30.12.2019.

Leila Slimani, Uspavanka ( 4 deo )



Rose Grinberg


     Barem sto puta opisaće gospođa Grinberg tu vožnju liftom. Pet spratova nakon kraćeg čekanja u prizemlju. Vožnja koja je trajala manje od dve minute postala je najpotresniji trenutak u njenom životu. Presudni trenutak. Mogla je, ponavljaće bez prestanka, promeniti razvoj događaja. Samo da je bolje obratila pažnju na Louisein zadah iz usta. Da nije zatvorila prozore i spustila roletne kako bi odspavala. Plakaće o tome kćerima preko telefona i one je neće uspeti umiriti. Policajce će nervirati što  pridaje toliko važnosti, i samo će je još više rasplakati kad joj hladno odvrate: „U svakom slučaju, ništa ne biste mogli napraviti.“ Sve će ispričati novinarima koji će pratiti suđenje. Reći će to, prema njenom mišljenju, uobraženoj i nemarnoj advokatkinji i optužene, i ponoviće to u sudnici kad je pozovu kao svedoka.
     Louise, ponavljaće svaki put iznova, nije bila kao inače. Uvek tako prijazna i nasmejana, stajala je nepomično pred staklenim vratima lifta. Adam je sedeo na stepenici i vrištao, a Mila je skakala i gurkala ga. Louise se nije micala. Samo joj je donja usna lagano podrhtavala. Skupila je ruke i oborila pogled. Izgledalo je kao da je se dečija galama ne tiče. Uvek je bila tako obzirna prema komšijama i držala do pristojnog ponašanja, a deci tada nije rekla ni reč. Činilo se da ih ne čuje.
   Gospođa Grinberg jako je cenila Louise. Čak se i divila toj elegantnoj ženi koja se ljubomorno brinula o deci. Malena Mila bila je uvek počešljana u dve čvrste pletenice ili je imala punđicu s mašnom. Adam je, čini se, obožavao Louise. „A sad kad je to napravila, možda ne bih smela reći. Ali onda sam mislila da baš imaju sreće.“
   Lift se spustio u prizemlje i Louise je Adama zgrabila za okovratnik. Uvukla ga je u kabinu, a Mila je pevušeći pošla za njom. Gospođa Grinberg je oklevala hoće li ući s njima. Na nekoliko sekundi pomislila je da bi se mogla vratiti u
predvorje do sandučića i pretvarati se kao da proverava poštu. Zbog Louiseinog bledila osećala se nelagodno. Pribojavala se da bi se vožnja od pet spratova mogla otegnuti. Ali Louise je komšinici pridržala vrata, pa je gospođa Grinberg ušla i stisnula se uz zid lifta , s torbom namirnica između nogu.

„Je li se činila pijanom?“

     Gospođa Grinberg je posve sigurna. Louise je izgledala normalno. Ne bi joj dopustila da se popne s decom da je i na tren pomislila... Advokatkinja masne kose se podsmehnula. Podsetila je sud da Rose pati od vrtoglavice i da ima problema s vidom. Nekadašnja profesorica muzike koja će uskoro navršiti šezdeset pet godina, ne vidi više dobro. Uostalom, živi u mraku, kao krtica. Od jakog svetla ima migrene. Zato je Rose spustila roletne. I zato nije ništa čula.
     Advokatkinja samo što je nije izvređala usred sudnice. Gospođa Grinberg gorela je od želje da je ućutka, da joj slomi čeljust. Kako je nije stid? Pa zar nema nimalo pristojnosti? Od prvog dana suđenja o Myriam je govorila kao o „odsutnoj majci“, „nekorektnoj poslodavki“. Opisala ju je kao bolesno ambicioznu ženu, egoističnu i hladnu do te mere da je jadnu Louise gurnula preko ruba. Jedan novinar koji je pratio suđenje objasnio je gospođi Grinberg da se bez veze nervira jer da je to samo „taktika obrane“. Ali Rose je to smatrala gnusnim i tačka.
     U zgradi niko o tome ne razgovara, ali gospođa Grinberg zna da svi na to misle. I da se noću, na svakom spratu, poneke oči ne mogu sklopiti i zure u mrak. Srca snažno lupaju i poteku suze. Zna da se tela vrte i prevrću i ne pronalaze sna. Par s trećeg sprata se odselio. Masséovi se, naravno, više nisu vratili. Rose je ostala uprkos utvarama i sećanju na krik, koje ne prolazi.
       Tog je dana, nakon odmora, podigla roletne. I tada ga je čula. Većina ljudi u svom životu nikad ne čuje takav krik. Tako se vrišti u ratovima, u rovovima, na nekim drugim mestima, na drugim kontinentima. Tako se ovde ne vrišti. Trajao je barem deset minuta, gotovo u jednom dahu, bez pauze i bez reči. 
        Postao je hrapav, napunio se krvlju, slinom, gnjevom. „Doktora“, to je bilo sve što je izgovorila. Nije zapomagala, nije dozivala upomoć, samo je ponavljala, u retkim trenucima kad je dolazila svesti, „Doktora“.

       Mesec dana pre drame gospođa Grinberg srela je Louise na ulici. Dadilja je delovala zabrinuto i na kraju joj je rekla da ima novčanih problema. Govorila je o svom stanodavcu koji joj dodijava, o dugovima koji su se nakupili, o bankovnom računu koji je stalno u crvenom. Pričala je kao balon koji se prazni, sve brže i brže.
    Gospođa Grinberg se pravila da ne razume. Poniknula je glavom, kazala „za sve su ovo teška vremena“. A onda ju je Louise zgrabila za ruku. „Ne tražim novac. Mogu raditi, navečer ili rano ujutro. Dok deca spavaju. Mogu čistiti, peglati, štoa god vam treba.“ Da joj nije tako čvrsto stisnula zglob, da nije u nju onako uprla crne oči, kao da je izgovorila uvredu ili joj zapetila, Rose Grinberg bi možda pristala. I ma što god rekli u policiji, time bi sve promenila.

