drag. Taj se mesar prema njemu uvek odnosio s prezirom, kao prema kakvoj prljavoj stvari. Sloun je bio udovac i činilo se da mu je stalo samo do jedne osobe - kćeri Katarine, koju je vrlo voleo.
     »Ne mogu verovati«, rekao je Sloun, glumeći začuđenost. Okrenuo je Eragonu leđa i nešto strugao sa zida. »I zbog toga si došao ovamo?«
      »Da«, nelagodno prizna Eragon.
      »Ako je tako, daj da vidimo tvoj novac.« Eragon se premeštao s noge na nogu, a Sloun je tupkao prstima. »Hajde — imaš ili nemaš. Šta je tačno?«
         »Zapravo, nemam novca, ali imam...«
       »Šta, nemaš novca?«, oštro ga preseče mesar. »A hoćeš kupiti meso! Gde to trgovci robu daju? Da ti jednostavno dam i ne naplatim? Osim toga«, otresito je rekao, »kasno je. Dođi sutra i donesi novac. Danas više ne radim.«
      Eragon je buljio u njega. »Ne mogu čekati do sutra, Sloune. Isplatiće ti se. Našao sam nešto čime ti mogu platiti.« Snažnom kretnjom iz torbe izvadi kamen i lagano ga spusti na izgrebani pult. Kamen je svetlucao na treptećem plamenu.
     »Pre će biti da si ga ukrao«, promrmlja Sloun, radoznalo se naginjući prema kamenu.
       Ne obazirući se na njegovu primedbu, Eragon ga upita: »Hoće li ovo biti dovoljno?
      «Sloun uze kamen u ruku da mu proceni težinu. Prstima je prelazio preko njegove površine, proučavajući bele niti. Zatim ga, uz pogled račundžije spusti i reče: »Lep je, no koliko vredi?«
     »Ne znam«, odgovori Eragon, »no niko se ne bi trudio ovako ga oblikovati kad ne bi ništa vredio.«
    »Očito«, rekao je Sloun, pokazujući neuobičajenu strpljivost, i dodao: »Ali koliko? Budući da ne znaš, predlažem ti da nađeš trgovca koji zna ili prihvatiš moju ponudu od tri novčića.«
   »To je mizerija. Sigurno vredi barem deset puta više«, pobunio se Eragon. Za tri novčića ne može se kupiti mesa ni za jedanu  nedelju.
Sloun slegnu ramenima i reče: »Ako ti se ne sviđa moja ponuda, čekaj dok naiđu trgovci. U svakom slučaju, umoran sam od ovog razgovora«.
        Trgovci su bili, zapravo, skupina putujućih trgovaca i zabavljača, koja je dolazila u Karvahal svakoga proleća i zime. Kupovali su sav višak onoga što su seljani i mesni poljodelci uspeli uzgojiti i proizvesti, ono što im nije trebalo prodavali, kako bi preživeli do sledeće sezone: semenje, životinje, platno i potrepštine poput soli i šećera. No Eragon nije želeo čekati njihov dolazak. To bi moglo potrajati, a njegovoj je porodici  meso trebalo odmah.
      »U redu, pristajem«, izustio je.
       »Dobro, daću ti meso. Nije mi važno, no gde si ga našao?«
      »Preksinoć na Hrptu...«
       »Gubi se!», poviknu Sloun i odgurnu kamen. Zatim ljutito odjuri do kraja pulta i poče nožem strugati stare mrlje od krvi.
      »Zašto?«, upita Eragon, privlačeći kamen bliže k sebi, kao da ga želi zaštititi od Slounova gneva.
     »Ne želim imati posla ni s čim što doneseš s tih prokletih planina!Nosi svoj čarobnjački kamen odavde«. Ruku mu je naglo skliznula inožem je porezao prst, no činilo se da to ne primjećuje. Nastavio jestrugati, mrljajući oštricu noža svježom krvlju.
     »Odbijaš mi prodati meso!«
      »Da! Osim ako platiš novcem«, zareza Sloun i podiže nož, odmičući se.          »Odlazi, dok te nisam isterao!«
      U tom se času iza Eragona otvoriše vrata. On se naglo okrenu, spreman na još veće probleme. Kroz vrata je bučno ušao Horst, zdepast čovek. Za njim je, odlučna izraza lica, ušla Slounova kći Katarina, visoka šesnaestogodišnja devojka. Eragon se iznenadi kad je ugleda. Obično se držala podalje od svađa u kojima je učestvovao njezin otac. Sloun ih zabrinuto pogleda i poče optuživati Eragona.
