Leila Slimani, Uspavanka ( 7 deo- kraj )

Louise izvodi decu u šetnje. Provode duga poslepodneva u parku, krošnje stabala su potkresane, a zazelenjela trava služi za izležavanje studentima iz kvarta. Deca na ljuljačkama su sretna što se opet vide, čak i ako u većini slučajeva jedni drugima ne znaju imena. Njima je jedino važno ko ima kakav novi kostim za prerušavanje, najnoviju igračku ili mala kolica u kojima devojčice voze umotane bebe.
           Louise u parku ima samo jednu prijateljicu. Ne razgovara ni s kim osim s Wafom. Ostalima se samo uljudno osmehne, diskretno mahne rukom. Kad je počela dolaziti u park, dadilje su bile na distanci. Louise se držala kao da je engleska guvernanta, družbenica, školska nadstojnica. Kolegice su joj zamerale zbog umišljenosti i smešnih damskih manira. Znala im je držati pridike, jer nije imala toliko pristojnosti da se pravi kako ne primećuje kad bi koja dadilja s mobilnim na uvu zaboravila primiti dete za ruku dok prelaze ulicu. Čak se događalo da pred svima izgrdi mališane na koje niko nije pazio, a koji bi krali tuđe igračke ili pali s ograde.
     Meseci su prolazili i na tim klupama, za dugih sati, dadilje su se zbližile, gotovo slučajno, kao da su kolegice u kancelariji pod otvorenim nebom. Viđaju se svakoga dana posle škole, susretnu se u supermarketima, kod pedijatra ili na vrtuljku na trgu. Louise je nekima zapamtila imena ili iz koje su zemlje došle. Zna u kojim zgradama rade, zanimanja njihovih poslodavaca. Dok sedi pod tek napola rascvetanim grmom ruže, sluša kako te žene vode beskonačne telefonske razgovore grickajući čokoladne kekse.
       Oko tobogana i peščanika čuju se tonovi afričkih jezika baule i djula, arapskog i hindija, nežne reči izgovorene na filipinskom ili na ruskom. Jezici s kraja sveta mešaju se s brbljanjem dece koja ponešto zapamte pa njihovi ushićeni roditelji traže da to ponavljaju. „Ma kad ti kažem, govori arapski, slušaj.“ A onda s godinama deca zaboravljaju, i isto kao što bledi uspomena na dadiljino lice i glas, niko se u kući više ne seća kako se na lingala jeziku kaže „mama“ ili kako su se zvala egzotična jela koja je pripremala draga dadilja. “Onaj mesni ragu, kako li se ono zvao?“
      Oko dece, koja su sva nalik jedno drugome, a i često nose istu odeću kupljenu u istim trgovinama, pa su im majke na etikete napisale imena da je ne pomešaju, mota se jato žena. Ima ih mladih pokrivenih crnim maramama, koje moraju biti još tačnije, još nežnije, još urednije od drugih. Ima ih i koje svake nedelje menjaju perike. I Filipinki koje na engleskom preklinju decu da ne skaču po lokvama. Neke su iskusne, one već godinama poznaju ovu četvrt, na „ti“ su sa školskom direktoricom a na ulici susreću adolescente koje su nekada odgajale i uveravaju same sebe da su ih oni prepoznali, ali ih nisu pozdravili jer su previše sramežljivi. Neke dadilje su nove, rade nekoliko meseci pa nestanu bez pozdrava, a za njima ostaju glasine i sumnje.
              O Louise dadilje malo znaju. Čak je i Wafa, za koju bi se reklo da je poznaje, suzdržana kad krene priča o njenoj prijateljici. Pokušale su je ispitivati. Zanimljiva im je dadilja belkinja. Koliko su je puta roditelji naveli kao primer, hvalili je kao vrsnu kuvaricu i zato što je uvek na raspolaganju, podsećajući da Myriam u nju ima potpuno poverenje? Pitaju se ko je ta žena, tako krhka i tako savršena. Kod koga je pre radila? U kom delu Pariza? Je li udata? Ima li decu kojoj se vraća naveče, nakon posla? Jesu li poslodavci s njom korektni?
           Louise ne odgovara ili jedva nešto kaže, a dadilje razumieu njenu čutnju. Sve one imaju tajne koje nikome ne mogu poveriti. Skrivaju grozna sećanja na nemo pokoravanje, na poniženja, na laži. Pamte jedva čujne glasove na drugom kraju žice, prekinute razgovore, sećaju se ljudi koji su umrli a da ih pre smrti nisu stigle videti, novca koji od njih svakoga dana traže za bolesno dete koje ih ne bi ni prepoznalo i koje je zaboravilo majčin glas. Zna Louise da su neke od njih ukrale nekoliko sitnica, skoro pa ništa, to dođe kao nekakav porez na tuđu sreću. Neke taje svoja prava imena. Zato im nikad ne bi palo na pamet da Louise zamere njenu suzdržanost. Samo su na oprezu, i to je sve.
       U parku niko ne priča puno o sebi ili ako priča, onda to čini kroz aluzije. Jer nikome nije do suza, svojih ili tuđih. A gazde im pružaju i više nego dovoljno zanimljivih tema za razgovor. Smeju se njihovim manijama, navikama, načinu života. Wafini gazde su škrti, Albini strahovito nepoverljivi. Majka malog Julesa
ima problema s alkoholom. Većinom tih roditelja, žale se dadilje, manipulišu njihova deca, koju retko vide pa im neprestano popuštaju. Rosalia, izrazito tamnoputa Filipinka, pali jednu cigaretu za drugom. „Gazdarica me prošli puta na ulici videla da pušim. Znam da me kontroliše.“
        Dok deca jurcaju šljunčanim stazama, dok kopaju po peščaniku koji su opštinske vlasti nedavno deratizirale, ženama je park istovremeno zavod za zapošljavanje i sindikat, centar za reklamacije i mali oglasnik. Ovde se prenose vesti o poslovnim ponudama, prepričavaju se sporovi između poslodavaca i zaposlenika. Žene se dolaze požaliti Lydiji, samoproglašenoj predsednici, krupnoj pedesetogodišnjakinji s Obale Belokosti, koja nosi kapute od veštačkog krzna i olovkom iscrtava tanke crvene obrve.
          U 18 sati, grupe mlađarije preuzimaju park. Svi ih poznaju. Stižu iz Ulice Dunkerque, iz kvarta oko kolodvora Gard du Nord, zna se da oni oko dečijeg parkića ostavljaju razbijene lule za crack, da pišaju u žardinjere, da samo gledaju kako da se s nekim potuku. Čim ih opaze, dadilje žurno skupljaju porazbacane kaputiće i bagere prekrivene peskom, vešaju svoje torbice o ručke kolica i odlaze.
        Povorka prolazi kroz vrata parka i tu se žene razilaze, jedne se penju prema Montmartreu ili Notre-Dame-de-Lorette, a druge, poput Louise i Lydije, idu prema velikim bulevarima. Hodaju jedna uz drugu. Louise drži Milu i Adama za ruku. Kad je pločnik na mestima preuzak, Louise propušta Lydie, koja sagnuta gura kolica s usnulom bebom, da prođe prva.
       „Jedna mlada trudnica je juče navratila. Uskoro će dobiti blizance“, priča joj Lydie.
         Svi znaju da neke majke, one najmudrije i najsavesnije, u park dolaze izabrati dadilju onako kako se nekada išlo u luku ili u kakvu uličicu u potragu za sluškinjom ili radnikom. Majke švrljaju između klupa, posmatraju dadilje, proučavaju lica dece koja im pritrče i stisnu im se između nogu, a one im žustrom kretnjom brišu nosove ili ih teše kad padnu. Ponekad im nove majke postave neko pitanje. Da doznaju više.
      „Stanuje u ulici Martyrs i rodiće krajem ovog meseca. Trebaće joj neko, pa sam se setila tebe“, zaključila je Lydie.
            Louise podiže prema njoj oči kao u lutke. Lydijin glas čuje izdaleka, odzvanja joj u glavi. Ali ne razabire reči, iz te magme ne pomalja se smisao. Saginje se, podiže Adama u naručje i hvata Milu ispod pazuha. Lydia govori glasnije, ponavlja nešto, misli da je Louise možda nije čula, da ne sluša, sva zaokupljena decom.
        „Onda, šta kažeš? Da joj dam tvoj broj?“
         Louise ne odgovara. Sa zaletom kreće napred, gluva i gruba. Preseče put Lydiji i u trku naglom kretnjom prevrće kolica s detetom koje se trgne iz sna i stane urlati.
      „Pa šta je tebi, ej?“ viče dadilja, a sve što je kupila istreslo se u kanal. Louise je već odmakla. Ljudi su se okupili oko crne dadilje. Skupljaju joj mandarine koje su se otkotrljale, bacaju smočen kruh u kantu za smeće. Zabrinuti su za bebu, ali njoj srećom nije ništa.
          Lydie će više puta prepričati ovaj događaj i svaki put će se zakleti: „Ne, nije to bilo slučajno. Prevrnula je kolica. I to namerno.“

............

       Opsednuta je idejom o detetu, samo o tome misli. Ta beba, koju će voleti do ludila, rešenje je svih njenih problema. Kad jednom bude na putu, umuknuće one babetine iz parka, smiriće se njezin grozni stanodavac. Louiseino mesto u kraljevstvu bit će sigurno. Uverena je da Paul i Myriam nemaju dovoljno vremena za sebe. Da su Mila i Adam prepreka dolasku deteta. Oni su krivi što im se roditelji ne stignu družiti. Iscrpljuju ih dečiji hirovi, Adam ima lak san pa ih prekida usred nežnosti. Da se neprestano ne motaju oko njih, cendrajući, tražeći da ih se mazi, Paul i Myriam mogli bi se primiti posla i napravili bi dete za Louise. A ona žudi za njim strašću fanatika, opsesivnom zaslepljenošću. Želi ga kao što je malo kad nešto želela, do boli, toliko da je u stanju zadušiti, spaliti, uništiti sve što joj se ispreči na putu do ostvarenja želje.
            Jedne večeri Louise nestrpljivo iščekuje Myriamin povratak. Kad otvori vrata, Louise je, sjajnih očiju, odmah zaskoči. Drži Milu za ruku. Sva je napeta i usredotočena na ono što želi reći, izgleda kao da se silno suzdržava da ne počne skakutati ili da ne podcikne. Celi je dan razmišljala o ovom trenutku. Plan joj se čini savršen i sad još samo da Myriam pristane, da se da nagovoriti, i onda može pasti Paulu u zagrljaj.
      „Htela bih odvesti decu na večeru u restoran. Pa da vi i muž možete u miru večerati.“
             Myriam odlaže torbu u naslonjač. Louise je prati pogledom, primiče se, prišla joj je sasvim blizu. Myriam oseća njen dah. Ne može pravo misliti. Louise je poput deteta čije oči govore: „Onda?“, a čitavo mu se telo trese od nestrpljenja i ushita.
          „O, pa ne znam. Nismo planirali. Možda drugi put.“ Myriam skida jaknu i kreće prema sobi. Ali Mila je zadržava. Dete stupa na scenu, savršena dadiljina suučesnica. Moli umiljatim glasićem: Molim te, mama. Mi hoćemo ići s Louise u restoran.“
       Myriam na kraju popušta. Insistira da plati večeru i već kopa po torbi, ali Louise je zaustavlja. „Molim vas. Večeras ih ja častim.“
U džepu na bedru Louise drži novčanicu koju tu i tamo pomiluje vršcima prstiju. Do restorana idu pešice. Pre je primetila mali bistro u kojem se okupljaju studenti i uživaju u pivu za tri eura. No večeras je bistro skoro prazan. Vlasnik, Kinez, sedi iza šanka pod neonskim svetlom. Na sebi ima crvenu košulju kričavog uzorka i razgovara s nekom ženom koja sedi uz pivo, s čarapama zarolanim do debelih gležnjeva. Na terasi dva muškarca puše.
           Louise ugura Milu u restoran. Unutra se oseća miris cigareta, nekakvog ragua i znoja od čega devojčici dođe da povrati. Mila je jako razočarana. Seda i posmatra praznu salu, prljave police na kojima stoje bočice kečapa i senfa. Nije to tako zamišljala. Mislila je da će videti zgodne gospođe, da će biti bučno, da će biti muzike i zaljubljenih parova. Umesto toga, skljokala se za mastan stol i zabuljila u televizijski ekran iznad šanka.
        Louise s Adamom na kolenima kaže da ona neće jesti. „Naručiću za vas, može?“ Ne daje Mili vremena za odgovor i naručuje hrenovke i pomfrit. „Oni će to podeliti“, objašnjava. Kinez jedva promrmlja odgovor i uzima joj jelovnik iz ruke.
              Louise je naručila čašu vina pa ga pijucka. Milu umiljato pokušava potaknuti na razgovor. Na sto stavlja papir i bojice koje je ponela. Ali Mili se ne crta. Niti gladna baš nije i jedva da je okusila jelo. U kolicima Adam stisnutim ručicama trlja oči.
            Louise gleda kroz staklo, na ulicu, na sat, ulicu, šank na koji se naslanja gazda. Grize nokte, nasmeši se, onda joj se pogled zamuti, odluta. Htela bi nečim zabaviti ruke, usredotočiti se na samo jednu misao, ali ona se raspršila, a Louiseina duša sputana je kamenjem. Više puta prelazi rukom preko stola kao da pobire nevidljive mrve ili kao da želi zagladiti hladnu površinu. Zapljuskuju je zbrkane, nepovezane slike, prizori promiču sve brže i brže i spajaju uspomene i kajanja, lica ljudi s nikad ostvarenim sanjarijama. Miris plastike u bolničkom dvorištu kamo su je izvodili na šetnje. Stéphaniein smeh, u isti mah praskav i prigušen, kao u hijene. Zaboravljena lica dece, mekoća njihove kose milovane vrhovima prstiju, kredast okus osušene savijače od jabuka koju je pronašla na dnu torbe i pojela.
       Čuje glas Bertranda Alizarda, lažljivi glas, s kojim se mešaju drugi glasovi, svih onih koji su joj naređivali, delili savete, izdavali naloge, čak i blagi glas one direktorice koja se, još se toga seća, zvala Isabelle.
      Smeši se Mili, htela bi je utešiti. Dobro zna da se devojčici plače. Poznat joj je taj osećaj, pritisak u prsima, kad ti je nelagodno tu gde si se zatekao. Zna i da se Mila suzdržava, već se naučila kontrolisati i pristojno ponašati, zna biti obzirna kako se od nekoga njene dobi ne bi očekivalo. Louise naručuje još jednu čašu vina i dok pije posmatra Milu, koja se zagledala u televizor, i u detinjem licu vrlo jasno razabire majčine crte. U nevinim kretnjama devojčice naslućuje se ženska nervoza, osornost gazdarice.
         Kinez odnosi čaše i napola pun tanjir. Na stolu ostavlja račun nažvrljan na listu s kvadratićima. Louise se ne miče. Čeka da prođe vreme, da veče odmakne, misli na Paula i Myriam, koji uživaju u miru, u praznom stanu, u večeri koju im je ostavila na stolu. Sigurno su jeli stojeći u kuhinji, kao pre nego što su se deca rodila. Paul ženi toči vino, ispija svoju čašu. Ruka mu klizi niz Myriaminu kožu pa se smeju, njih dvoje su takvi, ljudi koji se smeju u ljubavi, u žudnji, u bestidnosti.
         Louise konačno ustaje. Izlaze iz restorana. Mili je lakše. Kapci su joj teški, htela bi sad ravno u krevet. Adam je zaspao u kolicima. Louise mu popravlja pokrivač. Čim padne mrak, zima, koja se preko dana pritajila, uvlači se pod odeću.
       Louise drži devojčicu za ruku i one dugo hodaju pariškim ulicama s kojih su sva deca iščezla. Idu duž velikih bulevara, prolaze ispred pozorišta i krcatih kafana. Zalaze u sve mračnije i uže ulice, izbiju koji put na mali trg na kojem mladi naslonjeni na kante za smeće puše džointe.
        Mila te ulice ne prepoznaje. Žuta svetlost obasjava pločnike. Čini joj se da su te kuće i ti restorani vrlo daleko od njenog doma, pa diže prema Louise zabrinut pogled. Čeka kakvu reč utehe. Možda neko iznenađenje? No Louise samo hoda i hoda, tišinu prekida tek da promrmlja: „Ajde, je l’ ideš?“ Mala izvrće noge na kaldrmi, u trbuhu je steže od straha, uverena je da bi kukanje samo još sve pogoršalo. Sluti da inat nimalo ne bi pomogao. U Ulici Montmartre Mila promatra devojke u visokim petama koje puše ispred barova, malo previše galame pa ih gazda grdi: „Začepite više, ima ljudi koji tu žive!“ Mala se skroz pogubila, ne zna više je li uopšte u istom gradu, može li odavde videti svoju kuću, znaju li roditelji gde je.
       Louise se naglo zaustavlja usred vrlo žive ulice. Zamisli se, pogurne kolica uza zid i upita Milu:
     „Od čega hoćeš sladoled?“
      Čovek za pultom čeka s umornim izrazom da dete odluči. Mila je preniska da bi videla posude sa sladoledom, podiže se na prste pa odgovara pomalo nervozno:
        „Od jagode.“
Jednom rukom držeći Louiseinu, a drugom stežući kornet, Mila se vraća istim putem kroz noć, ližući sladoled od kojeg je strašno boli glava. Čvrsto zatvara oči, da bol prođe, pokušava se koncentrisati na ukus zdrobljenih jagoda i na sitne komadiće voća koji joj ostaju među zubima. Sladoled joj pada na prazan želudac kao u teškim pahuljama.
        Ušle su u autobus. Mila pita sme li poništiti kartu, onako kao svaki put kad se zajedno voze autobusom. Ali Louise je ušutkuje. „Ne brini se, noću nam ne treba karta.“
            Kad Louise otvori vrata stana, zatiče Paula ispruženog na kauču. Sklopljenih očiju sluša ploču. Mila pojuri njemu. Skače mu u zagrljaj i zagnjuri ledeno lice u očev vrat. Paul se pretvara kao da je grdi jer je do kasna ostala vani, jer je provela veče zabavljajući se u restoranu kao velika devojka. Myriam se, kaže im, okupala i rano legla. „Premorena je od posla. Nisam je čak ni video.“
Louise naglo oseti silnu potištenost. Sve je bilo uzalud. Hladno joj je, bole je noge, potrošila je svoj zadnji novac, a Myriam nije čak ni dočekala muža pre nego što je otišla u krevet.
........