                                        ...............

       Avion je jako kasnio i u Pariz su sleteli tek predvečer. Louise se svečano oprašta od dece. Dugo ih ljubi i steže u zagrljaju. „Da, do ponedeljka, vidimo se u ponedeljak. Nazovite me ako bilo što trebate“, kaže Myriam i Paulu koji su pojurili u lift koje vodi do parkinga na aerodromu .
     Louise ide prema stanici. U vozu nema nikoga. Sela je do prozora i proklinje pejsaž i perone po kojima se klatari mladež u grupama, zgrade oljuštenih fasada, balkone, preteća lica policajaca. Sklapa oči i priseća se grčkih plaža, zalazaka sunca, večera s pogledom na more. Priziva sećanja kao što mistik zaziva čuda. Dok otvara vrata svoje garsonjere, ruke joj počinju drhtati. Dođe joj da rastrga navlaku na kauču, da šakom razbije prozor. Poput bezoblične magme, bol joj pali utrobu i jedva se suzdržava da ne zaurla.
   U subotu ostaje u krevetu do 10 sati. Leži na kauču, ruku prekrštenih na prsima, promatra prašinu koja se nakupila na zelenom lusteru. Ona nikad ne bi odabrala nešto tako ružno. Unajmila je namešten stan i ništa nije menjala. Nakon što je umro Jacques, njen muž, i nakon što su je izbacili iz kuće, trebalo je pronaći stan. I trebalo joj je nekakvo gnezdo, nakon nedelja lutanja. Ovu garsonjeru u Créteilu pronašla je zahvaljujući medicinskoj sestri u bolnici Henri- Mondor, kojoj je bila draga. Mlada ju je žena uverila da vlasnik ne traži visok polog i da bi pristao na plaćanje u gotovini.
   
      Louise ustaje. Dovlači stolac, stavlja ga tačno ispod lustera i uzima krpu. Tako je čvrsto zgrabila senilo da je luster gotovo iščupala sa stropa. Stoji na vrhovima prstiju i stresa prašinu koja joj pada po kosi u krupnim sivim pahuljama. U 11 sati sve je očišćeno. Oprala je prozore, iznutra i izvana, čak je spužvom umočenom u sapunicu prebrisala roletne. Cipele su poredane uza zid, blistave i smešne.
     Možda će je nazvati. Zna da subotom ponekad ručaju u restoranu. Mila joj je to ispričala. Idu u pivnicu, ona sme naručiti sve što poželi, a Adamu roditelji daju da na vršku kašike proba malo senfa ili limuna pa ga razneženo promatraju. Louise bi volela biti onde. U prepunoj pivnici, okružena zveketom tanjira koji se sudaraju i dovikivanjem konobara manje bi se bojala tišine. Sela bi između Adama i Mile kojoj bi na kolenima namestila veliku belu salvetu . Adama bi hranila, kašiku po kašiku. Slušala bi razgovor Paula i Myriam, vreme bi prebrzo prolazilo, a ona bi se dobro osećala.
        Obukla je plavu haljinu, onu koja joj seže skoro do gležnjeva i kopča se s preda nizom sitnih plavih perli. Želi biti spremna za slučaj da je trebaju. Za slučaj da im se mora što pre negde pridružiti, a oni su sigurno smetnuli s uma kako daleko stanuje i koliko joj je vremena svakoga dana potrebno da stigne do njih. Sedi u kuhinji i vrhovima noktiju lupka po plastičnom stolu. Prolazi vrieme ručka. Oblaci su promaknuli preko čistih prozora, nebo se smračilo. Kroz platane je zapuhao vetar i počela je kiša. Louise se uznemirila. Neće je nazvati.
        Sad je prekasno da izađe. A mogla je otići po hleb ili udahnuti malo zraka. Mogla je samo prošetati. Ali šta da radi na tim praznim ulicama. Jedini kafić u kvartu je okupljalište pijanaca i već se u 3 sata popodne znaju potući kraj ograde opustelog parka. Trebala se pre odlučiti, uskočiti u metro, lutati Parizom, među ljudima koji su u nabavci nakon godišnjih odmora. Izgubila bi se u gomili, a kod robnih kuća krenula bi za lepim ženama koje se negde žure. Motala bi se oko Trga Madeleine, prolazila uz stolove za kojima ljudi piju kavfu. Rekla bi „Oprostite“ onima koji bi je u prolazu gurnuli.
      U njenim očima Pariz je golem izlog. Najviše voli šetati po četvrti oko Opere, niz Ulicu Royale, pa skrenuti u Ulicu Saint-Honoré. Korača polako, zagleda prolaznike i izloge. Sve bi htela. Čizme od antilopa, kožnate jakne, torbe od zmijske kože, haljine na preklop, čipkaste potkošulje. Želi svilene košulje, ružičaste kašmirske veste, svakakve najlonke, kratke kaputiće s dvostrukim kopčanjem. Zamišlja život u kojem bi si sve to mogla priuštiti. U kojem bi preterano uslužnoj prodavačici prstom pokazivala ono što joj se sviđa.

