Hajnrih Bel, Upozorenje na gospodina X

                                                Gotfrid Helnvajn: Između nevinosti i zla

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta



        Vreme iz kojeg je proisteklo ime vaše organizacije, Savez progonjenih, našoj je deci, bez obzira da li im je deset ili dvadeset godina, strano i nestvarno poput bajke, poput mračne bajke. Zbilja, da li je to istina da je čovek stavljao život na
kocku ako bi progonjenom u sklonište doneo komad hleba, ako bi kao poljski ratni zarobljenik u haustoru poljubio nemačku devojku, ili ako bi kao Nemac među Nemcima, sve samim dobrim susedima s kojima se zna već godinama, izrekao politički sud koji nije istovetan sa naslovima novina? Istina je: bezazleni sused, koji je izjutra pospan izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke, bio je potencijalni ubica. To zvuči kao bajka, krvava bajka o teroru, koja polako tone do slojeva u kojima se stapa sa ostalim bajkama, poput one o Caru Barbarosi čija je brada izrasla kroz sto i koji, još uvek,tamo pod planinom Kifhojzer (Kyffhäuser)*, čeka da kucne njegov čas. Ako pričate deci o vremenu terora, ona onda veruju da su postojale žrtve. Ali tek kada bismo im mogli pokazati krivce, ta bi bajka mogla postati istiniti događaj, poput sudara, tu, na uglu ulice. Možda podlegnemo iskušenju da postanemo konkretni, da imenujemo nekoga ko je izjutra, pospan, izlazio pred kućni prag po mleko i zemičke. Gospodin X, danas dvadeset godina stariji, inače isto tako bezazlen kao nekada, bavi se potpuno nesumnjivim poslovima: prodaje cigarete, opunomoćenik je nekog zavoda za kreditiranje gde piše službene opomene, ide u crkvu, štedi za duže putovanje tokom godišnjeg odmora, a nedeljom pokušava rešiti veoma delikatan problem sa svojom ženom - da li će popodnevni kolač biti sa šlagom ili bez njega.


                       On - ubica? To zvuči tako dramatično, nasilno, kriminalno.
Ali Gospodin X je tako tih, tako skroman; čak i kada se požali da mu smeta poneka igra sa loptom, to čini sa izvesnom suzdržanošću koja dokazuje da je uživao dobar odgoj. A baš bi on trebalo da bude taj koji je dojavio uzgrednu političku opasku? Deca počinju da sumnjaju, ali optužba je izrečena, ide svojim putem, dopire čak i do Gospodina X, koji smatra da mu je ukaljana čast i zahteva da se opravdamo.

             Suočimo li se onda sa Gospodinom X, spopadne nas duboka nelagoda, gađenje i stid zbog ljudske prirode, a nismo li mu, u trenutku kada smo ga prozvali, postali pomalo slični? Gospodin X je brzo uočio našu neprijatnost i već ima pripremljene argumente: nije li on ruskom zarobljeniku, koji je lopatom uklanjao sneg sa ulice, krišom u ruku tutnuo cigaretu? Verovatno bi se ispostavilo da je taj argument odbrane čak i tačan i moramo, sa žaljenjem, ustanoviti da naša deca u glavnom junaku ove bajke više ne vide takav dokaz kakav im predočava čovek koji je pijan za upravljačem, tu, iza ugla, izazvao sudar. Pitanje – možeš li nam pokazati krivca kako bismo mogli poverovati da bajka nije bajka i da se sve zbilo tu, među nama – ostaje bez odgovora. Zli vuk je stvarniji i uverljiviji od Gospodina X, koji je upravo uvređeno za sobom zalupio kućna vrata. Postoje jednoznačni krivci, koji bivaju privedeni, koji čak i priznaju, te bivaju osuđeni pred normalnim sudom, ali njihov broj je premali da bi čudovišnom broju žrtava to moglo izgledati uverljivo. Čitav narod mrtvih, svih nacionalnosti, konfesija, partijskih pripadnosti, a iz svih nacija, konfesija i partija izdvojeni – Jevreji. Ne usuđujem se da iskažem neku konkretnu brojku, bojim se da bi se iza nula tog ogromnog broja mogle izgubiti individue, ljudi koji su nam bili susedi i školski drugovi. Čini se da je nemoguće verodostojno predstaviti teror takvih razmera, objasniti potomcima njegovu prirodu, omogućiti im da osete tu klimu.