      Uz decu se osećamo sami. Njih ne zanima od čega se sastoji naš svet. Slute da je surov, mračan, ali ne žele znati ništa o tome. Louise im priča, a oni okreću glavu. Drži ih za ruke, saginje se do njihove visine, ali oni već gledaju drugde, nešto su ugledali. Našli su neku novu igru i odmah imaju opravdanje da je više ne slušaju. Oni se ne pretvaraju da sažalijevaju nesretnike.
       Louise seda do Mile. Čučeći na stolcu, devojčica crta. U stanju je gotovo čitav sat ostati koncentrisana nad svojim listovima i flomasterima. Pažljivo boji, pazi i na najsitnije detalje. Louise voli sediti uz nju, posmatrati kako se boje sve više šire listom. U tišini pribiva rascvetavanju divovskih cvetova u vrtu naranđaste kuće oko koje likovi dugih ruku i izduženih tela spavaju na travi. Mila prostor ne ostavlja praznim. Nebo treperi gusto ispunjeno oblacima, letećim automobilima, balonima.
      „A ko je ovo?“ pita Louise.
         „To?“ Mila prstom dodiruje golem, nasmiejan lik ispružen preko više od pola lista.
        „To je Mila.“
Louise uz decu više ne pronalazi utehe. Priče koje im pripoveda nekako su zapele i Mila joj to sama kaže. Mitska stvorenja nisu više onako životna i veličanstvena. Likovi su zaboravili cilj i smisao svoje borbe, pa u pričama više nema ničega osim dugih lutanja, isprekidanih i zbrkanih, osiromašenih princeza, bolesnih zmajeva, samoživih solilokvija koje deca uopšte ne razumeju pa su nestrpljiva. „Pričaj nam nešto drugo“, moli je Mila, ali Louise ne zna što bi pričala, zaglavila je u rečima kao u živom pesku.
        Louise se ređe smeje, ne ponesu je kao pre Čoveče, ne ljuti se i tučnjave jastucima. Ali ona obožava to dvoje dece i satima ih posmatra. Dođe joj da zaplače zbog pogleda koji joj tu i tamo dobace tražeći njeno odobravanje ili pomoć. Posebno voli kako se Adam okrene tako da ona može videti što radi, kako se veseli, da joj pokaže kako je u svakoj njegovoj kretnji i njoj nešto namenjeno, samo i jedino njoj. Htela bi se opiti njihovom nevinošću i zanosom. Htela bi njihovim očima gledati nešto prvi put, kada dokuče kako nešto funkcioniše, kad očekuju da će se sve moći ponavljati do u večnost i nikad im ne padne na pamet da će se jednom i od toga umoriti.
        Louise po celi dan ima uključen televizor. Gleda apokaliptične reportaže, blesave emisije, kvizove čija pravila ne razume sasvim. Nakon terorističkog napada Louise joj jezabranila da decu ostavlja pred televizorom. Louise uopšte nije briga. Mila zna da ne sme roditeljima ispričati šta je gledala. Ne sme reći „potera“, „terorista“, „ubijeni“. Dete nezasitno i u tišini gleda vesti koje se smenjuju. A kad joj je dosta, okreće se bratu. Igraju se pa se posvađaju. Mila ga gurne o zid, a mali urla i nasrće na nju.
          Louise se ne osvrće. Sedi pogleda prikovanog o ekran, posve nepomična. Odbija ići u park. Ne želi sresti ostale ženske ili nabasati na staru susedu pred kojom se neki dan ponizila nudeći joj se za razne poslove. Deca su nemirna, vrte se po stanu, moljakaju, hteli bi napolje, poigrati se s prijateljima, pojesti vafl s čokoladom na kraju ulice.
         Iritira je dečija dreka, i sama bi najradije vrištala. Puca joj glava od njihovog dosadnog pijukanja, kreštavih glasova, zapitkivanja „zašto?“, njihovih sebičnih želja. „Kada će biti sutra?“ pita Mila stoti put. Louise ne može otpevati pesmicu a da je ne traže da je otpeva još jednom, zahtevaju da neprestano sve ponavlja, priče, igre, grimase, a Louise ne može više. Nema više razumevanja za suze, hirove, histerične napade veselja. Ponekad joj dođe da Adama zgrabi za vrat i trese dok se ne onesvesti. Snažno odmahuje glavom da se reši tih misli. I oterala ih je, ali neka tamna lepljiva plima celu ju je obavila.
        „Netko treba umreti. Netko treba umreti da budemo sretni.“
            Dok hoda, Louise se glavom vrte morbidne rečenice. Nije ih se ona dosetila i nije sigurna da im razume smisao, one su u njoj. Srce joj je otvrdnulo. Godine su ga prekrile debelom ledenom korom i jedva da ga čuje kako kuca. Više je ništa ne uspeva dirnuti. Priznaje da više ne zna voleti. Iscrpila je iz srca svu nežnost, ruke joj nemaju više koga dodirivati.
     „Biću zbog toga kažnjena“, zatekne se kako misli. „Biću kažnjena jer nisam znala voleti.“
..........

       Postoje fotografije snimljene tog poslepodneva. Niko ih nije razvio, ali one postoje, negde, u nekom aparatu. Na njima su uglavnom deca. Adam leži u travi, napola go. Velike plave oči gledaju negde u stranu, odsutno, gotovo setno, u neskladu s njegovom dečijom dobi. Na jednoj od tih slika Mila trči sredinom široke aleje s drvoredom. U eloj je haljini s nacrtanim leptirima. Bosonoga. Na drugoj fotografiji Paul nosi Adama na ramenima, a Milu u naručju. Myriam je stajala iza objektiva, ona ih je tako uhvatila. Lice njenog muža ne vidi se jasno, osmeh mu skriva dečkićevo stopalo. I Myriam se smeje, nije joj ni na kraj pameti da im kaže da ostanu mirni. Da se na časak prestanu vrpoljiti. „Samo da vas slikam, molim vas.“
             A njoj je stalo do tih fotografija, snima ih na stotine i gleda ih kad se oseća potišteno. U metrou, između dva sastanka, ponekad čak i za vreme večere, lista slike svoje dece. Misli i da u njenu majčinsku dužnost spada da zadrži te trenutke, da sačuva dokaze o prohujaloj sreći. Moći će ih jednoga dana pokazivati Mili i Adamu. Prepričavaće im uspomene, a slika će prizvati stare osećaje, pojedinosti, atmosferu. Uvek su joj govorili da su deca tek prolazna sreća, neuhvatljiva vizija, nemir. Stalna mena. Okrugla lišća neprimetno poprimaju ozbiljan izraz. I zato svaki put kad ima priliku posmatra decu kroz ekran svog iPhonea, ona su za nju najlepši pejsaž na setu.
         Paulov prijatelj Thomas pozvao ih je da provedu dan u njegovoj kući na selu. On onamo odlazi da bi u samoći skladao i predavao se navikama okorelog alkoholičara. Thomas na imanju uzgaja ponije. Nestvarne malene konje, kratkih nogu, svetle dlake poput plavih kosa američkih glumica. Potočić teče kroz ogroman vrt, čak ni Thomas ne zna dokle seže. Deca ručaju na travi. Roditelji piju roze, a Thomas na kraju na sto stavlja vino u velikom tetrapaku iz kojeg  neprestano dotače. “Svoji smo, je li tako? Nećemo sad komplikovati.“
       Thomas nema decu pa Paulu i Myriam ne pada na pamet da ga gnjave pričama o dadilji, odgoju,  godišnjem odmoru. Divan je  dan i zaboravljaju strahove. Vide svoje probleme onakve kakvi stvarno jesu: svakodnevne brige, gotovo ništa više od hirova. A sada misle samo o budućnosti, o planovima, o sreći koja je nadohvat ruke. Myriam je sigurna da će joj uskoro Pascal ponuditi da postane partner. Moći će sama birati slučajeve, prepuštati nezahvalne poslove pripravnicima. Paul gleda svoju ženu i decu. Kaže sam sebi da je ono najteže za njima, a najbolje tek dolazi.
       Provode čaroban dan u trčanju i igri. Deca jašu ponije i hrane ih jabukama i mrkvama. Pleve ono što Thomas naziva povrtnjakom, premda u njemu nikad nikakvo povrće nije izraslo. Paul uzima gitaru i sve ih nasmejava. A onda se svi utišaju kad Thomas zapeva, a Myriam ga prati. Deca u čudu gledaju odrasle, tako su pametni, pevaju na jeziku koji oni ne razumeju.
      Kada dođe trenutak povratka, deca udare u dreku. Adam se baca po podu i ne želi otići. Iscrpljena Mila jeca na Thomasovim rukama. Zaspali su čim su ih smestili u auto. Myriam i Paul se voze u tišini. U čudu posmatraju polja uljane repice pod bakrenim zalaskom sunca koji odmorišta uz cestu, industrijske zone i sive vetroturbine prevlači daškom poezije.
         Na autocesti je došlo do zastoja zbog nesreće pa Paul, kojeg takve saobraćajne situacije izluđuju, odlučuje skrenuti i magistralom nastaviti do Pariza. „Samo moram pratiti GPS.“ I tako su zašli u mračne ulice s nizovima ružnih  kuća sa zatvorenim kapcima. Myriam je zademala. Lišće na stablima pod uličnim svetiljkama blista poput hiljade tamnih dijamanata. Tu i tamo otvara oči, boji se da i Paula ne prevari san. On je umiruje i ona ponovno zaspi.
        Budi je trubljenje pa napola žmireći, još konfuzna od sna i previše rozea, ne prepoznaje odmah aveniju na kojoj su se zatekli. „Gde smo?“ pita Paula, on ne odgovara jer nema pojma i sav je zaokupljen time da shvati što se napred zbiva, zbog čega stoje. Myriam okreće glavu. Bila bi tad opet zaspala da onde, na pločniku s druge strane, nije ugledala dobro poznat Louisein lik.
        „Vidi“, rukom pokazuje Paulu. No Paul je koncentrirsan na zastoj. Razmišlja kako da se izvuče, da napravi polukrug. Ušao je u raskršće u koje automobili dolaze sa svih strana, a niko se ne miče. Skuteri se provlače, pešaci se u prolazu češu o automobilske haube. Na semaforu crveno prelazi u zeleno u samo nekoliko sekundi. Svi stoje.
        „Gledaj tamo preko. Mislim da je ono Louise.“
Myriam se malo podiže sa sedala da bolje vidi lice žene koja prolazi s druge strane raskršća. Mogla bi spustiti staklo i zovnuti je, ali najverojatnije bi ispala smešna, a i dadilja je zasigurno ne bi čula. Myriam vidi plavu kosu, punđu na zatiljku, Louisein neponovljiv hod, lak i nesiguran. Čini joj se da dadilja polagano hoda trgovačkom ulicom i gleda izloge. Onda je Myriam izgubi iz vida, sitno telo sakrivaju prolaznici, odvukla ju je skupina koja se smeje i razmahuje rukama. Pojavljuje se opet na drugoj strani pešačkog prelaza, kao u prizoru iz starog pomalo izbledjelog filma s Parizom koji u tami izgleda nestvarno. Louisei s večitim belim okovratnikom i predugom suknjom kao da tu nije mesto, kao kad lik pogreši priču i nađe se u nepoznatom svetu, osuđen da zauvek luta.
        Paul živčano trubi i deca su se trgla iz sna. Pruža ruku kroz prozor, gleda iza sebe i psujući punom se brzinom ubacuje u bočnu ulicu. Myriam bi ga htela umiriti, kazati mu da imaju vremena, da ničemu ne služi da se tako ljuti. Obuzeta čežnjom, do poslednjeg trenutka ne skida pogled s Louise koja nepomično stoji ispod svetiljke, nestvarna i gotovo prozračna, čeka nešto na samom rubu preko kojeg se sprema zakoračiti i nestati.
       Myriam se zavalila u sedalo. Opet gleda naped, uznemirena je kao da je susrela nekoga ko pripada prošlosti, nekog davnog poznanika, ljubav iz mladosti. Pita se kamo Louise ide, je li to doista bila ona i šta je onde radila. Želela bi je još posmatrati ovako kroz prozor, gledati je kako živi. To što ju je ugledala na pločniku, sasvim slučajno, tako daleko od njihove svakodnevice, budi u Myriam silnu radoznalost. Prvi put pokušava zamisliti, onako stvarno zamisliti, što je sve Louise kad nije s njima.
        Adam je čuo kako mama izgovara dadiljino ime pa je i on pogledao kroz prozor.
      „To je moja dadilja“, viknuo je pokazujući prstom, kao da mu nije jasno kako bi ona mogla živeti negde drugde, sama, kako bi mogla hodati a da ne gura kolica ili ne drži za ruku neko dete.
Upitao je: ...“ a gde ide Louise”
“ Ide kući, odgovorila je Myriam, ide svojoj kuci.”
......