Osvanula je nedelja, tmurna i teška, čama i teskoba i dalje su tu, a Louise ostaje ležati u krevetu na razvlačenje. Zaspala je u plavoj haljini koja se, zbog sintetičke tkanine, strašno izgužvala i u kojoj se sva oznojila. Tokom noći više je puta otvarala oči, a da nije znala je li prošlo sat vremena ili mesec dana. Spava li
kod Myriam i Paula ili pored Jacquesa, u kući u Bobignyju. Sklapala je oči i tonula u nemilosrdan san, kao u deliriju.
        Louise, bez daljnjega, mrzi vikende. Kad su još živele zajedno, Stéphanie se žalila da nedeljom ništa ne rade, da za nju nikad ne organizuje onakve aktivnosti kao za drugu decu. Pobegla je od kuće čim je mogla. Petkom bi po čitave noći bila vani s društvom iz kvarta. Vraćala bi se ujutro, bleda, crvenih očiju s podočnjacima. Gladna kao vuk. Pognute glave prošla bi kroz dnevnu sobu i bacila se  u frižider. Jela bi naslonjena na njegova vrata, stojeći, kopajući prstima po posudama koje je Louise pripremila Jacquesu za ručak. Jednom je kosu obojila u žarko crveno. Probušila  je nos. Ponekad je nestajala preko vikenda. A onda se jednog dana nije vratila. Više je ništa nije zadržavalo u kući u Bobignyju. Ni gimnazija, u koju već duće nije odlazila. Ni Louise.
          Louise je, naravno, prijavila njezin nestanak. „Beg od kuće, u toj dobi to se često događa. Pričekajte malo i sigurno će se vratiti.“ Ništa joj više nisu rekli. A ona je nije tražila. Posle je od komšija doznala da je na jugu Francuske, da se zaljubila. Da se često seli. Komšije nisu mogli verovati da Louise ne zanimaju detalji, da ne postavlja pitanja, da ih ne traži da ponavljaju tih nekoliko informacija koje su imali.
        Stéphanie je nestala. Celog je života imala utisak da je na smetnji. Njena prisutnost smetala je Jacquesu, njen smeh budio je decu koju je Louise čuvala. Svoja debela stegna, svoje krupno telo stiskala je uza zid u tesnom hodniku, da propusti druge. Bojala se da ne zakrči prolaz, da je ne gurnu, da ne zauzme mesto koje bi neko drugi hteo. Kad bi progovorila, loše se izražavala. Nisu voleli kad se smejala, jer premda bezazlen, njen smeh ih je vređao. Na kraju je razvila dar da bude nevidljiva i onda je, logično, nestala, bez neke drame, bez najave, kao da je za to bila predodređena.
         U ponedjeljak ujutro Louise izlazi iz stana pre svitanja. Hoda do voza, preseda na stanicoi Auber, čeka na peronu, prolazi Ulicom Lafayette pa skreće u Ulicu Hauteville. Louise je vojnik. Ide napred, po svaku cenu, kao životinja, kao pas kome su zločesta deca polomila noge.


        Septembar je topao i sunčan. Sredom posle škole, Louise ne da deci da se povlače po stanu, nego ih vodi na igranje u park ili u akvarij gledati ribe. Vozili su se čamcem po jezeru u Bulonjskoj šumi, a Louise je Mili ispričala da su alge koje plutaju po površini zapravo kose svrgnute veštice koja žudi za osvetom. Vreme je tako lepo čak i pred kraj meseca da ih Louise sva sretna odluči povesti u botanički vrt i zabavni park.
        Na ulasku u metro, stari Arapin joj nudi pomoć po stepenicama. Zahvaljuje mu se i sama podiže kolica u kojima Adam i dalje sedi. Starac je pošao za njom. Pita je koliko deca imaju godina. Sprema mu se reći da nisu njezini, ali on se već nagnuo prema njima. „Jako su lepi.“
         Deca najviše od svega vole vožnju metroom. Da ih Louise ne sprečava, otrčali bi na peron, uleteli u vagon gazeći po nogama putnika, samo da sednu do prozora, otvorenih usta i razrogačenih očiju. Za vreme vožnje stoje, a Adam oponaša sestru koja se drži za držač i pravi se da upravlja kompozicijom. U parku svi zajedno trče. Smeju se, dadilja im sve dopušta, kupuje im sladolede i balone. Slika ih kako leže na sagu od jarko žutog i krvavocrvenog otpalog lišća. Mila pita zašto su neka stabla u zlatnim, svietlim tonovima, dok tik do njih ili preko puta rastu ista takva čije lišće izgleda kao da je trulo, od zelenog je odmah postalo tamnosmeđe. Louise ne zna objasniti. „Pitaćemo mamu“, kaže joj.
Na vrtuljcima vrište od straha i veselja. Louise se vrti u glavi, pa Adama čvrsto drži u krilu kad vlakić zađe u mračne tunele i sjuri se strmom prugom u punoj brzini. Jedan balon je poleteo prema nebu, Mickey Mouse je postao svemirski brod.

