XIX TREĆI NASTUP
Sada kad je to blago o kome je opet Farija tako dugo razmišljao moglo da obezbedi buduću sreću onoga koga je on istinski voleo kao svoga sina, njegova je vrednost dvostruko porasla u opatovim očima. Svakog dana je sve više govorio o celokupnom iznosu toga blaga i objašnjavao Dantesu kolika se dobra u sadašnje vreme mogu učiniti svojim prijateljima sa trinaest ili četrnaest miliona. No tada bi se Dantesovo lice namrštilo, jer mu se u sećanje vraćala njegova
zakletva da se osveti, i on je razmišljao o tome koliko u sadašnje vreme čovek sa trinaest ili četrnaest miliona može isto tako i da nanese zla svojim neprijateljima.
Opat nije poznavao ostrvo Monte Kristo, ali je ono Dantesu bilo poznato, jer je često prolazio pored tog ostrva, koje se nalazi na dvadest i pet milja od Pjanoze, između Korzike i ostrva Elbe, i jedanput je čak tamo i pristao sa brodom. To ostrvo bilo je odvajkada — kao što je i sad — potpuno pusto. To je jedna stena skoro kupasta oblika, koju kao da je neki vulkanski zemljotres izdigao sa dna provalije na po vršinu mora.
Dantes je crtao plan ostrva Fariji, a Farija je davao savete Dantesu kako da pronađe blago.
Ali Dantes nije bio ni izbliza toliko oduševljen, a naročito ne toliko pun vere kao starac. Istina, sad je bilo sa svim izvesno da Farija nije lud; a način na koji je on došao do otkrića, zbog koga su ga smatrali ludim još je povećavao njegovo divljenje prema njemu. Ali, on tako isto nije mogao da veruje da to zakopano blago, pretpostavljajući da je i postojalo, postoji i sad. Zato, mada nije smatrao to blago kao nešto izmišljeno, ipak je mislio da ono sad više nije tamo.
Međutim, kao da je sudbina htela da oduzme dvojici zatvorenika i poslednju njihovu nadu i da im stavi do znanja da su osuđeni na doživotno tamnovanje, zadesi ih još jedna nova nesreća: stražarski hodnik prema obali mora, koji je već odavno bio sklon padu, prezidan je. Opravili su te melje i ogromnim komadima stene zatvorili onu rupu koju je Dantes upola bio zatrpao. Da on nije iz predostrožnosti to učinio, kao što mu je opat savetovao, njihova nesreća bila bi još mnogo veća, jer bi se otkrio njihov pokušaj bekstva, te bi ih nesumljivo razdvojili. I tako se sad još jedna nova vrata, mnogo jača i neumoljivija od ostalih, behu, dakle, ponovo zatvorila pred njima.
— Eto, vidite, — govorio je mladić sa nekom blagom tugom Fariji — da bog hoće da mi oduzme čak i onu zaslugu koju vi nazivate mojim požrtvovanjem prema vama. Ja sam vam obećao da ću ostati večito s vama, a sad više nisam slobodan da ne održim svoje obećanje. Ja neću dobiti to blago kao god ni vi, i odavde nećemo izići ni jedan ni drugi. Ali vidite, dragi prijatelju, moje pravo blago nije ono koje me je očekivalo pod mračnim stenama Monte Krista, već je to vaša blizina, naše druženje od pet ili šest časova dnevno, uprkos našim tamničarima; to su oni zraci inteligencije koje ste bacili u moj mozak, oni jezici koje ste usadili u moje pamćenje i koji tu rastu pružajući svoje filološke grane. Ona razna znanja čije ste mi vi usvajanje toliko olašali vašom dubinom poznavnja i jasnoćom načela na koja ste ih sveli, eto, to je moje blago, prijatelju, eto čime ste me obogatili i usrećili. Verujte mi i utešite se, jer meni to vredi više nego čitave tone zlata i kovčezi dijamanata, pa makar i ne bili sumnjivi kao oni oblaci što se jutrom vide kako lebde iznad mora, koji se čoveku čine da su čvrsta zemlja, a koji se isparavaju, raspršavaju i iščezavaju ukoliko im se čovek približava. Imati vas pored sebe što je moguće duže, slušati vaš rečiti govor kako ukrašava moj um i prekaljuje moju dušu, kako osposobljava moje biće za velika i opasna dela ako ikada budem slobodan, kako ih ispunjava toliko da očajanje kome sam bio spreman da se predam kad sam se sa vama upoznao ne može tu da nađe više mesta za sebe, eto, to je moje bogatstvo; ono nije proizvod mašte; za to pravo bogatstvo imam vama da zahvalim; i svi vladari na svetu, pa makar to bili i Cezari Bordžije, neće uspeti da mi ga otmu.
