Alea: Crichton Michael,Andromedin soj ( 19. Udes 20.Kolotečina )

19.Udes

Telefonski razgovor izazvao je u Arturu Manĉeku izvesnu jezu. Poziv ga je zatekao kod kuće; upravo je veĉerao i seo u sobu za dnevni boravak da proĉita novine, koje nije pogledao već dva dana jer bio prezauzet zbog događaja u Pidmontu.
Kada je telefon zazvonio, pretpostavio je da neko traži njegovu ženu, ali trenutak kasnije ona je ušla i saopštila: –To je za tebe. Zovu iz baze.
Dok je dizao slušalicu, osećao je nelagodnost. –Major Manĉek ovde.
–Majore, ovde pukovnik Barns iz Osme jedinice. –Ta jedinica bila je zadužena za postupak i kontrolu u bazi. Prijavljivanje i odjavljivanje ljudstva vršilo se u Osmoj jedinici, a preko nje su išli i svi telefonski pozivi.
–Da, pukovniĉe?
–Zvao sam vas da bih vas obavestio o jednoj nepredvidljivoj situaciji. –Bamsov glas bio je odmeren; pažljivo je birao reĉi, znajući da koristi otvorenu telefonsku liniju: –Hteo bih da vas informišem o jednom udesu na RNZ pre ĉetrdeset i dva minuta u Big Hedu, Juta.
Manĉek se namršti. RNZ je znaĉilo »redovni nastavni zadatak«. Zašto ga obaveštavaju o udesu? To nije spadalo u njegovu nadležnost.
–Koji aparat?
–»Fantom«, gospodine. Na ruti San Francisko–Topeka.
–Razumem –reĉe Manĉek, mada mu ništa nije bilo jasno.
–Godard želi da budete obavešteni o ovom sluĉaju, da biste se prikljuĉili istražnoj grupi.

–Godard? Zašto Godard? –Za trenutak Manĉek je pomislio da pukovnik govori o Luisu Godardu, naĉelniku odeljenja za šifrovanje u bazi Vandenberg. Onda je shvatio da se to odnosi na Centar za svemirske letove Godard kod Vašingtona. Uz ostalo, Godard je služio kao centar za koordinaciju izvesnih specijalnih projekata kod kojih nije bilo jasno razgraniĉeno spadaju li više u nadležnost Hjustona, ili vladinih agencija u Vašingtonu.
–Gospodine, –reĉe pukovnik Barns –»Fantom« je odstupio od svog plana leta ĉetrdeset minuta po uzletanju iz San Franciska i nadleteo je zonu GV.

Manĉek oseti kako su mu se reakcije naglo usporile. Obuzela ga je nekakva sanjivost.
–Zona GV?
–Tako je, gospodine.
–Kada?
–Dvadeset minuta pre udesa.
–Na kojoj visini?
–Dvadeset i tri hiljade stopa.
–Kada polazi istražna grupa?
–Kroz jedan sat, gospodine. Iz baze.
–U redu –reĉe Manĉek. –Doći ću.

On prekide vezu i lenjo se zagleda u telefon.Osećao je umor; ţalio je što ne moţe da legne. Zona GV bila je oznaka za blokirani rejon oko Pidmonta u Arizoni.Trebalo je da bace bombu, pomislio je.

Trebalo je da to uĉine još pre dva dana.
Kada je doneta odluka o odlaganju Direktive 7-12, Manĉek je bio uznemiren. Ali on zvaniĉno nije smeo da izrazi svoje mišljenje i uzalud je ĉekao da se ekipa »Grĉka vatra« –sada u podzemnoj laboratoriji –poţali Vašingtonu. Znao je da je »Grĉka vatra« obaveštena; video je telegram upućen svim jedinicama za obezbeĊenje, ĉiji je tekst bio potpuno jasan.
Iz nekog razloga, »Grĉka vatra« se nije ţalila, štaviše, nije tome poklonila nikakvu paţnju.
Veoma ĉudno.
A sada još i udes. On pripali lulu i povuĉe dim, razmišljajući o raznim mogućnostima. Sve je govorilo u prilog tome da se neki mladi mamlaz uspavao, odstupio od plana leta, uspaniĉio se i izgubio kontrolu nad avionom. To se događalo i ranije, stotinama puta. Istražna ekipa, grupa struĉnjaka koja je izlazila na mesto nesreće da ispita sve udese, obiĉno je davala ocenu: nerazjašnjeno otkazivanje sistema. Bila je to dvosmislena vojniĉka formulacija za udes iz nepoznatog razloga; tu nije pravljena razlika između mehaniĉkog otkazivanja i otkazivanja pilota, ali bilo je poznato da su greške na sistemima većinom greške pilota. Ĉovek ne sme sebi dozvoliti da sanja na javi kad upravlja složenom mašinom koja leti brzinom od dve hiljade milja na ĉas. Dokaz je pružala statistika: mada je svega devet odsto letova izvođeno neposredno pošto bi se pilot vratio sa odsustva ili vikenda, 27 odsto nesreća otpadalo je na te letove.
Manĉekova lula se ugasila. Ustao je, spustio novine i prešao u kuhinju da kaže svojoj ženi da odlazi.