   Imaće piknik na travi, a Mila se smeje jer se Louise boji velikih paunova koji šeću pored njih. Dadilja je ponela staru vunenu deku koju je Myriam smotala i nagurala pod krevet, a Louise ju je oprala i pokrpala. Sve troje zaspalo je na travi. Louise se probudila, Adam leži stisnut uz nju. Hladno joj je, deca su povukla deku. Okreće se i ne vidi Milu. Doziva je. Počinje vikati. Ljudi se okreću. Pitaju: „Šta se dogodilo, gospođo? Trebate pomoć?“ Ona ne odgovara. „Mila, Mila“, doziva je trčeći s Adamom na rukama. Obišla je vrtuljke, protrčala pored streljane. Oči su joj pune suza, dođe joj da zgrabi i protrese prolaznike, da gurne sve te nepoznate ljude koji se tuda motaju vodeći za ruku svoju decu. Vraća se prema kućicama. Čeljust joj tako drhti da više ne može dozivati. Glava joj puca i oseća kako joj kolena popuštaju. Još samo tren i srušiće se, ostaće tako, zanemela i posve bespomoćna.
         A onda je opazi, na kraju jedne staze. Mila na klupi jede sladoled, neka žena se naginje nad nju. Louise se baca na diete. “Mila! Pa ti stvarno nisi normalna! Zašto si samo tako otišla?“ Nepoznata žena od šezdesetak godina privukla je devojčicu k sebi. „Sramota. A šta ste vi radili? Kako je mogla ostati sama? Baš bih trebala nazvati njene roditelje. Nisam sigurna da bi im bilo drago.“
         No Mila se istrgla iz ženinog zagrljaja. Odgurnula ju je i mrko pogledala pa skočila i zagrlila Louise oko nogu. Dadilja se saginje i uzima je u naručje. Ljubi je u hladni vrat, gladi po kosi. Gleda bledo detetovo lice i ispričava se što nije pazila. “Mala moja, anđele, macice.“ Mazi je, zasipa poljupcima i privija na prsa.
Kad vidi kako se dete stišče uz dadilju, stara gospođa se umiri. Ne zna više šta da kaže. Trese glavom i posmatra ih prekorno. Nadala se kakvoj sceni. To bi joj bilo zabavno. Imala bi što ispričati da se dadilja razljutila, da je morala nazvati roditelje, pripretiti, a onda nešto i preduzeti. Na kraju samo ustaje s klupe i pri odlasku kaže: „Dobro, ali sledeći put bolje pripazite.“
          Louise je prati pogledom i vidi kako se još dva-tri puta okreće. Zahvalno joj se smeši. Dok se ženina pognuta silueta udaljava, Louise sve jače stišće Milu. Devojčica je moli da prestane jer joj steže prsa: „Prestani, Louise, gušiš me.“ Pokušava se osloboditi iz zagrljaja, koprca se, udara nogama, ali dadilja je čvrsto drži. Približila je usne Milinom uhu pa joj kaže mirnim i ledenim glasom: „Da se nikada više nisi udaljila, čuješ me? Hoćeš da te neko ukrade? Neki zločesti čovek? Sledeći put će ti se to i dogoditi. Znaš što će ti napraviti? Je li? Ne znaš? Odvesće te, zatvoriće te, držaće te samu i nikad više nećeš videti ni mamu ni
tatu.“ Louise se sprema spustiti je kad oseti užasan bol u ramenu. Zajauče i pokuša odgurnuti devojčicu koja ju je ugrizla do krvi. Milini zubi zarili su se u meso i ne puštaju, visi joj na ruci kao pomahnitala životinja.
         Te večeri Louise nije Myriam ispričala ništa ni o biegu ni o ugrizu. I Mila je sve prećutala, dadilja je nije morala na to ni upozoriti niti joj zapretiti. Sada njih dve imaju nešto jedna protiv druge. Nikad ih ništa nije tako zbližilo kao ova tajna.

                                                        ...........