     Glavna inspektorica Nina Dorval otvorenih očiju leži u krevetu u svom stanu na Bulevaru Strasbourg. Pariz je pust ovog kišnog avgusta. I noć je tiha. Sutra ujutro, u 7 i 30, u vreme kad je Louise inače dolazila čuvati decu, skinuće pečate s vrata stana u Ulici Hauteville. Nina je obavestila istražnog suca, tužitelja, advokate. „Ja ću biti dadilja“, rekla je. Niko se nije usprotivio. Inspektorica slučaj poznaje bolje od ikoga. Prva je stigla na mesto zločina, nakon telefonskog poziva Rose Grinberg. Profesorica muzike se derala: „Dadilja je to napravila. Ona je ubila decu.“
        Tog se dana policajka parkirala ispred zgrade. Hitna pomoć upravo je otišla. Devojčicu su odvozili u najbližu bolnicu. Ulicu su već zakrčili znatiželjni prolaznici koje je privuklo zavijanje sirena, užurbanost bolničara, bleda lica policajaca. Pravili su se da nešto čekaju, postavljali pitanja, stajali na vratima pekare ili na ulazima u zgrade. Jedan muškarac mobilnim je fotografisao ulaz u zgradu. Nina Dorval je naredila da ga maknu.
         Na stepenicama se mimoišla s bolničarima koji su iznosili majku. Optuženica je još bila gore, u nesvesti. U ruci je držala mali beli keramički nož. „Izvedite je na stražnja vrata“, zapovedila je Nina.
           Ušla je u stan. Svakome je dala zadatak. Gledala je kako forenzičari u širokim belim kombinezonima obavljaju posao.U kupatilu je skinula rukavice i nagnula se nad kadu. Najpre je vrhovima prstiju prošla kroz mutnu i ledenu vodu, uzburkala površinu. Gusarski brodić zaljuljao se na valovima. Nije se mogla prisiliti da izvuče ruku, nešto ju je vuklo prema dnu. Uronila ju je do lakta, zatim do ramena i tako ju je, kako čuči, mokroga rukava, zatekao jedan od istražitelja. Zamolio ju je da izađe; mora uzeti uzorke.
           Nina Dorval je obišla stan neprestano govoreći u diktafon. Opisala je prostorije, miris sapuna i krvi, zvuk upaljenog televizora i naziv emisije koja je bila na programu. Nije izostavila nijedan detalj: otvorena mašina za veš iz koje je virila zgužvana košulja, pun sudoper, dečija odeća razbacana po podu. Na stolu dva ružičasta plastična tanjura s osušenim ostacima ručka. Fotografisali su testeninu pužiće i kockice šunke. Posle, kad je doznala više o Louise, kad su joj ispričali sve o opsesivnoj dadilji, Nina Dorval začudila se neredu u stanu.
Poslala je poručnika Verdiera da na stanici Gard du Nord dočeka Paula na povratku s puta. On će se znati snaći, pomislila je. Iskusan je čovek, naći će prave reči, uspeće ga smiriti. Poručnik je došao puno pre vremena. Seo je zaklonjen od propuha i promatrao vozove u dolasku. Došlo mu je da zapali cigaretu. Iz jednog voza izašli su putnici i odmah potrčali, u grupicama. Zasigurno  su morali uhvatiti drugi voz, a poručnik je pogledom sledio znojnu gomilu, žene u visokim petama stiskale su torbice uza se, muškarci su vikali: „Samo malo, da prođem!“ Onda je stigao Paulov voz. Poručnik Verdier mogao ga je dočekati odmah na silasku iz vagona, ali radije je ostao na početku perona. Gledao je kako mu se sa slušalicama u ušima i torbom u ruci približava otac koji više nije imao decu. Nije mu pošao u susret. Hteo mu je dati još koju minutu. Još nekoliko sekundi pre nego što ga prepusti beskrajnom mraku.
       Pokazao mu je svoju značku. Zamolio ga je da pođe s njim, a Paul je u prvi tren pomislio da je reč o greški.
     nedelju za nedeljom  glavna inspektorica Dorval rekonstruirala je tok događaja. Uprkos Louiseinoj ćutnji, jer ona se nije budila iz kome, unatoč podudarajućim iskazima svedoka o dadilji bez mane, rekla  je da će pronaći naprslinu, slabu tačku u celoj priči. Zarekla se da se dokučiti što se dogodilo u tom skrivenom i toplom svetu detinjstva, iza zatvorenih vrata. Pozvala je Wafu u policijsku stanicu i ispitala je. Mlada žena nije prestajala plakati, nije mogla prozboriti ni reč i inspektoricu je na kraju napustilo strpljenje. Rekla joj je da je nije briga za njezinu situaciju, za isprave, ugovor o radu, za Louiseina obećanja i za to koliko je Wafa naivna. Ono što želi znati jest je li toga dana videla Louise. Wafa je ispričala da je ujutro došla do stana. Pozvonila je i Louise je odškrinula vrata. „Kao da je nešto skrivala.“ Ali mali Alphonse je pojurio, provukao se Louisei između nogu i pridružio se deci koja su još u pidžamama sedela pred televizorom. „Pokušala sam je uveriti. Rekla sam joj da bismo mogle izaći, prošetati. Vreme je bilo lepo i deca će se kod kuće dosađivati.“ Louise nije htela ni čuti. „Nije me pustila unutra. Dozvala sam Alphonsea, jako mu je bilo krivo, i onda smo otišli.“
      No Louise nije ostala u stanu. Rose Grinberg izričito tvrdi da je dadilju srela u prizemlju zgrade, sat vremena pre nego što će popodne prileći. Sat vremena prije ubistva. Odakle se Louise vraćala? Gde je bila? Koliko je dugo bila vani? Policajci su obišli celu četvrt pokazujući Louiseinu fotografiju. Sve su ispitali. Morali su ućutkati lažljivce, usamljene ljude koji izmišljaju jer ne znaju što bi sa sobom. Bili su u parku, otišli su u kafić Raj, obišli su trgovine u pasažima ulice Faubourg-Saint-Denis i raspitali se kod prodavača. A onda su naišli na video snimku iz supermarketa. Inspektorica ju je odvrtela hiljadu puta. Proučavala je Louiseino smireno kretanje između redova polica sve dok joj se nije smučilo. Posmatrala je njene sitne šake kako uzimaju paket mleka, kutiju keksa i bocu vina. Na snimku se videlo da dadilja ne gleda decu koja jurcaju između polica. Adam ruši kutije, sudara se s kolenima žene koja gura kolica za kupovinu. Mila pokušava dohvatiti čokoladna jaja. Louise je smirena, ne kaže ni reč, ne doziva ih. Ide prema blagajni i tada joj smejući se prilaze deca. Hvataju joj se za noge, Adam je vuče za suknju, no ona ne obraća pažnju. Jedva da pokazuje neke naznake razdraženosti, ali inspektorica je ipak opazila lagano skupljena usta i pogled dobačen ispod oka. Pomislila je kako je Louise nalik onim pretvornim majkama iz bajki koje decu ostavljaju u mračnoj šumi.
         U 16 sati Rose Grinberg je spustila roletne. Wafa je otišla do parka i sela na klupu. Hervé je bio gotov s poslom. U to vreme Louise se uputila prema kupatilu. Sutra će Nina Dorval morati ponoviti njene kretnje: otvoriće slavinu, staviti ruku pod mlaz vode da proveri temperaturu kao što je radila kad su njezini sinovi bili još mali. I onda će reći: „Hajde, deco. Dođite se okupati.“
       Morali su pitati Paula jesu li Adam i Mila voleli vodu. Jesu li se nerado razodevali. Jesu li se rado brčkali s igračkama u kadi. „Možda je izbila svađa“, objasnila je inspektorica. „Mislite li da su možda oklevali ili da im je pre bilo čudno što se idu kupati u 4 sata popodne?“ Ocu su pokazali sliku oružja kojim je počinjen zločin. Kuhinjski nož, običan ali tako malen da ga je Louise mogla delomice sakriti u dlanu. Nina je pitala prepoznaje li ga. Je li to bio njihov nož ili ga je Louise kupila odnosno je li isplanirala šta će napraviti. “Uzmite vremena, nemojte žuriti“, rekla je. Ali Paul ga je odmah prepoznao. Taj im je nož Thomas doneo iz Japana kao poklon. Keramički, vrlo oštar, već i lagan dodir oštrice zarezao bi jagodice prstiju. Nož za suši, za koji mu je Myriam dala jedan euro, iz praznoverja. „Ali nikad ga nismo koristili. Myriam ga je spremila visoko u kuhinjski ormar. Da deca ne mogu do njega.“
        Nakon dva meseca danonoćne istrage, dva meseca potrage za prošlošću te žene, Nina Dorval počinje verovati da je Louise upoznala bolje nego iko. Pozvala je na razgovor Bertranda Alizarda. Drhtao je sedeći u naslonjaču u policijskoj stanici. Pegavim licem slivale su se kapi znoja. Toliko se bojao krvi i neugodnih iznenađenja da je ostao u hodniku kad su policajci pretraživali Louiseinu garsonjeru. Ladice su bile prazne, prozorska stakla besprekorno čista. Ništa nisu pronašli. Samo jednu staru Stéphanieinu fotografiju i nekoliko neotvorenih koverti.
        Nina Dorval duboko je posegnula u trulu Louiseinu dušu. O njoj je htela znati baš sve. Verovala je da će na silu moći razbiti zid ćutnje iza kojeg je dadilja živela. Ispitala je Rouvierove, gospodina Francka, gospođu Perrin, lekare u bolnici Henri-Mondor u kojoj je Louise boravila zbog promena raspoloženja. Satima je iščitavala beleške iz notesa na cvetiće, a noću sanjala nakrivljena slova i nepoznata imena koja je Louise zapisala marljivošću osamljenog deteta.         
        Pronašla je Louiseine susede iz vremena dok je živela u kući u Bobignyju. Razgovarala je s dadiljama iz parka. Niko je nije dobro poznavao. „Samo smo se pozdravljale, ništa drugo.“ Ništa što bi bilo važno.
          A onda je inspektorica gledala optuženu kako spava u belom krevetu. Zamolila je medicinsku sestru da izađe iz sobe. Htela je ostati sama s ostarelom lutkom. Lutka je spavala, s debelim belim zavojima umesto nakita oko vrata i ruku. Inspektorica je pod neonskim svetlom promatrala blede kapke, tamni koren kose na slepoočnicama i lagano pulsiranje vene ispod uha. Pokušala je iščitati nešto iz propalog lica, iz suve kože prošarane borama. Nije dotakla nepomično telo, samo je sela i obratila se Louise onako kako se govori deci koja se pretvaraju da spavaju. Rekla joj je: „Znam da me čuješ.“
        Nina Dorval je to već doživela: rekonstrukcije koji put deluju kao trenutak spoznaje, kao kad u transu u vudu obredu kroz bol zabljesne istina, kada se prošlost obasja novom svetlošću. Kad se svi zateknu na licu mesta, zna se stvoriti magija, pojavi se kakav detalj, proturečnosti dobiju smisao. Sutra će ući u zgradu u Ulici Hauteville, ispred koje još uvek venu buketi cveća i blede dečiji crteži. Zaobići će sveće i ući u lift. Stan, u kojem se ništa nije promenilo od dana zločina, u koji niko nije došao po stvari, pa čak ni po dokumente, biće pozornica jezivog uprizorenja. Nina Dorval dat će znak za početak.
       Onde će se prepustiti, dati da je preplavi val gađenja, odvratnost prema svemu, tom stanu, mašini za veš , večito prljavom sudoperu, igračkama koje beže iz kutija i leže kao mrtve ispod stolova, s mačem uperenim prema nebu i otkinutim uhom. Ona će biti Louise, Louise koja prstima čepi uši da ne čuje dreku i plač. Louise koja ide amo-tamo od sobe do kuhinje, pa od kupaonice do kuhinje, od kante za smeće do drogera, od kreveta do ormara u predsoblju, od balkona do kupaonice. Louise koja se vraća pa opet kreće sve ispočetka, Louise koja se saginje zatim podiže na vrhove prstiju. Louise koja poseže za nožem u kuhinjskom ormariću. Louise koja ispija čašu vina, pored otvorenog prozora, jednom nogom na malenom balkonu.
     „Hajde, deco. Dođite se okupati.“

KRAJ

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 2 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka (3 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 5 deo) 
• Slimani Lejla ,Uspavanka (6 deo)

Slimani Lejla, Uspavanka, 6 deo)

    Sutradan ujutro Louise ne može ustati. Cele je noći imala temperaturu, tako visoku da je cvokotala. Grlo joj je natečeno i puno afti. Čini joj se da ni slinu ne može gutati. Jedva da je 7 i 30 kad zazvoni telefon. Louise se ne javlja. A vidi Myriamino ime na ekranu. Otvara oči, pruža ruku prema telefonu i prekida zvonjavu. Zariva lice u jastuk.
Telefon ponovno zvoni.
         Ovoga puta Myriam ostavlja poruku. „Dobar dan, Louise, nadam se da ste dobro. Evo, skoro je 8 sati. Mila se sinoć razbolela, ima temperaturu. Ja imam jedan vrlo važan slučaj, spomenula sam vam da danas imam završnu reč. Nadam se da je s vama sve u redu, da se ništa nije dogodilo. Nazovite me čim dobijete poruku. Čekamo vas.
      “ Louise baca telefon pod noge. Omata se u pokrivač. Pokušava zaboraviti da je žedna i da mora ići mokriti. Ali ne želi se pomaknuti. Krevet je približila zidu, što bliže radijatoru koji slabo greje. Leži tako da joj nos gotovo dodiruje prozorsko staklo. Gleda gola stabla u ulici i ne pronalazi više nikakav izlaz. Na neki čudan način sigurna je da je svaka borba uzaludna. I da jedino može ostati pasivna, prepustiti se i plutati, pustiti da je sve ponese i preplavi. Sinoć je skupila sve koverte. Otvorila ih je i razderala, jednu po jednu. Komadiće je bacila u sudoper i otvorila slavinu. Gledala je kako se gadna smesa od mokrih papirića rastvara pod mlazom vrele vode. Telefon je zvonio i zvonio. Louise je mobilni nagurala iza jastučića, ali od prodorne zvonjave više ne može zaspati.
    Myriam hoda tamo-amo po stanu, izbezumljena, advokatska odora prebačena je preko prugastog naslonjača. „Ona više neće doći“, kaže Paulu. „Ne bi bilo prvi put da dadilja samo tako nestane preko noći. Čula sam puno takvih priča.“
         Ponovno naziva Louise, koja joj se ne javlja, pa Myriam uopšte ne zna šta joj je činiti. Istresa se na Paula. Optužuje ga da je bio grub, da se prema Louise poneo kao prema nekakvoj služavki. „Ponizili smo je“, zaključuje.
          Paul je pokušava urazumiti. Možda je Louise u nekoj neprilici, sigurno joj se nešto dogodilo. Nikad ih ona ne bi napustila tek tako, bez objašnjenja. Tako je privržena deci da ne bi mogla otići bez pozdrava. „Umesto da smišljaš sulude scenarije, trebala bi potražiti njenu adresu. Pogledaj na ugovoru. Ako se ne javi za sat vremena, idem do nje.“
         Telefon zazvoni u trenutku dok Myriam čuči i prekopava po ladicama. Jedva čujnim glasom Louise se ispričava. Tako joj je loše da nije mogla ustati iz kreveta. Zaspala je pred jutro i nije čula telefon. Ponavlja bar deset puta: „Žao mi je.“ Myriam je zatečena ovako jednostavnim objašnjenjem. Malo ju je sram da uopšte nije na to pomislila, da bi najobičniji zdravstveni problem mogao biti razlog. Kao da je Louise neslomljiva i kao da joj telo ne mogu shrvati umor i bolest. „Razumem“, odgovara Myriam. „Odmorite se, mi ćemo se snaći.“
Paul i Myriam nazivaju prijatelje, kolege, rodbinu. Neko im na kraju daje broj neke studentice „koja može uskočiti“ i koja nasreću pristaje odmah doći. Devojka, zgodna dvadesetogodišnja plavuša, ne uleva Myriam poverenje. Ušavši u stan, polako skida čizme na visoku petu. Myriam primećuje groznu tetovažu na vratu. Na sve njene upute devojka odgovara s „Da“, premda se ne bi reklo da razume, kao da se samo želi rešiti živčane i dosadne gospođe. Previše glumata dok se obraća Mili koja dremucka na kauču. Oponaša majčinsku zabrinutost, a i sama je još uvek diete.
        No tek naveče, kad se vrati s posla, Myriam je u šoku. Stan je u stravičnom neredu. Posvuda po dnevnom boravku razbacane su igračke. Prljavo posuđe samo je ubačeno u sudoper. Na stoliću ima stvrdnutog pirea od mrkve. Devojka ustaje, s olakšanjem  koji se oslobodio tesne ćelije. Uzima novac i odmah izleće kroz vrata s mobilnim u ruci. Myriam će posle na balkonu pronaći desetak opušaka smotanih cigareta, a u dečjoj sobi sladoled od čokolade koji se rastopio i oštetio boju na plavoj komodi.
.......

          Louise tri dana provodi u bunilu. Ne zapada u san nego u nekakvu neprirodnu letargiju, koja joj smućuje misli i od koje se oseća još gore. Noću joj utrobu razdire nijemi krik. Košulja joj se lepi o telo, škrguće zubima, napravila je udubinu u madracu. Oseća kao da joj lice pritišće peta čizme, da su joj usta puna zemlje. Kukovi joj podrhtavaju kao rep punoglavca. Posve je iscrpljena. Budi se samo kad treba piti i otići u zahod, pa se vraća u svoj zaklon.
          Iz sna izranja kao iz dubina, kao kad zaronimo preduboko pa nam ponestaje kisika, a voda oko nas je crna lepljiva magma i molimo se da samo još imamo dovoljno zraka, dovoljno snage da dohvatimo površinu i požudno udahnemo.
       U mali notes na cvetiće zapisala je termin koji je upotrebio lekar u bolnici Henri-Mondor. „Psihotična melankolija“. Louise se to svidelo i u njenu se tugu u trenu uvukao tračak poezije, mogućnost bega od ružne stvarnosti. Zabeležila je naziv svojim neobičnim rukopisom, neravnim velikim slovima snažno utisnutima u papir. Reči na listovima malog notesa nalik su klimavim drvenim zdanjima koje Adam gradi samo zato da bi s veseljem promatrao kako se ruše.
         Prvi put Louise pomišlja na starost. Na telo koje polako posustaje, na kretnje od kojih bol seva duboko u kosti. Na troškove lečenja koji rastu. Tu je i strah od nemoćne starosti, u krevetu, u bolesti, u stanu s prljavim prozorima. To se pretvorilo u opsesiju. Mrzi ovaj prostor. Opseda je vonj plesni koji se širi iz tuš- kabine. Oseća ga i u ustima. Svi uglovi, sve pukotine pune su mahovinaste plesni, uzalud je pomamno riba, ona preko noći opet izbija, u još debljem sloju.
U njoj buja mržnja. Mržnja koja je u sukobu s njenom poletnom uslužnošću i detinjastim optimizmom. Mržnja koja je sve izmešala. Louise je progutao mračan i zbrkan san. Progoni je osećaj da je i videla i čula previše toga iz tuđe intime, na kakvu ona nikad nije imala pravo. Ona nikad nije imala vlastitu sobu.
       Nakon dve strahotne noći oseća se spremnom za povratak na posao. Smršavila je, njeno lice devojčice, bledo i ispijeno, kao da se obesilo. Češlja se, stavlja šminku. Svetloljubičasto senilo za oči je smiruje.
        U 7 i 30 otključava vrata stana u Ulici Hauteville. Mila u plavoj pidžami hita joj u susret. Skače joj u naručje: „Louise, to si ti! Vratila si se!“
Adam se otima u majčinom zagrljaju. Začuo je Louisein glas, prepoznao miris pudera, laki korak po parketu. Ručicama se odguruje o majčina prsa, a ona, sva nasmejana, dete predaje Louiseinom milovanju.
       U Myriaminom frižideru stoje svakakve posude. Vrlo malene, naslagane jedne na druge. Ima činija  prekrivenih staniolom. Na plastičnim policama naći će se komadići limuna, krajac uvenulog krastavca, četvrt luka čiji miris preplavi kuhinju čim se otvore vrata . Komad sira od kojeg je ostala samo korica. U posudama Myriam pronalazi grašak kojemu zrna više nisu ni obla ni zdrave zelene boje. Ostatke tri vrste testenine. Dečije kašice za jednu kašiku. Komadiće puretine koji ni vrapca ne bi nahranili, ali koje je Louise svejedno pospremila.
Paul i Myriam zbijaju žale na račun toga. Louiseina manija, fobija od bacanja hrane u početku im je smešna. Dadilja struže konzerve, deca moraju polizati čašice od jogurta. Njenim je poslodavcima to i smešno i dirljivo.
          Paul se ruga Myriam kad usred noći iznosi smeće u kojem su nepojedeni ostaci hrane ili kakva Milina igračka koju misle da ne mogu popraviti. „Priznaj, bojiš se da će te Louise izgrditi!“ i smejući se ide za njom sve do lifta.
Zabavno im je kako Louise pomno proučava letke koje im trgovine iz kvarta ostavljaju u poštanskom sandučiću, a koje oni bez razmišljanja automatski bacaju. Dadilja skuplja bonove s popustima koje sva ponosna predaje Myriam, a nju je sram što joj je to blesavo. Myriam uostalom uzima Louise za prier pred mužem i decom. „Louise je u pravu. Glupo je rasipati. Ima dece koja nemaju šta jesti.“
       No nakon nekoliko meseci ta Louiseina opsesija postaje uzrok napetosti. Myriam joj zbog toga prigovara. Žali se da je kruta i paranoična. „Na kraju krajeva, neka kopa po smeću ako baš hoće, ja njoj ne moram polagati račune“, govori Paulu koji je uveren da se moraju osloboditi Louiseine vlasti. Myriam je odlučna.
       Zabranjuje Louise da deci daje proizvode kojima je istekao rok trajanja. „Ne, čak ni one kojima je rok prošao jučer. I gotovo, nema diskusije.“
        Jedne večeri, dok se Louise još oporavljala od bolesti, Myriam se kasno vraća. U stanu vlada tama, a Louise je čeka u predsoblju, u kaputu i s torbom u ruci. Tek što je pozdravila, pojurila je prema liftu. Myriam je previše umorna da bi se bilo što zapitala ili se uzbuđivala.
        „Louise se duri. Pa šta onda?“
          Mogla bi se baciti na kauč i zaspati, onako u odeći i cipelama. Ali odlazi u kuhinju po čašu vina. Želi posediti malo u dnevnom boravku, popiti čašu belog vina, opustiti se uz cigaretu. Kad se ne bi bojala da će probuditi decu, čak bi se i okupala.
       Ulazi u kuhinju i pali svetlo. Sve se doima još čišće nego inače. Oseća se snažan miris sapuna. Vrata hladnjaka su oprana. Na radnim površinama nema ničega. Na napi ni traga masnoći, ručice ormarića su prebrisane. Prozorsko staklo, ravno ispred nje, blista od čistoće.
        Myriam se sprema otvoriti frižider kad ga ugleda. Onde, nasred malog stola za kojim deca jedu s dadiljom. Na tanjiru stoji pileći kostur. Blještav, bez i najmanje mrve mesa, bez ičega. Kao da ga je oglodao lešinar ili kakav uporan, pedantan insekt. U svakom slučaju, neki gadan stvor.
           Zabuljila se u smeđi kostur, njegovu zaobljenu kičmu, zašiljene kosti, skladnu i jasnu liniju kralježaka. Bataci su otkinuti, ali svinuta krila još su tu, olabavljenih zglobova, samo što se ne odlome. Sjajna žućkasta hrskavica izgleda kao sasušen gnoj. Kroz rupe, između sitnih kostiju, Myriam vidi praznu unutrašnjost prsnog koša, tamnog i beživotnog. Više nema mesa, nema organa, ničeg kvarljivog na tom skeletu, a ipak joj se čini da je pred njom strvina, ogavna lešina koja njoj naočigled i dalje trune, tu, u njenoj kuhinji.
        Sasvim je sigurna da je pile bacila tog jutra. Meso više nije bilo za jelo, nije htela da deci bude zlo. Vrlo dobro se seća da je tanjir istresla u vreću za smeće i da je pile, prekriveno hladetinastom masnoćom, upalo u kantu. S tupim udarcem pljusnulo je o dno, a Myriam je rekla „bljak“. Smučilo joj se od tog mirisa tako rano ujutro.
       Myriam prilazi životinji koju se ne usuđuje dotaknuti. To ne može biti neka Louiseina zabuna ili Louisein previd. Šala još manje. Ne, kostur vonja na deterdžent za posuđe s mirisom badema. Louise ga je oprala, isprala pod mlazom vode i ostavila u znak osvete, poput zlokobnog totema.
       Mila je posle mami sve ispričala. Smejala se i poskakivala objašnjavajući da im je Louise pokazala kako da jedu prstima. Stojeći na stolcima oko stola, Adam i ona su postrugali kosti. Meso je bilo suvo pa im je Louise dopustila da uz jelo popiju veliku čašu Fante, da se ne uduše. Jako je pazila da se skelet ne ošteti i nije ga ispuštala iz vida. Rekla im je da je to igra i da će dobiti nagradu ako se budu tačno pridržavali pravila. I na kraju im je onda dala dva voćna bombona.