Tako su naredni dani bili za ta dva nevoljnika ako ne srećni a ono bar dani koji su dosta brzo proticali. Farija, koji je za vreme tolikih godina ćutao o blagu, sad je o njemu počinjao da govori svakom prilikom. Kao što je bio predvideo, ostala mu je oduzeta desna ruka i leva noga, i bio je skoro izgubio svaku nadu da će se on moći koristiti tim blagom. Ali je neprestano maštao da će se njegov drug osloboditi ili pobeći, i uživao je mesto njega. Bojeći se da se ono pismo nekoga dana ne zaturi ili izgubi, primorao je Dantesa da ga nauči napamet, i Dantes ga je znao od prve do poslednje reči. Tada on uništi drugi deo pisma, jer je bio siguran da se njegov pravi smisao ne bi moga pogoditi kad bi neko našao ili zaplenio njegov prvi deo. Ponekad je Farija provodio po čitave sate dajući uputstva Dantesu, uputstva koja bi mu poslužila korisno onoga dana kad bude oslobođen. A tada, kad jednom bude na slobodi, od onoga dana, od onoga časa, i onoga trenutka kad bude slobodan, on ne treba više da ima drugu misao osim ove jedine: da stigne na Monte Kristo kakvim bilo načinom, da ostane tamo sam pod nekim izgovorom koji ne bi pobudio nikakvu sumnju, pa kad već bude tamo sam, da se potrudi i da pronađe one čarobne pećine i da kopa na označenom mestu. A označeno mesto, kao što je rečeno, bio je ugao najudaljeniji od drugog otvora.
Za to vreme časovi su proticali ako ne brzo, a ono bar podnošljivo. Farija, kao što smo rekli, iako mu se nije povratila snaga u ruku i nogu, bio je opet stekao punu jasnoću i malo pomalo, osim onih duhovnih znanja o kojima smo podrobno govorili, naučio je svoga mladog druga onom strpljivom i uzvišenom zanatu sužnja koji ni od čega ume da stvori nešto. I tako su oni gledali da uvek budu nečim zabavljeni; Farija da ne bi sam sebe gledao kako stari, a Dantes da se ne bi sećao svoje skoro zaboravljene prošlosti, koja je lebdela u najdubljem kutu njegova sećanja samo kao udaljena svetlost izgubljena u noći. Sve je sad išlo kao u životima onih bića gde nesreća nije ništa poremetila i koji protiču nesvesno i mirno pod okom proviđenja.
Ali je ispod toga površnog mira bilo u srcima mladića i starca možda dosta zadržanih toplota, dosta prigušenih uzdaha, koji su izbijali onda kada bi Farija ostao sam i kada bi se Edmond vratio u svoju ćeliju.
Jedne noći Edmond se probudi naglo, jer mu se učini da ga neko zove.
On otvori oči i pokuša da prodre pogledom kroz gusti mrak.
Njegovo ime, ili bolje reći neki žalostan glas koji je pokušavao da izgovori njegovo ime dopre do njega.
On se uspravi na svom krevetu, sa znojem strepnje na čelu i oslušnu. Nije bilo nikakve sumnje; ječanje je dolazilo iz ćelije njegova druga.
— Bože blagi! — prošapta Dantes. — Da ne bude ono?…
I on pomeri krevet, izvuče kamen, jurnu u hodnik i stiže do suprotnog kraja; ploča na podu bila je podignuta.
Pri svetlosti one bezoblične i drhtave svetiljke o kojoj smo govorili Edmond vide starca bledog, kako još stoji i pri država se grčevito za drvo svoga kreveta. Lice mu je bilo zgrčeno od onih užasnih predznaka koji su mu već bili poznati i koji su ga onoliko užasnuli kada su se prvi put pojavili.
— Eto, prijatelju, — reče Farija skrušeno — vi shvatate zar ne? I nije potrebno da vam išta kažem!
Edmond kriknu bolno, pa izgubivši sasvim prisustvo duha, jurnu ka vratima vičući:
— U pomoć! U pomoć! Farija je imao još toliko snage da ga zadrži za ruku
— Ćutite! — reče — ili ste propali. Sad treba da mislimo samo na vas, prijatelju, da vam učinimo tamnovanje podnošljivim ili da vam omogućimo bekstvo. Trebalo bi vam mnoge godine da sami ponovo uradite on što sam ja ovde radio, a što bi bilo uništeno istoga trenutka kad bi naši nadzornici saznali za našu vezu. Uostalom, budite spokojni, dragi prijatelju; ova ćelija koju ću ja napustiti neće dugo ostati prazna, jer će neki drugi nesrećnik doći da zauzme moje mesto. Tome drugom vi ćete se pojaviti kao anđeo spasitelj. Taj će možda biti mlad, snažan i strpljiv kao vi, i on će moći da vam pomogne pri vašem bekstvu, dok sam ga ja samo ometao. Vaše pokrete neće sputavati jedan polumrtav čovek vezan uz vas. Eto, najzad bog hoće da učini nešto i za vas: vraća vam više nego što vam oduzima, a i krajnje je vreme da ja umrem.