    »Neće...«
     »Tišina«, zapovedi Horst dubokim glasom, istovremeno pucketajući lobovima na prstima. Horst je bio kovač, što se videlo i po njegovom jakom vratu i pohabanoj kožnoj pregači. Snažne su mu ruke bile gole do lakata. Iznad ruba košulje videle su mu se velike, dlakave i mišićave grudi. Crna mu je brada, neuredno ošišana, bila jednako uznemirena kao i mišići na vilici.  »Sloune, šta si ovoga puta uradio?«
      »Ništa.« Eragonu je uputio smrtonosan pogled, a onda ispljunuo:»Ovaj je... mali ušao ovamo i počeo me gnjaviti. Zamolio sam ga da ode, a on ni da mrdne. Čak sam mu i zapretio, a on se i dalje pravio da me ne čuje!« Dok je gledao Horsta, kao da je postajao sve manji i manji.
       »Je li to istina?«, strogo upita kovač.
       »Nije!« odgovori Eragon i doda: »Ponudio sam da ovim kamenom platim malo mesa i on je prihvatio. Kad sam mu rekao da sam ga našao u Hrptu, odbio ga je i dodirnuti. Kakve to ima veze odakle je kamen?«
      Horst znatiželjno pogleda kamen, a onda se opet okrenu prema mesaru. »Zašto ne želiš s njime trgovati, Sloune? Ni meni Hrbat nije drag, no ako je reč o tome koliko kamen vredi, ja ću ga otkupiti.«
       Pitanje je na trenutak ostalo visiti u zraku. Sloun obliza usne i reče:»Ovo je moja trgovina. Mogu raditi šta hoću.«
      Katarina je bila iza Horsta, a onda je zakoračila i zamahnula crvenkasto smeđom kosom kao mlazom tekućeg bakra.
     »Oče, Eragon je spreman platiti. Daj mu meso, a onda možemo večerati.«
       Nato se Slounove oči opasno suziše. »Vrati se u kuću. Ovo se tebe ne tiče.... Rekao sam idi."
       Katarina se namršti, a onda uspravi i izađe iz prostorije.
      Eragon je to posmatrao s neodobravanjem, no nije se usudio mešati. Horst je cupkao bradu i prekornim glasom rekao: »U redu, možeš trgovati sa mnom. Koliko si trebao dobiti, Eragone?«.Glas mu je odjekivao prostorijom.
      »Što više mogu.«
       Horst izvadi novčanik i izbroji hrpu kovanica. »Daj najbolje pečenke i odreske. Koliko mogne stati u Eragonovu torbu.«
    Mesar je oklevao, dok mu je pogled preletao od Horsta do Eragona. »Kad bi odbio prodati meni, to bi ti bila vrlo loša zamisao«, izjavio je Horst.
    Ubojita pogleda, Sloun je otišao u stražnju prostoriju. Do njih je dopiralo besno udaranje jekirom, rezanje, zamatanje i poluglasno psovanje. Posle nekoliko nelagodnih minuta vratio se s naramkom zamotana mesa. Lice mu je bilo bezizražajno dok je primao Horstov novac, a onda je nastavio čistiti nož, praveći se da ih ne vidi.
    Horst je uzeo meso i izašao. Eragon je požurio za njim, noseći torbu i kamen. Zapuhnuo ih je svež noćni zrak, pravo osveženje posle zagušljive mesnice.
      »Hvala ti, Horste. Ujaku će biti drago.«
      Horst se tiho nasmeja. »Nemoj mi zahvaljivati. Već dugo to želim učiniti. Sloun je zla osoba i voli praviti probleme. Dobro ga je malo poniziti. Katarina je čula što se događa i dotrčala po mene. Dobro je što sam došao, vas ste se dvojica već gotovo potukli. Nažalost, sumnjam  da će drugi put hteti poslužiti tebe ili bilo koga iz tvoje porodice, čak i ako budete imali novca.«
     »Zašto je onako eksplodirao? Nikada nismo bili dobri, no uvek je uzimao naš novac. I nikada nisam video da se tako odnosi prema Katarini«, rekao je Eragon otvarajući torbu.
     Horst je slegnuo ramenima. »Pitaj svoga ujaka. On o tome zna više nego ja.«
       Eragon je ugurao meso u torbu. »No, sada imam još jedan razlog da požurim kući, da otkrijem tu tajnu. Evo, ovo pripada tebi.« Pružio mu je kamen.