–Ovo je filmska zemlja –rekao je neko gledajući litice od pešĉara s blistavim crvenkastim odsjajem na tamnoplavoj kulisi neba. I to je bilo taĉno; u ovom delu Jute mnogo je snimano. Međutim, Manĉek sada nije mogao da misli na filmove. Sedeći pozadi u limuzini koja se udaljavala od aerodroma Juta, razmišljao je o onome što je saznao.
Tokom leta od Vandenberga do juga Jute, istražna ekipa saslušala je kopiju registrovanog razgovora između pilota »Fantoma« i centralne stanice u Topeki. Najvećim delom bio je dosadan, osim u poslednjim trenucima pre udesa.
Pilot je rekao: –Nešto nije u redu.
A onda, koji ĉas kasnije: –Gumeno crevo za dovod vazduha u mom avionu se istopilo. Mora biti da je od vibracija. Jednostavno, pretvorilo se u prah.
Možda desetak sekundi posle toga stigao je slab iznemogli glas: –Topi se sve što je naĉinjeno od gume u pilotskoj kabini.
Veza je tu prekinuta.
Manĉeku je taj razgovor prolazio i prolazio kroz glavu. Svaki put zvuĉao je sve ĉudnije i strašnije.
On se kroz prozor zagleda u litice. Sunce je sada zalazilo, i samo su vrhovi grebena bili obasjani umirućim crvenkastim zracima: doline su leţale u tami. Pogledao je napred, ka drugoj limuzini koja je dizala oblaĉić prašine prevozeći ostale ĉlanove ekipe do mesta udesa.
–Nekad sam voleo vesterne –reĉe neko. –Svi su snimani ovde. Divna zemlja.
Manĉek se namršti. Bilo mu je neshvatljivo kako ljudi mogu da traće toliko vremena na nevažne stvari. Ili je to bilo samo odbijanje, otpor da se dragovoljno prihvati realnost.
Realnost je bila dovoljno neprijatna: »Fantom« je zalutao u zonu GV i leteo je šest minuta pre nego što je pilot uoĉio grešku i okrenuo aparat na sever. Ali kada se našao u zabranjenoj zoni, avion je poĉeo da gubi stabilnost. I napokon se srušio.
Manĉek upita: –Je li »Grĉka vatra« obaveštena?
Jedan ĉlan grupe, psihijatar kratko podšišane kose –sve istražne ekipe imale su u svom sastavu bar jednog psihijatra –reĉe: –Mislite na ljude koji prouĉavaju klice?
–Da.
–Saznali su –dobaci neko drugi. –Vest je pre jednog sata upućena telefonom s automatskim uređajem za šifrovanje.
Onda će »Grĉka vatra« sigurno nekako reagovati, pomisli Manĉek. Oni sebi nisu mogli dozvoliti da to ignorišu.
A šta ako ne ĉitaju telegrame? To mu nikad ranije nije palo na um, ali možda je mogućno: nisu ĉitali telegrame. Bili su tako zaokupljeni svojim poslom da se nisu petljali takvim stvarima.
–Eno krša –reĉe neko. –Ispred nas.