Edmond je mogao samo da sklopi ruke i da uzvikne:
— Oh, dragi prijatelju, dragi prijatelju, ćutite! Zatim pribirajući svoju snagu, koja je za trenutak bila pokolebana tim neočekivanim udarom, i svoju hrabrost po tištenu starčevim rečima, on reče:
— Oh, ja sam vas već jednom spasao, pa ću vas spasti i drugi put.
I on podiže donji kraj kreveta i izvuče bočicu u kojoj je još za jednu trećinu bilo one crvene tečnosti.
— Evo, — reče — ostalo je još ovoga spasonosnog na pitka. Brzo, brzo, recite mi šta treba da činim ovoga puta; da li su potrebna nova uputstva? Govorite, prijatelju, ja vas slušam.
— Nema nade — odgovori Farija vrteći glavom. — Ali svejedno. Bog hoće da čovek — koga je on stvorio i u čije je srce tako duboko usadio ljubav prema životu — čini sve što može da bi sačuvao taj život, tako težak ponekad, ali uvek tako drag.
— Oh, da, da! — uzviknu Dantes. — I ja ću vas spasti, kažem vam.
— Pa dobro, pokušajte onda! Hladnoća me već obu zima; osećam kako mi krv navire u mozak; ova užasna drhtavica od koje mi cvokoću zubi i koja kao da mi rastavlja kosti počinje da trese celim mojim telom. Kroz pet minuta bolest će izbiti, a kroz četvrt sata ostaće od mene samo leš.
— Oh, uzviknu Dantes sav obrvan bolom.
— Uradićete isto kao i prvi put, samo nećete čekati tako dugo. Sad su sve opruge života izanđale, te će sada smrt — nastavi on pokazujući na svoju oduzetu ruku i nogu — imati samo polovinu posla da svrši. Ako vidite, pošto mi budete nasuli u usta dvanaest kapi umesto deset, da se ne povraćam u život, onda saspite sav ostatak. A sad me odnesite na krevet, jer ne mogu više da se držim na nogama.
Edmond uze starca u naručje i spusti ga na krevet.
— Sada, prijatelju, — reče Farija — vi koji ste jedina uteha moga bednog života, vi koga mi je nebo poslalo dosta kasno, no ipak mi ga poslalo kao neocenjivi poklon na kome sam mu zahvalan, u ovom trenutku, kada se za uvek rastajem s vama, želim vam svaku sreću i svaki napredak koji zaslužujete. Sine moj, ja vas blagosiljam!
Mladić pade na kolena i nasloni glavu na starčevu postelju.
— Ali naročito saslušajte ovo što vam kažem u ovom poslednjem trenutku: Spadino blago postoji; bog mi omogućuje da za mene više ne postoje ni udaljenost ni prepreke. Ja ga vidim na dnu druge pećine. Moje oči prodiru u dubinu zemlje i zasenjene su tolikim bogatstvom. Ako uspete da pobegnete, setite se da jadni sveštenik za koga su svi verovali da je lud nije bio lud. Odjurite u Monte Kristo, koristite se našim bogatstvom, koristite se, jer ste dovoljno patili.
Jedan nagli trzaj prekide reč starcu. Dantes ponovo diže glavu i vide da mu se oči zakrvavljuju. Izgledalo je da mu se talas krvi penje iz grudi ka čelu.
— Zbogom! Zbogom! — prošapta starac stežući grčevito mladićevu ruku. — Zbogom!
— Oh! Još ne, još ne! — uzviknu ovaj. — Ne ostavljajte me! O, bože moj! Pomozite mu… u pomoć… u pomoć…
— Ćutite, Ćutite! — prošapta samrtnik — da nas ne bi razdvojili ako me spasete!
— Imate pravo. Oh! Da, da, budite spokojni, ja ću vas spasti! Uostalom, iako mnogo patite, izgleda da sad patite manje nego prvi put.
— Oh, ne verujte u to! Ja patim manje, jer u meni sad ima manje snage koja bi patila. U vašim godinama čovek ima veru u život i mladost ima tu povlasticu što veruje i nada se. Ali starci vide smrt mnogo jasnije. Oh! evo je… dolazi… svršeno je… vid mi se gubi… um me napušta… Dajte mi ruku, Dantese!… Zbogom! Zbogom!
Pa uspravivši se poslednjim naporom kojim prikupi svu svoju snagu, reče: — Monte Kristo! Ne zaboravite, Monte Kristo!