    Horst se nasmejao. »Ne, zadrži taj svoj čudni kamen. Što se tiče plaćanja, Albrih kani na proleće otići u Fenster. Želi završiti kovač-Christopher Paoliniki zanat i trebaće mi pomoćnik. Možeš raditi kod mene u slobodne dane i otplatiti dug.«
      Eragon se lagano naklonio, oduševljen. Horst je imao dva sina, Albriha i Baldora, i obojica su radila u njegovoj kovačnici. Bila je to velikodušna ponuda - da zauzme mesto jednoga od njih.
    »Hvala ti, još jednom! Radujem se što ću raditi s tobom.« Bilo mu je drago štoće se moći odužiti Horstu. Njegov ujak ne bi nikada prihvatio milostinju. U tom se času Eragon seti što mu je rođak rekao pre odlaska u lov i obrati se Horstu: »Roran me zamolio da prenesem oruku Katarini, no budući da ja ne mogu, bi li joj je ti prenieo?«
     »Naravno.«
      »Poručuje joj da će doći u grad čim stignu trgovci i da će se onda videti.«
      »To je sve?«
       Eragon je bio malo zbunjen. »Nije. Takođe joj poručuje da je ona najlepša devojka koju je u životu video i da misli samo na nju.«
      Horst se široko nasmeši i namignu Eragonu. »On misli ozbiljno, je1' da?«
       »Da, gospodine«, uzvrati Eragon, uz lagan smešak. »I, molim te, zahvali joj u moje ime. Lepo je od nje što se usprotivila ocu radi mene. Nadam se da zbog toga neće biti kažnjena. Roran će poludeti ako je uvalim u nevolju.«
     »Ne bih se zabrinjavao zbog toga. Sloun ne zna da me pozvala pa sumnjam da će biti strog prema njoj. Pre nego odeš, hoćeš li večerati s nama ?«
     »Oprosti, ali ne mogu. Gero me očekuje«, rekao je Eragon dok je zavezivao torbu. Prebacio ju je preko ramena i krenuo niz cestu, podignute ruke u znak pozdrava.
      Meso ga je usporavalo, no silno je želeo što pre stići kući što mu jedavalo snage da brže korača. U čas je stigao na kraj sela, ostavljajući za sobom njegova topla svetla. Mesec je kao sjajan biser nadvisivao planine i kupao zemlju sablasnim prividom danjega svetla. Sve je izgledalo belkasto i ravno.
       Pred kraj puta skrenuo je s ceste, koja je vodila dalje prema jugu. Jedna se obična staza pružala ravno, kroz travu visoku do pojasa pa uz brežuljak, gotovo sakriven senkama zaštitničkih brestova. Stigao je na vrh brežuljka i ugledao blago svetlo u svojoj kući. Kuća je imala krov od kamenih ploča i dimnjak od cigle. Iznad okrečenih zidova produživale su se strehe i bacale senku oko kuće. Jedna je strana zatvorenoga trema bila puna iscepanih drva, pripremljenih za loženje. Na drugoj je strani bila hrpa nabacanog oruđa.
    Kad su se oni u nju uselili, nakon smrti Gerine žene Marijane, kuća je već pedeset godina bila napuštena. Bila je udaljena, više nego ičija, gotovo petnaest kilometara od Karvahala. Ljudi su tu udaljenost smatrali opasnom, jer njegova porodica, u slučaju opasnosti, nije mogla računati na pomoć seljana. No Eragonov ujak to nije želeo ni čuti.
     Oko trideset metara od kuće, u tamno oličenoj štali, držali su dvakonja, Birka i Braga, te kokoši i kravu. Ponekad su imali i svinju, no ove godine to si nisu mogli priuštiti. U štali su, između pregrada, bila smeštena zaprežna kola. Na rubu njihova polja, duž reke Anore, prostirao se gust drvored. Kad je umornih nogu stigao do kuće, ugledao je kako se svetlo iza prozora miče.  »Ujače, ja sam, Eragon. Otvori.« Ubrzo je skliznu omali kračun i vrata su se otvorila prema unutra.
      Gero je stajao, držeći se rukom za vrata. Izlizana je odeća na njemu visila kao dronjci na štapovima. Ispod prosede kose, s mršava i izgladnela lica, piljile su prodorne oči. Izgledao je kao čovek kojega su već napola mumificirali, a onda otkrili da je još živ.