Pri svakom pogledu na krš, Manĉek je bio zaĉuđen. Ko zna zašto, teško je navići se na ideju o prostoru zasejanom otpacima –o uništavajućoj moći velikog objekta koji udara o zemlju brzinom od više hiljada milja na ĉas. On je uvek oĉekivao urednu, zbijenu, malu gomilu metala, ali to se nikada nije ispunjavalo.
Uništeni »Fantom« bio je rasut na dve kvadratne milje pustinjskog tla. Stojeći kraj ugljenisanih ostataka levog krila, Manĉek je jedva mogao da vidi ostale ljude na horizontu,okupljene pored desnog krila. Kud god bi pogledao, nalazili suse komadi uvrnutog metala, pocrneli i s tragovima boje koja se sljuštila. Spazio je jedno parĉe table na kojem se još razaznavala reĉ ZABRANJENO. Ostatak je nestao.
Bilo je nemogućno ma šta zakljuĉiti na osnovu preostalih delova. Trup, pilotska kabina i poklopac pilotske kabine bili su razbijeni u milion delića, a vatra je unakazila sve.
Dok su sunĉevi zraci trnuli, on se zaustavio kraj repnog dela, gde je iz metala još zraĉila toplota od jare koja je tinjala. Video je komadić kosti upola zarivene u pesak; on je diže i s užasom shvati da je ljudska. Dugaĉka, slomljena i ugljenisana na jednom kraju, oĉigledno je poticala s ruke ili noge. Ali bila je neobiĉno ĉista: bez ostataka mesa –samo glatkakost.
Spustio se mrak i ĉlanovi istražne ekipe povadili su džepne baterijske lampe, pa se pola tuceta ljudi kretalo između metala koji se dimio, upirući tu i tamo žute snopove svetlosti.
Bilo je kasno veĉe kada je jedan biohemiĉar, ĉije ime Manĉek nije znao, prišao da razgovara s njim.
–Znate –rekao je biohemiĉar –to je ĉudno. Onaj deo kopije u kojoj se govorilo o tome kako se guma topi u pilotskoj kabini.
–Kako to mislite?
–Pa, u ovom avionu guma uopšte nije bila korišćena. To je sve bio sintetiĉki plastiĉni materijal, nedavno proizveden u firmi »Ankro«; oni su priliĉno ponosni na njega. Posredi je polimer koji ima neke karakteristike ljudskog tkiva. Veoma elastiĉan i mnogostruko primenljiv.
–Mislite li da je njegovo raspadanje izazvano vibracijama? –upita Manĉek.
–Ne –odgovori ĉovek. –Hiljade »Fantoma« lete svetom. Svi imaju ovu plastiku. Ni u jednom od njih nije bilo takvih problema.
–A to znaĉi?
–Znaĉi, do vraga, da nemam pojma šta se ovde zbiva –odbrusi biohemiĉa

20.Koloteĉina

Postepeno je u objektu »Grĉka vatra« stvorena neka koloteĉina –jedan ritam rada u podzemnim odajama laboratorije, gde nije bilo ni dana ni noći, ni jutra ni popodneva. Ljudi su spavali kad su bili umorni, budili se kad bi se odmorili i obavljali poslove koji su iziskivali struĉnost u raznim oblastima.
Većina tih poslova nije vodila nikud. Oni su to znali i unapred prihvatali. Kao što je Stoun imao obiĉaj da kaže, nauĉno istraživanje veoma liĉi na traganje za zlatom: ĉovek odlazi i juri za njim naoružan mapama i instrumentima, ali se na kraju gubi svaki znaĉaj priprema. Sve se svodi na sreću i na preimućstva koja vrednima donosi njihov istinski težak rad.

