KATEGORIJE
▼
2. 3. 2020.
Henrik Senkijevič, (odlomci iz romana )
Pan Volodijovski ( odlomak )
Jednog lepog dana, s jeseni, sedeo je pod hladovitim krovom venjaka pan Andžej Kmićic, pijuckao medovinu po ručku i pogledao kroz rešetke obrasle divljim hmeljom na ţženu koja se šetala po lepo pometenoj stazi ispred venjaka.
Bila je to žena preko mere lepa; plavokosa, divna, skoro anđeoska lika.
Išla je lagano i pažljivo, jer je u njoj bilo puno ozbiljnosti i boţžjeg
blagoslova.
Pan Andžej Kmićic gledao je na nju strašno zaljubljen. Kud bi se ona krenula, tamo je njegov pogled skretao za njom s takvom odanošću kao što pas prati očima gospodara. A ponekad se osmehivao, jer se veoma radovao što je vidi, i sukao je brk uvis.
A tada se na njegovom licu pojavljivao nekakav izraz veselog obešenjaštva. Videlo se da je bio po rođenju junak šaljivčina, a zamomačkih godina sigurno je mnogo đavolija počinio.
Tišinu u voćnjaku prekidalo je samo zujanje buba i prezrelo voće što
je padalo na zemlju. Vreme je bilo divno i bez promena. Bio je početak septembra. Sunce nije više pržilo suviše jako, ali je još bacalo obilato zlatne zrake. Na ovim zracima su se sred sivog lišća sjale crvene jabuke, a bilo ih je tako mnogo da se činilo kao da je drveće njima oblepljeno. Na šljivama su se povijale grane pod plodovima prekrivenim sivim maškom.
Prvi končići paučine, koji su nagoveštavali jesen, prikačeni po drveću, ljuljali su se zajedno s lakim povetarcem, tako lakim da čak ni lišće nije šumelo.
Možda je i ovo lepo vreme napajalo pana Kmićica veselošću, jer mu se lice sve više razvedravalo. Najzad povuče medovinu i reče ţženi:
—Oljenjka, hodi-der! Da ti nešto kažem!
—Samo da ne bude nešto što ne volim da čujem.
— Tako mi Boga, ne! Prigni uvo!
Kad to reče, obujmi je oko pojasa, primače brkove njenoj plavoj kosi i
šapnu:
- Ako bude muško, da se zove Mihal.
A ona okrete malo zarumenjeno lice i odgovori mu šapatom:
—Obećao si da pristaješ na ime Heraklije?
— Ama znaš, zbog Volodijovskog...
— Zar nije preča uspomena na deda?
—I moga dobrotvora... Hm! Zaista... Ali drugi će se zvati Mihal!
Drukčije ne može biti!
Tu Oljenka ustade i pokuša da se oslobodi iz ruku pana Andžeja Kmićica, ali je on privi još snažnije k sebi i poče je ljubiti po ustima, očima, ponavljajući pri tom:
— Bogatstvo moje, blago, najdraže ljubljeno moje!Dalji im razgovor prekide dečko koji se pokaza nakraju staze i iđaše žurno ka venjaku.
—Šta je? — zapita Kmićic i pusti ženu.
—Došao je pan Harlamp i čeka u sobi —odvrati dečko.
—A evo i njega glavom!—viknu Kmićic, kad vide da se venjaku približava čovek. —Zaboga, kako su mu brkovi osedeli! Zdravo, prijatelju dragi, zdravo, stari druže!
Rekavši to, izlete iz venjaka i raširenih ruku polete panu Harlampu
u susret. Ali se pan Harlamp najpre duboko pokloni Oljenjki, koju je u
ranija vremena viđao na kjejdanjskom dvoru kod kneza vilnjanskoga vojvode, zatim pritište njenu ruku na svoje ogromne brkove, a posle toga se baci Kmićicu u zagrljaj i zajeca na njegovoj ruci.
—Zaboga, šta ti je? —uzviknu začuđeni domaćin.
—Jednome je bog povećao sreću, —odvrati Harlamp—a drugome otrgao. Uzroke pak svoje tuge mogu reći jedino tebi.
Tu pogleda na Andžejevu ženu, a ona se doseti da neće pred njom da govori, te reče mužu:
—Poslaću vam medovine, a sad vas ostavljam nasamo...