     »Roran spava«, odgovorio je na Eragonov upitan pogled. Lampa je treperila na drvenom stolu, tako starom da su u malim rupicama ostajala cela zrna žita. Pokraj drvene peći, o ekserima domaće izrade, visile su posude za kuvanje. U ostatak kuće ulazilo se kroz druga vrata. Pod je bio od dasaka, izlizanih od dugogodišnjeg hodanja po njima.
      Eragon je skinuo torbu i izvadio meso. »Šta je to? Zar si kupio meso? Odakle ti novac?«, strogo ga upita ujak kad ugleda smotuljke.
     Eragon je udahnuo pre nego što je odgovorio. »Nisam. Horst nam»
    Dopustio si da on to plati? Već sam ti rekao da ne želim prositi hranu. Ako se ne možemo sami prehranjivati, možemo se preseliti u grad. Nećeš se ni okrenuti, a oni će nam početi slati staru odeću i pitati nas možemo li prezimiti.«  Probledeo je od besa.
        »Nisam uzeo milostinju«, uzvrati Eragon. »Horst je pristao da na proleće odradim dug. Treba mu pomoćnik, jer Albrih odlazi.«
      »A kako ćeš pronaći vremena za rad kod njega? Hoćeš li zaboraviti poslove koje treba uraditi ovde?«, upita ga Gero, nastojeći sniziti glas.
     Eragon je obesio luk i tobolac sa strelama o kuke pokraj ulaznih vrata. »Ne znam kako ću to uraditi«, uznemireno je rekao i dodao: Osim toga, našao sam nešto što bi se moglo prodati.« Stavio je kamen na stol.
     Gero se nagnuo nad kamen. Njegovo izgladnelo lice poprimi izraz proždrljivca, a prsti mu se počeše micali i čudno trzati. »Ovo si našao na Hrptu?«
       »Da«, reče Eragon. Zatim mu ispriča šta se dogodilo. »I da stvar bude gora, izgubio sam najbolju strelu. Moraću ubrzo praviti nove.« U polutami su buljili u kamen.
     »Kakvo je bilo vreme?«, upita ga ujak, podižući kamen. Rukama je stiskao kamen kao da se bojao da će naglo nestati.
       »Hladno«, odgovori Eragon i doda: »Nije padao sneg, ali je svake noći bilo mraza.«
      Gero je izgledao zabrinut kad je to čuo. »Sutra ćeš morati pomoći Roranu da dovrši žetvu ječma. Ako još uspemo pobrati tikve, mraz nam neće nauditi«. Dodao je kamen Eragonu. »Evo, neka bude kod tebe. Kada dođu trgovci, saznaćemo koliko vredi. Verovatno ga je najbolje prodati. Što smo manje povezani s magijom, to bolje. Zašto je Horst platio meso?«
       Eragon mu ukratko ispriča svoju prepirku sa Slounom.
     »Jednostavno ne razumem šta ga je tako razljutilo.«
      Gero je slegnuo ramenima. »Slounova je žena Izmira prešla preko slapova Igualda godinu dana pre nego li su tebe doneli ovamo. Od tada se nije približio Hrptu, niti je s njim imao ikakve veze. No, to nije razlog da odbije naplatiti. Mislim da te hteo uzrujati.«
      Eragon se od iscrpljenosti zanjiha i reče: »Baš je dobro vratiti se kući«. Gerin se pogled smekša i on kimnu glavom. Eragon odtetra do svoje sobe, gurnu kamen pod krevet i skljoka se na krevet. Napokon kod kuće. Prvi se put od odlaska u lov potpuno opusti i san ga svlada.

4. PRIČE O ZMAJEVIMA

Paolini Christopher, Eragon (Knjiga prva, 1. Nasleđe)

Christopher Paolini, ERAGON ( Knjiga prva,1. Nasleđe. )

UVOD: STRAŠNI SENA


vetar je zavijao kroz mrklu noć noseći miris koji će promeniti svet, miris zveri. Sena podignu glavu i onjuši zrak. Izgledao jekao ljudsko biće, ali s grimiznom kosom i smeđeljubičastim očima.
Zatim trepnu očima od iznenađenja. Poruka je bila tačna: tu su! Ili je to možda zamka? Odvagnuo je sve mogućnosti i ledenim glasom rekao: »Raspršite se, sakrijte se iza drveća i grmlja. Ko god naiđe, zaustavite ga... ili umrite«.