Jacques


     Jacques joj je volio govoriti da zaćuti. Nije podnosio njezin glas, grozno mu je išao na živce. „Daj više začepi!“ U automobilu nije mogla prestati pričati. Bojala se vožnje, a brbljanje ju je smirivalo. Vodila je dosadne monologe, jedva da je stizala udahnuti između dve rečenice. Mlela je, izgovarala imena ulica, prepričavala što joj se u kojoj dogodilo.
      Oećala je da joj se muž peni. Znala je da radio pojačava zato da je ućutka. Da otvara prozor i pevušeći pali cigaretu ne bi li je ponizio. Bojala se muževe ljutnje, ali morala  je priznati i da ju je to ponekad uzbuđivalo. Uživala je kad bi ga dovela do ludila, u takvo stanje gneva da je znao parkirati se uz rub ceste, zgrabiti je za vrat i šaptom joj zapretiti da će je zauvek ućutkati.
       Jacques je bio galamdžija i težak čovek. S godinama je postao ogorčen i tašt. Kad bi se naveče vratio s posla, barem je sat vremena razlagao šta sve i kome zamera. Ispadalo je da ga celi svet želi potkrasti, izmanipulisati, izvući neku korist iz prilika u kojima se našao. Kad je prvi put dobio otkaz, poslodavca je tužio radnom sudu. Spor ga je koštao vremena i jako mnogo novca, ali konačna pobeda donela mu je takav osećaj moći da mu se dopalo parničiti i provoditi vreme po sudnicama. Nakon toga umislio  je da će se obogatiti tužbom protiv auto-osiguranja zbog najobičnije saobraćajne nesreće. Onda su na red došle komšije s prvoga sprata, pa opština, pa upravitelj zgrade. Cele se dane posvećivao sastavljanju nečitkih pretećih pisama. Pročešljavao je internetske stranice s pravnom pomoći u potrazi za kakvim god člankom koji bi mogao upotrebiti u svoju korist. Jacques je bio naprasit i uz to beskrajan licemer. Zavidio je drugima na uspehu i poricao im bilo kakve zasluge. Događalo mu se da posepodne provede na trgovačkom sudu naslađujući se tuđom nesrećom. Uživao je u naglim propastima i udarcima sudbine.
       Ja nisam kao ti“, govorio bi sav ponosan Louise. „Nisam ja ničiji otirač, pa da skupljam dečurlijina govna i bljuvotine. Još samo crnkinje rade taj posao.“ Ženu  je smatrao preterano pokornom. A ako ga je noću, u bračnom krevetu to i uzbuđivalo, ostatak vremena ga je izluđivalo. Neprestano joj je delio savete, a ona se pravila da ih sluša. „Trebala bi ih za to tražiti novac, i gotovo“, „Ne bi trebala raditi ni minute preko vremena ako ti ne plate“, „Ma, uzmi bolovanje, pa šta ti oni mogu?“
       Jacques je bio prezauzet da bi potražio posao. Beznačajna zanovetanja oduzimala su mu sve vreme. Retko je izlazio iz stana, po stoliću bi raširio svoje spise uz uvek uključen televizor. Onda mu je i prisutnost dece postala nepodnošljiva pa je naredio Louise da radi samo po stanovima poslodavaca. Iritirao ga je dečiji kašalj, kmečanje, čak i smeh. A najviše mu se gadila Louise. Njene tričave brige koje su se uvek ticale dece dovodile su ga u stanje krajnjeg ludila. „I tvoje bablje priče“, ponavljao bi. Smatrao je da se o takvim stvarima ne govori. Sve što se tiče beba ili staraca trebalo bi ostati skriveno od sveta, o tome ništa ne bismo trebali znati. To su loša životna razdoblja kroz koja se mora proći, doba zavisnosti i ponavljanja istih radnji. Trenuci kada gadno i besramno telo, taj hladni i smrdljivi mehanizam, nadvladava sve ostalo. Tela zahtevaju da budu voljena i napojena. „Da se čoveku zgadi to što je ljudsko biće.“
       U to je vreme na kredit kupio kompjuter, novi televizor i masažni naslonjač čiji je naslon mogao spustiti i odremati. Sate je provodio zureći u plavi zaslon dok je astmatično brujanje kompjutera ispunjavalo sobu. U novom naslonjaču, ispred novog novcatog televizora, mahnito je pritiskao daljinski, poput deteta koje je poblesavilo od obilja igračaka.
        Sigurno je bila subota jer su zajedno ručali. Jacques je zbog nečeg gunđao, kao uvek, ali s nekako manje živosti. Louise je pod sto stavila lavor ledene vode u kojoj je Jacques močio noge. Kad ružno sanja, Louise još uvek vidi njegove ljubičaste noge, natečenih i bolesnih dijabetičarskih zglobova, stalno je tražio da mu ih masira. Louise je već nekoliko dana ranije opazila da mu je lice kao od voska, a oči bez sjaja. Primietila je da usred rečenice mora uzeti dah. Za ručak je pripremila osso buco. Pri trećem zalogaju, baš kad se spremao progovoriti, Jacques je sve ispovraćao u tanjur. Povratio je u mlazu, onako kao novorođenčad, i Louise je znala da je gadno. Da to neće proći. Ustala je i videvši Jacquesov zbunjen izraz, rekla: “Nije to ništa. To tako dođe.“ Pričala je bez prestanka, predbacila da je u umak stavila previše vina pa je ispao prekiseo, raspredala besmislene teorije o žgaravici. Govorila je i govorila, davala savete, krivila sebe a onda se ispričavala. Njena uplašena i nesuvisla logoreja samo je pojačavala Jacquesov strah, osećao se kao da s vrha stubišta posrmatra svoje telo koje je promašilo stepenicu pa se stropoštava, s glavom prema napred, slomljene kičme, sve u krvi. Da je Louise zaćuteala, možda bi zaplakao, zatražio pomoć ili čak i malo nežnosti. Ali dok je sklanjala tanjire, micala stolnjak i brisala pod, ona je bez prestanka pričala.
        Jacques je umro tri meseca kasnije. Osušio se kao voćka koju su zaboravili na suncu. Na dan sprovoda padao je sneg, a svetlost je bila gotovo plava. Louise je ostala sama.
          Kimnula je glavom kad joj je notar sa žaljenjem objasnio da su iza Jacquesa ostali samo dugovi. Zagledala mu se u gušu stisnutu ovratnikom košulje i pretvarala se da prihvata situaciju. Od Jacquesa je nasledila samo prekinute parnice, odgođene rasprave, račune koje je trebalo podmiriti. Banka joj je dala mesec dana da napusti kućicu u Bobignyju, koja će biti na aukciji. Louise je sama spakovala kutije. Pažljivo je spremila onih nekoliko stvari koje je Stéphanie ostavila za sobom. Nije znala šta da učini s gomilama dokumenata koje je Jacques prikupio. Palo joj je na pamet da bi od njih trebala naložiti vatru, u malenom vrtu, a da bi s malo sreće vatra mogla zahvatiti zidove kuće, pa ostale kuće u ulici, onda i čitavu četvrt. I tako bi celi taj deo njezina života nestao u dimu. Ne bi imala baš ništa protiv. Stajala bi onde, diskretna i nepomična, i posmatrala kako plamen proždire sećanja, duga pešačenja pustim i tmurnim ulicama, nedelje provedene u dosadi uz Jacquesa i Stéphanie.
        Louise je međutim podigla kofer, dva puta okrenula ključ u bravi i otišla, ostavivši u predsoblju kućice kutije s uspomenama, odeću svoje kćeri i muževe spletke.
       Tu je noć provela u hotelskoj sobi plaćenoj nedelju dana unapred. Spremala  je sendviče koje je jela pred televizorom. Kolačiće od smokve puštala je da joj se rastope na jeziku. Louise je videla da tone u samoću kao u golemu rupu. Samoća joj se lepila za telo, za odeću, menjala joj je crte lica i podala joj kretnje starice. Preplavila bi je u sumrak, dok se spuštala noć i dopirala graja iz kuća u kojima ljudi ne žive sami. Pada mrak, a zvukovi su glasniji; smeh, dahtanje, čak i uzdasi od dosade.
        U toj je hotelskoj sobi u kineskoj četvrti izgubila pojam o vremenu. Bila je smućena i prestrašena. Svet ju je zaboravio. Spavala je satima, uprkos hladnoći koja je vladala u sobi, i budila se natečenih očiju s glavoboljom. Izlazila je samo u krajnjoj nuždi, kad bi glad postala nepodnošljiva. Hodala je ulicom kao da se nevidljiva kreće kroz filmsku scenografiju i samo promatra kretanje drugih ljudi. Činilo se da svi imaju negde otići. Samoća je bila poput droge i Louise nije bila sigurna želi li se osloboditi. Lutala je ulicama, otupela, očiju tako razrogačenih da bi je zabolele. U svojoj samoći počela je videti ljude. Stvarno ih videti. Ljudsko postojanje bilo je opipljivo, pulsiralo je, stvarnije nego ikada pre. Do najsitnijeg detalja proučavala je geste parova na terasama. Skrivene poglede napuštenih staraca. Prenemaganja studentica koje se pretvaraju da uče, sedeći na naslonima klupa. Po trgovima, na izlazu iz metroa prepoznavala je neobično držanje ljudi koji nekoga čekaju. I ona bi čekala zajedno s njima. Svakoga dana nailazila bi na nove sudrugove u ludilu, na one koji razgovaraju sami sa sobom, na maloumnike, klošare.
Grad je tada bio napučen luđacima.


                                                        ............