I pade natrag na postelju.
Kriza je bila užasna: zgrčeni udovi, naduveni očni kapci, krvava pena, telo bez pokreta, eto šta ostade na toj postelji bola umesto umnoga bića koje je na nju leglo trenutak ranije.
Dantes uze svetiljku pa je stavi kraj uzglavlja na jedan kamen koji je virio iz zida i odakle je njena drhtava svetlost osvetljavala čudnim i sablasnim sjajem to iskrivljeno lice i to nepomično i ukočeno telo.
Ukočena pogleda čekao je neustrašivo trenutak da mu naspe spasonosni lek.
Kad mu se učini da je taj trenutak došao, on uze nož, rastavi zube, koji su sad davali manje otpora nego prvi put, izbroja jedno za drugim deset kapi, pa očeknu. Bočica je sadržavala skoro još dvostruku količinu od one koju je bio usuo.
Očekivao je deset minuta, četvrt sata, pola sata; ali ne beše nikakvog pokreta. Dršćući, nakostrešene kose, sa ledenim znojem na čelu, odbrojavao je sekunde prema kucanju svoga srca.
Tada pomisli da je vreme da pokuša poslednji ogled: on prinese bočicu modrim usnama Farijinim, pa nemajući potrebe da razdvaja vilice koje behu ostale otvorene, nasu svu tečnost što je bila u njoj.
Lek proizvede munjevito dejstvo; jaka drhtavica zatrese udove starčeve, oči mu se otvoriše toliko da je bilo strašno videti ih; on pusti jedan uzdah koji je ličio na krik, zatim se celo to drhtavo telo vrati postepeno u svoju nepomičnost.
Jedino su oči ostale otvorene.
Prođe još pola sata, sat, sat i po. Za vreme toga sata i po strepnje, Edmond, nagnut nad svojim prijateljem, sa rukom na njegovom srcu, osećao je kako se to telo postepeno hladi i kako otkucaji srca postaju sve potmuliji i dublji, i kako se gube.
Naposletku iščeze svaki trag života; poslednji otkucaj srca prestade, lice pomodre, oči ostadoše otvorene, ali po gled se zamuti.
Bilo je šest časova ujutru, i već je počelo da sviće: bleda svetlost počela je da plavi ćeliju i da savlađuje poslednju svetlost svetiljke. Čudni odsjaji prelazili su preko lica umrloga, dajući mu s vremena na vreme privid života. Sve dok je trajala ova borba svetlosti i mraka, Dantes je još mogao i da sumnja; ali čim dan nadvlada, on uvide da je sam sa jednim lešom.
Tada ga obuze nekakav dubok i nesavladljiv strah. Sad nije smeo više da stegne tu ruku koja je visila izvan kreveta, nije smeo da zaustavi svoj pogled na tim ukočenim i belim očima koje nekoliko puta uzaludno pokuša da za tvori, no koje su se uvek ponovo otvarale. On ugasi svetiljku, sakri je brižljivo i pobeže, namestivši što je bolje mogao ploču iznad svoje glave.
Uostalom, bilo je i krajnje vreme, jer je trebalo da tamničar uskoro naiđe.
Ovoga puta on najpre poseti Dantesa, a po izlasku iz njegove ćelije trebalo je da uđe u Farijinu da mu odnese doručak i rublje.
Ništa, uostalom, nije pokazivalo na tome čoveku da je saznao za ono što se dogodilo. On iziđe.
Dantesa tada obuze neko neopisivo nestrpljenje da sa zna šta će se dogoditi u ćeliji njegovoga nesrećnog prijatelja. Zato se vrati u podzemni hodnik i stiže na vreme da čuje uzvike tamničara koji je dozivao u pomoć.
Ubrzo dođoše i drugi tamničari. Zatim se začuše koraci vojnika, teški i odmereni čak i izvan redovne službe. Posle stiže upravnik tamnice.
Edmond ču kako škripi krevet po kome su pomerali mrtvaca; on ču i glas upravnika, koji je naređivao da ga poprskaju vodom po licu, i koji, videći da se i pored toga polivanja zatvorenik ne vraća u život, posla da zovnu lekara.
Upravnik iziđe, i nekoliko reči saučešća dopreše do Dantesovih ušiju, propraćenih smehom i ruganjem.
— Eto, eto, — govorio je jedan — ludak je otišao svome blagu. Srećan mu put!
— On neće imati, pored svih svojih miliona, čime da plati svoj samrtni pokrov — reče drugi.
— Eh, — prihvati treći glas — pokrovi u Ifskoj tvrđavi ne koštaju skupo. — Možda će se — reče jedan od prvih sagovornika — pošto je to duhovno lice, načiniti neki trošak radi njega.
— Onda će imati tu počast da dobije džak.