                 To biva nemoguće uprkos krivcima koji priznaju i koji su osuđeni; pošto su pred sudom osuđeni, krivci postaju kriminalci, a time nam se izmigoljio problem svakodnevnog terora koji je primenjivao Gospodin X. Gospodin X ostaje neuhvatljiv ni za ruke ni za glavu, a živi tu među nama, taj naš savremenik, te bi nam se učinilo odveć poetičnim da poznajemo Kaina. Znamo da postoji, čak bismo za njega mogli pronaći zgodnu definiciju, ali ga ne možemo uhvatiti; u trenutku kada pokušavamo, on više ne postoji i mi zagrabimo šakama samo stid i gađenje. Političkim objašnjenjima i tačnim opisima istorijske pozadine terorističke države, teror ne može biti do kraja objašnjen; za sve to postoje približno slični opisi u povesti: strahovlade i otpor njima. Naravno, postojao je Gospodin X i pod pređašnjim strahovladama, ali ono što ga čini znakom modernog terora nije njegov kvalitet, već kvantitet. Sve da udeo X-a nije ni manji ni veći, sve i da je podložan svojevrsnim oscilacijama – verovatno je ipak konstantan. Razlika je samo u tome da li je od dva miliona stanovnika jedne države njih milion i devetsto hiljada X ili je od 150 miliona njih 140 miliona. Ako su žrtve terora tako brižljivo odabirane, kao što se to desilo, i ako je njihov broj tako stravičan, onda je udeo X-a među preživelima avetinjski visok; oni više nisu samo instrumenti politike, već počinju da se njome bave, oni prodiru na pozicije na koje nikada ranije nisu polagali pravo. Njihova hrabrost, hrabrost kvantiteta, raste. Mržnja koju širi politički deklarisan teroristički režim daje neprijatelju režima veličinu; on se oseća prepoznatim, a to nešto znači. Pretpostavka neprijateljstva je prepoznavanje i to totalno: na osnovu načina kako neko pali cigaretu prepoznaje se protivnik režima, po jednom pogledu, po majušnom trzaju usne.