Kmićic povuče pana Harlampa u venjak, posadi ga na klupu i povika:
—Šta ti je? Treba li ti pomoći? Računaj na mene kao na Zavišu!
—Ništa mi nije, —odgovori stari ratnik—nije mi potrebna nikakva pomoć dok ovom rukom i ovom sabljom mogu micati; ali je naš prijatelj, najdostojniji vitez u Poljskoj, u žestokoj tuzi, čak ne znam da li je još u životu.
—Za ime boga! Volodijovskome se nešto desilo?
—Da!—odgovori Harlamp i proli nove potoke suza.
—Pana Ana Borzobohata promenila je svetom.
—Umrla!—viknu Kmićic i uhvati se obema rukama za glavu
—Kao ptica strelom pogođena.
Ućutaše za časak. Samo su gdegde jabuke pri padu udarale teško o zemlju; samo je pan Harlamp duvao sve glasnije, savlađujući plač. A Kmićic je kršio ruke, klimao glavom i ponav ljao:
—Bože mili! Bože mili! Boţže mili!
—Ne čudi se mome plaču, — reče najzad Harlamp —jer kad tebi bol užasno steže srce samo kad si čuo šta je bilo, kako je tek meni, kad sam gledao njeno umiranje njegov bol koji je prelazio prirodne granice.
Utom uđe sluga s bocom i s drugim peharom na poslužavniku, a za njim je išla Andžejeva žena, jer nije mogla da savlada radoznalost. Kad sad pogleda na muževljevo lice i kad vide na njemu duboku brigu, reče naglo:
— Kakve ste nam to glase doneli? Ne terajte me. Ja ću vas, ukoliko mogu, tešiti, sa vama ću zaplakati ili ću kakvim savetom poslužiti.
—Već ni tvoja pamet neće naći savet — odgovori pan Andžej. —Ali se bojim da ti žalost zdravlju ne naškodi.
A ona će na to:
—Znam ja mnogo da izdržim. Gore je živeti u neizvesnosti.
— Anusja je umrla—reče Kmićic.
Oljenjka preblede malo i teško se spusti na klupu; Kmićic je mislio da će se ona onesvestiti, ali ţžalost pobedi u njoj iznenadni glas, te poče plakati, a oba viteza odmah za njom.
—Oljenjka,— reče najzad Kmićic, želeći da skrene ženine misli na drugu stranu
—zar ne pomišljaš da je ona u raju?
— Ne plačem ja nad njom, nego za njom i za sirotim panom Mihalom, a što se tiče njene večite sreće, vrlo bih rado želela da se nadam takvome spasenju kakvo ona ima. Po vrlini, dobroti srca i poštenju nije joj bilo ravne! Oj, moja Anusja! Anusja moja draga!...
—Video sam njenu smrt,— reče Harlamp — i neka svakome podari bog tako pobožnu smrt.
Ućutaše. A kad im nešto tuge oteče sa suzama, javi se Kmićic:
— Pričaj nam kako je to bilo, a kad te tuga obuzme potkrepi semedovinom.
—Hvala,odgovori Harlamp— potkrepiću se pokatkad, ako i ti budeš pio sa mnom, jer bol kao vuk hvata ne samo za srce, nego i zagrlo, a kad uhvati, onda ako je čovek bez pomoći, moţže ga i sasvim zadaviti. Bilo je to ovako. Išao sam iz Ĉenstohove u rodni kraj, da se pod stare dane odmorim i da se na imanju skrasim. Dosta mi je već rata, jer sam ga još od malena počeo voditi, a sad mi je već perčin osedeo. Ako se baš nikako ne bih mogao skrasiti, onda bih krenuo pod neku zastavu; ali ove vojničke bune na štetu otadţžbine i na radost neprijatelja, i ovi domaći ratovi sasvim su mi ogadili Belonu... Mili bože! Istina, pelikan krvlju decu hrani! Ali ova otadžbina već ni krvi u grudima nema. Sviderski je bio veliki ratnik... Neka mu Bog sudi!...
—Anusja moja mila!— prekide kroz plač panji Kmićicova —da nije tebe bilo, šta bi bilo sa mnom i sa svima nama?... Bila si mi utočište i odbrana, Anusja moja mila!Kad Harlamp to ču, ponovo zarida, ali ne zadugo, jer ga Kmićic prekide pitanjem:
—A gde si sreo Volodijovskoga?