Edmond je slušao ne propuštajući nijednu reč, ali nije razumevao mnogo šta od svega toga. Uskoro se glasovi utišaše, i njemu se učini da prisutni napuštaju sobu.
Međutim, on se ne usudi da se vrati onamo jer su oni mogli da ostave tamo nekog tamničara da čuva mrtvaca.
Zato je i dalje ćutao, ostao nepomičan i zadržavao dah.
Posle jednog sata, otprilike, tišinu ožive nekakav slab šum koji se postepeno pojačavao.
Bio je to upravnik, koji se vraćao sa lekarom i još nkoliko oficira.
Nastade trenutak tišine. Bilo je jasno da se lekar pri bližavao krevetu i pregledao leš. Uskoro otpočeše pitanja.
Lekar je objašnjavao bolest od koje je zatvorenik umro, i izjavi da je mrtav.
Pitanja i odgovori ređali su se takvom nemarnošću, da to ozlojedi Dantesa, jer njemu se činilo da ceo svet treba da oseća prema jednom opatu jedan deo ljubavi koju je on u sebi nosio.
— Žao mi je zbog toga što ste mi sad saopštili — reče upravnik, odgovarajući na lekarevu tvrdnju da je zatvorenik zaista mrtav. — Bio je to zatvorenik blage naravi, miran, zabavan zbog svoje ludosti, a naročito nije zadavao posla stražarima.
— Oh, — prihvati tamničar — njega je mogao čovek i da ne nadgleda nikako. On bi mogao ostati ovde punih pedeset godina, na moju odgovornost, a ne bi ni jedan jedini put pokušao da pobegne.
— Pa ipak, — nastavi upravnik — ja smatram da bi bilo neodložno, i pored vašega ubeđenja, — ne što ja sumnjam u vaše znanje, već radi moje lične odgovornosti — da se uverimo da li je zatvorenik zaista mrtav.
Nastade trenutak potpune tišine, za koje je vreme Dan tes, osluškujući neprestano, ocenio da lekar pregleda i pipa po drugi put mrtvaca.
— Možete biti spokojni, — reče lekar — on je mrtav, ja vam za to jamčim.
— Vi znate, gospodine, — nastavi upravnik navaljujući — da se mi ne zadovoljavamo u ovakvim slučajevima samo prostim pregledom. I pored svih spoljnih znakova, izvolite dakle dovršiti posao ispunjavajući formalnosti propisane zakonom.
— Neka se usija gvožđe — reče lekar. — Ali zaista je to izlišna predostrožnost.
Od tog naređenja da se usija gvožđe Dantes uzdrhta.
Čuše se užurbani koraci, škripanje vrata, nekoliko odla zaka, i posle nekoliko trenutaka, jedan tamničar se vrati, govoreći:
— Evo mangala sa gvožđem
Tada za trenutak nastade tišina, zatim se začu cvrčanje sagorelog mesa, čiji težak i odvratan zadah dopre čak i iza zida gde je Dantes sa užasavanjem osluškivao.
Osetivši taj miris spržene ljudske puti, znoj obli čelo mladoga čoveka i njemu se učini da će se onesvestiti.
— Eto, vidite, gospodine, da je zaista mrtav — reče lekar. — Ovo žarenje pete je odlučan dokaz: jadni ludak je izlečen od svoga ludila i oslobođen svoga tamnovanja.
— Nije li se on zvao Farija? — zapita jedan od oficira koji su pratili upravnika.
— Jeste, gospodine, i kako je on tvrdio, to ime je staroga porekla. Uostalom, on je bio veoma učen čovek i čak dosta razuman u svim drugim stvarima koje se nisu ticale njegova blaga. Ali u tom pitanju, mora se priznati da je bio nepopustljiv.
— To je bolest koju mi nazivamo monomanija — reče lekar.
— Jeste li ikad imali razloga da se na njega nešto po žalite? — zapita upravnik tamničara koji je donosio hranu opatu.
— Nikada gospodine upravniče, — odgovori tamničar — nikada, baš nikad ništa! Naprotiv: ranije me je zabavljao pričajući mi razne priče. Jednoga dana, kad je moja žena bila bolesna, on mi je čak dao jedan recept koji ju je izlečio.
— Gle, gle! — reče lekar. — Nisam znao da sam imao ovde i jednog kolegu. Nadam se, gospodine upravniče, — dodade smejući se — da ćete se prema njemu ophoditi s obzirom na to.
— Da, da, ne brinite, biće pristojno sahranjen u najnovijem džaku koji se bude našao. Jeste li sad zadovoljni?
— Treba li da tu poslednju formalnost izvršimo pred vama, gospodine? — zapita jedan tamničar.
— Razume se, ali samo požurite; ne mogu da ostanem u ovoj sobi ceo dan.
