Christopher Paolini, Eragon (6. Čaj za dvoje )

6.Čaj za dvoje  


      Kad su stigli u Karvahal Roran i Eragon su se razdvojili na ulazu uselo. Eragon je polako otišao do Bromove kuće, zadubljen u misli. Zaustavio se pred vratima i podignuo ruku da pokuca. Čuo je dubok glas: »Šta želiš, mladiću?«
      Eragon se naglo okrenuo. Iza njega je stajao Brom, naslonjen nasvinut štap, na kojemu su bili izrezbareni čudni znakovi. Bio je odeven u smeđu halju s kapuljačom, poput redovnika. O izgrebanom kožnom pojasu visila mu je kesica. Iznad bele brade i usta isticao se ponosan orlovski nos. Zurio je u Eragona dubokim očima, zasenjenim izbočenim obrvama, i čekao odgovor.

      »Informacije«, reče Eragon i nastavi: »Roran je odneo dleto na popravak, a ja sam imao slobodnog vremena pa sam te došao zamoliti da mi odgovoriš na nekoliko pitanja.«
     Starac nešto progunđa i krenu prema vratima. Eragon opazi zlatan prsten na njegovoj desnoj ruci. Na svetlu se zacakli safir i na njemu urezan neki čudan znak. »Onda uđi. Razgovor će potrajati. Čini se da tvojim pitanjima nema kraja«. U kući je bilo mračno kao u rudniku, a u vazduhu  se osećao trpak miris. »No, da nađem kakvu svetiljku.« Eragon je slušao kako se starac kreće po kući, a zatim tiho psuje, jer je nešto tresnulo o pod. »Aha, tu si.« Bljesnula je bela iskra i trepereći se pretvorila u plamičak.

  Brom je stajao ispred kamenog kamina, sa svećom u ruci. Ispred kamina je bio velik drveni stolac s visokim naslonom, a oko njega hrpe knjiga. Noge stolca bile su izrađene u obliku orlovih kandža, a sedalo i naslon presvučeni kožom, ukrašenom šarolikim uzorcima ruža. Na malim stolcima ležale su hrpe svitaka. Po pisaćem stolu bili su razbacani tintarnice i pera. »Napravi sebi mesta, ali, u ime pokojnih kraljeva, budi oprezan. Ovo su vredne stvari.
  Eragon zakorači preko listova pergamene ispisanih uglatim runama, nežno podignu pucketajuće svitke s jedne stolice i spusti ih na pod. Dok je sedao, diže se oblak prašine. On zatomi nagon za kihanjem.
      Brom se nagnuo kako bi plamenom sveće zapalio vatru. »Dobro! Nema ničega boljega od razgovora uz vatru.« Zatim skinu kapuljaču i otkri kosu koja, kako se sada videlo, nije bila bela nego srebrna, a onda iznad vatre obesi kotlić i sede u stolac s visokim naslonom.

     »Da vidimo, šta ti hoćeš?«, obrati se Eragonu, oštro ali ne neljubazno.

     »Pa«, odgovori Eragon, tražeći najbolji način da započne razgovor, i nastavi: »Stalno slušam o jahačima zmajeva i njihovim navodnim uspesima. Čini se da svi žele da se jahači vrate, no nisam nikada čuo priču o tome kako su nastali, odakle su došli niti po čemu su posebni, osim po zmajevima.«