           Prodrevši u politiku, Gospodin X se popeo do najviših položaja. Nema neprijatelja koje bi prepoznavao po tako suptilnim detaljima; on reaguje samo na grube pretnje vlastitom oportunizmu, a instinkt očuvanja i zaštite sopstvenog interesa poneo je prema vrhu iz mediokritetskog podzemlja. Čim su ugroženi njegovi interesi, koji su isključivo materijalne i taktičke prirode, i on postaje grub, neotesaniji nego što je to čak i među lupežima dozvoljeno; neprijatelje, čije neprijateljstvo ima duhovne uzroke, on ne može prepoznati, to je za njega nepoznato, pa njegovo pitanje: „Šta ovi zapravo hoće?“, nije lišeno izvesnog dirljivog momenta: on zaista ne zna šta to oni hoće? Umetnost, filozofija, religija, politika iz duhovne strasti – sve mu je to strano, mada i on ima neku veroispovest, kod kuće mu vise neke slike na zidu, ima i knjige, završene studije i postao je političar. On je neuhvatljiv, a donosi, manje-više, važne odluke, nosi odgovornost, kreira politiku. Preterujem, svakako, dame i gospodo, ali zar nije negativna selekcija terorističkih režima do te mere avetinjska da možemo sebi na nekoliko minuta dozvoliti ovo preterivanje koje se tiče preživelih? Zar ne zvuči, takođe, kao preterivanje kada kažem da komad hleba odnesen u sklonište progonjenog ili jedan poljubac u haustoru može odneti jedan ljudski život? Dame i gospodo, vi znate, iz vremena kada ste sami bili proganjani, da ljudski život može zavisiti od jednog telefonskog razgovora, od krišom doturene novčanice i da je akt otpora bio dozvoliti progonjenom da telefonira, odmah mu dati novčanicu. To „odmah“ je pretpostavljalo munjevito prepoznavanje situacije, maštu, poverenje, instinkt, usuđujem se reći – izvesnu genijalnost, kojoj su preduslovi bili prepoznavanje, mašta, instinkt i poverenje – to je osobu, koju su oslovili, činilo suverenom. Neko, kao Gospodin X, kojeg sam, uz preterivanje opisao, neko čije reakcije počivaju na taktici i oportunizmu, nije suveren, pa, ako se bojim da je, nakon bezbrojnih užasa koji su nas snašli sada, počela i vladavina Gospodina X, onda se ne bojim njegovih ideja, on ih i nema, već se bojim da je neotporan na manipulaciju. Jasno prepoznatljiv politički protivnik, koji napada, tako postaje skoro prijatelj, ako unaokolo vlada neuhvatljivost. Sveprisutnost Gospodina X dovodi do paralize ukupnog života; on je tako ljubazan i njegov se zdrav razum uviđavno nasmeši na svako preterivanje, ali on se može prepoznati samo u preterivanju.
         On je novi protivnik svih onih koje su proganjali ili koji su se osećali proganjanim; stari protivnici, ma kakva imena i odeću imali, jesu bezazleni zato što se izjašnjavaju, opasni su tek kada Gospodin X iz oportunizma odluči da sklopi savez sa njima, ili barem da im se ne zameri.
       Gospodin X je utvara demokratije, on nema ni pamćenje ni maštu. Ako tražite protivnika, tražite njega; otpor koji ste pružili, proganjanje kojem ste bili izloženi ima smisla ako stare protivnike držite na oku, da ih ne izgubite iz vida, ali nikada ne smetnite sa uma da je Gospodin X taj koji istinito naziva preteranim i koji vašu sudbinu, ma koliko ubedljivo bila predstavljana, pretvara u bajku; da je on čovek koji u svakoj diskusiji, bez obzira na to da li se radi o devojačkoj
odeći ili atomskom naoružavanju, isključuje temeljne principe želeći da raspravlja samo o onome što on naziva bliskim i očiglednim. Ne pada mu na pamet da bi temeljni princip mogli biti najbliži, to je za njega nepoznato. Njegova glavna reč je zdravlje, a žrtva je reč koja po njemu spada u oblast bolesnog. Religija je za njega neka vrsta ljudske delatnosti, on nije stekao veru, već ju je nasledio kao plac koji donosi kamatu. Mogao bih nabrajati njegove osobine do iznemoglosti, ali se nadam da sam vam donekle učinio prepoznatljivim protivnika koji preti da obesmisli vaš otpor i vaše žrtve. Otpor koji ste pružili ne može se završiti danom vašeg oslobođenja; snaga i suverenost, koja je bila osnova pružanja otpora, mora da traje i nakon što su vaši jasno prepoznatljivi protivnici izgubili vlast nad vama. Utvara, koju sam pokušao opisati, još ima vlast i prodire sve više u same vrhove.

Izvor:
- Freiheit und Recht. Zentralorgan der Widerstandskämpfer / 6.Jg. (1960) / Nr. 4 (März), S. 14-15. Festvortrag zur BVN Zehnjahresfeier




__________________________________

* Kifhojzer (Kyffhäuser) je planinski vrh u Nemačkoj poznat po spomeniku Fridrihu Barbarosi (Friedrich Barbarossa). Po legendi, „Crvenobradi“ car nije mrtav, već sedi tamo u jednoj pećini i spava, a brada mu je, za dugog sna, prorasla kroz plohu kamenog stola.