Ponovo se začuše koraci pri odlasku; a trenutak kasnije dopre do Dantesovih ušiju šum nekog platna koje su gužvali, opruge kreveta zaškripaše, po podu odjeknu težak korak nekoga čoveka koji je dizao neki teret, a zatim krevet po novo zaškripa pod teretom koji mu se vraćao.
— Onda, večeras — reče upravnik.
— Da li će biti zaupokojena molitva? — zapita jedan od oficira
— To je nemoguće, — odgovori upravnik — jer me je kapetan tvrđave juče zamolio za odsustvo da bi otputovao na nedelju dana u Ijer, a ja sam primio na sebe da mu jamčim za sve moje zatvorenike za to vreme. Jadni opat, nije trebalo da se toliko žuri, pa bi dobio svoje opelo.
— Eh, eh, — reče lekar sa onom bezbožnošću koja je svojstvena ljudima njegova zanimanja — on je crkveni čovek, pa će bog imati obzira prema njegovom pozivu i neće pružiti paklu to zadovoljstvo da mu pošalje jednog sveštenika.
Glasan smeh proprati tu neukusnu šalu.
Za to vreme pogrebne pripreme su se dalje vršile.
— Večeras! — reče upravnik kad je sve bilo svršeno.
— U koliko sati? — zapita tamničar.
— Pa oko deset ili jedanaest.
— Da li treba neko da čuva mrtvaca?
— A zašto? Zaključajte ćeliju kao da je živ, i to je dovoljno.
Posle toga koraci se udaljiše, glasovi postepeno oslabiše, začu se škripa brave i zavornja, pa tišina sumornija od sa moće, smrtna tišina obuze sve, čak i sleđenu dušu mladićevu.
Tada on podiže polako glavom ploču na podu i baci jedan ispitivački pogled po sobi.
Soba je bila prazna. Dantes izađe iz hodnika.
XX GROBLJE IFSKE TVRĐAVE
Na krevetu, položen uzduž i slabo osvetljen maglovitom svetlošću koja je prodirala kroz prozor, video se džak od gruboga platna, ispod čijih se širokih nabora nejasno ocrta vala dugačka i ukrućena prilika: bio je to poslednji Farijin pokrov, onaj pokrov za koji su tamničari kazali da nije skup. I tako, sve je bilo svršeno. Sada su Dantes i njegov stari prijatelj bili i materijalno rastavljeni. Dantes neće više moći da vidi njegove oči, koje su ostale otvorene kao da hoće da gledaju i posle smrti; neće više moći da stegne tu vrednu ruku koja je pred njim razgrnula veo što je pokrivao tajanstvene stvari. Farija, taj korisni, dobri drug na koga se tako mnogo beše navikao postojao je sada samo u njegovom sećanju. Tada sede kraj uzglavlja te užasne postelje i utonu u mračnu i gorku tugu.
Sam! Opet je ostao sam! Ponovo je pao u tišinu, ponovo se našao pred prazninom bez kraja i konca!
Sam! Nema više na lika, nema više ni glasa toga jedinoga ljudskoga bića koje ga je još vezivalo za ovaj svet! Zar nije bilo bolje da kao Farija i on pođe da zapita boga za tajnu života, pa cenu prolaska kroz tužna vrata patnji!
Pomisao na samoubistvo, koju je odbacivao njegov pri jatelj, koju je uklanjalo njegovo prisustvo, vrati se sada i uspravi se kao utvara pored Farijinog leša.
„Kad bih mogao da umrem”, govorio je on „otišao bih tamo kud i on ide, i zacelo bih ga opet našao. Ali, kako da umrem? Pa to je sasvim lako — dodade smejući se. — Ostaću ovde, jurnuću na prvog čoveka koji ovamo uđe, zadaviću ga i meni će zatim odseći glavu”.
Ali kao što se događa da se u velikim bolovima, kao i u velikim burama, provalija nalazi između vrhova dvaju talasa, tako se i Dantes trže pri pomisli na tako sramnu smrt, pa pođe naglo iz očajanja u žarku želju da živi i da bude slobodan.
„Umreti! O, ne! — uzviknu. — Onda bi bilo uzaludno što sam toliko živeo, toliko patio, pa da sad umrem! Imalo je smisla umreti onda kada sam se na to bio rešio, nekada, pre toliko godina. Ali sad bi to značilo da isuviše pomognem svojoj bednoj sudbini. Ne, ja hoću da živim, hoću da se borim do kraja. Ne, hoću da ponovo steknem onu sreću koju su mi oteli! Zaboravio sam da pre nego što umrem, imam da kaznim svoje dželate, a možda, ko zna, i da nagradim nekoliko svojih prijatelja. Ali sad će me ovde svet zaboraviti, i ja neću moći da iziđem iz svoje ćelije drukčije osim istim putem kao Farija”.