     »To je neiscrpna tema«, progundđa Brom. Zatim napeto pogleda Eragona i nastavi: »Kad bih ti pričao celu njihovu priču, sedeli bismo ovde do iduće zime. Moraću je skratiti na podnošljivu dužinu. No, pre negoli počnemo, treba mi lula.«
      Eragon je strpljivo čekao dok je Brom stavljao duvan u lulu i nabijao ga. Brom mu je bio drag. Ponekad je bio naprasit, no činilo se da mu nikada nije bilo žao potrošiti vreme na Eragona. Eragon ga je jednom upitao odakle je, a on se samo nasmejao i rekao: »Iz sela slična Karvahalu, samo ne tako zanimljiva.« To je potaknulo Eragonovu znatiželju pa je upitao ujaka Geru, no on mu nije mogao reći ništa osim da je Brom kupio kuću u Karvahalu pre gotovo petnaest godina i da od tada onde mirno živi.
     Brom uze kresivo i zapali lulu. Zatim povuče nekoliko dimova i progovori: »Tako... nećemo morati prekidati, osim za čaj. A sada o jahačima, ili šurtugalima, kako ih zovu vilenjaci. Odakle da počnem? Živeli su bezbroj godina i, na vrhuncu moći, vladali područjem dvostruko većim od Carstva. O njima kolaju brojne priče, većinom besmislene. Kad bi čovek verovao u sve što se priča, mislio bi da imaju moć nekog manjeg boga. Ima učenjaka koji posvećuju cele živote kako bi razdvojili maštu od zbilje, no sumnjam  da će ijedan od njih u tome uspeti. No, to nije nemoguća zadaća ako se usredotočimo na tri područja koja si naveo: kako su nastali, zašto su bili tako cenjeni i odakle su došli. Počeću s ovim poslednjim pitanjem.« Eragon se naslonio i slušao starčev hipnotizirajući glas.»
    Zmajevi nemaju početka, osim ako nisu postali u doba stvaranja same Alagezije. A ako imaju kraja, on će doći s nestankom ovoga sveta, jer je njihova sudbina jednaka sudbini zemlje. Oni, patuljci i još neki stvorovi jesu prvi stanovnici ove zemlje. Živeli su ovde pre svih ostalih, snažni i ponosni u svojoj praiskonskoj slavi. Njihov se set nije mienjao sve dok se prvi vilenjaci nisu otisnuli na more u srebrnim brodovima.«

    »Odakle su vilenjaci došli?«, prekinuo ga je Eragon, i dodao: »I zašto ih zovu poštenim svetom? Postoje li, zaista?«
    Brom se namršti. »Želiš li ti odgovore na prva pitanja ili ne? Nećeš ih dobiti ako kaniš istraživati svaki skriveni kutak znanja.«
»Izvinjavam  se«, reče Eragon, spusti glavu i namesti skrušeno lice.
»Ne, ne izvinjavaš se«, uzvrati mu Brom s veselim prizvukom.

     Zatim je podigao pogled prema vatri i posmatrao plamenove kako oblizuju lonac. »Ako baš moraš znati, vilenjaci nisu legende. A poštenim ih svetom zovu zato što imaju više dostojanstva od bilo koje druge rase. Potiču iz zemlje koju zovu Alaleja, iako niko osim njih ne zna kakva je to zemlja ni gde je.«

    U tom mu času, ispod gustih obrva, uputi značajan pogled kako bi sprečio daljnje upadice i nastavi: »Dakle, vilenjaci su tada bili ponosna rasa. Posedovali su snažne magijske moći. U početku su zmajeve smatrali običnim životinjama. Iz toga je uverenja proizišla smrtonosna pogreška. Jedan goropadan, mlad vilenjak ulovio je zmaja, kao što bi ulovio jelena, i ubio ga. Ogorčeni su zmajevi vilenjaku postavili zamku i zaklali ga. Nažalost, krvoproliće nije time prestalo. Zmajevi su se okupili i napali celu vilenjačku državu. Ojađeni tim strašnim nesporazumom, vilenjaci su pokušali zaustaviti neprijateljstvo, no nisu useli pronaći način komunikacije sa zmajevima.
     Tako je došlo do vrlo duga i krvavog rata, zbog čega je obema stranama kasnije bilo žao, no on je uvelike otežao njihove odnose, koji su ionako bili zamršeni. Vilenjaci su se u početku borili samo radi odbrane, jer nisu želeli da se borbe rasplamsaju, ali ih je surovost zmajeva s vremenom prisilila na napad kako bi opstali. To je trajalo pet godina i trajalo bi još mnogo godina da vilenjak po imenu Eragon nije našao zmajevo jaje«. Eragon u čudu trepnu očima. »Vidim da nisi znao za svoga imenjaka«, reče Brom.

   »Nisam.« Čajnik je neumoljivo zviždao. Zašto su mi dali ime povilenjaku?