      Stigla je zima i svi su dani isti.  Novembar je kišan i jako hladan. Pločnici su zaleđeni. Ne može se izaći. Louise se trudi zabaviti decu. Izmišlja igre, peva pesmice. Grade kuću od kartona. Ali danu nikad kraja. Adam ima temperaturu i neprestano cmolji. Louise ga drži u naručju, ljulja ga skoro sat vremena, sve dok ne zaspi. I Mila se nervozno vrti po dnevnoj sobi.
       „Dođi tu“, kaže joj Louise. Mila joj priđe, a dadilja iz svoje torbe vadi belu kozmetičku torbicu o kojoj je devojčica često maštala. Za Milu je Louise najlepša žena na svetu. Slična je plavokosoj stjuardesi, vrlo doteranoj, koja joj je na letu za Nicu dala bombone. Louise je celi dan u pokretu, pere posuđe, juri između vrtića i kuće, ali uvek je savršena. Kosa joj je uredno stegnuta u punđu. Zbog crne maskare koju nanosi u najmanje tri sloja ima pogled začuđene lutke. A onda njezine ruke, nježne su i mirišu na cveće. A lak s noktiju nikad joj se ne ljušti.
        Louise ponekad lakira nokte pred Milom koja sklopljenih očiju udiše miris sredstva za skidanje i jeftinog laka koji dadilja nanosi žustrim pokretima, nikad preko ruba. Dok maše rukama i puše u vrhove prstiju dete je fascinirano posmatra.
        Mila se Louise daje ljubiti zato da bi osetila miris pudera na njenim obrazima i izbliza videla sitne iskrice na kapcima. Voli gledati kako stavlja ruž. Jednom rukom ispred sebe drži ogledalo, uvek savršeno čisto, i razvlači usta u čudnu grimasu koju Mila onda u kupatilu oponaša.
         Louise kopa po torbici. Uzima Miline ruke i maže ih kremom od ruže iz malene posudice. „Fino miriše, je l’ da?“ Dete zapanjeno posmatra dok joj Louise lakira noktiće. Lak je ružičast i vulgaran, jako miriše na aceton. Za Milu, to je miris ženstvenosti.
       Izuj čarape, može?“ Pa joj lakom premazuje i nokte na punačkim nožicama, još uvek sasvim dečijim. Louise je sadržaj torbice istresla na stol. Rasuo se narančasti prah i širi se miris pudera. Mila kliče od veselja. Louise joj stavlja ruž, plavo senilo za oči, a na obraze kremasto rumenilo u narančastoj nijansi. Sagne joj glavu i natapira joj prekratku i pretanku kosu u grivu. Obe se toliko smeju da ne čuju kako Paul zatvara vrata i ulazi u dnevnu sobu. Mila se smieši otvorenih usta i raširenih ruku.
      „Vidi, tata. Vidi šta je Louise napravila!“
         Paul bulji u nju. Toliko se silno radovao što će se ranije vratiti s posla i videti djecu, a sad mu se smučilo. Ima osećaj da je nabasao na nekakvu izopačenu i prljavu predstavu. Njegova devojčica, takva malena, izgleda kao transvestit, kao istrošena i propala kabaretska pevaljka iz nekih prošlih vremena. Ne može doći sebi. Užasno je ljut, sasvim izvan sebe. Mrzi Louise jer mu je priredila sav taj prizor. Mila, njegov anđeo, njegova plava ptičica, ružna je kao cirkuska nakaza, smešna kao pseto koje je stara histerična gospođa obukla za šetnju.
         „Pa što je ovo? Štoa vam pada na pamet?“ prodere se Paul. Grabi Milu za ruku i podigne je na stolčić u kupatilo. Briše joj šminku s lica. Malena dreči: „To me boli.“ Jeca, a ruž se, onako mastan i lepljiv, sve više razmazuje po svetloj koži deteta. Čini mu se da ju je još više unakazio, da ju je uprljao, pa je sve ljući.
„Louise, upozoravam vas da ovo više ne želim videti. Grozim se toga. Nemam nameru učiti kćer vulgarnostima. Premalena je da bi je prerušavali u... Znate što hoću reći.“
         Louise je s Adamom u naručju ostala stajati na vratima kupatila. Iako vlada strka i otac viče, maleni ne plače. Posmatra ga strogo i s nepoverenjem, kao da mu daje do znanja da je on odabrao stranu, Louiseinu. Dadilja sluša Paula. Ne obara pogled, ne ispričava se.
                                                       ............