     Oko njega se uskomešaše dvanaestorica Urgala s kratkim mačevima i okruglim gvozdenim  štitovima, oslikanim crnim znamenjem. Sličili su ljudima iskrivljenih nogu i debelih kvrgavih ruku, stvorenih za ubijanje. Iznad malih ušiju izrasla su im po dva zakrivljena roga. Čudovišta zaroktaše, pojuriše u grmlje i sakriše se. Šuštanje brzo prestade i u Šumi opet zavlada muk.
    Sena je piljio iza debelog debla i promatrao stazu. Bilo je previše mračno za ljudsko oko, no njemu je i slaba mesečina bila poputsunca koje se probija kroz drveće. Svojim je prodornim okom sve jasno vidieo. Bio je neprirodno miran. U ruci je držao dug i bezbojan mač, niz čiju se oštricu vijugavo spuštala tanka brazgotina. Oštrica je bila tako tanka da je mogla proći između rebara, a da ih i ne dotakne, i tako čvrsta da je mogla probiti i najtvrđi oklop.Urgali nisu imali tako dobar vid kao Sena. Mlatarali su oružjem i probijali se kao prosjaci kad se otimaju za hranu. Najednom zahukta sova. Njezin glas propara noćnu tišinu. Niko se nije opustio dok nije poletela. Čudovišta su drhtala u hladnoj noći.
     Jedan teškom čizmom zgazi grančicu. Sena od besa prosikta i Urgali se ponovno šćućuriše, nepomični. Sena potisnu gađenje —smrdeli su kao pokvareno meso — i okrene glavu. Urgali su samo oruđe i ništa više.
  Kako su minute trajale kao sati, Sena je susprezao nestrpljenje. Miris zveri već je sigurno dopro vrlo daleko. Urgalima nije dopuštao da ustanu ni da se zagreju. To je uskratio i sebi, ostajući iza debla i promatrajući stazu. Šumom prohuja još jedan nalet vetra. Ovoga je puta miris bio još jači. Uzbuđen, Sena podignu tanku usnu i zareza.
»Spremite se«, prošapta, dok mu je cielo telo drhtalo. Vitlao je mačem. Trebalo mu je mnogo spletaka i muke da dođe do ovoga trenutka. Sada nije želeo da izgubi nadzor.
    Urgalima ispod gustih obrva zasjaše oči i oni još čvršće stisnuše svoje oružje. Ispred njih Sena začu zveket, jer je nešto tvrdo udarilou kamen. Iz tame su izronili nejasni likovi i krenuli stazom.
    Prema utvrdi su lagano kasala tri bela konja, a na njima jahači ponosno uzdignutih glava. Ogrtači su im na mesečini bljeskali kao tekuće srebro.
    Na prvom je konju jahao vilenjak sa šiljastim ušima i elegantnim kosim obrvama. Bio je vitke, ali snažne građe, poput rapira. Niz leđa mu se spuštao moćan luk. O jednom mu je boku visio mač, a odrugom tobolac sa strijelama, ukrašen labuđim perjem.
    Treći je jahač bio jednako lepa lica i snažne građe. U desnoj je ruci nosio dugačko koplje, a o pojasu beli bodež. Na glavi je imao prekrasno izrađenu kacigu, ukrašenu jantarom i zlatom.
U sredini je jahala vila, kose crne kao ugljen, i dostojanstveno posmatrala okolinu. Iz crnih joj je očiju, između dugih crnih kovrča, isijavala nezaustavljiva snaga. Odeća joj je bila jednostavna, no nije nimalo umanjivala njenu lepotu. O boku joj je visio mač, a nizleđa luk i tobolac. U krilu je držala zavežljaj koji je često pogledavala, kao da se želi uveriti kako je još onde.
     Jedan je vilenjak nešto tiho rekao, no Sena nije uspeo čuti šta. Vilamu je zapovednički odgovorila i njezini su čuvari zamenili mesta. Onaj s kacigom prešao je napred, premeštajući mač. Prošli supokraj Senina skrovišta i prvih Urgala ne osetivši nikakvu opasnost.
    Sena je već uživao u svojoj pobjedi kad vjetar iznenada promijenismjer i, pun urgalskoga smrada, zapuhnu prema vilenjacima ivili. Konji uznemireno zarzaše i počeše mahati glavama. Jahači seukočiše, bljesnuše očima na obje strane, a zatim naglo okrenušekonje i jurnuše u galop.