—Volodijovskoga sam takođe sreo u Ĉenstohovi. Tu su oboje mislili da otpočinu, jer su se usput tako zavetovali. On mi je odmah rekao da ide s verenicom iz vašeg kraja kneginji Grizeldi Višnjovjeckoj u Krakov, jer bez njenog dopuštenja i blagoslova devojka nikako nije htela da se venča. Ona je tada bila još zdrava, a on veseo kao ptica. „Eto veli — bog me je za moj trud nagradio!"— A i Volodijovski se mnogo ponosio (neka ga Gospod uteši!) i sa mnom se šalio, jer smo se, znate, u svoje vreme oko te pane svađali i trebalo je da se bijemo... Gde je sad ona sirotica?
Tu ponovo zarida pan Harlamp, ali to ne bi dugo, jer ga Kmićic opet
prekide:
—Kaţžeš da je bila zdrava? Pa otkud tako iznenada da to dođe?
—Da je iznenada, iznenada je. Stanovala je kod supruge pana Marćina Zamojskog, koja je tada bila s mužem u Ĉenstohovi.Volodijovski je po ceo dan sedeo kod nje, žalio se pomalo što se stvar odugovlači i govorio da ni za godinu dana neće stići u Krakov, jer ih usput svi zadržavaju. Nije ni čudo! Takvog ratnika kakav je pan Volodijovski svak je rad da ugosti, a ko ga uhvati, taj ne pušta. I mene je vodio pani i pretio mi, smejući se, da će me poseći ako se u mene zaljubi... Ali ona sem njega nikog nije videla. Meni je doista katkad bilo
dosadno, jer čovek je pod starost sam kao panj. Ali to nije ništa! Tek jedne noći upada k meni Volodijovski veoma zbunjen. „Tako ti Boga, znaš li negde nekog lekara?” Šta je bilo? „Bolesna, ništa za sebe ne zna!"Pitam ga kad se razbolela, a on veli tek što su mu javili od panji Zamojske. A noć! Gde da traţžiš lekara, kad je samo manastir čitav, a u gradu više ima zgarišta no ljudi. Nađem najzad jednog vidara, ali nije hteo da ide; morao sam ga motkom dognati na mesto. Ali je tamo sveštenik bio potrebniji od vidara. Zastali smo časnog pavlina, koji je molitvom povrati k svesti da bi se mogla pričestiti i s panom Mihalom nežno oprostiti. Umrla je drugi dan posle podne! Vidar kaže da joj je neko morao dati nešto, ali u to ne verujem, jer u Ĉenstohovi čini su nemoćne. A šta se s panom Volodijovskim dešavalo, šta je sve govorio, sačuvaj boţže, ali verujem da će mu Gospod to oprostiti, jer čovek ne pazi šta će reći kada ga bol rastrže... Eto, kažem vam (tu pan Harlamp spusti glas), hulio je na Boga u zanosu!
—Zaboga! Hulio?—ponovi tiho Kmićic.
—Istrčao je od njena tela u hodnik, iz hodnika u dvorište i posrtao je kao pijan. Tamo je podigao ruke uvis i počeo strašnim glasom vikati:„To li je nagrada za moje rane, za moju muku, za moju krv, za moju ljubav prema otadžbini!?... Jedno jagnje (veli) imao sam i njega si mi, Bože, uzeo. Naoruţžanog čoveka (veli) oboriti, koji po zemlji oholo korača, to je (veli) dostojno božje ruke, ali nevinog goluba može dazadavi i mačka, i kobac, i jastreb!...i...
—Gospode Bože! — vrisnu panji Kmićic —ne ponavljajte, navući ćete nesreću na kuću.
Harlamp se prekrsti i nastavi pričati:
— Mislio siromah ratnik da je odslužio, a ono eto mu nagrade! Hm!Bog najbolje zna šta radi, mada se ovo ne može ni ljudskim razumom shvatiti, ni pravdom ljudskom odmeriti! Onda se odmah posle ovih huljenja ukoči i pade na zemlju, a sveštenik je nad njim molitvu čitao, da ne uđu u njega zli dusi, koje bi mogla huljenja privući.