       Stéphanie se mogla ne roditi. Louise to ponekad pomisli. Ona je mogla odlučiti da joj ne dopusti da živi. Mogla ju je ugušiti u zametku. Niko ne bi ništa znao. Niti bi joj ko zamerio. Da je se rešila, društvo bi joj danas možda čak bilo zahvalno. Time bi pokazala da je odgovorna i pametna.
        Louise je imala dvadeset četiri godine kad se jednog jutra probudila teških i bolnih prsiju. Neka nova, nepoznata tuga uvukla joj se u život. Osećala je da nešto nije u redu. U to je vreme radila kod gospodina Francka, slikara koji je živeo s majkom, u vili u četrnaestom arondismanu. Louise nije baš shvaćala radove gospodina Francka. U salonu, po zidovima u hodniku i u sobama, znala bi zastati ispred golemih portreta nakaznih žena, zgrčenih od bolova ili paraliziranih ekstazom, po kojima je slikar bio poznat. Louise ne bi znala reći jesu li joj te slike bile lepe, ali volela ih je.
        Geneviève, majka gospodina Francka, slomila je kuk silazeći iz voza. Više nije mogla hodati i još je onde, na peronu, izgubila razum. Dane je provodila ležeći, većinu vremena gola, u svetloj sobi u prizemlju. Bilo ju je jako teško obući, jer se divlje otimala, pa su je uglavnom ostavljali da leži na raširenoj peleni, otkrivenih grudi i nepokrivenog spolovila. Strašan je bio pogled na to samo tako ostavljeno telo.
          Gospodin Franck je u prvo vreme angažovao medicinske sestre, stručne i vrlo skupe. Ali one su se žalile na staričine hirove. Nakljukale bi je lekovima. Sin ih je smatrao hladnimai okrutnima. Sanjao je da majci pronađe prijateljicu, dadilju, nežnu žensku osobu koja će njena bulažnjenja saslušati ne prevrćući očima i ne uzdišući. Louise je, istina, bila mlada, ali dojmila ga se njezina fizička snaga. Prvoga dana, čim je ušla u sobu, pošlo joj je za rukom da podigne Geneviève koja je bila teška kao kamen. Obrisala ju je, neprekidno pričajući, a Geneviève se za promenu nije derala.
              Louise je spavala sa staricom. Prala ju je. Noću slušala kako bunca. Geneviève se bojala sumraka, kao malo dete. Urlala bi od straha kad je svetlost gasnula, javljale se senke i zavladala tišina. Obuzimali su je večernji strahovi. Dozivala je majku, mrtvu već četrdeset godina, i molila da dođe po nju. Louise, koja je spavala pored njenog bolničkog kreveta, pokušavala ju je urazumiti. Starica bi je grdila, nazivala je kurvom, kučkom, kopiletom. Ponekad bi je pokušala udariti.
          A onda je Louise počela spavati čvrsto kao nikad pre. Genevièveino deranje nije joj smetalo. Ubrzo više nije bila u stanju staricu ni okrenuti ni posesti u kolica. Ruke kao da su joj atrofirale, leđa su je užasno bolela. Jednog popodneva, kad se već smračilo i dok je Geneviève mumljala svoje žalosne molitve, Louise se popela u atelje gospodina Francka da mu objasni situaciju. Nije očekivala da će se tako razbesneti. Zalupio je vrata iz sve snage i približio joj se, upirući u nju sive oči. Na trenutak je pomislila da će joj nauditi. A onda je prasnuo u seh.
       „Louise, kad je neko poput vas, neudan, i kad jedva zarađuje za život, onda ne pravi decu. Da budem potpuno iskren, mislim da ste skroz neodgovorni. I došli ste mi to objaviti začuđeno trepćući okicama i s blesavim smeškom. Šta biste sad hteli? Da otvorimo šampanjac?“ Ushodao se po velikoj sobi, među nedovršenim platnima, s rukama na leđima. „Vi mislite da je to dobra vest? Pa jeste li vi pri sebi? Jednu stvar ću vam reći: imate sreće da radite za nekog poput mene, nekoga ko vam pokušava pomoći u životu. Znam neke koji bi vas izbacili na licu mesta. Ja sam vama poverio svoju majku, za mene najvažniju osobu na svetu, a sad vidim da ste sasvim bez pameti, posve nerazboriti. Ne zanima me što radite naveče kad ste slobodni. Ne tiče me se što ste lakog morala. Ali život nije zabava. Šta ćete napraviti s detetom?“
             Gospodina Francka je zapravo jako zanimalo što Louise radi subotom naveče. Počeo joj je postavljati pitanja i sve je više navaljivao. Došlo mu je da je zgrabi za ramena i prodrma, da iz nje pljuskama istrgne priznanje. Pa da mu ispriča šta radi kad nije tu, njemu pred očima i uz Genevièveinu postelju. Hteo je doznati uz kakva je milovanja začeto to ete, u čijem se krevetu Louise prepustila nasladi, bludu, smehu. Stalno ju je iznova pitao ko je otac, kako izgleda, gde ga je upoznala i kakve su mu namere. No Louise je na sva pitanja davala isti odgovor: „Nije niko.“
           Gospodin Franck je stvar uzeo u svoje ruke. Rekao je da će je odvesti lekaru i čekati je dok zahvat ne bude gotov. Čak joj je obećao da će, kad sve bude gotovo sklopiti pravi ugovor, da će joj novac isplaćivati na račun u banci i da će imati pravo na plaćeni godišnji odmor.
         Na dan operacije Louise se nije probudila na vreme i propustila je zakazan termin. Stéphanie se nametnula, ukopala, šireći joj utrobu i razdirući joj mladost. Rasla je kao gljivau vlažnoj šumi. Louise se više nije vratila kod gospodina Francka. Nikad više nije videla staru.

                                                         ...........

        Zatvorenoj u stanu Masséovih, ponekad joj se čini da će poludeti. Crvene mrlje pojavile su joj se pre nekoliko dana na obrazima i na zglobovima. Ruke i lice mora uroniti u ledenu vodu da ublaži nepodnošljivo žarenje. Za dugih zimskih dana Louise guši osećaj neizmjerne samoće. Obuzima je panika pa izlazi iz stana, za sobom zatvara vrata, prkosi hladnoći i decu odvodi u park.
      Parkovi u zimska poslepodneva. Po otpalom lišću sipi kiša. Zaleđeni šljunak lepi se za dečija kolena. Na klupama, po tihim stazama, nailazimo na one koje svet više ne želi. Beže iz tesnih stanova, žalosnih dnevnih soba, naslonjača koje su udubili svojom besposlenošću i dosadom. Radije drhte vani, stisnuti i prekrštenih ruku. Oko 16 sati dani bez obaveza čine se beskonačnima. Sredinom poslepodneva postanemo svesni da smo protratili vreme, počinjemo se brinuti zbog približavanja večeri. U to doba dana čoveka je sram što ne služi ničemu.
U zimska poslepodneva parkove opsedaju skitnice, klošari, nezaposleni i starci, bolesnici, beskućnici, siromasi. Oni koji ne rade, oni koji ništa ne stvaraju. Oni koji ne zarađuju. U proleće se vraćaju zaljubljeni, tajni parovi pronalaze svoje mesto ispod lipa, u cvetnim senicama, turisti fotografiraju kipove. Zima je nešto posve drugo.
       Dadilje i njihova četa dece motaju se oko zaleđenog tobogana. Umotani u zimske jakne koje im smetaju, klinci trče kao debeljuškaste japanske lutkice, šmrkavih nosova i pomodrelih prstiju. Očarani su oblacima pare koju izdišu. Deca u kolicima promatraju one starije. Neka su snuždena i nestrpljiva i sigurno jedva čekaju trenutak kad će se moći ugrejati veranjem po drvenoj penjalici. Vrpolje se pri samoj pomisli da bi mogli umaći budnom oku žena. Ali njihove će ih ruke uhvatiti, nije važno hoće li im stisak biti siguran ili grub, nežan ili srdit.