Hector Rouvier



   Deset godina je prošlo, no Hector Rouvier se savršeno dobro seća Louiseinih ruku. Njih je najčešće dodirivao. Mirisale su na zgnječene cvetne latice i uvek je imala nalakirane nokte. Hector ih je stezao, privijao k sebi, osećao ih je na potiljku dok je gledao film na televiziji. Louiseine ruke uronjene u toplu vodu trljale su Hectorovo mršavo telo. Zapenile bi mu sapun u kosi, kliznule pod pazuhe, oprale spolovilo, trbuh, zadnjicu.
       Kad bi legao u krevet, lica zaguranog u jastuk, zadigao bi gornji deo pidžame što je značilo da očekuje da ga mazi. Vršcima noktiju prelazila bi preko detetovih leđa, prošli bi ga trnci, zadrhtao bi, pa bi umiren i malo posramljen zaspao, nejasno naslućujući čudno uzbuđenje u koje bi ga uronili Louiseini prsti.
Na putu do škole Hector je čvrsto stezao dadiljinu ruku. Kako je rastao, dlanovi su mu postajali sve veći i sve je više strahovao da ne zdrobi Louiseine kosti, krhke poput keksai porculana. Zglobovi dadiljinih prstiju krčkali su u dečjem dlanu pa se Hectoru ponekad činilo da zapravo on vodi Louise za ruku i da je on taj koji je mora prevesti preko ceste.
        Louise nikad nije bila stroga, ne. Ne seća se da je ikada video da se naljutila. Sasvim je siguran da ga nikad nije udarila. Pamti je u mutnim, nejasnim slikama, premda je uz nju proveo nekoliko godina. Louiseino lice mu je daleko, nije siguran da bi je danas prepoznao da se slučajno sretnu na ulici. Ali dodir njenog mekog i nježnog obraza; miris pudera koji je nanosila ujutro i uvečer; kad bi joj se stisnuo uz noge i na licu osetio njene prozirne najlonke; neobičan način na koji ga je ljubila, koji put bi uključila i zube, gricnula bi ga da mu pokaže kako ga divlje voli, da ga želi celog posedovati. Seća se svega toga.
      Nije zaboravio ni kako je izvrsno kuhvala. Kolače s kojima je dolazila po njega pred vrtić i kako se radovala kad je u njima sa slašću uživao. Okus njenog umaka od rajčica, načina na koji je paprila odreske pre nego što bi ih samo kratko ispekla, njen umak od gljiva, to su uspomene koje često priziva. Sve to pripada mitologiji detinjstva, svetu iz vremena pre smrznutih gotovih obroka koja guta ispred računala.
       Seća se, ili misli da se seća, i kako je s njim bila beskrajno strpljiva. Odlazak u krevet je uz njegove roditelje često ružno završavao. Anne Rouvier, njegova majka, gubila je strpljenje kad bi Hector plakao, molio da vrata ostave otvorena, tražio još jednu priču, čašu vode, kleo se da je video čudovište, da je još gladan.
„I ja se isto bojim zaspati“, priznala mu je Louise. Imala je razumevanja za njegove ružne snove i bila je u stanju satima ga milovati po slepoočnicama i ispratiti ga u san dugim prstima koji su mirisali na ruže. Nagovorila je njegovu majku da u dečioj sobi ostavlja upaljenu svetiljku. „Nema potrebe da se toliko boji.“
       Da, njen odlazak silno ga je zaboleo. Užasno mu je nedostajala, mrzeo je devojku koja ju je zamenila, studenticu koja je dolazila po njega u školu, obraćala mu se na engleskom i, kako je govorila njegova majka, „intelektualno stimulisala“. Ljutio se na Louise što ga je napustila, što nije održala žarka obećanja, što je izneverila zakletvu da će ga zauvek voleti, i to nakon što se zaklela da je on jedini i da ga niko neće moći zameniti. Jednoga jutra više je nije bilo, a Hector se nije usudio ništa pitati. Nije znao kako oplakati ženu koja ga je ostavila jer, premda mu je bilo samo osam godina, slutio je da je ta ljubav smešna, da bi mu se mogli rugati i da se oni koji su ga žalili zapravo pomalo pretvaraju.
      Hector je oborio glavu. Ćuti. Majka sedi do njega na stolcu, stavila mu je ruku na rame. Kaže: „Sve je u redu, mili moj.“ Ali Anne je uznemirena. Policajce gleda kao da je nešto skrivila. Traži nešto što bi mogla priznati, nekakav davno počinjeni prekršaj koji joj žele naplatiti. Oduvek je takva, nedužna i paranoična. Nikad nije prošla carinu a da se nije preznojila. Jednom je trezna i trudna duhvala u kućni alkotest jer je bila uverena da će je zaustaviti i privesti.
       Glavna inspektorica, zgodna žena guste smeđe kose stegnute u rep, sela je na svoj sto, nasuprot njih. Pita Anne kako je stupila u kontakt s Louise i iz kojih je razloga trebala dadilju za decu. Anne smireno odgovara. Sve što želi je udovoljiti policajki, dati joj neki trag i, više od svega, doznati za što je Louise optužena.
       Louise joj je preporučila prijateljica. O njoj je rekla sve najbolje. A i ona sama je uostalom s dadiljom bila uvek zadovoljna. „Hector joj je, kao što ste i sami čuli, bio vrlo privržen.“ Inspektorica se osmehnula mladiću. Vraća se za sto, otvara dosije i pita:
    „Sećate li se poziva gospođe Massé? Pre nešto više od godinu dana, ?“
     „Gospođe Massé?“
       „Da, pokušajte se prietiti. Louise vas je navela kao reference pa je Myriam Massé htela znati šta mislite o njoj.“
      „Tako je, sad se sećam. Rekla sam joj da je Louise bila izvanredna dadilja.“
Već više od dva sata sede u toj hladnoj sobi u kojoj se nema šta videti. Radni sto je uredno pospremljen. Na njemu nema nikakvih fotografija. Po zidovima ne vise plakati, nijedna objava o nestalima. Inspektorica povremeno zastaje usred rečenice i uz ispriku izlazi iz kancelarije. Anna i njezin sin kroz staklo je vide kako razgovara na mobilni, šapuće nešto kolegi na uhvo ili pije kafu. Njih dvoje nemaju volje za razgovor jedno s drugim, čak ni toliko da skrate vreme. Sede jedno pored drugoga, ne gledaju se, drže se kao da su zaboravili da su tu zajedno. Glasno uzdišu, ustanu i naprave krug oko stolca. Hector proverava mobilni . Anne rukama pridržava crnu kožnatu torbicu. Dosadno im je, ali su previše pristojni i previše uplašeni da bi i najmanjim znakom pokazali inspektorici da im je dosta. Umorni i pokorni čekaju da ih puste.
          Inspektorica printa dokument i pruža im ga.
          „Ovde potpišite, i ovde, molim vas.“
Anne se saginje nad papir i ne podižući pogled pita bezizražajnim glasom:
            „A štoa je Louise napravila? Šta se dogodilo?“
            „Optužena je da je ubila dvoje dece.“
              Narednica ima tamne krugove oko očiju. Pogled joj je težak od nateklih ljubičastih podočnjaka i, začudo, s njima je još zgodnija. Hector izlazi na ulicu, na vrućinu. Devojke u prolazu su lepe, pa jedva čeka da odraste, da bude slobodan, da bude muškarac. Pritišče ga njegovih osamnaest godina, želi ih ostaviti za sobom, kao što je pred vratima policije ostavio preneraženu i sleđenu majku. Shvata da ono što je osetio malopre, nakon policajkinih reči, nije bilo ni iznenađenje ni zaprepaštenost, već neizmerno i bolno olakšanje. Zapravo, skoro likovanje. Kao da je oduvek bio svestan skrivene pretnje koja se nad njim nadvijala, otrovne i neizrečene. Pretnje koju je samo on, svojim dečijim očima i srcem bio u stanju naslutiti. Sudbina je htela da se nesreća sručila negde drugde.
Činilo se da je inspektorica to shvatila. Pažljivo se zagledala u Hectorovo nepomično lice i osmehnula mu se. Onako kako se ljudi obično smeše preživelima.

..........

        Myriam čitave noći razmišlja o tim kostima na kuhinjskom stolu. Čim sklopi oči, zamišlja životinjski kostur odmah tu, pored sebe, u krevetu.
Čašu vina ispila je u jednom gutljaju, rukom oslonjena o stol, krajičkom oka motreći kostur. Gadilo joj se dodirnuti ga, osetiti ga pod prstima. Imala je čudan osećaj da bi se, ako ga dotakne, nešto moglo dogoditi, da bi životinja mogla oživeti i sunuti joj u lice, zgrabiti je za kosu, pritisnuti o zid. Otišla je popušiti cigaretu na prozoru dnevne sobe pa se vratila u kuhinju. Navukla je par plastičnih rukavica i kostur bacila u smeće. Bacila je i tanjir i krpu koja je stajala pokraj. Sjurila se s crnim vrećama do smetlarnika, a onda na izlasku tresnula vratima.
           Legla je u krevet. Srce joj je tako lupalo da je teško disala. Pokušala je zaspati, a onda više nije mogla izdržati i nazvala je Paula pa mu u suzama ispričala događaj s piletom. On misli da dramatizuje. Smeje se jer mu sve zvuči kao loš scenarij za film strave i užasa. „Pa nije valjda da ćeš se tako uzrujavati zbog nekakve živine?“ Pokušava je nasmejati, naterati da se zapita je li situacija zbilja toliko ozbiljna. Myriam mu poklopi slušalicu. Paul je zove, ali ona ne odgovara.
        U bnesanici glavom joj se prvo vrte razne optužbe, a onda se javlja krivnja. U mislima počinje napadati Louise. Kaže  da je Louise luda. Možda i opasna. Da protiv poslodavaca gaji bolesnu mržnju i želju za osvetom. Myriam sebi predbacuje da pre nije dobro procenila Louisein temperament. Već je primetila da se dadilja znala strašno razljutiti u sličnim situacijama. Jednom je Mila u školi izgubila vestu, a Louise je od toga napravila celu dramu. Svakoga je dana spominjala Myriam tu plavu vestu. Zarekla se da će je pronaći, gnjavila je
odgojiteljicu, žene koje su pazile decu i žene u kantini. Jednog ponedeljka ujutro, zatekla je Myriam kako oblači Milu. Malena je nosila plavu vestu.
        „Pronašli ste je?“ upitala je dadilja gledajući ih sva ushićena.
         „Ne, kupila sam istu onakvu.“
        Louise se nekontrolisano razbesnela. „Stvarno sam se onda uzalud mučila da je pronađem. I šta to sad znači? Neko će nam nešto ukrasti, nećemo paziti na svoje stvari, ali ništa zato, mama će Mili kupiti drugu vestu?“
         A onda Myriam krivnju prebacuje na sebe. „Problem je u meni, razmišlja, preterala sam. Ona mi na taj način hoće reći da sam rasipna, nepromišljena i nemarna. Louise je to što sam bacila pile sigurno doživela kao uvredu, uz sve svoje probleme s novcem. Umesto da joj pomognem, ja sam je ponizila.“
          Ustaje u cik zore, činilo joj se da gotovo i nije spavala. Vidi da je upaljeno svetlo u kuhinji. Izlazi iz sobe i ugleda Louise kako sedi ispred malog dvorišnog prozora. Dadilja obema rukama drži šolju za čaj, onu koju joj je Myriam kupila za imendan. Oblačići pare lebde joj pred licem. Louise nalikuje sitnoj starici, treperavom duhu u bledoj jutarnjoj svetlosti. Kosa i lice su joj bezbojni. Myriam se čini da je Louise u poslednje vreme stalno isto odevena, odjednom joj dođe muka od te plave bluze i belog okovratnika. Silno bi želela da ne mora s njom razgovarati. Htela bi da nestane iz njenog života, tek tako, kao rukom odnesena, dok trepneš. No Louise je onde, smeši joj se.
          Pita je tankim glasom: „Hoćete kafu? Izgledate umorno.“ Myriam pruža ruku i prihvata vruću šolju.
        Pomislila je na dugačak dan koji je pred njom, na sudu će braniti jednog muškarca. Ovde u svojoj kuhinji, suočena s Louise, razmišlja o ironiji cele situacije. Njenoj se borbenosti svi dive, Pascal veliča njezinu hrabrost pred protivnicima, a njoj se grlo stisnulo pred ovom sitnom plavokosom ženicom.
Neki mladi maštaju o filmskim kamerama, o nogometnim stadionima, o prepunim koncertnim dvoranama. Myriam je oduvek sanjala o sudnici. Već se kao studentica trudila što češće prisustvovati sudskim procesima. Njena majka nije shvatala kako se neko može toliko zanimati za mučne slučajeve silovanja, oduševljavati se preciznim, sumornim i bezosećajnim izlaganjima o incestima i ubistvima. Myriam se pripremala za pravosudni ispit u vreme kad je počelo
suđenje Michelu Fourniretu, serijskom ubici čiji je slučaj pratila s velikim zanimanjem. Unajmila je sobu u središtu Charleville-Mézièresa i svakoga dana pridružila bi se skupini domaćica  koje su došle videti čudovište. Ispred Palače pravde postavili su golemi šator u kojem je na velikim ekranima brojna publika mogla uživo pratiti raspravu. Myriam se držala malo po strani. Nije razgovarala s ostalima. Nelagodno se osećala kad bi te žene zažarenih lica, kratke kose i kratko podrezanih noktiju dočekivale kombi s optuženikom dobacujući uvrede i pljujući. Principijelna i ponekad vrlo stroga, Myriam je bila fascinirana prizorom otvorene mržnje i pozivima na osvetu.
        Do Palače pravde Myriam ide metroom i stiže pre vremena. Puši i prstima vrti uzicu kojom je stegnut debeli dosije. Već duže od mesec dana Myriam pomaže Pascalu u pripremi parnice. Dvadeset četverogodišnji muškarac optužen je da je s još tri saučesnika preduzeo kaznenu ekspediciju protiv dvojice Šrilančana. Pod uticajem alkohola i kokaina premlatili su dva kuhvara, dva mirna imigranta bez dokumenata. Udarali su ih nemilice, mlatili ih sve dok jedan od njih nije umro, sve dok nisu shvatili da su se zabunili, da su jednog crnca pobrkali s drugim. Nisu znali objasniti zašto se to dogodilo. Nisu se mogli izvući jer je sve snimila nadzorna kamera.
         Na prvom sastanku muškarac je advokatima ispričao svoju životnu priču, uljepšanu lažima i očitim preterivanjima. Pretio mu je doživotni zatvor, što ga nije sprečilo da se malo nabacuje Myriam. Ona je napravila sve kako bi zadržala „primerenu distancu“. To je izraz koji Pascal uvek koristi, a na čemu, prema njegovom mišljenju, počiva uspeh svakog slučaja.
            Myriam se potrudila razdvojiti istinu od izmišljotina,  potkrepljujući svoje tvrdnje dokazima. Kao učiteljica koja nešto tumači deci, birajući jednostavne ali britke reči, objasnila mu je da je laganje loš način obrane i da sada više nema šta izgubiti ako kaže istinu.
      Za suđenje Myriam je mladiću kupila novu košulju i preporučila mu da zaboravi neukusne šale i smeškanje, zbog čega izgleda bahat. „Moramo dokazati da ste i vi bili žrtva.“
      Myriam se uspeva koncentrisati, a posao joj pomaže da zaboravi užasnu noć. Ispituje dvojicu veštaka psihologa koji iznose mišljenje o njenom klijentu.
Svedoči jedna od žrtava, uz pomoć tumača. Svedočenje se odvija uz dosta napora, ali emocije ljudi u sudnici mogu se opipati. Optuženi ostaje miran i ne diže pogled.
       U pauzi suđenja, dok Pascal telefonira, Myriam ostaje da sedi u hodniku, gleda u prazno i hvata je osećaj panike. Nema nikakve sumnje da je previše omalovažila čitavu onu priču s Louiseinim dugovima. Iz obzira ili iz nehaja nije pažljivo pročitala dopis od Porezne. Predbacuje sebi da nije zadržala sve te papire. Desetak puta tražila je Louise da ih donese. Louise je najpre rekla da je zaboravila, obećavala da će se sutradan setiti. Myriam je pokušala doznati nešto više. Ispitivala ju je o Jacquesu, o dugovima koji se izgleda već godinama povlače. Pitala ju je zna li Stéphanie za njezine probleme. Louise je na pitanja, postavljena blagim glasom punim razumevanja, odgovarala neumoljivom ćutnjom. „To je zbog stida“, pomislila je Myriam. Način da sačuva granicu između dva sveta. I tako je odustala od namere da joj pomogne. Imala je grozan utisak da je Louise njenu znatiželju doživljavala poput udaraca, a i tako se u poslednje vreme činilo kao da joj krhko telo vene, bledi, nestaje. U mračnom hodniku u kojem vlada nesnosan žamor, Myriam se oseća bespomoćno i krajnje iscrpljeno.
         Paul ju je ujutro nazvao. Bio je blag i pun razumevanja. Ispričao se što je glupo reagovao. Što je nije ozbiljno shvatio. “Napravićemo onako kako ćeš ti hteti“, ponovio je. „U ovakvim okolnostima ne može ostati s nama.“ I još je, pragmatično, dodao: „Pričekaćemo leto, otići ćemo na odmor, a kad se vratimo objasnićemo joj da je zapravo više ne trebamo.“
       Myriam mu je odgovarala bez uverenja, bezbojnim glasom. Pomislila je kako su se deca obradovala dadilji nakon onih nekoliko dana njene bolesti. Setila se tužnog pogleda koji joj je Louise uputila, njenog izgubljenog, bledog lica. Još uvek čuje nejasne i pomalo smešne isprike, kako se sramila jer nije izvršila svoju zadaću. „To se više neće ponoviti“, rekla je. „Obećavam vam.“
        Naravno, dovoljno bi bilo podvući crtu i završiti s time. Ali Louise ima ključeve od stana, ona sve zna, uvukla im se u život tako duboko da se čini da ju je sada nemoguće ukloniti. Oni će je oterati, a ona će se ponovno pojaviti. Oprostiće se od nje, a ona će im lupati na vrata, ući s pretnjama, poput povređenog ljubavnika.