     »Onda će ti ova priča biti još zanimljivija«, rekao je Brom. Skinuo je čajnik s vatre i u dve šolje ulio vrele vode. Dodajući jednu šolju Eragonu, upozorio ga je: »Ovo se lišće ne mora dugo močiti pa pij brzo da čaj ne postane prejak.« Eragon je srknuo jedan gutljaj i opekao jezik. Brom je svoju šolju stavio sa strane i nastavio pušiti lulu.»
    Niko ne zna zašto je to jaje bilo ostavljeno. Neki kažu da su mu roditelji zmajevi bili ubijeni u napadu vilenjaka. Neki veruju da su ga zmajevi namerno onde ostavili. Bilo kako bilo, Eragon je shvatio vrednost odgajanja zmaja kao prijatelja. Potajno se o njemu brinuo i, po običaju drevnoga jezika, dao mu ime Bid Daum. Kad je zmaj porastao, zajedno su putovali po zmajskom području i uveravali zmajeve u mogućnost mirna suživota s vilenjacima. Te su dve vrste sklapale sporazume. Kako bi zagarantovali da više nikada ne dođe do rata, zaključili su da je potrebno osnovati red jahača.
     Jahači su u početku služili samo za prenos poruka između vilenjaka i zmajeva. No, kako je vreme proticalo, spoznali su njihovu vrednost pa su im dali veće ovlasti. S vremenom su jahači uzeli otok Vrengard za svoj dom i na njemu izgradili grad DoruAri-bu. Pre nego što ih je Galbatoriks svrgnuo, jahači su imali veću vlast nego svi kraljevi u Alageziji. Mislim da sam time odgovorio na tvoja dva pitanja«.
      »Jesi«, odsutno odgovori Eragon. To što je dobio ime po prvom jahaču izgledalo mu je kao neverovatna slučajnost. Iz nekog razloga, to ime više nije doživljavao na jednak način. »Šta znači Eragon?«
      »Ne znam«, rekao je Brom, i dodao: »Vrlo je staro. Ne verujem da se iko seća, osim vilenjaka, a morala bi ti se nasmešiti velika sreća da prozboriš s nekim vilenjakom. No, dobro je imati to ime. Trebaš se njime ponositi. Nema svako tako časno ime.«

     Eragon je odagnao misli o imenu i usredotočio se na ono što je saznao od Broma. Nešto je nedostajalo. »Ne razumem. Gde smo mi bili kad su osnovani jahači?«
»Mi?«, upita Brom i podignu obrvu.
»Pa da, svi mi.«
     Eragon neodređeno mahnu rukom i doda: »Ljudi .«
    Brom se nasmeja. »Ova zemlja nije naša postojbina, n imalo više negoli postojbina vilenjaka. Našim je precima trebalo još tri stotine godina da stignu ovamo i priključe se jahačima.«
     »To ne može biti«, usprotivi se Eragon. »Mi smo oduvek živeli u dolini Palankar.«
     »To je možda tačno za nekoliko naraštaja, no pre toga ne. To nije tačno ni za tebe, Eragone«, ljubazno je rekao Brom. »Iako ti sebe smatraš delom Gerine porodice, i to s pravom, tvoj otac nije odavde. Raspitaj se i naći ćeš puno ljudi koji nisu ovde tako dugo. Ova je dolina vrlo stara i nije uvek pripadala nama.«

      Eragon se namršti i popi gutljaj čaja. Još je bio dovoljno vruć da mu opeče jezik. Ovde je njegov dom, bez obzira na to ko mu je otac!