U jednoj sobi Livit je pažljivo ubacivao komadiće materijala u složenu mašinu –analizator aminokiselina. Smeškao se za sebe dok je to radio, jer se sećao kako je bilo u starim danima, pre nego što je analiza aminokiselina automatizovana.
Poĉetkom pedesetih godina analiza aminokiselina u jednom proteinu mogla je da oduzume nedelje, ĉak mesece; ponekad je trajala godinama. Sada je trajala ĉasovima –ili najduže jedan dan –a sve se obavljalo automatski.
Aminokiseline su »građevinski blokovi« proteina. Poznate su dvadeset i ĉetiri aminokiseline, svaka sastavljena od po nekoliko molekula ugljenika, vodonika, kiseonika i azota. Proteini nastaju ređanjem ovih aminokiselina u jednom nizu, nalik na teretni voz. Njihov poredak određuje prirodu proteina: da li je to insulin, hemoglobin ili hormon rasta. Svi proteini sastavljeni su od istih teretnih vagona, istih jedinica. Neki imaju više vagona jedne vrste nego druge, ili u drukĉijem poretku. Ali to je jedina razlika. Iste aminokiseline, isti teretni vagoni postoje u proteinima ĉoveka i proteinima muve.
Bilo je potrebno oko dvadeset godina da se otkrije ova ĉinjenica.
Ali šta kontroliše poredak aminokiselina u proteinu? Ispostavilo se da je odgovor DNK, supstanca nosilac genetskog koda, koja deluje kao glavni skretniĉar u ranžirnoj stanici.
Bilo je potrebno još dvadeset godina da se otkrije i ova ĉinjenica.
A kada bi aminokiseline jednom već bile nanizane zajedno, poĉele bi da se okreću i uvijaju oko sebe; pre se nametala sliĉnost sa zmijom nego li s vozom. Naĉin uvijanja određen je poretkom kiselina i sasvim specifiĉan: svaki protein mora da obrazuje spiralu na određeni naĉin i nijedan drugi, ili neće imati nikakvu funkciju.
Još deset godina.
Priliĉno ĉudno, mislio je Livit. Stotine laboratorija, hiljade radnika širom sveta, svi usredsređeni na otkrivanje jedne u suštini jednostavne ĉinjenice. To je odnelo godine i godine, decenije strpljivih pokušaja.
A sada je postojala ova mašina. Naravno, mašina neće dati precizan redosled aminokiselina. Ali će dati približne procente sadržaja: toliko valina, toliko arginina, toliko ĉistina, prolina i leucina. A to će, opet, predstavljati znaĉajnu informaciju.
Pa ipak, bio je to hitac u tamu. Nije bilo razloga za verovanje da su bilo komadić stene, bilo zeleni organizam sastavljeni od proteina, makar i delimiĉno. Istina, svako živo biće na Zemlji mora imati bar neke proteine –ali to ne znaĉi da su oni svuda u svemiru neophodni za život.
Za trenutak je pokušao da zamisli život bez proteina. Bilo je to gotovo nemoguće: na Zemlji su proteini deo ćelijskog zida i ulaze u sastav svih enzima poznatih ĉoveku. A život bez enzima? Da li je moguć?
On se seti primedbe Džordža Tompsona, britanskog biohemiĉara, koji je enzime nazvao »provodadžijama života«. Bila je to istina; enzimi deluju kao katalizatori u hemijskim reakcijama, obezbeđujući površinu za dva molekula koji se spajaju i reaguju zajedno. Ima na stotine hiljada, možda miliona enzima, a svaki postoji samo da bi potpomogao jednu jedinu hemijsku reakciju.
Bez enzima ne bi bilo hemijskih reakcija.Bez hemijskih reakcija ne bi bilo života.
Ili možda bi?
Bio je to stari problem. Još u poĉetku organizacionog planiranja »Grĉke vatre« iskrsla su pitanja: Kako prouĉavati oblik života razliĉit od svih koje ljudi poznaju? I kako uopšte znati da je živ?
To nije bilo ĉisto akademsko pitanje. Biologija je, kao što je rekao Džordž Vold, jedinstvena nauka po tome što ne može da definiše svoj predmet. Niko nije imao definiciju života. Zaista, niko nije znao šta je to. Stare definicije –organizam kod kojeg se zapažaju unošenje hrane, ekskrecija, metabolizam, reprodukcija i tako dalje –nisu imale vrednost. Uvek se mogao naći izuzetak.
Grupa je najzad zakljuĉila da je pretvaranje energije osnovno obeležje života. Svi živi organizmi, na ovaj ili onaj naĉin, uzimaju energiju–u vidu hrane, ili sunĉeve svetlosti –pretvaraju je u drugi oblik energije i koriste (virusi su izuzetak od ovog pravila, ali grupa je bila spremna da viruse definiše kao beživotne).
Livit je zamoljen da na sledećem sastanku pobije ovu definiciju. On je mozgao nedelju dana i vratio se s tri predmeta: jednim uzorkom crne tkanine, jednim ĉasovnikom i jednim komadom granita. Spustio ih je pred ostale i rekao: –Gospodo, evo vam tri žive stvari.
Onda je ekipu pozvao da dokaže da te stvari nisu žive. Stavio je crnu tkaninu na sunce; ona se ugrejala. Livit je onda izjavio da je to primer pretvaranja energije –radijacione energije u toplotnu.
Bilo je prigovoreno da je to samo pasivno apsorbovanje energije, a ne pretvaranje. Takođe, bilo je prigovoreno da pretvaranje, ako se to tako može zvati, nema svrhe –ne služi niĉemu.
–Otkud znate da nema svrhe? –pobunio se Livit.
Onda su se okrenuli ĉasovniku. Livit je pokazao radijumski brojĉanik, koji je svetleo u mraku: svetlost nastaje usled raspada.
Prisutni su izneli argument da je to samo oslobađanje potencijalne energije zadržane u nestabilnim nivoima elektrona. Ali zbunjenost je rasla; Livit je postigao cilj.
Najzad, stigli su do granita. –I on je živ –kazao je Livit. –On živi, diše, hoda i govori. Samo, mi to ne možemo da vidimo, jer se dešava suviše sporo. Životni vek stene iznosi tri milijarde godina. Naš životni vek je šezdeset do sedamdeset godina. Mi nismo sposobni da vidimo šta se dešava s ovom stenom, iz istog razloga iz kojeg ne bismo mogli ĉuti ton s ploĉe koja bi svirala brzinom od jednog obrtaja svakog stoleća. Sa svoje strane, stena nije svesna našeg postojanja, jer mi živimo samo jedan kratki delić njene egzistencije. Za nju smo kao munja u mraku.
Podigao je svoj ĉasovnik.
Njegova poenta bila je sasvim jasna i oni su ispravili svoj stav u jednom znaĉajnom pogledu. Priznali su mogućnost da neće biti u stanju da analiziraju izvesne oblike života. Da možda ne budu u stanju da u takvoj analizi naĉine ma kakav napredak, pa ĉak ni poĉetni korak.