Stephanie


        Stéphanie je imala sreće. Kad je bila u višim razredima osnovne škole, gospođa Perrin, Louiseina poslodavka, predložila je da devojčicu upišu u gimnaziju u Parizu, mnogobolju od one u Bobignyju u koju je trebala ići. Žena je htela napraviti dobro delo sirotoj Louise koja toliko radi i koja to doista zaslužuje.
         No Stéphanie se nije pokazala dostojnom takva dobročinstva. Nevolje su počele samo nekoliko nedelja nakon početka školske godine. Ometala je nastavu. Nije se mogla suzdržati od smeha, bacala je predmete po razredu, bila je bezobrazna prema nastavnicima. Ostali učenici smatrali su je istovremenoi smešnom i zamornom. Skrivala je od Louise informativku, opomene koje je dobijala, razgovore s direktorom. Počela je markirati i pušiti travu već pre podneva, ležeći na klupama u parku u petnaestom arondismanu.
         Jedne je večeri gospođa Perrin pozvala dadilju kako bi joj izrazila svoje duboko razočaranje. Osećala se izdanom. Zbog Louise se užasno sramila. Obrukala se pred direktorom kojeg je morala dugo uveravati i koji joj je napravio uslugu primivši Stéphanie. Devojčicu su pozvali da se za nedelju  dana pojavi pred disciplinskim većem, skupa s Louise. „To je poput suda“, hladno joj je objasnila njena poslodavka. „Vi ćete je morati braniti.“
      U 15 sati Louise i njena kći ušle su u dvoranu. Slabo zagrejana prostorija kružnog oblika imala je velike prozore zeleno-plavih stakala kroz koje se svetlost prosipala kao u crkvi. Desetak osoba nastavnika, savetnika, predstavnika roditelja sedelo je oko velikog drvenog stola. Jedan po jedan uzimali su reč. “Stéphanie je neprilagođena, nedisciplinovana, drska.“ „Ona nije nevaljala“, dodao je neko. „Ali kad počne, nema načina da je se urazumi.“ Čudili su se da Louise nikad nije reagovala na takvu katastrofalnu situaciju. Da nije odgovorila na pozive na sastanak koje su joj nastavnici upućivali. Zvali su je na mobilni . Čak su joj ostavljali poruke, sve bez rezultata.
       Louise ih je molila da njenoj kćeri pruže još jednu priliku. Plačući je objasnila koliko se brine o svojoj deci, da ih kažnjava kad je ne slušaju. Da im ne dopušta da gledaju televiziju dok pišu zadaće. Kazala je da je dosledna i da ima veliko iskustvo u odgoju dece. Gospođa Perrin ju je unapred upozorila da je ovo sud i da će nju prosuđivati. Sudiće njoj, lošoj majci.
        Oko velikog drvenog stola, u ledenoj dvorani u kojoj su svi ostali u kaputima, nastavnici su nagnuli glave u stranu i slušali. Ponovili su: „Mi ne sumnjamo u vaš trud, gospođo. Sigurni smo da činite sve što možete.“ Profesorica francuskog, vitka i mila žena, upitala ju je:
     „Koliko Stéphanie ima braće i sestara?“
      „Ona je jedinica“, odgovorila je Louise.
       „Ali spomenuli ste svoju decu, niste li?“
       „Da, decu o kojoj se brinem. Onu koju svaki dan čuvam. I verujte mi da je moja gazdarica vrlo zadovoljna kako odgajam njenu decu.“
       Zamolili su ih da izađu iz dvorane dok oni donose odluku. Louise je ustala i uputila im, kako je ona mislila, osmeh svetske žene. Na školskom hodniku, nasuprot košarkaškom igralištu, Stéphanie se i dalje blesavo cerila. Bila je previše zaobljena, prevelika, komična sa svojim konjskim repom navrh glave. Nosila je tajice s uzorkom u kojima su joj bedra izgledala golema. Činilo se da je ozbiljan karakter sastanka nije uznemirio, samo joj je sve to bilo dosadno. Nije se bojala, upravo suprotno, opušteno se smeškala, kao da ti profesori u staromodnim puloverima od mohera i s bapskim maramama oko vrata nisu ništa drugo doli loši glumci.
        Čim su izašle iz dvorane, odmah je bila bolje volje i počela se producirati onako kako to već loši đaci čine. Zaskočila bi kolege koji su izlazili iz učionice nakon sata, poskakivala, šaputala poverljivo na uvo nekoj sramežljivoj devojčici koja se suzdržavala da ne prasne u smeh. Louise ju je poželela pljusnuti i prodrmati iz sve snage. Naterati da shvati kako je ponižavajuće i naporno podizati kćer poput nje. Volela bi joj na nos nabiti svoju muku i strahove, iščupati iz nje taj tupavi nemar. Smrviti ono što joj je još preostalo od detinjstva.
      Usred buke na hodniku, Louise je susprezala drhtanje. Ućutkala je Stéphanie stežući joj sve snažnije punačku ruku.
      „Možete ući.“
        Razrednik je provirio kroz vrata i mahnuo im da uđu. Većali su samo deset minuta, ali Louise nije shvatila da je to loš znak.
      Kad su majka i kći sele, razrednik je uzeo reč. Stéphanie, objasnio je, predstavlja element koji unosi nemir, a niko od njih ne uspeva je valjano usmeriti. Bezuspešno su se trudili, iskušali sve pedagoške metode, ništa nije delovalo. Iscrpili su svoje mogućnosti. Na njima je odgovornost i ne mogu dopustiti da zbog nje trpi čitav razred. „Možda bi se“, dodao je profesor, „Stéphanie bolje osećala u školi u svojoj četvrti. U okolini koja joj je sličnija, u kojoj bi se lakše snalazila. Shvaćtate?“
      Zima se te godine oduljila. Činilo se kao da hladnoći nema kraja. „Ako vam bude potrebna pomoć oko administracije, imamo ljude za to“, umirivala ju je savetnica za profesionalnu orijentaciju. Louise ništa nije shvatala. Stéphanie su izbacili.
       Na povratku kući, u autobusu, Louise je ćutala. Stéphanie se smijuljila, gledala je kroz prozor sa slušalicama u ušima. Hodale su sumornom ulicom prema Jacquesovoj kući. Dok su prolazile pored tržnice, Stéphanie je zastala da pogleda štandove. Louise je spopala mržnja prema takvom nehajnom ponašanju i adolescentskom egoizmu. Zgrabila ju je za rukav i svom snagom grubo povukla. Obuzimao ju je sve mračniji gnev, sve žešća srdžba. Želela je zabiti nokte u meku kožu svoje kćeri.
        Ušle su u dvorište i tek što je za njima zatvorila vrtna vrata, počela je mlatiti Stéphanie. Prvo ju je udarila u leđa, a snažni udarci šakom srušili su je na pod. Devojka se sklupčala i vrištala. Louise je nastavila tući, sitnim dlanovima šamarala ju je bez sustezanja. Vukla ju je za kosu, micala joj ruke kad je kći htela zaštititi glavu. Udarci su padali po očima, zasipala ju je pogrdama, grebla do krvi. Kad se Stéphanie više nije micala, Louise joj je pljunula u lice.
        Jacques je čuo galamu pa je prišao prozoru. Promatrao je kako Louise kažnjava kćer i nije ih ni pokušao razdvojiti.

.......

        Ćutnja i nesporazumi sve su zatrovali. U stanu vlada teška atmosfera. Myriam se trudi da deca ništa ne primete, ali suzdržana je prema Louise. Jedva da joj se obraća, daje joj precizne upute. Sledi savete koje Paul stalno ponavlja: „Ona za nas radi, nije nam prijateljica.“
        Njih dve više ne piju čaj zajedno u kuhinji, Myriam za stolom, Louise naslonjena leđima o radnu površinu. Myriam više ne izgovara nežnosti: „Louise, vi ste anđeo“ ili „Ne postoji niko poput vas“. Petkom naveče više je ne poziva da zajedno popiju ostatak rozea koji zaboravljen stoji na dnu hladnjaka. „Deca gledaju film, pa možemo si valjda priuštiti malo zadovoljstva“, govorila bi Myriam u tim prilikama.A sada, kad jedna uđe u prostoriju, druga iz nje izlazi. Izvode veštu koreografiju izbegavanja i sve se ređe zateknu na istom mestu.
A onda je stiglo proleće, žarko, neočekivano. Dani su duži, a na stablima su prvi pupovi. Lepo vreme menja navike, tera Louise van, u parkove, s decom. Jedne večeri pita Myriam može li pre otići. „Imam dogovor“, objašnjava uzbuđenim glasom.
        Nalazi se s Hervéom u kvartu u kojem on radi pa idu u kino. Hervé bi radije popio pivo na nekoj terasi, ali Louise je inzsistirala. A film mu se zapravo jako svideo i ponovno će ga zajedno pogledati sledeće nedelje t. Hervé u dvorani pored Louise diskretno drema.
        Na kraju je pristala otići s njim na piće, sede na terasi bistroa na jednom od velikih bulevara. Hervé je sretan čovek, misli Louise. Sa smeškom joj izlaže svoje planove. O odmoru koji bi mogli zajedno provesti u Vogezima. Kupali bi se goli u jezerima, spavali u planinskoj kući njegovog poznanika. I celo vreme slušali muziku. Puštao bi joj ploče iz svoje zbirke i uveren je da začas više ne bi mogla bez njih. Hervé se veseli odlasku u penziju, ali ne misli da će sam uživati u godinama odmora. Rastao se pre petnaest godina. Nema dece i teško podnosi samoću.
         Hervé je iskušao sve moguće strategije ne bi li Louise konačno jedne večeri pristala s njim poći kući. Čeka je u Raju, kafiću preko puta zgrade Masséovih. U metrou Hervé stavlja svoju pocrvenelu ruku na Louiseino koleno. Ona ga sluša i motri mušku ruku, koja se namestila, koja nešto započinje i hteće još. Diskretna je ta ruka koja dobro prikriva svoju igru.
        Vode ljubav nekako nespretno, on je gore, brade im se povremeno sudaraju. Stenje dok leži na njoj, ali ona ne zna je li to od užitka ili jer ga bole zglobovi, a ona mu baš i ne pomaže. Hervé je tako sitan da su im se gležnjevi našli jedni pored drugih. Dodir tih debelih gležnjeva i dlakavih stopala čini joj se nepriličnijim i nametljivijim od spolovila koje oseća u sebi. Jacques je bio visok i vodio je ljubav gnevno, kao da kažnjava. Hervé je iz zagrljaja izašao olakšan, rasterećen, i postao je nekako prisniji.
      Onde, u Hervéovom krevetu, u jeftinom društvenom stanu u četvrti Saint-Ouen, s usnulim muškarcem pored sebe, Louise je pomislila na bebu. Majušnu, tek rođenu, svu obavijenu toplim mirisom novoga života. Na bebu okruženu ljubavlju, koju bi Louise oblačila u malene kombinezone pastelnih boja i koja bi iz njenog naručja prelazila u Myriamino, potom u Paulovo. Detešce koje bi ih zbližilo, povezalo istom novonadošlom nežnošću. Izbrisalo bi nesporazume, nesuglasice, navikama povratilo smisao. Ona bi ga satima ljuljuškala na kolenima, u polumraku sobice osvetljene noćnom svetiljkom po kojoj bi kružili brodići i otočići. Milovala bi mu još golu glavicu i lagano mu stavila u usta mali prst. Sisajući oteklim desnima njen nalakirani nokat, prestao bi plakati.
          Sutradan s još više pažnje nego inače posprema Paulov i Myriamin krevet. Rukom prelazi preko plahte. Traži tragove njihovih zagrljaja, trag deteta za koje je sada posve sigurna da će doći. Pita Milu bi li htela malog brata ili sestricu. „Bebu o kojoj bismo se skupa brinule, što kažeš?“ Louise se nada da će Mila to spomenuti mami, da će joj prišapnuti misao koja će se uhvatiti i postati stvarnost. I jednog dana devojčica pita Myriam, naočigled oduševljene Louise, nosi li bebu u trbuhu. „A ne, radije bih umrla“, odgovara Myriam smejući se.
        Louise misli da to nije dobro. Ne shvata zašto se Myriam nasmiejala i kako je bez razmišljanja odgovorila na pitanje. Sigurno je to rekla zato da se ne urekne. Glumi ravnodušnost, ali ipak razmišlja o tome. Uskoro će i Adam poći u vrtić i kuća će biti pusta, Louise više neće imati što raditi. Trebaće svakako još jedno dete da joj ispuni duge zimske dane.
         Louise prisluškuje razgovore. Stan je malen i ona to ne čini namerno, ali na kraju sve dozna. Samo što u poslednje vreme Myriam govori tiše. Zatvara vrata kad razgovara na telefon. Paulu šapuće pored uha. Izgledaju tajnovito.
       Louise priča Wafi o detetu koje će se roditi. O tome kako će mu se radovati i o dodatnome poslu. “S troje dece neće moći bez mene.“ Louise povremeno hvata euforija. Neodređeno i na trenutke obuzima je slutnja potpunijeg života, prostranstva, iskrenije ljubavi, strasnijih čežnji. Misli na leto koje se približava, na  odmor. Zamišlja miris obrađene zemlje i koštica maslina istrunulih uz rub ceste. Vidi mesečinom obasjane krošnje voćaka poput svoda iznad glave, i sanja da može biti bez odeće, da ništa ne treba pokrivati, ništa skrivati.
        Opet počinje spremati ukusna jela, jer sve što je poslednjih dana kuvala bilo je gotovo nejestivo. Za Myriam priprema rižu na mleku s cimetom, supe sa začinima i svakojaka jela koja su na glasu da pomažu plodnost. S budnošću tigrice Louise motri telo mlade žene. Gleda je li bleda, proučava težinu grudi, sjaj kose, sve same znakove koji, uverena je, nagoveštaju trudnoću.
      O rublju se brine s pažnjom kakve sveštenice ili vudu čarobnice. Mašinu za pranje veša  prazni kao i uvek. Prostire Paulove gaće. Ali važno joj je da sve osetljivo rublje opere na ruke, a u hladnoj vodi nad sudoperom u kuhinji ispire Myriamine gaćice, čipkaste ili svilene grudnjake. Izgovara molitve.
       No uviek se nanovo razočara. Ne treba ni pretraživati po smeću. Ništa joj ne promakne. Opazila je mrlju na donjem delu pidžame odbačene pored Myriamine strane kreveta. Jutros je na podu u kupaonici primietila sićušnu kapljicu krvi. Tako malecnu da je Myriam nije pobrisala pa se osušila na zeleno-belim pločicama.
       Krv stalno nadolazi, poznaje njen miris, Myriam joj je ne može sakriti, a to iz meseca u mesec predstavlja smrt jednog deteta.
    Nakon euforije slede dani potištenosti. Svet kao da se smanjuje, skuplja, pritišće joj telo prevelikom težinom. Paul i Myriam zatvaraju pred njom vrata koja bi ona htela razvaliti. Louise želi samo jedno: pripadati im, naći svoje mesto, skrasiti se, ugnezditi se, ukopati, imati topli kutak. Ponekad se oseća spremnom zahtevati svoj komad zemlje, a onda zanos mine, obuzme je tuga i posrami se što je uopšte u nešto poverovala.
      Jednog četvrtka naveče, oko osam sati, Louise se vraća kući. Stanodavac je čeka u hodniku. Stoji ispod svetiljke s pregorelom žaruljom. „A, eto vas.“ Bertrand Alizard samo što se ne baci na nju. Ekran mobitela uperio je Louise u lice, tako da rukom mora zakloniti oči. „Čekao sam vas. Dolazio sam više puta, naveče i poslepodne. Nikad vas nema.“ Obraća joj se umilno, naginje se prema Louise, kao da će je dotaknuti, zagrliti, šapnuti joj nešto na uho. Upiljio je u nju krmeljave oči bez trepavica, pa ih trlja kad skine naočale koje mu vise na traci oko vrata.
           Ona otvara vrata garsonijere i pušta ga unutra. Bertrand Alizard nosi prevelike svetlosmeđe hlače, a dok ga promatra s leđa Louise primećuje da remen nije provukao kroz dve petlje pa mu hlače vise oko struka i na stražnjici. Pomislili bi da je starac, pogrbljen i slabašan, koji je ukrao odeću divu. Sve na njemu izgleda bezopasno, proćelava glava, naborani obrazi prekriveni pegama, drhturava ramena, baš sve, osim ogromnih suhih šaka s debelim noktima kao u fosila, pravih mesarskih ruku koje trlja da ih ugreje.
      Ulazi u stan bez reči, korak po korak, kao da je prvi put onde. Pregledava zidove, prstom prelazi po besprekorno čistim lajsnama. Sve dodiruje žuljavim rukama, gladi navlaku na kauču, dlanom prelazi preko plastičnog stola. Stan mu se čini prazan, kao da u njemu niko ne živi. Voleo bi podstanarki dati nekoliko
primedbi, reći joj da osim što kasni sa stanarinom i ne održava garsonjeru. No stan je isti onakav kao kad joj ga je prvi put pokazao.
       Rukom oslonjen na naslon stolca, gleda Louise i čeka. Zuri u nju žutim očima koje i ne vide baš dobro, ali u svakom slučaju ne namerava spustiti pogled. Čeka da ona progovori. Da počne kopati po torbi i izvadi novac za stanarinu. Čeka da ona napravi prvi korak, da se ispriča što nije odgovarala na poruke koje joj je slao i ostavljao. Ali Louise ćuti. Stoji uz vrata, kao oni usplahireni mali psi koji grizu kad ih želiš umiriti.
     „Vidim da ste se počeli paovati. Fino.“ Alizard debelim prstom pokazuje nekoliko kutija naslaganih u predsoblju. “Novi stanar dolazi za mesec dana.“
Napravi nekoliko koraka i mlitavo gurne vrata tuš-kabine. Porculanska kada kao da je utonula u pod, trule daske ispod nje su popustile.
    „Šta se ovde dogodilo?“
       Stanodavac čučne. Gunđa, skida jaknu, odlaže je na pod pa stavlja naočale. Louise stoji iza njega.
     Gospodin Alizard se okreće i glasno ponavlja:
      „Pitam vas šta se to ovde dogodilo!“
        Louise se trgne.
„Ne znam. To se dogodilo pre nekoliko dana. Mislim da su instalacije stare.“
„Ma kakvi. Sâm sam ugradio kabinu. Trebali biste biti sretni. Nekada je bila samo zajednička kupaonica na katu. Ja sam postavio tuš u garsonijeru.“
„Ovo je samo od sebe propalo.“
„To je zbog neodržavanja, pa to je očigledno. Valjda ne mislite da će popravak ići na moj trošak, a vi ste samo tako pustili da tuš istrune?“
          Louise ga odmerava, a gospodin Alizard ne zna što znače taj bezizražajni pogled i ćutnja.
         „Zašto me niste pozvali? Koliko već dugo živite ovako?“ Gospodin Alizard ponovno je čučnuo, oznojenog čela.
        Louise mu ne kaže da je ova garsonijera za nju samo skrovište u koje se iscrpljena sklanja. A živi negdje drugde. Svakoga dana tušira se kod Myriam i Paula. Svlači se u njihovoj sobi i odeću pažljivo odlaže na bračni krevet. Na putu do kupaonice gola ide kroz dnevni boravak. Adam sedi na podu, a ona prolazi
ispred njega. Pogleda dečačića koji si nešto guguće i zna da on neće odati tajnu. Ništa neće ispričati o Louiseinom telu, mramornoj belini, o njenim sedefastim grudima koje su tako malo uživale u suncu.
       Vrata kupatila ne zatvara da može čuti dete. Pušta vodu i dugo nepomično stoji pod vrućim mlazom, koliko god izdrži. Ne odeva se odmah. Gura prste u posudice s kremama koje Myriam gomila, i maže listove, bedra, ruke. Bosa hoda po stanu umotana u beli peškir. U svoj peškir, koji svakoga dana skriva ispod gomile ostalih u ormaru.
     „Videli ste da postoji problem i niste ništa preduzeli da ga rešite? Radije živite kao Cigani?“
      Ovu garsonjeru u predgrađu zadržao je iz sentimentalnih razloga. Dok čuči pred tuš-kabinom, Alizard glumata. Otpuhuje, opet govori, hvata se za čelo. Vrhovima prstiju opipava crnu plesan i odmahuje glavom, kao da jedino on može oceniti koliko je stanje ozbiljno. Naglas računa cenu popravka. „To će ispasti osamsto eura. Najmanje toliko.“ Pa se razmeće svojom majstorskom stručnošću, upotrebljava tehničke izraze, tvrdi da će trebati više od dve nedelje  da se popravi ta katastrofa. Trudi se impresionirati plavokosu ženicu koja i dalje samo ćuti.
         „Može se pozdraviti sa svojim pologom“, razmišlja. Kad se useljavala, inzistirao je da plati dva meseca unapred. „Žalosno je reći, ali ljudima se ne može verovati.“ Koliko se seća, otkako iznajmljuje stanove nikada nikome nije trebao vratiti polog. Niko nije dovoljno pažljiv: uvek se nešto nađe, otkrije se neki kvar, negde neka mrlja, ogrebotina.
            Alizard ima smisla za posao. Trideset je godina vozio tegljač između Francuske i Poljske. Spavao je u kabini, malo jeo, odolevao i najbeznačajnijem iskušenju. Lagao je o tome koliko se vremena po putu odmarao, tešio se računajući koliko novca nije potrošio, zadovoljan sobom jer je bio u stanju podneti sve te žrtve za neko buduće bogatstvo.
       Godinu za godinom, kupovao je garsonjere u pariškom predgrađu pa ih obnavljao. I sada ih iznajmljuje po preteranim cenama onima koji nemaju drugog izbora. Na kraju svakog meseca obilazi stanove i skuplja stanarine. Progura glavu kroz odškrinuta vrata, neki put se sam pozove i uđe, da „baci oko“, da „proveri je li sve u redu“. Postavlja indiskretna pitanja na koja stanari nevoljko odgovaraju, moleći se da što pre ode, da im izađe iz kuhinje, da izvuče nos iz njihovog ormara. Ali on se ne miče i na kraju mu ponude piće koje prihvaćta i polako pijucka. Žali se da ga bole leđa, „trideset godina za volanom kamiona, to smlavi čoveka“, raspriča se.
       Voli iznajmljivati stanove ženama, smatra da su urednije i da s njima ima manje problema. Najdraže su mu studentice, samohrane majke, rastavljene žene, ali ne one stare koje se usele a onda ne plaćaju, zato što je zakon na njihovoj strani. I tako je jednom prilikom stigla Louise, tužnog osmeha, plavokosa, nekako izgubljena. Preporučila ju je nekadašnja Alizardova podstanarka, medicinska sestra iz bolnice Henri-Mondor koja je stanarinu uviek plaćala na vreme.
         Prokleta sentimentalnost. Ova Louise nije imala nikoga. Bez dece, muž mrtav i pokopan. Stajala je pred njim, sa svežnjem novčanica u ruci, i jako mu se svidela, tako elegantna u bluzi s velikim okruglim okovratnikom. Gledala ga je smerno, sva zahvalna. Prošaptala je: „Bila sam jako bolesna“ i u tom je trenutku gorio od želje da je svašta pita, da dozna što je radila otkako joj je muž umro, odakle je i od čega je bolovala. No nije mu dala vremena. Rekla je: „Pronašla sam posao, u Parizu, kod fine porodice.“ I razgovor je time završio.
       A sada se Bertrand Alizard želi rešiti te mutave i nemarne podstanarke. Nije ni on naivan. Ne trpi više njene izgovore, izmotavanja, kašnjenja s plaćanjem. Ne zna zašto, ali od pogleda na nju prođu ga trnci. Nešto u njoj mu je odbojno; zagonetan osmeh, preterana šminka, način na koji ga gleda s visoka i njena uvek stisnuta usta. Nikad mu nije uzvratila ni jedan osmeh. Nikad se nije potrudila primetiti da je obukao novi sako i da je na stranu začešljao taj svoj bedni pramen riđe kose.
      Alizard ide do sudopera. Pere ruke i kaže: „Doći ću za osam dana s materijalom i s radnikom da se to popravi. Vi biste trebali dovršiti pakovanje.“