Ali pri ovim rečima Edmond ostade nepomičan, ukočena pogleda, kao čovek kome je sevnula kroz glavu neka izne nadna misao, no takva od koje ga strah hvata. Odjednom ustade, prinese ruku čelu kao da ga hvata nesvestica, prošeta dva ili tri puta po sobi, pa se vrati i stade ispred kreveta.
„Gle, gle”, prošapta, „ko li mi šalje ovu misao? Da li ste vi, bože? Pošto odavde samo mrtvi izlaze slobodno, za uzmimo njihovo mesto”.
I ne gubeći vremena na duže razmišljanje o toj očajničkoj odluci, kao da ne želi da da vremena mislima da je unište, on se naže nad groznu vreću, raspori je nožem koji Farija beše načinio, izvuče leš iz vreće, prenese ga u svoju ćeliju, položi ga na svoj krevet, obavi mu glavu komadom platna kojim je sam imao običaj da povezuje glavu, pokri ga svojim pokrivačem, poljubi poslednji put to ledeno čelo, pokuša da zatvori one jogunaste oči koje su i dalje stajale otvorene, užasne zbog odsustva misli; okrete mu glavu ka zidu da bi tamničar kada donese večeru pomislio da on leži kao što je često imao običaj, vrati se u podzemni hodnik, privuče krevet do zida, vrati se u drugu ćeliju, uze iz ormana iglu i konac, zbaci svoje bedno odelo da bi se osetilo da je u vreći golo telo, uvuče se u rasporeni džak, zauze položaj u kome je bio leš, pa zaši razrez iznutra.
Da je na nesreću neko ušao toga trenutka, mogao bi čuti lupanje njegovog srca.
Dantes je mogao da sačeka da prođe večernja poseta tamničareva, ali se bojao da dotle upravnik ne promeni odluku, te da se leš ranije ne odnese.
Onda bi i poslednja njegova nada bila izgubljena.
U svakom slučaju, sad je njegov plan bio utvrđen.
Evo šta je nameravao da čini.
Ako bi za vreme puta grobari osetili da nose živog čoveka umesto mrtvaca, Dantes im ne bi dao vremena da se snađu; on bi jednim snažnim zamahom noža rasporio vreću od gore do dole, iskoristio bi njihov strah i pobegao. Ako bi pokušali da ga zadrže, poslužio bi se nožem.
Ako bi ga odneli na neko groblje i spustili u raku, on bi pustio da ga zatrpaju zemljom. Zatim, pošto bi se to događalo noću, čim bi grobari okrenuli leđa, on bi sebi na činio prolaz kroz meku zemlju i pobegao bi. Nadao se da zemlja neće biti odveć teška da je ne bi mogao podići.
Ako bi se prevario, ako bi, naprotiv, zemlja bila suviše teška, on bi se ugušio, i u toliko bolje! Sve bi bilo svršeno.
Dantes nije ništa jeo još od sinoć, ali on na to nije ni mislio toga jutra, pa nije ni sad mislio. Njegov položaj bio je odveć nepouzdan da bi mu ostavio vremena da misli ma o čemu drugom.
Prva opasnost kojoj je Dantes bio izložen bilo je to da tamničar, kada mu donese večeru u sedam sati, ne zapazi izvršenu zamenu. Srećom, već toliko puta je Dantes, bilo iz mrzovolje ili zbog umora dočekao tamničara ležeći; a u tom slučaju bi taj čovek obično ostavio njegov hleb i čorbu na sto i izašao ne govoreći mu.
Ali ovoga puta je tamničar mogao da odstupi od svog običaja da ćuti, pa da zapita nešto Dantesa, i kad vidi da mu Dantes ništa ne odgovara, da priđe krevetu i da sve otkrije.
Kad je bilo blizu sedam časova uveče, Dantesa poče da obuzima prava strepnja. Jednom rukom pritiskivao je srce da bi umirio odveć jako lupanje, dok je drugom rukom brisao sa čela znoj, koji mu se slivao niz slepoočnice. S vremena na vreme jeza mu je prožimala celo telo i stezala mu srce kao nekim ledenim mengelima. Tada bi pomislio da će umreti. Časovi su proticali a u tvrđavi je sve bilo mirno, te Dantes uvide da je izbegao onu prvu opasnost. Bio je to dobar predznak. Naposletku, otprilike u vreme koje upravnik beše odredio, koraci se začuše na stepenicama. Edmond shvati da je došao trenutak. On prikupi svu svoju hrabrost, zadržavajući disanje; a bio bi srećan da može da zadrži u isti mah i ubrzani krvotok u svojim žilama.
Neko zastade pred vratima. Koraci su bili dvostruki. Dantes nasluti da su to došla dva grobara da ga odnesu. Ta slutnja pretvori se u izvesnost kad ču nosila koja su spustili na zemlju.