     U parku ima i mama, neke gledaju u prazno. Jedna je nedavno rodila i kao da je još na marginama ovog sveta, sedi na klupi i oseća težinu opuštenog trbuha. Kreće se u telu koje kao da je sačinjeno samo od boli i izlučevina, vonja po nakislom mleku i krvi. Ne vodi brigu o njemu i ne daje mu odmora. Ima i nasmiejanih majki, onih koje blistaju, tako su retke da se za njih lepe dečiji pogledi. One tog jutra nisu otišle na posao i decu nisu ostavile u naručju neke druge žene. Njih je tu doveo jedan dan neplaniranog odmora i sada s retkim zanosom uživaju u najobičnijem zimskom danu u parku.
          I muškarci su tu, ali oko klupa, uz peščanik i blizu dece žene čine čvrst zid, nesavladivu branu. Nepoverljive su prema muškarcima koji se približe, onima koji pokazuju zanimanje za taj svet ženskinja. Teraju one koji se osmehuju deci, koji gledaju njihove okrugle obraščiće i nožice. Bake sa žaljenjem konstatuju: „Svi ti pedofili danas... U moje vreme toga nije bilo.“
          Louise ne skida pogled s Mile. Devojčica trči, sad je na toboganu sad na ljuljački. Ne staje ni na tren da joj ne bude hladno. Rukavice su joj mokre pa ih trlja o svoj ružičasti kaput. Adam spava u kolicima. Louise ga je umotala u deku i miluje ga po koži na vratu, između pulovera i vunene kape. Škilji na hladnom svetlu zubatog sunca.
„Hoćeš?“
Mlada žena sela je pored nje, razmaknutih nogu. Pruža joj posudicu sa slepljenim medenjacima. Louise je posmatra. Nema više od dvadeset pet godina i osmeh joj je pomalo vulgaran. Duga crna kosa joj je prljava i nepočešljana, ali vidi se da bi mogla biti zgodna. Privlačna u svakom slučaju. Sa senzualnim oblinama, trbuščićem i debelim stegnima. Otvorenih usta žvače kolač i glasno sisa prste prekrivene medom.
„Hvala“, Louise odmahne rukom.
„Kod nas neznancima uvek nudimo jelo. Tek sam ovde videla da ljudi jedu sami.“ Dečak od koje četiri godine joj prilazi, a žena mu natrpa kolač u usta. Dečačić se nasmeje.
„To ti je zdravo“, kaže mu. „I to je tajna, dobro? Tvojoj mami nećemo ništa reći.“
        Dečak se zove Alphonse i Mila se voli s njim igrati. Louise je u parku svaki dan i svaki dan odbija masne slastice koje joj Wafa nudi. Zabranila je Mili da ih jede, ali Wafa se nije uvredila. Jako je brbljava i dok se tako na klupi stišće uz Louise, pripoveda joj svoj život. Najviše priča o muškarcima.
      Wafa podseća na neku vrstu velike mačke, ne baš prepredene, ali vrlo snalažljive. Još nema francuske dokumente, ali čini se da je to ne brine. U Francusku je stigla zahvaljujući starijem muškarcu kojeg je masirala u sumnjivom hotelu u Casablanci. Njemu su se dopale njene ruke, tako nežne, pa onda usta i stražnjica, i konačno čitavo telo koje mu je ponudila, sledeći instinkt i slušajući majčine savete. Starac ju je doveo u Pariz, živeo je u derutnom stančiću od državne mirovine. „Bojao se da ne ostanem u drugom stanju, a njegova su ga deca naterala da me izbaci. Ali stari bi voleo da sam ostala.“
       Wafa šutljivoj Louise sve pripoveda, kao da se poverava svešteniku ili policiji. Priča joj detalje života o kojem ništa neće ostati zapisano. Nakon što je otišla od starog, primila ju je devojka koja ju je stavila na web-stranice za upoznavanje za mlade muslimanke bez papira. Jedne večeri našla se s nekim muškarcem u McDonald’su na periferiji. Jako mu se dopala. Udvarao joj se. Čak ju je pokušao napastovati, ali ga je uspela primiriti. Pa su prešli na razgovor o novcu. Youssef je pristao oženiti je za dvadeset hiljada eura. „To i nije tako skupo za francuske dokumente“, objasnio joj je.
          Pronašla je posao, pravi zgoditak, kod jednog francusko-američkog para. Dobri su prema njoj, premda su vrlo zahtevni. Unajmili su joj sobicu u potkrovlju stotinjak metara od svog stana. „Plaćaju mi stanarinu, ali zato im ne mogu ništa odbiti.“
        „Obožavam tog malog“, kaže proždirući Alphonsea očima. Louise i Wafa ućute. Ledeni vetar duvao je kroz park i znaju da će uskoro morati krenuti. „Jadan mali. Vidi ga, toliko sam odeće navukla na njega da se jedva miče. Ako se prehladi, njegova mama će me ubiti.“
    Wafu je ponekad strah da će ostariti u jednom ovakvom parku. Da će na nekoj zaleđenoj klupi osetiti kako joj kolena škljocaju, da više neće imati snage ni da podigne dete. Alphonse će narasti. Neće više dolaziti u park u zimska poslepodneva. Ići će tamo gde ima sunca. Odlaziće na praznike. Možda će jednog dana čak odsesti u sobi Grand Hôtela, u kojem je Wafa masirala muškarce.
     Alphonsea, koga je ona odgojila, posluživaće neka njena sestra ili rođak na terasi popločenoj žuto-plavim pločicama.
„Vidiš, sve se vraća i sve je povezano. Njegovo detinjstvo i moja starost. Moja mladost i njegova zrelost. Sudbina je prevrtljiva i opaka kao zmija, uvek nas nasamari.“
Počela je kiša. Treba poći kući.




Нема коментара:

Постави коментар