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 2 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka (3 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 5 deo) 

Leila Slimani, Uspavanka ( 5 deo)

   Za Paula i Myriam, zima samo juri. Nekoliko nedelja retko se stignu videti. Sretnu se u krevetu, pridruže jedno drugome u snu. Isprepliću noge pod pokrivačem, dele poljupce u vrat i smeju se kad čuju kako onaj drugi brunda poput kakve zverke koju ometaju u spavanju. Telefoniraju si tokom dana, ostavljaju poruke. Myriam  piše ljubavne poruke i lepi ih po ogledalu u kupatilu. Paul joj usred noći šalje video snimke proba.
       Život se pretvorio u sled zadaća, poslova koje se treba odraditi, sastanaka koji se ne smeju propustiti. Myriam i Paul su preopterećeni. Rado to ponavljaju kao da je iscrpljenost predznak uspeha. Životi su im pretrpani, jedva nalaze vremena za spavanje, a kamoli za razmišljanje. Jure s jednog mesta na drugo, cipele menjaju u taksijima, odlaze na piće s ljudima važnima za njihove karijere. Zajedno su poput vlasnika uspešne tvrtka s jasnim ciljevima, prihodima i troškovima.
     Po celom stanu može se naići na Myriamine popise, beleške na papirnatoj salveti ili zadnjoj stranici knjige. Vreme provodi u potrazi za njima. Strahuje da bi, ako ih baci, mogla izgubiti nit svega onoga što si je zadala. Čuva i neke vrlo stare popise, a ako koji put i ne zna na što se ti nerazumljivi zapisi odnose, to ih s većom nostalgijom čita.
– Appoteka
– Ispričati Mili priči o Nilsu Holgersonu
– Rezervacije za Grčku
– Nazvati M.
– Proći sve zabeleške
– Otići još jednom do onog izloga. Kupiti haljinu?
– Ponovno pročitati Maupassanta – Iznenaditi ga nečime?

      Paul je sretan. Čini mu se da konačno živi onako kako je htieo, u skladu sa svojom ludom energijom i životnom radosti. Odrastao je nesputan i siguran u sebe, a sada se napokon opet može razmahati. Karijera mu je u nekoliko meseci doživela pravi preokret i, prvi put u životu, radi baš ono što voli. Više ne provodi dane radeći poslušno i bez komentara ono što mu drugi nalože, uz histeričnog producenta i detinjaste pevače. Za njim su ostali dani kada je znao čekati grupe koje ne jave da će zakasniti šest sati. Nema više snimanja s pop-pevačima na zalazu karijere ili onima kojima trebaju litre alkohola i desetak lajni pre nego što otpevaju prvu notu. Paul noći provodi u studiju, u strasnoj potrazi za muzikom, gladan novih ideja, neobuzdanog smeha. Ništa ne prepušta slučaju, satima ugađa neki zvuk instrumenta ili aranžman bubnjarske deonice. „Imamo Louise!“ ponavlja ženi koja se zabrine jer često nisu kod kuće.
         Kad je Myriam ostala u drugom stanju, bio je lud od sreće, ali prijateljima je govorio da ne želi da mu to promeni način života. Myriam je smatrala da ima pravo i s još više divljenja posmatrala svog muškarca, zgodnog sportskog tipa, tako nezavisnog. Obećao joj je da će voditi računa o tome da sačuvaju životnu vedrinu i da nikad ne bude kraja dobrim iznenađenjima. „Putovaćemo i dete će ići s nama. Ti ćeš postati poznat advokat, ja ću biti producent najvećim muzičarima i ništa se neće promieniti.“ I pretvarali su se da je stvarno tako, silno su se trudili.
             Nakon Milinog rođenja život se pretvorio u pomalo patetičnu komediju. Myriam je skrivala podočnjake i potištenost. Bojala se priznati da joj se non-stop spava. Paul ju je tada često pitao: „O čemu razmišljaš?“, a njoj je svaki put došlo da zaplače. Pozivali su prijatelje u goste, a Myriam se morala suzdržavati da ih ne potera, da ne prevrne sto i ne zaključa se u sobu. Društvo se smejalo, nazdravljalo, Paul im je dolevao. Oni su vodili rasprave, a Myriam je strahovala da joj ne probude kćer. Najradije bi bila zaurlala od umora.
         Bilo je još gore kad se Adam rodio. One večeri kad su se vratili iz rodilišta, Myriam je zaspala u sobi s kolevkom pored sebe. Paul nije mogao zaspati. Činilo mu se da se u stanu oseća neki čudan miris. Isti kao u trgovinama s kućnim
ljubimcima, onima uz Seinu, gde su vikendom ponekad vodili Milu. Vonjalo je po izlučevinama i zatvorenom prostoru, po osušenoj mokraći u mačjem pesku. Od toga mu se dizao želudac.
          Ustao je, otišao baciti smeće. Otvorio je prozor. Onda je shvatio da je to Mila nabacala u zahod sve do čega je došla pa se začepio, prelio, uz odvratan smrad koji se širio stanom.
           Zatrpan obavezama, Paul se u to doba osećao kao ulovljen u zamku. Smračio se, on čijoj su se opuštenosti, gromkom smehu i poverenju u budućnost svi divili. On, plavokosi dugonja koji nije primećivao kad bi se za njim okretale devojke. Prestao je sa šašavim idejama, nije više predlagao da se za vikend ode na planinu ili autom skokne do plaže na školjke. Primirio je entuzijazam. Nakon Adamovog rođenja, mesecima je izbegavao biti kod kuće. Izmišljao je sastanke i sam potajice pio pivo u drugom delu grada. I njegovi su prijatelji dobili decu pa ih se većina preselila u predgrađe, u drugi deo zemlje ili u neku toplu zemlju na jugu Europe. Paul je na nekoliko meseci postao nezreo, neodgovoran i smešan. Imao je tajne i sanjao je o begu. Ali nije u svemu tome ni prema sebi imao milosti. Dobro je znao kako je njegovo ponašanje banalno. Želeo je samo da se ne mora vratiti kući, želieo je biti slobodan, prekasno je shvatio da je malo toga proživieo. Uloga oca činila mu se istovremeno previše zahtevna i previše žalosna.
        No, sada je to bilo gotovo, nije više mogao reći da ih ne želi. Deca su tu, voljena, obožavana, nikad nije požalio što su ih dobili, ali sumnja se u sve uvukla. Deca, njihov miris, njihove kretnje, to koliko su oni njega želeli, nije mogao ni opisati do koje ga je mere sve to diralo. Ponekad je želeo biti dete zajedno s njima, smanjiti se, kliznuti u detinjstvo. Nešto je umrlo, ali nisu to bili tek mladost i bezbrižnost. On više nije bio nepotreban. Trebali su ga i s time se morao nositi. Činjenica da je postao otac priskrbila mu je principe i uverenja, a zaklinjao se da ih nikada neće imati. Njegova velikodušnost postala je relativna. Zanos je splasnuo. Njegov se svemir smanjio.
 
     Louise je sada tu, pa Paul svoju ženu opet može pozvati da izađu. Jedno joj je poslepodne poslao poruku, „Trg Petits-Pères“. Nije odgovorila, a njemu je njena ćutnja bila prekrasna. Kao ćutnja zaljubljene žene, iz suzdržanosti. Srce mu je treperilo kad je stigao na trg, malo ranije i pomalo uznemiren. “Doći će, normalno da će doći.“ I došla je pa su šetali uz reku, kao nekad.
        On zna koliko im je Louise neophodna, ali više je ne može podneti. Odbojna mu je, iritira ga, nervira ga njen izgled lutke. „Tako je savršena, tako fina, da mi se to koji put nekako gadi“, priznao je Myriam jednom prilikom. Grozi se njene siluete devojčice, načina na koji analizira sve što deca naprave. Prezire njene sumorne teorije o odgoju i zastarele metode. Smešno mu je što im po deset puta na dan šalje slike dece, koja drže prazne tanjire, a ona dodaje komentar: „Sve smo pojeli.“
         Od incidenta sa šminkom obraća joj se što ređe može. One mu je večeri čak prošlo kroz glavu da je otpusti. Nazvao je Myriam. Bila je u kancelariji, nije za to imala vremena. Pričekao je da dođe kući i čim je oko 23 sata otvorila vrata, opisao joj je prizor, kako ga je Louise pogledala i njen ledeni muk i hladno držanje.
        Myriam ga je urazumila. Umanjila je čitavu stvar. Prigovorila mu je da je bio pregrub i da ju je uvredio. One se i tako uvek udruže protiv njega, kao dve medvedice. Sav se nakostreši kako mu se ponekad obraćaju s visoka kad je reč o deci. Igraju na kartu majčinstva. Odnose se prema njemu kao prema detetu.
Paulova mama Sylvie im se podsmehnula. „Glumite velike gazde s tom vašom guvernantom. Ne čini vam se da ste malo preterali?“ Paul se uvredio. Roditelji su ga odgojili da s prezirom gleda na novac i moć, i da oseća pomalo sentimentalno poštovanje prema slabijima. Uvek je radio s ljudima kojima se osećao ravan, u vrlo opuštenim uslovima. Uvek je bio na ti sa svojim šefom. Nikad nije naređivao. A uz Louise je postao gazda. I čuje sam sebe dok si ženi deli savete vredne prezira. „Nemoj joj previše popuštati, jer će inače stalno nešto hteti“, kaže joj dok pruža ruku i klizi joj dlanom od zglavka do ramena.



.........



        Myriam se u kadi igra sa sinom. Sedi joj između nogu, ona ga stišće k sebi i mazi sve dok se ne počne otimati i plakati. Ne može se suzdržati da poljupcima ne zaspe njegovo debeljuškasto telešce, savršeno kao u anđelčića. Gleda ga i pušta da je poput bola preplavi val majčinske ljubavi. Zna da se neće još dugo moći kupati ovako, gola s njim u kadi. Uskoro se to više neće usuditi. A onda, brže nego što može zamisliti, ostariće, a on, ovaj ovde nasmejani i maženi dečačić, postaće muškarac.
         Dok je svlačila Adama, primetila je neobične tragove, na ruci i na leđima, u visini ramena. Dva crvena ožiljka, gotovo nestala, ali još se može raspoznati da je reč o tragovima zuba. Nežno ga ljubi u mesto ozlede i privija ga k sebi. Teši ga i moli da mu oprosti što nije bila s njim kad mu se to dogodilo.
        Sutradan ujutro, Myriam je o svemu tome razgovarala s Louise. Dadilja jedva da je ušla u stan. Ni kaput nije dospela skinuti, a Myriam joj je već pokazivala golu Adamovu ruku. Louise nije delovala zatečeno. Podigla je obrve, obesila kaput i upitala: „Paul je Milu odveo u školu?“
         „Da, upravo su otišli. Louise, jeste li videli? To je trag ugriza, zar ne?“ „Da, znam. Namazala sam kremom da brže zaraste. Mila ga je ugrizla.“ „Jeste li sigurni? Bili ste s njima? Videli ste je?“
                   „Jasno da sam bila s njima. Igrali su se u dnevnoj sobi dok sam pripremala večeru. I tada sam čula da Adam vrišti. Jadničak je plakao i u prvi tren nisam shvatala što mu je. Mila ga je ugrizla preko odeće, zato nisam odmah znala.“
              „Nije mi jasno, ponovila je Myriam ljubeći glatku Adamovu glavu. Više puta sam je pitala je li to ona napravila. Čak sam joj rekla da je neću kazniti. Dala mi je časnu reč da ne zna ništa o ugrizu.“
          Louise je uzdahnula. Obora pogled. Čini se da okleva. Obećala sam da ništa neću reći, i jako mi je teško prekršiti obećanje koje sam dala detetu.“
Skida crnu vestu, otkopčava haljinu i otkriva rame. Myriam se prigne i od iznenađenja usklikne, zgrožena. Zuri u smeđi trag koji prekriva Louiseino rame. Ožiljak je star, ali jasno se razabiru tragovi sitnih zuba koji su se žarili u meso i zarezali ga.
         „Mila vam je to napravila?“
           „Gledajte, obećala sam Mili da neću ništa reći. Molim vas da joj to ne spominjete. Ako se naruši poverenje među nama, mislim da će je to još više uznemiriti, slažete se?“
        „A tako.“
           „Ljubomorna je malo na brata, to je sasvim normalno. Pustite da ja to rešim, dobro? Videćete, sve će biti u redu.“
         „Da. Možda. Ali ja to stvarno ne razumem.“
         „Ne trebate time razbijati glavu. Deca su ista kao i odrasli. Nema se tu šta razumeti.