—Je li se brzo osvestio?
—Ĉitav sat je ležao kao mrtav, potom se osvestio, vratio u svoj stan i nikoga nije hteo da vidi. Za vreme pogreba obratih mu se: „Pane Mihale—velim—misli na Boga!” On ništa! Sedeo sam još tri dana u Ĉenstohovi, jer mi je bilo žao da otputujem, ali sam uzalud lupao uvrata. Nije me hteo! Borio sam se s mislima šta da činim, da li da dreždim duže kraj vrata, ili da idem?... Kako da ostavim čoveka tako bez ikakve utehe? Pa ipak, kad videh da ništa neću učiniti, reših se da idem Skšetuskome. Ta on mu je najbolji prijatelj, pa onda pan Zagloba; možda će mu nekako pogoditi k srcu, a naročito pan Zagloba, koji je čovek vešti zna kako s kim da započne razgovor.
—Jesi li bio kod Skšetuskog?
—Bio sam, ali ni tu Bog ne dade sreću, jer on i pan Zagloba otišli bili u kaljiški kraj panu Stanislavu, konjičkom kapetanu. Niko nije mogao reći kad će se vratiti. A ja tada pomislih: inače mi je put preko Žmuđi, da svratim k vama i da vam ispričam šta se desilo.
izvor Scribd
Delovi iz romana Quo vadis?
Čuveni istorijski roman za koji je Sjenkjevič 1905. godine dobio Nobelovu nagradu u pozadini ljubavne priče opisuje stradanja prvih hrišćana u Neronovom Rimu.
.......
Na početku romana Quo vadis Marko Vinicije žali se svome ujaku Petroniju: „…ne znam čak čestito ni kako se zove: Ligija ili Kalina? U kući je zovu Ligija, jer
potiče od naroda Ligijaca, a ima svoje varvarsko ime: Kalina“. Zaljubio se u nju – na prvi pogled (sic!) – kad ju je ugledao u kući Aula Plaucija kako se kupa u vrtnoj fontani; od tada – priznao je – „ne znam šta je mir, ne znam šta su druge želje, neću da znam šta mi može dati grad […], hoću samo Ligiju“ (Sienkiewicz 1983: 14)
.....
Narod se zabezeknuo.Osuđeni su pevali, očiju uznesenih ka velarijumu. Videla su se pobledela lica, ali kao nadahnuta. Svi shvatiše da ovi ljudi ne mole za milost i da, čini se, ne vide ni cirk, ni narod, ni Cezare.Chistus ragnal! brujalo je sve jače, i po klupama, svuda, sve do vrha, među redovima gledalaca, mnogi su se pitali: šta se ovo događa, i koji je taj Hristos koji caruje u uzvicima tih ljudi na smrti? No, međutim, otvoriše druga vrata i na arenu ispadoše u divljem trku i uz lavež čitavi čopori pasa, riđih, golemih molosa iz Peloponeza, prugastih pasa sa Pirineja, i sličnih vucima rundova iz Hibernije, namerno izgladnelih glađu, upalih bokova i krvavih očiju. Urlanje i lavež ispuni ceo anfiteatar. Hrišćani, svršivši pesmu, klečali su nepomični, kao okamenjeni, ponavljajući u horu samo jedno tužno: ProChristo! Pro Christo! ( Za Hrista! Za Hrista!). Psi, osetivši ljude pod životinjskim kožama ne smedoše odmah kidisati na njih. Jedni su se propinjali uza zidove od loža, hoteći da dopru do gledalaca, drugi su trčali naokolo štekćući jarosno, kao da teraju neku nevidljivu životinju. Narod se naljuti. Zavrištaše hiljade glasova, neki su gledaoci ppodražavali zversku riku, neki su štektali kao psi, neki su ih pujdali na svim jezicima. Amfiteatar se zatrese od dreke. Razdraženi psi počeše se čas primicati do hrišćana, čas se opet povlačiti, škljocajući zubima, i najzad jedan melos zabi zube u pleća jedne žene, koja je klečala u prvom redu, i povuče je podase.