Vrata se otvoriše, te slaba svetlost dopre do Dantesovih očiju. Kroz vreću koja ga je pokrivala on vide dve senke kako prilaze njegovom krevetu. Treća senka bila je kod vrata i držala je u ruci fenjer. I jedan i drugi od te dvojice što se behu približili krevetu dohvatiše vreću za jedan kraj.
— Bogme, još je težak ovaj tako mršavi starac! — reče jedan od njih dižući ga za glavu.
— Kažu da kosti postaju svake godine teže za četvrt kila — reče drugi hvatajući ga za noge.
— Jesi li zavezao ono? — zapita prvi.
— Bio bih zaista glup da natovarim na nas i taj nepotrebni teret — reče drugi. — Zavezaću ga tamo.
— Imaš pravo.
— Hajdemo onda.
„Šta da zavežu?” pitao se Dantes.
Premestiše tobožnjeg mrtvaca sa kreveta na nosila. Edmond se beše ukrutio da bi što bolje odigrao svoju ulogu pokojnika. Staviše ga na nosila, pa se sprovod, kome je os vetljavao put onaj čovek s fenjerom idući napred, pope uz stepenice.
Odjednom svež i opor noćni vazduh zapahnu ih. Dantes poznade da to duva mistral. Bilo je to jedno iznenadno osećanje, puno i uživanja i strepnje u isti mah.
Nosači pređoše dvadesetak koraka, a zatim se zausta više i spustiše nosila na zemlju.
Jedan od nosača udalji se, i Dantes ču kako mu cokule lupaju po pločama. „Gde li sam ja sad?” zapita se on.
— Znaš li ti da ovaj nije nimalo lak! — reče onaj što beše ostao pored Dantesa, sedajući na ivicu nosila.
Prva pomisao Dantesova beše da sad pobegne, ali se srećom uzdrža.
— Ta osvetli mi, marvo jedna, — reče onaj od dvojice nosača koji se beše udaljio — inače nikad neću naći ono što tražim.
Čovek s fenjerom izvrši nalog, iako je on, kao što smo videli, bio iskazan dosta nepristojnim izrazima.
„Šta li on to traži?” zapita se Dantes. „Neki ašov, sva kako.”
Jedan zadovoljni uzvik pokaza da je grobar našao ono što je tražio.
— Najzad! — reče drugi. — Dosta si se namučio.
— Da, — odgovori on — ali je njemu svejedno što čeka.
Posle tih reči, on se približi Edmondu, koji ču kako spuštaju pored njega neki težak i zvonak predmet. Istoga trenutka jedno uže obavi mu noge jakim i bolnim pritiskom.
— Dakle! Je li zavezano? — zapita onaj grobar što nije ništa radio.
— I to dobro zavezano; na moju odgovornost.
— Onda, na put.
I podignuta nosila nastaviše svoj put.
Pređoše otprilike još pedesetak koračaja, a zatim se zaustaviše da otvore neka vrata, pa posle toga produžiše put. Šum talasa koji su se lomili o stene na kojima je sa građena tvrđava dopirao je sve jasnije do Dantesovih ušiju ukoliko su dalje išli.
— Ružno vreme! — reče jedan od nosača. — Neće biti prijatno naći se u moru noćas.
— Da, opat se izlaže velikoj opasnosti da se ukvasi — reče drugi, i oni prasnuše u smeh.
Dantes ne shvati sasvim tu šalu, ali mu se ipak kosa nakostreši.
— Dobro je; eto, stigli smo! — reče opet prvi.
— Još dalje, dalje, — reče drugi. — Znaš dobro da je prošloga puta onaj ostao na polovini puta i smrskao se o stene, pa nam je upravnik sutradan rekao da smo le njivci.
Pređoše još nekoliko koraka penjući se neprestano, a zatim Dantes oseti kako ga hvataju za glavu i za noge i ljuljaju.
— Jedan, — rekoše grobari.
— Dva.
— Tri!
U isti mah Dantes oseti da je zaista bačen u nekakvu ogromnu prazninu, da leti kroz vazduh kao ranjena ptica, i da pada, pada neprestano, sa užasom od koga mu se srce ledilo. Iako ga je nadole vuklo nešto teško što je ubrzavalo njegov brzi let, ipak mu se učini da njegov pad traje čitav vek. Naposletku, sa strahovitim praskom, on ulete kao strela u ledenu vodu, zbog čega pusti jedan uzvik, no koji se istog trenutka izgubi u tonjenju.
Dantesa behu bacili u more, ka čijem dnu ga je vuklo đule od trideset i šest funti vezano za njegove noge.
More je groblje Ifske tvrđave.
Нема коментара:
Постави коментар