.............


      Kako se samo Louise smrknula kad joj je Myriam najavila da će nedelju  dana provesti na planini kod Paulovih roditelja! Myriam prođu trnci kad se toga seti. Mračan pogled skrivao je oluju. Te je večeri dadilja otišla ne pozdravivši decu. Iskrala se poput duha, čudovišno diskretno, a Mila i Adam su rekli: „Mama, Louise je nestala.“
        Nekoliko dana kasnije, u dogovoreno vreme, Sylvie je došla po njih. Na to iznenađenje Louise nije bila spremna. Vesela otkačena baka u stan je ušla vičući na sav glas. Torbu je bacila na pod i valjala se s dečicom po krevetu obećavajući im nedelju  dana zabave, uz igre i poslastice. Myriam se smejala svekrvinom glupiranju, a onda se okrenula. Onde, iz kuhinje, Louise ih je posmatrala. Dadilja je bila nasmrt bleda, oči uokvirene podočnjacima kao da su utonule u duplje. Činilo se da nešto mrmlja. Myriam je krenula prema njoj, ali Louise je već čučnula i zatvarala kofer. Posle, Myriam je pomislila kako joj se sigurno samo pričinilo.
            Myriam pokušava samu sebe urazumiti. Nema nikakvog razloga da se oseća krivom. Dadilji ne duguje ništa. A opet, ne može to objasniti, ali ima utisak da svoju decu otima Louise, da joj nešto uskraćuje. Da je kažnjava.
         Louise je možda krivo jer su joj prekasno rekli i onda nije mogla isplanirati svoj odmor. Ili joj jednostavno smeta što deca vreme provode sa Sylvie, prema kojoj Louise oseća duboko neprijateljstvo. Kad se Myriam žali na svekrvu, dadilju ponese ljutnja. S preteranim žarom staje na Myriaminu stranu, optužujući Sylvie da je luda, histerična, da loše utiče na unuke. Uverava je da joj ne treba popuštati i, još gore, da je treba udaljiti od sirote dece. U tim trenucima Myriam je istovremeno drago radi podrške, ali i pomalo neugodno.
        U automobilu, pre nego što krene, Paul s leve ruke skida sat.
    - Možeš ga, molim te, staviti u svoju torbu?- moli Myriam.
     Kupio   ga je pre dva meseca zahvaljujući ugovoru s onim svojim poznatim pevačem. Sat je rabljeni Rolex koji mu je prijatelj našao vrlo povoljno. Paul se dugo kolebao. Jako ga je želeo, činio mu se savršen, ali bilo ga je malo sram zbog fetišizma, ispraznosti takve želje. Kad ga je prvi put stavio, činio mu se u isti mah i prekrasan i pregolem. Bio mu je težak, upadljiv. Da ga sakrije, neprestano je povlačio rukav sakoa. No prilično se brzo navikao na taj uteg oko leve ruke. U biti, taj jedini komad nakita koji je ikad posedovao bio je prilično diskretan. Na koncu konca, imao je pravo ispuniti sebi želju. Nije ga nikome ukrao.
           „Zašto skidaš sat?“ pitala ga je Myriam koja zna koliko mu je drag.       
           „Pokvario se?“
           „Nije, dobro ide. Ali znaš moju mamu. Ne bi ona shvatila. A ne da mi se celu veče prepirati oko toga.“
            Predvečer su stigli u ledenu kuću u kojoj je pola prostorija još u radovima. Kuhinjski strop preti urušavanjem, a u kupatilu  vise gole strujne žice. Myriam mrzi to mesto. Boji se za decu. Sledi ih po svim uglovima, panično se osvrće, pruža ruke spremna da ih pridrži. Neprestano se vrti oko njih. Prekida ih u igri. „Mila, dođi da ti obučem još jednu vestu.“ „Ne čini vam se da Adam teško diše?“
          Jednog se jutra budi sva promrzla. Huče u Adamove hladne ruke. Brine se zbog Milinog bledila i insistira da i po kući nosi kapu. Sylvie radije ništa ne govori. Ona bi deci htela priuštiti malo divljaštva i fantazije koji su im zabranjeni. Kad su s njom, nema pravila. Ona ih ne zasipa besmislenim poklonima, poput roditelja koji time pokušavaju nadoknaditi svoju odsutnost. Pred decom ne vodi računa o svom rečniku, pa je Paul i Myriam stalno kore.
Da snahu izbaci iz takta, zove ih „svojim malim ptičicama ispalim iz gnezda“. Naglas ih sažaljeva što žive u gradu, okruženi nepristojnim ljudima i zagađenjem. Htela bi proširiti vidike ovoj deci predodređenoj da postanu korektni ljudi, u isti mah i servilni i autoritativni. Drugim rečima, kukavice.
Sylvie se kontroliše. Suzdržava se koliko god može od teme o odgoju dece. Pre nekoliko meseci njih dve su se žestoko sukobile. Bila je to jedna od onih svađa kakvu vreme ne može prebrisati, a onoga što je izrečeno setiće se svaki put kad
se vide. Svi su popili. Puno previše. Myriam je u naletu sentimentalnosti pomislila da će u Sylvie pronaći saosećajnu sagovornicu. Požalila joj se da nikad ne viđa svoju decu, da joj teško pada takav mahnit način života u kojem nikome ni ne pada na pamet da joj izađe u susret. No Sylvie joj nije ponudila utehu. Nije joj položila ni ruku na rame. Naprotiv, krenula je u pravi napad na snahu. Oružje je, po svoj prilici, imala spremno, za slučaj da se ukaže prilika. Sylvie joj je prigovorila da previše vremena posvećuje poslu, premda je i ona sama radila za čitavog Paulovog detinjstva i uvek se hvalila da je nezavisna. Optužila ju je da je neodgovorna i samoživa. Na prste je nabrojala koliko je puta Myriam bila na poslovnom putu, čak i kad je Adam bio bolestan, a Paul završavao snimanje nekog albuma. Ona je sama kriva, rekla joj je, ako su joj deca nesnosna, hirovita i ako se ponašaju kao mali tirani. Krive su ona i Louise, ta tobožnja dadilja, ta zamenska majka na koju se Myriam oslanja jer joj je tako lakše i iz straha. Myriam je briznula u plač. Paul, u zaprepaštenju, nije rekao ni reč, a Sylvie je mahala rukama i ponavljala: „I sad plače! Ma pogledajte samo. Ona plače, a i treba je žaliti jer nije u stanju čuti istinu.“
          Sećanje na tu veče tišti Myriam svaki put kad sretne Sylvie. Osećala se tada kao da su je napali, bacili na zemlju i izboli nožem. Ostala je ležati rastrgane utrobe, mužu pred očima. Nije se imala snage obraniti od optužbi za koje je znala da su delom tačne, ali smatrala je da je to sudbina, i njena i još mnogih žena. Svekrva ni u jednom trenutku nije pokazala razumevanje ni nežnost. Nije joj udelila nijedan savet kao jedna majka drugoj, kao žena ženi.
        Za vreme doručka Myriam ne miče pogled s mobilnog. Očajnički pokušava pročitati mailove, ali signal je preslab i tako je ljuta da bi ga mogla zavitlati o zid. Na rubu histerije preti Paulu da će se vratiti u Pariz. Sylvie je podigla obrve, vidi se da joj je dosta. Zamišljala je drugačiju ženu za svog sina, nežniju, s više zanimanja za sport, originalniju. Devojku koja bi volela prirodu, planinarenje i koja se ne bi žalila na neudobnost ove šarmantne kuće.
        Dugo je vremena Sylvie bila brbljava i pričala je uvek iznova priče iz mladosti, o nekadašnjoj društvenoj angažovanosti, o svojim drugovima revolucionarima. S godinama je u tome postala umerenija. Shvatila je pre svega da nikoga nije briga za njene nejasne teorije o ovom svetu prodanih, svetu totalnih idiota zyvisnih o ekranima i othranjenih mesom zaklanih životinja. U
njihovim godinama ona je maštala samo o revoluciji. „Ipak smo bili malo naivni“, kaže njen muž Dominique, kojemu je žao kad vidi da je nesretna. „Naivni možda, ali zato manje glupi.“ Zna da muž ne shvata njezine ideale s kojima se svi sprdaju. Sluša je sa simpatijom dok mu poverava svoja razočaranja i strahove. Sylvie se žalosti kad vidi kakav je čovek postao njen sin, „A bio je tako slobodan dečak, sećaš se?“, muškarac kojim gospodari žena, rob njene želje za novcem i njene taštine. Dugo je verovala u revoluciju koju će provesti oba pola zajedno, a koja bi stvorila svet sasvim drugačiji od ovog u kojem danas rastu njeni unuci. Svet u kojem bi ljudi imali vremena živeti. „Zlato, ti si naivna“, kaže joj Dominiq. „I žene su kapitalisti kao i svi ostali.“
          Myriam se ushodala po kuhinji i ne ispušta mobilni. Ne bi li ih sve malo opustio, Dominique predlaže šetnju. Myriam onda ipak odahne pa na decu krene navlačiti pulovere, šalove i rukavice u tri sloja. Čim se nađu vani i zagaze u sneg, deca se oduševljeno daju u trk. Sylvie je ponela dvoje stare saonice koje su pripadale Paulu i njegovom bratu Patricku kad su bili mali. Myriam se nastoji ne brinuti i suspregnutog daha gleda kako deca lete niz padinu.
„Polomiće se“, misli ona i najradije bi zaplakala. „Louise bi me razumela“, bez prestanka ponavlja u sebi.
      Paul se sav zaneo, bodri Milu koja mu maše i viče: „Vidi, tata. Vidi kako znam sankati!“ Ručaju u ugodnoj gostionici, uz vatru koja pucketa u kaminu. Seli su podalje od drugih,uz prozor kroz koji zrake sunca dotiču rumene dečije obraze. Mila se razbrbljala, a odrasli se smeju njenim glupostima. Adam konačno jede s apetitom.
       Te večeri Myriam i Paul odvode umornu decu na spavanje. Mila i Adam su mirni, iscrpljenih udova, a srca su im vesela i puna novih otkrića. Roditelji ostaju s njima. Paul sedi na podu, a Myriam na rubu Milinog kreveta. Nežno namešta pokrivač, miluje joj kosu. Prvi put nakon dugo vremena roditelji su zapevali uspavanku koju su naučili kad se rodila Mila, često su joj je zajedno pevali dok je bila beba. Deca su sklopila oči, ali oni i dalje pevaju sretni što pesmom prate njihove snove. I što su s njima.
        Paul se ne usuđuje reći ženi, ali te je noći osetio olakšanje. Otkako su ovde, kao da mu je nekakav pritisak u prsima nestao. U polusnu, izmoren hladnoćom,
razmišlja o povratkuu Pariz. Zamišlja njihov stan kao akvarij preplavljen trulim algama, kao jamu bez zraka, po kojoj olinjale životinje hropćući hodaju u krug.
Crne misli rasplinule su se odmah po povratku. Louise je u dnevnu sobu stavila buket dalija. Večera je gotova, posteljina čisto miriše. Nakon nedelju  dana spavanja u hladnim krevetima, neurednih obroka za kuhinjskim stolom, s radošću se vraćaju  udobnosti. I pomisle kako bez Louise ne bi mogli. Ponašaju se poput razmažene dece ili kućnih mačaka.

...........

         Nekoliko sati nakon Paulova i Myriamina odlaska, Louise se vraća u Ulicu Hauteville. Ulazi u stan Masséovih i otvara prozorske kapke koje je Myriam zatvorila. Menja posteljinu, vadi stvari iz ormara i briše police. Istresla je stari berberski tepih od kojeg se Myriam ne želi rastati, usisava.
        Kad je završila, seda na kauč i drema. Celu nedelju  ne izlazi iz stana i dane provodi u dnevnoj sobi, pred televizorom. Ne spava u Paulovom i Myriaminom krevetu. Živi na kauču. Da ne troši novac, jede ono što je zatekla u frižideru i malo načinje zalihe iz ostave, za koje Myriam zasigurno ni ne zna.
        Emisije o kuhanju senjuju se s vestima, kvizovima, reality-emisijama i talk-showom koji je uspeju nasmejati. Zaspi za vreme Kriminalističkih istraga. Jedne večeri prati slučaj muškarca kojeg su pronašli mrtvog u kući na rubu planinskog gradića. Kapci na prozorima bili su mesecima zatvoreni, poštanski sandučić prepunjen, a ipak se niko nije zapitao što se dogodilo s vlasnikom. Tek su prilikom evakuacije cele četvrti vatrogasci konačno otvorili vrata i pronašli leš. Telo je bilo praktički mumificirano, zbog hladnoće i zbog zatvorenog prostora. Narator je više puta istaknuo da su vreme smrti mogli utvrditi samo zahvaljujući posudicama jogurta u hladnjaku kojima je rok trajanja istekao nekoliko meseci ranije.
         Jednog poslepodneva Louise se naglo budi. Spavala je čvrstim snom iz kakvog se obično budimo dezorijentisani i plačljivi. San je tako dubok, tako mračan, vidimo sami sebe kako umiremo, obleva nas ledeni znoj, neobjašnjivo smo iscrpljeni. Louise se stresla, sela i pljusnula po licu. Glava je tako boli da jedva oči drži otvorene. Gotovo da se može čuti kako joj srce lupa. Traži cipele. Skliže joj se po parketu, plače od besa. Zakasniće. Deca će je čekati, zvaće iz vrtića, nazvaće Myriam i javiti joj da Louise nije došla. Kako je mogla zaspati?
Kako je mogla biti tako nesmotrena? Mora izaći, mora potrčati, ali nema ključeve od stana. Traži posvuda, ugleda ih na kaminu. Već je na stepenicama, ulazna vrata zgrade zalupila su se iza nje.  Čini se da je svi gledaju, juri ulicom bez daha, kao luda. Hvata se za trbuh, negde sa strane je jako boli, ali ne usporava korak.
      Niko ne nadgleda pešački prelaz. Neko je obično uvek tu, u fluorescentnom prsluku, sa znakom stop u ruci. Bilo onaj bezubi momak za kojeg misli da je bivši zatvorenik, bilo visoka crnkinja koja zna decu po imenu. Ni pred vrtićem nema nikoga. Louise je sama, kao zadnja glupača. Oseća kiselkast okus u ustima, povraća joj se. Deca nisu tu. Hoda pognute glave, u suzama. Deca su na praznicima. Zaboravila je da je sama. Sva izbezumljena, lupa se po čelu.
          Wafa je zove više puta dnevno, „tek tako, da se čuju“. Jedne večeri predlaže da dođe . I njezini gazde su na praznicima, može raditi šta hoće. Louise se pita šta Wafa u njoj vidi. Teško joj je poverovati da bi neko tako žarko žudeo za njenim društvom. Ali još je progoni jučerašnji košmar pa pristaje.
              Dogovore se da će je Louise dočekati ispred zgrade Masséovih. U predvorju Wafa glasno priča o iznenađenju koje skriva u velikoj plastičnoj torbi. Louise joj daje znak da ćuti. Boji se da bi ih mogli čuti. Uspinje se stepenicama dostojanstveno se držeći i otvara vrata stana. Dnevna soba joj deluje sumorno kao grob pa dlanovima pritišće oči. Došlo joj je da pobegne, da Wafu izgura na , da se vrati pred televizor koji bljuje umirujuću smesu slika. No Wafa je torbu odložila na radnu površinu u kuhinji i vadi iz nje vrećice sa začinima, pile i jednu od onih staklenih posuda s medenjacima. „Skuhaću ti nešto, može?“
        Prvi put u životu Louise sedi na kauču i posmatra kako neko za nju kuva. Čak ni kad je bila dete, ne seća se da je videla da neko to radi samo za nju, da bi joj ugodio. Kao malena jela je ostatke tuđih obroka. Ujutro bi joj dali mlačnu supu, koju bi iz dana u dan podgrevali, sve do zadnje kapi. Morala je sve pojesti, makar je po rubu tanjira ostajala skrutnuta masnoća, makar je sve imalo okus na kisele rajčice i oglodanu kost.
        Wafa joj je poslužila votku u koju je dodala ledeni sok od jabuke. „Volim kad je alkohol sladak“, kaže pa se kucne s Louise. Wafa je ostala stajati. Razgledava stvarčice po sobi, police s knjigama. Pažnju joj privuče jedna fotografija.
      To si ti? Baš si zgodna u naranđastoj haljini.“ Na slici Louise se smeši raspuštene kose. Sedi na zidiću, rukama je obgrlila decu koja joj sede s obe strane. Myriam je insistirala da ta fotografija stoji u dnevnoj sobi, na jednoj od polica. „Vi ste deo porodice“, rekla je dadilji.
        Louise se jako dobro seća kad je Paul snimio tu fotografiju. Myriam je ušla u trgovinu s keramikom i nije se mogla odlučiti šta da uzme. Louise je vani, u uskoj trgovačkoj uličici, čuvala decu. Mila se popela na zidić. Htela je uhvatiti sivu mačku. U tom času Paul je rekao: „Louise, deco, pogledajte prema meni. Svetlo je prekrasno.“ Mila je sela do Louise, a Paul je uzviknuo: „Idemo, smešak!“
          „I ove godine“, priča Louise, „opet ćemo ići u Grčku. Tamo, na Sifnos“, dodaje upirući u fotografiju vrh nalakiranog nokta. Nisu još o tome razgovarali, ali Louise je sigurna da će svi zajedno opet otputovati na ostrvo, plivati u bistrom moru i večerati u luci uz svetlost sveća. Myriam radi popise, objašnjava Wafi koja sedi na podu prijateljici do nogu. Popisi se povlače po dnevnoj sobi, nađe ih se čak i u krevetu, a na nekima je napisala da će uskoro opet na put. Ići će u šetnje uvalicama. Hvataće rakove, ježeve i morske krastavce koji će se stisnuti na dnu kantice dok ih Louise bude posmatrala. Ona će plivati, sve dalje i dalje, a ove godine i Adam će joj se pridružiti.
         A onda će se približiti dan odlaska. Veče pre puta  će otići u onaj restoran koji se Myriam jako svideo i čija je vlasnica dala deci da na pultu izaberu još žive ribe. Popiće onde malo vina, a Louise će im objaviti svoju odluku da se ne vrati s njima. „Ja sutra ne idem s vama na avion. Ostaću živeti ovde.“ Naravno, biće iznenađeni. Neće je ozbiljno shvatiti. Počeće se smejati, zato što su previše popili ili što će im biti neugodno. A kad uvide da se dadilja ne šali, zabrinuće se. Pokušaće je urazumiti. „Ali, Louise, pa to na kraju krajeva nema nikakvog smisla. Ne možete ostati ovde. Od čega ćete živeti?“ A na to će se onda Louise nasmejati.
        „Naravno, mislila sam o zimi.“ Tada je ostrvo sigurno posve drugačije. Suvi kamen, obronci obrasli origanom i stričkom moraju delovati negostoljubivo pod zimskim svetlom. I mora biti da je sumorno kad počnu prve kiše. Ali ona ne odustaje, niko je neće prisiliti da se vrati. Možda će otići na drugo ostrvo, ali povratka nema.
    -  neću im ništa reći. Samo ću iznenada nestati“, kaže pucnuvši prstima.
Wafa sluša dok Louise izlaže svoj plan. Nije joj teško zamisliti te plave obzore, ulice popločene kamenom, jutarnje odlaske na kupanje. Oseća silnu nostalgiju. Louiseino pripovedanje budi sećanja, oštar miris Atlantika na šetnje uz more, izlasci sunca koje bi za vreme Ramazana cela porodica zajedno dočekivala. Ali Louise se iznenada počinje smejati i prekida Wafinu sanjariju. Smeje se poput sramežljive devojčice koja dlanom skriva osmeh. Pruža ruku prijateljici koja ustaje s poda i seda do nje na kauč. Dižu čaše i nazdravljaju. U tom trenutku kao da su dve mlade devojke, školske prijateljice koje je zbližila neka šala ili neka tajna koju su si poverile. Kao dvoje dece zalutale u odaje odraslih.
         Wafa ima majčinske ili sestrinske instinkte. Pomisli kako Louise mora dati čašu vode, skuvati kafu, dati joj da nešto pojede. Louise je ispružila noge i prekrstila ih na stoliću. Kad Wafa ugleda Louiseine prljave potplate odmah do svoje čaše, pomisli da joj se prijateljica očito napila čim se ovako ponaša. Uvek se divila Louiseinim manirama, odmerenim i uglađenim kretnjama po kojima bi mogla proći za pravu damu. Wafa je bose noge položila na rub stola. Vragolastim tonom joj kaže: “Možda ćeš na tom svom ostrvu nekoga i upoznati? Neki zgodni Grk mogao bi se zaljubiti u tebe.“
        „A ne, odgovara Louise. Ja tamo i želim ostati upravo zato da se više ni o kome ne moram brinuti. Da mogu spavati kad hoću, jesti ono što hoću.“