Hol je išao hodnikom, zagledajući pomoćne stanice za dezaktiviranje nuklearnog postrojenja. Trudio se da zapamti njihov položaj. Na ovom horizontu bilo ih je pet, postavljenih na određenom rastojanju duž centralnog hodnika. Svaka je bila ista: mala srebrnasta kutija, ne veća od pakla cigareta. Na svakoj je postojao otvor za kljuĉ, upaljena zelena lampicai još jedna tamnocrvena.
Barton mu je još ranije objasnio mehanizam: –U svim sistemima za ventilaciju i laboratorijama postavljeni su senzori. Oni kontrolišu vazduh u prostorijama uz pomoć ĉitavog niza hemijskih, elektronskih i bioloških uređaja. Biološki »uređaj« je prosto jedan miš ĉiji se otkucaji srca kontrolišu. Ako senzori pokažu da nešto nije u redu, laboratorija se automatski i hermetiĉki zatvara. U sluĉaju da je ceo sprat kontaminiran, on će biti hermetiĉki zatvoren, i ukljuĉiće se nuklearni uređaj. Ukoliko se to desi, zelena lampica se gasi, a crvena poĉinje da miga. To obeležava poĉetak trominutnog intervala. Ako ne uvuĉete kljuĉ u bravu, bomba će eksplodirati po isteku tog vremena.
–I to moram da uradim baš ja? Barton je klimnuo glavom. –Kljuĉ je od ĉelika, dakle provodljivog materijala. U bravu je ugrađen sistem za merenje kapacitivnosti osobe koja drži kljuĉ. Sistem reaguje na opštu telesnu veliĉinu, naroĉito težinu, i na sadržaj soli u znoju. Sasvim je specifiĉan; u stvari, odnosi se baš na vas.
–Znaĉi, ja sam stvarno jedini?
–Jeste. I imate samo jedan kljuĉ. Ali postoji problem koji sve komplikuje. Planovi nisu taĉno sprovedeni; grešku smo otkrili tek pošto je laboratorija bila sagrđena a uređaj montiran. Evo u ĉemu je greška: nedostaju nam tri pomoćne stanice za dezaktiviranje uređaja; umesto osam, ima ih samo pet.
–A to znaĉi?
–Znaĉi da ćete, ako poĉne kontaminacija hodnika, morati da požurite kako biste stigli do najbliže pomoćne stanice. U protivnom, postoji opasnost da budete hermetiĉki zatvoreni u sektoru bez pomoćne stanice. A zatim, u sluĉaju omaške bakterioloških senzora –pogrešne pozitivne reakcije –laboratorija bi mogla da bude uništena bez ikakve potrebe.
–To mi izgleda kao priliĉno ozbiljna organizaciona greška.
–Ispostavilo se –reĉe Barton –da tri preostale pomoćne stanice treba da budu montirane sledećeg meseca. Naravno, taj podatak ne može sada da nam bude uteha. Imajte problem na umu, i sve će biti u redu.