Tada ih desetine kdisaše u sredinu, kao kroz bogaz. Masa prestade da riče, da bi pažljivije posmatrala. Usred urlanja i kričanja još su se čuli žalosni muški i ženski glasovi. Pro Christo! Pro Christo! Ali se na areni napraviše drhtava klupka od pasa i ljudi. Krv sad poteče potocima iz poraskidanih tela. Psi su otimali jedni od drugih krvave ljudske udove. Zadah od krvi i pokidane ljudske utrobe zaguši arapske mirise i ispuni ceo cirk. Naposletku su još samo gdegod klečali ljudi koje su ubrzo pokrivali čopori urlajući.
str.388-38
......
Ni lavovi, iako izgladneli nisu hitali žrtvama. Crvenkasta svetlost na areni vraćala ih je , te su žmirkali kao zaneseni;neki su leno protezali svoja žućkasta tela, neki su, razjapivši vilice zevali kao da hoće da pokažu gledaocima svoje strašne zube. Ali, zatim, zadah od krvi i rastrgnutih telesa kojih je mnoštvo ležalo u areni, poče uticati na njih. Ubrzo im pokreti postaše nemirni, grive su se kostrešile, a nozdrve šumno uvlačile vazduh. Jedan jurnu naglo do trupa jedne žene pokidanog lica, pa naslonivši prednje šape na njeno telo poče lizati svojim šiljastim jezikom usirenu krv, drugi priđe hrišćaninu koji je držao dete opšiveno u kožu od laneta.
Dete je drhtalo od vike i plača stežući grčwevito oca oko vrata, a ovaj, želeći da mu makar malo produži život, trudio se da ga odvoji od vrata i pruži onima što su klečali dalje. No krik i kretanje razdraži lava. On najedamput riknu kratko, jednim udarcem šape smoždi dete, pa zgrabivši u čeljust očevu lobanju, smrvi je u času.
Na to svi ostali kidisaše na gomilu hrišćana. Nekoliko žena ne mogaše izdržati krik preneraženosti, ali to narod zagluši pljeskanjem koje odmah prestade , jer žudnja za gledanjem nadvlada. Tada se videše strašne stvari: kako glave potpuno nestaju u čeljustima, kako se grudi razdiru zubima odjedamput istržu srce i pluća, čulo se lomljenje kostiju pod zubima. Neki lavovi zgrabiše žrtve za slabine ili krsta, skakali su u besnim skokovima po areni, kao da traže skriveno mesto gde bi ih požderali, neki su se u uzajamnoj borbi uspravljali, obuhvativši se šapama kao borci, zaglušujući amfiteatar rikom. Ljudi su skakali s mesta. Neki su napuštajući sedišta silazili niže, da bi videli bolje i na prolazima se gurali da se poguše. Izgledalo je da će zanesena masa jurnuti na samu arenu i početi da raskida zajedno sa lavovima. Ponekad se čuo nadljudski vrisak, ponekad pljeskanje, ponekad rika režanje, škljocanje zuba, arlauk molosa, ponekad samo ječanje.
Cezar držeći smaragd na oku, gledao je sad pažljivo. Petronijevo je lice izražavalo gađenje i preziranje. Hilona su već ranije izneli iz cirka.
A iz kunukuluma su izgonili sve nove i nove žrtve.
str. 391
izvor
– Dragi moji, veselite se umesto da budete zapanjeni. Starost, slabost tužni su to prijatelji poslednjih godina života. Ali ja ću vam dati dobar primer i dobar savet: možete, vidite, da ih ne čekate i da otidnete dobrovoljno pre nego što stignu, kao što ja odlazim.
– Šta hoćeš da učiniš? – uznemireno upita nekoliko glasova.
– Hoću da se veselim, pijem vino, slušam muziku, posmatram ove ovde božanske oblike koje vidite kraj mene, a potom da zaspim ovenčane glave… (Sienkiewicz 1983: 659).
........
Lepe umetnosti za nas su zaborav života i bekstvo od njega, za njih su bile njegova girlanda. Srednjovekovni monah koji je na zemlju gledao kao na dolinu jada nije mogao podizati slične hramove. Njegova crkva otimala se ka nebu strelovitim kulama, kao što se otimala i njegova duša… Srednji vek izgubio je veru u zemaljski život… noviji vekovi gube je u budući… Zbilja, dođe čoveku da upita radi čega ćemo i od čega naposletku živeti (Sienkiewicz 1879: 2).
izvor
str 86
Нема коментара:
Постави коментар