Leni Rifenštal – lepota i zlo

"Kada je 8. septembra 2003. ovaj svet napustila Leni Rifenštal, bio je to kraj jednog po svemu sasvim osobenog života.

Imala je punu 101 godinu i zaokružila je svojim životom čitav jedan vek, “doba ekstrema” kako je 20. vek nazvao britanski istoričar Erik Hobsbaum.

Rifenštal, koju je britanski časopis “Tajm” svrstao među “najuticajnije i najimpresivnije umetnike 20. veka”, izopštena i prokažena decenijama, zbog realne činjenice da je bila vodeći propagandista nacizma, bila je ličnost čiji su višestruki osobeni darovi malo koga ostavljali ravnodušnim.

Od detinjstva svesna da ima umetničke sklonosti, i pored oštrog protivljenja oca, ili možda baš zbog toga, kretala se linijom koja je pratila unutrašnje porive, neretko nasuprot stavovima sveta u kojem je živela. 

Helena Berta Amelija Rifenštal rođena je 1902. godine u Berlinu, tada prosperitetnoj prestonici carstva Hoencolerna, u dobrostojećoj građanskoj porodici. Okvir koji je nametao takav porodični kontekst nije je učinio, kako je svedočila u “Sećanjima”, osobom koja teži da ponovi matricu koju su činili njeni roditelji.

Cinjenica je da se u godinama njenog formiranja svet duboko i umnogome tragično preobrazio, nije mogla ostati bez posledica. Veliki, po obimu i stradanjima nezabeleženi svetski rat, srušio je temeljito staru Evropu, sa njom, pored svega drugog, i Nemačko carstvo.

“Jučerašnji svet” kako ga je nazvao Štefan Cvajg, odjednom je tada delovao kao daleki neprežaljeni ideal.

Međutim osim reakcije, odnosno desnice, ili snaga ekstremne levice, po uzoru na revolucionarne prilike u Rusiji, iz same utrobe nemačke nacije tada se pomaljaju i nove političko-vrednosne koncepcije, ne samo ekstremno nacionalne nego i duboko rasističke. Bio je to nacionalsocijalizam.

Leni Rifenštal na snimanju filma Trijumf volje (Sammlung Berlin Document Center / Wikimedia Commons)

Leni Rifenštal počela je kao filmska glumica, ali dva njena rediteljska ostvarenja u tim prelomnim vremenima, odrediće joj u potpunosti sudbinu: “Trijumf volje” (1934) film u kojem je na osoben način prikazala kongres Nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu 1934. godine, i docnije “Olimpija“(1938) na temu Olimpijskih igara održanih u Berlinu 1936. godine. 

Dela koju su je proslavila, i obeležila, bila su izraz vrhunskog propagandnog veličanja nacističke ideologije, ali i pokazatelj sasvim izuzetnog osećaja za antičke estetske uzore. Što je, uostalom takođe, u potpunosti bilo posledica estetskih nazora kakve je usvojio i nametao nacizam. Mladost, borbenost, monumentalnost, fidijevski obrisi ljudskih tela, igre svetla i senki u kojima se uz lik velikog vođe pomalja sunce, masovna histerija svetine, nepregledni redovi utegnutih uniformi, sve to našlo se u njenim filmskim ostvarenjima, nagrađenim ubrzo prvom nagradom na festivalu u Veneciji 1935. i potom na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.

Mnogi su bili zadivljeni viđenim, i ne samo viđenim. Njena filmska ostvarenja delovala su neopisivo zamamno, bio je to spoj lepote i zla, vrhunske stručnosti i izrade i moralnog idiotizma.

Godinama docnije, omiljena Hitlerova rediteljka tvrdila je da je u svemu tome ona bila samo mlada devojka bez zanimanja i uopšte interesovanja za politku, koja je, eto, dobila jedinstvenu priliku da radi i iskaže svoje talente.