Livit se naglo probudio, skotrljao s kreveta i poĉeo da se oblaĉi. Bio je uzbuđen: upravo mu je pala na um jedna misao. Jedna zadivljujuća misao –besna, luda, ali zadivljujuća kao pakao.
Potekla je iz njegovog sna.
Sanjao je jednu kuću a onda jedan grad –golem, složen, isprepleten grad oko kuće. U kući je živeo ĉovek sa svojom porodicom; živeo je i radio, kretao se, dejstvovao i bio izložen uticajima.
A onda, u snu, grad je najednom nestao; ostala je samo kuća. Kako su se stvari izmenile! Jedna jedina kuća, potpuno usamljena, bez stvari koje su joj potrebne: vode, kanalizacije, struje, ulica. I porodica odseĉena od tržnica, škola, prodavnica. A muž, dotad zaposlen u gradu i upućen na ostale sugrađane, iznenada je ostao sam samcit.
Kuća je postala jedan sasvim drugaĉiji organizam. A od njega do organizma kojeg je ispitivala »Grĉka vatra« bio je samo jedan korak, samo jedan uzlet mašte ...
Morao je da o tome porazgovara sa Stounom. Stoun će se smejati kao obiĉno –Stoun se uvek smejao –ali će tome pokloniti pažnju. Livit je za sebe znao da u izvesnom smislu predstavlja tvorca ideja u ekipi. Ĉoveka koji uvek dolazi s nemogućim, najneverovatnijim zamislima.
Pa, ako ništa drugo, Stoun će se zainteresovati.
On pogleda na sat. 22.00 ĉasa. Bližila se ponoć. Požurio je da se obuĉe.
Uzeo je novo papirnato odelo i uvukao prvo noge. Osećao je hladnoću hartije na golom telu.
A onda je iznenada bilo toplo. Ĉudan osećaj. Završio je oblaĉenje, ustao i povukao patent-zatvaraĉ na jednodelnom odelu. Pri polasku još jednom je pogledao sat:

22.10.

Oh, bože, pomisli on.
Opet se dogodilo. Ovog puta trajalo je deset minuta. Nije mogao da se seti šta se dešavalo. Ali deset minuta je prošlo, nestalo dok se oblaĉio –radnja koja nije trebalo da oduzme više od trideset sekundi.
On ponovo sede na krevet pokušavajući da se seti, ali bez uspeha.
Deset minuta –prohujalo.
Bilo je to zastrašujuće, zato što se dogodilo ponovo, mada se nadao da neće. Nije se dešavalo mesecima, ali sada –zbog uzbuđenja, neobiĉnih trenutaka, prekida ustaljenog svakodnevnog rada u bolnici –odigralo se još jednom.
U magnovenju poželeo je da to kaže ostalima, a onda odmahnuo glavom. S njim će sve biti u redu. Neće se ponoviti. On će se sjajno drţžati.
Livit ustade. Spremao se da pođe kod Stouna, da mu nešto kaţže. Nešto važno i uzbudljivo.
On zastade.
Nije mogao da se seti.
Zamisao, slika, uzbuđenje –sve je išĉezlo. Nestalo, izbrisano iz njegovog mozga.
Znao je da treba da kaže Stounu, da mu prizna sve. Ali, takođe, znao je šta će Stoun reći i uĉiniti ako to otkrije. I znao je šta bi to znaĉilo za njegovu budućnost, za ostatak njegovog života, jednom, kada projekt »Grĉka vatra« bude završen. Sve će se izmeniti ako ljudi saznaju. Nikad više neće biti normalan; moraće da napusti svoj posao, da radi druge stvari, da se beskonaĉno prilagođava. Neće smeti ĉak ni da vozi kola.
Ne,pomisli on. Neće reći ništa. I sve će biti u redu –dogod ne bude gledao u treperava svetla.