   »Šta se dogodilo s patuljcima nakon što su uništeni jahači?«

    »Niko, zapravo, ne zna. Borili su se zajedno s jahačima tokom nekoliko prvih bitaka, no kad je postalo jasno da će Galbatoriks pobediti, zapečatili su sve poznate ulaze u svoje tunele i nestali u podzemlju. Koliko ja znam, od tada nije viđen nijedan.«
     »A zmajevi?«, upita Eragon. »Šta je s njima? Sigurno nisu svi pobijeni.«
      Brom je s tugom odgovorio: »To je danas najveća tajna u Alageziji - kako su zmajevi preživeli strašni Galbatoriksov pokolj. Poštedeo je one koji su mu pristali služiti, no samo su oni nenormalni među Zakletima bili spremni pomagati njegovuom ludilu. Ako, osim šruikana, ima još živih zmajeva, onda su se sakrili tako da ih Carstvo nikada ne pronađe«.
     Pa odakle? je došao moj zmaj, pitao se Eragon. »Jesu li Urgali bili ovde kad su vilenjaci došli u Alageziju?«, upita on.
    »Nisu, došli su za vilenjacima preko mora, kao krpelji za krvi. Oni su bili jedan od razloga zbog kojih su jahači postali cenjeni po borilačkim veštinama i po sposobnosti da održe mir. Mnogo se može naučiti iz te istorije. Šteta je što je kralj to pretvorio u vrlo osetljivu temu«, glasno je razmišljao Brom.
»Da, čuo sam tvoju priču kad sam prošli put bio u gradu.«
»Priču!«, zagrmje Brom. Munje su mu sievale u očima. »Ako je to priča, onda su i glasine o mojoj smrti istinite, a ti razgovaraš s duhom! Poštuj prošlost! Nikada ne znaš kakav će uticaj imati na tebe.«
         Eragon je pričekao da se Bromovo lice smekša, a onda je skupio hrabrosti i upitao: »Koliki su bili zmajevi?«
       Iznad Broma se izvijala tamna spirala dima, poput kakve male oluje. »Veći od kuće. Čak su i mali zmajevi imali raspon krila od tridesetak metara. Nikada nisu prestajali rasti. Za neke vrlo stare, čovek bi pomislio da su velika brda. Onda ih je Carstvo pobilo.«
       Eragona je obuzela malodušnost. Kako ću u budućnosti skrivati svoga zmaja? U sebi je besnio, ali je ipak mirnim glasom upitao:
   »Kad su sazrevali?«
     Češkajući bradu, Brom je odgovorio: »Pa, nisu mogli bacati vatru do petog-šestog meseca, a u toj su se dobi i parili. Što je zmaj bio stariji, to je dulji plamen mogao baciti. Neki su mogli bacati plamen više minuta.« Brom je otpuhnuo kolut dima i promatrao ga dok se dizao prema stropu.
       »Čuo sam da im ljuske sjaje poput bisera.«
      Brom se nagnuo napred i progundao: »Dobro si čuo. Bilo ih je svih boja i nijansi. Ljudi su govorili da je skupina zmajeva slična dugi koja se neprestano preleva i svetluca. Ali, ko ti je to rekao?«
      Eragon se na tren sledio, a onda je izrekao laž: »Jedan trgovac.«
      »Kako mu je ime?«, upita ga Brom. Kovrčave su mu se obrve spojile u gustu sedu crtu. Bore su mu se na čelu povećale. Lula se ugasila, neopaženo.
       Eragon se pravio da razmišlja. »Ne znam. Pričao je to kod Morna, no nisam saznao kako se zove.«
      »Voleo bih da jesi«, promrmlja Brom.
        »Rekao je i to da jahač može čuti misli svoga zmaja«, brzo izgovori Eragon, u nadi da će ga izmišljeni trgovac zaštititi od sumnje.
      Bromove se oči suziše. Polako je izvadio kresivo i udario o kremen.Pojavio se dim i duboko je udahnuo iz lule, a zatim polako izdahnuo. Jednoličnim je glasom rekao: »Pogrešio je. Toga nema ni u jednoj priči, a ja ih sve znam. Je li još štogod rekao?«
      Eragon je slegnuo ramenima. »Ne.« Brom se previše zanimao za toga trgovca da bi Eragon nastavio lagati. Onako usput, upitao je:»Jesu li zmajevi dugo živeli?«
      Brom nije odmah odgovorio. Spustio je bradu na grudi, dok je prstima zamišljeno kuckao po luli, a u njegovu se prstenu sjajio odraz svetla. »Oprosti, misli su mi odlutale. Da, zmaj živi prilično dugo, zapravo zauvek, ako ga neko ne ubije ili ako mu jahač ne umre.«