Može biti da ima ponečeg u tom opravdanju, i za nju, kao i za hiljade drugih, pojavile su se, kao što uvek biva u vremenima krupnih društvenih lomova, prilike koje bi inače teško dobili i koje su otuda prigrabili svim srcem.

Gotovo svi su se docnije pravdali da nisu znali, nisu pretpostavljali, razumeli, o čemu je reč.

Adolf Hitler i Leni Rifenštal (Sammlung Berlin Document Center / Wikimedia Commons)

Ako je u istoriji postojao politički koncept koji je bio potpuno brutalno otvoren, od samog početka, to je bio nacizam. U programskoj knjizi “Majn kampf” (Moja borba) Adolf Hitler je otvoreno rekao praktično sve što je potrebno da se razume nacizam.

Ta čudna knjiga, svojevrsni galimatijas sećanja, ličnih i opštih razmišljanja, prožeta mestimično krupnim političkim tumačenjima i opasnim najavama, predočila je sve što je bilo potrebno da bi se stvar razumela.

Slavljena i prezirana, nesumnjivo i sama žrtva istorijskih okolnosti, Leni Rifenštal je sigurno bila više od nekakvog Hitlerovog dvorskog reditelja, bila je svojevrsni genije.

Ali za svestranu umetnicu, koja se pored snimanja filmova i fotografije, bavila glumom i baletom, zauvek će ostati vezana, u najmanju ruku kontroverzna prošlost.

Posle Drugog svetskog rata Rifenštal se našla izopštenom, tako se najzad posvetila fotografiji i podvodnom filmu. Njene reportaže o plemenima u Sudanu su joj sedamdesetih godina takođe donele veliki međunarodni uspeh. Pošto je bila poznata kao omiljena Hitlerova rediteljka, nakon Drugog svetskog rata nije više mogla da radi na filmu.

Kako je sama komentarisala:

Kako je sama komentarisala: "U Holivudu mi nikada ne bi dozvolili da snimam filmove kakve sam mogla da snimam u Nemačkoj. Nisam dozvolila da me unište kao umetnicu."
 

 

Otuda se posvetila fotografiji. No estetika koju je negovala nanovo je izazvala reakcije. Njen serijal fotografija sudanskih Nubijaca umnogome je ličio na estetičke uzore njene mladosti. U najmanju ruku bilo je to divljenje lepoti ljudskog tela u naponu zdravlja i mladosti.

Potom se sa 70 godina posvetila ronjenu, odnosno podvodnom filmu. Otuda takođe fascinantan film “Podvodne impresije“. 

Uči proslave 100. rođendana, braneći se, kao i uvek, od optužbi da je bila nacistički propagandista, tvrdila je da je “Trijumf volje” dokumentarni snimak, da nije nikakva nacistička propaganda, već “umetnost i to dobra”, vajkajući se što se tridesetih, poput recimo Frica Langa ili Marlen Ditrih, nije zaputila u SAD.

Žalila je što je poznavala Hitlera:

"To je najveća katastrofa u mom životu, koja će me pratiti do smrti (...) Lako je sada reći da je on bio čudovište, ali mi to tada nismo znali."



Uvek je negirala da je podržavala nacizam, odnosno da je negovala prisne relacije sa Adolfom Hitlerom, iako u stvari nikada nije krila da mu se pre rata divila.

Za sebe je tvrdila da je politički naivan umetnik, ni više ni manje.

Njena sudbina je sastavni deo, i unekoliko primer, jednog strašnog vremena, u ponečem veličanstvenog u gotovo svemu tragičnog.

Da je Leni Rifenštal bila žrtva istorije nesumnjivo je, no čini se da joj ni ona nije ostala dužna, svesno ili nesvesno, stvar je ipak počela obratno, prvobito je istorija bila njena žrtva, njena i njenih saboraca.

 

Nebojša Barec; Tanjug

B92