........

         Isprva nikakva proslava nije bila predviđena za Wafino venčanje. Nameravali su samo otići na opštinu, potpisati dokumente, a Wafa će onda svakog meseca Youssefu isplaćivati ono što mu duguje sve dok ne dobije francuske isprave. Ali budući suprug se predomislio. Uverio je svoju majku, koja je rado pristala, da bi ipak bilo pristojnije ako pozovu nekoliko prijatelja. „Pa ipak se to ja ženim. A i nikad se ne zna, izgledaće uverljivije za one iz imigrantske službe.“
        Jednog petka prepodne sastaju se pred opštinom u Noisy-le-Secu. Louise, koja je prvi put kuma na venčanju, obukla je nebesko plavu haljinu s Petar Pan okovratnikom i nosi naušnice. Stavlja potpis se na dnu lista koji joj je pružio matičar i venčanje izgleda skoro kao pravo. Uz povike „hura“ i „živeli mladenci“ odjeknuo je pljesak, i sve se to čak doima iskreno.
        Društvance se potom odšetalo do restorana Agadirska gazela, koji drži jedan Wafin prijatelj i u kojem je i ona znala raditi kao konobarica. Louise promatra ljude koji stoje i gestikuliraju, smeju se, snažno tapšaju po ramenu. Youssefova braća su ispred restorana parkirala crnu limuzinu po kojoj su obesili na desetke zlatnih vrpci.
      Vlasnik restorana pustio je muziku. Ne brine se zbog suseda, misli naprotiv da će ovako privući pažnju, da će ljudi u prolazu pogledati kroz izlog i videti postavljene stolove pa pozavideti gostima na veselju. Louise posmatra žene, primećuje njihova široka lica, goleme šake, impozantne bokove koje prejako stegnuti pojasevi još više ističu. Govore glasno, smeju se, dozivaju s kraja na kraj sale. Okružile su Wafu koja sedi za glavnim stolom i koja se, kako se Louise čini, odatle ne sme micati.
     Louise su smestili u dno sale, podalje od prozora koji gleda na ulicu, pored muškarca s kojim ju je Wafa upoznala tog jutra. “Spominjala sam ti Hervéa. On je radio neke popravke u mom potkrovlju. Radi u blizini, u našem delu grada.“
      Wafa ju je namerno posela pored njega. To je tip muškarca kakvog zaslužuje. Muškarac kojeg niko ne želi, a Louise prihvata kao što prihvata staru odeću, već pročitane časopise kojima nedostaju stranice, čak i vafle koje su deca već zagrizla.
         Hervé joj se ne sviđa. Neugodno joj je zbog Wafinih upornih pogleda. Mrzi taj osećaj kad je neko posmatra, kao da je u zamci. A i muškarac je tako običan. Malo što je na njemu dopadljivo. Kao prvo, jedva da je viši od Louise. Ima kratke mišićave noge i uske bokove. Vrat gotovo da nema. Kad govori, glavu s vremena na vreme uvlači među ramena kao plaha kornjača. Louise neprestano gleda ruke koje je položio na sto, to su radničke ruke, ruke siromaška, pušača. Primetila je da nema sve zube. Neuglađen je. Vonja po krastavcima i vinu. Prva stvar koja joj je prošla kroz glavu bila je da bi se sramila predstaviti ga Myriam i Paulu. Oni bi bili razočarani. Uverena je kako bi pomislili da taj muškarac nije za nju dovoljno dobar.
           Istovremeno Hervé promatra Louise s čežnjom kakvu starac oseća za mladom devojkom koja je donekle pokazala zanimanje. Izgleda mu tako elegantna, tako nežna. Pomno proučava finoću njenog okovratnika, lepršavost naušnica. Gleda nemirne ruke koje drži na kolenima, malene bele ruke s ružičastim noktima, ruke koje izgledaju kao da se nikada nisu mučile ni rintale. Louise ga podseća na porculanske lutke koje je viđao po policama u stanovima starih žena, kod kojih je znao nešto popravljati ili pomagati. I Louiseino je lice gotovo isto tako nepomično, a s vremena na vreme ukoči se u nekoj dražesnoj pozi. Zagleda se u prazno pa je Hervé ima potrebu podsetiti da je još tu.
Priča joj o svom poslu. Radi kao dostavljač, ali ne puno radno vreme. Obavlja razne poslove, popravke, bavi se selidbama. Tri dana u nedelji radi kao čuvar u garaži jedne banke na Bulevaru Haussmann. „Tamo imam vremena za čitanje, kaže. Čitam krimiće, ali ne samo to.“ Louise ne zna što da mu odgovori kad je upita što ona čita.
     „A muzika? Voliš muziku?“
      On je lud za muzikom, pa svojim kratkim pomodrelim prstima prebire po žicama nevidljive gitare. Priča o tome kako je nekad bilo, o starim vremenima, onda kad se muzika slušala u društvu, kad su mu pevači bili idoli. Imao je dugu kosu i obožavao Jimija Hendrixa. „Pokazaću ti fotografiju“, kaže joj. Louise najednom shvati da nikada nije slušala muziku. Nikad je nije zanimala. Zna samo
dečije pesmice, jednostavne melodije koje se prenose s majke na kćer. Jedne ju je večeri Myriam zatekla kako s decom nešto pevuši. Rekla joj je da ima lep glas. „Šteta, mogli ste se baviti pevanjem.“
        Louise nije primetila da većina uzvanika ne pije alkohol. Na stolovima su boce gaziranih pića i bokali vode. Hervé bocu vina skriva na podu ispod stola, i doleva čim Louise isprazni čašu. Ona pije polako. Navikla se već na zaglušujuću muziku, galamu gostiju, nerazumljive reči mladića koji dok govore pritišću mikrofon na usta. Čak se i osmehuje kad pogleda Wafu i zaboravlja da je sve ovo samo maskarada, mazanje očiju, obmana.
          Životna muka, strah od svakodnevice, sva bol otapaju se u vinu koje Louise ispija polako i skoro preko volje. I banalan restoran i nezanimljivog Hervéa sada vidi u novom svetlu. Hervéov glas je blag i zna ćutatii. Gleda je, pa se obara pogled i smeši se. Kad nema šta reći, ne otvara usta. Njegove sitne oči bez trepavica, retka kosa, modar ten nisu Louise više tako odbojni.
       Prihvata njegovu ponudu da je otprati pa zajedno hodaju do ulaza u metro. Pozdravlja ga i ne osvrćući se silazi stepenicama. Na povratku kući, Hervé razmišlja o Louise. Opseda ga kao uporna melodija neke pesme na engleskom, koju on uopšte ne razume, i već godinama samo natuca omiljene refrene.
.......

       Kao svakog jutra, u pola osam, Louise otvara vrata stana. Paul i Myriam stoje u dnevnoj sobi. Izgleda da su je čekali. Myriam ima izraz gladne zveri koja se čitave noći vrtela po kavezu. Paul je uključio televizor i iznimno dopušta deci da gledaju crtice pre polaska u školu.
    „Ostanite tu. I ne mičite se“, zapoveda mališanima koji hipnotizirano i otvorenih usta bulje u družinu histeričnih zečeva.
        Odrasli se zatvaraju u kuhinju. Paul zamoli Louise da sedne. „Da vam skuvam kafu?“ predloži dadilja.
         „Hvala, ne treba“, Paul kratko odgovara.
        Myriam stoji iza njega i gleda u pod. Stavlja ruku preko usta. „Louise, primili smo pismo koje nas stavlja u nezgodnu situaciju. Moram vam reći da nas je jako uznemirilo to što smo doznali. Neke stvari se ne mogu tolerisati.“
          Sve je izgovorio u jednom dahu, pogleda uprtog u kovertu koju je držao u ruci.
         Louise je prestala disati. Ne oseća više svoj jezik i mora se ugristi za usnicu da ne zaplače. Htela bi napraviti ono što čine deca, začepiti uši, krištati, valjati se po podu, sve, samo da ne mora voditi ovaj razgovor. Pokušava otkriti o kakvom se pismu radi, ali ne vidi ništa, ni adresu ni sadržaj.
          Odjednom joj padne na pamet da je pismo poslala gospođa Grinberg. Stara harpija ju je sigurno vrebala dok Paul i Myriam nisu bili tu i sad tužaka. Prijavila ju je, u pismu širi klevete da se malo razonodi jer joj je dosadno samoj. Sigurno je napisala da je Louise ovde u stanu provela praznike. Da joj je Wafa došla u goste. Moguće je da pismo nije ni potpisala, da ispadne tajanstvenije i pakosnije. A nesumnjivo je i štošta i izmislila, zabeležila je svoje staračke fantazije, senilna i lascivna bulažnjenja. Louise to neće moći podneti. Ne, neće podneti Myriamin
pogled, zgađen pogled svoje poslodavke koja će misliti da je spavala u njihovom krevetu, da im se rugala.
           Louise se ukočila. Prsti su joj se zgrčili od mržnje, a ruke skriva ispod kolena da ne primete kako se trese. Lice i vrat su joj bledi. Ljutitom kretnjom prolazi rukama po kosi. Paul je čekao nekakvu reakciju, pa nastavlja.
        „Stiglo nam je pismo od Porezne, Louise. Žele preko nas od vaše plate naplatiti iznos koji im dugujete, po svoj prilici već mesecima. Niste nikada odgovorili na opomene!“
        Paul bi se mogao zakleti da je u dadiljinim očima opazio olakšanje.
        „Sasvim mi je jasno da je ovakav postupak za vas jako ponižavajući, ali verujte da ni nama nije ugodno.“
         Paul pruža pismo Louise, ona se ne miče.
        „Pogledajte.“
      Louise uzima kovertu i vlažnim, drhtavim prstima iz nje vadi list. Zamutilo joj se pred očima, pretvara se da čita, ali zapravo ništa ne razume.
       „Ako je do ovoga došlo, to je posljednji korak, shvatate? Ne smete biti tako nemarni“, objašnjava Myriam.
        „Žao mi je. Žao mi je, Myriam. Obećajem, srediću to.“
         „Mogu vam pomoći, ako treba. Donesite samo svu dokumentaciju pa ćemo pronaći rešenje.“
            Louise dlanom trlja obraz, izgubljenog pogleda. Zna da bi trebala nešto reći. Volela bi zagrliti Myriam, stegnuti je, zamoliti za pomoć. Htela bi joj reći da je sama, tako sama, i da se toliko toga dogodilo, toliko stvari o kojima nije mogla pričati, ali da bi ih njoj, upravo njoj htela ispričati. Neugodno joj je i sva se trese. Ne zna kako da se ponaša.
        Došla je k sebi i pravi se da je sve u redu. Tvrdi da je reč o nesporazumu. Spominje nekakvu promenu adrese. Okrivljuje Jacquesa, svog muža, koji je tako slabo vodio računa o budućnosti i držao takve stvari za sebe. Poriče, usprkos činjenicama i svemu očitom. Priča joj je tako zbrkana i nikakva da Paul koluta očima.
        „Dobro, u redu. To su vaše stvari, pa ih onda vi i sredite. Ne želim da mi više ikada stigne ovakav dopis.“
      Pisma su Louiseu sledila od Jacquesove kuće do njene garsonijere i na koncu ovamo, u njen prostor, u ovaj dom koji ona drži na okupu. Ovamo su poslali neplaćene račune za Jacquesovo lečenje, stambeni porez uvećan za kamate i sve zaostale rate kredita za koji Louise ni ne zna za što je podignut. Naivno je mislila da će svi oni na kraju odustati ako ne bude reagovala. Da se treba praviti mrtva, ona je ionako beznačajna, ništa nema. Zar im nije svejedno? Šta imaju od toga da je progone?
       Dobro ona zna gde su pisma. Gomila koverti koje nije bacila, stoje na električnom brojilu. Rado bi ih zapalila. I tako ne razume ništa od tih beskrajnih rečenica, od tablica s izračunima na nekoliko stranica, stubaca u kojima iznosi neprestano rastu. Kao onda kad je pomagala Stéphanie s domaćom zadaćom. Radila je s njom diktate. Pokušavala joj je pomoći s matematičkim zadacima. Kći joj se kroz smeh rugala: „Šta ti od toga uopšte znaš? Nemaš pojma.“
        Naveče, kad je deci obukla pidžame, Louise je ostala malo kod njih u sobi. Myriam stoji u predsoblju i čeka je. „Slobodno sada idite. Vidimo se sutra.“              Louise bi silno želela ostati. Prespavala bi onde, na podu pored Milinog kreveta. Bila bi tiha, nikome ne bi smetala. Louise se ne želi vratiti u garsonijeru. Svake se večeri vraća malo kasnije, hoda ulicom gledajući u pod, sa šalom navučenim do brade. Strahuje da ne susretne svog stanodavca, starkelju riđe kose i krvavih očiju. Škrtac ju je uzeo za podstanarku samo zato „jer iznajmiti stan u ovoj četvrti jednoj belkinji skoro je pa neverovatno“. A sad sigurno žali zbog toga.
        U metrou stišće zube da ne zaplače. Ledena, podmukla kiša natapa joj kaput i kosu. S nadstrešnica padaju krupne kapi, Louise zadrhti kad joj skliznu za vrat. Kad stigne do ugla opustele ulice, ima osećaj da je neko posmatra. Okreće se, ali nema nikoga. A onda u poluseni, između dva automobila, primeti muškarca kako čuči. Vidi mu gola bedra, goleme šake oslonio je na kolena. U jednoj ruci drži novine. Gleda u nju. Ne izgleda ni opasno ni zbunjeno. Louise je zakoračila unatrag, uhvatila ju je užasna mučnina. Dođe joj da vrišti, da dozove nekoga da ovo vidi. Čovek sere u njenoj ulici, njoj pod nosom. Čovek koji očito više nema srama i koji je navikao vršiti nuždu bez ustezanja i bez pristojnosti.
         Louise trči sve do ulaza u zgradu i drhteći uspinje se . Posprema celi stan. Menja posteljinu. Htela bi se oprati, dugo stajati pod mlazom tople vode da se ugrieje, ali tuš je već nekoliko dana neupotrebljiv. Istrunulo drvo ispod tuš-kade je popustilo i tuš je praktički propao. Otada se pere nad sudoperom uz pomoć rukavice. Kosu je oprala pre tri dana sedeći na plastičnom stolcu.
          Leži u krevetu, ali san joj ne dolazi na oči. Stalno razmišlja o muškarcu u polumraku. Ne može se suzdržati da ne pomisli kako će se uskoro ona naći na njegovom mestu. Završiće na ulici. Biće prisiljena napustiti čak i ovaj oduran stan i srat će na ulici, kao životinja.

• Slimani Lejla, Uspavanka ( 1 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 2 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka (3 deo)
• Slimani Lejla, Uspavanka ( 4 deo )
• Slimani Lejla ,Uspavanka (6 deo)