       »Kako je to moguće znati?«, protivio se Eragon, i dodao: »Ako zmajevi umiru kad i njihovi jahači, onda žive samo šezdeset-sedam-deset godina. Dok si pripovedao,... rekao si da su jahači žieli stotinama godina, ali to je nemoguće.« Uznemirivala ga je pomisao da bi mogao nadživeti članove svoje porodice i prijatelje.
       Bromove su se usne spokojno nasmešile i lukavo je rekao: »Subjektivno je, što je moguće. Neki bi rekli da je nemoguće putovati kroz Hrbat i ostati živ, no ti to možeš. To je stvar gledišta. Moraš biti vrlo mudar da bi znao tako puno u tako ranoj dobi.«
     Eragon je pocrveneo, a starac se smeškao. »Nemoj se ljutiti. Od tebe se ne može očekivati da znaš te stvari. Zaboravljaš da su zmajevi bili magični i na čudan su način uticali na sve oko sebe. Jahači su im bili najbliskiji i to su najviše iskusili. Najčešći sporedni učinak bio je produžen životni vek. Naš kralj živi dovoljno dugo da je to postalo očito, no mnogi ljudi to pripisuju njegovim vlastitim magičnim sposobnostima. Ima i drugih, manje vidljivih promena. Svi su jahači bili snažnijeg tela, pronicljivijeg uma i oštrijeg vida nego obični ljudi. Uz to, čovek jahač polako bi dobijao šiljaste uši, iako nikada nisu bile tako istaknute kao u vilenjaka.«
    Eragon je morao suspregnuti ruku kako ne bi opipao vlastite uši. Na koji će još način taj zmaj promeniti moj život? Ne samo da mi je ušao u glavu, nego mi i telo menja! »Jesu li zmajevi bili pametni.«
     »Zar nisi slušao što sam ti ranije govorio?«, zapovedničkim tonom reče Brom, i nastavi: »Kako bi se vilenjaci dogovarali i sklapali mirovne sporazume sa sirovim glupanima? Bili su jednako inteligentni kao ja i ti.«
      »Ali, bili su životinje«, bio je uporan Eragon.
      Brom je zabrektao: »Nisu bili životinje ni malo više od nas. Ljudi iz nekog razloga hvale sve što su jahači činili, a podcenjuju zmajeve, pretpostavljajući da su oni bili tek egzotična sredstva za putovanje od jednog grada u drugi. Nisu. Slavna dela jahača bila su moguća samo zahvaljujući zmajevima. Koliko bi ljudi izvuklo mačeve kad bi znali da će se divovski gmaz, koji suklja vatru i ima više razbora i mudrosti nego što bi kralj i poželeo, ubrzo pojaviti da zaustavi nasilje? A?« Otpuhnuo je još jedan kolut dima i promatrao ga kako lebdi.
     »Jesi li ti ikada video zmaja?«
        »Ne«, odgovori Brom, i doda: »Bilo je to davno pre moga rođenja«.
         A sada ime. 
     »Pokušavam se setiti imena nekog zmaja, no stalno mi izmiče. Mislim da sam ga čuo kad su trgovci bili u Karvahalu, no nisam siguran. Možeš li mi pomoći?«
      Brom slegnu ramenima i brzo nabroji niz imena. »Džura, Hira-dor, Fandor, koji se borio protiv divovske morske zmije, Galzra, Bri-am, Ohen Snažni, Gretiem, Beroan, Roslarb...« Dodao ih je još mnogo. Na samom kraju, tako nežno da ga je Eragon jedva čuo, reče: »... i Safira«. Zatim mirno isprazni lulu.         

 »Je li' ijedno od ovih?«
         »Mislim da nije«, odgovori Eragon. Brom mu je dao mnogo toga za razmišljanje i već je bilo prilično kasno. »Roran je verovatno završio kod Horsta. Moram poći, iako radije ne bih.«
     Brom podignu jednu obrvu. »Ša, je li to sve? Očekivao sam da ću ti odgovarati na pitanja, dok on ne dođe po tebe. Nemaš pitanja o borilačkim taktikama zmajeva, ni zahteva da ti opišem borbe u vazduhu  od kojih zastaje dah? Jesmo li gotovi?«
       »Za sada«, odgovori Eragon uz smešak. Zatim doda: »Saznao sam što sam želeo, još i više«.
       Ustao je i Brom je krenuo za njim.»
         Onda dobro«, rekao je Brom, ispratio Eragona do vrata i dodao:»Zbogom. Čuvaj se. I ne zaboravi, ako se setiš ko je bio onaj trgovac, javi mi«.
         »Hoću. Hvala.« Eragon zakorači u blještavo zimsko sunce i zaškilji. Lagano je koračao, razmišljajući o svemu što je čuo.

                 Christopher Paolini,Eragon (vidi nastavak; romani u nastavcima )