     Vilin je konj jurio prvi, ostavivši čuvare daleko u pozadini. Urgali istrčaše iz skrovišta, ispraviše se i odapeše mnoštvo crnih strela. Sena iskoči iza debla, podignu desnu ruku i poviknu: »Garđzla«. Iz dlana mu, u smeru vile, besnu crvena munja i obasja šumu krvavim svetlom. Pogodi vilina konja i on vrisnu, prevrnuo se ipade na zemlju. Vila nestvarnom brzinom skoči s konja, lagano se prizemi i pogleda natrag ne bi li ugledala svoje čuvare.
     No smrtonosne strele Urgala već su srušile dvojicu vilenjaka. Pali su sa svojih plemenitih konja, a na prašnjavu se zemlju već slevala lokva krvi. Dok su Urgali jurili prema ubijenim vilenjacima, Sena vrisnu: »Za njom! Nju hoću!« Čudovišta zarežaše i jurnuše stazom. Kad vila ugleda svoje mrtve suputnike, iz usta joj se prolomi strašan krik. Zakorači prema njima, zastade, a onda prokle svojneprijatelje i odjuri u šumu.
     Dok su se Urgali probijali kroz šumu, Sena se pope na granitnu stenu što je stršila iznad njih. Odatle je mogao videti celu okolinu. Podigne ruku i reče: »Boetk istalri!« U tom se času pola kilometra šume pretvori u buktinju. Zatim je mrzovoljno ukrug palio deo po deo šume, sve dok se obruč vatre nije rasplamsao kilometrima uokolo. Plameni je obruč izgledao kao da se na vrhu šume topi golema kruna. Zadovoljan, pažljivo  je posmatrao vatreni obruč, pazeći da plamen ne počne slabiti.
     Požar se sve više razbuktavao i smanjivao prostor koji su Urgali morali pretražiti. Sena najednom ču povike i hrapav vrisak. Kroz drveće ugleda trojicu svojih štićenika kako, smrtno ranjena, padaju na gomilu. Na trenutak spazi vilu kako beži od preostalih Urgala. Neverovatnom je brzinom jurila prema jednoj golemoj steni. Sena pogleda tlo šest metara ispod sebe i spretno skoči pred nju. Ona se izmaknu i pojuri prema stazi. S mača joj je kapala crna urgalska krv i ostavljala mrlje na zavežljaju koji je držala u ruci.
      Iz šume izjuriše rogata čudovišta i opkoliše je, zatvarajući joj tako jedini prolaz za beg. Vila je besomučno okretala glavom, ne bi li pronašla neki drugi izlaz. Kad je shvatila da ga nema, podignula je glavu uz kraljevski prezir. Sena joj je prišao podignute ruke, likujući zbog njene bespomoćnosti.
     »Uhvatite je.«
      Urgali krenuše prema njoj, a ona otvori zavežljaj, nešto iz njega izvadi i ispusti na zemlju. U ruci je držala golem safir u kome se prelevala plamteća vatra. Najednom ga podigne iznad glave i stade odlučno micati usnama. Sena očajničkim glasom zaurla:
    »Gardzla!«.
     Crvena plamteća lopta brzine strele polete mu iz ruke prema vili. No, bilo je prekasno. Bljesak smaragdna svetla na trenutak osvetli šumu i safir nesta. Plamteća kugla snažno zapljusnu vilu i ona se sruši na zemlju.
    Sena besno urliknu, jurnu i zamahnu mačem prema najbližem stablu. Mač napola preseče stablo i osta zaglavljen, snažno se tresući.  Sena iz dlana ispusti devet munja, koje na mestu pobišesve Urgale. Zatim izvuče mač iz debla i velikim koracima pohita prema vili.
     Usput je izgovarao osvetnička proročanstva, groznim, samo njemu znanim jezikom. Čvrsto je stisnuo svoje tanke šake i buljio u nebo. Hladne zvezde, čuvari onoga sveta, uzvraćale su mu bez treptaja.Usne su mu bile iskrivljene od gađenja, a onda se okrenuo prema onesvešćenoj vili.
     Njena lepota, koja bi očarala mnoge smrtnike, njemu nije predstavljala ništa. Uverio se da je dragi kamen nestao, a zatim je iz skrovišta među drvećem doveo konje. Nakon što je vilu privezao za sedlo, uzjahao je svoga ratnoga konja i izjahao iz šume.
      Putem je pred sobom gasio vatru, ostavljajući ostatak šume u plamenu.

2. OTKRIĆE

Paolini Christopher, Eragon ( 2. Otkriće 3.Dolina Palankar )

S engleskog prevela Neđeljka Batinović